Owning Mahowny (2003)

Žanr: Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Richard Kwietniowski
Glumci: Philip Seymour Hoffman, Minnie Driver, John Hurt...

Priča:
Bankar sa problemom zavisnosti od kocke ima pristup multimilionskim računima što ga dovodi u nezgodnu situaciju. Zasnovano na istinitoj priči o najvećoj bankarskoj prevari u kanadskoj istorji.

Moj osvrt:
Kada su filmovi o kockanju u pitanju, u većini su oni koji imaju avanturistički pristup. Treba da gledamo likove koji će da opljačkaju kazino i navijamo za njih. Koliko filmova se istinski bavi zavisnošću od kocke? Možda sam zaboravio neki ali trenutno mi ništa ne pada na pamet. Owning Mahowny je upravo takav. Nije ovo epohalan film niti nešto vredno velikih hvalospeva ali ima dve fenomenalne stvari koje zaslužuju poštovanje. 

Odmah nam je stavljeno do znanja da osim blago rečeno ljubavi prema kockanju ovaj čovek nema drugi razlog zbog koje bi bio ovako opsesivan. Ima dobar posao u kom je napredovao i stekao poštovanje. Nema neke dugove koje mora kockom da rešava. Nema želju za brzom zaradom koju bi rešio igrama na sreću. Ovaj čovek ima čistu, stoprocentnu ljubav prema kocki. 

Ako izuzmemo Mahounijevu devojku, likovi oko njega su predstavljeni tako da su svi bledunjavi i nekako nebitni. Ovo nije mana iz prostog razloga što nas film nekako gura samo na ono što je bitno a to je Mahounijeva strast prema kocki. Likovi kojima se pridaje pažnja su samo oni koji su u tom problematičnom delu njegovog života. Tako film na dobar način uspeva da nam predstavi šta to ima najveću vrednost u životu ovog čoveka koji bi trebao važiti za uspešnog. 

Ono što je predstavljeno dopadljivo ali malo preterano je borba ljudi iz kockarnice da privuku Mahounija i udovolje mu kako bi on potrošio sav novac. Ok, to ima smisla i kockarnice tako rade. Recimo konstantno se upumpava kiseonik kako ljudi koji se kockaju ne bi osećali pospanost. I tu je gomila fazona i fazončića koje će vam film i predstaviti. Ali čini mi se da su otišli malo predaleko i da nam non stop nabadaju ovo na nos. Kao da je Mahouni najbogatija osoba na planeti  i treba nam samo fokus na njega. Mislim da su morali malo univerzalnije da se bave ovim. Nije loše ali je ponekad malo isforsirano. 

Isti neki stav imam i prema njegovom odnosu sa devojkom. Ko voli ljubavne priče, biće oduševljen ljubavlju i stpljenjem koje ova žena ima. Tolerancija koju pokazuje je neverovatna. Ok, ne bi bila neverovatna da Mahouni barem malo ljubavi pokazuje prema njoj. Ono što vidimo su mrvice. Ali dobro, lep primer kako žena ume da voli i sjajna Mini Drajver u toj ulozi. Ova priča bi mogla biti perfektna da su uradili dve stvari. Prvo, pokazali barem malo ljubavi koju Mahouni ima prema svojoj brižnoj devojci. Drugo, kako su neke od tih dramskih scena repetitivne, mogli su ih zameniti nekom malo drugačijom emotivnom ili dramskom. 

I dolazimo do dve najbolje stvari u filmu. Obe su čista perfekcija. Prvo - opsednutost kockom. Već sam pomenuo da čovek nema neki dodatni razlog zbog kog bi kockao. Neverovatno je kakve stvari prolaze pored njega i šta odbija dok je fokusiran samo na kockanje. Scene u kojima kocka su onakve kakve treba da budu. Prvo se zapitamo zašto. Kada vidimo strast, vidimo njegovu nemoć kada ga želja za kockom obuzme i pojavi se neka vrsta sažaljenja. Scene su tada pomalo bolne i drago mi je da film nije trošio vreme na neke moralne obrte. Ne treba maskirati problem. Treba ga ogoliti. U momentima kada Mahouni krene da dobija, tada se pojavi malo i onaj navijački duh u nama. 

Najbolji primer toga kako kocka vlada ovim čovekom vidimo u zanosu koji on ima u tim momentima. Ovo je tako dobro preneto da sam pomislio da je sam Hofman imao istih problema. U jednoj od scena vidimo zanos i pogubljenost koji su preneti perfektno. Znate one momente koji nalete tokom vođenja ljubavi kada vam se čini da možete pomeriti zgradu, kada više ne znate ni šta bi radili od sebe, kada vam je toliko dobro da vam nije dobro. Takvo ludilo, takvu uzbuđenost i takav zanos ćete i te kako prepoznati na Mahounijevom licu dok kocka. Tada vam je u potpunosti jasno šta to ovog čoveka drži u šaci i upravlja njim. Retko je kocka predstavljena kao bolest ovako dobro. 

Mislim da ste ovu drugu perfektnu stvar već pretpostavili. Naravno to je glumačka izvedba Filipa Simura Hofmana, čoveka koji nas je prerano napustio. Ovo nije gluma koja briljira samo u pojedinačnim scenama. Pogledajte svaku scenu i videćete ono što treba: odnos sa kolegama, odnos sa devojkom, kockarska strast. Sve se to perfektno vidi. U mnogim scenama čovek samo stoji i gleda. Ako izolujete samo taj pogled ne znajući šta je oko tog čoveka, biće vam jasno šta se dešava. Način na koji je odglumio tu zavisnost i opsesiju kockom je za udžbenike. Nekako je uspeo da donese običnog čoveka i prikaže bolest koja ga drži u šaci pri čemu imate utisak da je upravo ta bolest glavna uloga u filmu a ne on. Gluma za ovacije. 

 Owning Mahowny me nije impresionirao pre svega jer me tema baš i ne zanima puno. Ako vas pak zanima, verujem da ćete uživati u filmu više nego ja. No ono što me je kupilo je to prestavljanje zavisnosti koja ovde vodi priču, iskrivljuje i deformiše čoveka u svakoj mogućoj situaciji. Nema neke velike, epohalne drame sem te drame jednog nesrećnog čoveka ali opet Hofmanova gluma je iznosi na najbolji mogući način a na to prikriva sve ostale nedostatke koje film ima.

Zanimljivosti:
Čovek na kom je zasnovana ova priča sada radi kao konsultat u kompaniji koja se bavi suzbijanjem prevara. Njegovo ime je Brian Molony ali je za potrebe snimanja promenjeno jer je suviše podsećalo na ime tadašnjeg premijera Kanade (Brian Mulroney). The Borrower (1984) je zasnovan na istoj istinitoj priči. Budžet za snimanje je iznosio 10 miliona dolara što je okvirna cifra koju je Den ukrao iz banke u kojoj je radio.

Naj scena:

Zanos

Moja ocena: 7/10

Good Will Hunting (1997)

Kod nas nazvan: Dobri Vil Hanting
Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Gus Van Sant
Glumci: Robin Williams, Matt Damon, Ben Affleck ...

Priča:
Vil Hanting, čistač na M.I.T. je nadaren za matematiku, ali mu je potrebna pomoć psihologa kako bi našao pravi put u životu.

Moj osvrt:
Iskreno, nije mi se reprizirao ovaj film. Pre svega što je ovaj megaobožavani, opšteprihvaćeni klasik za mene vazda precenjen, prilično fejk film. To ga nipošto ne čini lošim ali suviše se ovde upire prstom na pogrešne stvari, film je suviše pogrešno vođen ali jebežga, pojavi se genijalac poput Robina Viljamsa u jedinoj zapravo sjajno napisanoj ulozi u ovom filmu i sve je pod kontrolom. To je ono kad imaš veličanstvenu predstavu glumca koji će te ubediti da gledaš nešto spektakularno. Bez Vilijamsove izvedbe, ovaj film bi bio prosečan. Bez njegovog lika ovakvog kakav jeste, film ne bi bio vredan pomena. Ovako možemo pričati o dobrom filmu, ali ništa spektakularno niti epohalno više od toga on ne može da dosegne. 

Prva stvar koja mi se ne sviđa je način na koji se forsira taj prikriveni, matematički genije. Ovo je sjajan ali i dalje jeftin trik. On ima smisla kao nešto što pokazuje da možda postoji nešto veliko u ljudima od kojih mi to ne očekujemo. Verujem da i sami poznajete nekog ko ima veliki dar ali ga ne koristi kao drugi ili kako biste ga vi koristili. I sve je to lepo, bajno, sjajno, najlepše na svetu celom. U ovom filmu taj njegov dar konstantno služi u pogrešne svrhe. Prvo je tu ta neverica, wow on je čistač a zna matematiku. U selu imam komšiju koji nema posao, svirka harmoniku perfektno, peva besprekorno a sve to za sebe. Na to, igra košarku bolje od nekih reprezentativaca. Ne, ovo nije moj utisak, momak ih je dobijao na terenu ali ga jednostavno ne zanima da igra. Ne poredim ovde sportsku disciplinu sa matematikom - samo poredim situacije. Imaš dar koji ne koristiš. Ovakvi ljudi nisu retki. 

E sada neko može da kaže "ali hej, nema puno matematičara, zato je ovaj spektakularan". Slažem se, ono što momak uradi je vredno divljenja. Hajde da se vratimo u nazad i budemo ekstremni. Ko Vam garantuje da Hitler nije imao takav dar? Ko vam garantuje da Mengele nije bio perfektan um? Stvar je u tome kako koriste taj dar, da li ga koriste i kakvi su ljudi. Hajde da zanemarimo znanje koje Vil poseduje. Kakav je on kao osoba? Da li je naročito vredan pažnje, neću pričati o tome, ali njegova dela ga ne izdvajaju ni po čemu. Momak se konstantno i u svakoj prilici trudi da ponizi nekog, da se izdigne iznad nekog i sprda se sa tim što taj drugi zna. Dok to može da bude simpatično sa nekom budalom u baru, kasnije postaje naporno kada ismeva znanje bilo kog drugog. Na stranu što su ti ljudi predstavljeni kao pajaci. I sada mi treba da se divimo klinji koji verbalno i intelektualno prejebe ljude koji su uložili silan rad dok on zapravo ništa u životu nije napravio? I don't think so. I svo to njegovo kurčenje ovde je prestavljeno kao neka osveta siromašnih. Čemu to? 

Ali ovom momku je potrebna pomoć, da usmeri znanje koje ima, da se uvidi šta je njegov problem, zar ne? Tačno, ali zar svakom nije potrebna takva pomoć. Mislim da svako zaslužuje šansu da mu se pomogne. Po čemu je Vil Hanting zaslužio tu pomoć više od ostalih? Zato što je rešio jednačine koje drugi mogu? Hell, zašto ga to čini vrednijom osobom? Da li su samo ljudi sa izuzetnim sposobnostima vredni pažnje i spašavanja? O ne. Zašto je onda Vili vredniji od drugih? Šta on to radi vrednije od svih drugih? Ništa. Momak je kompletno derište. Ne spori niko da je matematički genije. Ali cela ta priča sa matematikom je patetični, jeftini trik da se privuče pažnja na momka. Slažem se, moraš da imaš nešto što će ti skrenuti pažnju, ali ovde je to upotrebljeno na potpuno pogrešan način. 

Zašto je to loše upotrebljeno? Pre svega ta neka ljubomora i te gomile patetičnih scena neprihvatanja drugih da je ovaj momak bolji od njih. To mi je išlo na nerve ceo film. Ok, kapiram da postoje ljudi koji teško podnose uspeh drugih ali ako hoćešte dobar film na tu temu, eno ga Amadeus. Ovde je to patetično do krajnjih granica. Stav drugih da ovaj momak ne zaslužuje dar koji ima ovde je prikazan kao u najgorim sapunjarama. Stav da momak uludo troši talenat - pogrešan dramski momenat jer film zapravo ne želi to da ispriča. Ne usrećuje ga taj talenat. Poruka ovog filma je da treba da radiš ono što te čini srećnim a ne ono za šta te neko predodređuje. To je moglo da se skrati i zauzda a ne da se konstantno govori koliko je ovaj momak do jaja pametan a neće da koristi to što ima. Jasno je kao dan da momku taj talenat ne treba da bi bio srećan. To je jasno u prvoj četvrtini filma. Film priča priču o tome kako da dopreš do nekog, kako da mu pokažeš pravi put i pomogneš mu da na njega izađe. I to film zapravo radi perfektno. Sve van toga je gomila zamlaćivanja za decu.

Još jedna stvar koja mi nije legla je 90% dijaloga u scenama gde nije Robin Vilijams. Neke priče i pričice koje ekipa vodi su jako mučne za slušati, od nekih je mene bio blam a za neke sam pomislio da to niko nikada ne bi izgovorio. Kao da nisu imali ideju već su pustili likove da pričaju nasumične stvari. Pogotovu tu imam u vidu Vilovu ekipu gde na listi najtupavijih stvari izgovorenih ikada vodi lik kojeg tumači Kejsi Aflek. Jedini dijalog koji je tu valjao (ali je i on malo predaleko otišao) je pri kraju kada Aflekov lik razgovara sa Vilom i govori mu šta misli o njemu. Moglo je to kraće ali film je prepun suvišnih scena tako da to nam je što nam je. Jest malo neprijatno povremeno ali stisneš zube i ideš dalje. 

E sad kada sam istresao ono što ne valja, da počnemo o onome što je zaista dobro. Prvo imamo način na koji neko KONAČNO ubada suštinu i dopire do Vila. Vidimo kako Vil lagano dopire do svih a do njega skoro niko. Prvi kojem to polazi za rukom je Šon (Robin Vilijams) i tu se tek otkriva o čemu je film zapravo. Dotle se pitaš koja je tajna ovog momka i tada shvataš 1) da ga ne znaš; 2) da mu treba pomoć. Scena u kojoj Šon razoružava Vila je odlična, direktna. Vil je na kolenima. Prvi put nema odgovor, prvi put nema onog njegovog posprdnog stava da je moćniji od svih. Jedino što je višak je onaj deo monologa koji govori da je Vil preplašen. Više bih voleo da je rečeno "izgubljen" jer mi ovo "preplašen" zvuči potpuno izlizano i pozerski. Ali dobro, da ne budem preveliko zakeralo. 

I od tog momenta Vil postaje neko ko je možda vredan naše pažnje. Iskreno, dotle sam se divio njegovoj inteligenciji ali van toga mi se nije dojmio. Ovo je momenat od kog se ističe osoba pre trika i to mi se dopalo. Ovde film kaže: Hajde da pričamo pre svega o čoveku. I dok se svi drugi okreću ka toj Vilovoj sposobnosti, Šon pokušava da uči o Vilu ne pominjući ni jednog momenta njegovu sklonost ka rešavanju matematičkih problema. Hajde da upoznamo Vila. Ko je on? Zašto je vredan pažnje? Zašto je tu gde je? Gde treba da bude? 

Prelepa stvar je što je ta njegova teška priča u kojoj se otključava prošlost svedena na par rečenica. Nemoj mi dramiti ali mi daj ono glavno iz drame. Hajde da ne pričamo o prošlosti toliko. Oslobodimo je se i krenimo napred. I to je ono što Šon želi da nauči Vila, tačnije želi da ga gurne da sam donese takvu odluku. Da izađe iz zone komfora i istraži svoje granice. Možda je to njegovo kefalo za matematiku samo deo nečeg većeg. Ali kako da znamo ako stojimo u mestu. Iskreno, film je trebao malo više da gura ovu priču nego one trikove i mrsomuđenja. 

Ako zanemarimo jedan user, ljubavna priča je baš onakva kakva treba da bude. Bez tog usera, ona nema ni jedan momenat patetike, ništa suvišno, ništa komplikovano. Ljubav je tu da promeni Vila jer realno, ništa ne može tako da te izmesti kao ona. Mini Drajver je odlična tu u svojoj ulozi. Cela ta sponanost ima neki šarm, njihovo upoznavanje i razotkrivanje su u službi cele priče bez ikakve sumnje. Šon nije taj ko menja Vilov život. On mu pomaže da uvidi. Ljubav je ta koja ga menja. I ona je predstavljena kao nešto što čini tvoje kvalitete vrednim, nešto što te konačno definiše kao osobu i što te gura ka onome što voliš. 

I onda dolazimo do momenta kada Vil mora da izabere da li će ići sa ovom devojkom ili ne. Nemojmo o tome da je ovo isforsirano ili patetično. Izbor je morao postojati. Ovo nije izbor između devojke ili prijatelja, između hobija i obaveze, ovo je izbor koji te tera da prigrliš život, da prihvatiš promenu. Naravno da je Vil sluđen, zbunjen i uplašen. To je sve ok. Jedini problem koji imam sa ovom scenom je što je otišla predaleko, što se postavljalo "da li me voliš" pitanje. U nečemu što je tako spontano i lepo, ljubav je bila očigledna. Ovo je bespotreban dramski momenat koji se malko pokakio na celu priču. No ipak, sama priča je preživela (na sreću) i to je taj prelomni momenat u Vilovom životu. 

To je to, braćo i sestre. Ovo je treći put da sam posvetio pažnju Dobrom Vilu Hantingu i moje slutnje su se potvrdile. Iako dobar, ovo je vazda precenjen film. Osim izvanredne izvedbe Robina Vilijamsa, ništa ovde nema novo, epohalno niti postoji nešto što bi film svrstavalo u masterpise. No opet, ako te film natera da se osećaš dobro posle njegovog gledanja, ako te u nekim scenama prikuje uz ekran, nasmeje i natera da možda i zaplačeš - ima tu vrednosti. Svaku od scena sa Vilijamsom bih mogao gledati uvek. Ostalo - ne naročito. Još jedan razlog da budem tužan zbog preranog odlaska sjajnog glumca. Retki imaju talenat za ovakvo nešto. Slava mu.

Zanimljivosti:
Posle smrti Robina Viljamsa, na klupi na kojoj u filmu vode razgovor on i Met Dejmon je ostavljano cveće. Dejmon i Aflek su u scenario ubacili scenu seksa između njihova dva lika kako bi proverili ko je od producenata zapravo pročitao scenario koji su nudili. Njih dvojica su plakali od sreće prvi dan snimanja. U sceni koja je snimana bili su Viljams i Skarsgard. Kada Šon priča o prdežu svoje supruge, to je Vilijamsova improvizacija. Kada je snimana čuvena scena na klupi u parku, kako je Viljams velika zvezda, oko 3000 ljudi se okupilo da gleda snimanje. Kejsi Aflek je improvizovao većinu dijaloga. Lik koji tumači Mini Drajver je dobio ime (Skajlar) po Dejmonovoj tadašnjoj devojci. Gibson je odbio da režira film.

Naj scena:

So if I asked you about art, you'd probably give me the skinny on every art book ever written. Michelangelo, you know a lot about him. Life's work, political aspirations, him and the pope, sexual orientations, the whole works, right? But I'll bet you can't tell me what it smells like in the Sistine Chapel...

Moja ocena: 7/10

Dolor y gloria / Pain and Glory (2019)

Alternativni naziv: Pain and Glory
Kod nas nazvan: Bol i Slava
Žanr: Drama
Režija: Pedro Almodóvar
Glumci: Antonio Banderas, Asier Etxeandia, Leonardo Sbaraglia...

Priča:
Režiser se osvrće na izbore koje je pravio u prošlosti koji ga proganjaju u sadašnjosti.

Moj osvrt:
Izgleda da 2019 neće biti tako sušna godina kada su solidni i dobri filmovi u pitanju. Dobro, nije da smo pali u nesvest koliko je to sjajno ali posle nekog vremena možemo reći da imamo dostojnog Oskarovca, da imamo nekoliko filmova vrednih gledanja i da imamo sasvim pristojna ostvarenja koja su vrednja pažnje. Pain & Glory spada u ovu grupu. Kada bih ga opisao u nekoliko reči, mogao bih reći da je on mešavina Felinijevog 8 i po i Fordovog A Single Man. Pain& Glory je pokupio dosta dobrog iz oba i dodao ponešto svoje. Sveukupan utisak je da sam zadovoljan pogledanim a postoje i momenti u kom sam istinski uživao. 

Priča počinje u momentu kada je njen glavni protagonista već veteran kinematografije. Stari režiser koji je izgubio volju, emociju, nadu. Jedno obično sivilo i u životnom i poslovnom planu. Film u tom momentu ne otkriva mnogo već nas vraća u nazad kako bi sadašnji momenat kasnije biou upečatljiviji. Taj recept je zaista sjajan. Priča nas vrati u detinjstvo i onda sadašnjost postane jasnija. I tu dolazimo do jednog od od glavnih pitanja kojima se film bavi, šta nas je dovelo do ovog momenta. 

Da li su nas dobre stvari dovele do ovog što sada živimo? Koliko su nas uspesi i saznanja uzdigli, koliko su nam dali samopouzdanja i koliko su ugazili put ka ovome što jesmo? Koliko nam je ljubav doprinala sreći i ispunjenosti koje sada osećamo? Koliko nam je podrška prijatelja pomogla u tome da osećamo sigurnost u ono što radimo i ono što jesmo? Koliko ono što smo stvorili govori o tome kakav smo teret podneli i koliko sebe dali za takav cilj?

Šta je sa lošim stvarima? Koliko poraza nas je nateralo da izgubimo samopouzdanje? Koliko neuspeha je dovelo dotle da odustanemo? Koliko bola smo podneli kada smo konačno shvatili da nismo u stanju da ga porazimo? Koliko puta smo pregaženi kada smo konačno odlučili da nećemo više ni da ustajemo? Koliko puta je nešto naše pripalo nekom drugom? Koliko puta smo propustili nešto što nikada nećemo nadoknaditi? Kako su sve te loše stvari dovelo dovde? 

Zastaniomo. Zapitajmo se, da li su loše stvari koje su nam se desile odgovorne za ovo što danas ne valja? Koliko su dobre stvari odgovorne za sve ovo što je dobro? Istina je da ne ide jedno bez drugog. Ako smo sada jako srećni i dobre i loše stvari imaju istog udela u tome. Sve što nam se dešavalo i dobro i loše nas je definisalo. Ne verujete? I dobre stvari koje su vam se dešavale mogu da vas danas nateraju da se osećate loše. Loše stvari koje su vam se dogodile mogu da vam služe kao motiv i kao podsećanje gde ste bili u poređenju sa današnjim uspehom. Sve te stvari nas definišu. Stvar je u tome da prigrlimo i jedne i druge. 

Kada nam film sve to servira, daje nam konačno razlog zašto je čovek ovakav kakav jeste. I onda vidimo njegov beg u prošlost. Zašto ga ta prošlost leči? On uviđa sve ono što smo upravo govorili. U toj prošlosti on vidi sve te ljude koji su uticali na njega. Seća se sitnih detalja koji su ga ispunjavali. To su jednostavne i prelepe scene. I on se gubi u tim slikama neprestano. Prvo sam pomislio da traži neki zaborav, da se seća nečeg što je voleo kako bi zaboravio ovo danas. Film je znatno pametniji od toga. Njegov beg u prošlost je potraga za pitanjima. Ne možemo reći da on tamo beži jer je samo tamo bio srećan. To su gluposti. Čovek je imao ispunjen život, pravio je filmove i voleo to da radi. Jasno je da mu sve to nedostaje. Kakve odgovore on onda traži? 

Iz te prošlosti je jasno koliko su ljudi uticali na njega. Sve te odluke koje je donosio kao dete, sva osećanja koja gajio su genijalno preslikani u sadašnjost. Na najlepši mogući način su sve te emocije iz prošlosti preslikane u danaašnjeg čoveka kroz ono što je radio i kroz ono što ima. No, šta ga je to onda dovelo do trenutne učmalosti? To su lepa sećanja. Da li ta potraga za dragim ljudima koji nisu više uz njega može da dovede do ovoga? Može, to je sigurno. Ali stanje ne može da bude ovako ekstremno kao ono koje vidimo. 

Taj beg od stvarnosti prerasta u nešto više kada u priču ulazi i heroin - u početku bezazleno potom i ozbiljno. Ne, ovo nije film o zavisnosti iako se ona pominje. Čak je napravljena i pametna paralela. Jedan segment filma (za mene najlepši) je posvećen monodrami Zavisnost. I priča jeste o čoveku koji je imao problem sa drogama ali poenta nije u toj zavisnosti. Tu već vidimo priču o zavisnosti o ljudima koje volimo, o zavisnosti o ljubavi koju osećamo i koju primamo. Ta monodrama, iako je gluma, odlično ogoljava tri osobe: pisca, glumca i gledaoca. Neverovatno. Iz toga će vam cela priča konačno imati smisla i videćete nešto što vam je promicalo ceo film. 

Pomenuo sam u prethodnom pasusu heroin. On je svakako lakši put ovom čoveku u tu neku prošlost, u momente koji su ga definisali. I videćete šta on prodaje za taj beg od sadašnjosti. I kada vidite, zapitajte se šta on tu zapravo prodaje? Svoje delo? Svoje sećanje? Svoju emociju? Još bitnijepitanje, za šta? Za odmor, za beg od sadašnjosti, za zaborav. Sviđa mi se način na koji film donosi ovakve scene. Naprosto, to izgleda jednostavno, bezazleno, kao šala. Zapravo krije još jedan deo slagalice ličnosti ovog čoveka. 

Odnos sa majkom je jako istaknut kroz film. To je prelepo i scene iz prošlosti su zaista odlične kao i Penelopa Kruz u toj ulozi. Ono gde me je film malo izgubio su scene u bliskoj prošlosti. Čini mi se da je do tog momenta film manje više sve rekao (minus završna scena) i onda je razvukao priču bespotrebnom dramom koju je mogla pokriti jedna rečenica. Nisu te scene loše ali umesto njih da je samo servirana poslednja scena sve bi leglo na mesto. Čini mi se da su ubile emociju i razvodnjile završnicu. 

Rasplet je čista poezija. Pre svega, imamo prihvatanje bola. Manje više ceo film vidimo pokušaj da se pobegne od njega i beži se u momente sreće, u momente kada taj bol nije ni postojao. Zašto ga onda čovek prihvata. Zašto pristaje na bol i nastavlja dalje. Rekao sam već - i loše stvari su dovele do ovoga što jesmo. I zbog loših stvari smo uradili nešto dobro. Ako smo sada srećni, te loše stvari imaju svoju zaslugu u tome. Zašto ovaj čovek prihvata bol? Zato što mora da nastavi dalje, zato što ga bol podseća da je još uvek živ. 

No šta ga je navelo da prihvati taj bol, šta ga je navelo da nastavi dalje i nastavi da radi ono što ga usrećuje? Zašto je išao u prošlost? Šta je to tražio? Našao je sve te ljude koji su uticali na njega. Tako osećamo zahvalnost. Time pokazujemo koliko nam ti ljudi znače. To mora da ih čini srećnim zar ne? To što su nekom podarili zanje, to što su nekom podarili ljubav, to što su nekom inspiracija. Time što poštujemo sve to, pokazujemo ljubav prema njima. A šta je sa tim kako mi utičemo na druge? Pokazuje li nam to da vredimo? Pokazuje li to da smo uradili mnogo dobrih stvari? Pokazuje li to da smo voljeni? 

Da sam ovaj tekst pisao dan posle gledanja filma, verovatno bi ocena bila niža. No obaveze koje imam su naterale da tekst odleži neko vreme u mojoj glavi kao i sami utisci. Pišući o njemu i vraćajući se na neke scene, čini mi se da pronalazim delove svog života, da više razumem glavnog aktera i da njegova priča mnogo više znači. Možda ovaj film zahteva barem neke godine da bi bio shvaćen. Možda traži da proživiš neke stvari kako bi ih razumeo. Biću iskren, ovo mi je prvi Almodovarov film. Imao sam neki pogrešan utisak da ono što on priča neće dopreti do mene. Srećom, debelo sam pogrešio.

Zanimljivosti:
Julieta Serrano i Antonio Banderas su preovog filma već dva puta glumili majku i sina u Women on the Verge of a Nervous Breakdown (1988) i Matador (1986). Oba je režirao Almodovar.

Naj scena:

Zavisnost

Moja ocena: 8/10

A Night at the Roxbury (1998)

Kod nas nazvan: Noć u Roksberiju
Žanr: Komedija | Muzički | Ljubavni
Režija: John Fortenberry
Glumci: Chris Kattan, Will Ferrell, Raquel Gardner...

Priča:
Dva brata sanjaju o tome da poseduju svoj klub ili barem da uspeju da uđu u najpopularniji klub u gradu - Roxbury.

Moj osvrt:
Kad je komedija u pitanju, prilično sam fleksibilan. Moja šoljica čaja je naravno britanski humor (Only Fools and Horses, Dave Allen, Benny Hill, Rowen Atkinson, Man Behaving Badly...). Čaplin je opet priča za sebe. Volim i dobre parodije poput prvog Austin Powersa, poput OSS 117, Johny English itd. Volim Beavis and Butthead-a i South Park. Nisam fan sitkoma poput npr. Friends, Big Bang Theory, How I met Your Mother jer sam mišljenja da ne bih znao gde da se nasmejem da nema onog smeha iza. Ali opet, to je sasvim gledljivo kao nešto što će te malo zabaviti i ubiti ti malo vremena. Prolaze i plitke stvari poput recimo Teda i drugih vulgarština. Ok, nešto je tu svevremena komedija koja priča priču, nešto glupost koja će da te nasmeje. Gde je tu A night at the Roxbury? 

Nije ovo počelo loše. Delovalo je kao genijalna sprdnja sa pop kulturom. Dva bilmeza koja samo razmišljaju o provodu i izgledu, keva koja skuplja plastične operacije i ćale koji sve to treba da plati. Sve to protkano kremom pop muzike iz perioda u kom se film odvija. Why the hell not? Zašto se neko ne bi propisno nasprdao sa svim tim stvarima koje su dan danas aktuelne i verovatno su otišle još gorim putem nego u vreme u kojem se radnja filma dešava. Na žalost, sve je ostalo na obećanju. Film ne samo da je propustio da popljuje sve to, postao je priča o likovima koji nisu vredni pažnje. Ne mogu da se smejem samo samo na "ha ha vidi kakav debil". To nije smešno niti zabavno. 

Još jedna dobra stvar sa samog početka, dok je još postojala nada da će ovo da valja je forsiranje te preokupacije da se uđe u Roxbury i partija tamo. Sa jedne strane to izgleda sjajno jer je sve zanemarujuće i nebitno za ove momke. Ovo nam govori koliko su nam ciljevi u mladosti zapravo ne tako veliki iako nas ispunjavaju. Druga stvar - provod treba da ti bude na kraju urađenog posla. Treba da bude proslava nečeg postignutog. Dakle to treba da bude nagrada. Ovi momci zaboravljaju na obaveze, na posao na sve oko sebe i samo streme ka tom Roxbury-ju. Umesto da taj provod bude opuštanje i nagrada, imamo generaciju kojoj je to cilj. Što je lepo sve dok mama i tata to mogu da plate. Posle ovoga, film ide samo nizbrdo. 

Ne moraš da budiš feministkinju u sebi da bi video kako su žene u filmu pogrešno tretirane i predstavljene. Imamo dva morona koji kao treba da nam budu zabavni. Sa druge strane i kada imamo takve dve žene, one deluju totalno pogrešno. Žene u ovom filmu: dve jure muškarce zbog love, jedna je lutka sa zilion plastičnih operacija. Ne priča i ne pita se puno a jako joj se ističu ne baš sjajne umne sposobnosti. Jedna je posesivni idiot. Dve su tu da bi naša dva idiota na kraju bila srećna (to im je valjda sva svrha). Sve ostale su ukras. Ček, stani, žene u pop kulturi nisu ništa drugo do ovo? Ne postavljaju nikakav trend? Ne pitaju se ništa? Ne bih rekao. 

Kada na početku vidite ko su likovi, šta rade i šta su im namere, posle toga budite svesni da nećete dobiti ništa novo. Humor se zasniva na svemu tome što vidite u prvih 10 minuta. Šale se menjaju ali koliko može biti zanimljivo da se sprdaš sa istim stvarima koje i nisu baš smešne toliko da se iskidaš. Pogledajte koliko fazona ima o tome kako se ova dva oblače, kako prilaze devojkama, kako pokušavaju da uđu u klub. Ovo nije fazon koji ponavljanjem postaje bolji. Ovo je više fazona na istu temu i to prestane da bude zanimljivo. 

Odnos dva brata je trebao i mogao biti nešto oko čega bi se film dobro gradio ali on je totalno pogrešan. Pokušavam da vidim šta film dobija njihovim razbijanjem i spajanjem? Jedan sprečava drugog da bude sa devojkom koja mu se dopada. Onda se njih dvojica rastave, krenu da pate, ovaj se spoji sa onom devojkom pa i tu pati dok se opet njih dva ne spoje i skapiraš da su to dva sama sebi dovoljna idiota. Uuuuu nema brata dok ne rodi majka. Hajd ti meni samo reci kako to ovde funkcioniše. Šta su izgubili razdvajanjem? Gomilu navika. Šta su dobili ponovnim spajanjem. Navike. Sve ostalo su im smetnje. Žene, ciljevi, bilo šta drugo nema svrhu ako njih dva nisu zajedno. No opet, ako jesu, sve to drugo dolazi nekako lagano. Ok, složna braća kuću grade... zar ne? Hajd podseti me onda zašto su se idioti svađali? 

Nisam fan pop muzike ali sve što sam čuo u filmu zaista valja. Sve te pesme su kolosalni pop hitovi sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih. Ako su se već počeli baviti pop kulturom, mogli su malko više vremena posvetiti ovim pesmama. Ovako imamo jednu šetnju uz Stayin Alive i besomučno ponavljanje What is Love (Haddaway). Film nam zapravo sve vreme odgovara na ovo pitanje. Samo što je odgovor totalno tupav. 

Ne znam braćo i sestre. Možda mi ne prija ovo. Ne volim kada moram da degradiram kefalo da bih uživao u humoru. Ne mogu da se smejem nekom samo zato što je budala. Ta budala mora da ima malo duha u sebi, mora da ima neku prepoznatljivu emociju zbog koje bih gajio simpatiju ili empatiju prema njemu. Pogledajte Mr. Been-a. U sceni kada mu tenk zgazi auto i vidite kako mu vilica drhti i samo što ne zaplače - nije vam svejedno. Kada u olupini nađe bravicu koja funkcioniše i uzme je, to je zaista tužna scena iako je ono što gledamo prilično besmisleno. Kada se u Only Fools and Horses Delu rodi sin i ovaj mu se obraća po prvi put, plakao sam kao kiša. Uprkos tome što gledamo likove koji baš i nisu u vinklu, ubedili su nas da gledamo ljude. I naravno, to su pravili genijalci. Ovde gledamo dva morona koja ni na mali trenutak ne uspevaju da nam dokažu da su nešto drugo. 

Pre gledanja ovog filma znao sam za onaj istoimeni kratki segment sa Džim Kerijem. To mi je bilo neuporedivo zabavnije od ovog filma. To traje 10 minuta i ima isto toliko sadržaja kao i ovaj film od 80. A Night at the Roxbury ima neki kultni status. Ne sporim, možda to bude komedija koja vam se dopadne ali ja jednostavno nemam strpljenja za ovakvo nešto. Nemam ništa protiv gimika ali oni su samo mala fora. Ovaj gimik traje previše.

Zanimljivosti:
Džim Keri je učestvovao na pisanju scenarija. Katan je izjavio kako Farel posle snimanja nije želeo da razgovara ni sa njim ni sa producentkinjom Ejmi Hekerling. Kada su se konačno sreli, Farel je rekao "so, I got all your messages, but I didn't call you back because I didn't want to talk to you."  Prvi film Eve Mendez. Vil Farel je 2000. oženio Viveku Paulin i ovo je jedini film koji su snimili zajedno.

Naj scena:

Početak

Moja ocena: 4/10