Basic (2003)

 

Žanr: Akcija | Kriminalistički | Drama | Misterija | Triler
Režija: John McTiernan
Glumci: John Travolta, Samuel L. Jackson, connie Nielsen...

Priča:
D.E.A. agent istražuje netanak legendarnog Rendžera i nekoliko njegovih kadata tokom vežbe koja je pošla po zlu.

Moj osvrt:
Znate ono kada u filmu imate harizmatičnog glumca koji vas svojim nastupom ubedi da gledate nešto mnogo bolje od onog što zaista gledate. Uvek se setim filma The Edge gde su očigledno Hopkinsu dali da priča šta god poželi kako bi film dobio na značaju. I onda vam film deluje kao majstorija zato što čovek koji je strašan glumac dominira svakom scenom, govori reči koje nemaju veze sa samom pričom ali zvuče odlično. Možda ne u tolikoj meri ali i ovaj film radi isto to. Prepustio je Travoltinoj harizmi da vozi celu priču a zapravo je reč o prilično siromašnom filmu. 

 

Zašto siromašnom? Zato što je ovo recimo jedna obična epizoda serije NCIS. Ne gledam tu seriju, roditelji je prate pa sam skapirao o čemu se radi. Ovo ovde je trebala biti upravo jedna epizoda tih Mornaričkih istražitelja. Tematski je upravo tu negde, ceo koncept ove priče pripada toj vrsti zabave tako da ne vidim zašto je ovo moralo da bude film od sat i po. 

 

No hajde da vidimo zašto ovo nije plasirano kao jedna od takvih serija. Šta su ovde pokušali da prikažu što su mislili da zaslužuje veću pažnju. Pre svega tu je misterija - vojnici na vežbi koja se završava tragično i potencijalna zavera u vojsci. Oukej. Zavere, FBI, Cia snajka i ostali su potencijalno umešani. Najveći problem ovde je taj put kojim se dolazi do istine. Kada slušamo izlaganja očevidaca i njihove varijante, moramo da prolazimo nekoliko puta kroz iste scene i svaka deluje užasno neubedljivo. Prisiljeni smo da gledamo različite rekapitulacije istog događaja i sve one deluju užasno neprirodno. 

 

Drugi problem je što su celu priču jako zakomplikovali a opet ne deluje naročito intrigantno iako je u pitanju zavera. Glavni razlog za to je što ni jedan od likova koji su učesnici incidenta nije dovoljno dopadljiv (ili nedopadljiv) da bi se vezali za njegovu priču i želeli da istina bude ta koja njemu odgovara (ili da mu se obije o glavu). Jako malo truda je uloženo u te ljude. 

 

No ono što je suludo u ovom filmu je broj obrta. Znate da ove priče moraju sadržati barem jedan obrt. Neke od njih pretpostavljate u prvih nekoliko minuta filma. I onda dođe jedan obrt koji očekujete, pa onda jedan koji ne očekujete i nastavi se nekim ritmom. I onda dođete do onog momenta kada očekujete glavni obrt i on se desi - ok, to smo znali od početka. Već smo uverzirani u ovakve filmove. No priča teče i zakon tovarenja obrta nam govori - ma ide još jedan. I onda od onog momenta kad govorite "daj obrt, daj obrt, daj obrt" dolazimo do onog momenta "nemoj više leba ti". I onda se desi još jedan kada kažete "e pa sad je ovo već totalno sranje". I onda se desi još jedan i krenete da se smejete kao blesavi što zbog iznenađenja što zbog totalnog apsurda. Analizirajući svaki od obrta postaje nam jasno da je cela priča sve besmislenija i nelogičnija. Nakon gledanja, čitao sam mnoge analize koje se trude da dokažu koliko je ovo dobro i temeljno odrađeno. Verujte mi - nije.

 

Totalno sulud nivo gluposti vidimo na filmu. Jednostavno ovakve stvari se ne dešavaju u stvarnom životu pa i na filmu nije realno da je vojska ovako neozbiljna. Čoveka sa strane zovu da se nezvanično uključi u ispitivanje. Taj isti čova na vojnom aerodromu pred nosom toliko vojnika otme vojnika i hoće da ga baci u elisu. To je samo jedan detalj. Potom se pravi temelj za kolosalnu prevaru a likovi padaju na smešnim koracima. Ako ste gledali epizodu Simpsona u kojoj gospodin Burns ulazi u super tajnu prostoriju koja ima pizdilion zaštita, onda se sećate da u istoj toj prostoriji sa druge strane imaju stara raspala vrata koja su otvorena i svako može da uđe. Basic je bogat upravo takvim stvarima. 

 

Film je otvorila priča o tome šta se dešavalo u panami. Zbog nje sam pomislio da će ovo biti užasno surov film težak za gledanje, prepun zverstava koja nisu kažnjena. Ta priča na kraju nema ama baš nikakav uticaj na priču koju gledamo. Fino su me navukli priznajem. Ovo izgleda kao današnji naslovi koji kreću "nećete verovati"  sva ona sranja o kojima "bruji ceo internet" a zapravo su najobičnije bedastoće o kojima ne misle ni likovi o kojima se priča u tim tekstovima. Kako su pre lepo rekli naši stari - tresla se gora, mrav je piškio po listu. 

 

No šta se meni onda ovde svidelo kad nisam sahranio ovaj film. Da budem iskren, posle serije preokreta, kako je svaki bio besmisleniji od drugih, ja sam se zabavljao kao nikada. U zadnjih 10tak minuta filma sam se više puta slatko nasmejao. Ovo je toliko loše da na kraju ispada dobro. Ceo film se dešava u nekoliko sati tako da nemamo mesta za smaranja. Iako je ovo mogla biti NCIS epizoda i ovih sat i po ne mogu reći da me nije zabavilo. Naravno da Travolta donosi zabavu. Ovde mu je dato da se raspištolji i da jednostavno radi ono što radi najbolje. Prava je šteta što Semjuel L. Džekson nije imao više vremena na filmu, pa zašto da ne i zajedničkih scena sa Travoltom, to bi tek bio šou program. Koni Nilsen je jedna od mojih tihih patnji tako da ne moram da objašnjavam da volim da je vidim na filmu.  

 

Uprkos silnim preokretima postoji jedna stvar koja je jako dobra. Pošto nas konstantno varaju i daju nam (ne)očekivane obrte, dobrano su se potrudili da se za SVAKOG PROKLETOG LIKA zapitamo "šta ako je on umešan" ili "šta ako je on nevin". Toliko su nas ubedili da je sve moguće da više ne znamo kome da verujemo. To je ipak odličan temelj za obrte. E sada, to što obrti čine celu priču besmislenom, to je već nešto sasvim drugo. Neće vas ovi obrti ubiti, nećete se razočarati u rasplet koliko god on bio za vas (ne)očekivan. Samo će vam biti jasno da cela ova priča ne pije vodu. 

 

Iskreno sam se nadao nečemu boljem, pogotovu kada uzmem u obzir šta nam je MekTirnan sve doneo kao režiser. Žalosno je što je ovo njegov poslednji film kao što je žalosno šta se sve izdešavalo sa ovim čovekom nakon njega. No, nadajmo se da će izaći na pravi put i počastiti nas barem još jednim ostvarenjem vrednim pažnje.

Zanimljivosti:
Ovo je za sada poslednji MekTirnanov film. Posle njega je imao dosta problema zbog prisluškivanja poslovnog saradnika i bivše žene posle čega je i bankrotirao. On je uživao u snimanju scene borbe između Travolte i Nilsen. Objasnio im je scenu kao da si uzeo dve mačke, stavio ih u orman jednu blizu druge i onda naglo zalupio vrata. Semjuel L. Džekson je improvizovao skoro sve što je izgovarao. Đovani Ribise nije kupao nedelju dana za potrebe ove uloge. On je ostajao u krevetu čak i između snimanja svake od scena.

Naj scena:

Obrtovog obrta obrtov obrt pa njegovog obrta obrt...

Moja ocena: 5/10

Logan (2017)

 

 Žanr: Akcija | Drama | Triler | Naučna Fantastika
Režija: James Mangold
Glumci: Hugh Jackman, Patrick Stewart, Dafne Keen...

Priča:
U budućnosti kada su mutanti skoro istrebljeni, stari Logan vodi tih život. Ali kada Lauri, detetu mutantu koje beži od naučnika zatreba pomoć, on mora da je odvede na bezbedno mesto.

Moj osvrt:
Outsideru sine, moraju li to opet ovi Marveli? Zašto gledaš ovo? Šta te vuče ka ispraznoj superherojštini? Kada je ovaj film u pitanju tu su dve stvari. Prva je strip Starac Logan (Old Man Logan). Nisam fan Marvel stripova iako može tu da se pronađe ponešto dobro. No ovaj strip mi se solidno dopao. Nadao sam se da je neko ko je pravio ovaj film uzeo strip, prizemljio ga, lišio preterivanja, napravio realniju priču sa sličnim impaktom kao u crtanoj verziji. No dobili smo samo još jedan X-man film. Isto sranje (dobro ne baš sranje, bolje je ovo od regularnih x-mena), drugačije pakovanje. 

 

Ono što me je oduševilo u stripu je budućnost koja pokazuje da je sve otišlo u tri lepe. Imao sam onaj osećaj Stajnbekovih "Plodova Gneva", samo ovog puta su bili na steroidima. Posle toliko priča i stripova gde su svi ti likovi moćni, pogledaš nešto ovako poražavajuće i osetiš veliko razočaranje. To je sjajno. Šta je Logan doneo od toga? Ništa. Smejurija. Nešto što je rekla-kazala. Suštinski budućnost nije ništa što je tako poražavajuće jer Logan nije uložio ni kap znoja da osveži priču koju je X-menima već sto puta ispričao. Mislim ok, možeš istu priču da ispričaš upečatljivije. Recimo strip "Bog voli - Čovek ubija" je nešto najbolje na temu X-Mena što sam video. Logan nam suštniski ne priča skoro ništa novo. 

 

Drugi razlog zbog kog sam voleo strip je starac Logan. Poraženi Logan koji je preuzeo ulogu običnog čoveka, razočaran u svet u kom živi, Logan koji je u sebi ubio onu zver jer više ne vidi nadu i potrebu za njom. Gde je to ovde? Ovo je filmski Logan koji je omatorio i jebiga, ne podnosi ranjavanje baš toliko što zapravo nije uticaj starosti, isto je razočaran kao što je bio samo sad teže čita pa mu trebaju naočari. Da, razumem, nisu se potrudili da nam useru budućnost, samim tim, Logan nije mogao biti tako brutalan kao u stripu. Iskreno, ako već pričamo o ovom režiseru, Staloneova uloga u Cop Land je ubijenija u pojam od ovog Logana ovde. Slabo je ovo. Ovo je isti onaj Logan kog je neko malo otrovao pa se ne oporavlja tako dobro. Nema ovde naročite drame i svi ti dramski momenti su odrađeni šablonski. Totalni kliše. 

 

Šta je glavna ideja vodilja skoro svih X-Men filmova. Kažem "skoro" jer nisam baš sve pogledao. Svi oni se vrte oko mutanata i ljudi koji žele da ih istrebe. A šta misliš da me maneš toga kao glavne ideje. Pročitajte "Old man Logan" strip i videćete da ta tema može biti samo usputna. Nadao sam se da će ovaj Logan biti personalna borba samog naslovnog junaka. Više volim stripove sa malo likova nego sve one Avendžers varijante koje se svode na konstantnu akciju. Zašto je Mračni Vitez uspeo - imao je dramu u centru priče. Loganova drama je isforsirana i otaljana. Veća drama je bila kada je u nekom od ranijih filmova izgubio Džin nego u ovom koja bi trebala biti neuporedivo emotivnija. Da, svi stare. Da, svi će jednog dana preminuti. Reci mi nešto drugo. 

 

Propast mutanata je ovde morala biti ubedljivije pokazana. Ok, neko može da kaže "pa šta hoćeš, vidiš u kakvom je stanju čuveni Čarls Ksavijer". U kakvom? Ostario čovek koji jebigica nije završio u staračkom domu. Gde je njegova slomljenost? Gde je njegova drama. Sve je ovo površno i moram reći neozbiljno. Ovde sam se ni iz čega setio filma Imaginarium of Doctor Parnassus. Iz tog filma se ne sećam ničega osim jedne jedine scene koja je epska. Sećam se da je Kristofer Plamer tumačio ulogu čoveka koji je donosi čuda. No u jednoj sceni ga vidiš kao ostavljenog, ostarelog, slomljenog prosjaka koji na ulici vrti vergl i to te slomi. Ovde je Čarls deda koji nije uplaćivao penziono pa mora Logan da brine o njemu. Da me maneš ovakve drame. Ne mogu da verujem koliko su ljudi nezahtevni kada su ovi filmovi u pitanju. Aloeee daj malo integriteta. Daju ti mrvice drame i ti se usereš da je to nešto epski. Guess what - nije. Navikli su vas na poluproizvode kojima se oduševljavate. 

 

Kao što rekoh, sama ideja je ista kao i u svim ostalim X-Menima. Ono što je drugačije nije nešto što me je oduševilo a moglo je. SPOJLERI U NAJAVI. Zlikovačka organizacija koja proizvodi mutante kao oružje ali jebiga to pođe po zlu pa ih lovi. Nemreš verovati koliko originalno. Opet se svodi na isto - ljude koji love mutante. Toliko smo se krljali da istrebimo mutante pa ćemo sad da pravimo svoje. Mdaaa brate. Ali ali ali ti mutanti su deca koja sve što znaju je da ubijaju. Evo usraću se, Blood Diamond je pizdilon puta jači od ovoga ovde zato što je to zapravo scena iz stvarnog života. Ali ali ali ovo je Loganova ćera iz bočice. Wooow i sad treba da osetim to porodično povezivanje između njih dvoje na koje film igra prodavajući kliše za klišeom. Svi znamo gde ovo ide. Zašto ovo nije mogla da mu nekim slučajem bude regularno stvorena ćera? Wow, kako epska ideja. A? Zašto nije sadašnjica takva propast da on svoju pravu ćeru pokušava da ovdvede negde? Ma neeee ovo je upečatljivje jer dete proliva hektolitre krvi i on nije znao za njeno postojnje. Ajdebežibretamo. 

 

Ovde ima i nešto što užasavajuće mrzim. U Resident Evil 72 ili tako nekom nastavku sam naleteo na scenu gde su likovi klonirali Alis. I onda se hebeno smoriš jer nešto što je jedinstveno neko uspe da kopira samim tim obesmisleći sve one vrline i sposobnosti koju njegov do tada unikatni lik ima. Tako smo i ovde počašćeni scenama Vulverina protiv Vulverina. Nemam nikakvih emocija prema ovome. Mislim imao bih da ta kopija ima smisla, da je donela nešto više od obične borbe prsa u prsa. Ovo je mogao biti i nabildovani klon Miroslava Ilića koji dok se bije u isto vreme peva "Plastim suvu travu" imao bi potpuno isti efekat kao i Vulverinov klon. Ako praviš već ovako nešto, treba lika kojeg kopiraš da ubiješ u pojam, da mu dokažeš da je zamenjivi sluga i obesmisliš njegovo postojanje. Da, crn sam ali ne vidim naročitu srhu ovoga. Zamislite Terminator 2 film u kom bi se borila dva ista Terminatora. Nije baš spektakl kao dve različite verzije od kojih je jedna, gle sjajnog čuda ona zla, jako unapređena. 

 

Ali ali ali Vulverinova sudbina je potresnaaaa? Zaista? U čemu je ona drugačija od momenta kada smo ga napustili na kraju onog filma u kojem je Džin nastradala. U čemu je drugačija od većine ljudi na ovoj planeti zemlji? Nikad on nije bio naročito srećan i ostvaren lik, zar ne? Sad ćemo da lepo objasnimo kako bi ova njegova sudbina ostavila bolji utisak. Imamo dve varijante i obe mogu da budu crne - Vulverin umire ili Vulverin živi. Prva je baš lagana opcija. Setimo se Terminator 2 ponovo - smrt mašine je bila jako tragična ali on zna za šta je dao "život". Zbog nejake drame, ovde je takva varijanta totalno neubedljiva. Šta, doživećemo neko otkrovenje na kraju gde će on pronaći tu ljubav prema svojoj fabrikovanoj ćeri i bićemo jako pogođeni. Aj batali. 

 

Druga varijanta - Vulverin živi. Hajde sad da prošetamo do filmića koji se zove Mist. Gledali ste kraj? Ima li život čoveka na kraju ikakve vrednosti. Njegova tragedija je nepobediva. Zašto Vulverin recimo ne bi iskoristio svoju mogućnost neuništivosti da traje u večnoj patnji. Ne bi li to bila opaka drama? Ne bi li patili zajedno sa njim? Ma jooook. Prodaćemo ljudima neku kliše priču, odradićemo na kraju ono što je očigledno i ljudi će da balave. Ko nas jebe, navikli smo da gutamo poluproizvode i nazivamo ih remek delima. Ovo je svakako nešto iznad proseka pa će da bude novi Građanin Kejn. 

 

No, istovarih brdo kritika ovde. Logan je generalno solidan filmić ali nemojte biti ozbiljni da me ubeđujete kako je ovo mega spektakl. Nije. Ni blizu. Radi posao kao akcija jer sve vreme pršti. Manite ove priče kako je ovo sve samo ne akcija kao i standardni x-meni, kako je ovaj Logan revolucija zato što nema toliko akcije. Zapitah se da li su ljudi gledali ovaj film uopšte. Dato im je 25 grama drame i misle da ovo nije akcioni film. Ovo je jako dobra akcija čoveče. Čak imamo i klinku koja donosi dosta krvopljusa što sa akcione strane i jeste wow efekat. Moram da pomenem i glumu te devojčice kao odličnu. Ne mogu da imam visoke kriterijume za glumu dece ali ova devojčica ispunjava sve njih. 

 

Potencijala ima ali na žalost sve je to tek zagrebano. Budućnost koja bi trebala biti užasna - tek par stvari ali ništa prikazano do kraja. Propast X-Mena i mutanata - priča se. Deca koja su plod eksperimenta - odličan potencijal ali jako malo iskorišćen. Ostareo Logan - ima potencijal ali usran isforsiranom idejom koja nas sa već mnogo puta ispričanom pričom vodi do Loganove očekivane sudbine. Mogao si nas častiti nekim scenama koje bi pokazale kako je došlo dovde. Mogao si nas častiti nekim scenam van ove ekipe koju gledamo. Ovako, sve to ostaje na rekla kazala a to nije dovoljno. Kako nije dovoljno? Tako lepo, brate. Nije dovoljno. Moraš da mi daš mesa. U protivnom možeš da uzmeš seriju Allo Allo i kažeš "e vidi, nisi čuo za Drugi Svetski Rat pa i ovde se priča i o njemu".

 

Gluma je na mestu. Džekmen je standardno dobar, od Patrika Stjuarta ništa drugo i ne možeš da očekuješ, malena Dafne Kin je sjajna. Takođe, film je jako dobro usnimljen tako da ono što gledamo i te kako dolazi do izražaja. U emotivnim momentima kamera se fokusira na izraze lica. U akciji paze da ne propustimo ni jedan pokret, pomeraj, potez, štagod. Scene prirode na kraju filma su spektakularne. Nekako sam imao utisak da su ovo najširi mogući kadrovi ikada i da je u njih stalo sve što može da stane. 

 

Da li je ovo moj novi oproštaj od Marvela? Ma jok. Ne obećavam ništa. Možda bude onih dana kad mi se gleda nešto tupavo i lako za pratiti pa ne moram da se unosim previše i nešto od ovih pizdarija završi na mom meniju. No zaista, ovo je poslednji put da imam ikakva očekivanja od ovih filmova... Osim ako ne odrade "Bog voli - čovek ubija". To bih voleo pogledati i imao bih nešto veća očekivanja. Razumem fascinaciju standardne Marvel ekipe gledaoca kojima je ovo wow ali ljudi, ako ste odgledali dovoljan broj dobrih drama, skapiraćete da je ovo samo malo izmenjena priča koju ste gledali. Nema ovde ničeg toliko epohalnog. Nije ovo zaokret koji je Mračni Vitez (koji i dalje smatram precenjenim) napravio za Betmen filmove. Ovo je tek nešto bolje od onog što su nam pokazivali. E sad jedna lepa slučajnost. Dok ja ovo kucam, nekoliko Vulverin stripova je na lepom popustu u Čarobnoj Knjizi (takođe striparnici Alan Ford). Nisu mi ovi stripovi u listi prioriteta ali za ovu cenu sam lepo osvežio kolekciju pa možda se tu krije i neki skriveni biser.

Zanimljivosti:
Kada Čarls Ksavijer ima napade, Džekmen nije glumio da ga nešto gura već su ga dva čoveka vukli konopcima u nazad. Kada Čarls i Laura gledaju film Shane (1953) ova scena je potpuna Stjuartova improvizacija jer je ovaj film jedan od prvih kojih se seća. Džekmen je planski dehidrirao kako bi izgledao mišićavije. On je izjavio kako je naučio američki akcenat kopirajući Džonija Depa. Po[to Dafne Kin nije punoletna, nije smela ulaziti u kazino pa su scene snimane ili ispred zelenog platna ili je korišćena dublerka.

Naj scena:

Završni kadrovi

Moja ocena: 6/10

To Be or Not to Be (1942)

 

Žanr: Komedija | Ljubavni | Ratni
Režija: Ernst Lubitsch
Glumci: Carole Lombard, Jack Benny, Robert Stack...

Priča:
Tokom okupacije poljske, grupa glumaca se uključuje u akciju borbe protiv nemačkog špijuna.

Moj osvrt:
Pričao sam već, kada praviš komediju, ako postoji hemija među glumcima, posao ti je znatno olakšan. Zbog tog razloga, dok sam gledao To Be or Not to Be imao sam utisak da je ceo film jedna perfektna improvizacija. Dijalozi nekako teku prirodno...ček ček ček. Ne teku, već pršte s obzirom na brzinu kojom ih likovi prosipaju, i sve vreme sam imao utisak da se nadmeću ko će da prikaže što bolji humor. Ne daje nam se dovoljno vremena da upijemo fazon i već se prelazi sledeći. To Be or not To Be je specifičan jer je komedija gde su Nacisti tema ismevanja. To ne bi bilo čudno da film nije sniman 1941/1942, u jeku Drugog Svetskog Rata. 

 

To be or not to be je odlična posveta glumi i umetnosti uopšte. Način na koji se ljudi bore protiv neprijatelja je upravo glumom. Glavni i sporedni protagonisti su glumci. Ako u sceni ne gledamo glumu priča se o glumi. No nije to samo posveta već i poruka da će umetnost pobediti zlo. Ček, pa nisu umetnici pobedili u drugom svetskom ratu? Naravno da nisu ali stvar je u tome da će umetnost preživeti i nadživeti sva ta zla. Opstaće uprkos zlu. Umetnost je večna. 

 

Film nas na početku na neki način vara tako što nismo sigurni šta je gluma a šta stvarnost. I dok mislimo da su scene pred nama stvarne, koliko god bile pune humora, nekako smo svesni da su to Nacisti i da je to pretnja. I to sve vodi do jedne sulude scene koja je prešla granicu. To više nije bio umereni humor već potpuna besmislica na koju sam se slatko nasmejao. I nekako sam tu video jednu našu crtu koju volim - koliko god da je loše, umemo da se našalimo sa tim. Iskoristićemo priliku za dobru foru zanemarivši stanje u kom se nalazimo. Sa druge strane, govori nam se da umetnost može da uradi bilo šta i da bude dobra. Ovde moram da povučem paralelu sa Tarantinovim Basterdsima koji uzimaju punu slobodu u eliminaciji Hitlera i u njegovom masterpisu Once upon a time in Hollywood gde film ispravlja životnu nepravdu i daje nam šansu da sanjamo.

 

S obzirom kada je film sniman i prikazivan, verujem da možda i nije bio najbolje prihvaćen s obzirom da komedija i trenutni rat možda i ne idu najbolje. Možda bi i najlakši način da utiša takve kritike filmu bio i taj da sav taj vedar duh preseče zverstvima koje su činjene. No film se ipak odlučio da ne ide dalje tj tragičnije od ruševina. Ostao je vedrog duha do samog kraja što zbog svega navedenog, moramo ipak smatrati hrabrošću. 

 

Ono što filmovi vole je da od nas kriju ključne stvari da bi nas iznenadili preokretima ili otkrovenjima. I to je danas sve više izraženo. To be or not to be u potpunosti okreće priču. Mi vidimo sve, sve nam je jasno ali likovi u filmu su ti koji su u misteriji. I dolazimo dotle da je naizgled jednostavna priča zakomplikovana neverovatnim peripetijama. Bezazleni događaji su protumačeni pogrešno i priča se opasno komplikuje dovodeći sve likove u sulude situacije. Nama je sve jasno i mi se smejemo. Oni su ti koji su sluđeni. Genijalno. 

 

Film je poprilično hvaljen zbog načina na koji ismeva Naciste. Sa jedne strane ovim likovima je samo bitno da pokažu moć i to ih čini jako jednodimenzionalnim. To je ok no mislim da je film mogao doneti više i otići dalje. No, moguće da je ovo bilo prerano. Sa ove tačke sa koje mi danas gledamo, ovaj istorijski period je zaokružena priča i moguće da imamo više opcija koje bi ovde trebale biti uključene u ismevanje. Iskreno ne delim baš toliko oduševljenje sprdnjom sa Nacistima, ni blizu koliko nesalomivošću duha ljudi koji su akteri ove priče. 

 

Sa ove tačke gledišta teško mi je da procenim da li je ovaj film 1942 bio hrabar ili bezobrazan. Razumem oba gledišta. Dok negde ljudi ginu, na drugoj strani se snimaju veseli filmovi o događanju u njihovoj zemlji. Zlo koje je realno i koje nosi živote dragih osoba je predmet ismevanja. I to je nešto što mogu da razumem kao jako problematično. No zanmarimo li to, ovo je jako dobar film, jako pitka komedija sa humorom koji ne zastareva. Umetnost se bori protiv zla, nesalomivi duh ljudi svetli u tami koja se nadnosi nad ratom zahvaćenom Evropom. Sve su to slike koje u ovom momentu imaju neku vrednost.

Zanimljivosti:
Kada je otac Džeka Benija video sina u naci uniformi odmah je izašao iz bioskopa. Kada ga je Džek ubedio da je film satira, otac je odlučio da mu da šansu i na kraju je jako zavoleo ovaj film. Kako je Kerol Lombard nastradala u avionskoj nesreći pre nego što je ovaj film premijerno prikazan, iz filma je izbačena rečenica koju ona izgovara "šta loše može da se dogodi u avionu". Ovo je njen poslednji film pošto je poginula 16 januara 1942. sa samo 33 godine. Posle snimanja ona je izjavila da joj je ovo najsrećnije iskustvo u karijeri. U jednoj sceni kada vidimo urušeno groblje u drugom svetskom ratu, na jednom od grobova vidimo ime Benjamin Kubelsky što je pravo ime Džeka Benija. Kerol Lombard je prihvatila ulogu iako se njen suprug, Klark Gejbl jako protivio. Beni smatra ovu ulogu jedinom velikom u svojoj karijeri.

Naj scena:

Heil myself

Moja ocena: 7/10

Sin City (2005)

 

Žanr: Kriminalistički | Triler
Režija: Robert Rodriguez, Quentin Tarantino, Frank Miller
Glumci: Mickey Rourke, Clive Owen, Bruce Willis...

Priča:
Priča o mračnom, užasnom gradu i tri njegova stanovnika upletena u kobne događaje.

Moj osvrt:
Nedavno sam pročitao 5 od 7 priča iz Milerovog Sin City (Grad Greha) serijala. Kada sam prvi pug gledao film, bio sam oduševljen karakterističnim izgledom i atmosferom koji ima. Sada mogu da procenim koliko je tu do Milera a koliko ima Rodrigezovog potpisa. Ovaj film obuhvata tri priče, kod nas poznate kao Poslednje Zbogom (The Hard Goodbye), Veliko Rokanje (The Big Fat Kill) i moja omiljena, Žuto Kopile (That Yellow Bastard). 

 

Miler je u jednu pre svega noar priču ubacio na tone nasilja. Nismo navikli na toliko nasilja u noaru. Njegovi likovi su neprocenjivi i značajno su surovije, tragičnije i prljavije verzije svih noar junaka naše filmske istorije. Milerov noar je mračniji od svih na koje smo navikli. Ne mogu da hvalim Rodrigeza ovde ali mogu da mu budem zahvalan što je ispoštovao sliku koju je Miler dao. 

 

Ono što je karakteristično za sve Milerove sjajne (i manje sjajne) stripove je naracija. Njegov Watchmen (Nadzirači) me kupuje prvim Roršahovim monologom. U 300 ta naracija daje neku atmosferu ličnog prisustva u istorijskom, velikom događaju. Unutrašnje borbe njegovog Daredevila su jedina stvar u tom stripu koja me je privlačila. I to je nešto što mi je najbolje u Sin City stripovima. Za to moraš da imaš odlične glumce. Ne mogu da kažem da je Rodrigez odabrao sam krem "narativaca" jer morao ih je uklopiti sa fizičkim karakteristikama Milerovih likova ali Rurk, Oven i Vilis su odradili odličan posao. Rurkov glas je prepun melanholije, ovenov glas odaje izgubljenost, Vilisov slomljenost. Miler je ispoštovan - naracija dominira u najboljoj sceni u filmu. 

 

Vizuelno, Rodrigez je preneo ono što je video u stripu. Možda ponegde likovi štrče u kadru, kao da su veštački umetnuti. To nije nešto što me je fasciniralo ali opet ne mogu reći da nije jedinstveno. Očigledan je trud da se prenese ne svaki bitan već svaki bogovetni kadar iz stripa. Verujte mi, neki od tih kadrova su užasno zahtevni. Ljudi koji nisu čitali strip neće primetiti ovo i potencijalno neće ceniti ovaj način na koji film odaje poštu samom stripu. 

 

Ako pogledamo tri lika čije priče pratimo, ne možemo da kažemo da su pozitivci. Ne bije ih dobar glas, vidi se da su uključeni u mutne radnje ali zašto ih doživljavamo kao dobre? Zašto se vezujemo za njih? Zašto nam je stalo, zašto se identifikujemo sa njima? Jednostavno je. U moru prljavštine, u blatu, ne možeš ostati čist. Ni oni to ne mogu. Ali ono što ih izdvaja je osećaj za pravdu. Sva trojica srljaju u propast zato što žele pravdu, žele da kazne zlo, žele da zlo prestane. A nas ka njima gura naša nesavladvia nada, nada da sve može da se reši jednim dobrim delom. Sve što su loše uradili, iskupiće to delo. Svo zlo će nestati tim dobrim delom. Svi verujemo u srećan kraj, svi ga priželjkujemo. 

 

I tu je možda najveći udarac u stomak koji ovaj film donosi. Da, to tvrdim iako je film prepun nasilja. Sam grad je takav da vam je jasno da nema nade. Da, na ekranu povremeno gledamo kako pravda pobeđuje. Možemo da likujemo, možemo da kažemo da su zlikovci kažnjeni. No, da li možemo da kažemo da će zlo da prestane? Možemo li reći da ima nade za grad, društvo i ljude? Možemo li garantovati da se životi koji su danas spašeni neće okončati sutra? Ne možemo. Tama konstantno vlada. U Milerovom Gradu Greha nikada ne sviće. Sunce se ne pojavljuje. Smenjuju se kiša i sneg. Tama je svuda. Belina služi samo da jasnije vidimo krv na njoj. 

 

Ljudi koji nisu jako otporni na nasilje neće blagnonaklono gledati na Sin City. Ne postoji, uslovno rečeno, ni jedna normalna ili standardna egezkucija. Iz svake scene nasilja prosto pršti sadizam. Ja ne mogu da na ovo gledam kao na manu ali razumem hejt prema tome. No takvi ljudi jednostavno ne treba da gledaju ovaj film. Iskreno mislim da ovde nasilje daje na kvalitetu jer ga sve vreme posmatramo kao najnormalniju stvar u svetu koji gledamo. To je još jedan element priče o Sin City-ju. 

 

Sad neko "politički korektan" može da me pita kako mogu da hvalim film koji na ovaj način prikazuje žene. Čitao i izneverovao tu kritiku pa želim koju reč i o tome. Hajde redom. U prvoj priči (The Hard Goodbye) žena je žrtva, žena je pokretačka snaga, žena je sve što je vredelo u Marvovom životu i zbog žene on kreće na samoubilačku misiju u kojoj će osvetiti njenu smrt. Da brate, baš loš prikaz žene. Ali ali ali ona je prostitutka! Pa? Ona je ovde nečija ljubav, nečiji motiv, nečiji svet. O tome se priča. U drugoj priči (The Big Fat Kill) te žene su vladari i opet se glavni baja odlučuje na rizik upravo zbog njih. Ove žene su opasne a prvu među njima Dvajt naziva boginjom. Ali ali ali one su prostitutke! Pa? Treća priča (That Yellow Bastard) žena (devojčica) je neko zbog koga čestit čovek žrtvuje sve što ima, samo da bi je spasio. Ona mu je jedini nerešeni slučaj, jedini nemir i njen život je zapravo sve što je potrebno da ovaj čovek ispuni svoju misiju na planeti Zemlji. Ali ali ali, ona je striptizeta. Ali ali ali, da me manete sa vašim površnim dušebrižnim smatranjima. Nije loš način na koji je ovo prikazano. Vi unižavate žene vašim razmišljanjem.

 

Moram da pohvalim način na koji su raspoređene ove tri priče. Svakako prva i treća imaju više kvaliteta i više uspevaj da nas privuku dramski. Da je završeno sa Big Fat Kill nekako bi bilo antiklimaktično. Ta priča je stavljena u sredinu kako bi malo rasteretili dramu i prepustili nas akciji. I taman kada su nas rasteretili, ponovo nas dramski izubijaju završnicom. Čak mislim da je ovo bolji izbor negu da su zamenili prvu i treću npr. Prva nas rastuži i nekako u trećoj očekujemo priču koja će da donese svetlost. I onda nam film odvali još jedan šamar. Predivno.  

 

Ako ste čitali strip, ako ste oduševljeni time što ste pročitali, verujem da ćete uživati i uz film. No verujem da će filmom više biti oduševljeni oni koji nisu posvetili vreme Milerovom delu. Zašto? Upravo zbog onog o čemu sam pričao - Rodrigezovoj vernoj adaptaciji. Da, znam, u 300 su ubacili nešto svoje i upravo to "nešto svoje" je teško smeće i jedino što u filmu ne mogu da smislim. No da li je ovde Rodrigez trebao da doda nešto svoje? Možda ne celu priču već da ove originalne začini nečim iz glave dok bi dovoljno ličile na strip da ne devalviraju ono što je Miler stvorio? Nikada nećemo saznati. 

 

Vizuelno, Sin City je nešto što se zaista izdvaja. Milerov strip je shvaćen kao Sveto Pismo i preslikan je do najsitnijih mogućih detalja. Izabrana je odlična glumačka postava i nije fer što sam od svih samo pomenuo tri glumca. Noar na steroidima prepun nasilja uspeva da dozira odličan nivo akcije ali ispred svega su ljudske drame. Iza svih njih, iza svih priča koje pratimo ide ona o Gradu Greha, mestu bez nade, mestu bez svetlosti, mestu budućnosti koje se svi plašimo. Ako niste čitali Milerovo čedo, uprkos tome što ste gledali film, posvetite mu vreme. Vredno je pažnje.

Zanimljiivosti:
Zbog načina na koji je film sniman, Rurk i Vud se nisu uopšte sreli tokom snimanja. Mačevi koje koristi Miho su isti oni koji se koriste u Kill Bil 1. Scena u kojoj se Marv penje kroz šaht je snimana unazad. Rodrigez nije želeo da Del Toro nosi masku ali je ovaj insistirao. Tarantino je režirao scenu u automobilu gde se voze Dvajt (Oven) i Džeki (Del Toro). Iako se pojvaljuje u sve tri priče, Britani Marfi je snimila svoje scene za dan. Madsen je došao do Rodrigeza da se žali zašto mu ovaj nije dao ulogu u filmu i na taj način je dobio jedinu ulogu za koju nije pronađen glumac tog momenta. 

 

Prva scena je snimljena pre nego što je Miler odobrio da se ona pojavi u filmu. Oblik brade Elajdže Vuda je izmenjen specijalnim efektima. Džesika Alba je išla u striptiz klubove kako se pripremila za ulogu ali je izjavila kako joj to nije pomoglo jer je shvatila da striptizete samo traže napojnicu. Rodrigez je želeo da Džoni Dep glumi Džekija ali nije uspeo da dođe do njega. Odlučio se za Del Toroa kada ga je video duge kose na dodeli oskara. Di Kaprio je trebao glumiti Rorka juniora ali je odbio pa je uloga otišla Niku Stalu.

Naj scena:

"An old man dies. A little girl lives. A fair trade."

Moja ocena: 8/10

Lisbon Story (1994)

 

 Žanr: Drama | Muzički
Režija: Wim Wenders
Glumci: Rüdiger Vogler, Patrick Bauchau, Vasco Sequeira...

Priča:
Režiser Fridrih Monro ima problem da završi nemi film o Lisabonu. Poziva svog prijatelja, tonca Filipa Vintera kako bi mu pomogao. Kada Vinter stigne u Lisabon nekoliko nedelja kasnije, Monro je nestao i ostavio svoj nezavršeni film. Zbog fascinacije gradom i pevačicom koju upoznaje, on odlučuje da ostane u gradu.

Moj osvrt:
Portugal - država prema kojoj sam bio potpuno indiferentan. A onda je došao Saramago sa svojim remek delom "Godina smrti Rikarda Reiša". Zatvorio sam zadnju koricu posle čitanja i imao utisak da sam pročitao nešto drugačije, nešto veliko ali nisam osetio tu knjigu kako treba. Mesec dana sam skoro svaki dan razmišljao o toj knjizi. Zašto me drži utisak? Zašto imam neki jedinstven osećaj kada nisam ništa osetio tokom čitanja? Sećam se dobro, bilo je jako kasno, ili rano, u zavisnosti kako se posmatra. Čitao sam neku drugu knijgu i opet su misli odlutale na Godinu Smrti RR. Ostavio sam trenutnu knjigu, otvorio Saramagovo delo i put je počeo. Svaki pasus je za mene postao nova knjiga. Svaka misao je postala deo mene. Atmosfera me je uvukla i nisam uspeo da se otmem utisku da sam tamo gde me on kao čitaoca želi. Da, to je bilo to. 

 

Knjiga nije postala deo mene, knjiga je postala ja. Čuo sam svoj korak kako odzvanja uličicama Lisabona. Vetar je šuštao kroz granje, osetio sam prazninu posle odlaska na groblje, osetio zimu i melanholiju u novogodišnjoj noći u kojoj sam razmišljao o toj beskonačnosti koja krije sve. Čuo glas sa prozora kuće pored koje sam prolazio. Da li je glas muški ili ženski, nije bitno. Srešćemo ga opet u beskonačnosti. Osetio sam prolaznost, upoznao svoju muzu, posmatrao krhku devojku sa bolesnom rukom, iznova šetao ulicama i razmišljao o svemu. Da, ta knjiga je postala ja. Lisabon je postao moj. Žoze Saramago nije pisao delo kojim sam oduševljen. Žoze Saramago je pisao mene. 

 

Kasnije su došla mnoga druga njegova dela koja su za mene veliki masterpisi. Recimo, Slepilo mislim da je jedna od 10 knjiga koju svako treba da pročita. Putovanje kroz Portugaliju - pratio sam mapu, pretraživao slike mesta, lokaliteta i zdanja koja je putnik obilazio. Da ne nabrajam dalje. Sve te knjige su za mene remek dela. Ali samo ta jedna je bila ja. U samoj knjizi Rikardo Reiš upoznaje Fernanda Pesou koji je pesnik i koji je zaista postojao. Nekoliko godina kasnije Dereta izdaje Pesoinu Knjigu Nespokoja. Tu smo. 

 

Knjiga nespokoja je obimna knjiga razmišljanja. Ne postoji tema koje se Pesoa ovde nije dotakao. Pišući u prvom licu doneo je utisak jednog dnevnika kojeg je vodio godinama. I opet, nisam čitao tuđe misli već sam čitao sebe. Da. Setio sam se prve velike ljubavi i pronašao je u tim redovima. Čitao toliko misli koje su moje. Čitao toliko razmišljanja koja i sam imam. Čitao toliko stvari koje nekako vidim da će izaći iz moje glave u budućnosti. I tu sam postao svedok neraskidive veze ove dve knjige i ova dva stvaraoca. Za mene su ova dva čoveka i ove dve knjige postale ne samo jedno delo već jedan svet u kom se nalazim. 

 

Gde ovo ide pitate se? Verovatno nigde. Ne mogu da pišem o ovom filmu na način na koji očekujete. No ovo što sam do sada pisao su bila dva razloga zbog kojih sam odlučio da gledam film i dva razloga zbog kojih osećam ovaj film na poseban način. Postoji još jedan a to je Venders. Ne mogu da kažem da obožavam ili jako cenim Vendersa. Gledao sam jedan jedini njegov film koji mi se sviđa do imbecilnosti. Ali ova trojka: Saramago - Pesoa - Venders ima jednu zajedničku crtu. Pitate se koja je to? Hajde redom. Zašto volim Godinu Smrti Rikarda Reiša? Zbog onog što se dešava u knjizi? Ne. Znam i najmanju scenu i događaj ali me dešavanje ničim nije kupilo. Sve ono što prati te događaje jeste. Sva ta razmišljanja, emocije, atmosfera i posledice - to je lepota. Knjiga Nespokoja - samo misli. Ništa se tu spektakularno ne dešava. Gde tu dolazi Venders s obzirom da imamo film u kom ipak nešto treba da se desi. Vratimo se na Wings of Desire (Nebo nad Berlinom). Šta je tu glavno? 

 

Ako ste gledali taj film i čitali ova dva dela odgovor je jednostavan - osećaj. Sećam se da sam ceo taj film čekao susret dvoje glavnih likova i konstantno razmišljao kako će bre da se objasne jedno drugom, kako će da se desi to što želimo da se desi. Napravio sam grešku jer sam u potpunosti zanemario ono glavno - osećaj. Emocija je iznad fabule, emocija je ono što gradi ovaj svet onakvim kakvog ga vidimo. Priča o Lisabonu koji posle ove dve knjige posmatram kao svoj grad iako ga nikada nisam video je nešto i te kako poželjno. Na sve to, priču priča čovek koji zna šta je emocija, zna šta je osećaj, zna da isključi suvišno razmišljanje i prepusti se trenutku - da li zaista mislite da sam se i jednog momenta dvoumio da li ovo da pogledam. 

 

Stvar je u tome što ni Saramago ni Pesoa ni Venders ne moraju da vam kažu koje emocije ima osoba koju pratimo u priči. U jednoj sceni glavni lik ove priče ulazi u sobu i sluša ženu kako peva. Ja sam se zaljubio u tom momentu. Uopšte nisam razmišljao o heroju ove priče. Šta mislite šta je on osećao tada? Sve te njegove šetnje ulicama, svi zvuci koje snima činilo mi se da im je mesto u Reišovim šetnjama. Video sam ruke koje istresaju stolnjak kroz prozor u jednoj sceni - to su iste ruke koje je Saramago pomenuo u knjizi. Da braćo i sestre, do tog detalja znam knjigu. Venders mi je samo dao boje, dao mi je sliku onog što već znam i što osećam. Kada sam u jednoj sceni video Težo, imao sam utisak da sam se vratio kući i video ga posle mnogo godina.

 

Iz dosadašnjih putovanja Evropom nekako sam shvatio da su centri svih modernih metropola sličan nivo spektakla. Države koje sam posetio doživeo sam najbolje u manjim mestima. Tu sam video karakter ljudi i stvari koje su jedinstvene baš za to podneblje. Ako se posle gledanja ovog filma zapitate zašto niste videli te neke znamenitosti Lisabona ako je ovo već priča o njemu, ovo što sam rekao će vam pomoći da razumete zašto. Šta je to u malim uzanim ulicama, izlizanim stepenicama, oronulim zidovima, drvenim prozorima? Ne znam. Ali znate li šta je u glasu, licu i očima onog kog volite? Ne znate. Samo znate da vas sve to ispunjava.  

 

Mogao bih nešto više o filmu, zar ne? Pa recimo da vidimo kako je jedan filmotvorac oduševljen Lisabonom i da smatra da niko ne može dočarati taj grad. Na karakterističan način je krenuo da pravi film koji je trebao praktično biti neviđen jer je smatrao da niko ne može na pravi način doneti Lisabon. Drugi čovek ga ubeđuje da treba da snimi taj film kao što snima i ostale filmove. I sada tu možemo reći da ne vidimo ništa posebno jel tako? Greška. Ako ne vidite u čemu je greška, niste razumeli moje oduševljenje pomenutim knjigama. Saramagova vizija Lisabona je nešto zbog čega sam grad koji ne znam osetio kao svoj. 

 

Kako da procenim i ocenim ovaj film? Kako da vam kažem da li je on za vas vredan gledanja? Kako da vam kažem da sam oduševljen ako nisam pričao o filmu kao i obično? Ali veruje mi, tu je sve, sve što je potrebno da se zaljubite u jedan grad, jedno mesto, jedno podneblje. Malo fascinacije, malo ljubavi i oduševljenja je dovoljno. Slike koje vam se urežu u pamćenje, koje pokrenu emociju u vama su one koje učine da volite sve što ima veze sa njima. Saramago i Pesoa su mi dali i više nego dovoljno. Venders je svoj doprinos dao slikom i tonom.

Zanimljivosti:
Originalno je ovo trebao biti dokumentarac koji bi promovisao Lisabon ali je Venders naknadno odlučio da napravi film sa minimalnim zapletom. Film je omaž Federiku Feliniju.

Naj scena:

Ainda

Moja ocena: 8/10