Dip huet seung hung / The Killer (1989)

 

Žanr: Akcija | Krimi | Drama | Triler
Režija: John Woo
Glumci: Chow Yun-Fat, Danny Lee, Sally Yeh...

Priča:
Ubica prihvata poslednji posao u nadi da će pevačici koju je slučajno oslepeo pomoći da povrati vid.

Moj osvrt:
Pokušavam da se setim kada sam zadnji put gledao akcioni film u kom su mi svi likovi vredni pažnje i u kom je dramski momenat čak i bolji od akcionog. Taken mi pada na pamet ali tu nemamo nekoliko likova a sva drama se svodi na potencijalni gubitak deteta. Ne shvatite pogrešno, ima filmova koji su strašno simpatični i imaju odlične likove ali da li iko očekuje da npr. gleda dramu sa Džon Meklejnom? Ne, zato što su ti akcioni filmovi, iako sjajni, lišeni tog momenta realističnosti. Nisu pravljeni da nas dirnu već da nam donesu sjajne momente zabave i tenzije. Killer je jedna od najboljih ako ne i najbolja mešavina drame i akcije koju sam gledao. 

 

Prvo što fascinira su likovi. Svaki od likova bitnih za priču je odlično osmišljen. Jako pametno nam se serviraju neki dijalozi, postupci i gestovi kojim procenimo ove ljude. Verujte mi, skoro po svakom od sporednih uloga možete snimiti poseban film a ovde su svi u istoj priči. Glavni junak priče je u centru, on vezuje sve te priče u jednu ali svaka sudbina u ovom filmu znači i upečatljiva je. Fascinantno je da je to sve spakovano u manje od dva sata. Ovim sam vam rekao da film ne traći niti jedan jedini trenutak. 

 

Ako bih akcione scene morao opisati jednom rečju, to bi bila "adrenalin". Scene su prilično brutalne, krvave, imaju dobru dozu adrenalina i neretko su me trgnule u stolici. Pokretao sam se ne kao da gledam film već kao da igram neku igru. Svaka od scena sadrži dobru dozu usporenih snimaka. Ne, Džon Vu nije preterao sa njima. Oni su iskorišćeni u pravom momentu. Na sve to servirao je dosta dobrih, slikovitih momenata. Recimo kada krene pucnjava u crkvi, snimak se usporava i vidimo jato belih golubova koje se razleće na sve strane. Prelepo i simbolično u isto vreme. 

 

Film me je prilično podsetio na Melvilovog Samuraja (zreo za reprizu) no ako se dobro sećam, ubica koji tumači Alan Delon je bio nekako zatvoren i morao si da čitaš između redova. Ubica kojeg pratimo jeste ćutljiv eli emocije su jasne. Ni jednog momenta se ne zapitaš kako je došao dovde već već nam je fokus na onom što sledi. Rekoh već, svi likovi nas zadobijaju postupcima. Njegovi su potpuno neočekivani kada vidimo posao kojim se bavi. Ako kažem da je on surovi ubica koji u sebi krije velike doze empatije i časti, koliko god da zvuči paradoksalno, opisao sam ga najtačnije moguće. 

 

Najveća vrednost drame u filmu je što su uspeli da vežu skoro sve likove za glavnog heroja. Na prvu ruku, da vam neko ispriča šta se sve dešavalo, shvatili biste kako je ubici nemoguće da zadobije sve ove ljude ili oni njega. Sa druge strane, likovi su tako dobro osmišljeni da je u potpunosti jasno šta ih povezuje i kako dolazi do spajanja nespojivog. Nekako mi je na kraju svega žao što film nisu radili tako da imamo nastavke jer mislim da ovako kvalitetni likovi zaslužuju još priča. 

 

Kada pogledamo akcione heroje koje volimo, šta je kvalitet koji ih vezuje? Harizma. Čou Jun-Fat tumači glavnu ulogu i čovek je definicija harizme. Na to, zbog gomile dramskih momenata, on mora da pokaže širok spektar emocija i uverljiv je u svim situacijama. Uspeva da osvoji, zastraši, zadobije, ubedi, objasni, uplaši... Iskreno, jedva čekam da ga pogledam u još nekom filmu. Ok, gledao sam ga u Crouching Tiger, Hidden Dragon ali to je bilo tako davno da se ne računa. 

 

Moram da pomenem i muziku, ne toliko zbog kvaliteta samih pesama već zbog toga kakva melodija je upotrebljena. Očekujete neku adrenalinsku muziku ali ništa od toga. Konstantim laganim, izrazito emotivnim melodijama, film sve to vreme bez akcije pokušava da vam objasni šta je najveći kvalitet koji on nosi. Muzikom nas konstantno skreću ka emociji. Ne umanjuje to akciju. Ne ne ne ne ne. To joj daje značaj. Emocija je ono što izdvaja ovu akciju od skoro svih ostalih. Prvo imamo laganu ljubavnu priču. Drugo, u fokusu je nekoliko priča o prijateljstvu. Prijateljstva kruniše čast. Svaka od tih priča zaslužuje najvišu moguću ocenu. 

 

To je to braćo i sestre. Ako ste napravili grešku kao i ja pa dugo čekali da pogledate ovaj film, ispravite je. The Killer je vredan svakog uloženog minuta u njega. Mnogi od vas su predlagali ovaj film ali uz njega i Hard Boiled. Bila bi šteta dugo čekati i na njega, zar ne?

Zanimljivosti:
Džon Vu je posvetio ovaj film Martinu Skorsezeu. Svi pištolji u ovom filmu su pravi. Zbog strogog zakona u Hong Kongu svi su morali biti uvezeni i strogo praćeni tokom snimanja. Sve akcione scene su zajednička improvizacija Džona Vua, glumaca i statista. Hark Tsui je želeo da potpuno promeni film tako da glavna priča bude vezana za policajca umesto za ubicu. On je čak inicijalno odbio ideju jer po njemu niko ne želi da gleda film o ubici. Holivudski rimejk je planiran 1991 i u njemu su trebali glumiti Ričard Gir i Denzel Vašington.  

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 8/10

I Am Legend (2007)

 

Žanr: Akcija | Drama | Horor | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Francis Lawrence
Glumci: Will Smith, Alice Braga, Charlie Tahan...

Priča:
Godinama nakon što zaraza pobije veći deo stanovništva a ostale pretvori u čudovišta, jedini preživeli se bori da pronađe lek.

Moj osvrt:
Glavni i osnovni problem ovog filma je što koristi naslov koji ne bi smeo. Last man on Earth i Omega Man koji su nastali po knjizi "I Am Legend" su neuporedivo bolji filmovi nego ovaj kada je u pitanju knjiga po kojoj su zasnovane ali rekao bih i uopšte da su kvalitetniji. Imate tekstove o tim filmovima ovde na blogu pa ih iskopajte da ne bih morao da se ponavljam. U tekstu o Last man on Earth sam objasnio suštinu knjige Ja sam legenda, overite poslednji pasus i biće vam jasno. U isto vreme dobijate najveći razlog zašto je ovaj film omanuo. 

 

Sa jedne strane dobar je prikaz post-apokaliptičnog Nju Jorka. Ima malo onoga kada se zapitaš šta bi bilo kad bi bilo. Možda bi bilo bolje napraviti neki prelaz do ovog doba ili npr. Vilovu mučnu naraciju koja bi učinila ovo još mračnijim. Nekako mi je s vremena na vreme ovaj film bio vedar. Očekivao sam dosta mučniju atmosferu s obzirom na temu. Možda bi bilo lepše da su u specijalne efekte ubacili animacije stvarnih životinja jer ovi CGI lavovi su mi jako išli na nerve. 

 

Ali sve to nije ništa u poređenju sa pojavom "inficiranih". Evo još jednog momenta gde ne da je mogla već je morala da odradi posao Vilova naracija. Kako je moguće da smo od leka za rak koji je umesto izlečenja doneo zarazu došli do zombi-vampira živ nisam. Ovaj film je svetlija varijanta priče nastala ukrštanjem Resident Evila i Underworlda. Ja nemam bolje objašnjene. Ne samo da su ti "zaraženi" nezanimlijvi i ubili su mi svaku volju da ovaj film shvatim ozbiljno, njihovi efekti su neozbiljni čak i za godinu kada je film izašao. 

 

Neubedljiv je i ovaj deo koji se igra sa "poslednjim živim čovekom" na Zemlji. Da se razumemo, Vil je jako dobar glumac i ubeđen sam da bi mogao doneti izmučenost takvog uma. Ovde toga ima na kašičicu. Čak i ono što postoji, nije baš zamišljeno najbolje ali opet Vil svojom glumom uspeva da dočara neki vid mentalne slomljenosti. Braćo i sestre to treba da bude jako jezivo. Morate imati taj osećaj beznađa u ovakvoj priči. Uostalom, pročitajte Pekićevu 1999, tu postoji jedna mala pričica o poslednjem živom čoveku na planeti. Do dana današnjeg nisam pročitao ništa jezivije od završne rečenice te priče. 

 

Ne volim "alternativne" krajeve filmova. Zašto praviš ta sranja? Nisi siguran šta ćeš da dobiješ pa hajde da vidimo kako se sviđa drugima? Napravi priču kako si zamislio pa makar bila buljson, barem je onakva kakva želiš da bude. Recimo sećam se super srećne završnice u T2 gde je Sara Konor stara a njen sinak ljulja svoje dete u ljuljašci. Zašto brate? Budućnost treba da bude neizvesna, treba da postoji onaj crv sumnje da ipak nešto nije ok. Kao uostalom kraj prvog dela. Nemojte me nikada ubeđivati da je T2 bolji od T1. Akciono jeste, to priznajem. U svemu ostalom T1 drži predavanje dvojci. Ah odlutao sam. Elem, video sam alternativni završetak ovog filma. Jeste vedriji ali po meni je čak i kvalitetniji jer konačno uspeva da ubode ono o čemu knjiga želi da priča. Daje ti prostora da razmisliš šta dalje, da prihvatiš to što jeste. Ovaj standardni kraj je onaj kliše koji i očekuješ u današnje vreme. U svakom slučaju, da su izabrali alternativni kraj, bila bi ocena više od mene.

 

Problem filma je što je sve nekako očekivano i generički. Sve je urađeno na pola. Jedino što je totalno loše su zombi-vampiri. Ostalo je podnošljivo ali ništa nije razrađeno do nekog nivoa da bih rekao da je super kvalitetno. Vil je standardno dobar ali nema nešto puno prilike da pokaže glumačku veštinu. No tamo gde su emocije - tu se vidi kvalitet. Potom, ni jednog momenta niste u dilemi da li je on zaista poslednji živi čovek na planeti. Zašto? Zato što se film nije dovoljno dobro igrao sa tom temom. Znali ste da će pre ili kasnije neko da se pojavi. 

 

Da li ta post-apokalipsa izgleda užasno? Trebalo bi. Zašto niste totalno sigurni? Zato što se film bavi time u par ulica, nekoliko radnji i vilovoj kući. Čoveče pa pokaži mi efekat svega što se desilo. Gde je drama u gubitku životinje koja mu je bila jedini prijatelj? Izgubljena u transformaciji u zombi-vampira. Uostalom ako već vidimo agresivne zombi vampirske pse, kako je moguće da oni nisu zarazili druge životinje? No da ne idem dalje. Pročitajte knjigu, pas se pojavljuje na samo nekoliko strana ali garantujem da vam neće biti dobro koliko sve to izgleda tužno. Gde je drama u susretanju drugih ljudi - za malo pa da je i bude. Razvuci priču, uspori je slobodno. Kada sam negde pročitao da je film spor slošilo mi se. Film je morao da traje još barem sat vremena gde bi se sve ove bitne teme razradile na pravi način. 

 

Braćo i sestre, nemam vam šta dalje pisati vezano za ovaj film jer ni on nama nije dao ništa posebno. Izostalo je ono što je najviše trebalo da nas osvoji - ljudska drama o samoći, (ne)prihvatanje promena koje su neminovne i izostalo je da vidimo gde je mesto nas ovakvih u tom svetu. I am Legend je na kraju ispao totalno polovičan film koji je (ispod)prosečan u svemu a super kvalitetan ni u čemu. Bilo je šanse da ovo uspe, Vil Smit je dobra polazna osnova ali je sve ubijeno zombi-vampirima i neubedljivim dramskim momentima.

Zanimljivosti:
Vil Smit se toliko vezao za psa sa kojim je glumio da je nakon snimanja želeo da ga usvoji ali vlasnik nije želeo da ga se odrekne. Kada se Robert obraća lutki i nazove je Fred, vidi se mali pomeraj glave. U tom momentu umesto lutke je bio glumac i namera je bila zbuniti publiku. Vil Smit je provodio vreme sa bivšim zatvorenicima kako bi se bolje pripremio za ulogu čoveka koji je sam. Većina mu je dala odgovor da ako želi da ostane pribran, mora da ima strog raspored kada šta radi. 

 

Krike koji se čuju u filmu je proizvodio Majk Paton, frontmen grupe Faith No More. Tokom intervjua u Japanu, Vil Smit je slučajno otkrio šta će se desiti na kraju filma. Mnoge slike u kući doktora Nevila su pozajmljene iz muzeja u Nju Jorku. Vil Smit je lično zvao DreamWorks kako bi dobili prava da u filmu koriste Šreka. Giljermo Del Toro je trebao režirati ovaj film ali je odbio kako bi mogao da snimi Hellboy II.

Naj scena:

"My name is Robert Neville. I am a survivor living in New York City. I am broadcasting on all AM frequencies. I will be at the South Street Seaport everyday at mid-day, when the sun is highest in the sky. If you are out there... if anyone is out there... I can provide food, I can provide shelter, I can provide security. If there's anybody out there... anybody... please. You are not alone."

Moja ocena: 5/10

A Night to Remember (1958)

 

Žanr: Drama | Istorijski
Režija: Roy Ward Baker
Glumci:Kenneth More, Ronald Allen, Robert Ayres...

Priča:
Na svom prvom putovanju aprila 1912. navodno nepotopivi RMS Titanik udara u ledeni breg u Atlanskom Okeanu.

Moj osvrt:
Braćo i sestre ne mogu da opišem koliko me samo fotografija ovog giganta koji tone užasava. Ne samo da me ta slika prepada, sve me to čini neizmerno tužnim. Svi ti izgubljeni životi i katastrofa koja se zaista desila te nateraju da zanemiš. Kada se desio masakr u školi, imao sam strahopoštovanje prema đaku. Gledajući svako dete sa torbom na leđima osećao sam neizmernu tugu i poriv da kleknem pred svakim od tih klinaca. Ne poredim ove dve stvari, samo pokušavam da vam objasnim osećanje koje imam i pre početka gledanja ovako nečeg. 

 

Poređenje sa Kameronovim Titanikom je neminovno i provlačiću ga kroz tekst. Sve u svemu, kada procenim, oba filma su jako kvalitetna, oba imaju opasno dobre dramske momente kao i neminovne boljke o kojima ćemo detaljnije. Generalno, Kameron je vidno bio inspirisan ovim filmom, ubacio je neku svoju dramu i dramice, naravno da je imao bolje efekte, verodostojnije prikazan događaj ali suštinski nije izmenio ništa kolosalno. I dalje imam utisak da sam gledao skoro isti film koji je kod Kamerona nešto impresivniji zbog realističnosti ali filmski, A Night to Remember je nešto bolji. 

 

Svi znamo šta će ovde da se desi i nema tenzije u tom smislu ali A Night to Remember odlično uspeva da nas kida po stomaku. Da, znamo da će taj brod da udari u ledeni breg, znamo da će da tone i potone, znamo da će toliko ljudi nastradati ali i dalje imamo taj osećaj strepnje i neizvesnosti. Čak mislim da je on izražen više u ovom filmu nego u Kameronovom čedu a evo i zašto. Kameron je uspeo da izmuze iz početka sve što je moglo sa ljubavnom pričom koja i nije tako zabavna i usput nam je dao veličanstvene slike broda. To je ok ali je na neki način vedra tema. Ovde nas brzo dovedu negde blizu tog sudbonosnog momenta i onda krene čekanje. Za mene svakako bolji izbor. Iako je to čekanje mučno, učinilo je ovu dramu znatno upečatljivijom pa mogu reći i jezivijom. 

 

Ono što mi se nije naročito dojmilo, film je pokušavao da izbegne onog jednog krivca pa je napravio seriju događaja koji su se dogodili i koji su doveli dotle da spas ne stigne na vreme. Iskreno, više bih voleo da su ovo sveli na minimum. Time što si servirao seriju događaja koji na kraju ispadnu besmisleno nerealni, tom serijom ljudskih grešaka si stavio metu na previše onih u koje je moguće uperiti prstom. Previše je onih momenata "e samo da je ovaj u tom momentu digao slušalicu / okrenuo glavu / pozvao nekog / zapevao krajišku pesmu... svet bi bio bolje mesto. 

 

Kada govance konačno pogodi ventilator ide red neverice pa još jedan red neverice, pa još jedan red neverice i panika nekako dođe prekasno. Mislim ok, panika nije nešto što može lako da se usnimi i verovatno je čuvano za kraj, ali imam utisak da ljudi čak i dok gledaju kako brod tone očekuju kako će on da se izvuče za koji minut. Previše je indolentnosti u tako jezivoj situaciji. Takođe, previše je natezanja sa nekim putnicima - Uđi u čamac za spasavanje - Neću - Uđi - A ne bih baš - Uđi - Pa jel mora - Mora - A pa ne znam.... Ok jednom ali previše puta gledamo ubeđivanja. 

 

Još jedna stvar koja mi je išla na nerve ali ni blizu koliko u Chariots of Fire je taj stav da su Englezi i Engleska ispred svih. Englez je to napravio pa neće potonuti. Nema toga previše ali što više viđam taj usrani stav sve više me iritira. Sa jedne strane odlična je scena gde stari gospodin prihvata svoju sudbinu dostojanstveno. Sa druge strane mi ta scena govori "vidiš kako tonu engleska gospoda" a to mi se nikako ne sviđa. 

 

Šta ovaj film izdvaja, gde mi je on bolji od Kameronovog Titanika - to su sudbine običnih ljudi. Ok, u Titaniku imamo onu jezivu scenu u kojoj majka uspavljuje decu znajući šta sledi. Ne bih sad o tome da li je trebala da se bori sa njima ili je bila svakako svesna šta sledi. Sama scena je užasavajuće potresna. No čini mi se da je za razliku od Kamerona, A night to remember išao na više manjih sudbina što je za mene svakako bolji izbor. Smirenost oca koji treba da smesti suprugu i decu u čamac i ta njegova unutrašnja drama su perfektni. Scena u kojoj ovde kapetan skončava je neuporedivo potresnija od one Kameronove a ne koristi više vremena niti ima one sulude efekte, niti ima dijaloga niti dodaje neke posebne događaje. Čovek se samo okrenuo i odšetao do kormila. Jednostavno bolje je usnimljena, odglumeljna i atmosfera je mračnija. Ne bih da nabrajam dalje, ovo mora da se pogleda. Sve te sudbine su potresne i svaka žrtva je ogromna. 

 

Ako vam se Kameronov Titanik svideo, nema razloga da ne pogledate ovaj jer uprkos slabijim efektima uspeva dramski da nas izudara. Celu ovu katastrofu prenosi realistično i dramski perfektno. Ako vam se Kameronov Titanik nije svideo onda nema razloga da ne pogledate ovaj jer je lišen svih onih stvari koje ljudi kritikuju u filmu iz 1997. Iako stariji, film je dramski zreliji i kada bi imao moć da donese nekoliko onih spektakularnih scena iz novije ekranizacije ove katastrofe, lako bismo presudili da je ovo najbolji film o Titaniku ikada snimljen. Kako god okrenete ovaj film je nesumnjivo vredan gledanja.

Zanimljivosti:
Tek 1985 kada je olupina Titanika pronađena otkriveno je da je brod pukao na dva dela. Zbog toga u ovom filmu Titanik tone ceo. Kada brod napušta luku u Sautemptonu, tu vidimo scenu koja je preuzeta iz Titanic (1943), filma sa Naci propagandom. Lorens Bizli, preživeli sa Titanika je bio na snimanju. Kada su snimali scene dok brod tone želeo je da se pojavi u njima ali zbog pravila sindikata nije mu bilo dozvoljeno. 

 

Scene kada ljudi skaču u vodu su snimane u 2 ujutru u bazenu po jako hladnom vremenu. Kada su Statisti odbili da skaču, Kenet Mur je želeo da da primer i prvi je skočio u ledenu vodu. On je izjavio da mu u životu nije bilo hladnije i hteo je da kaže ostalim da ne skaču ali povedeni njegovim primerom skočili su pre nego što ih je upozorio. Kada je Helen Melvil Smit, ćerka kapetana Smita koji je potonuo na Titaniku došla na scenu, bila je preplavljena emocijama kada je videla koliko Lorens Nejsmit liči na njenog oca. Kameron je odlučio da snimi svoju verziju filma tek kada je pogledao ovaj.  

Naj scena:

Iako je oproštaj roditelja od deteta neuporedivo jeziviji, poslednja scena sa kapetanom je izvedena perfektno.

Moja ocena: 8/10

La Belle et la Bête / Beauty and the Beast (1946)

 

Žanr: Drama | Fantastika | Ljubavni
Režija: Jean Cocteau, René Clément
Glumci: Jean Marais, Josette Day, Mila Parély...

Priča:
Prelepa devojka zauzima očevo mesto kao zatvorenik misteriozne zveri.

Moj osvrt:
Pisao sam već o Lepotici i Zveri i možete negde na blogu iskopati tekst toj sjajnoj Diznijevoj ekranizaciji. Dosta stvari koje sam napisao tamo, koje generalno važe i za samu bajku, važe i za ovaj film i ne bih se ponavljao jer zašto biste dva puta čitali iste stvari. Ovde ću probati da se fokusiram samo na one specifične stvari koje je film doneo. 

 

Ovaj film bih najbojle opisao kao horor bajku. Atmosfera i scenografija izgledaju perfektno. Zamak i okolina deluju jezivo i samotno, enterijer je još mračniji obogaćen suludim idejama. Ako bih nešto zakerao, zver ne izgleda tako jezivo na prvi pogled. Možda bi nešto dublji glas ili možda nešto veća figura delovali impozantnije no to su zaista detalji. Nije namera ove priče da vas preplaši već da nam priča moralne priče o tome ko su zapravo zveri i šta su prave vrednosti. Znate već, dovoljno ste odrasli da razumete. 

 

Moralisanje koje film prodaje je uglavnom naivno i teatralno. Naravno, to je bilo za očekivati i nije mi naročito smetalo. Više volim kada se na suptilan način ističu vrednosti i ono glavno što vam film prodaje jeste tako dostavljeno. One usputne stvari, dijalozi i likovi umeju da budu previše klišeizirani, pogotovu dve sestre naše Lepotice. Ta dva lika su mi osmišljena kao da prodaješ film klincima ali stvar je u tome što bi te iste klince dobrano isprepadao onim mračnijim delom filma. 

 

Glavna razlika u odnosu na Diznijev animirani film je sama zver. Naravno ne pišem ovde o fizičkoj razlici. Zver u crtanom filmu deluje zastrašujuće, surovo i tek onda otkrivamo njegovu bol. Zver koju vidimo u filmu je već jako umorna, povređena i jadna. Prvo sam pomislio da mi se više sviđa Diznijev pristup no kada sam razmislio, promenio sam mišljenje. Zamislio sam sebe kao zver u svoj onoj tami, jadu i samoći - bio bih dobrano pregažen. Jad ove zveri je očigledan.

 

U animiranom filmu proces povezivanja Lepotice i zveri je jasan. Upoznavanje, otkrivanje i shvatanje da postoje vrednosti i u jednoj zveri. Ta priča je dobrano vedra. U filmu ipak nemamo toliko scena koje nam govore o toj vezi ali su uspeli da poentiraju na sasvim drugi način. Ovde do shvatanja dolazi kada Lepotica poredi druge ljudi sa zveri. Tada ona shvata njegove vrednosti, tada počinje da ceni njegovu pažnju. 

 

Rekoh već, ne bih da pominjem simbole i metafore o kojima sam pričao kada sam pisao o Diznijevom klasiku. Ono što je u filmu posebno zanimljivo je način na koji se priča fokusira na ruke zveri. Ruke su ovde moć, moć da se nanese bol ali isto tako moć da se daruje. Samim tim gest predavanja rukavice Lepotici je nešto veliko i značajno. 

 

Drugi predmet sa kojim se film igra je ogledalo. Nekoliko puta u ogledalu likovi u filmu traže istinu. To je već dovoljno jasna simbolika. Ogledalo nam ovde pomaže da vidimo kakvi smo zaista, da vidimo koliko vredimo i samim tim dolazimo do odgovora. Iako film to vešto maskira u magiju, ogledalo nipošto nije magija - ono je istina. 

 

Jedina stvar koja me je ostavila zatečenim su neki detalji vezani za kraj. Kraj filma nije suštinski različit od onog što očekujemo ali predstavlja drugačiju viziju od one na koju smo navikli. No ne bih da otkrivam detalje. Ovo je film koji svakako treba da bude na vašem meniju. Ovo je jedna prelepa mračna bajka koja i dalje u prkos godinama uspeva da oduševi scenografijom, da donese emociju i da ispriča priču na pravi način.

Zanimljivosti:
Efekat sveća koje se pale same je postignut tako što su one ugašenje duvanjem a film pušten unazad. Kada je film prikazan prvi put, Kokto je bio toliko nervozan da je zvao svoju prijateljicu Marlen Ditrih da mu pravi društvo. Tokom prikazivanja ona ga je sve vreme držala za ruku. Scenografija zamka je inspirisana Gustavom Doreom a farme Vermerovim slikama. Tokom snimanja Kokto se ozbiljno razboleo i jedan period ga je na mestu režisera menjao Rene Klemon. 

 

Dizni je želeo da napravi adaptaciju ove priče ali je posle prikazivanja ovog filma odustao. Ova bajka je doživela ekranizaciju od strane Diznija tek 1991. Maskiranje u "zver" je trajalo oko pet sati. Spoljašnjost zamka je snimana na stvarnoj lokaciji. U pitanju je zamak Château de la Roche Courbon. Najveći broj kamera koje su korišćene za snimanje su bile jako stare i često su se kvarile.

Naj scena:

Dolazak lepotice u zamak.

Moja ocena: 8/10

Boudu sauvé des eaux / Boudu Saved from Drowning (1932)

 

Žanr: Komedija
Režija: Jean Renoir
Glumci: Michel Simon, Marcelle Hainia, Sévérine Lerczinska...

Priča:
Prodavac knjiga spašava lutalicu, nudi mu smeštaj i brine o njemu. No ponašanje lutalice počinje da iritira sve.

Moj osvrt:
Boudu Saved from Drowning je potpuno čudan film. Sa jedne strane nisam siguran šta je želeo da mi ispriča, sa druge strane film je umereno zabavan. Konstantno sam kroz film tražio nešto što bih nazvao idejom vodiljom. Način na koji priča priču jeste jedinstven jer nemamo neki klasični zaplet i rasplet, potencijalno nismo naučili lekciju već ceo film izgleda kao jedan suludi isečak, neverovatna priča koju bi nam neko ispričao. 

 

Nesumljivo, glumačka predstava Mišela Simona je odlična i čovek uspeva da nas nasmeje ali i jako iritira u mnogim slučajevima. Njegovo odsustvo zahvalnosti prema čoveku koji mu je spasao život je užasno iritantno. Sa druge strane njegovo pljuvanje na sve norme je spektakularno. Ako sve to prihvatimo onakvo kakvim nam se servira - nema problema. Problemi nastaju kada krenemo da tražimo razloge i logiku iza postupaka ljudi. Tu imamo gomilu pitanja. Da li je namera filma da nas totalno izmesti iz zone komfora i onoga što očekivamo od ovakvih ljudi? Ako jeste, onda veliki respekt za to. 

 

Bogataš spašava život beskućniku. Pomenuo sam potpuno odsustvo zahvalnosti beskućnika. Upravo to je razlog zašto nam neki kvaliteti filma mogu ostati sakriveni. Recimo pitamo se zašto je čovek spasao ovog beskućnika od davljenja kada su svi drugi gledali? Celo društvo mu odaje počast iako je on nije tražio. No društvo u tome traži spektakl i uzdizanje lika i dela ovog čoveka. Sa druge strane, nekim drugim likovima to daje za pravo da sude i presuđuju po svome. To što se bavimo posledicama u priči nas totalno odvlači od suštinskog pitanja - zašto je ovaj čovek hteo sebi da oduzme život? Niko se ne bavi time već se priča seli na sve nakon spašavanja. 

 

I onda lagano dolazimo do pitanja - zašto je spašen ovaj život? Šta smo dobili time? Suludo je što dolazimo do momenta u kom možemo da procenjujemo da li je taj čovek bio vredan spašavanja. E to je suluda sloboda koji mnogi daju sebi - pravo da procenjuju vrednost nečijeg života. Boudu nas nesumnjivo svojim ponašanjem izaziva da to činimo. Da li ćemo se prepustiti tome? 

 

Iako je Boudu jako odbojan, uspeva da se svidi nekima. Upravo to nam na neki način govori o lažnoj slici, o maski koju takozvana viša klasa nosi. Vidimo gnušanje jer to je ono što svi treba da vide. Kada se ti "svi" sklone, onda ljudi postaju onakvi kakvi jesu. Sa jedne strane vidimo plemenite spasioce. Sa druge strane ti isti ljudi su nemoralni i podložni "niskim strastima". Onda dolazimo dotle da viša klasa ima dvostruke aršine, da standardne norme ne važe za njih. 

 

Jako zanimljiv je kontrast između Boudua kao lutalice i onog koji postaje član bogate porodice. Prema lutalici smo imali empatiju i žao nam je bilo kada je izgubio svog psa. No kada postane član porodice, tu je očigledno da ne pripada tom društvu. Upravo tada on počinje da iritira. Taj stav je i danas živ. Ljudi su uglavnom jaki na rečima kada treba pomoći beskućnicima i rešiti njihove probleme. Ali generalno isti ti ljudi beže od onih koji su u problemima. Ok, pomogao si time što si nešto dao ali suštinski ne želiš da pomogneš do kraja. Plašim se da i oni koji žele da pomognu ipak ne žele ljude kojima treba pomoć u svojoj blizini. To je jedna od stvari koje nam film govori.

 

Moj najveći problem sa ovim filmom je što me sem Simonove izvedbe nije privukao ničim. Znate onaj osećaj kada non stop nešto čekate, takav osećaj sam imao gledajući ovaj film. Jasni su mi kvaliteti ali mislim da će ovo kroz nekoliko godina biti i te kako zrelo za reprizu. Do tada, Boudu ostaje sasvim solidan filmić kojem vredi posvetiti vreme.

Zanimljivosti:
Dešavalo se da su gledaoci bili toliko iznervirani Bauduovim postupcima da su u nekim bioskopima morali da zovu policiju da zavede red. U nekim delovima Francuske film je i povučen pa nije ni prikazivan. U Britaniji je film prikazan tek 1965 a u Americi 1967.

Naj scena:

Prljave ruke

Moja ocena: 6/10

Missing (2023)

 

Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Nicholas D. Johnson, Will Merrick
Glumci: Tim Griffin, Ava Zaria Lee, Nia Long...

Priča:
Kada joj majka nestane, devojčica pokušava da je pronađe koristeći sve što je dostupno na mreži.

Moj osvrt:
Ceo celcati film gledamo u ekran računara - uh. Posao mi je da preko osam sati dnevno gledam u to i onda dolazi film koji se odvija na računaru. Nije loša ideja, moram da priznam ali da je film bio nešto bolji verovatno bih podneo svo to buljenje u monitor. No film je sklepan i biće zaboravljen posle jednog gledanja tako da mi generalno ovo nije prijalo. S obzirom da je sadržaj slab, dobio sam neki osećaj kao da su klinci pravili film i uspeli da ga prodaju kao nešto super cool napeto. 

 

Kako ovaj film uspeva da vas prevari da pomislite da gledate nešto dobro. Ima odličan tempo. Servira gomilu obrta i novotarija i to takvom brzinom da ne stižete da razmislite o onome što se desilo. Što implicira da film nije nikako dosadan. Druga dobra stvar - u pitanju je dete. Ako nemaš empatije ka detetu onda si teški idiot. Moraš da strahuješ i da se saosećaš sa detetom. Ovo je još jedna stvar kojom film maskira suštinske probleme koji postoje. 

 

Da krenemo od suštinskih problema. Drama se svodi na to da imamo klinku koju "keva smara" i ona nauči svoju lekciju i počne malo više da pazi na taj odnos, shvatajući kakvu žrtvu majka podnosi za nju. To je to. To je BUKVALNO sva drama koja postoji u filmu i sve elemente te drame imate u prva dva i poslednja dva minuta filma. 

 

Ono što film radi do iznemoglosti su obrti. Svaki lik i svaki događaj kriju nekoliko tajni koji dovode do gomile obrta. Kao što rekoh, kako film brzo prelazi sa događaja na događaj, potencijalno vam ne daje vremena da razmislite. Ako razmišljate duže od 5 sekundi o bilo o kom od tih obrta shvatićete da skoro svaki od njih krije kolosalnu rupu i traži sve više objašnjenja. No dobro, možda nije toliki problem ako mi nešto ne objasniš pa mogu da zaključim. Problem je ako napraviš nešto što nema niti smisla niti logike. Ovolikim obrtima dolazimo do takve serije događaja koja verujem da je nemoguća i u najluđim poimanjima. Da se matematički izrazim, dokaz da ova jednačina nema rešenje je trivijalan. 

 

Obično bih u ovakvim situacijama uhvatio nekoliko situacija i pokazao vam koliko je to besmisleno ali kako rekoh, dokaz je trivijalan, ja sam jako umoran - nema potrebe. Za Interstellar morao sam ipak da se malo potrudim, tu su vas ubedili da gledate masterpis. Dokaz da je film tupava zabava je bio nešto komplikovaniji. Ovde zaista nema potrebe. Od prvog momenta u kom vidite kako devojka "hakuje" pa do suludih raspleta nekih događaja i sudbine nekih likova, sve je providno kao planinski potok. 

 

Verovali ili ne, nemam više ništa da kažem posebno o filmu. Nema on dovoljno sadržaja da bih dodatno pisao o nečemu niti je baš neko đubre koje bi mi bilo zabava da pljuckam. Osim brzog ritma ništa posebno mi ovde nije prijalo. Ne mogu da pohvalim ideju da je ceo film na monitoru, previše gledam u monitor da bi me fasciniralo nešto ovakvo, pogotovu ispodprosečnog kvaliteta. No postoji jedna stvar zbog koje moram da odam priznanje filmu. U celoj mojoj istoriji gledanja filmova, serija, čitanja knjiga i stripova, nisam video ovoliko komplikovan plan jednog zločina. To vam valjda dovoljno govori koliko su se scenaristi ovde izlupetali.

Zanimljivosti:

Ovaj film je nastavak filma Searching (2018).

Naj scena:

Mama se ne javlja

Moja ocena: 4/10