Ovde možete pročitati neka naša zapažanja, razmišljanja i utiske povodom odgledanih filmova. Kroz normalnu razmenu mišljenja želimo čuti vaša slaganja ili neslaganja, vaše predloge i razmišljanja.
Obavestenje
Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde.
Žanr: Avantura | Fantastika | Horor | Ljubavni | Naučna Fantastika | Triler Režija: Don Taylor Glumci: Burt Lancaster, Michael York, Nigel Davenport
Priča: Brodolomnik otkriva udaljeno ostrvo na kom naučnik vrši zlokobne eksperimente.
Moj osvrt: Sećanja. Tamo negde 1998 i 1999 imali smo satelitsku antenu. Mlađima možda bude čudno ali nismo imali nekada kablovsku, bilo je tu nekoliko domaćih kanala i ako želiš strane, satelitska je bila jedini način da slušaš muziku na MTV-u ili Vivi, gledaš sport na Eurosportu ili DSF-u, gledaš crtane filmove na Nickelodeonu ili Cartoon Networku. E tu smo. Carton Network mog detinjstva je nešto što bih i danas gledao. Još jedan razlog, kada bi se završavao program CN-a tamo uveče, bila je tu TNT televizija sa klasičnim filmovima i petkom je bilo WCW - američko rvanje, kod nas poznato kao "kečeri". Sve što jedan klinac želi + upoznavanje sa klasičnom kinematografijom. Sećam se odlično jedne večeri kada je počeo film sjajnog naslova i preteće atmosfere, The Island of Dr. Moreau. No nisam bio noćna ptica kao što sam kasnije postao i kako je film taman počinjao da sipa horor atmosferu, tako sam ja morao da se pokupim i idem u krevet. E pa neke 24 godine kasnije došlo je vreme da se ovo odgleda do kraja.
Velsa jako volim. Ne postoji njegovo delo u kom nisam uživao. Možda mi je najmanje drago ono koje je najpopularnije - Rat Svetova. Nevidljivi čovek mi je najbliži srcu baš zbog te mračne atmosfere. Obožavam knjige i priče koje su pisane tako. Ostrvo Dr. Moroa takođe volim ALI (veliko ali) ne pada mi na pamet da procenjujem ovaj film po knjizi. Tako da toga ovde neće biti. Pravimo se da knjiga ne postoji (osim ako je film nečim ne vređa) i gledamo film kao posebno delo.
Premisa ovog filma je naivna. Ako ste jako mladi morate da shvatite da kada se ovakva priča pojavila u vreme kada je pisana, bila je revolucionarna. Zato ne mogu da prihvatim komentare da je sama ideja ovoga neubedljiva, loše izvedena, naivna ili šta već. Moramo ceniti značaj koji ovakve priče imaju za književnost ili kinematografiju. Ovi ljudi su hodali da bi novi umetnici mogli da trče. Pogledate i Vernovu čuvenu 20.000 milja pod morem. U poređenju sa današnjim Sci-Fi stvarima ona možda deluje naivno. Ali hej, ako imate u vidu da podmornice tada nisu postojale kada je ona pisana i da je knjiga bila revolucionarno delo, onda je jasno zašto morate da je cenite. Većina današnjih Sci-Fi stvari ne smisli skoro ništa revolucionarno već prepakuje ideju. A zamislite kako je neko prvi put čitao o mogućnosti da putuje ispod površine mora.
Građenje atmosfere je ono što ovaj film radi do perfekcije. Ni jednim segmentom ne uspevaju da nas zamore ili da nam izgube pažnju. Zašto? Zato što film ne davi sve vreme da bi vam na kraju dao nešto. Prvo kreće kao mračna misterija, potom se pretoči u dobar horor, na njega se naslanja odlična priča o moralu da bi se sve završilo sjajnom dramom. I sve to u nešto više od sat i po. Ako me pitate šta je od toga najbolje izvedeno, teško mogu da vam dam odgovor na to. Ok, drama je možda najupečatljivija ali ne mogu da kažem da kvalitet ostalih segmenata filma nije na istom nivou.
Stare horor priče se neretko zasnivaju na tzv. ludim naučnicima. I naravno oni su po običaju providno zli. Ne vidite ništa pored njihovog ludila. Motivi su jako upitni. Bert Lankaster ovde drži predavanje. Ne samo da vidimo da je običan čovek, ne samo da uspeva da dočara realnog genija sa posebnim ambicijama, čak i u momentima kada ga obuzima ludilo vi ne vidite neko providno, klišeizirano zlo. Ovaj čovek ostaje čovek koji je imao sopstvene sulude ambicije i ideje i vidite u njemu veru u sve to. Nama je nedokučivo ali njemu je jasno šta on želi time da postigne. Da budem iskren, malo sam gledao filmova u kojima Lankaster glumi. Do sada, sećam ga se samo u dva: ovom i Judgment at Nuremberg. U oba je perfektan.
Ako ne znate ništa o ovoj priči, film će vam biti neuporedivo zabavniji, pre svega što dok traje misterija, nećete biti svesni šta vas očekuje. Gledaćete na to što se dešava okolo kao na pretnju koja vlada na ostrvu. Nećete razmišljati u smeru u kom će film da vas odvede. No kada se misterija rasvetli i film vas dovede do horora, ovo postaje posebna vrsta strave. Ne plašite se za likove već se plašite toga šta je ljudski um u stanju da napravi. I dok gledate sve te grozne slike kreću pitanja u glavi: zašto, čemu ovo vodi, šta je cilj, šta je ono što neko ko čini ovakve stvari želi da dobije. Film u jednom momentu vuče paralelu između zlikovaca koji su eksperimentisali na ljudima ali time došli i do velikih saznanja. To nam govori da je čovek koji u ovoj priči čini ta nedela i te kako svestan ali na neki način to je njegova žrtva. Hoćemo li još malo da diskutujemo oko toga da je ovo naivna priča?
Ovo je perfektan film o odnosu čoveka i prirode. Čovek ima tu egoističnu crtu da sve na ovom svetu procenjuje i ravna po sebi. I to je upravo ono što Dr. Moro radi. Da, ovo je čudovišno ali na neki način nam i Vels u svojoj priči ali i ovaj film govore zapravo kakvi smo. Mi smo vrhovno biće koje je glavno na ovoj planeti. Mi određujemo da li će druga bića da žive ili umru. Mi njih ravnamo po sebi. Upravo je ovo što gledamo je surov prikaz tog "ravnanja". Pravimo ruglo od prirode. Ne, nije priroda izrodila čudovišta, mi smo ih stvorili time što menjamo zakone prirode. I borba koju vidimo nije borba čudovišta već borba između prirode i čoveka. Šta kažete, naivna priča?
I dolazimo do gnusnog čina ubijanja. Držimo se na prirodi? Zašto priroda, tj. životinje ubijaju? Jedan jedini razlog - opstanak. Životinja ubija da jede ili da ne bude pojedena/ubijena. I to je sve. I kada gledamo životinje da ubijaju u ovom filmu - to nije životinjski instinkt. To je čovek u njima. Životinja ne pokazuje bezrazložnu mržnju. Pokazuje je čovek. Terajući prirodu da se ravna po nama stvorili smo čudovište. I u onda kada je to čudovište najodvratnije, baš tada liči na čoveka.
No film je želeo i uspeo da odbrani čoveka. Kako? Tako što je od njega napravio ubicu, osvajača, superirorno biće? Ne. Najbolja scena za mene u filmu je borba čoveka za ono što čovek treba biti. Kako se čovek bori za to? Sećanjem na lepe trenutnke, na trenutke koje mu znače, na trenutke koje je podelio sa dragim ljudima. E to su stvari koje nas dele od životinja - lepe emocije koje nam govore da je vredno biti živ. Ne živimo da bismo ubijali ili jeli, živimo da proživimo momente koji će nas činiti srećnim ceo život. To je borba za čovečnost. E tu dolazi do izražaja i naša priroda. Naivno, zar ne?
Nemam šta da kudim ovde posebno. Možda su neke maske manje ubedljive iako su generalno sjajne. Možda je Endru Bredok (brodolomnik koji stiže na ostrvo) preveliki čistunac pa smo kod njega potencijalno izgubili neke moralne dileme. Najveći propust ovog filma je misterija oko prelepe Marie. Ne, nije ona loša ali je neubedljivo izvedena i to tako da je verovatno nećete primetiti na prvi pogled. Sve ostalo je na mestu. Drago mi je što sam ovaj film iskopao iz sećanja i posvetio mu vreme. Onaj početak koji sam gledao pre dvadesetak godina je dobio sasvim zadovoljavajući kraj.
Zanimljivosti: Tokom scene borbe sa životinjama, glava jednog kaskadera je završila u čeljustima tigra. Srećom je ostao nepovređen jer je nosio šlem od fiberglasa. Glumci koji su morali da budu pod maskama su ustajali u 3 ujutru kako bi bili spremni za snimanje. Majkl Jork je nekoliko puta odbio ulogu pre nego što ju je konačno prihvatio. Ovo je druga adaptacija Velsovog romana. Prva je Island of Lost Souls (1932). Dva crna leoparda su se parila i ženka se okotila tokom snimanja filma. Barbara Karera je pozirala za Playboy sa šminkom koja je podsećala na životinje kako bi promovisala ovaj film.
Priča: Kada mu po naredbi Šoguna ubiju ženu, samuraju je naređeno da izvrši hara-kiri. On beži sa svojim sinom i postaje plaćeni ubica.
Moj osvrt: Film koji sam gledao pre nego što sam saznao da moram operaciju, onaj o kom sam želeo da vam pišem nije ovaj. U pitanju je bio The Cook, the Thief, His Wife & Her Lover. Sulud, sjajan film vredan repriziranja. Iako pravim neku vrstu beleški kada gledam film, nisam želeo da vam pišem po sećanju. Nije to neki rutinski film gde detalji nisu bitni. Sačekaće neku narednu reprizu a sada bismo mogli malo o filmiću Shogun Assassin.
Narator ove priče je klinac. Dete koje priča o svom ocu, zašto da ne. No, postoje tri razloga zbog kog ovakva izvedba nije baš po mom ukusu. Prvi - odrastao čovek koji priča o svom ocu može da napravi paralelu kako je neke stvari rezonovao kao klinac a kako ih rezonuje sada. Može da kaže kako je ta cela priča uticala na njegovo odrastanje. Drugi razlog je što se priča koju čujemo baš i ne slaže sa onim što vidimo. Klinac objašnjava logiku i razloge ali dok donekle možemo da razumemo da taj mlađani narator razume to o čemu priča, nema teorije da klinac kojeg gledamo, klinac koji je nedavno prohodao sve to razume. Tako da je to jako neubedljivo. I treći razlog zbog kog mi se ovo ne sviđa, klinac priča o odsecanju glava i sličnim načinima pravljenja salate. To baš i ne ide.
Elem Šogun je lizao žabe pa ne zna šta radi. U tom ludilu, trebao je nastradati i junak naše priče no nastradala je njegova supruga tako da je naš samuraj postao ronin ili plaćeni ubica ili osvetnik ili mesar u prodavnici čarapa. Ne znam braćo i sestre, zašto me tako gledate? Ni film ne zna šta hoće sa ovim čovekom, kako ja to mogu da znam? No hajde, ovo ubistvo supruge treba da bude dovoljan motiv za osvetu. Gledaj bre šta uradi brat Kianu kada su mu ubili kucu. Šta bi tek ovaj čova trebao da uradi.
No, supruga na samrti ostavlja u amanet mužu da brine o njihovom sinu. Šta je prvo što ovaj čova radi? Stavlja dvogodišnje dete na test da bira. Neću da kažem šta tačno klinac treba da izabere ali ću pokušati da napravim paralelu. Zamislite da ispred napaljenog tinejdžera stavite sisu i priručnik za podmazivanje ventilatora. Ono što tinejdžer ne zna, ako se uhvati za sisu, izgubiće život. E, tako nekakav izbor ovaj čova stavlja pred detence. Ok, žele da nam kažu da su samuraji predodređeni da budu ratnici, to im je u genima i te gluposti. Ali čekaj, poslednje reči tvoje supruge su da čuvaš vaše dete a ti staviš dete pred ispit koji ako ne prođe, napravićeš ražnjiće od njega. Hmmmmmmmmm da matori.
Da sam ovo gledao kao klinac jako bih se primio na ovaj film. Zašto? Zato brate što imamo mač i krv koja pljušti na sve strane. Scene malo deluju nevešto ali hajde, osamdesete su. Nekako ne vidite jasan tok u scenama. Previše je seckanja, previše kadrova u jednom zamahu mača tako da ni ne vidite najbolje šta se desilo ali vam je jasno da krv štrca u vodoskocima. Čekaj bre, ovo je glupost. Krv štrca u krvoskocima. Hm, nekad zaista zapanjim sebe. Na neki načim imam respekt prema ovome iako nije baš najsrećnije urađeno. Takozvane "over the top" scene su za mene jako poželjne samo je bitno ne preterivati sa njima i upotrebiti ih u pravom momentu. Tako da ovde imaju solidnih momenata. Kako se to zaista radi kako treba, videli smo kod Tarantina u Kill Billu.
No nije ovo jedino preterivanje. Ovde imamo neke fazone koje me podsećaju kako sam se igrao kao klinac i kakve sam maštarije imao u tim tzv borbama sa hordama zla. Heh, kad pomislim na realne horde zla poput ovih kod nas na vlasti, možda sam bio prestrog prema onim hordama zla iz mojih maštarija. No da se vratim na temu. Evo samo jedan primer. Samuraj seda, hvata mač i drži ga izvrnutog u ruci, baci ga iz ramena u stranu, probije dva zida i ubije nekog za koga je samo on znao da stoji tamo. E sad, osmogodišnji klinac u meni prvi put upoznaje erekciju. Sad mi je drago ako su mi ove scene smešne. U ovom filmu nekada i jesu no u većem delu sam ostao ravnodušan.
No nismo ni ovde završili sa preterivanjima. Imamo i dijaloge. Naracija jeste povremeno nategnuta ali recimo da je sasvim ok. Ali dijalozi... Skoro za svaki od njih sam mogao da kažem "niko bre ne priča ovako". Dobro, niko sem Orlanda Bluma ali o njegovom antitalentu smo dosta govorili. Bukvalno svaka rečenica zvuči sudbonosno a zapravo je totalno besmislena. Čak i da hoćete da kažete to što je rečeno, nećete reći na ovaj način.
Ni jednog momenta ne držite nit priče u rukama. Razlog je jednostavan - film jednostavno nema neku priču. Čovek ide tako sa detetom, nasumični likovi u službi šoguna ga napadaju, nasumični likovi koji su protiv šoguna se pojavljuju kako bi se i ovi šogunovi nekom napili krvi i ni u jednom momentu vam nije jasno šta bi trebao biti rasplet ove priče. U celom filmu imamo jednu jedinu scenu koja sadrži vrhunsku dramu, tenziju i kvalitet. O njoj uskoro. No sam film je toliko haotičan da vam na kraju nije baš jasno šta je bila priča, poenta i šta se tu zapravo izdešavalo.
No zašto je film ovakav kakav jeste? Meni se čini da je on odličan primer kako maleni Đokica zamišlja japanski film. Verujem da je film imao uticaja na tarantina (pročitajte zanimljivosti) ali najgori japanski film koji sam gledao a da je na ovu temu mi je neuporedivo bolji od ovog. Vidim da su navedena dva režisera pri čemu je Kenji Misumi japanac. Ako istražite, videćete da mu je ovo poslednji film koji je režirao i da pre njega 6 godina nije režirao ni jedan. Ako vam kažem da je od prvog do pretposlednjeg filma u karijeri režirao od jedan do pet filmova godišnje, mislim da je jasno da on ovde nije imao puno udela. Možda grešim ali rekao bih da je u ovom slučaju Robert Hjuston mali Đokica.
Moram da napravim paralelu na još jednu priču. Recimo da hoćemo da sastavimo ekipu za basket koja će da se suprotstavi ovim našim 3x3 šampionima. I onda vi dođete sa svojom sjajnom ekipom kod mene i ja izađem sa 10 igrača i naravno dobijem vašu ekipu jer sam značajno brojniji. I onda vam kažem "i to je najbolja ekipa koju imate". Ovaj film je upravo izveo to u traženju najboljeg ratnika koji će se suprotstaviti glavnom junaku. Slatko sam se smejao dok sam gledao te scene jer je film bio maksimalno ozbiljan praveći tu novu pretnju po našeg samuraja. No sve ovo je samo deo ovog suludog haosa od filma. Pretnje po glavnog junaka skoro i da nema i jedino ekipa iz finalne borbe deluje zaista opasno ali za nju su se baš potrudili. Ostali su tu da nahrane samurajev mač svojom krvlju.
No da završimo sa jednim sjajnim momentom a to je najbolja scena u filmu. Neću da spojlujem jer zaista vredi gledati. U momentu čovek se bori protiv protivnika i za život svog deteta. I imamo tu jedan momenat nezvesnosti koji traje i shvatate da od njega zavisi sve. Vratimo se na Virgin Spring kada čovek (Maks Fon Sidou) sedi čeka da se ubice njegove ćerke probude. Zapravo se ništa ne dešava ali znate šta sledi i znate da nema drugog ishoda. Ova scena me je jako podsetila na to samo što je ovde dramski momenat jak i sa strane tzv. negativaca. U Virgin Spring vas ti ljudi ne zanimaju jer samo biste da im se najsurovije presudi. Ovde konačno imamo nešto što je razvoj likova i drama. Vrhunska scena.
Koliko god ga kritikovao, ne mogu da mrzim ovaj film. Blesav je, haotičan, ne nosim puno utisaka posle gledanja ali sam imao momente dobrog smeha, momente dobre zabave, nekoliko memorabilnih scena borbe, nekoliko dobrih krvopljusa. Svakako je inspirisao Tarantina, dobro je cenjen i ocenjen a ko sam ja da kažem da ne vredi utrošenog vremena. Za jedno gledanje moglo je mnogo gore.
Zanimljivosti: Nevesta i njena ćerka gledaju ovaj film u Kill Bill 2. Simbol koji se pojavljuje u uvodu i odjavnoj sceni filma je porodični grb Tokugava klana koji je vladao Japanom od 1603 do kraja Edo (Tokugava) perioda 1868. Ovi simboli su imali funkciju kao zastave i bilo ih je zabranjeno oštetiti ili uništiti. Film je zasnovan na "Lone Wolf & Cub" mangama.
Ušao sam u seriju, film za filmom. Ovaj je sjajan, sulud, jedinstven. Želim da vam pišem o njemu, želim da mi pišete o njemu. Ali nemam vremena...
Ne bih da okolišam, želim da dođem do glavne teme pa ću u ovom pasusu da probam da preletim kroz nekoliko napetih dana. Večera, poziv od stanodavca, njegovo kukanje kako je u Švajcarskoj sve poskupelo. Znam gde sve to vodi. On kaže da sutra može ovaj stan da izda za 600 eura pa će mi izaći u susret i izdati mi za 500. Ne brinite za gazdu, tugu je utopio kupivši još nekoliko stanova. No, njegov stan njegova pravila. Rusi dolaze, oni će da plate to što on traži što se na kraju i ispostavilo tačnim. Sutradan frustriran odlazim u agenciju jer mesecima ne mogu da nađem stan po normalnoj ceni. Oni pronalaze (naravno uz procenat) to što mi treba. Ulazim u frku sa bankom, kredit, papirologija i sranja. Banka mi nudi da osiguram celu sumu ali morao bih da uzmem životno osiguranje i odem na sistematski pregled. Tu smo...
Nalazi krvi i urina - odlični. Kardiolog - odlično. Sve je na mestu i ostaje samo UZ stomaka kod interniste i završio sam. Doktorka lagano pregleda, objašnjava da je sve ok, okrećem se na bok i u tom momentu vidim majčinsku brigu na licu žene koju vidim i koja me vidi prvi put. "Ivane, da li ste nekada imali povredu bubrega". Da, imao sam dva veća pada. Jedan u osnovnoj na košarci, drugi 2004 na ledenim stepenicama. Nešto tu postoji. Moram hitno na CT. Ona zna da se na hitan CT u Srbiji čeka jako dugo i želi da mi pomogne kako bih na neki način ranije došao na red. Srećom sam u mogućnosti da platim to i ići ću privatno. Sve dok se nešto čoveku ne desi, on ima utisak da je neuništiv. I ja sam imao isti stav. No i dalje gledam u majčinsko lice doktorke koja je za mene u narednim danima postala anđeo čuvar. Ne znam da li ćete ovo ikada čitati, ali ako se to desi, Nataša, po ko zna koji put, HVALA.
I sada dolazimo do one igre koja je najteža, igra čekanja. Sutradan odlazim na CT. I dok me sto vozika napred nazad, kroz glavu i dalje prolaze misli da je to sve ok. Ja sam neuništiv. Šta meni može da se desi. Nedavno sam uradio novu majicu sa Rodi Pajperom i čuvenom scenom iz filma: "I have come here to chew bubblegum and kick ass, and I'm all out of bubblegum". U njoj sam došao na snimanje. Da, to sam ja. Šutiram svaki problem u guzicu. Da, glava pokušava da kaže "hej, a šta ako nije baš sve kako treba". Petlja kaže "meni to ne može da se desi". No iako je pozitivan stav živ, opet čekam sutra i čekam rezultate snimanja. Čekanje.
Sutradan na poslu dobijam poziv iz ustanove gde sam bio na snimanju. Dolazim po rezultate, dok se vraćam na posao čitam ih u taksiju. Sve mi je jasno ništa mi jasno nije. Šta znači ovo "promene". Nigde ne pronalazim utešnu reč "cista" ili neku neutešnu koja bi definisala bolest. Na kraju samo rečenica - Javiti se urologu. Slikam rezultate i šaljem Dr Nataši. Od nje dobijam tri imena koje ona smatra najrelevantnijim u domenu i kaže "probajte da dođete do njih i nadam se da će što pre uspeti da vas operišu". Ah tu smo. Znači mora operacija i to što pre. Ali šta je ovo? Šta ja to imam u sebi? Da, znam, ne sme niko da mi kaže telefonom. Tako da se igra čekanja nastavlja. Telefon blokira, prvi broj ne uspevam da dobijem. Drugi uspevam (ispostaviće se srećom) no ženski glas mi kaže da je doktor prezauzet u narednom periodu. Ja kažem da mi je hitno i zahvaljujem se. Pozvaću sledećeg. Zamoljen sam ipak da sačekam na vezi posle čega mi gospođa kaže da dođem sutra. Opet sutra. Opet čekanje.
I dolazi to "sutra". Znam da ću na operaciju. Za dva dana bih trebao ići na more. Zamišljam situaciju u kojoj bih ćerkici morao da objasnim da nećemo ići na more i mnogo mi teže pada nego "tata mora na operaciju". Doktor gleda snimke, pregleda me i konačno dobijam odgovore na sva pitanja. Na levom bubregu postoje dva tumora, jedan manji (2cm) i jedan veći (8cm) i bubreg je toliko izmenjen da mora da se vadi. Slušajući doktora koji smireno priča i ja sam konačno osetio mir. Znam na čemu sam. Znam šta mora. Pitam ga da li je hitno da otkazujem odmor. Dobijam odgovor da jeste hitno ali kako nemam tegobe, kaže mi da slobodno idem na odmor i da mu se javim odmah čim se vratim. Ne sme se puno čekati.
Da se ovo desilo mesec dana pošto sam se uselio u svoj stan, bio bih miran. Ovako čekam odobrenje kredita, čekam da završim svu papirologiju i da prijavim operaciju. Odmor - bio bi savršen da nema svih ovih stvari koje su mi nad glavom. Ne mogu da spavam kako treba. Iako je odmor odličan, mesto sjajno, vreme lepo, moje dete srećno, meni je u glavi samo to - kako ću stići da preselim sve do prvog oktobra a neću biti u stanju išta da radim. Odmor prolazi, kredit je odobren i čekam rasplet i završavanje papirologije. Prolazi prva nedelja posle odmora. Pozivam doktora da saznam cenu operacije jer on sad samo radi privatno. Cena je prevelika ali imam sreću - osiguranje koje nam plaća firma pokriva sve. Doktoru nije jasno zašto ne zakazujem operaciju ako mi je već rečeno da je hitno. Objašvavam mu da čekam ključ. "Nemojte čekati Ivane". Spremam ekipu na poslu za moje odsustvo, dobijam ključ, pozivam doktora, pozivam bolnicu, operacija zakazana za sledeću nedelju. Igra čekanja se bliži kraju. Imam li loših misli? Sada već imam. No znam šta moram. Moram da se rešim tog iz sebe. Moram da se probudim posle operacije. Ne zbog sebe - zbog svog deteta.
I dalje sam savršeno miran. "Jak sam u glavu". Roditelji misle da operišem cistu, ne želim da ih brinem toliko niti želim dodatni pritisak koji bi mi pravili time da li sam izabrao najboljeg doktora ili pravu ustanovu. No, teta iz Švajcarske zove da mi objasni da ne idem na operaciju i da se javim homeopati kojeg poznaje. Ona me ubeđuje da samo treba organizam da mi se pročisti. Govorim joj da u pitanju nije cista već tumor. Ona svakako smatra da treba da se obratim homeopati. "Teto, meni sat otkucava. Uz svo dužno poštovanje, ako odem kod tvog homeopate i on mi da te tralalala tabletice i kaže za 6 mesci ćemo snimiti da vidimo jel se smanjuje, šta ako ja ne dočekam tih 6 meseci. Tvoj homeopata će da kaže, jebiga kasno je došao" Onda mi predlaže lečenje organskim sumporom. Kako da joj kažem da smo imali slučaj čoveka koji je tako lečio ljude gde su svi pomrli a on zaradio na njihovoj patnji. Ne, ja znam gde idem, znam ko me operiše, znam šta će da mi rade i znam da ću posle toga biti dobro. Znam da mi teta želi najbolje ali ja znam da ona, kako prolazi vreme, hvata se za slamku jer ne može da zaustavi starenje.
Nedelja 21 Avgust, prijem u bolnicu. Dobijam krevet, dobijam cimera, dobijam večeru po izboru. Doktori dolaze da me obiđu i pričaju sa mnom o onome šta me čeka. Tehničari dolaze da mi objasne da su tu za mene. Vode me na EKG, merenje pritiska i pregled dr opšte prakse. Vraćaju me u sobu. Ležem u bolnički krevet koji vredi kao petina mog stana. Osećam se potpuno sigurno u rukama ovih ljudi. Upoznajem cimera kojem moraju da vade desni bubreg. Slična priča. Slučajno otkriveno kao i kod mene, nema tegoba ali mora da se vadi. Od nas dvojice jedan kompletan. Isti doktor nas operiše. Vidi se teret koji ovaj čovek nosi. Nedavno je izgubio suprugu. Zbog svih tih nevolja koje je prošao, šećer i pritisak su mu otišli u nebo. Uprkos tome, on uspeva da me zasmeje nebrojeno puta. Dolazi tehničar, momak koji nam donosi bensedin da spavamo mirno i da se mišići opuste. Ustajanje je u 5 ujutru gde nas spremaju za operaciju. Nemam više nikakve emocije prema tome što sledi. Samo čekam. U dobrim sam rukama. Pijem bensedin po prvi put u životu, ležim u mraku i čekam neku reakciju. Razmišljam samo kako jedva čekam sutra da se probudim posle operacije i javim se supruzi i ćerkici. Pola sata kasnije sam utonuo u san.
Svetlo se pali u sobi. Buđenje. Brijanje. Žao mi je momka koji je morao da me brije jer sam gorila. Stojim go ispred njega. Ne osećam sramotu, ne osećam ništa. Sve je ovo normalno. Na kraju mu pomažem malo. Stomak je obrijan, veći deo leđa, deo ispod stomaka. S obzirom da je stomak obrijan a grudi nisu, pretpostavljam da izgledam kao da imam dlakavi grudnjak. Našalio bih se sa ovim momkom ali verujem da mu posle ovoliko brijanja nije do šale. Sačekaću malo. Vode me da mi snime srce i pluća. Čovek koji to radi pita me zašto sam tu. Objašnjavam. Uspeo sam da uhvatim izraz njegovog lica koji je pokazao strah zbog onog što sam rekao. Dobro sam. Biću dobro. Želim da on to vidi. Ljudi žive i sa jednim bubregom. Pričam smireno kao da je ovo najnormalnija stvar na svetu. I to je nešto u šta ljudi nisu mogli da veruju. Sestra, supruga, prijatelji, nisu uspeli da shvate kako tako mirno pričam o tome. Ja i dalje imam onaj stav da sam neuništiv. To neću izgubiti nikad. Da, biću pametniji, jednom godišnje ću ići na sistematski ali i dalje ću imati taj stav. Vraćaju me u sobu, daju mi duge čarape koje se nose zbog tromba, zbog dugog ležanja. Noge mi izgledaju smešno. Šaljem sliku supruzi i sestri, pišem poruku "prvo su me depilirali, potom su mi doneli svilene čarape da obučem. Ako se probudim kao žena, ovi su pogrešili operaciju". Tu foru sam prepričavao braći i sestrama koji su brinuli o meni u narednim danima. Niko neće slušati kako kukam, svi će se smejati sa mnom.
Lagan doručak, poseta kardiologa. Prošlo je 3 sata od buđenja - 8 sati ujutru posle kojih nisam smeo ništa ni jesti ni piti. Čekam dva. Vreme se vuče. Igra čekanja prilazi kraju. Cimer, Aleksanadar, Sale kako mi se predstavio i njegov vedar duh mi čine ove sate podnošljivijim. Pola dva. Sestra mi kaže da će uskoro doći po mene. Šaljem poruku supruzi, sestri i mami. Čujemo se kad se probudim. Vode me u operacionu salu, skidaju, postavljaju na sto, povezuju braunile sa raznoraznim tekućinama. Momak koji sve to radi kaže mi da ću se čudno osećati u glavi. Da, osećam kako se slika mota kao filmska traka. Smešno mi je. Pišem godinama o filmovima a sad motam jedan. Dolazi anesteziolog i pita odakle sam. Odgovaram i čekam taj momenat kada ću osetiti da polako gubim svest. Tog momenta nije ni bilo.
Budim se. To je to. Završeno. Čujem doktora koji me pita kako se osećam. Odgovaram sa "kao da mi svi bubrezi nisu na broju" Ne sećam se toga ali me je doktor podsetio da sam mu to rekao. Da, to zvuči kao nešto što bih rekao. Sećam se da sam osećao da mi se mokri. Samo su mi rekli slobodno mokri. Kateter je bio namešten ali šta ja znam tako poludrogiran i prvi put operisan. Dobro, ne računam operaciju krajnika sa početka devesedetih. Sećam se da sam tražio da čujem suprugu. Ovo je intenzivna nega, nema telefona. Nešto kasnije momak koji je pazio na mene dolazi noseći moj telefon. "Bio sam slobodan da otvorim vaš ranac i donesem vam telefon". Dajem mu šifru, poziva suprugu, trudim se da zvučim kao da ležim na plaži a ne u bolnici. Čujem suprugin i ćerkicin glas. Čujte sreće kako sam jak, kako sam rutinski ovo obavio. Gotovo je.
Noć na intenzivnoj nezi provodim budan. San je uspeo da me prevari ali me je jak bol u grlu probudio. Srce se jako uzlupalo. Momak koji me pazi pritrčava da vidi šta se desilo. Tek tada shvatam da mi je sonda provučena kroz nos do želuca. Momak koji me je čuvao tu noć smenjuje boce koje mi se istaču u vene sprečavajući bol da mi se javi. Vidi da ne mogu da spavam i razgovara sa mnom do zore. Slušam njegovu priču, kako je radio u Sudanu, Bahreinu, Saudijskoj Arabiji, kako je razveden i ima klinca. On je moje godište a kilometraža mu je značajno veća. U jednom momentu ustaje, gleda tabelu da vidi šta mi sledi i kaže "sad ćeš dobiti morfij". To mi donosi blag osmeh na lice jer u glavi kreće da se odmotava: Here I lie in my hospital bed Tell me, Sister Morphine, when are you coming round again? Oh, I don't think I can wait that long... Moja omiljena pesma od Stonesa i to baš u ovom "lajv" izvođenju.
Ujutru me prebacuju u sobu u kojoj sam bio. Pitam za cimera pošto nije u sobi. Vratili su ga kući sa terapijom. Pritisak i šećer moraju da se dovedu u red. Dobijam drugog cimera, 1942 godište, operacija prostate. No on je naredna tri dana na intezivnoj i to vreme u sobi provodim sam sa dva tek usputna pacijenta koji su bili tu na rutinskim intervencijama i pušteni su kući istog dana. Već drugi dan me podižu na noge. Soba se vrti, bol je ogroman ali stojim. Ko bi rekao da ću samostalno ustajanje iz kreveta, šetanje, kenjanje i puštanje goluba jednog dana doživeti kao trijumf. Možda u nekim poznim godinama. 38 sigurno nije taj broj.
Treći dan samostalno ustajem, uspevam izvesti gimnatisku sa kateterom i drenom. Nosim te kese i crevca u rukama i šetam. Gospođa koja donosi svima hranu i treći dan me gleda tužno dajući mi samo čaj. "Pa vi ništa ne jedete. Zašto vam ne daju nešto". Zahvaljujem na čaju koji mi prija. Jelo još uvek ne bih mogao pogledati. No četvrti dan dobijam supu i malo pirea. Gospođa mi pruža to i kaže "dodala sam i krišku hleba. I ovako ćete biti gladni, ovo nije ništa" Na moju konstataciju da ne znam da li smem hleb, ona izlazi iz sobe, pronalazi doktora da bi ga pitala. Vraća se kod mene sa osmehom i kaže "pitala sam doktora, smete". Narednog dana mi donosi ceo obrok sa velikim osmehom "konačno možete nešto normalno da pojedete". Eto. Tu ženu sam video tih sedam dana i možda više nikada. Ali dirnula me je ovakvom brigom. To su sitnice zbog kojih ste ljudima zahvalni i koje pamtite ceo život. Takve stvari treba da nas nauče mnogo i nateraju nas da budemo bolji. Nije teško pokazati malo dobrote. Onom kome je pokazujemo znači mnogo.
Poneo sam knjigu koju sam mislio da slistim u bolnici. Mobi Dik. U levoj ruci ne mogu da je držim jer sa te strane mi je rana. U desnoj je nemoguće jer mi iz te šake vire dve braunile. Listam tv kanale besomučno tražeći nešto što bi mi držalo pažnju. Preskačem vesti. Forged in fire, posle toliko emisija ne mogu više koliko god mi se to dopadalo. MTV 90 - idemo. Muzika kada sam bio klinac. Koliko je tu ima blesavih nevinih stvari. I onda počinje "Snow - Informer". Ovo me je tako slatko nasmejalo. Učim da se smejem na deliće, učim da zevam na deliće. Plašim se kašlja i kijanja a oni vrebaju noću. MTV90 je fora, ne mogu više. Listam dalje i na HBO idu solo nastupi Nika Kejva. Nemoj sada, ne treba mi. Ali ne mogu da prebacim. Sestra ulazi i daje mi infuziju koja se kroz braunilu istače u jednu venu. Kejv je u drugoj veni. Igla u mišici je znak divne tekućine koja će zaustaviti bol. Kakvo prelepo trojstvo.
Znate šta najteže pada u ovakvim momentima? Nemogućnost da se normalno krećeš i obavljaš stvari kako treba? Ne baš. Ovo te prešalta u nekog ko se bori da sve te stvari obavi na mnogo teži način. Kada su mi povadili drenove i kateter i kada sam konačno mogao da se okupam, prvo sam sat vremena smišljao taktiku šta i kako, svaki potez zbog braunila i zavoja preko pola stomaka. Kada sam uspeo da se okupam, operem kosu i obrijem, shvatio sam da mi je na to otišlo 45 minuta i da sam se umorio kao nikada u životu. Srušio sam se u krevet i nije mi teško palo sve to. Bio sam zadovljan jer posle nekoliko dana uspeo sam normalno da se okupam. Nije ovo tako teško. Kao što rekoh, običan prdež sam doživeo kao trijumf. Ni sranja koja dolaze sa TV-a, loše vesti ni zli ljudi ne mogu da te ubiju tako. Ljubav je mnogo zajebanija. Kada su supruga i ćerkica poslali kremu koja mi je trebala, dobio sam i crtež od ćerkice gde smo nacrtani svi troje. To me je unakazilo. Sutradan sam u paketu koji je sadržao komplet za brijanje dobio crtež na kom smo kuća, ja i strelica. Tu je pisalo "tata" i "cilj". Oba crteža su stajala na stočiću pored kreveta. Ponosno sam ih pokazao i cimeru i tehničarima koji su me obilazili. Kada bih ih sam gledao, suze ni jednog momenta nisam uspeo da zaustavim.
No, to nije sve. Prijatelj koji je oličenje dobrote je vozio suprugu i ćerkicu u salon nameštaja kako bi kupili nešto. U povratku je dovezao do bolnice. To nisu znale ni ona ni ja. Znao je da posete nisu dozvoljene ali me je detaljno ispitao gde mogu da se pojavim na prozoru. Objasnio sam mu. Ustajem lagano, uzimam dren, sklapam pidžamu i krećem u hodnik. Spuštam dren niže da se ne vidi kroz prozor i njih troje stoje ispred. Kada bi se od dobrote živelo, ovaj čovek bi bio besmrtan.
Vade mi i poslednji dren. Spreman sam ići kući. Oblačim se lagano. Oblačenje - još jedna pobeda. Šetam. Pričam sa ljudima koji su brinuli o meni. Osećam tugu na neki način zato što ih možda više neću videti. Otkrivam da je jedan od njih poreklom iz gradića koji je uz moje selo. Pričamo neobavezno, čekam izveštaj. Možda bih trebao sesti da odmorim ali ne mogu. Čekam. Javljaju mi da je moj veliki prijatelj, čovek kojem sam bio kum, došao po mene. Nedavno sam dobio kumče. I to me je tada rasplakalo. Sada sam srećan što mogu da ga pitam "kako mi je kumče". Izlazimo iz bolnice, duboko udišem vazduh. On me vozi do zgrade, ostavlja me pred vratima stana i odlazi pre nego supruga i ćerka otvore vrata. Želi da sami podelimo ovaj momenat. Dešava se isto kao kada se vratim sa puta. Obično let bude kasno. Stignem kada mi ćerka već spava. Tada dođem do njenog kreveta, kleknem, gledam je kako spava i plačem. Sada je budna, grlim moje dve devojke i ponovo plačem. Ne shvatam ljude koji se lako odreknu trenutaka koje mogu da provedu sa svojim detetom ili decom.
Najveći junaci ove priče uz ljude koji su brinuli o meni u bolnici i moju suprugu su prijatelji. Oni me sada voze na previjanja, oni brinu o stanu u koji treba da se selim, prenose stvari, jašu majstore, rade sve ono što bih ja radio. Koga god od njih pozovem, ni jedan nema obaveza u tom momentu i svi dolaze šta god da mi treba. To dovoljno govori kakvi su ljudi u pitanju. Na neki način sam i ponosan jer mora da sam ponekad uradio dobre stvari kada sam ih zaslužio ovakve. Kad god pogledam telefon tu je poruka od nekog od njih. Žele da znaju kako sam. Neki od njih su uspeli da dođu do supruginog broja telefona kako ne bi mene uznemiravali. Takvi su to ljudi.
Sada ponovo učim da šetam. Korak po korak. Malo sporije pa malo brže. Svakog dana sve više. Učim da ustajem i sedam lagano umesto dosadašnjeg skakanja i iskakanja koje sam praktikovao. Čekam kada će mi skinuti ovaj vez sa stomaka. Čekam kada će mi se u potpunosti vratiti snaga. Čekam kraj meseca da se uselim u svoj stan. Čekam dan kada ću ponovo ući u kancelariju među kolege. Opet ta igra čekanja. Ali hej, ova je dobra. Ono najgore je prošlo. Bubreg sam izgubio ali sam dobio nekoliko dana sa divnim ljudima koji su se brinuli o meni kao da od mene zavisi sudbina naše civilizacije. New Hospital u Novom Sadu. Svakog od tih momaka i devojaka sam doživeo kao brata ili sestru. Njihova neiscrpna volja i borba da svakom od nas olakšaju svaki momenat je nešto što nikada neću zaboraviti. Hvala vam veliko divni ljudi.
Braćo i sestre, mogli bi sada malo u nove pobede. Ček, zar nisam pobedio? Ne, braćo i sestre, ovu sam partiju izgubio. Ovo nije pobeda, ni blizu. Da, moglo je biti mnogo gore, ali ne ravnamo se po tome kako je moglo biti. Ravnamo se po onome kako zaista treba da bude. Život je rolerkoster, sada krećemo da se uspinjemo. Ide teško, ali idemo gore. Naredna partija će biti pobeda. Sada sam mudriji. Sada znam koje greške ne smem da ponavljam. Šta? Čeka me bazen pun aligatora? Heh, kada me sretnete u gradu, pogledajte kakav kaiš od aligatorske kože imam.
