Elysium (2013)

Kod nas nazvan: Elizijum
Žanr: Akcija | Naučna Fantastika | Drama | Triler
Režija: Neill Blomkamp
Glumci: Matt Damon, Jodie Foster, Sharlto Copley...

Priča:
2154. svi bogataši žive na svemirskoj stanici dok ostatak populacije živi na uništenoj Zemlji. Čovek kreće na misiju koja bi mogla doneti jednakost između ova dva sveta.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, evo nama još jednog filma kreatora veoma dobrog ali vazda precenjenog Distrikta 9. Distrikt 9 je bio uspešan jer je ponudio nešto novo, ponudio je priču koje se do sada niko nije setio i samim tim je sve svoje mane potisnuo u drugi plan. Upravo zbog tih mana on za mene ne može biti vrhunski film. Kad me ubede zašto tehnološki naprednija nacija koja dolazi sa svim svojim naoružanjem, robotima i tehnologijom u impozantnom broju dozvoljava da bude smeštena bukvalno na otpadu i maltretirana od debilnih primeraka ljudske rase, kad me ubede da je normalno da ne istražuju brod koji im visi godinama nad glavom, kad me ubede da je normalno to što nemaju komunikaciju za tim vanzemaljcima, što nemaju npr dogovor da im pomognu da poprave svoj brod i odjebu od zemlje, možda i poverujem da je to vrhunski film. Te stvari su nešto za šta moraš da mi daš osnov. E pa momak, ako ti je to prošlo sa Distriktom 9, ovog puta neće da može. Sa Elisiumom si pokazao da te je opako ukakilo sa prethodnim čedom i da ne možeš da se oslanjaš na to da ti publika gleda kroz prste. Tamo si barem imao dobru ideju, ovde nemaš ništa.

Elem, Zemlja je upropašćena, zaraze i virusi su odradili svoje tako da je zemlja opustošena biljnim svetom. Bogati su se preselili u svemir na Elisium što je neka vrsta svemirskog broda. Naravno, bogati su bahati, među njima ne postoji niko ko bi na bilo kakav simboličan način pomogao nekom siromašnom sa zemlje, niko od njih nikada nije imao poznanika, prijatelja, rođaka nemultimilijardera, niko od njih nikada nije pomogao nekom ko nije u dobroj finansijskoj situaciji, niko od njih nikada ništa nije učinio za civlizaciju. Ne, mi nikada nismo čuli za ljude koji su se obogatili nekim naučnim ili društvenim dostignućem. Ne znamo da npr. postoje pisci koje bi i nemilijarderski svet čitao i učinio ih milijarderima. Ma jooook. Ne znamo da su nemilioneri bitna radna snaga za ove milionere pa koliko toliko treba brinuti o opstanku te radne snage. Bitno je da su bogataši bahati idioti i da će živeti i zarađivati od svog bahatog idiotizma. Blomkamp, sedi jedan. 

Pazite sada i sledeće propuste, ja sam iskreno bio zapanjen glupošću scenarista/režisera. Sav biljni svet je propao na zemlji a na Elisiumu koji je veštačka tvorevina vidimo travu, šume i sve te lepote prirode. Ček ček ček, mogli su da u svemiru naprave okruženje u kom će normalno da funkcionišu biljke i mulitmilijarderi a to nisu mogli da urade na zemlji. Hm, vrlo zanimljivo. Potom, na Elisiumu svako ima mašinu koja leči BUKVALNO SVE. I naravno, mi imamo nekoliko dragih nam likova koji su teško oboleli i koji moraju baš da odu na Elisium da se izleče. Ček ček ček, zašto nisu mogli napraviti brdo ovih mašina i na zemlji. Recimo svaki doca da ima ovu mašinu i ćao zdravo, nema bolesti na svetu. Aaaa da, svet je uništila zaraza. Ček ček ček, zar ove mašine ne leče sve. Na Elisiumu su samo bahati bogataši. Nema naučnika koji bi sve ovo napravili. To indicira da su te mašine stvorene na Zemlji. Hm, ako su mašine stvorene na zemlji zar nisu zaraze onda mogle da se izleče pomoću njih za cirka mesec dana. Eto vam Nila Blomkampa i njegove logike. 

Za razliku od Distrikta 9, priča se napaja dobrom starom patetikom, jer patetika nas je održala - njojzi hvala. Imaš takvu suludu ideju, imaš neki tamo Elisium koji je zamenio zemlju a ti se baviš bolesnom dečicom i moralnim dilemama. Ok, glavnom liku treba izlečenje pa mora da se uvuče na Elisium, nema tu ništa sporno, ali njegova više nego očekivana transformacija u moralnu gromadu koja je spremna da se žrtvuje je klasično patetično bulažnjenje od kojeg se gnušam. Sledeća stvar koja me iritira je ta poetika o jednakosti - ono kao svi imamo ista prava, svi smo jednaki pred Bogom, zakonom itd. Nismo svi jednaki, nemamo svi ista prava, nema pravde na ovom svetu, nismo jednaki pred zakonom jer bi šljam trunuo po ćelijama umesto da se bahati, nismo jednaki ni pred Bogom ako postoji jer bi nas sve stvorio zdrave - pomirite se sa tim i o'ladite više sa tom patetikom. Svet funkcioniše na nejednakostima, inače bi živeli u kamenom dobu dan danas. 

Sam Elisium izgleda velelepno. Ok, postavlja se tu mnogo pitanja kako i šta tu funkcioniše ali to je validno kao i pitanje npr. zašto niko nije istraživao brod u District 9. To je ipak stvar preko koje mogu da pređem jer ne zahtevam to od filma koji ne pretenduje na najviše ocene. Što se tiče Zemlje, gledali ste District 9, ono što vidimo ovde izgleda baš kao taj Distrikt. Ono što moram da pohvalim je kamera. Ne da nisam ljubitelj već ne podnosim drmusanje kamere ali ovde to tek ponekad zasmeta. Ono gde me je film oduševio je način na koji je usnimljena akcija. Kretnja kamere kao i njena rotacija oko događaja ostavljaju odličan utisak. Sami efekti su odlični ali kada se pogleda District 9 koji je imao mizeran budžet na napravio vrhunske efekte, ovde se ništa drugo nije ni očekivalo. 

Šarlito Kopli zaslužuje da posebno bude pomenut. U District 9 on glumi morona koji upadne u gadan problem. Gledao sam ga u još u A-Team filmu gde glumi blentavog genijalca. Kada sam skontao na početku filma da on treba da glumi nekog zajebanog negativca, žestoko sam bio skeptičan. Moram da priznam da nisam imao pravo. Kopli je do samog finala filma odličan. Ne vidite da radi ono što radi samo zbog novca već iz njega izbija čisto ludilo i iskreno zlo. Ok, na kraju je sve to malo isholivudizovano i lov za moć mi je već preveliki kliše, ali generalno, Kopli kao ovaj zlikovac ima plus od mene i svakako pije vodu. Što se tiče ostalih, Dejmon je standardan a Džodi Foster previše teatralna što je svakako posledica loše osmišljenog i šablonski napisanog karaktera.

Cela priča je mogla biti znatno bolja. Recimo švajcarski Cargo je imao solidnu ideju ali se ipak svela na nešto matriksoliko što mi se nije baš dopalo. Ovde se cela priča bazira na bezosećajnim bahatim bogatašima i njihovoj borbi za moć i očuvanje samoživosti, i dobrim, ugroženim siromasima koji samo žele da su zdravi i veseli. Na stranu što su glavni likovi koje pratimo pljačkaši, na stranu što su verovatno svi svetski mozgovi na Elisiumu (po logici stvari). Jednostavno ova drama koja se pravi ne pije vodu i priča nema tu snagu. Sve je to začinjeno brdom patetike koja uvek proizvodi predvidivost. 

Film nije naporan za gledanje ali sam očekivao nešto originalniju priču i barem malo manje vređanja inteligencije. Može da posluži kao zabava ali ništa više od toga. Akcija jeste na vrhunskom nivou, scenografija je povremeno spektakularna, sama ideja ima potencijal ali je prepuna rupa, Šarlito Kopli kao negativac veoma dobar, priča je jedva prosečna a njena izvedba je baš ispodprosečna. Najveći problem su svakako rupe. 

Blomkamp se nije izdigao iznad Distrikta, nije naučio šta može da unapredi već je iskoristio ono što je stekao da nam servira jednu holivudsku priču koju ćemo zaboraviti za par dana.

Zanimljivosti:
Automobil koji Dejmon i Luna voze je modifikovani Nissan GT-R. Za vreme snimanja filma, Šarlito Kopli je nosio tamna sočiva. Radnja se dešava u istoj godini kada i radnja Avatara (2154). Lik koji tumači Džodi Foster je originalno pisan za muškarca.

Naj scena:

Okršaj

Moja ocena: 5/10

Hadersfild (2007)

Žanr: Drama
Režija: Ivan Živković
Glumci: Goran Šušljik, Nebojša Glogovac, Damjan Kecojević...

Priča:
Raša, tridesetogodišnjak, živi sa svojim ocem alkoholičarom i pokušava da spoji kraj sa krajem tako što daje časove književnosti i vodi emisiju na radiju. U posetu dolazi prijatelj sa kojim se nije video 11 godina i staro društvo se okuplja. Promene koje uviđaju jedni na drugima nisu samo fizičke.

Moj osvrt:
Film otvara paralela između Srbije i jednog mesta u Engleskoj. Vidi se jasna razlika između sređenih zgrada i skladne arhitekture u Engleskoj i ruina i nesklada naše zemlje. Već na samom početku je jasna tematika filma a to je koliko smo mi sjebano društvo u poređenju sa normalno uređenim društvima. Kako je to urađeno? I odlično i dobro ali i pomalo diskutabilno. Kako je za ovaj film stiglo najviše vaših zahteva, dozvoliću sebi da pomenem neke karakteristične detalje kako bi ova analiza bila što kvalitetnija. Film celom dužinom prikazuje simboliku na stanje u našoj zemlji tako da sve što govorim za film, film govori za Srbiju. Svoje konačno mišljenje ću sačuvati za kraj prikaza.

Prva stvar koja je uočljiva u filmu je karakterističan dijalog. U celom filmu ne postoji normalan razgovor. Bez obzira da li su osobe u rodbinskim ili prijateljskim odnosima, svaki razgovor je bukvalno kao svađa. Čak iako se likovi šale, to je ofanzivno. Prvo vidimo oca i sina koji prebacuju jedan drugom, potom momka i devojku koji se kroz šale vređaju, kasnije prijatelje koji bukvalno sve shvataju kao takmičenje i uvredu. U celom filmu ne postoji normalan, ljudski dijalog već svako ili ima strah od onog što je rekao ili samo čeka da neko nešto kaže kako bi oponirao. Sve je usiljeno, sve je nabijeno negativnom energijom, vlada odsustvo tolerancije i potpuno nepostojanje razumevanja. Jedini čovek koji može da vodi običan iskren razgovor, jedini čiji postupci nisu ofanzivni, jedini ko ne gleda crno i ko u svemu želi videti najbolje je momak koji je uslovno rečeno zaostao (Nebojša Glogovac - Ivan). Tu imamo jasnu simboliku - kada napravite nešto dobro, uradite neko dobro delo samo zbog dobrog dela, pomognete nekom drugom bez da dobijete nešto od toga - koliko puta ste u tom slučaju nazvani budalom, koliko puta vam je rečeno da to niko neće da ceni, da time ništa ne dobijate? E to je to. Ako se razlikujete od svih budala, vi ste budala jer većina određuje pravila. 

Veliki problem u ovoj zemlji je odustvo tolerancije. Ok, svako ima svoje mišljenje, to je neosporno. Samo ne volim kad neko kaže "mišljenje je kao dupe, svako ga ima". To je jadno poređenje nekog ko vam kaže da je vaše mišljenje dupe, ali da ga uvažava kao i činjenicu da imate dupe. Od kada sam krenuo ovo da pišem, nazivan sam budalom jer ko meni dade pravo da ocenjujem filmove, hranjen sam govnima, nazivan maloumnikom, debelo bolesnom ličnošću (ovo mi je favorit) itd. A znate šta je problem - niko od ljudi koji su izneli takvo mišljenje nije usprotivio svoje mišljenje mom. Ne, to je bio njihov odgovor jer eto, neko tamo levi bloger je rekao da je neki njihov favorit smeće pa pošto ne mogu da opovrgnu njegova razmišljanja, mora onda da je budala. Različiti stavovi i mišljenja u nas Srba se shvataju kao bogohuljenje. To je problem ovog društva i time se film bavi. Niko ne pravi ništa ali ume da sere po svemu što drugi naprave. Kada glavni lik drži radio emisiju sve vreme pljujući na rad svog gosta, gost (Miki Manojlović) na kraju dijaloga kaže jednu odličnu rečenicu. "Prvo napiši nešto pa onda imaj mišljenje." Sjajno rečeno da ako nemaš rešenje problema, ako nemaš predlog kako bi to moglo bolje, zašto pljuješ to što je napravljeno. Hadersfild upravo sve vreme potencira da svi znamo sve a ništa ne radimo, svi možemo da kenjamo po nekome ili nečemu a da ne uradimo ništa bolje. 

Kao što rekoh, jedino lik Ivana pokazuje pravu dobrotu, razumevanje i praštanje, jedino on u sebi uvek traži problem nikada ne videći ništa loše u drugom, jedini on želi iskreno pomoći nekom, jedini on želi nekog iskreno obradovati. Pomenuću jednu scenu u kojoj on u kući prijatelja Raše(glavnog lika) čeka njegov povratak. U međuvremenu kući stiže Rašin otac. Kada Ivan ode, ovaj čovek izgovara "Kuća otišla u pizdu materinu a on je čuva". Da li je ovo još jedan pokazatelj da samo ludi vide ovde neku vrednost, da li je ova zemlja vredna čuvanja, da li u njoj ima još nečeg vrednog? 

Kako su žene predstavljene u filmu? Imamo Ivanovu mamu koja je teška ludača, imamo Rašinu novu devojku koja je fufica, Rašina majka je ostavila oca, Rašina bivša devojka je ostavila Rašu. Ni jedna jedina žena nije predstavljena pozitivno ... osim jedne. To je po mom ukusu najupečatljivija scena i najupečatljivija simbolika u filmu. Imamo devojku koja svira klavir i koju vidimo u tami kroz neki prozor. Jedino lepo što se dešava, jedina kreativnost koju vidimo dolazi upravo od nje. Svi ostali deluju kao propale ličnosti, ona je tamo negde u mraku, u magli, u daljini, kao nikada dosegnuti ideal. I ono što ostavlja veoma gorak ukus, ona, ta devojka koja donosi nešto lepo u film, ona pripada drugom. 

Zadovoljavamo se malim, beznačajnim pobedama, da li je "neko nešto opalio", da li je neko nekog zeznuo jeftinim fazonom, da li je neko nekom smestio itd. I sve te beznačajne pobede branimo do te granice da bi se posvađali sa najvećim prijateljem dokazavši da smo mi ti koji su uspeli izvesti to beznačajno i glupo delo. To su nam pobede. Ali zato svaki poraz predstavlja kraj. Rašinog oca napušta žena - on se propije i upropasti svoj život. Rašu napušta devojka - sve propada i ništa više ne vredi. Ne umemo da se oporavimo od jednog jedinog poraza, Umesto da se čovek trgne, da skonta da je živ i nastavi dalje, on nastavlja da tavori u mestu ni jednog jedinog momenta ne videći krivicu u sebi. 

A kakvi smo u porazu. Prvo, svi su nam krivi osim nas samih. Jel tako teško pogledati se u ogledalo i priznati sebi da si sam kriv za ono što ti se dešava. Raša je mogao da uspe, imao izdavača koji će da objavi njegovu knjigu, ali ga je mrzelo da piše. Pa ko je onda tu kriv? Onda uz to dolazi da je tuđi uspeh neoprostiv. Prvo se omalovažava taj uspeh nekog drugog, predstavljajući svu lepotu tuđeg uspeha kao laž, varku kojom taj drugi obmanjuje sebe jer je i on u gadnom problemu iz kog ne može da se izvuče, samo to sebi neće da prizna. Samim tim čovek pronalazi opravdanje za svoju promašenost. To neminovno vodi ka situaciji u kojoj ne postoji pravo prijateljstvo jer je čovek zapravo dvoličan. Ne želi uspeh drugog već želi pokazati da je sjebanost koja je zahvatila i njega globalna i univerzalna. 

Sada o stvarima koje mi nisu baš legle. Tu imamo čoveka koji dolazi iz inostranstva. 11 godina nije bio u Srbiji i samo se snebiva kakvi smo postali, koliko smo promašeni, kako smo bezosećajni za sve osim za svoje probleme, koliko više ne umemo da se šalimo, koliko ne možemo prihvatati šalu. Prvo, sve ove stvari o kojim do sada pišem su fenomenalno predstavljene, tu nema dileme, ali postavlja se veliko pitanje, da li smo zaista toliko otišli dođavola ili je ovo ipak grupa neostvarenih ljudi. Mogu da prihvatim da smo otišli u tri lepe ali da smo ovoliko očajni, da kod nas nema ničeg vrednog čuvanja, da smo svi zli, da je jedan poraz dovoljan da nas obori zauvek itd., e to mi je već prevelika generalizacija. Tako da su mi te scene u kojima ovaj gastarbajter uviđa koliko je sve kod nas otišlo do vraga za mene neubedljive. Previše je ovo preterivanja za moj ukus. 

Kako finale obiluje tim scenama, ono mi je malo razmlačilo utisak. Tu dolazimo i do lika Ivana kojeg odlično tumači Glogovac. Sve je to ok, on je super karakterističan, odlično odglumljen, bez ikakve sumnje najbolji lik u filmu. Njegova priča mi je malo zagolicala maštu da će ovo možda da se pretvori u još neki horor osim ovog moralnog. Od toga nije bilo ništa pa se ipak finale filma svelo na trijumf dobrog a uslovno rečeno zaostalog lika naspram svih drugih, uslovno rečeno normalnih. On pronalazi sreću u realnim uspesima, u tome da je drugom doprineo dobro, u malim stvarima. Odlično je to urađeno, ne shvatite me pogrešno, ali nekako mi to nije bila tema filma. 

Hadersfild je pametno napravljen film, veoma dobar, svakako nije lak za gledanje, previše crn, ima gomilu fenomenalne simbolike ali i preterivanja i na kraju, film kome fali neki konačni završni udarac da bi bio vrhunski. Ne može da glavna poruka filma bude "svi smo sjebani eto tako jer takva nam je zemlja u kojoj živimo". Ili možda ja propuštam nešto. Na vama je da me dopunite. Nadam se da sam i ja možda nekom razjasnio par stvari jer previše negativnih kritika pročitah o filmu a nigde nekog boljeg objašnjenja zašto je film tako loš. Verujem da utisak zavisi i od životnih stavova jer ovaj je svakako prepun mojih.

Zanimljivosti:
Film je rađen po istoimenoj predstavi.

Naj scena:

Devojka za klavirom

Moja ocena: 7/10

8MM (1999)

Kod nas nazvan: 8 Milimetara
Žanr: Kriminalistički | Misterija | Triler
Režija: Joel Schumacher
Glumci: Nicolas Cage, Joaquin Phoenix, James Gandolfini...

Priča:
Privatni detektiv je unajmljen da otkrije da li je snaf film autentičan ili ne.

Moj osvrt:
Detektiv je unajmljen od strane udovice čoveka na visokom položaju da otkrije da li je snimak koji je pronašla u sefu svog pokojnog moža autentičan. Naravno, niko sem nje ne treba da zna za to jer je ime njenog pokojnog muža u pitanju. Ovo je dobro jer isključuje umešanost velikog broja ljudi u otkrivanje misterije. Elem, Nidža Kejdž glumi ovog detektiva koji mora da istraži autentičnost filma. Ko ne zna, snaf predstavlja snimak autentičnog ubistva. Za nešto više, progooglajte. Što se tiče ovog filma, nije on epohalan, ali ima nekoliko vrhunskih detalja zbog kojih od mene i zaslužuje ovako visoku ocenu.

Kada čovek pročita da je neko tamo ubijen, kome ne zna ni lik ni ko je, naravno da je zgrožen i šokiran, ali reakcija nije ona prava. Ovde detektiv gleda snimak na kojem je devojka ubijena i reakcija jeste gađenje i šok. Naravno, i gledalac tako gleda. Ali pravi udarac u stomak tek doživljavamo kada ta devojka zapravo dobija lice, ime i ličnost. Pod tim smatram upoznavanje sa majkom nesrećne devojke, upoznavanje sa tim ko je bila ta devojčica, šta je radila i šta su joj bile namere. Kada sve to vidimo, kada čujemo šta su bile njene nade i snovi, sledeće gledanje tog videa u kom ne moramo ni da vidimo čin ubistva je pravi udarac u stomak. Odlično prikazana ta loša ljudska osobina, "dobro je, nije neko meni blizak". Nemojte me ubeđivati da nije tako jer 99% ljudi zaboravi vest o ubistvu za mane od nedelju dana. 

Sve ovo naravno žestoko utiče na ovog čoveka. O tome da li takve stvari mogu da utiču na ovaj način nema diskusije. Ko je npr. gledao Sprski Film, zna kako i običan film sa svim svojim boleštinama može da utiče na čoveka. Zamislite kako onda na čoveka može da utiče snimak u kom gleda nevinu devojčicu koja je imala svoje snove, nade, kako biva brutalno ubijena. Naravno kako bi došao do dokaza da li je zaista ubijena, ko su ubice itd. on kreće u istragu i mora da uđe u vode pravljenja ovakvih i sličnih filmova. Ako na onaj snimak koji je pogledamo dodamo još gomile perverznih pizdarija koje legalna i nelegalna pornografija nude, onda zamislite u kakvom stanju je čovek koji non stop bulji u to. Što se tiče samog videa koji istražuje, nećemo videti mnogo stvari eksplicitno, ali dovoljan je jedan pogled na žrtvu da proizvede žestoku jezu.

Koncept filma je jednostavan. Imamo istragu, otkrivanje dokaza koji nas približavaju odgovoru i to je to. Nema puno mrsomuđenja, sve to ide dinamično, napetost se fino održava i za ljubitelje takvih filmova, ovo će svakako biti poslastica. U celom tom konceptu meni se nisu dopale tri stvari. Prva je to što nekada previše lako detektiv dođe do nekih dokaza. Ok, nije nerealno da dođe do njih, ali barem mi prikaži kako mu je uspelo. Druga stvar je mnogo veći problem. Po meni, ovo je trebao biti jednostavan film bez ikakvih obrta, bez ikakve zavere ili nečeg sličnog. Istraga, pronalaženje, obračun, osveta ili prihvatanje da si nemoćan i ćao zdravo. Tu me je npr. Srpski Film uništio, upravo sa tim beznađem i nemogućnošću da pobediš takvo užasavajuće zlo. Realno, brutalno, udarac u stomak najgore vrste. Problem je ovde što se ta atmosfera zavere ipak gradi vremenom. Čim dobijemo nagoveštaj da stvari nisu onakve kakve jesu, jasno je šta se dešava i neki aspekti filma postaju predvidivi. To je proizvelo i jedan očajan, tunjavi karakter za kog sam od početka znao šta će mu biti uloga. Kada bi ispreskakali sve scene sa tim delovima filma, ne bi ni primetili da nešto fali a film bi bio još kvalitetniji. 

Kolosalan problem predstavlja i odnos glavnog lika sa porodicom. Ako i vama nije već muka od "zašto mi ne pričaš šta radiš na poslu, zašto zanemaruješ mene i dete, napustićemo te ti sebična stoko koja rizikuješ život zbog nas a nema te tu kada mutim šlag da mi pomogneš..." Bukvalno kad god je film postao mračniji i napetiji sledi telefonski razgovor sa ženom u kom je dijalog debilan do krajnjih granica. Čak i kada propusti poziv, to deluje tako iritantno da ne mogu da vam opišem. Ok, potrebni su mu žena i dete kako bi bio ranjiv. Ali sama činjenica da vidimo to dvoje na početku je dovoljna, ne trebaju mi usrani telefonski pozivi na svakih 10 minuta, hoću da gledam prokleti film. 

Kada sam pisao o odličnom Memories of a Murder, pomenuo sam sjajnu simboliku na kraju kada se čovek okrene ka kameri i zagleda se, kao da kaže "ubica može biti svakog od vas". Ovde imamo odličnu simboliku gde jedan monstrum nosi masku. Njegovo demaskiranje prati genijalan monolog. Ubica nije neko monstruoznog izgleda, nije prerasli deformitet, ubica je neko ko šeta među nama svakog dana, kupuje novine, hleb, poželi nam dobro jutro. To je realnost. 

Moram da pomenem još jednu sjajnu stvar. Kada naš detektiv postavi pitanje zašto bi bogataš želeo da ima snimak na kome ubijaju nevinu devojku. Od odgovora koji je dobio na to pitanje sam se naježio. Još jedna surova realnost braćo i sestre koja me je podsetila na monolog Sergeja Trifunovića u Srpskom Filmu: "To nije pornografija. To je život. Život jedne žrtve. Ljubav, umetnost, krv, meso i duša te žrtve u direktnom prenosu svetu koji je sve to izgubio, a sada debelo plaća kako bi mogao da gleda, iz udobnosti svoje fotelje ... Žrtva se prodaje, Miloše. U ovom svetu, žrtva je danas najskuplja roba, jer žrtva najviše oseća i najbolje pati. A mi smo žrtva. Ovaj narod je žrtva. Zato se i prodajemo."

Zanimljivosti:
Dejvid Finčer je trebao režirati film. Radnja filma je veoma slična filmu  Hardcore (1979) . Dženi Pauel, devojka koja glumi žrtvu je zapravo striptizeta. Porno film sa klistirom koji se vidi u filmu je realan samo su neke scene isečene kako bi se mogao prikazati u ovom filmu. Originalni i znatno mračniji scenario je napisao Endru Kevin Voker ali su scenario znatno izmenili Džoel Šumaher i Nikolas Kazan zbog čega je Voker napustio snimanje.

Naj scena:

Demaskiranje

Moja ocena: 7/10

The Majestic (2001)

Kod nas nazvan: Mažestik
Žanr: Drama
Režija: Frank Darabont
Glumci: Jim Carrey, Martin Landau, Bob Balaban...

Priča:
Holivudski scenarista koji je tražen zbog navodne špijunaže gubi pamćenje i igrom slučaja završava u gradiću u kom ga zamene za davno nestalog momka.

Moj osvrt:
Darabont je kreator tri remek dela, The Shawshank Redemption, Green Mile i The Mist. Iskreno, nisam ništa drugo pogledao što je pravljeno pod njegovom režiserskom palicom. Sumnjao sam da će Majestic prići blizu onim majstorijama ali verovao sam da Darabont ne može da promaši. 

Generalno, sama ideja nije loša i predstavlja dobru osnovu za simpatičan filmić. Čovek doživi nesreću, gubi pamćenje, završava u nekom tamo gradiću gde ljudi pomisle da je on momak koji je nestao u akciji u ratu. Problem je što je ovo užasavajuće naivno. Prelako ljudi poveruju u tako nešto. Ceo prokleti grad veruje u to. Ok, svi oni žele da je to istina ali do vraga, radi se o nestaloj osobi i niko ne proverava da li je neko zapravo nestao već eto, prihvataju da je ovaj čovek davno nestali lik. Ogroman problem sam imao i sa pričom o tom liku koji je nestao. Ratni heroj koji je spasao gomilu ljudi, dečko najlepše devojke u gradu, dobročinitelj, najtalentovaniji muzičar, najbolji sportista, mecena itd. Garant je i AIDS lečio, samo su zaboravili da spomenu. Iako takav user, priča o ovom nadčoveku daje dobru osnovu da mi možemo gledati dobru komediju. Mogao je ovaj lik koji se našao u koži onog nadčoveka upasti u brdo problema zato što nema sposobnosti onog nestalog supermena. Ali jok, on se sasvim fino uklapa u celu priču i sve to ide bajno i sjajno. Previše bajkovito za moj ukus. Ovo su trebali da ti Bartonu da napravi neku sprdnju. 

Problem je što je i glavni lik potpuno nezanimljiv. On je kao neki scenarista koga je neko optužio da je ruski špijun. Ta priča pije vodu al juče. Totalno nezanimljivo i nejasno zašto je kreirano. Tačnije nije jasno do finala i predfinala filma ali o tome posle. Elem, kako je priča o ovom čovi smejurija, prilično je jasno šta se gubi i dobija pronalaženjem pravog identiteta. Jasno je kao dan da će tu biti SAMO izneverenih očekivanja i onog "majstore, iako si učinio mnogo dobrih stvari, ti si izneverio očekivanja, povredio si nas..." Naravno, tu je jedna čedna deva jer neko bi morao da bude teško povređen, neko bi ovaj film trebao da pretvori u jednu šablončinu od romantične komedije sa neizbežnim toplo-hladno-toplo sistemom. Ništa tu ni zanimljivo ni novo nisam video. Jadna i smešna couldn't care less romantična pričica između nezanimljivog momka koji nije onaj koji izgleda da jeste i lepuškaste devojke koja jeste ona koja izgleda da jeste.

Naravno, on se odlično uklapa u ovo društvance, donosi im sreću, pokreće nove dobre stvari. Opet, ceo taj grad deluje plastično. Recimo ako ste gledali Edvarda Makazorukog, tamo su svi sem jedne porodice bili debili (mada ni ta porodica nije naročito spašena). Ovde su svi u nekom uduvanom, zaljubljenom stanju i sve će im biti fino, bajno i sjajno. Lošim stvarima je samo mesto u pričama iz prošlosti. Ok, film pokazuje lepo jednu stvar, a to je nešto na šta mi je Djuka skrenula pažnju kada je pisala o Franklyn-u. Koliki god da si promašaj, opet možeš biti nečija sreća. Ovde lik uspeva da usreći mnoge iako nije ono što svi misle da jeste. Ali ovde postoji dvosekli mač. Problem je u tome što film pokazuje da je čovek zamenjiv. Dakle jednog nadčoveka, ratnog heroja, mecenu, dobročinitelja, najtalentovanijeg muzičara, najboljeg sportistu menja bez ikakvih problema jedan tunjavi scenarista. Vidite li sada zašto ova priča smrdi. Najgadnija stvar je što je svaki segment, bio on drama, romantična komedija ili nešto treće, nabijen patetikom najgore vrste. Znate uvek šta će da se desi, ko će koga u koju žicu da pogodi, ko će kada i zbog čega da promeni mišljenje itd. Svako dobročinstvo i svaki dobar gest glavnog lika treba da proizvede neku emociju ali do toga ne može da dođe jer je svaki taj gest predvidiv. Primer: neki stari lik priča nekoliko minuta kako mu treba sat. Naravno, ovaj naš dobričina mu kupuje sat. Tu ima toliko emotivnog naboja kao u ove dve rečenice. 

Sve ovo bih istrpeo nekako i dao filmu jednu peticu koja bi ga okarakterisala kao ok filmić. Problem je onda (pred)finale. Elem, ceo film, iako ni 1% nije imao nešto originalno (osim same ideje) užasavajuće je predvidiv. Ovaj poslednji segment filma je baziran na onoj priči kako je ovaj tunjavac zapravo nepravedno optužen. Braćo i sestre, ovo je verovatno najgora scena iz sudnice koju sam video. Prvo, ceo slučaj je kao izrežiran i ovaj naš jadnik treba da izgovori brdo laži kako bi se izvukao. Pa onda znamo da lik neće reći to što će reći i onda on održava govor prepun patetike o ljubavi, patetike o hrabrosti, patetike o smelosti, patetike o ljudskim pravima i slobodama... I sad na kraju treba da budem zadovoljan filmom gde imamo tunjavca, priču o nadčoveku, grupu veselih drugara koji nasedaju na priču i lako menjaju jednog supermena teletabisom, grupu ograničenih koja kao sudi ovom teletabisu praveći ovo još gorim filmom nego što jeste. Ideja za priču je verovatno originalna. Sve ostalo je prvorazredno, hiljadu puta viđeno patetično trabunjanje za koje više nemam strpljenja. 

Film nije uspeo da nam ponudi zabavnu pričicu. Umesto nje dobili smo patetično prežvakavanje stvari koje smo videli. Film nije uspeo da pošalje poruku, jer se fino pokakio na sve što je želeo da uradi. Film nema zaplet, nema ideju vodilju, nema rasplet. Film je kolekcija scena koje i sami slažete u glavi pre nego što dođe do njih. Ako su hteli simboličnu bajkovitost sa odlično zauzdanom patetikom, trebali su da pogledaju Field of Dreams da bi znali kako se to radi. Ako su hteli da se sprdaju, ovoga je morao Barton da se lati. Zapravo tražim reči kojima bih najbolje opisao ono što film jeste, ali ne treba mi tu puno reči. Ovo je jedna lepo usnimljena RERERERERECIKLAŽA u kojoj sam uživao samo kada je Lauri Holden pred okom kamere.

Zanimljivosti:
U Ferndejlu ne postoje ni Majestic ni Mabel's Diner. Poslednji bioskopski film Džejmsa Vitmora. Met Dejmon pozajmljuje glas Albertu Lukasu.

Naj scena:

Na svetioniku - isključivo zbog estetike scene i Lauri Holden.

Moja ocena: 4/10

End of the Line (2007)

Žanr: Horor | Triler
Režija: Maurice Devereaux
Glumci: Ilona Elkin, Nicolas Wright, Neil Napier...

Priča:
U ovom uznemirujućem i jezivom trileru, Karen, mlada medicinska sestra koja radi na psihijatriji, hvata poslednji noćni voz koji se zaustavlja negde na sredini tunela. Kako oni oko nje bivaju brutalno ubijeni, sa još šačicom ljudi ona mora da se bori za opstanak dok se zastrašujući događaji odvijaju oko njih.

Moj osvrt:
Ovaj film je klasičan primer kako sa malo budžeta možeš da napraviš nešto pristojno. Prvo, skoro ceo film se odvija u tunelu metroa. Konstantno smo u tom zatvorenom prostoru. Jasno je kao dan da je odatle beg od opasnosti prilično težak. To je samo jedna prednost filma. Druga prednost je što nam se pomalo nagovesti da se slične stvari dešavaju i napolju. To tek izgleda opasno dobro. Prva logična pomisao mene kao gledaoca je prirodno odbijanje takvog nagoveštaja. Mislim nigde logike, nigde veze da je gomila verski ostrašćenih ljudi poludela i krenula da ubija sve oko sebe zbog ko zna čega. Braćo i sestre, kako je film proticao, sve manje sam bio ubeđen u ovu svoju tvrdnju. Ako je film uspeo da me dovede u situaciju da se zapitam da li je moguće da se ovako nešto zaista dešava i van tunela, onda je to dobar pokazatelj kako je napravljen. 

Sad skontah da vam uopšte nisam ni objasnio šta se desilo. U jednom momentu, u metrou, nekoliko ljudi je krenulo da izvršava verska ubistva. U principu baš gotivim filmove gde imamo sekte, fanatike, obrede i slične pizdarije. Prvo, budimo realni, Biblija je genijalna inspiracija za bilo kakvu horor priču. I sama je prepuna hororističnih stvari a drugo, mnogo je proročanstava koja mogu da se iskoriste. End of the Line pokušava da se igra sa najavom apokalipse. Naravno, neću vam govoriti da li se to zaista dešava ili ne, ipak otkrijte sami. 

Sama tema sudnjeg dana i apokalipse otvara mnoge mogućnosti. Kako je ovo film malog budžeta nije mogao da koketira sa tom temom nekim kolosalnim efektima smaka sveta. Nagoveštaj nam je dat na nadasve originalan način. Realno, sve teme sa apokalipsom filmovi nam donose smak sveta u kojem vremenske nepogode pustoše svet (2012) ili dolazi do uništenja biljnog i životinjskog sveta pri čemu se ljudi pretvaraju u kanibale (The Road, Book of Eli). Ovde imamo neki sasvim drugi nagoveštaj svega. 2012 sam gledao zbog efekata uništenja i sumnjam da ću ga gledati još jednom, ovaj film ću sigurno još jednom pogledati jer je pametno napravljen. 

Što se tiče verskih fanatika, čoveče ala je ovo bilo sablasno. Oni kreću u svoj krvavi pohod slepi za sve osim za logiku koja im je usađena. E tu smo. Film se na užasno pametan način sukobljava sa religijom. Ne sa pravom istinskom verom, već sa religijom propovedanom kroz gomile bajki, pravila, zakona, kazni od strane ljudi u mantijama. Imamo vernike i na strani kojoj preti smrt, tako da nemamo obračun sa verom, već sa slepilom koje religija kao ovakva propagira. Dopada mi se što je baš taj aspekt ostao malo uslovno rečeno nejasan. Jasno je da oni slute apokalipsu i kreću u ubijanje drugih koji nisu istog mišljenja poput njih. Na taj način oni "oslobađaju" svoje žrtve. Tu film jasno šamara neke stvari u religiji. Verujem da znate priču o Avramu od koga je Bog tražio da žrtvuje svog sina da bi mu pokazao odanost. Na tu temu imamo jednu užasavajuće jezivu scenu. Generalno, neke stvari oko ovih fanatika su ostale nejasne, ali odgovori na ta pitanja i nisu tako bitni. Kao što sam već pisao, bolje je da živimo u blaženom neznanju nego dan nam daju retardirano objašnjenje. 

Religija, čak i kao takva nikako ne može biti sto posto odgovorna za sranja koja joj pripisuju. Nije u njoj najveći problem. Najveći problem je u čoveku. Njega niko ne tera da veruje u nešto, njega niko ne tera da formira svoj stav - može da mu nagovesti, ali promena stava striktno zavisi od čoveka. End of The Line pokazuje i to. Ok, ovi fanatici imaju svoje principe sa kojim se kose i katolici koje vidimo u filmu, sa kojim se kose svi ovi uslovno rečeno pozitivci, ali da li svi fanatici doslovno poštuju ono u šta veruju? Da li i ovi pozitivci poštuju moralne principe, principe koje im njihova vera propagira? Malo sutra. Čovek sa svojim principima je taj koji kreira sve, čovek je stvorio i prave i lažne principe, čovek je stvorio i istinu i laž, čovek je stvorio i verovatno sva božanstva za koja znamo, čovek je stvorio i dobro i zlo. To je poenta ovog filma. 

Kao što rekoh, ono što mi se baš dopalo je to što je film počeo da poljuljava moj stav da je ovo samo grupa ludaka koja pravi sranja. A pazite kakvo se pitanje onda otvara: Šta ako je napolju zaista započela apokalipsa? Ako mislite da to nije sad neko veliko pitanje, zapitajte i ovo: da li dolazak apokalipse opravdava ova jeziva dela koja čine fanatici? Da li su oni ti koji zapravo imaju odgovor i drže rešenje u svojim rukama. Opa! Jedan film sa smešnim budžetom, jadnim glumcima, slabom kamerom je uspeo sve ovo da pokaže. Mislite o tome malo. 

Naravno, moram pobrojati i negativnosti. Gluma je slabašna ali podnošljiva. Kamerom nisam naročito oduševljen takođe. Iako jadnog budžeta, mogu da kažem da su povremeni specijalni efekti sasvim ok. To se posebno vidi na nekim sablasnim pojavama. Sve ove negativnosti su posledica slabog budžeta, tu nema sumnje. Ono što nije efekat slabog budžeta i ono što je po mom mišljenju najslabiji deo filma su scene u kojim likovi beže od ovih fanatika. Čini mi se da ima malo previše tih scena. Ok, daju one na akciji, frci i čemu već, ali baš tada se ubije sablasnost i simbolika koju film nosi. 

Po običaju, da sumiram: ovo je film jadnog budžeta, siromašan kvalitetom glume i velelepnom scenografijom ali i film velikih mogućnosti. Poseduje brdo dobrih ideja koje je retko ko obradio ovako efektno, poseduje gomilu sablasnih scena bez prezanja da se pokaže nešto surovo, bavi se ljudskom prirodom na efikasan i upečatljiv način, baca u dilemu i uspe da ubedi u neverovatno. Ako gomile novokomponovanih smeća zaslužuju stotine miliona za svoj budžet (Hunger Games, Pacific Rim, Wolverine...) a ne mogu da naprave nešto vredno pažnje, zašto likovima koji naprave ovako nešto ne dati šansu? Da je budžet filma bio veći, tada bi on izgledao bolje, imao bolje glumce i veroavatno omogućio Deverou da napravi remek delo. Samim tim i ocena bi bila barem za jednu veća. Ako gledate film zbog efekata, obiđite ovo. Ako volite pametne filmove, filmove koji imaju muda da budu svoji, ne propuštajte ovo.

Zanimljivosti:
Kada je film prikazan, časopis The Village Voice ga je nazvao jezivim i originalnim a Robert Kargil sa Ain't It Cool vesti je film nazvao inspirativnim, originalnim i hrabrim delom koje je impresivno bez obzira na skroman budžet. Film je dobio specijalnu nagradu žirija na Fantastic Fest-u.

Naj scena:

Odgovor

Moja ocena: 7/10

A Nightmare on Elm Street (1984)

Kod nas nazvan: Strava u Ulici Brestova
Žanr: Horor
Režija: Wes Craven
Glumci: John Saxon, Heather Langenkamp, Johnny Depp...

Priča:
Fredi Kruger proganja svoje žrtve kroz snove. Stvar je u tome što ako ih ubije u snu, oni su mrtvi i na javi.

Moj osvrt:
Jedini način da čovek doživi neki nerealni horor je naravno košmar. Kada dođe buđenje, to je svakako oslobođenje i olakšanje. A šta kada ne bi bilo tako? Šta kada bi ono što vam se dešava u snu bilo pretočeno i na javu? Prvo, postoji nemoć jer čovek ne može da bira šta sanja. Čak i da može da kontroliše ponašanje u snu, on nikako ne može da promeni lokaciju i/ili izbegne neke neminovne situacije. Braćo i sestre, hoću samo da pokažem koliko je ova ideja sjajna.

San predstavlja odmor svakako, ali san koji bi mogao da okonča život, to donosi sasvim neku drugu dimenziju. Prvo, čovek umesto da se raduje odmoru, plaši se sna, plaši se za sopstveni život. To doprinosi da on izbegava san. Ako već izbegava san, on je potpuno neuravnotežen. Dugo odsustvo sna može uticati da se mozak povremeno isključi i da osoba počne da sanja na jedan kratak momenat. To je činjenica koju ovaj film savršeno koristi. I kada je san u pitanju i kada je java u pitanju, jeza je prisutna. Ovaj stari Krejven koji je znao šta radi ovde je maestralno maskirao prelaze između sna i jave. Zbog toga, film ima sasvim prirodan tok i konstantno nas drži napete. 

Kada god gledam ovaj film, na pamet mi padne koliko je on prepun odličnih scena. U novim hororima, pa čak i dobrim, moramo prilično da čekamo da vidimo nešto jezivo. Evo recimo [Rec] nas prilično udavi između par strašnih scena dok nešto zapravo i ne počne da se dešava. A Nightmare on Elm's Street prosto bombarduje horor scenama. Nema čak ovde ni onih štrecalica, nema onog da pomislite da će možda nešto da se desi, nema mačaka koje iskaču niodakle čisto da bude da smo bez razloga strepeli. Ovde se dešavaju samo konkretne stvari. Od početka do kraja, film nema ni jednu jedinu scenu viška a svaka scena zaista pripada ovom žanru. 

Kako već rekoh da nas film bombarduje sa mnogo horor scena, moram reći i da su one maestralne. Svaka egzekucija je sjajno osmišljena i nezaboravna. Uvek se stvori napeta atmosfera i onda sama scena sa svim svojim jezivim stvarima isprati to na najbolji mogući način. Film je prepun karakterističnih horor detalja. Od pojava Fredija, njegovog izgleda, preko njegove rukavice do svake egzekucije, sve je ovo jedinstveno. Znate da volim horor i kada bih birao omiljene horor scene, barem dve iz ovog ostvarenja bi bile u samom vrhu. To dovoljno govori šta mislim o ovom filmu.

Za razliku od morona iz Scream serijala (čast pojedincima) Krejven je ovde pokazao kakvi tinejdžeri terba da budu u filmovima. Ovde imamo sasvim regularne likove koji pokazuju da imaju kefala, ranjivi su, realni u svim svojim tinejdžerskim problemima. Njihove odluke nikada ne dolaze u pitanje i glupost mogu da naprave samo u snu. Glavni lik je simpatična Nensi i kroz priču ona izrasta u tinejdž verziju Ripli iz Alien filmova. Takođe, ostali likovi su sasvim ok. Krejven je vešto napravio ovaj film tako da nemamo onih idiotskih scena "niko mi ne veruje a ja vrištim svima nerealne stvari". Ovde je priča takva da likovi polako otkrivaju šta je zapravo opasnost.

Što se tiče samog Fredija, pored karakterističnog izgleda, dobijamo i priču vezanu za njega. Ta mala priča je dovoljna da se vidi o kakvom je monstrumu reč. E sada, kako je došlo dovde da on deluje kroz snove, zašto i kako zapravo radi sve ovo što radi, to nećemo ni saznati. Ali budimo realni, želimo li neko idiotsko objašnjenje takvih stvari. Recimo smeće od Silent Hill 2 nam objašnjava gomilu nerešenih stvari iz prvog dela a sva lepota tih stvari je i bila u tome što nemamo sve detalje, što su te misteriozne stvari savršene takve kakve jesu. Plaši li nas više ono što nismo upoznali, ono čije namere, kvalitete, prednosti i mane ne znamo ili ono što smo upoznali do krajnjeg detalja? Ne treba mi nikakvo objašnjenje koje će uprostiti priču i prizemljiti jeziv lik. 

Ono što volim u hororima to je osećaj konstante opasnosti i bezizlaznosti. Ovde imamo i jedno i drugo. Frediju se ne može pobeći, pre ili kasnije žrtve moraju da zaspe. Ne vidimo ni rešenje kako ga pobediti, ipak su žrtve tinejdžeri koji ne mogu da se pohvale fizičkom nadmoći. Takođe, san je prirodno Fredijevo okruženje tako da žrtve tu nemaju puno šanse. Što se tiče beznadežnosti, ne vidi se neko rešenje kako pobediti Fredija. Nema nekog glupavog rešenja koje iskrsne niotkuda. Naprotiv. Film nam u svojim idejama i otvara mnoga pitanja i ostavlja mnoge stvari takve da ih možemo tumačiti na različite načine. Ponavljam još jednom, ljudi se plaše nepoznatog. Druga bitna stvar je taj nagoveštaj na koji čovek u svojoj glavi može da doda gomile jezivih stvari. Film u finalu upravo pruža tako nešto. Otvara gomilu pitanja, dostavlja horor, nagoveštava nešto još jezivije ali time je i ostavio prostor nastavcima. 

A Nightmare on Elm's Street je svakako klasik horora i po mom mišljenju najbolji Krejvenov film, film koji ga je ovekovečio kao legendu žanra. Na ovakvim stvarima je trebao da (o)stane. Kada pogledam ovaj film, prosto ne mogu da verujem da je isti čovek napravio Scream-ove, My Soul To Take, Vampire in Brooklyn... Nadajmo se da Krejven drži barem još jedan dobar horor u sebi.

Zanimljivosti:
Fredi Kruger je dobio ime po Krejvenovom školskom drugu koji ga je maltretirao kada su bili deca. Kruger je trebao izgledati još jezivije: zubi su trebali viriti kroz spržene usne, gnoj je trebala da curi na sve strane i lobanja je trebala da se vidi na jednom delu glave. Dejvid Miler koji je radio maske je ubedio Krejvena da ove detalje ne ubacuju jer maska nije mogla biti toliko realistično napravljena. Heder Langenkamp (Nensi) je provela 12 sati u kadi tokom snimanja filma. Ovo je drugi film koji je producirala New Line Cinema. Prvi film je bio Alone in The Dark koji nije imao baš puno uspeha. Ovaj film je ipak doneo veliki uspeh ovoj produkcijskoj kući. 

Originalna rukavica iz ovog filma se pojavljuje u drugom delu, u Evil Dead II filmu i bila je pozajmljena za potrebe snimanja trećeg dela i tada je izgubljena i nikada više nije pronađena. Skoro 2000 litara lažne krvi je iskorišćeno za potrebe filma. "Elm Street" ime ulice nikada nije izgovoreno u filmu. U sceni kada Frediju narastaju ruke, dva čoveka sa ribarskim štapovima su stajala sa strane i upravljala njima. Prvi film Džonija Depa. Krejven je odabrao boje za Fredijev džemper tako što je čuo da te dve boje predstavljaju najveći kontrast za ljudsko oko. Iskre koje rukavica proizvodi su stvorene tako što je rukavica povezana sa akumulatorom a zvuk je dobijem struganjem noža o metalnu stolicu. Film je snimljen za 30 dana. U sceni kada Nensi beži od Fredija i ide ka svojoj kući, Heder Langenkamp je posekla nogu. U nekim scenama se jasno može videti kako ona hramlje. Prvi put kada je probao čuvenu rukavicu, Robert Englund se posekao.

Naj scena:

Pojava na zidu.

Moja ocena: 9/10