Boris Tiosavljević

Braćo i sestre, kao što znate, na ovom blogu nisam jedini autor. Pored mene tu je i naša draga Djuka bez koje ovaj blog ne bi bio ono što jeste, što zbog njenih tekstova, što zbog uticaja koji je imala na mene nateravši me da unesem stav u pisanje. Naravno, to nije sve. Neretko je ispravljala tekstove koje pišem a u diskusijama mi je otkrivala mnoge lepote književnosti za koje nisam ni znao. Na žalost, zbog obaveza ona vam se već duže vremena nije obratila ovde tako da nam ostaje da je čekamo i uživamo u onome što je pisala. 

Pored Djuke, imao sam želju da ugostim još neke ljude koji bi obogatili ovaj blog. Bio je tu i Miloš Matijašević koji je počeo da piše na svom  blogu ali je brzo odustao. Ponudio sam mu da se pridruži blogu kada god to poželi. Ta ponuda još stoji. I ideja koju sam imao jeste bila da okupim što više ljudi koji bi učinili ovaj blog neuporedivo kvalitetnijim. Verujem da će nas jednog dana ovde biti i mnogo više.

Razlog zbog kog pišem ovaj tekst je Boris Tiosavljević. Borisa sam upoznao tako što sam pročitao komentar za film Mandy na Facebook stranici ovog bloga. Kada sam pročitao taj komentar, činilo mi se da se momak jako potrudio da pronađe sve te skrivene stvari u filmu i izloži ih. Neke od tih sam video, o nekima od njih sam čitao ali najiskrenije, nisam znao sve navedeno. Prva pomisao mi je bila da je Boris to negde pročitao i fino pretočio u komentar. No usledilo je prelepo iznenađenje. 

Ispostavilo se da Boris piše tekstove o filmovima. Rado sam posetio stranicu na kojoj je već objavljivao prikaze i analize filmova. Braćo i sestre, imao sam šta da pročitam. Prava retkost je naići na tako kvalitetne tekstove. Malo je reći da sam uživao u svakom od njih. U normalnim uslovima, ovi tekstovi bi morali autoru doneti neki profit. 

I tako kroz priču sa Borisom, došli smo dotle da je on čak dozvolio da sve postojeće tekstove slobodno prebacim na ovaj blog. Naravno to ne bi bilo korektno prema stranicama gde se oni nalaze. Linkove sam vam dao i mogu samo da kažem uživajte u čitanju. Ali ono što me je jako obradovalo a verujem da ćete i vi biti oduševljeni, to je da mi je Boris poslao dva, do sada neobjavljena teksta, koja će svetlost dana ugledati na ovom blogu. 

Zamolio sam Borisa da vam se predstavi i evo šta on ima da kaže o sebi: Diplomirani filolog anglista, propali pravnik i najbolji filmski kritičar u svojoj sobi. U slobodno vreme zaljubljenik u književnost, fotografiju i opsednut svakim aspektom filmske umetnosti. Jako cenim rad Dejvida Linča i kako nas tera da razmišljamo i osećamo a takođe i surovi realizam Alehandra Gonzalesa Injaritua. Apocalypse Now, Inland Empire, Milennium Actress, Limits of Control, City of God i Kjubrikov opus (između ostalog) su filmovi u kojima neizmerno uživam. Od serija bih izdvojio samo The Leftovers kao nešto što prosto nema konkurenciju. Džon Gudman, Nikolas Kejdž, Kejt Blanšet, En Daud neki su od glumaca i glumica koji unose magiju na male ekrane i makar mene očaraju i začaraju svaki put. Pošto volim da znam kako funkcioniše svaki zupčanik filmskog mehanizma, nisam sklon pisanju konciznih recenzija već upravo dugih i detaljnih analiza, namenjenih onima koji dele moju radoznalost i ljubav prema vizuelnim pričama. Filmovima ne dajem numeričke ocene jer smatram da je nemoguće na toliko sveden način oceniti jedan dug i komplikovan proces. S druge strane, sama činjenica da pišem o nekom filmu ili seriji znači da ih ili apsolutno treba pogledati, ili zaobići, u zavisnosti od načina na koji ih kritikujem. Spojlera ima, ali su u ovakvom tipu teksta oni neizbežni, no ne mislim da mogu značajno da naruše gledanje velike većine istinski vrhunskih filmova. Užasno me iritira kada neko kaže da je film od pre 10 godina star („ali dobar“) te nastojim da ljudima približim ovih 99% filmova prema kojima neretko imaju neosnovanu averziju.

Braćo i sestre, prvi Borisov tekst očekujte uskoro. Njegovi tekstovi će biti posebno obeleženi u spisku filmova. Pristup ovom tekstu ćete imati kroz obaveštenja na desnoj strani bloga i na kraju ovog teksta ću dodavati linkove na Borisove tekstove. Verujem da će vas, kao i mene, Boris kupiti na prvo čitanje. Nadajmo se da će nas on neretko radovati svojim tekstovima, barem dok ne pronađe neko mesto na kojem će mu oni biti predmet zarade. Ostaje nam da mu poželimo dobrodošlicu i da uživamo u njegovom pisanju.

Borise, dobrodošao!

Spisak Borisovih tekstova:
1. No Country for Old Men (2007.) – You can run, but you can’t hide 
2. Westworld (2016 - 2017) – ko visoko leti...
3. Triangle (2009) – mnogo hteo, mnogo započeo, paradoks njega je omeo 
4. Nož u vodi (1962) – Polanski, umetnik i odmetnik
5. Rashomon (1950) – istina je tamo negde 
6. Throne of Blood (1957) – Noh fear, Shakespeare!
7. Noći bugija (1997) – dani slave 
8. The Master (2012) – sam svoj gazda 
9. Spaljivanje (2018) – nada izgubljena u plamenu

10. Inland Empire (David Lynch, 2006)   

11. Zamka za pacove (1999) – fatalni fatalizam 

12. Dune (1984) – entropija puštena s lanca   

13. Stalker (1979) – zagonetka umotana u poeziju unutar vere 

14. Beyond the Black Rainbow (2010) – s one strane (crne) duge 

15. Solaris (1971)  

16. The Witch (2015) – šta narodne priče govore o strahu, religiji i nama 

17. M (1931)

18. Das Boot (1981)  

19. Andrej Rubljov (1966) – umetnost i religija 

20. Parni valjak i violina (1961)

21. Delicatessen (Marc Caro, Jean Pierre Jeunet, 1991) – okusi bolje sutra   

22. The King of Comedy (1983) – opasnost opsesije slavom 

23. Tree of Life (2011) – samo Milost može da pobedi Prirodu

Ljubavni slučaj ili tragedija službenice P.T.T. (1967)

Alternativni naziv: A Love Affair, or the Case of the Missing Switchboard Operator
Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Dušan Makavejev
Glumci: Eva Ras, Slobodan Aligrudić, Ružica Sokić...

Priča:
Posle mnogih avantura, mlada radnica poštanskog ureda započinje ljubavnu vezu sa ozbiljnim mladićem. Ali, prilikom njegovog dužeg službenog puta, usamljena poštarka podleže udvaranjima nasrtljivog kolege. Između službenice koja je zatrudnela i prevarenog mladića, nakon njegovog povratka, dolazi do oštrih sukoba koji se tragično završavaju...

Moj osvrt:
Ako ste nespremni, ovaj film će vam zavaliti šamarčinu jako brzo. Otvaranje filma je lagano, drugarice, priče i pričice, upoznavanja, la la la la sunce sija, lipo mi je, lipo mi je, moj galebe i onda odjednom pronađen leš i uhvati vas takva zima da nema te peći koja može da vas zagreje. Iz nečega što bi trebala biti ljubav koja označava početak dolazimo do definitivnog kraja priče. Kraj priče na samom početku. Zvuči suludo ali je tako. 

U filmu vidimo i dokumentarni pristup temama. Imamo dva stručnjaka, jednog čija tema je seksualnost, drugog čija tema je kriminalistika. I nekako u ovoj priči to deluje kao (crni) humor. Izgleda kao da neko želi da nam objasni nešto što smo prethodno pogledali ili ćemo pogledati a kada vidimo to što je tema izlaganja, utisak je u potpunosti drugačiji. Nekako, Makavejev navede da se život prilično pokaki po svakoj teoriji koja pokušava da ga objasni. 

Prvo, teoretisanje o seksualnosti izgleda smešno, šturo i siromašno naspram samih postupaka koji slede. Ne možeš savršeno definisati emociju i seksualnost i seksualni čin staviti pod grupu ili hemijski proces. Sve u svemu, izlaganje na temu seksa i seksualnosti deluje zaista kao humor. Neko nam objašnjava šta je iza toga a zapravo jedan momenat strasti je dovoljan da pobriše sve racionalno u glavi i natera nas da se potčinimo toj želji koju ne možemo obuzdati. 

Na drugoj strani kada vidimo to neko izlaganje o kriminalistici i zločinima, odnos je isti, ali ono što gledamo van toga je neuporedivo surovije. Kao što prvo izlaganje pokušava da seks stavi pod neki šablon, ovo drugo izlaganje na nei način poništava ono što čovek jeste. Akcenat je na otkrivanju zločina i zločinca ali tu gubimo čoveka. Kako? Tako što je žrtva samo deo algoritma, samo reč. Zbog toga kada vidimo scene koje su tema ovog izlaganja, neuporedivo smo više šokirani i zgroženi. 

Ceo film funkcioniše sa ovim kontrastima. Možda najjači je posmatranje tela u ljubavnom činu i posmatranje tog istog tela na stolu za autopsiju. U prvom slučaju, to telo je upoređivano sa svilom i ide se dalje od onoga što vidimo. Rađa se lepa emocija, govore se lepe reči i to telo, mlade, lepe i zanosne Eve Ras, predstavlja fascinaciju. Nasuprot tome, na stolu za autopsiju, telo je svedeno na hrpu mesa. Upravo ovo je jedna od poruka filma, uništavanje lepote, zanosa i degradiranje onoga što emocija i čovek predstavljaju. 

Da se na neki način nadovežem na kraj prethodnog pasusa. Prvu ljubavnu scenu ne vidimo. Umesto toga, kada ta scena treba da krene, vidimo samo početak ljubavnog čina i film se fokusira na emisiju na TV-u u kojoj vidimo rušenje krsta od strane komunističkog režima. Pogledajte ovde šta je sreća za pojedinca, za par koji vodi ljubav: ljubav, strast, lepota. Nasuprot tome, pogledajte šta je sreća mase koja vlada: rušenje. 

Ako gledamo par u filmu, ljubav je akcentovana konstantno. Zajedno su srećni, rade lepe stvari jedno za drugo i nekako ta ljubav polako prerasta u nešto što podseća na brak. Ako se odaljimo nekoliko koraka i pogledamo svet oko njih, vidimo ruglo. Grad je porušen i ruiniran u svakoj sceni. Zgrade su u raspadnom stanju i izgledaju tužno. U sobi u kojoj žive retko šta valja i retko šta radi. Montiranje tuša dolazi kao praznik. Makavejev uz ono što gledamo skoro u svakoj sceni potencira na ovako nečemu. Lepota tu dolazi kao paradoks, kao nešto što štrči. 

Sledeća kritika je usmerena na okupiranu umetnost. Muzika koja se sluša, slika koje vidimo, ono što je prikazano na tv-u je jednostavno zaraženo i silovano režimom - tada komunizmom. Nema umetničke slobode. Znate li šta je najvrednije od svega. Upravo ovaj film je imao iste probleme. Bio je zabranjivan. Bio je smeo da kaže to što misli, bio je smeo da pokaže više nego što je dozvoljeno i zbog toga je zabranjivan. Umetnost potčinjena režimu je poražena.

Elem, pomenuo sam već da na TV-u gledamo rušenje krsta. Pesma koja nam se servira više zvuči kao marš dok je vesela, ljubavna pesma koju peva Eva smatrana dosadnom i neprikladnom. Na zidu nema slike nekog umetnika već su simboli komunizma. Očigledan ne okršaj Makavejeva sa režimom. Komunizam naprosto pršti na sve strane. E sada, tu Makavejev uvodi u priču najezdu pacova. Vidite li paralelu? 

Makavejev se ne libi da pokaže Evino golo telo kroz ceo film. I to su prelepe i za ono vreme jako smele scene. Ženska lepota naprosto blista iz Evinog tela i u svom tom ruglu predstavlja svetlost. I ta svetlost koja je suprotstavljena svemu odvratnom, besmislenom i lošem je mučki ugašena, i u filmu i u sudbini koju je i sam film doživljavao. Smeli su osporavani ali vreme pokaže njihovu veličinu. 

Braćo i sestre, sve ovo o čemu pišem film je uspeo da ispriča za tek nešto malo više od sat vremena. Makavejev je ovim filmom pokazao inteligenciju i hrabrost. Uspeo je da napravi nešto što je prevazišlo granice ove napaćene zemlje. I sama legendarna scena, tačnije kanjen kadar sa nagom Evom i crnom mačkom je naslovnica svetske Enciklopedije filmske fotografije. Ovaj velikan nas je napustio januara ove godine. Slava mu.

Zanimljivosti:
Film je u Velikoj Britaniji odbijen u svom originalnom izdanju zato što su se videle stidne dlačice. Džon Traveljan koji očigledno nije razumeo umetnički aspekt filma je rekao da ovde ima film sa nekoliko sisa. Ne smatra da je naročito dobar ali ga može prodati bioskopima gde se prikazuju porno filmovi. Kada Eva Ras šeta ulicom, vidi se plakat za pozorišnu predstavu i njeno ime kao ime glavne glumice.

Kada je scena sa crnom mačkom u pitanju, Makavejev je rekao: "Scena u kojoj je golo, belo ljudsko telo i crna mačka, koju sam želeo da snimim sa Evom Ras u filmu "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT", stalno mi se vrtela po glavi. A mačka nikako nije htela da se smesti i smiri u kadru, pa smo joj davali hrenovke i pileće nogice. Ali, ona je ipak poludela i počela da grebe Evu Ras po stražnjici. Da bismo snimili scenu, na setu smo na kraju imali četiri mačke, jer smo shvatili da mačke ne vole da glume. Poslednja koju smo doveli, ipak, se smirila i sela tačno tamo gde smo zamislili, jer smo joj u mleko sipali malo rakije"

Naj scena:

...

Moja ocena: 8/10

Unbreakable (2000)

Kod nas nazvan: Nesalomiv
Žanr: Drama | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: M. Night Shyamalan
Glumci: Bruce Willis, Samuel L. Jackson, Robin Wright ...

Priča:
Čovek otkriva neverovatne stvari o sebi posle užasne nesreće.

Moj osvrt:
Svi ovi današnji Marvel i DC blokbasteri su nastali od jednog predivnog izvora zvani strip. Strip je nešto što je krenulo naivno ali sa sjajnom porukom. Danas je to napredovalo ali suština superherojskih stripova se ne gubi. Zapitao sam se jednom kako je moguće da mi se toliko filmova ne svidi a rađeni su po stripovima. Pročitao sam nakon toga stripove i bio jako zadovoljan pa čak i oduševljen. U čemu je problem? U tome što filmovi u moru efekata i akcije gube upravo suštinu, poruku, gube onaj momenat brige za heroja i dobre ljude kao i momenat svetlosti kada heroj pobedi. Gube poruku šta su zapravo prave vrednosti? Zbog čega? Zbog tone efekata, akcije i smešnih obrta? Da li je to toliko vredno? 

Iskreno, žao mi je što ovaj Shyamalanov film nije napravljen baš sada kada smo bombardovani tonom blokbastera na temu superheroja. Ovo bi bio klasičan šamar celoj seriji šareniša. No da krenemo od prednosti koje ovaj film ima nad današnjim proizvodima. Prvo, imamo heroja sa realnim problemima, problemima običnog čoveka, problemima svakodnevnog života. Šta su Thorovi svakodnevni problemi? Šta su svakodnevni problemi svih tih u seriji heroja? Ne vidimo ih. Vidimo samo trenutne, vidimo samo one koji su vezane za borbu koja sledi. Tako nećeš uspeti da približiš heroja ljudima. 

Kakvi su negativci u današnjim filmovima? Šta su im motivi? Jebiga zli smo pa radimo sve nakrivo. Uglavom je to to. Moć i vlast jesu validni razlozi, ali hej, daj mi razlog zašto bi taj neko želeo upravo to. To bi značilo da opet moraš i negativca da približiš ljudima. Što bi to radili kada možemo da ubacimo još 10 minuta eksplozija na sve strane. Unbreakable nas natera da se saživimo sa negativcem, da ga sažaljevamo pa čak i da ga razumemo. Ovo je sjajno na toliko nivoa. Negativac ne treba da bude samo trenutna prepreka heroja. On je njegova suprotnost, suprotnost koja ima potpuno druge principe i motive. I oni upotpunjuju jedan drugog i daju mu smisao. Kako? Zato što bez nepravde, nema ni pravde, bez zla, nema ni dobra, u svetu bez zla, heroji nisu potrebni. 

Naš heroj ovde nije svestan onoga što može i nije svestan svojih vrednosti i svoje snage. Zašto je to sjajno? Prvo i jednostavno, zato što na taj način svako od nas može da bude heroj. Svako može da u sebi krije ono nešto što ga čini posebnim. No hajdemo na još bolju stvar. U gomili superherojskih filmova, likovima su te posebne sposobnosti darovane ili su ih oni na neki način stvorili. I te sposobnosti nekako ostaju nepristupačne čak i onima koji bi možda i želeli biti heroji. Princip koji koristi Unbreakable je perfektan. Treba da pronađemo u sebi ono što radimo najbolje, treba da upotrebimo to kako bi unapredili sebe, druge i svet kojeg smo deo. 

No da bi pronašli to nešto u sebi, potrebni su drugi. Kako? Prvo, drugi mnogo lakše vide tu neku veličinu u nama. Možda je to što znamo i umemeo nešto što prihvatamo zdravo za gotovo a drugima izgleda impresivno. Drugi nas mogu podići i pomoći nam da shvatimo, da uvidimo to nešto veliko u sebi. Braćo i sestre, ako verujete u dobre ljude, slušajte ih - oni će pronaći ono najbolje u vama, oni će se tome diviti. Upravo to najbolje vas čini posebnim i baš to treba da koristite sve više. Ako svi budemo postupali tako, svet će vrlo lako postati bolje mesto. 

Šta je sa slabostima? Svaki heroj ih ima, zar ne? Supermenov kriptonit je prvo što padne na pamet. I opet, Unbreakable ovde drži predavanje. Slabost našeg heroja je sasvim obična, a to je voda. Šta nam to govori? Da se i heroj može plašiti najobičnije stvari. Ne čini te odsustvo straha herojem, već te herojem čini spremnost da se suočiš sa tim strahom kako bi napravio nešto. Ne kritikujem ovde ostale superheroje, daleko od toga, ali Shyamalanov film je prizemniji i upravo pokazuje suštinu superheroja, suštinu koju današnji filmovi retko uspeju preslikati iz stripova. 

Imamo dramatičnu scenu u kojoj je voljena osoba spremna upucati našeg heroja kako bi mu dokazala da je on zapravo neuništiv, da on jeste superheroj. Iskreno, ne mogu da verujem da neko kritikuje ovu scenu. Ona je upravo jedan veliki pokazatelj da ljudi veruju u superheroje. Današnja vremena ih tako očajnički traže. Ako verujemo u njih, verujemo u ljude koji jesu heroji ali i u one koji mogu to da postanu. Pomoći ćemo drugima da uvide koliko su veliki, pokazaćemo im da mogu da promene nešto na bolje. Nije herojski čin sukob sa čudovišnim, svemogućim neprijateljem, već je herojski čin spremnost da se suočiš sa njim da bi odbranio dobro. Herojski čin je sve ono što rezultira dobrotom. 

Pogledajte način na koji je ovo usnimljeno. Kada vidite kadrove, senke, pokrete, jasno vam je da to i te kako podseća na stripove. Iskreno se nadam da jako volite tu umetnost jer uz ovaj film se uživa neuporedivo više sa tom ljubavlju. Scena u kojoj heroj stoji na stanici dok drugi prolaze pored njega izgleda ok, ali sa tim nekim stripovskim osećajem, ona izgleda perfektno. Na sve to, Shyamalan odlično koristi muziku da momente učini dramatičnijim. I ti momenti, koji su naizgled obični, deluju spektakularno. 

Ne postoji superherojski film koji ovoliko dobro razrađuje temu heroja, koji je donosi na tako pitak, prizeman način i prikazuje dramu i onoga ko izgleda nepobediv. Shyamalan je ovde postupio kao svaki pravi, iskreni ljubitelj stripa. Stvorio je heroja kojeg bi pre zagrlili nego bilo kog drugog. Stvorio je negativca prema kom gajiš osećanje, kojeg se trudiš da razumeš i koji te zanima i van tupave akcije. Shyamalan je doneo besprekoran sukob negativca i heroja bez i jedne jedine akcione scene. Unbreakable je sve ono što bi svaki herojski film morao imati do finalnog konflikta. Sa svakom promašenom adaptacijom stripova, ovaj film dobija na vrednosti.

Zanimljivosti:
Shyamalan je od prvog momenta želeo Vilisa i L.Džeksona za dve glavne uloge. Stakleni štap je ideja Semjuela L. Džeksona. Ovo je Shyamalanov najdraži film od svih koji je pravio. On se trudio da mu kadrovi podsećaju na one u stripovima. Film je napravljen po prvoj trećini scenarija. Shyamalanu se ostatak scenarija nije tako sviđao i odlučio je da ga odbaci. Ovo je jedan od Tarantinovih omiljenih filmova. Sam Shyamalan se pojavljuje u maloj ulozi dilera kog Vilisov lik pretresa. Stadion na kom Vilisov lik radi je Franklin Field, univerzitetski stadion i najstariji stadion u zemlji.

Naj scena:

I had a bad dream...

Moja ocena: 8/10

Sleepaway Camp (1983)

Kod nas nazvan: Kamp za Prespavati
Žanr: Horor
Režija: Robert Hiltzik
Glumci: Felissa Rose, Jonathan Tiersten, Karen Fields...

Priča:
Anđela Bejker, istraumirana i veoma stidljiva devojka, poslata je u letnji kamp sa rođakom. Nedgo posle dolaska, ko god joj učini nešto nažao, plati životom.

Moj osvrt:
Sleepaway Camp počinje kao i 99.99% slešera na planeti zemlji, scenom iz prošlosti u kojoj vidimo neku nepažnjom izazvanu nesreću. U većini slešera, nešto godina kasnije gledamo osvetu onima koji su tu nesreću izazvali. Ali ne i ovde. Ovde je taj uvod iskorišćen kako bi krajnji obrt ostavio jači utisak. Da li je to loše? Nije, ali na kraju krajeva nema skoro nikakve veze sa pričom. 

Kada kažemo loša gluma, mislimo na preglumljivanje, mislimo na totalno odustvo spontanosti i prirodnog ponašanja kod glumaca. Mirne duše tvrdim da je ovo nov nivo lošega. Od prvog do poslednjeg glumca (osim eventualno glavne glumičice) svi su dotakli najviši mogući nivo lošega. Zapravo, ovo nije najgore ikada, ovo je toliko loše da ispada dobro. Mega treš u kom uživaš zato što je poseban nivo lošega. 

Likovi - o čoveče, ne samo da je gluma očajna, likovi su uglavnom stoprocentni, čistokrvni, rasni, dvadesetčetvorokaratni šablonjeri. Sva ona klinačka izveštačena prepiranja, dobacivanja, laprdanja, svi oni užasavajući dijalozi rasprave, svi oni likovi koji su stvoreni da iritiraju, sve ćete ovde videti. Ok, njima je uloga da budu lovina, ali brate, neke trpim ceo film. Nemam ti ja tri života sine. 

Glavni problem je što nema nekog razvoja priče. Nema nekih tragova koji bi vas naterali da sumnjate na nekog. Od prvog momenta dolaska u kamp do samog kraja i raspleta nema ama baš ništa posebno što donosi neki benefit celoj priči. Komotno možete sa početka skočiti na kraj i to je to. Neko uvredi devojčicu - taj umre. To je sve. Ubica se realno zna od skoro prvog momenta. Samo se kao čeka taj rasplet da potvrdi ono što svi znamo. Tako da se sve svodi na čekanje egzekucije žrtvi obeleženih time što su se zamerili jednoj čudnoj devojčici. Same egzekucije su pomalo maštovite. Ali najveći problem je što nema neke tenzije. Jednostavno znamo šta ide, znamo kada ide i znamo kome se sprema. 

Zbog jedne stvari sam gledao šta je sve Robert Hiltzik režirao. Želeo sam da nađem patern. Na žalost sem ovog filma i Return to Sleepaway Camp nema ništa. Braćo i sestre, ja veću fascinaciju muškim telom nisam video na filmu. Ceo film je prepun polugolih dečaka i momaka. Dečaci su u većini u kampu. Devojke vidimo da su lepuškaste (dok ne progovore jer tad počnu da iritiraju) ali njihov fizički izgled se ne ističe. Zato muška tela šibaju na sve strane. Samo kratki šorcići, napeti mišići i mnogo testosterona. Pazite na slici dole jednog vaspitača iz kampa. Iskreno, ovaj mučenik je najdraži i najbolji lik u celom filmu.

Ne bih puno o nelogičnostima. Držaću se samo jedne. Uprkos tolikim ubistvima/smrtima u kampu, niko od roditelja ne povlači svoje dete iz kampa. Jebiga, nečije dete je ubijeno. Ma neće valjda i moje, nisam toliki baksuz. Uprava kampa ne zove nikog da pazi i dežura. Ne trude se da sačuvaju decu koja su tu. Čak ni sami ne istražuju ko bi mogao biti taj koji seje smrt. Da mozgoslom bude još veći, šalju klince da noće u šumi. U stvarnom životu misilm da bi se pravi ubica smorio od odsustva bilo kakvog izazova i odustao bi. Bukvalno je ostalo da likovi sami natrčavaju na nož. 

Pre priče o samom raspletu po kom je film i čuven, još jedna stvar koja mi je malo šuplja. Zašto ubica radi to što radi? Kome se sveti? Šta ga je načinilo takvim? Zašto je osetljiv na stvari na koje je osetljiv? To je ono što je filmu izmaklo. Upravo kada sam rekao da možete pogledati početak i kraj filma i ništa nećete propustiti, mislio sam na odsustvo razvoja lika ubice i bilo kakve priče o njemu. 

I sada dolazimo do čuvenog obrta. Obrt je odličan. Predstavljen je sjajno, deluje kao čistokrvna horor scena i zaista ostavlja dobar utisak. No šta je tu problem. Ovakav obrt osim šok momenta ne donosi ništa. Priče o ubici i nema, razvoja njegovog lika još manje. Imaš sjajan obrt ali nemaš priču na koju on može da utiče, koju on iz korena menja. To ne valja. Obrt treba da promeni sve u šta si verovao u filmu, da ti izvrne celu priču naopako. Na žalost ovaj samo predstavlja lep šok momenat i ništa više. 

I opet, ne mogu da ocrnim ovaj film ocenom. Ima toliko loših momenata koji su toliko loši da su zapravo dobri. Ima taj šok momenat na kraju koji je opet lepo odrađen. Film je blentav celom svojom dužinom ali je u toj blentavosti, u užasnoj glumi koju gledamo, u svom onim likovima koji su idioti kroz decenije slešera, za divno čudo uspeo da bude dopadljiv. Nekako blista u svojoj promašenosti.

Zanimljivosti:
Originalni posteri su povučeni jer se Crveni Krst žalio zbog crvenog krsta koji je bio na posterima. Vili Kuškin, koji glumi Mocarta koga klinci zlostavljaju ceo film, bio je zaista zlostavljan tokom snimanja od strane drugih momaka. Na kraju je Frenk Trent Saladino morao da reaguje kako bi smirio momke. Film je neočekivano postao hit i kultni horor klasik. Zaradio je 30 puta više nego što je uloženo u njega. 

Robert Hiltzik koji je režirao ovaj film, išao je kao dete u kamp koji je ovde korišćen za potrebe snimanja. Majkl Kelinov poslednji film. On je bio jako bolestan tokom snimanja ali je izdržao do kraja uz dosta truda. Umro je od raka pluća u avgustu 1983, tri meseca pre nego što je film prikazan. U sceni kada se čamac izvrne, Džon E. Dan je rasekao ruku na oštar kamen i završio je u bolnici. Film je sniman u ranu jesen ali kako se radnja odvija u leto, lišće i trava su prskani zelenom bojom kako bi se sačuvao kontinuitet.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 5/10

Mandy (2018)

Žanr: Akcija | Fantastika | Horor | Misterija | Triler
Režija: Panos Cosmatos
Glumci: Nicolas Cage, Andrea Riseborough, Linus Roache...

Priča:
Miran život para u izolovanoj šumi je brutalno uništen od strane košmarnog kulta i demosnkih ubica koje su naterale čoveka na nadrealni pohod za osvetom.

Moj osvrt:
Mandy je pre svega opasno čudan film. Pokušao je i povremeno uspeo da spoji stvari koje su nespojive, tako da mu se ne može osporiti ta mestimična originalnost. Čini se takođe da priča neku veću priču, da nosi  neku simboliku i nešto više od onog što vidimo. Ali na žalost, iako se pretvara da to radi, Mandy je prilično siromašan kada je ta neka veća priča u pitanju. Momenti dosade i suludi zabavni momenti se smenjuju tako da nikada nisi načisto šta zapravo gledaš. 

Braćo i sestre, ovako suludu upotrebu boja ćete retko videti. Podseća malo na Void Gaspara Noea ali ovde se boje prelivaju i vrište u svakoj sceni. Da li one ovde nose nešto? Donekle atmosferu. Da li znače nešto? Na žalost ništa. Samo čine ovaj film šarenijim i čudnijim. Povremeno se stiče utisak i da je ovo pravio neko na LSD-u i da je nas koji gledamo ovaj film ubedio da smo na LSD-u. 

Film je spor, i to na više načina. Prvo, treba mu pola filma za zaplet. Imamo sat vremena mučenja pre nego što se nešto zaista desi. Drugo, sem u nekoliko scena akcije, likovi se kreću sporo i što je najgore, pričaju jako sporo. U jednom momentu sam proverio brzinu na playeru misleći da sam slučajno usporio film. Ne zezam se. Čak i u dijalozima to zvuči jako sporo. Na to dodajte da su dijalozi uglavnom dugi i dosadni. Kada likovi krenu da razgovaraju, neretko će se desiti da ih izgubite u jednom momentu. Kada se vratite u tok, shvatite da ništa niste propustili i da likovi i dalje drve istu priču. 

Kada se film konačno "zaplete", kada dođe do sudbonosnog događaja, za divno čudo ovo postaje gledljivo. E sada, imao sam neki "Pobesneli Maks" utisak. Priča me je podsećala na to, čudni negativci su me podsećali na to. Na žalost, nema ovo ni trunku onog Maksovog adrenalina a ni ludila. Mandy od tog momenta postaje jako brutalan, krvav i sulud film. Moram da priznam da sam uživao u nekim segmentima. 

Iako je povremeno te duele film izuseravao dijalogom, borbe Nikija Kejdža sa demonima, ludacima i spodobama su pravi užitak. Imao sam povremeno utisak da gledam one stare treš horore a zahvaljujući idiotskom dijalogu i horor komedije. Evo primer tog dijaloga. Neško je vezan za radijator pri čemu mu spodoba prilazi sa nožem da ga ubije. Neško joj kaže da je nevaljala pahulja. ŠKK?!? No srećom krvopljus i ludilo pokriju nekako ove gluposti. Postoji neka dobra doza crnog humora u svemu ovome a kao što rekoh, ne manjka ni originalnosti. Uostalom, da li ste negde gledali duel motornim testerama. 

Moram da pomenem i muziku koja je odlična. U uvodu imamo laganu pesmu, neku koja više pripada dramama sedamdesetih nego ovakvom filmu. Potom gomila dubokih i mračnih tonova je obeležila zaplet. Kada krene krvoproliće, tada kreće i muzičko prženje. Kada razmislite, muzika zaista čini najbolje za atmosferu u filmu. Kada se priča razvija, vidimo neku emotivnu dramicu dvoje ljudi, tada je muzika blaga. Kada kreće zaplet, muzika preti zajedno sa pričom. I kada treba dići adrenalin, muzika postaje tvrđa i brža.

Krvavi pohod glavnog lika me je, moram priznati, podsetio na odl skul video igre u kojim se sukobiš sa demonima koji dolaze u tvoj svet da bi konačno otišao na njihovu teritoriju da ih poraziš. Recimo stari, legendarni, vazda relevatni Doom gde se igra završava u samom paklu. Tako je nekako i ovde, gde Kejdž ide ka krajnjem neprijatelju i silazi u njegov svet. Nekako mi je prijalo ovo jer me je podsetilo na lep deo detinjstva. U ovim momentima sam pomislio da ima nade za ovaj film. 

No, kada silaziš u Pakao, trebao bi videti rogatog, nečastivog zar ne. Upravo tu me je ovaj film razočarao. Glavni negativac je metiljavko. U jednom momentu on priziva tamo neke demone i okuplja grupicu ljudi koji ga obožavaju. U drugom hoće da plače jer mu se neko smeje u lice. Umesto da vidimo neku moć tog zla, zlo je ovde neko smešno ludilo i nije nam jasno kako je uspelo da privuče toliko ljudi i spodoba uz sebe. Glavni negativac je bio totalni antiklimaks u svakoj sceni. 

Mandy svakako vredi pogledati. Nema puno ovakvih filmova. Nije epohalan, nije ispričao ništa veliko ali opet, ima svetlih momenata za ljude kojima ovakve stvari prijaju. Od loših stvari imamo previše sporih scena, očajan dijalog neubedljivog negativca. Od dobrih, imamo sulude, brutalne scene i elemente koji na prvi pogled deluju nesklopivo.

Zanimljivosti:
Oružje koje je iskovao Red je omaž logou metal benda Celtic Frost. Film je u kanu doživeo četvorominutne ovacije. Knjiga koju čita Mendi  "Seeker of the Serpent's Kiss" zapravo ne postoji. Panos Kosmatos je inicijalno planirao Kejdža za ulogu glavnog negativca jer je inicijalna ideja bila sukob starog sa mladim a Kejdž nije dovoljno mlad. Kejdžu se nije svidela ta uloga. Kasnije su se upoznali dobro i posle nekoliko razgovora o životu, Kosmatos je ipak ponudio Kejdžu glavnu ulogu. Kosmatos je izjavio kako je duel motornim testerama bio pravi pakao snimiti.

Naj scene:

Red vs. Frikovi

Moja ocena: 6/10