El hoyo / The Platform (2019)

Alternativni naziv: The Platform
Žanr: Horor | Naučna fantastika | Triler
Režija: Galder Gaztelu-Urrutia
Glumci: Ivan Massagué, Zorion Eguileor, Antonia San Juan...

Priča:
Vertikalni zatvor sa jednom ćelijom po nivou. Dvoje ljudi u ćeliji. Jedna platforma sa hranom koja ide od gornjeg nivoa ka donjim. Beskrajna noćna mora zatvorenih na platformi.

Moj osvrt:
Kada imaš sjajan, originalan i sulud fazon koji bi ubacio film, imaš odličnu startnu poziciju, imaš odličan zaplet. Taj zaplet treba da bude nešto oko čega gradiš sve ostalo. Imamo sjajne primere, kao npr Cube. Na površini je to skalamerija koja ubija ljude. Šira slika je kolosalna jer sve je tu: čovečanstvo, uloga u društvu, psihologija, religija... ma sve. Ako ostaneš samo na toj suludoj ideji bez da je širiš dalje, bez da imaš širu sliku - to je gimik. To je trik i navlakuša za površnog gledaoca koji će svakako biti zadovljan. Onaj ko traži nešto više, imaće potpuno pogrešan utisak. Na žalost, The Platform je u glavnom u ovoj drugoj grupi. 

Šta Platform radi dobro? Nekoliko stvari je vredno hvale. Pre svega ta ideja o stolu sa hranom koji se spušta sa nivoa na nivo. Ako svako pojede taman toliko koliko mu treba, biće za sve. I tu imamo kritiku čoveka i njegove gramzivosti. Bitnije je zadovoljiti svoju zadnjicu nego malo istrpeti kako bi svi bili zadovoljni. 

Druga dobra stvar je ona koju i očekujete - odnos između ljudi na različitim nivoima. Dobro je to što svako može da bude na svakom nivou ali skoro svako se ponaša ne u skladu sa tim ko je već u skladu sa tim gde je. Lepo je prikazana ta netolerancija i odsustvo empatije ali i dalje ništa epohalno ne vidimo u tome. Sve je to već viđeno i sve je to očekivano.

Upravo ovde gubimo ono što je Cube imao: uloga u društvu. Platform deli ljude u nivoe ali svi su oni suštinski isti. Gde god da su isto se ponašaju. I tu nemaš ništa epohalno da prikažeš. Za sve to ti treba 10 minuta filma. Vratimo se na Cube. Jasna je razlika među ljudima a svi su u istom sranju. No svako ima svoju ulogu, svako vuče gore ili dole, svako može da se istakne u određenom momentu. Pogledajte Cube - niko nije skroz beo ili crn. Uzmimo najvećeg negativca tamo - izveo je i nešto vredno divljenja. Platform je sveo čoveka na krvožednu životinju koja ne razmišlja ama baš ni o čemu osim zadovoljenja svojih potreba. Nismo svi takvi. 

Sledeća dobra stvar je zapravo dobar pokazatelj sistema. Ovaj sistem radi jer su ga ljudi prihvatili takvim. Ali ovakav sistem ima jednu veliku manu. Pazite, on se zasniva na tome da je čovek proždrljiva sebična životinja. Takav sistem savršeno funkcioniše ako smo svi takvi. Ponavljam, nismo. Većina možda jeste ali postoji granica do koje čovek može da trpi nešto. Zamislite sada situaciju u kojoj svako pojede taman koliko treba - ovaj sistem postaje besmislen. Prestaje da funkcioniše kao takav. Film je krenuo da posvećuje pažnju ovome ali je odustao zbog neke mambo džambo priče i poruke. 

Šta je problem? Opet moram na Cube. U Cube se likovi ne sećaju kako su dospeli. Cube je na neki način slika života. Sećamo li se kako smo došli na ovaj svet? Naravno da ne. Ali se kroz ovaj svet borimo. Platform zapravo predstavlja svoj svet kao kaznu i kao nešto u šta svojevoljno možeš da uđeš. Sistem u kom možeš da umreš od gladi je stvar tvog izbora? Cube je ne samo pobegao od te globalne zavere već se i sprdao sa njom. Platform naprosto hrani ljude opsednute zaverom time što nam prikazuje da tu ima neka kolosalna priča koju vodi tamo neko moćan. 

Generalno, sistem ovako ustrojen je paradoksalan. Prvo, Platform je svet u kom ima dovoljno za sve ali grabljivi uzmu sebi više pa nema za one dole. Ok, to jeste jedna od poruka filma. Ali zašto mi onda stavljaš to kao neku zaveru, kao igru koju vode neki tamo gore. Ako tu igru vodi Bog, zašto bi ljude bacio u rupu a hranio ih božanskom hranom. Zar ljudima nije dat svet? Zar ljudi ne bi taj svet mogli da upropaste ili učine boljim. U ovom filmu ljudi ne čine ama baš ništa. U Cube ljudi putuju od mesta do mesta, od boje do boje, od raspoloženja do raspoloženja, od situacije do situacije i svako ima ulogu. U Platform ljudi leže, sede, pričaju, kupaju se, seru i jedu. Šta je njihova uloga onda u sistemu? Zašto bi ih iko hranio takve? Šta bi imao od toga? 

Platforma je mesto u koje se stiže izborom. Čovek umesto zatvora (gde bi imao normalne obroke) bira Platfomu. Zašto? Možemo da kažemo da ne zna šta je bilo unutra pa se zeznuo. Zašto bi onda odabrao takvu nesigurnost? Čovek ulazi na Platformu da bi ostavio pušenje i pročitao Don Kihota. Zašto to nisi mogao u toplini doma svoga? Šta je priča ostalih? Kako je dete moglo dospeti unutra? 

O nelogičnostima bi mogli do sutra. Prva i osnovna, zašto niko nije seo na taj sto koji se spušta i sačekao. Tada bi se na stolu vratio gore i mogao da izađe napolje. Da li je to zabranjeno - ne kaže nam se. Ispostavlja se da nije još u prvih nekoliko minuta filma. Jel moguće da niko od ljudi unutra nema nikog napolju i da nikom nije rečeno gde su? Ti koji serviraju hranu, šta oni imaju od svega ovoga? Šta je njihova priča? Ne bih o nauci, tehnici i ostalom - ovo je film fantastike i iluzorno je diskutovati o tome. 

Još jedan pokazatelj da je čovek sveden na životinju je jedini instinkt kojim se vode svi - glad. Skoro niko ne razmišlja o izlasku - svi samo razmišljaju o tome šta će pojesti. Ako nisi siguran da li ćeš sutra imati da jedeš, danas već nešto preduzimaš po tom pitanju. Ovde su ljudi totalno prepušteni trenutnom stanju. Ne bi to bio problem da sledeći nivo za njih ne znači sigurnu smrt. Imamo ovde i scene kanibalizma ali kanibalizam kao takav je samo trenutno rešenje. Film ga baš i ne prestavlja takvim. Ili ćemo jesti hranu ili ćemo jesti jedni druge. Zapanjujuća količina bezidejnosti. 

I sve bi to bilo ok, bio bih donekle i zadovoljan filmom ali je on naglo popustio u poslednjoj trećini. Napravio je temelj, napravio je opomenu, napravio neku (kakvu takvu) paralelu sa stvarnim svetom i onda je trebao da nam ponudi nešto više: promenu, revoluciju, kontra mere, totalnu pobedu sistema, odgovor na bilo šta... Ne sve ovo, već samo jednu malu razliku u odnosu na ono u šta nas je uveo. Na žalost toga nema ovde. Film odjednom pokušava da bude jako pametan, pokušava da pruži neku filozofiju i tu gubi sve konce.

Dobra stvar je što je film konačno pokušao da sruši taj sistem, da mu se suprotsavi, da pokaže alternativu, da pronađe rupu. Na žalost, nije znao kako će to. Čak je u jednom momentu objasnio kako bi taj sistem postao besmislen. Mogli su ići tim putem. Čak i da je film pošao tim putem, nije morao da pobedi sistem ali je mogao da nagovesti nešto, da pokaže ranjivost, da pokaže da održivost takvog sistema nije realna. Ne. Film je želeo da nas uvede u pitanja ali ne onakva koja bi nas naterala da se zamislimo o tome šta smo gledali, već nas natera da razmišljamo i uvidimo sve propuste. 

Naravno kao i većina novih filmova i ovaj teži nekim većim ili manjim obrtima. Ovaj obrt bi možda radio posao da su barem nešto nagovestili pre njega. Morali su pripremiti takav teren gde bi taj obrt imao smisla, gde bi taj obrt bio revolucija ili pokret. Možda je ovo bio neki pokušaj filma da kaže "ok, ne možemo pobediti sistem ali ima nade u budućnost". Ako mislite tako, odmah da pitam, kakve nade? Ovo što je u filmu učinjeno kao veliki gest, poništilo bi se jednim običnim spuštanjem stola dole. Kakva je to poruka onda poslata? 

I ovakav, Platform ipak ima nekoliko stvari koje su vredne pažnje. Ima savršeno turobnu atmosferu i solidne horor elemente. Ko je klaustrofobičan, za njega će ovo tek biti horor. Problem je što je film suštinski promašio poentu. Želeo je biti neka opomena, neka poruka ali nisu puno lomili glavu oko njega. Više su išli na to neko građenje napetosti nego na smislenu priču.  Nije ovo loše pogledati ali ako hoćete ozbiljan film na ovu temu, Cube je neuporedivo kvalitetniji.

Zanimljivosti:
Kada se ima u vidu visina jednog nivoa, izračunato je da je dubina platforme nešto veća od 2 kilometra.

Naj scena:

Zaplet.

Moja ocena: 5/10

Mænd & høns / Men & Chicken (2015)

Alternativni naziv: Men & Chicken
Žanr: Komedija | Drama | Misterija | Naučna Fantastika
Režija: Anders Thomas Jensen
Glumci:  David Dencik, Mads Mikkelsen, Nikolaj Lie Kaas ...

Priča:
Dva brata, u potrazi za svojom porodicom, otkrivaju užasavajuću istinu o svom poreklu.

Moj osvrt:
Iskren da budem, odavno nisam gledao ovako nešto. Tokom gledanja mi se dešavalo da jednostavno mrzim ovaj film a opet, na momente sam video da želi da mi kaže nešto dobro. Opet, to što mi govori je zatrpavao stvarima koje mi se ne dopadaju. Gomila prelepih elemenata se meša sa još većom gomilom stvari za koje nisam imao stpljenja i rezultat je takav da na kraju ne znam ni kako da ocenim film. 

Prva stvar u filmu je ta misterija koju likovi treba da otkriju i otkrivaju je u poslednjem momentu. Najdalje do polovine filma svakom će biti jasno o čemu se tu zapravo radi (plus minus koji detalj). Ok, možemo reći da to nisu naročito skrivali ali opet, šta je namera tu? Premalo je humora na tu temu, premalo je fazona iskorišćeno. Mislim, jasno je kao dan šta je rasplet. Mogli su sa tim krenuti mnogo ranije da se sprdaju. Na kraju mi je film delovao kao uvrnuta verzija jedne Velsove knjige. Kada se izvuku paralele, ima tu stvari koje su mi se i dopale. Ta horor nastranost mi je prijala u celoj temi ali na žalost, odvratnost je uvek bila sveprisutna i vukla je na drugu stranu. 

Druga stvar koja mi je najviše zasmetala su likovi koji su jedinstveni ali u isto vreme nepodnošljivi. Njihovi dijalozi su više bili bolni za slušati nego što su u sebi imali dozu humora. Na sreću tu je brilijantni Mikelsen. Čoveče, lik koji on tumači bi trebao da mi jako ide na nerve a zbog Mikelsenove izvedbe ovaj lik mi je jedini bio zabavan. Jedini ima neki krakater, jedini nije (totalna) karikatura. Za razliku od ostalih likova koji su isti od prve do zadnje scene, ovaj jedini pokazuje nešto više, neku emociju i promene uz koje ga upoznajemo tokom filma. Bez njega, u nekim momentima verujem da bih odustao od gledanja. 

Ovo je crna komedija. Iskreno, osim nekim Mikelsenovim minijaturama, nisam se puno smejao. Humor je bio previše odvratan čak i za moj stomak. Ovde već treba da vam je jasno da film možete doživeti mnogo bolje nego ja. Ukoliko vam ovakvi likovi budu ok i ovakav humor bude onaj koji vas zabavlja, nemate prepreke da otkrijete mnogo više od mene u ovom filmu. Ovo kažem jer sam svestan da se u filmu mnogo dobrih stvari odvija i mnogo toga nam se priča. Sama implementacija svih tih ideja je na žalost takva da ja nisam mogao da je prihvatim tako pitko. 

Dosta sam mračio, hajde sada na kvalitete koje film neosporno poseduje. Kroz celu priču ključna je potraga za odgovorima. Prvo pitanje koje se postavlja je ko je otac ova dva brata. Kasnije se pitanja slažu jedno na drugo. I Upravo ta potraga za odgovorima je predstavljena kao patnja. Ne samo potraga, već i odsustvo odgovora dovodi do istog. Još tragičnije je što svaki odgovor boli. E film to prikazuje spektakularno jer manje više svaki veliki odgovor ovde donosi fizički bol. Odgovori prave sve preokrete u filmu, odgovori menjaju odnose među likovima i bukvalno ni jedan odgovor ne donosi olakšanje. 

I dok deo ekipe traga za odgovorima, drugi deo ih konstantno izbegava čak se i jako trudi da spreči dolazak do njih. Film se ovde lepo igra sa temom religije i jednim od gorućih, moralnih pitanja a to je zahtev Boga da Avram žrtvuje sopstvenog sina. Diskusija oko toga je urnebesna. Ne samo da se izbegava odgovor na pitanje već je jasno da se konstantno skreće sa teme i da drugi detalji imaju veće interesovanje. Non stop je prisutan taj utisak da ništa ne sme da se dira ako je neko iznad to tako naredio. Recimo vrata od podruma kuće ne smeju da se otvore zato što je otac tako naredio. Nema veze što otac više ne može ništa da zabrani ni što se ništa loše ne može desiti otvaranjem tih vrata - ona jednostavno moraju da ostanu zatvorena. Urnebesno je što se ljudi glože upravo oko toga. Neko traži pitanje, neko nema odgovor ali sprečava ovog drugog da ga nađe - nastaje rat između te dve strane. Dobro nas to opisuje. 

Film dobro pokazuje i šta je efekat toga da ne tražiš odgovore, da ne nalaziš razloge. To pokazuje bukvalno kroz ceo film na više načina. Pre svega tu imamo odnos između likova. Potom njihov fizički izgled. Pa onda njihova okolina koja je užasavajuća. Tek u jednoj maloj sceni nam se daje situacija u kojoj su odgovori pronađeni. Bol postoji, ne sviđa nam se to što smo otkrili, ali hej, rodila se promena i odnela ruglo. Ako odustanemo od traženja odgovora, nikada se nećemo izvući iz blata. Da čovečanstvo funkcioniše po tom principu, ne bi nikada izašli iz pećina. 

Šta nam ostaje ako ne tražimo odgovore na pitanja? Čime se vodimo? Instinktom. I upravo tu film pametno pravi paralelu između ljudi i životinja. Svojim likovima je ostavio samo instinkt. I svi imaju neki kvalitet ali su svi u isto vreme nekompletni kao osobe. Svakom nešto fali i upravo zbog odsustva tog nečega ove likove gledamo kao karikature, kao budale. Ako čoveku ostaviš samo instinkt, on je besmislen. Sa jedne strane nema razlike između njega i životinja. Sa druge strane, životinja svoje instinkte ispoljava i izražava na prirodan način. Kako bi izgledalo kada bi ljudi na taj način ispoljavali svoje instinkte? Pogledajte film i tu vam je odgovor. 

Kao što rekoh, veliki problem sam imao sa humorom koji mi nije legao i previše stvari koji ne prijaju stomaku. Likovi su bili negledljivi (osim bravuroznog Mikelsena) i nisu baš uspeli da dopru do mene. Sa druge strane ovaj film priča nemalo stvari. Obiluje sa nezavidnim brojem pametnih aluzija, dosta je tu lepih paralela tako da to žestoko nadoknađuje ovu negledljivost. Ponavljam, ukoliko vam ovo bude gledljivo, film će za vas imati neuporedivo veću vrednost. Ja jednostavno nisam mogao da ga uhvatim za ruku u šetam sa njim lagodno.

Zanimljivosti:
Film je sniman u Berlinu u napuštenom sanatorijumu. Scena u kojoj se likovi svađaju oko tanjira je inspirisana svađom Jensenove dece zbog istog razloga. Film je dobio optužbe da pogrdno prikazuje ljude sa zečijom usnom. Ženski glas koji radi naraciju u filmu pripada Jensenovoj ćerci Karen Marie. Prezime izumitelja Tanatosa na grčkom znači "smrt".

Naj scena:

Rasprava i analiza pročitanog.

Moja ocena: 6/10

Catch Me If You Can (2002)

Kod nas nazvan: Uhvati me ako možeš
Žanr: Biografski | Kriminalistički | Drama
Režija: Steven Spielberg
Glumci: Leonardo DiCaprio, Tom Hanks, Christopher Walken ...

Priča:
FBI agent juri za Frenkom Abignejlom, momkom koji je pre svog 19. rođendana uspešno krivotvorio čekove, varao druge da je Pan Am pilot, doktor i advokat.

Moj osvrt:
Catch Me if You Can je još jedan simpatičan, solidan ali užasavajuće precenjen film. Toliko je zašećeren da ljudi sa oduševljenjem padaju na gomilu trikova verujući da su pogledali mega spektakl. Nema spektakla, nema ničega što bi ovaj film izdvojilo među besmrtne, nema ni jedne jedine stvari koja predstavlja jedinstvenu vrednost. Ali hej, evo ga Spilberg, evo slatke lepe pričice, evo lagarija i sanjarija, evo nekoliko sjajnih glumaca uz koje će nam skoro dva i po sata proleteti kao tren. 

Samo otvaranje filmova je genijalna zamka. Imamo onaj kviz sa tri osobe pri čemu treba da pogodiš koja je ona prava. Na ovaj način nam govore da pravog maestra prevare teško da možeš da skapiraš, zar ne. Onda nam se navedu ti slučajevi prevare i mi smo već kupljeni i zakucani za ekran. Nije li ovo najzabavniji prevarant ikada. Ne mogu ovo da kupim. Ne mogu da prihvatim da lik sve ovo može da odradi tako lako. Ali hej, hajde da prihvatimo sve kako jeste. Pa ovo je zabava, zar ne? Da, samo što je ovo zasnovano na "istinitoj" priči. 

Šta je još dobro? Nemamo negativca bokte. E ovo jeste sjajno. Koliko god ono što Frenk (Di Kaprio) radi bilo pogrešno, nelegalno, nemoralno, navijamo za njega jer je sve to tako prokleto zabavno. Izvodi sulude stvari pa nam nikada nije dovoljno toga. Juri ga policajac koga tumači Tom Henks. Hajde mrzi ga sada. Ako pogledamo ovog lika van Henksove izvedbe, solidno je to ali ne toliko da bi nam se dopadao. Međutim, Henks je u ovu ulogu uneo toliko šarma da je ovaj lik užasno simpatičan. Nije baš da navijamo za njega ali nismo ni protiv. Želimo neku zlatnu sredinu, neku win win situaciju. Hej, ovo je limunada, svesni smo da je moramo i dobiti. 

Ključno pitanje, zašto Frenk beži? Ovo je verovatno najveći kvalitet filma. U početku, Frenk ne vidi nikakav problem u životu. Iako porodica finansijski nije u najboljem stanju, iako je otac u konstantnoj krizi, on nikako ne vidi ništa loše. Njegovo bežanje počinje onog momenta kada slika savršenog sveta počinje da mu se ruši. Nije njegov problem taj što nije sposoban da radi bilo šta pa mora da vara i laže. Ne. On kreće da beži onog momenta kada porodica kreće da se raspada. Iako vreme prolazi, vidno je da on ignoriše tu činjenicu i misli da se sve može vratiti na staro. I to bežanje se nastavlja kada god naleti na potencijalni životni problem. 

Odličan fazon je što ga iz te zone komfora ne izbacuje samo loše, već i ono lepo. Reakcija na to loše je beg i laganje. Reakcija na ljubav koju doživi je ogoljavanje. Izgleda kao da ga je ljubav porazila a onom lošem konstantno uspeva da pobegne. Najbolji film na foru gde te ljubav totalno izmesti iz neke rutine i onoga u čemu vladaš je Groundhog Day ali o njemu nekom drugom prilikom. Ovde Frenk konačno biva uhvaćen kada prihvati sve ono loše što mu se desilo. Nema više bežanja. Nema savršenog sveta. Stvar je u tome što moramo dalje da koračamo. 

Glavni problem sa ovim delom gde Frenk vara ceo svet je užasavajuća neubedljivost. Ok, da ovo nije po istinitom događaju, mogli bi da prihvatimo ovu glupariju. Ali da lik tako dugo vara nekog da je pilot i putuje na sve strane, potom prevari ljude da je doktor (što je užas prve vrste a ne stvar za sprdnju) i onda neverovatni maher kad je krivotvorenje čekovima u pitanju a sve to bude na "majkemi", prizaćete da to malo smrdi. Ni jednog momenta ne vidimo na osnovu čega stiče to znanje i vlada svim tim terminima i situacijom. Jedan intervju sa čovekom zaposlenim u avio-kompaniji, par odgledanih filmova, razgovor sa bankarskom šalterušom i to je to. Zaista? 

Mislim ok, nemam problem sa tim da je ovaj momak virtuoz i da nam se pričaju bajke o tome ali daj mi temelj. Daj mi osnovu. Pogledajte recimo Prison Break i Majklovu pripremu za bekstvo iz zatvora. Ok i to je nerealna bajka ali toliko se vremena posvećuje toj pripremi i detaljima. Najgore od svega je što bi sva ta objašnjenja bila neuporedivo zabavnija od raznoraznih lagarija koja gledamo. Uostalom pronađite tekst o pravom Frenku i proverite. No, filmskom Frenku sve to nije potrebno. On je nasmejani klinac a oni sve znaju najbolje na svetu celom. Film čak ide korak dalje i pravi nas budalama kada ovaj klinja kao za par dana polaže tamo neki advokatski ispit. Pravi Frenk je to izveo mnogo drugačije ali ovo ne bi bila tako lepa bajka, zar ne. Uostalom knjiga koju je Frenk napisao o sebi je po njegovom priznanju prepuna izmišljotina. 

No i sa ovim Manama, Catch Me if You Can se može gledati kao sjajna zabava i dobra predstava nekolicine sjajnih glumaca. Dramski postoje stvari vredne pažnje ali je u suštini to previše tanko za neki ozbiljan film. Suluda priča jednog čoveka je odlično ukomponovana i sjajno ispričana tako da smo dobili užasno pitku limunadu. Spilberg, Henks, Voken i Di Kaprio imaju moć da i od ničega naprave nešto što vredi pogledati. Ali ni njihova moć ne može napraviti spektakl od nečeg što je suštinski prazno kao ovaj film. O nekom kolosalnom kvalitetu i velikom filmu, iluzorno je pričati.

Zanimljivosti:
Film prikazuje Frenka kao jednog od najtraženijih ljudi od strane FBI. U stvarnosti on nikada nije dospeo na tu listu. Sam Frenk Abignejl se pojavljuje u filmu kao policajac koji hapsi lik koji ga tumači. Iako film tvrdi na kraju da su dva glavna lika ostali veliki prijatelji, sam Frenk Abignejl kaže da nije razvijao prijateljstvo ni sa jednim FBI agentom niti je zvao ikoga za vreme dok je bežao. 

On baš i nije bio ubeđen da će Di Kaprio moći da odglumi ulogu kako treba ali je bio i više nego zadovoljan rezultatom. Spilbergov prvi izbor za glavnu ulogu je bio Džoni Dep. Originalni izbor za ulogu detektiva Henretija je bio Džejms Gondolfini. Henreti zapravo nije postojao već je zasnovan na nekoliko agenata koji su jurili Frenka.

Naj scena:

Frank, look. Nobody's chasing you.

Moja ocena: 7/10

The Man Who Laughs (1928)

Kod nas nazvan: Čovek koji se smeje
Žanr: Drama | Horor | Misterija | Ljubavni | Triler
Režija: Paul Leni
Glumci: Mary Philbin, Conrad Veidt, Julius Molnar...

Priča:
Kada ponosni plemić odbije da poljubi ruku Kralja Džejmsa, on biva surovo ubijen a njegov sin unakažen.

Moj osvrt:
Iskreno od celog filma mi se najviše svideo sam početak. Nekoliko jezivih slika su zaista srcelomne. Prvo, nevino dete koje je brutalno kažnjeno. Potom isto to dete koje je odbačeno na snežnoj mećavi(neću previše detalja, ove scene se moraju videti). Potom ide pronalazak jedne bebe u toj snežnoj mećavi. Iskreno, da je ceo film bio ovakav verovatno bih plakao kao kiša sve vreme. Van ovog početka, nema toliko udaraca u stomak i film je lakši nego što sam očekivao. 

Odmah potom imamo tu moralizatorsku crtu i kritku društva. Deformisani čovek kojem se svi smeju. Da nisam gledao Elephant Man-a ovo bi mi možda ostavilo jači utisak. Nisam uspeo da doživim taj šok ovde. Više su mi ti koji se smeju išli na nerve. Pre su izgledali kao budale koje se smeju klempavom čoveku nego kao grupa ljudi koja treba da predstavlja čoveka generalno. U Elephan Man doživiš svu tu dramu Džona Merika i onda ti spoljni svet izgleda kao čudovište koje ne zaslužuje da postoji. Ovde mi taj svet izgleda kao gomila idiota dok je sam Gwynplaine u tom momentu previše plastičan. Nemamo neki veliki insajt u njegovo duševno stanje kao kod Merika. Tamo je Hurt glumom i sam film pričom predstavio kolosalni bol i užas pre nego što se okrenuo svetu. Ne vidimo ovde puno od Gwynplaina kada se kreće sa pomalo zastarelim moralisanjem. 

Ta drama koju Gwynplaine doživljava nije naročito ispričana samom radnjom filma ali ju je Conrad Veidt odlično doneo glumom. Upečatljive pa neretko i bolne su scene u kojim Gwynplaine ne može da skine osmeh sa lica dok mu se oči pune suzama i lice ima bolnu grimasu. Nekada smo nesigurni šta on zapravo oseća. Odlična scena je kada on glumi na pozornici dok mu masa kliče. Nisi više siguran šta mu je u glavi, šta oseća, da li pati ili je srećan. Kao da oseća sreću zbog toga što je prihvaćen od nekih ali u isto vreme je svestan sopstvene tragedije. To je vrlo snažan aspekt filma. 

Iako je prvenstveno film drama, sa jedne strane se trudi da pokaže i svoju komičnu stranu. Konstantno se sprda sa plemstvom. Možda je ovo trebalo biti zabavno ali iskreno mene su tu neke scene udavile. Više volim da mi vladara predstaviš kao šablonskog zlikovca nego kao zamlatu i tešku karikaturu. Svaki pogled na tunjavu i bledunjavu kraljicu mi je bio zamarajuć i sve te dvorske zavrzlame su izgledale kao gubljenje vremena. Sa druge strane film svakako zaslužuje poštovanje zbog ovakve kritike. 

Druga stvar koja mi se pored ovih tunjavaca nije svidela su spletke. Nisam čitao Igoovu knjigu ali iz onoga što sam čitao u Jadnicima i Bogorodičinoj Crkvi u Parizu, verujem da je to u knjizi na mestu. Igo ume da emotivno izudara i da bude uverljiv jako u svakoj priči, svakoj spletki i njegovi ljigavci su odlično oslikani. Ovi ovde mi nisu tako ubedljivi. Spletke me zaista ne zanimaju osim ako nisu pametno osmišljene u nekom validnom cilju. Ovo ovde izgleda kao "hajde sa se malo zajebavamo sa nekim likovima". I ovim su nekako ubili lik vojvotkinje Josiane. Odlično odglumljen, intrigantan, zavodljiv, dopadljiv, zabavan. I ispada da je takav lik kreiran zbog neke tamo spletke. Mani me ovoga. 

No u centru filma je ljubav između Gwynplaina i slepe devojke. I ovde ima malo izlizanosti ali i dalje je to lepo i nevino. Njegov strah da će ona otkriti njegov fizički nedostatak, njena neizmerna ljubav i prihvatanje - sve se to prepliće iz scene u scenu pa dobijamo jako lepu ljubavnu pričicu. Sa strane Gwynplaina je konstantno prisutno to lutanje između ljubavi i straha. Kod nje vidimo samo ljubav. Iako malo klišeizirano, ovako predstavljena, potpuno nevina ljubavna priča uvek od mene ima veću preporuku od mnogih mudroserija. Dobro, nije lako dohvatiti City Lights recimo ali ne tražimo previše. Mnoge scene su mi ovde izmamile osmeh. 

Moram malo o izboru za najbolju scenu. Verujem da većina ljudi koji su gledali ovo, odlučili bi se za čuvenu "A king made me a clown! A queen made me a Peer! But first, God made me a man!" scenu. Kažem, malo je to previše moralizatorski u ovakvoj izvedbi ali ok. Scena jeste sjajna i snažna. Potom imamo i scenu u kojoj slepa devojka konačno opipa lice Gwynplaina. To prepoznavanje njegovog lica i njene ljubavi je prelep momenat. Potom scena nastupa Gwynplaina dok ga gleda vojvotkinja Josiana - vrhunski. Scene u kojima je Gwynplaine uplakan a ne može da skloni nakazni osmeh sa lica - bolno. No najbolja scena za mene je ona najjezivija. 

Vidite već braćo i sestre. Film jeste dobar. Nije u onoj klasi vrhunskih za mene a opet obiluje gomilom odličnih, snažnih i upečatljivih scena. Gwynplaine je lik i te kako vredan pažnje i pamćenja a gluma Conrada Veidta je na najvišem mogućem nivou. Mogli su zauzdati dvorske spletke i baljezgarije ili ih barem doneti nešto ozbiljnije. No sve je to lepo posloženo i ide sjajno uz feel-good ljubavnu priču tako da ne mogu da ističem zamerke ispred neosporno velikih kvaliteta koje film poseduje.

Zanimljivosti:
Gwynplaine je bio inspiracija za kreaciju Betmenovog najljućeg neprijatelja - Džokera. Conrad Veidt je nosio posebnu protezu koja mu je širila usta i nije mogao ništa da govori dok ju je nosio.

Naj scena:

Ostavljeni dečak.

Moja ocena: 7/10

The Terminator (1984)

Žanr: Akcija | Naučna Fantastika
Režija: James Cameron
Glumci: Arnold Schwarzenegger, Linda Hamilton, Michael Biehn...

Priča:
Čovekoliki, na prvi pogled neuništiv kiborg je poslat iz budućnosti da ubije Saru Konor. Kajl Ris, običan čovek, poslat je da ga zaustavi.

Nov osvrt:
Retko se vraćam na svoje stare tekstove jer obično utvrdim da film, ukoliko je dobar zaslužuje više pažnje. Kod nekih me baš to i ne zanima, ali kada je T1 u pitanju, morao sam ovo da popravim sa još kojom rečenicom. T1 je za mene jedan od najboljih ne samo Sci-Fi filmova već filmova uopšte.

Iako vlada generalno mišljenje da je T2 bolji film, ne mogu da se složim sa tim ni u jednom segmentu osim kod malo akcije i mnogo specijalnih efekata za koje me lagano svrbe jajca kada je uticaj koji imaju na kvalitet filma u pitanju. T1 je mračniji, jeziviji, napetiji, ozbiljniji, dramatičniji. T2 je bez ikakve sumnje filmčina ali je tu naglasak na akciji za razliku od T1 čiju atmosferu, priču, dramu i likove nije uspeo da prenese. Nešto kao Alien 1 vs. Alien 2. O splačinama od nastavaka ne bih mnogo. Za T3 imate tekst. Za ostale ću morati da se nateram da pogledam. Malo mi je bolno kada vidim na šta je ovaj serijal spao.

Scene uz koje, koliko god puta ih gledao, doživljavam istu količinu jeze su one koje nam dolaze iz budućnosti. Konstantni mrak, sve je ruinirano, mašine gaze po ljudskim kostima, ljudi su rasuti po podzemlju, spavaju u prljavštini... Sveukupno kad sabereš trajanje ovih scena, tu imamo tek nekih 5 minuta filma a sadržaja ima neuporedivo više nego u mnogim filmovima koji pokušavaju da nam donesu neku raspalu budućnost. Otvaranje filma je takav madrfaking udarac u mošnje da kroz celo gledanje sadašnjosti ove priče ti imaš taj utisak da je sve uzalud, da je sve prolazno i da će u jednom momentu sve što znamo nestati.

I upravo taj utisak film konstantno drži pred nama. Šta je mogući srećan rasplet - Terminatora ćeš uništiti, Sara Konor će preživeti ali svet i dalje doživljava onu mračnu sudbinu. Jednostavno ne možemo pobediti. Samo ćemo ublažiti poraz. Drugi način na koji film drži to crnilo je sam Terminator koji je nepobediv. Šta god mu radio on nastavlja dalje, ustaje, diže se iz onog plamena u jednoj od, za mene, najdražih horor scena na filmu. Kao klinac sam se izuseravao kada god vidim to lagano uzdizanje iz plamena. Dan danas kada je gledam, opipavam da li su mi pelene na mestu. Ne možeš ga pobediti, ne vidiš način.

Postoji samo još jedan film (a da mi trenutno pada na pamet) koji je uspeo da donese donekle ovakav osećaj ali samo u jednom momentu, pre svega zahvaljujući odličnom set pisu i sjajnoj glumi. Gospodar Prstenova i Teoden koji u beznađu izgovara: "What can men do against such reckless hate?" Ništa, ćao zdravo, borimo se ali smo nemoćni. Pogledajte i sam kraj filma, klinja kaže Sari Konor da oluja dolazi, na šta ona zabrinutog pogleda odgovara sa "Znam" i kreće u tu oluju. Ima li bolje simbolike. Sranje neminovno dolazi. Idemo u njega hrabro ali sa strahom i jezom. Masterpis prve vrste.

Naravno tu je i ta simbolika u odnosu čoveka i mašine. Ono što T1 savršeno radi - uspeva da se okane moralisanja oko toga da smo sve više stvari prepustili mašinama. Iskreno, najbolja kritika toga je jedan Gustav crtani film u kom juri jednu muvu. Ko to nije gledao, pod hitno u pretragu po netu. T1 daje ideju i rezultat. Ostaje nam da se sami zamislimo. Ako ćemo realno, čovek je taj ko je doveo do ovoga. Nije problem u mašinama. Recimo nedavno smo pričali o T3 i vidimo koliko se tamo drvi oko toga. Sve sami sudbonosni momenti i odluke a od drame i tenzije ništa. Ovde je svaki momenat napetiji i dramski kvalitetniji od bilo čega u tom filmu. U T1 nema tih baljezgarija. Samo krtina. Ko voli bespotrebnu dramu u filmovima sa potencijalnom katastrofom, eno ga interstelar, ljubav koja prevazilazi sve granice i žrvovanje ni iz čega. Pravim filmovima ne trebaju takvi jeftini trikovi za buđenje emocija.

Posle tog kratkog, mračnog uvoda iz budućnosti kreće jedna od najupečatljivijih melodija na filmu. Ispeglana je ona sjajno i za T2. Ceo taj muzički score (sem onog popa u Technoar diskoteci) uspeva da zvuči futuristički i prepuno pretnje. Čak i kada imamo ljubavnu scenu, melodija je ista, istrumenti se menjaju i opet, <pesnički mod uključen>  ta scena nije samo protkana lepom emocijom već tu imamo i neku dozu sete </pesnički mod isključen>. Evo mala pričica koja će najbolje pokazati koliko je ova melodija prepoznatljiva. Kada kolege iz kancelarije pozivam na kafu, kašičicom udaram u ivicu šolje one početne bubnjeve iz T1 teme. Prvi put kada sam to uradio nekoliko njih je reklo odmah "Terminator". U mom srcu postoje 3 filmske teme koje su iznad svih: Terminator, Conan the Barbarian i Conan The Destroyer.

Sledeći detalj koji odaje sjajan utisak su dva dolaska iz budućnosti - mašine i čoveka. Kada vidimo Terminatora, on dolazi kao izvajan. Savršena Arnijeva figura koja se uzdiže, fizički besprekorna u svakom smislu. Sa druge strane čovek izgleda kao da je bačen. Prepun je ožiljaka, premoren, slomljen, izmučen. I kasnije kada čovek priča o Terminatoru kako se ne umara, kako ne okleva, nema nedoumice itd. svesni ste toga u svakom mogućem pogledu. Terminator prilazi panorami grada i svesni ste pretnje i toga da će da traži svoj plen. Čovek krade neke rite i beži od drugih ljudi u strahu. Fenomenalne paralele.

Film ima odličan ritam ako smem tako reći. Red priče, red akcije bez i jednog suvišnog dela, scene ili dijaloga. Kada se priča, priča se o budućnosti i te priče su sjajne, neretko ispraćene onim mračnim scenama. Priča se o onome što nas čeka. Ne drvi se sporednim glupostima. Svaki razgovor nosi nešto novo a to novo je ili sočni detalj o toj užasnoj budućnosti ili detalj vezan za samog Terminatora i priču što dovede do još tenzije pa i horora, ili je to pak nešto novo što saznajemo o likovima što ih naravno čini vrednijim pažnje.

Ne mislim da je Majkl Bin glumčina ali njegov Kajl Ris mi je jedan od najvećih heroja kog sam gledao na filmu. Pogledajte njegov postupak. Vraća se u prošlost zbog većeg cilja, svestan sudbine koja ga čeka. Ulazi u okršaj sa mašinom a svestan je da skoro i nema šanse da ga dobije. Ali ide do kraja u svakom momentu. Sara Konor - genijalno je što je to devojka iz radničke klase. Nije predodređeni šegrt koji je nesvestan kraljevskog porekla. Obična devojka koja ulazi u ovu suludu priču i izrasta u pravog heroja. Njena transformacija iz ove u T1 u onu u T2 je spektakularna i bolna. Njeno odricanje nije malo. I ono je vođeno višim ciljem. Hajde sad na izvikani Interstellar. Žena koja je poslata da spasi vrstu žrtvuje sve da bi našla dragog na nekoj tamo planeti. Najs. Glavni lik se žrtvuje zato što hoće da rasplače publiku a ta scena bukvalno pljune na sve do tad u filmu. Najs. Kao što rekoh, pravi filmovi to rade kako treba.

Još jedan pokazatelj veličine Risa kao heroja je ime koje ostavlja za sobom. Čekaj, niko ne zna šta je on to uradio? Tek nekolicina će znati u čemu je veličina njegove žrtve. Neće biti slavljen kao veliki spasitelj. Ako čovečanstvo opstane, njegovo ime verovatno neće značiti puno svima. To vam je, braćo i sestre, suština heroja i veličina prave žrtve. Da daš sebe za nešto uzvišeno, za veliki cilj bez obzira kakve posledice to po tebe imalo. Vratimo se na ono kako mašina deluje nezaustavljivo i ne odustaje ni jednog momenta od namere da eliminiše Saru. To zaista deluje jezivo iz scene u scenu. Sa druge strane imamo Risa koji ne odustaje ni od jednog jedinog duela sa ovom mašinom.

To je to za ovo javljanje braćo i sestre. Volim T1 i vraćaću mu se i u buduće. Tako da nije definitivno da neću imati još šta da kažem. Sa jedne strane uživam u velikom filmskom iskustvu. Sa druge, vratim se u klinačko doba, plašim se ove mračne budućnosti, plašim se Terminatora ali bih da se rvem sa njim, zaljubim se u Saru Konor (ah Linda, ti si jedina žena koja će me naterati da pogledam nov Terminator film) i kad porastem, želim da budem Kajl Ris. 

Moj osvrt:
Da se ne lažemo, u svakoj priči koja sadrži putovanje kroz vreme naći ćete gomile paradoksa. Prvo da raščistimo to jer mnogi mudroseri zbog toga smatraju ovaj film lošim. O teorijama koje imaju rešenje i za te probleme govorio sam u postu o Efektu Leptira i ne bih dalje dužio priču o tome jer želim da pričam koliko je ovaj film zapravo brilijantan. Koliko god paradoksalna bila, ova ideja je genijalna. Zašto? Zato što se ne zasniva na putu kroz vreme već se zasniva na onome što zemlju u budućnosti čeka. 

Ideja da mašine postaju svesne je zapravo jedna od najjezivijih stvari koje se čovečanstvu mogu desiti. Posledice su nesagledive i ovde prikazane tako da sam se kao klinac ježio gledajući. Čemu svrha života u podzemnim hodnicima uništene zemlje gde bi celog svog postojanja čovek bio lovina nadmoćnijem neprijatelju. Od toga me podilazi jeza i dan danas. Evo sada zašto je ovo bolji efekat leptira i od Efekta Leptira. Mala promena može izazvati velike posledice, to je teorija "efekta leptira" i u istoimenom filmu vidimo fino prikazan taj uticaj, samo što su ono velike promene za jednog lika a ovde vidimo ogromne promene po čovečanstvo. 

Šta npr. da je Džona Konora udario automobil ili da se okliznuo na koru od banane i nastradao... Celom čovečanstvu bi odzvonilo. E to je pravi efekat leptira a ne paraliza nestašnog klinca kao u filmu "Efekat Leptira". Mnogi postavljaju pitanje "Zašto Terminator nije odmah poslat kasnije da ubije Džona Konora a ne majku pre nego što ga je rodila?". Zato što je Džon Konor postao ono što jeste zahvaljujući Sari Konor. Ona je prva u odbrani čovečanstva, Džon je preneo ono što ga je ona naučila. 

Hajde malo o likovima. Kameron je bio svestan kvaliteta svakog od glumaca jer Švarcenegerov kvalitet glume i prenošenja emocija je ravan kvalitetu glume jedne obične daske. Nije li onda najbolji glumac za ovog kiborga onaj koji ne ume da glumi nijednu emociju. Švarcenegerov karakteristični izgled je još više doprineo kvalitetu ovog lika, tako da je ovaj kiborg jedan od najsurovijih, najbrutalnijih i najjezivijih negativaca viđen na filmu. Linda Hemilton kao Sara Konor je za mene ženska uloga broj jedan u kinematografiji. U tri života ne bih nikog drugog prihvatio u ovoj ulozi i to je jedan od razloga zašto nisam gledao Hronike Sare Konor. Elem, Linda genijalno u prvom filmu prenosi svoju krhkost i ranjivost, prenosi čovečnost koju poseduje prosečan čovek a u drugom filmu vidimo ratnika u kog je izrasla. To je prava transformacija karaktera, braćo i sestre, jer se vide uticaj i razlog. 

Majkl Bin kao Kajl Ris... od prvog dana kada sam pogledao ovaj film, do dana današnjeg, ovaj lik je najveći mudadžija koji je postojao na filmskom platnu. On je glavni razlog zašto mi je prvi Terminator bolji od drugog. Imamo čoveka od krvi i mesa koji je spreman na žrtvu, koji se uprkos strahu koji se vidi sukobljava sa nepobedivim. Čovek protiv nepobedive mašine mi je mnogo upečatljiviji duel od mašina protiv naprednije mašine iz drugog dela. Za mene, T1 je bolji od T2 za Kajl Risa i ovaj duel. 

Mogu da prave milion nastavaka Terminatora, mogu da prave i Matrikse koji su donekle pokrali ideju od Terminatora, mogu da prave svakojake naučno-fantastične pizdarije, nijedna od njih ne može ni blizu dospeti do ovoga što je Terminator predstavio. Sa malo efekata dočarao je mašinu koja je savršeni ubica i dočarao je jezivu budućnost. Sa jednostavnom i ludom idejom doneo nam je genijalnu priču. Sa fenomenalno izabranim glumcima i njihovom karakterizacijom, doneo nam je nezaboravne likove. Ovo je monumentalno delo, ne naučne fantastike već kinematografije. Ne želim da verujem da postoji neko ko čita ovaj tekst a da ga nije pogledao.

Zanimljivosti:
O.J. Simpson i Jirgen Prohnov su razmatrani za ulogu Terminatora. Prilikom scena u kojim vidimo ono što vidi terminator, vidi se kod ROM-a Apple II operativnog sistema. Ostali kod je pisan u COBOL-u. Prvi nacrt scenarija je prodat Kameronovoj ženi za $1. Postojala je i ideja da se Terminator mora hraniti ljudskim mesom kako bi uspeo da održi tkivo na sebi. 

Studio je pretio Kameronu da će zatvoriti projekat ako on snimi još neku scenu budućnosti koja nije u Scenariju. Snimanje je odloženo 8 meseci zbog zauzetosti Švarcenegera na filmu Konan Uništitelj. Za to vreme Kameron je pisao scenrio za Aliens. Glas na sekretarici Sare Konor pripada Kameronu. Švarcenegerova čuvena rečenica kojim je debitovao "I'll be back" je malo promenjena u scenariju u "I'll come back". Švarceneger je jednog dana otišao na ručak ne primetivši da na sebi ima još masku koja prikazuje crveno oko i ogoljenu vilicu kiborga. On je nedeljama trenirao baratanje raznoraznim oružjem.

Originalna ideja je bila da budu poslata dva lika da štite Saru Konor. Kajl Ris ne pali svetla kada vozi. Magla u sceni kod mosta je zapravo sprej protiv buba. Mel Gibson je odbio da glumi Terminatora. U jednom momentu, Lens Henriksen je trebao da glumi Terminatora a Švarceneger Kajla Risa. Kameron je živeo u automobilu kada je napisao scenario za Terminatora. Laserski pištolj je od strane fabrike oružja specijalno napravljen za potrebe filma. Sara Konor ima 19 godina u ovom filmu.

Naj scena:

Finalna jurnjava (za samo malu nijansu bolja od bilo koje druge scene u ovom remek delu).

Moja ocena: 10/10