Det sjunde inseglet (1957)

Kod nas nazvan: Sedmi Pečat
Alternativni naziv: The Seventh Seal
Žanr: Drama | Fantastika
Režija: Ingmar Bergman
Glumci: Max von Sydow, Gunnar Björnstrand, Bengt Ekerot...

Priča:
Čovek traži odgovor na pitanja o životu, smrti i postojanju Boga. Za to vreme, on igra partiju šaha sa samom smrću. Ukoliko je izgubi, gubi i život.

Moj osvrt:
Ne znam koliko sam relevantan da komentarišem jedan ovakav film. Braćo i sestre, ja ću dati sve od sebe da iznesem moja viđenja. Verujem da među vama ima i filmski edukovanijih od mene koji će moći da prošire ovo što ću ja napisati. Pa da počnem. Film otvara odlična ideja. Imamo scenu u kojoj smrt dolazi po čoveka i on od nje traži da igraju šah, pri čemu, ukoliko izgubi, gubi i život. Tu imamo odličnu simboliku. Pre svega mislim na to gde na život možemo gledati kao na igru protiv smrti. Kada ubacimo šah u celu tu priču, simbolika je još jasnija. Pre svega svaki postupak čoveka može da se identifikuje sa potezom u šahu, tako da svaki taj potez/postupak vodi ka tome da će partija trajati duže ili kraće i kako će se završiti. 

Sada može da se postavi i pitanje, a šta je sa krajem partije, jer ukoliko čovek pobedi, sigurno ne može prevariti smrt. E upravo tu i jeste caka filma, nije stvar u tome da se smrt prevari i večno živi, stvar je u tome na kakav način čovek završava život, da li ga napušta kao neko ko je ostvario sebe ili ne. Kako je glavno pitanje ovde neminovno povezano sa religijom, film je prebogat simboličnim scenama koje konstantno otvaraju pitanja. Imamo scenu u kojoj se zabavljaču priviđa Isus i Devica Marija. Preko te scene je teško preći samo tako jer ovde može da se vidi više stvari. Prvo, zabavljač i njegova porodica su jedini ljudi koji su u filmu zaista srećni i ostvareni. Potcenjujući njegov posao, može se povući simbolika i reći da je jedan šarlatan zapravo izmislio priče o veri kakvoj danas služimo. Ali nije to tek tako jednostavno. Rekoh, ovaj čovek i njegova porodica su jedini zaista srećni ljudi u filmu, jedini koji su zadovoljni malim stvarima i jedini koji na neki način dolaze do tog odgovora o Bogu. Jasnija crta ovde je to da vera ispunjava čoveka. 

Glavni lik je vitez koji se vraća iz Krstaških ratova. O njemu malo kasnije. Prvo želim par reči da kažem o njegovom pratiocu, štitonoši ili šta je već. Ovaj čovek jasno iznosi kako je religija prevara, jasno pokazuje kako su za njega sve te stvari šarlatanske. Ono što je ovde prikazano je to da on upravo u svetu pronalazi ono što bi potvrdilo njegovo mišljenje: Ljude iz vere koji koriste svoj položaj da bi došli do dobiti, u slikama fresaka i razgovoru sa čovekom koji ih slika on dolazi do jasne tvrdnje kako je sve usmereno na to da čovek zbog straha od smrti trči crkvi i Bogu. On u jednoj sceni sarkastično priča o povodu za Krstaški Rat iz kog su došli, kako je on vođen bez valjanog razloga. Takođe, on se postavlja iznad svih, na sve gleda posprdno i čini se da lako pronikne u ponašanja svih ljudi. On sam se ponaša kao neko rezigniran degradacijom koju religija donosi. Ovde mogu da se pozovem na sjajan komentar jednog od čitaoca koji je rekao da ćeš u filmu pronaći ono što tražiš. Tako je i u životu, tako je i ovde prikazano, a to je manje više i suština vere. Stvar je u tome da li veruješ ili ne. 

Do sada su sam suprotstavljena dva tipa ljudi, imamo porodicu koja veruje, imamo štitonošu koji ne veruje. Pre nego što krenem na glavnog lika, reći ću samo da ću se ostalim likovima baviti nešto kasnije. Nije da su nebitni, imaju ulogu, ali ne kao ovi do sada navedeni. Glavni lik tumači jedan od najvećih glumaca ikada, Maks Fon Sidou. Ovi do sada navedeni su imali jasan smer. On je specifičan zbog jedne jedine stvari. Prividno, on nema strah od smrti. Lagano igra šah sa njom dok traži odgovor na pitanja o životu, Bogu... E sada, zašto bi on tražio ta pitanja ako se ne boji smrti? Jasno je kao dan da on ima strah od toga šta posle dolazi. On sumnja u postojanje Boga u kojeg veruje i to je pitanje koje ga razdire. Došao je do kraja svog puta i ne može da učini taj poslednji korak dok ne zna da li ga čeka ništavilo ili pak ono što religija tvrdi. 

Njegove patnje idu čak dotle da je spreman obratiti se đavolu samo da bi bio siguran da Bog postoji. Nadu je uložio u to da će produžiti sebi život partijom šaha sve dok ne dobije odgovor na to sudbonosno pitanje. 

Smrt je sve vreme uz njega, sve vreme ga prati na putu. Naravno, videćemo kako smrt uzima neke od likova. U tome je sada onaj fazon što sam pominjao, kada sam pričao o načinu na koji čovek umire. Ovde se vidi sva mudrost toga i ovde se vidi uloga svih likova. Videćemo kako odlazi ljigavac, grešnica, prost čovek, osoba koja je izgubila nekog, nevernik... Fazon je u tome što naš glavni lik ne može da se svrsta ni u jednu od ovih grupa. On je kroz ceo film u borbi da pronađe pitanja. Smrt koja ga prati ga dodatno muči jer u jednoj sceni se praktično skriva iza sveštenika kojem se ovaj čovek ispoveda. Ovo je opet jasna simbolika o prevrtljivosti koja vlada kod nekih ljudi koji služe Bogu. A na primeru onog zabavljača i njegove porodice, jasno je da je Bog u čoveku. I sami propovednici se pojavljuju onda kada se ljudi zabavljaju, kako bi to sve bilo prekinuto i akcenat bio bačen na to da su grešni i da će patiti. 

Zanimljivo je gledati i faze šahovske partije između čoveka i smrti. Jasno se vidi simbolika. Partiju čovek počinje veseo, kao da je to samo igra šaha... a čovek je takav kao dete. Partiju nastavlja samouvereno, siguran u sebe... a čovek je takav kada je mlad... Zatim nastavlja u strahu od onog što može da se desi... pa dobro, mislim da ste shvatili. Ono što je Bergman uspeo a to je da na najbolji način prikaže obe strane, pri tom ne kritikujući niti vređajući ni jednu od njih. Vidi se sve ono dobro i loše u veri, vidi se sve ono dobro i loše u njenom odsustvu. Braćo i sestre, to bi bilo to. Iluzorno je pričati o tome da li ovaj film treba ili ne treba gledati. Ovo je jedno od onih ostvarenja koja definišu umetnost, koja pokreću na razmišljanje i koja, dokle god traju, teraju čoveka da traži odgovore.

Zanimljivosti:
Naslov je zapravo preuzet iz citata iz Biblije. Begrman je celu ikonografiju koja se vidi u filmu zasnovao na crkvi u kojoj je njegov otac propovedao. Ovo je jedan od Bergmanovih najdražih filmova od svih koje je stvorio. Inspiracija Bergmanu za film su bili neki od Kurosavinih filmova. Šahovske figure koje se vide u filmu su prodate 2009 za oko $150.000.

Naj scene:

Faze šahovske partije...

Moja ocena: 9/10