Chinatown (1974)

Kod nas nazvan: Kineska Četvrt
Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Roman Polanski
Glumci: Jack Nicholson, Faye Dunaway, John Huston..

Priča:
Privatni detektvi koji je unajmljen da otkrije preljubnika, upliće se u mrežu prevara, korupcije i ubistava.

Moj osvrt:
Kada pogledate film, Chinatown vam može izgledati kao jednostavna i pitka detektivska priča, jako lepo ispričana, odglumljena i usnimljena. Ako tako doživite (doživljavate) ovaj film, onda vam postavljam pitanje, da li je Polanski ikada isporučio nešto skroz jednostavno? Njegova sposobnost da nešto kompleksno upakuje u jednostavnu priču je evidentna iz filma u film kao i činjenica da čovek nikada ne razočara. 

Kada su detektivski filmovi u pitanju naravno da oni moraju da imaju misteriju. Polanski je predstavlja na izvanredan način. Pokazuje problem čije rešenje je skriveno, dodaje drugi komplikovaniji, dodaje treći još gori od drugog i sve to izgleda rasuto u smislu da ne postoji jedno rešenje svega. Znate već kako to izgleda u standardnim pričama ovog tipa. Čekamo zadnjih nekoliko sekundi da se bukvalno sve razreši. Mnogi poentiraju na tome. Chinatown nije takav film. On problem predstavlja kompleksnijim time što nam nudi bezbroj nepoznanica sa svih strana. Ne postoji konačno rešenje koje će da blista. Ovde blista misterija. 

Način na koji se problemi dodaju i kako se menja atmosfera u filmu je za udžbenike. Prvo izgleda kao obični slučaj preljube, pa onda kao intrigantna ljudska drama, pa se onda dotiče poslovni aspekt, pa se onda to širi na politiku dok na kraju sve ne kulminira pitanjem života i smrti. Iz takoreći avanturističkog, veselog duha dolazimo do mračne stvarnosti, do blata u koje Polanski baca svoje likove. 

Kada se priča razvije, kada misterije ožive u punom sjaju, konstantno ćete tražiti vezu između onoga što je drama u filmu i onoga što je stvar detektivske istrage. Polanski vas praktično tera da sami povezujete sve to stvarajući još veću konfuziju. Braćo i sestre, život nije tako komplikovan. Iza šire slike, iza nečeg velikog što se dešava u svetu oko nas, postoje potresi i u ljudima, u njihovom ponašanju i njihovom doživljaju tih velikih promena. 

I zbog ovih stvari koje sam opisao u prethodnom pasusu, obrt koji Polanski daje je neprocenjiv. Hajde da odvojimo detektivsku priču od dramske. Sve čuvene detektivske priče imaju šokantan rasplet. Ova nema. Ova je ono što ste očekivali. Kada vam baci svetlo na likove koji su u senci, neće biti šok. Bez obzira što niste sigurni ko stoji iza priče, kada vam se to pokaže, jasno je kao dan da je to bio logičan sled događaja. Obrt koji šokira je dramski. Ljudi su ti koji šokiraju. Svet je u skoro svakom slučaju onakav kakav očekujete. Ljudska drama pogađa više. Svet je teško menjati i prihvatamo ga ovakvim. Moram ponovo da se vratim ja jedan od idiotskijijih obrta ikada. Nolanov poslednji Dark Knight i obrt koji: a) je napravio od brutalnog negativca kučkicu; b) rekao nam da je glavni negativac zapravo mogao da uništi svet u prvom minutu filma a nije nam objasnio zašto se toliko čeka i čemu ovoliko zavlačenje; c) nema nikakav uticaj ni na šta, nebitan je osim što nas je iznenadio (osim ako Nolanova namera nije bila da se pokaki na ceo film). Taj obrt je napravljen samo da iznenadi i dive mu se oni koji ne misle. Taj obrt je napravio varalica. Dramski obrt u Chinatown: a) izaziva empatiju i menja percepciju; b) ima veliki uticaj na dramu i likove ne obesmislivši ništa što smo do tada videli c) ima uticaj na ljude ali ne na celokupnu priču gde bi zavera zavisila samo od emotivnog stanja generalno nebitnih ljudi. Ovaj obrt je napravio genija. Braćo i sestre, razlika između varalice i umetnika je ogromna. Polanski drži do sebe, Nolan se pretvara u savršenog varalicu. 

Pomenuh u prethodnom pasusu da su glavni likovi nebitni ljudi. To je jedan od velikih kvaliteta ovog filma. Uz celu ovu priču nam je prodao neko tadašnje ali i sadašnje stanje stvari. Običan čovek je jako ranjiv. Vlast ne mari za male priče i sudbine običnih ljudi. Svet vode moćni i samo se menjaju njihova imena. Naizgled imamo sistem koji lepo izgleda i jednostavno funkcioniše. Ali ispod se vidi mehanizam koji radi u nečiju korist. Koliko god ljudska priča koju gledamo bila odlična, koliko god se saživeli sa likovima, vidimo koliko su oni mali u celom tom univerzumu. To se zove surova realnost.  

Iz svega ovoga što sledi, gorak ukus je neminovan. I taj surov ukus realnosti Polanski je doneo u detektivskom filmu, u nečemu što je često romantizirano, filovano sa šmekerima i damama koji vode u opasnost. Predivno je što Polanski na površini i drži tu priču ali veličanstveno je što ju je smestio u stvaran svet od kog epilog priče i zavisi. Ovde su šmekeri ranjivi a opasne dame imaju osećanja i imaju šta da kažu. 

Chinatown se pominje više puta u priči i non stop je poprište loših sećanja. I ova priča očigledno vodi ka tome i nekako se i završava tamo. To nije definitivni kraj za sve, život ide dalje, priča se nastavlja bez nekih likova ali je jako izražen taj mračni osećaj realnosi i neminovnosti. Ma koliko čovek bežao od onog lošeg, od loših stvari koje su mu se dogodile, on im se neminovno vraća. Uvek su tu, uvek ga progone, uvek je taj osećaj poraza prisutan, uvek je saznanje da si bespomoćan mučno. I ništa se ne menja, koliko god se trudio ili želeo drugačije. Koliko god to mračno zvučalo, svako od nas ima takvo mesto.

Zanimljivosti:
Posle mnogo pokušaja snimanja scene u kojoj Nikolson treba da ošamari Fej Danavej, glumici je dosadilo da ponavlja i tražila je od Nikolsona da je zaista ošamari. On je to jako nevoljno i uradio. Nikolsonu je bilo jako neugodno da snima scene sa Džonom Hjustonom, pogotovu što u njima on priča o svojoj ćerci. Naime, Nikolson se tada zaboavljao sa Anđelikom Hjuston, Džonovom ćerkom. 

Nikolson je prisutan u svakoj sceni filma. Posle ovog filma, Nikolson je odbio sve uloge detektiva jer je želeo da ovo ostane jedini detektiv kog je igrao. Nikolson i Polanski su imali jednu žučnu raspravu posle koje je režiser razbio prenosni televizor na kom je glumac gledao utakmicu Lejkersa odugovlačeći snimanje filma. 

Danavej i Polanski su se više puta svađali tokom snimanja. Kako bi ostao veran detektivskim pričama Rejmonda Čendlera, Polanski je snimio ceo film iz perspektive glavnog glumca. Poslednji film koji je Polanski snimio u SAD.

Kada Nikolson pred kraj filma kaže "daj mi pet minuta" tačno toliko je i preostalo do kraja filma. Ovo je bila slučajnost. Nikolsonu se nije svideo kraj filma. Postoji glasina da je planirana trilogija. Drugi film je bio The Two Jakes (1990) i sam Nikolson ga je režirao. Treći film nije nikada snimljen.

Naj scena:

Forget it, Jake, it's Chinatown

Moja ocena: 8/10

Jurassic World: Fallen Kingdom (2018)

Kod nas nazvan: Svet iz Doba Jure: Uništeno Kraljevstvo
Žanr: Akcija | Avantura | Naučna Fantastika
Režija: J.A. Bayona
Glumci: Chris Pratt, Bryce Dallas Howard, Rafe Spall...

Priča:
Kada vulkan ugrozi ostrvo sa dinosaurusima, Oven i Kler se pridružuju akciji spasavanja.

Moj osvrt:
Sećam se oduševljenja kada sam pre nekih skoro 20tak godina čitao Krajtonove knjige (Jurski Park i Izgubljeni Svet). Sećam se i razočarenja kada sam pogledao te filmove. Mislio sam da ne može gore dok nisam video adaptaciju Sfere. No da se vratim na JP filmove. Šta možeš novo da mi ponudiš ovde? Realno? Možeš da nalupetaš gomilu gluposti dok su dinosaurusi i dalje opasnost i to je to. Da li je ovaj film upravo takav ili je iznenadio nečim? 

Ekspedicija je u potrazi za DNK dinosaurusa. I to je verovatno sve što treba znati za bilo kakav razvoj priče. Znači neko ponovo hoće da se igra sa tim. E sada, hajde da se zapitamo zašto? Dva pokušaja parka su dovela do katastrofe. Zašto bi to neko opet radio? 

Ako ništa, početak je pristojan. Znate ono kad n-ti nastavak nekog filma krije kao neku tamo zverinu. Čekaj, video sam je u nekoliko filmova do sada a ti mi kao skrivaš nešto. E ovde su odmah dali par dinosaurusa (jednog u vodi jednog na kopnu). I te scene su skroz ok. Fino izgleda ta jurnjava i obedovanje njihove večere tog dana. Scene su napete i efektne. Na žalost, ovo su jedine takve scene u filmu. 

No šta sad, kako da opet namestiš ljude da budu u opasnosti a da to nismo videli? E pa tu su se dosetili da je ostrvo na kom su dinosaurusi u velikoj opasnosti od vulkana, pa imamo ljude koji žele da spase te zverine. Hm, nije naročito epohalno niti dobro ali opet, bolje od još jednog pokušaja stvaranja jurskog parka. No naravno, tu se gramzivi ljudi upliću u celu priču (što smo videli u bukvalno svakom filmu iz ove grupe) i nastaje opasnost. Jebigica. 

Film je pre svega osakaćen užasnim likovima. Dva glavna lika repriziraju svoje uloge. Kris Prat je za mene jako precenjen lik bez trunke harizme ali mogu da živim sa tim. Bris Dalas Hauard, evo ne znam. Deluje da ne ume da glumi ni u ovako smešnom filmu. Možda je pravljena za nešto ozbiljnije ali jako sumnjam. I njen lik i ona su samo jako bespotrebni ukras u filmu i služi za još jednu šablonsku vezu lepotice i heroja. Sve je ovde generički. Ali hajde da pređem i preko nje, dva dodatna lika nisu mogla biti gora. Imamo kao paleo-veterinara (WTF), doktorku od 20tak leta (nju tumači devojka za zavidnom veštinom preglumljvanja) i nekog informatičara koji vrišti kao devojčica kada je u opasnosti (njega tumači kačalica za veš). Svaka scena u kojoj se ovo dvoje pojave je BUKVALNO nepodnošljiva i BUKVALNO sam poželeo da markiram svaki film sa ovo dvoje kao nešto što ne sme da se gleda. 

Jako ide na nerve moralisanje koje se provlači kroz priču. Ok, po zilioniti put pokušavaš da mi prodaš priču kako su ljudi zapravo čudovišta. Slažem se. Ali to se ne prodaje ovako providno i patetično. Kao, baš nas briga za dinosauruse, pa su nam kao oni trofeji, pa ćemo ih mučiti bez ikakvog razloga, pa ćemo mi kao da odlučujemo da li oni žive il mru, pa su nam oni sredstvo zarade, pa su svi koji su lakomi na lovu bezdušni neljudi i ne mare ni za bližnjeg svog... Malo je previše ovoga, zar ne? 

Rekoh već da je otvaranje filma sasvim ok sa strane tog napada dinosaurusa. Braćo i sestre, u filmu postoji scena koja daleko nadmašuje kvalitete ovog ostvarenja. Ova scena je i jedan od razloga što je ovaj nastavak jasno kvalitetniji film od prethodnika. Kada ljudi koji su spasili gomilu dinosaurusa napuštaju ostrvo koje propada, dok gledaju na tu prirodnu katastrofu na obali je ogromni brahiosaurus (najviši dinosaurus kog se možete setiti). Njegova rika dok nestaje u oblaku dima i ostrvu koje se raspada je užasno dobra, emotivna scena. Mene je svakako naterala da pomislim kako je izgledalo izumiranje ove vrste. 

Film naravno nije izdržao da ne donese novu opasnost. Kao da im nije bilo dovoljno što su mnoge vrste dinosaurusa već same po sebi mašine za ubijanje, morali su da izmisle sledeću, da dizajniraju nekog indoraptora. I dalje to izgleda kao neki od dinosaurusa koje smo videli tako da ne vidim razlog za ovim. Dobrom scenom možeš i od običnog psa napraviti opasnu zverinu. Ne moraš da karikaš ovde neke dodatne opasnosti od vrste koja je opasna sama po sebi. Ali vrhunac idiotizma je što im je namera ovu zver koristiti u vojne svrhe. Kao obeležiš mu metu i on napadne tu metu. WTF. Kako je to opasnije od bilo kog čoveka sa oružjem? Svako sa snajperom sa distance lako može da eliminiše ovu zver, pri čemu takav ubica košta mnogo manje od ove zverine. Komarci i skakavci su moćnije oružje od ovoga. Na kraju, kada vidite da ova mašina za ubijanje ne može da izađe na kraj sa jednom klinkom, sve će vam biti jasno.

Mislili ste da su likovi najveći problem filma? Nisu. Najveći problem je kao kod svih današnjih filmova za klince taj posprdni odnos prema opasnosti. Već je jasno da dinosaurusi jedu samo zle i nebitne čike. Kada su glavni likovi u opasnosti, tu dolazi do scena u kojima se forsira humor (wtf). Tu Kris Prat nastupa kao među besnim pudlicama, tu ona doktorka od 20 leta izleće da vidi šta se dešava, tu ona kačalica za veš vrišti kao žena. I umesto da imamo napetu scenu sa mogućim krvoliptanjem (poput one na početku), imamo sprdnju sa samom situacijom koja od dinosaurusa napravi miša. I to je situacija sa svakom scenom posle one u otvaranju filma. Doduše imamo i jednu scenicu koju ste videli u traileru sa onim dinosaurusom što je u vodi ali to traje bukvalno 2,3 sekunde. 

Još jedna dokaz da je film napravljen za klince je skoro potpuno odsustvo krvopljusa. Kada dinosaurus nekog napadne, odmah kamera beži odatle. Tek na kraju kada dinosaurus poručka glavnog negativca (ajao što sam bacio spoiler nečeg neočekivanog) ćemo videti malko kasapljenja. Eto, taj čikica je bio toliko zao da su nam ipak darovali takvu scenu. 

Hajde da se vratimo na onu ideju da se spase dinosaurusi i prebace na sigurnije mesto. Prva ideja je bila ostrvo (da izneveruješ!!!). No oni završe na privatnom imanju. I umesto da gledamo malo jurnjave po priorodi i društvu, mi gledamo okršaje po kući što je usralo završnicu filma do maksimuma. Rasplet jeste isforsiran ali je napravljen da im ostavi prostora za nastavke. Jeste klimavo ali opet, nije to tako loše kakvim predstavljaju. Daje opcije da može da se napravi nešto bolji film od ovih užasa koje gledamo. Generalno, ovaj nastavak je bolji od prethodnog filma pre svega jer je prethodnik bio neopevano smeće. Jako malo je dobrih momenata ali opet oni pokazuju da možda ima nade da ćemo ovde gledati nešto pristojno poput prvog filma.

Zanimljivosti:
Dok je Indominus iz prošlog filma osmišljen kao sociopata, Indoraptor je osmišljen kao sadista. Prvi JP film u kom se pojavljuje Alosaurus. U filmu se pojavljuje više dinosaurusa nego u bilo kom od prethodnih. Prvi JP film koji ima scenu posle odjavne špice.

Naj scena:

Odlazak sa ostrva

Moja ocena: 5/10

The Foreigner (2017)

Kod nas nazvan: Strani Državljanin
Žanr: Akcija | Kriminalistički | Drama | Misterija | Triler

Režija: Martin Campbell

Glumci: Katie Leung, Jackie Chan, Rufus Jones...

Priča:
Skromni biznismen sa mračnom prošlošću traži pravdu kada njegova ćerka bude ubijena u terorističkom napadu. U igru mačke i miša su umešani zvaničnici vlada čija prošlost drži moguće informacije o identitetima terorista.

Moj osvrt:
Foreigner na početku jako podseća na Edge of Darkness. EoD je imao sjajno, šokantno otvaranje ali je do kraja ispao mlitav film. Otvaranje u Foreigneru je tužno (ne u negativnom smislu) ali na žalost film ne uspeva da poentira na ljudskoj drami. Ok, Čen nije Gibson i ne može odglumiti to tako dobro ali sam ubeđen da je uz bolju režiju i scenario i on mogao doneti više a i sam kvalitet filma bi bio na većem nivou. 

Ako mislite da se film vrti samo oko čoveka koji traži osvetu, varate se. Film se i te kako bavi samim teroristima, ljudima koji su iza te priče i bavi se političkom situacijom u Engleskoj i Severnoj Irskoj. S obzirom da se radi o ljudima iz IRA, njihova istorija nije ni zagrebana. Ok, znamo za njih ali kontam da su nam barem kroz priču trebali dati neku pozadinu kao razlog za ovo što se dešava. I kada sagledamo i ovo što sada u filmu rade, ne vidimo neki benefit. Ali hej, teroristički napadi su vazda aktuelni pa valja to ugurati u film. 

Kada su sami teroristički napadi u pitanju, imamo neku malu priču koja se pretvara u veću priču koja opet nema nekog velikog značaja. I ovde je vreme da se zapitamo na čemu je fokus filma. Na ocu koji je ostao bez deteta i žedan je osvete? Na političkim smicalicama čiji ciljevi baš i nisu jasni? Na drami svih likova koji su ispovezivani preko celog ostrva i nekom tamo kinezu koji se meša u njihovu priču...

Jako zanimljivo mi je ovo što je za naslov odabrano Foreigner. Prvo što ti padne na pamet, kao čova nije domaći pa nikog ne zanima. Jao vidi kako se loše velike zemlje odnose prema strancima ili šta već. Hm. Ovo je totalno bez veze, pre svega što na smešan aludiraš da nismo svi jednaki, da svačiji život ne vredi isto. Dobro je što se ta namera ne oseća u filmu ali naslov jako odvlači na nešto drugo. 

Ako ste mislili da ćete gledati veliku ljudsku dramu - nećete. To je tek zagrebano iako se čoveku desilo nešto najgore što može da mu se desi. Ako ste mislili da ćete gledati brutalnu akciju poput one u Taken - nećete. Nema ni toga. Jadni Čen ovde deluje tupavo i smešno dok traži imena terorista idući od osobe do osobe. Sama akcija je jedno 2% onoga što sa Čenom obično stiže. I onda se zapitaš kako je hebeno lako doći do svih tih velikih njuški, otkriti gde se ko nalazi i sjebati naizgled njihov savršeni mehanizam odbrane. Ali hej, Čen je bogotac, zašto bi se pitali kako je sve to moguće. 

I tako, vidimo dve nedovršene priče, jako loše i nezanimljivo ispričane. Ni jedna nije naročito vredna pažnje. Ni jedan lik nije dovoljno dobro kreiran a imaš dva jako dobra glumca da ih donesu. Čen i Brosnan su ovde prilično neiskorišćeni, naročito ovaj prvi. Foreigner je ravna crta, od prvog do poslednjeg momenta. Jedan od onih filmova koji vas ostave u potpunosti ravnodušnim. Niti vas iznerviraju glupostima, niti vas zabave bilo čime.

Zanimljivosti:
Kada je snimana scena eksplozije autobusa, mnogi prolaznici su, ne znajući da se snima film, zvali policiju da prijave pravi teroristički napad. Džeki Čen peva odjavnu pesmu "A Common Man". Film je zasnovan na knjizi "The Chinaman" od Stivena Letera.

Naj scena:

Prva poseta. Momenat kad vas film prevari da će biti nešto više.

Moja ocena: 5/10

Casino (1995)

Kod nas nazvan: Kazino
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Martin Scorsese
Glumci: Robert De Niro, Sharon Stone, Joe Pesci ...

Priča:
Priča o pohlepi, obmani, novcu, moći i ubistvu. U njenom centru su dvojica najbojlih prijatelja, plaćenik mafije i upravnik kazina.


Moj osvrt:
Casino sam uvek posmatrao kao na nešto što deli isti univerzum sa Goodfellas i baš zbog tog osećaja nikada nije mogao da se meri sa pomenutim. Počinje u sličnom duhu ali dok u Goodfellas ludilo raste, ovde se ono razvlači i hladi. No, kako to nije tema ovog teksta, izbegavaću dalje poređena ova dva filma. 

Na početku cela priča može delovati konfuzno. Kada nam se kroz naraciju dva glavna lika izlaže cela ta organizacija iza jednog posla, kada vidimo ko je kome tu šef, odakle novac dolazi i gde ide, ako smo dobro sve to ispratili, svesni smo koliko potencijala ima u svemu ovome kada su stvari koje mogu krenuti po lošem u pitanju. Zapravo, to što kroz ceo film čujemo naraciju De Nira i Pešija je najlepša stvar u ovom filmu. Odlično nas vode kroz svaku scenu, tu nema sumnje, ali najveći kvalitet u tome je što se bukvalno svaka naracija završava najavom nečeg velikog i/ili lošeg. I simpatično je i podgreje atmosferu. 

I taman kad se zahuktamo u celu priču, kada vidimo kako savršeno funkcionše cela ta organizacija, kada nam De Nirov lik bude predstavljen kao neko ko savršeno diriguje svim i drži potpunu kontrolu, dođe fantastičan udarac u rebra - najava šta može da sruši ovog čoveka. Braćo i sestre, ništa ne može pomeriti pamet muškarcu kao lepa žena. Prelepa Šeron Stoun je ovde fantastičan izbor. I dok je ona najava potencijalne propasti, žena naprosto blista. Gasi se polako onog momenta kada ona ta propast i postane. 

 Najveći fokus filma je zapravo na poverenju. Šta god gledamo, kakva god namera bila, kako god osmišljen plan, ništa od toga ne zavisi od jednog čoveka. Da bi sve funkcionisalo kako treba, moraš da sarađuješ. Da bi saradnja bila uspešna, moraš da imaš poverenja. I upravo to i jeste problem. Svaki odnos u filmu je upitan. Koliko god likovi imali zajednički cilj ili dobar plan, postoji ona doza samoživosti koja može odvesti krivim putem. 

Da se nadovežem na prethodni pasus i napravim paralelu sa naslovom filma. Posao koji je tema filma je kocka. Nije slučajno što je Skorseze bukvalno svaku odluku likova u filmu predstavio tako. Svaka odluka je nesigurna i rizična. Neke donesu opasan dobitak ali većina vodi u propast. To je jako simpatična paralela između teme i dešavanja u filmu. 

Kada dobijemo kompletu sliku, sve likove i svu priču, svesni smo veličine svega toga. Bukvalno imate jednu malu zasebnu planetu. Stvar je u tome što ona ima pukotine na sve strane. I film vas drži u neizvesnosti koja će od tih pukotina da se otvori i iz koje će da iscuri ono što granice te planete drže. Rizik je ogroman i sve može da eksplodira svakog momenta. Tako se gledalac drži napetim i tako mu se drži pažnja. 

Kako sve to utiče na likove? Uzmite bilo koga, čak i one koji se pojavljuju na par minuta u filmu. Svakom su jajca u procepu. Ako negde pukne, svi su ugroženi. Ako neko izazove propast nekog drugog, verovatno je izazvao i svoju. Zašto je to tako? Zato što svako od likova učestvuje u uvom suludom poslu? Ok, to je donekle tačno ali šta je to što ih vezuje jače? Lova. Svako želi da napuni svoje džepove. Isti cilj. Ako svi imamo isti cilj ali svi želimo sabotirati druge, čemu to onda vodi? Ničemu dobrom svakako ali definitivno ne cilju. 

I posle dva sata bombardovanja ludilom, haosom, prevarama, likovima, promenama, rizicima, ludačkim potezima, film je uspeo da razmlači to u poslednjoj trećini. U 2 sata name se predstavi toliko toga. U zadnjem satu skoro sve vreme se troši na razjeban odnos lika sa svojom suprugom. Uzmite naravno ovo sa rezervrom, pre svega zbog odlične Šeron Stoun. Ako se ja pitam, ok bi bilo da njihov sukob eskalira na gomilu načina, ali ovde je jasno čemu to vodi i scene su repetitivne. To je jednostavno moralo da se skrati. Došlo je dotle da u tom haosu od svađa i prepirki jednostavno izgubiš dodir sa svim onim što si gledao pre toga i želiš brži rasplet. 

Casino je odličan film. Ne uspeva da dođe do Goodfellas kvaliteta ali i te kako je vredan pažnje. Ako ne posmatramo to finale, film je užasno brz i bombarduje nas konstantnim promenama, dešavanjima i problemima. De Niro je standardno odličan, Šeron Stoun brilijantna, svi ostali jako dobri ali opet, kao i u Goodfellas, glavna faca je gosn Džo Peši. Njegovi izlivi ludila u filmu su neprocenjivi. Što je najgore, uz Goodfellas, ovaj film je jedino što znam gde je on imao dobru, ozbiljnu ulogu. Recimo kada sam ga gledao u Smrtonosnom Oružju, nisam ni mogao da predpostavim da lik može da odglumi ovako nešto. Verujem da je mogao doneti i mnogo više od ovoga ali naklon do poda i za ove dve brilijantne uloge. Za mene je on prva zvezda ovog odličnog filma.

Zanimljivosti:
Budžet za kostime je bio oko milion dolara. De Niro je imao 70 različitih kostima. I on i Šeron Stoun su zadržali svoje kostime posle snimanja. Lik K.K. Ichikawe je zasnovan na kockaru Akio Kashiwagiju. On je 70tih i 80tih bio jedan od poznatijih kockara u Vegasu. Do kraja 80tih je izgubio sve kredite kod vlasnika kazina (uključujući i Donalda Trampa). Ubijen je u svojoj kući od strane jakuza 1992. 

Svi razgovori između Pešija i De Nira su improvizacija. Skorseze im je samo rekao kako razgovor počinje i kako se završava. Vuds je Skorsezeu rekao da želi da sarađuje sa njim u bilo kojoj ulozi, bilo kada, bilo gde. Scene u kasinu su snimane od 1 do 4 ujutru kako bi unutra bilo što manje posetioca. Iako je film zasnovan na istinitom događaju, Tangiers kazino nikada nije postojao. 

Pošto njegov lik uvek drži cigaretu, kako se ne bi provukla greška u snimanju, on je uvek držao cigaretu na istoj udaljenosti od vrha. Kada priča sa likom koji tumači Šeron Stoun na dan njenog venčanja, Vudsova ideja je bila da njegov lik koristi kokain i bude sa prostitutkom u sobi u toj sceni. Reč "fuck" je izgovorena 135 puta. Producenti kažu da je najteža stvar tokom snimanja filma bila naći ljude koji će im objasniti kako se najbolje vara u kazinu. 

De Nirova ideja je bila da Ejs proganja Džindžer za svaki dolar koji je potrošila. Pošto ni jedan kazino nije želeo da im dozvoli da snimaju scene u sobi za brojanje novca, taj set je bio kreiran za potrebe snimanja. De Nirov lik je zasnovan na bivšem vlasniku kazina, Frenku Leftiju Rozentalu. De Niro ga je čak i upoznao pre snimanja filma.

Naj scena:

You hear a little girl, Frankie? Is that a little girl, Ace? Is that a little fuckin' girl? What happened to the fuckin' tough guy who told my friend to stick it up his fuckin' ass?

Moja ocena: 8/10

The Elephant Man (1980)

Kod nas nazvan: Čovek-Slon
Žanr: Biografski | Drama
Režija: David Lynch
Glumci: Anthony Hopkins, John Hurt, Anne Bancroft...

Priča:
Hirurg spašava jako deformisanog čoveka koji je bio mučen dok je preživljavao kao cirkuska nakaza. On otkriva da iza te jezive spoljašnjosti stoji osetljiv čovek visoke inteligencije.

Moj osvrt:
Dugo vremena mi treba da se odlučim da gledam ovakav film. Nikada nisam dovoljno spreman da gledam nešto što je napravljeno da prikaže tuđu patnju bez trunke patetike. Kada tu ima patetike, onda samo pobesnim jer je to jadan način da zaradiš na nečijem jadu. No kada napraviš takav film kako treba, to obavezno ostavi trajne posledice na gledaoca. Ovo mi nije palo teško kao ostali dobri filmovi. Ovo je bilo još gore. 

Recimo The Diving Bell and the Butterfly se bazira baš na toj ljudskoj patnji i hrabrosti da se to prevaziđe u smislu da se čovek pomiri sa trenutnom situacijom. I to je sjajno napravljen film. Elephant Man je mnogo više jer se ne bazira na čovekovom prihvatanju sopstvene tragedije već na tome da društvo prihvati takvog čoveka kakav jeste. 

Svođenje osobe na objekat je jeziv pokazatelj koliko čovek može da bude surov i koliko može da mu manjka empatije. Džon Merik je nazvan Čovek Slon jer je prikazivan kao nakaza u cirkusu. Samo to, uz činjenicu da ne donosi ni jednu odluku koja ga se tiče ga čini objektom. I ako odemo dalje od čoveka koji ga tako koristi, dolazimo do doktora koji ga izlaže kao eksponat, kao čudo prirode koje je on pronašao. I ovde kao imamo razliku između cirkusanta i doktora?  Ne bih rekao. Podele po obrazovanju, položaju, intelektualnom nivou ili materijalnom stanju ne važe za ljude kojima manjka ljudskosti. 

Ovo bi bio prosečan film u rukama većine režisera. Ovde Linčova osobina da iz svake scene izvuče sve što može jako dolazi do izražaja. Znate kako on ume da uspori scenu ili da je razvuče da pojača utisak. Ovde nema sporih scena već upravo svojim trajanjem, scene pojačavaju mučnu atmosferu. Nije igrao na vizuelno već na osećaj. Recimo u sceni kada doktor izlaže Merika kolegama, mi jadnog čoveka ne vidimo već vidimo njegove obrise kroz pano. Ali od samog opisa Merikovog stanja nam je sve lošije dok slušamo. U glavi smo sve svesniji jada koji ovaj čovek proživljava. 

I taj telesni horor postaje još gori kada saznamo da Merik nije idiot već svesno, inteligentno ljudsko biće. Linč to skriva neko vreme da nam prvo da vremena da osmotrimo Merika i jad u kom se nalazi i onda nam pruža na dlanu sav užas te ličnosti. Kada počneš da razmišljaš šta bi ovaj čovek trebao da oseća ne možeš da se otmeš utisku beznađa. Ne može da te teši da je ovo fikcija jer je film pravljen po istinitom događaju. To ga čini još težim za gledanje. 

I kada prihvatimo Merika kao inteligentnu osobu i osobu uopšte, pogled na njega više nije mučan. On je svestan svega i zahvalan za ono malo što ima. Samim tim ga svako sa barem malo ljudskosti i empatije priznaje za jednakog. I to je upravo ono što ovaj čovek želi. Ne želi sažaljenje, ne želi da bude u centru pažnje, samo želi da bude čovek u očima drugih. Sebe doživljava tako ali je užasno što mu okolina ne da da oseti to. I upravo kada to oseti shvatićete da je to normalan čovek i scene koje su jednostavne i lepe neće više biti tako teške u vašim očima. 

Pa šta je onda problem, šta je tako teško za gledanje, šta to čini ovaj film užasnim ako već postoje ljudi koji su Merika prihvatili kako treba? To je neprekidni strah koji osećamo od prvog momenta filma. Ali to nije strah od pogleda na Merika ili strah od njega samog, nije strah od toga šta bi loše moglo da mu se desi nekim slučajem. To je strah od ljudi. Braćo i sestre, ljudi su najveća čudovišta koja postoje. I dok gledamo scene koje su lepe i jednostavne, svesni smo da ta čudovišta odnekle vrebaju i čekaju da puste svoje kandže i nanesu zlo drugome. 

Kako se normalan čovek oseća kada vidi tako zle ljude? Ok, osećamo strah zbog onog što oni mogu da urade, ali kako se osećamo kada pripadnici naše vrste učine takvo zlo? Ne osećamo li sramotu zbog njih? Nemojte mi govoriti "nisam ja kriv". Krivi smo. Krivi smo što dozvoljavamo truleži da se širi i klija među nama sklanjajući se u naše bezbedne kutke. Krivi smo što znamo da pišemo o tome, pričamo o tome, da u sebi dižemo revoluciju protiv toga a zapravo postupamo kao da nas nije briga. Krivi smo i vi i ja a biće i oni koji dođu posle nas ako im ne ostavimo primer da možemo više od ovoga što smo postigli. 

I upravo u ovakvoj ljudskoj priči vidimo svu moć jednog jednostavnog gesta dobrote. On razoruža, pokaže lepotu, ljubav i pokaže da još uvek ima nade za nas. Džon Merik je proveo život prepun mučenja ali malo dobrote je bilo potrebno da on oseti da je čovek u očima drugih. Pogledajte malo oko sebe. Ovo nije slučaj samo sa Merikom. Vrlo često ne priznajemo drugim da su ljudi poput nas. Neretko je taj drugi kojeg potcenjujemo i veći čovek. Džon Merik je ime koje treba pamtiti, ne samo zbog njegove tužne sudbine, već zbog nečoveštva ali i ljudskosti drugih.

Zanimljivosti:
Oblačenje i nanošenje kostima Čoveka Slona je trajalo 8 sati a skidanje 2. Film je producirao Mel Bruks. Njegova ideja je bila da se Linč postavi za režisera i da film bude crno beli. Zato što ga ljudi uglavnom vezuju za komedije, tražio je da se njegovo ime pojavi tek u odjavnoj špici. Posle Merikove smrti, delovi njegovog tela su sačuvani zbog medicinskog ispitivanja. Neki unutrašnji organi su sačuvani u teglama i sačuvani su otisci glave, ruke i noge u gipsu. Upravo po tim otiscima je pravljena maska za potrebe filma. 

Kada mu je prvi put naneta maska i kada je video koliko to traje i kakva je procedura, John Hurt je nazvao suprugu i rekao joj "Mislim da su me konačno naterali da mrzim glumu." Merik je bio inteligentna i načitana osoba. S obzirom na deformitet usta, pravi Merik nije mogao pričati približno čisto kao u filmu pa je dr. Treves služio kao njegov prevodioc. Čovek koji je prikazivao Merika u cirkusu nije bio loš kao u filmu. Bio je poštovan i on i Merik su imali dogovor da dele zaradu. 

Hurt je zadržao masku (glavu) posle snimanja. Jednom mu je kuća pljačkana ali ništa nije ukradeno jer je pljačkaš otvorio orman iz kog je ispala kopija Merikove glave, prepao se i pobegao. Maketa katedrale koju je Merik napravio može se videti u kraljevskom muzeju u Londonu.

Naj scena:

Kraj.
Možda izgleda kao neki rasplet koji će skloniti kamen sa srca ali pogledajte bolje. On čini nešto što do tada nije radio, što je običnom čoveku svakodnevica. Vrhunska simbolika i jeziva scena.

Moja ocena: 10/10