A Night at the Roxbury (1998)

Kod nas nazvan: Noć u Roksberiju
Žanr: Komedija | Muzički | Ljubavni
Režija: John Fortenberry
Glumci: Chris Kattan, Will Ferrell, Raquel Gardner...

Priča:
Dva brata sanjaju o tome da poseduju svoj klub ili barem da uspeju da uđu u najpopularniji klub u gradu - Roxbury.

Moj osvrt:
Kad je komedija u pitanju, prilično sam fleksibilan. Moja šoljica čaja je naravno britanski humor (Only Fools and Horses, Dave Allen, Benny Hill, Rowen Atkinson, Man Behaving Badly...). Čaplin je opet priča za sebe. Volim i dobre parodije poput prvog Austin Powersa, poput OSS 117, Johny English itd. Volim Beavis and Butthead-a i South Park. Nisam fan sitkoma poput npr. Friends, Big Bang Theory, How I met Your Mother jer sam mišljenja da ne bih znao gde da se nasmejem da nema onog smeha iza. Ali opet, to je sasvim gledljivo kao nešto što će te malo zabaviti i ubiti ti malo vremena. Prolaze i plitke stvari poput recimo Teda i drugih vulgarština. Ok, nešto je tu svevremena komedija koja priča priču, nešto glupost koja će da te nasmeje. Gde je tu A night at the Roxbury? 

Nije ovo počelo loše. Delovalo je kao genijalna sprdnja sa pop kulturom. Dva bilmeza koja samo razmišljaju o provodu i izgledu, keva koja skuplja plastične operacije i ćale koji sve to treba da plati. Sve to protkano kremom pop muzike iz perioda u kom se film odvija. Why the hell not? Zašto se neko ne bi propisno nasprdao sa svim tim stvarima koje su dan danas aktuelne i verovatno su otišle još gorim putem nego u vreme u kojem se radnja filma dešava. Na žalost, sve je ostalo na obećanju. Film ne samo da je propustio da popljuje sve to, postao je priča o likovima koji nisu vredni pažnje. Ne mogu da se smejem samo samo na "ha ha vidi kakav debil". To nije smešno niti zabavno. 

Još jedna dobra stvar sa samog početka, dok je još postojala nada da će ovo da valja je forsiranje te preokupacije da se uđe u Roxbury i partija tamo. Sa jedne strane to izgleda sjajno jer je sve zanemarujuće i nebitno za ove momke. Ovo nam govori koliko su nam ciljevi u mladosti zapravo ne tako veliki iako nas ispunjavaju. Druga stvar - provod treba da ti bude na kraju urađenog posla. Treba da bude proslava nečeg postignutog. Dakle to treba da bude nagrada. Ovi momci zaboravljaju na obaveze, na posao na sve oko sebe i samo streme ka tom Roxbury-ju. Umesto da taj provod bude opuštanje i nagrada, imamo generaciju kojoj je to cilj. Što je lepo sve dok mama i tata to mogu da plate. Posle ovoga, film ide samo nizbrdo. 

Ne moraš da budiš feministkinju u sebi da bi video kako su žene u filmu pogrešno tretirane i predstavljene. Imamo dva morona koji kao treba da nam budu zabavni. Sa druge strane i kada imamo takve dve žene, one deluju totalno pogrešno. Žene u ovom filmu: dve jure muškarce zbog love, jedna je lutka sa zilion plastičnih operacija. Ne priča i ne pita se puno a jako joj se ističu ne baš sjajne umne sposobnosti. Jedna je posesivni idiot. Dve su tu da bi naša dva idiota na kraju bila srećna (to im je valjda sva svrha). Sve ostale su ukras. Ček, stani, žene u pop kulturi nisu ništa drugo do ovo? Ne postavljaju nikakav trend? Ne pitaju se ništa? Ne bih rekao. 

Kada na početku vidite ko su likovi, šta rade i šta su im namere, posle toga budite svesni da nećete dobiti ništa novo. Humor se zasniva na svemu tome što vidite u prvih 10 minuta. Šale se menjaju ali koliko može biti zanimljivo da se sprdaš sa istim stvarima koje i nisu baš smešne toliko da se iskidaš. Pogledajte koliko fazona ima o tome kako se ova dva oblače, kako prilaze devojkama, kako pokušavaju da uđu u klub. Ovo nije fazon koji ponavljanjem postaje bolji. Ovo je više fazona na istu temu i to prestane da bude zanimljivo. 

Odnos dva brata je trebao i mogao biti nešto oko čega bi se film dobro gradio ali on je totalno pogrešan. Pokušavam da vidim šta film dobija njihovim razbijanjem i spajanjem? Jedan sprečava drugog da bude sa devojkom koja mu se dopada. Onda se njih dvojica rastave, krenu da pate, ovaj se spoji sa onom devojkom pa i tu pati dok se opet njih dva ne spoje i skapiraš da su to dva sama sebi dovoljna idiota. Uuuuu nema brata dok ne rodi majka. Hajd ti meni samo reci kako to ovde funkcioniše. Šta su izgubili razdvajanjem? Gomilu navika. Šta su dobili ponovnim spajanjem. Navike. Sve ostalo su im smetnje. Žene, ciljevi, bilo šta drugo nema svrhu ako njih dva nisu zajedno. No opet, ako jesu, sve to drugo dolazi nekako lagano. Ok, složna braća kuću grade... zar ne? Hajd podseti me onda zašto su se idioti svađali? 

Nisam fan pop muzike ali sve što sam čuo u filmu zaista valja. Sve te pesme su kolosalni pop hitovi sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih. Ako su se već počeli baviti pop kulturom, mogli su malko više vremena posvetiti ovim pesmama. Ovako imamo jednu šetnju uz Stayin Alive i besomučno ponavljanje What is Love (Haddaway). Film nam zapravo sve vreme odgovara na ovo pitanje. Samo što je odgovor totalno tupav. 

Ne znam braćo i sestre. Možda mi ne prija ovo. Ne volim kada moram da degradiram kefalo da bih uživao u humoru. Ne mogu da se smejem nekom samo zato što je budala. Ta budala mora da ima malo duha u sebi, mora da ima neku prepoznatljivu emociju zbog koje bih gajio simpatiju ili empatiju prema njemu. Pogledajte Mr. Been-a. U sceni kada mu tenk zgazi auto i vidite kako mu vilica drhti i samo što ne zaplače - nije vam svejedno. Kada u olupini nađe bravicu koja funkcioniše i uzme je, to je zaista tužna scena iako je ono što gledamo prilično besmisleno. Kada se u Only Fools and Horses Delu rodi sin i ovaj mu se obraća po prvi put, plakao sam kao kiša. Uprkos tome što gledamo likove koji baš i nisu u vinklu, ubedili su nas da gledamo ljude. I naravno, to su pravili genijalci. Ovde gledamo dva morona koja ni na mali trenutak ne uspevaju da nam dokažu da su nešto drugo. 

Pre gledanja ovog filma znao sam za onaj istoimeni kratki segment sa Džim Kerijem. To mi je bilo neuporedivo zabavnije od ovog filma. To traje 10 minuta i ima isto toliko sadržaja kao i ovaj film od 80. A Night at the Roxbury ima neki kultni status. Ne sporim, možda to bude komedija koja vam se dopadne ali ja jednostavno nemam strpljenja za ovakvo nešto. Nemam ništa protiv gimika ali oni su samo mala fora. Ovaj gimik traje previše.

Zanimljivosti:
Džim Keri je učestvovao na pisanju scenarija. Katan je izjavio kako Farel posle snimanja nije želeo da razgovara ni sa njim ni sa producentkinjom Ejmi Hekerling. Kada su se konačno sreli, Farel je rekao "so, I got all your messages, but I didn't call you back because I didn't want to talk to you."  Prvi film Eve Mendez. Vil Farel je 2000. oženio Viveku Paulin i ovo je jedini film koji su snimili zajedno.

Naj scena:

Početak

Moja ocena: 4/10