The Professor and the Madman (2019)

Kod nas nazvan: Profesor i Ludak
Žanr: Biografski | Drama | Misterija | Triler
Režija: Farhad Safinia
Glumci: Natalie Dormer, Mel Gibson, Stephen Dillane ...

Priča:
Profesor Džejms Marej počinje svoj rad na Oksfordskom Rečniku i dobija unose za 10,000 reči od ubice, dr. Viljama Čestera Majnora koji je zatvoren u ludnici.

Moj osvrt:
Ne mogu da kažem da mi je tema filma epohalna. Sam pokušaj da se sakupe sve reči engleskog jezika, njihova geneza i transformacije kroz istoriju jeste nešto veliko, kolosalno i monumentalno. Sa moje strane to je vredno poštovanja ali jednostavno ne mogu da se primim na tu priču kao da je nešto veliko za podneblje kome pripadam. Zapravo nije problem u engleskom jeziku. Taj jezik mi je veoma drag. On mi je univerzalno sredstvo sporazumevanja sa ljudima širom sveta. Muzika koju najviše volim potiče sa tog govornog područja. Sve je to ok. Uprkos dobrim stvarima koje su neosporno tu, način na koji se film odlučio da ovu priču donese je ono što me nije privuklo. 

No hajde prvo o tim dobrim stvarima. Kada traže poreklo reči, pominju neka monumentalna dela, npr Miltonov "Paradise Lost" i citat odatle. I to su stvari kojim mi pokazuješ veličinu jednog jezika. Tolika veličanstvena dela i tako veliki pisci su se služili tim jezikom. Film to konstantno zaobilazi. Tek povremeno čujemo ponešto. Ako želiš da glorifikuješ jedan jezik, ne postoji bolji način od genijalnih tekstova koji su napisani na tom jeziku. Šta je onda ovde problem? 

Problem je taj usrani engleski stav o kom sam pisao u Chariots of Fire. Više vremena je ovde posvećeno nekim prdonjama koji su istaknuti predstavnici i koji se brinu da taj rečnik bude najlepša stvar na svetu celom. I te matore prdonje imaju taj England uber alles stav od kog mi se sere i posle progutane table loperamida. 

Loša stvar je i što su te seratorske prdonje projektovane za isforsirane negativce. Džejmsu Mareju (Mel Gibson) su dali poverenje da im napravi taj rečnik. On to radi sasvim korektno ali te prdonje ga because of reasons sapliću i predstavljaju pretnju ogromnom radu koji Marej ulaže. Zastanimo ovde. Hajde da promenimo priču kako bih vam objasnio koliko je ovo idiotski. Recimo unajmite vrhunske zidare da vam ozidaju kuću. Oni to krenu da rade i sve izgleda sjajno. Vi ipak gledate da ih na svaki mogući razlog sapletete, iako znate da niko bolji to ne može uraditi. I šta će se desiti ako uspete u toj nameri? Ništa, spavaćete pod vedrim nebom u toploj noći. Heh, a šta ako je napolju zima i pada kiša? Nema veze, uspeli ste da sapletete nekog samo zato što imate moć da to uradite. 

Hajde opet da se vratimo na ono što je dobro kada je rečnik u pitanju. U centru priče su dva lika, pomenuti Džejms Marej i ludi zatvorenik, doktor, Vilijam Čester Majnor (Šon Pen). Posle ću o njihovom odnosu i detaljima. Sve što ovde treba da uvidimo je kolosalna razlika u položaju, razmišljanjima, životima i uopšte stanju u kojima se ova dva lika nalaze. I uprkos tim razlikama obojica kreću da ulažu nadljudske napore kako bi taj rečnik ugledao svetost dana. To pokazuje kako jedan plemenit cilj može da ujedini ljude bez obzira kakvi oni bili. I to je upravo dobar način koji pokazuje kako treba da mi glorifikuješ nešto. 

Ovde bih već mogao malo da se bavim odnosom ova dva lika. Kada je inteligencija u pitanju, jasno je da imamo dva izuzetna čoveka. I kada je njihov prvi susret upriličen, kada se gledaju i odmeravaju, zapitao sam se kako bi izgledalo da su zamenili uloge? I tu mi je i kliknulo. U jednom momentu su radili istu stvar, pokazali da su slični i film nam je na neki način dao istog čoveka u dve totalno različite situacije. Tragedija jednog je utom postala veća jer vidite šta je on sve propustio i šta propušta u svom životu. To je jedan od momenata u kom gledaocu najviše proradi empatija ka liku koji je bez ikakve sumnje učinio zlo delo. 

Evo još malo detalja kako film pravi paralelu između dva lika. Jedan je na optuženičkoj klupi i na leđa mu se tereti da je doneo smrt i patnju. Drugi je u toplini svog doma i "optužen" je da je čovek koji ume da privoli decu, koji ume da im zgrabi pažnju i učini ih zadovoljnim. Genijalnost Marejevog lika sija uproks svim (isforsiranim) problemima na koje nailaze. Genijalnost dr. Majnora je zakopana iza tone optužbi i ludila. 

Film prikazuje žene na najbolji i najlepši mogući način. One su majke, borci, oslonac, ljubav, one su lepota one su razlog. Iako su one ovde sporedne glumice, videćete kako se dve žene vezane za dva glavna lika menjaju kroz film. Koliko se bore, pate ali koliko i blistaju, kako postaju snaga i kako daju povod za nešto veliko. Najbolje od svega je što smo mi fokusirani na dva glavna lika dok priča dozvoljava naizgled sporednim da blistaju. 

Kada su već sporedni likovi u pitanju, ovde moram da pomenem jednog koga sam toliko puta zaobišao. To je Edi Marsan koga ovde gledamo u ulozi čuvara dr. Majnora. Na stranu što je njegov lik ovde simpatičan, Edi donosi odličnu glumu. Iako je sporedan, njegov lik ima veliku ulogu u priči. Od Gibsona i Pena uvek očekuješ vrhunsku predstavu. U ovom filmu, Marsan ne zaostaje ni korak za njima.  

Pomenuo sam već to isforsirano stvaranje negativaca. Možda bi to bio mali problem da su se zaustavili na onim matorim prdonjama. Film se celim tokom trudi da donosi nove nebitnjakoviće koji samo prete i predstavljaju prepreke. Pa ćete tu videti i debilne novinare, neke tamo činovnike koji eto tako mogu da zeznu stvar itd. Najgore od svega je što je doktor koji se brinuo o dr. Majnoru, koji je izgledao kao neko ko perfektno obavlja svoj posao i koji će napraviti nešto veliko odjendom promenjen. Kao da nisu znali šta više da rade pa su odlučili da zajebu tako dobrog lika koji odjednom, bez razloga postaje negativac. Zašto? 

Kada sam već krenuo, hajde da ispucam ono što je loše. Film u finalu jako teži spektaklu. Isforsiranim nedaćama se serviraju scene u kojima imamo one velike govore. Iako imaš ovako sjajne glumce, ti govori su takvi da ni veličina poput Gibsona ne može da napravi spektakl od njih. I onda sve te velike izjave jako štrče. Vidi se da tu stoje samo da bi se pravio neki nebitni obrt. Druga stvar koja mi se ne sviđa je neki pokušaj ublažavanja nedela koje je Majnor napravio. Ceo film mi pričaš o toj kolosalnoj krivici koju on oseća. Ubedio si me da je taj osećaj nepobediv i onda mi serviraš neku mekšu priču kao da on baš i ne bi trebao da se oseća baš toliko krivim. Ne pravi limunadu ako si prethodno želeo da me oljutiš jakim alkoholom. 

Film je trebao biti i priča o velikom prijateljstvu između Majnora i Mareja. To prijateljstvo je ovde totalno na plećima dva sjajna glumca. Pričom su se tek malo potrudili da nam dočaraju taj odnos. Moralo je ovde biti više priča o njihovim susretima, prepiskama, više o tome koliko jedan drugom znače. Vidna je Marejeva borba da pomogne Majnoru ali sam se u početku zapitao da li su motivi ipak vezani za posao a ne za prijateljstvo. Sve što je bilo potrebno su još jedna ili dve scene susreta ova dva čoveka, Gibson i Pen bi odradili ostalo. A Sada je na redu deo teksta u kom treba da vas ubedim da je ovo ipak solidan film. 

Od prvog momenta kada vidimo dr. Majnora na optuženičkoj klupi, osećaj krivice je glavna tema kada je ovaj lik u pitanju. Uglavnom nas filmovi uče o tome kako je ta krivica neosnovana gde mi ovako na prvu ruku na pamet pada  Alpinista (Cliffhanger). I naravno lik koji oseća krivicu dolazi u situaciju da je ispravi i sve je cool. E pa nije baš tako, braćo i sestre. Neretko ljudima savest ne da mira čak i kad su krivi za mnogo manje stvari. Majnora to razjeda kroz ceo film i to nikada ne prestaje. On se ne trudi da ispravi ono što je učinio - to je nemoguće. On se trudi da ublaži patnju koju je izazvao, da olakša situaciju koju je svojim nedelom proizveo. 

Ovaj čovek je ne samo svestan krivice već ne želi da se to ikada zaboravi. Ne proganja ga samo jedan događaj već svi. Ako je nešto loše, mora da postoji znanje o tome i to se mora osuditi. Ako na nedelo gledamo tako da ga zanemarimo zbog onih koji su ga učinili, opravdali smo isto takvo nedelo koje će neko učiniti nama. Majnor čini dosta dobrih dela i zbog njih smo spremni da mu oprostimo. Upravo je on taj koji govori da to ne bi smeli. 

Zašto bi on pomogao Mareju u pisanju rečnika. Postavio sam sebi isto pitanje kada je ta priča krenula. Odgovor nam daje sam dr Majnor. U jednom razgovoru sa Elizom Meret, ženom čijeg je supruga ubio, dok je ubeđuje da treba da nauči da čita, on kaže da je čitanje njegov beg od stvarnosti. Kada čita, ne plaši se. Kako je to onda povezano sa pisanjem rečnika? Ako je čitanje njegov beg od odvratne stvarnosti, šta su onda reči? Nisu li te iste reči ključ? Nisu li sredstvo kojim on može da se koristi kako bi ublažio patnju koju je naneo? Nisu li reči moć? 

Ako su reči moć, ključ za bekstvo, ako se služi njima da pobegne od svega lošeg, šta je onda na drugoj strani? Tišina kao odsustvo reči. Tišina je ta koja ga vraća mislima, koja ga podseća na krivicu, tišina je ta koja pred njega stavi nešto što je izvan reči - stvaran život. Život od kog ne može pobeći, život koji je rečima bogat ali i dalje tim istim rečima neopisiv, nedokučiv, nesaglediv. Koliko god znao reči, uvek dolaze neke koje se stvaraju. Ko ih stvara? Život. Njega rečima ne možeš obuhvatiti. Možeš ga ispuniti. 

The Professor and the Madman nije ispunio očekivanja. Svakako je ovo dobar film ali nema odjek koji je morao imati. Zahvaljujući dobrim glumcima, povremeno dobrim idejama i nekolicini odličnih dijaloga on uspeva da se održi. Na žalost prate ga boljke većine današnjih blokbastera. Detalji koji odaju odsustvo pažnje i težnja ka spektaklu su nešto što u današnje vreme ubija ideju. The Professor and the Madman nije izuzetak. Ostaje da žalimo jer spoj ovako dobrih glumaca u tumačenju dva upečatljiva karatera je morao doneti mnogo, mnogo više.

Zanimljivosti:
Gibson je pre 17 godina kupio prava na knjigu po kojoj je sniman ovaj film. Snimanje ovog filma je dovelo do pravnog sukoba između Gibsona i Voltage Picturesa jer studio nije dozvolio da se snima u Oksfordu. Zato što je film već premašio očekivane troškove, studio je forsirao da se snima na Triniti Koledžu. Gibson i Safinia (režiser) su napustili projekat. Doveden je drugi režiser koji je završio film. Gibson je želeo pravno da onemogući prikazivanje filma jer je smatrao da bez njega i Safinie film nije smeo da se snima dalje ali nije uspeo. Posle je odbio da preko svoje kompanije promoviše film. Režiser Farhad Safinia je pisao scenario za Apocalypto koji je režirao Mel Gibson.

Naj scena:

Šta zapravo znači čitati...

Moja ocena: 7/10