Il gattopardo / The Leopard (1963)

 

Žanr: Drama | Istorijski
Režija: Luchino Visconti
Glumci: Burt Lancaster, Alain Delon, Claudia Cardinale

Priča:
Princ Salina, plemeniti aristokrata pokušava da sačuva porodicu i status usled previranja na Siciliji.

Moj osvrt:
Kada je na meniju klasik, bilo da su u pitanju knjiga, film ili strip, jedno je sigurno a to je da nema greške. Dobro, skoro uvek je to sigurno. Nekad se zalomi i nešto što nam ne leži, što je možda malko i precenjeno ali to su retki slučajevi. Ali na sreću ovde to nije slučaj. Šta, jeste slučaj? Pa kako čoveče? Hoćeš da mi kažeš da klasik sa Bert Lankasterom, Alan Delonom, Klaudijom Kardinale, Terens Hilom i ostalima nije ispunio očekivanja? Da li je moguće sa takvom gardom napraviti ne tako dobar film? Na žalost, moguće je. 

 

Ok, razumem, ovo je čuveni klasik, po mnogim relevantnim listama jedan od sto najboljih filmova ikada. Za mene on je bio obaveza koja je donela tek nekoliko momenata brilijantnosti. Naredna paralela mi je konstantno bila u glavi. Sećam se kako sam kao klinac pomagao mami u plevljenju luka. Nimalo zabavna obaveza kao npr. zalivanje ili košenje bašte ili voćnjaka koje i dan danas obožavam. No, znaš da treba da pomogneš i uradiš to, pleviš one travke i smaraš se najgadnije moguće. Čekaj, stani, gde su tu momenti brilijantnosti? Eeee pa nekada pronađeš nešto što je dugo bilo u zemlji, neki poseban kamenčić, novčić, parče razbijene keramike, ekser itd. Za mene kao klinju to je bilo pravo malo blago. Ovaj film je upravo to, trosatno plevljenje luka, pronađen novčić pa čak i jedan zlatnik. No da li bih ta tri sata menjao za neku drugu zabavu a da ostanem bez zlatnika? Istog momenta. 

 

Za one koji su duže sa mnom nije tajna da mi spor ritam filma ne smeta. Čak i kad je taj ritam ubistveno dosadan tu sam da sačekam jer neretko je u takvom ritmu i poenta, neretko takav ritam donese atmosferu ili vas uljuljka u odgovarajuće raspoloženje. Ovde to nije slučaj. U tri sata filma, previše je scena koje predstavljaju repetitivne sekvence. Beskrajne šetnje, plesovi, lutanja, prolasci kroz prostorije itd. Vizuelno, to je prelepo. Suštinski, to je jako prazno. Perfektno je doneta ta slika aristokratije. Šta je tu loše? To što me jako zaboli da gledam dame u haljinama kako se šetaju dok im je vrućina, tako što me ne zanima beskrajno lutanje kroz dvorac koje nema poentu i ništa nam ne govori. Dobro, ima tu poneki detalj ali nije vredan ovakvog vremenskog samoubistva. 

 

Kada pomenuh detalje, osim onog najvećeg kvaliteta o kojem ću kasnije, pomenuću upravo te neke sitnice. Pomenuo sam lutanja kroz prostorije zamka. Vidimo da su tu neke sobe prašnjave, oronule i zaboravljene. Da, to simbolizuje nešto o čemu je ovaj film želeo da priča - prolaznost jednog doba. Nestanak upravo aristorkatije koju posmatramo. I na početku filma imamo scenu molitve koju prekidaju buka i panika. Fenomenalna simbolika. Stanje duševnog mira i predanost molitvi prekida buka - odlična najava problema i lošeg vremena. Ovo su sjajne stvari ali su zatrpane u dosta propusta i dosta potrošenog vremena. 

 

Ovo naredno o čemu ću da pričam je uslovno rečeno mana. Razumem da Bert Lankaster ne zna italijanski ili ga ne priča dovoljno da bude ubedljivi Italijan. Naravno on je ovde dabovan i to me je ubilo u pojam. Lankaster je čovek koji ima kolosalan glumački autoritet. Gde god sam ga gledao, kada je u sceni, ko god da je pored njega, Lankaster uspeva da drži spotlajt na sebi. Nedavno sam baš pisao o Ostrvu Dr. Moroa. Takav doktor treba da bude ludi naučnik iz mašte i nerealan lik. Lankaster uspeva da nam da potpuno opipljivog čoveka. I sada u svakoj sceni ja ne čujem njega već drugog glumca koji mu pozajmljuje glas. Čoveče. Jel možete da zamislite da gledate Merkjurija na sceni ali da njegove pesme peva neko drugi? Da čujete totalno drugačiji glas i drugu emociju? Koliko god da je dobro, to jednostavno nije ono što očekujemo. Toliko je ovo ostavilo loš utisak na mene. Gluma je tu, vidi se da čovek dominira scenom ali glas to ne prati. Glas je onaj italijanski veseljak i ne čujem mu emociju koju bih očekivao naspram onog što vidim. 

 

Pomenuh početni loš prednznak. Vojnik je ubijen, vidimo ratno stanje i najavljuju se drastične promene. Recimo da nemate puno informacija o ovom delu istorije. Film nam daje srednji prst. Zašto se nemiri događaju? Šta je problem? Ko se buni protiv koga? Ko je u opasnosti? Kako je došlo do toga? Ne znamo ama baš ništa. Gledamo prolivanje krvi na koje se pljuje a to rade i likovi u filmu ali i sam film ne dajući tome nikakav poseban značaj. Film ne govori ništa o tome kao što rekoh. Likovi - to je samo malo uticalo na njih u jednom momentu. Posle vidimo i promenu strane bez nekog razloga. Gde su tu ideali? Sledi nam vreme velikih promena. Šta su ideali koji se gaze? Ništa brate, evo proći će vreme beskrajnih šetnji uštogljenih aristokrata i čednih dama u elegantnim haljinama.

 

Ako se već vremena menjaju, prikaži nam šta se gubi? Ali ali ali prikazano je. Nije. To nisu šetnje čednih dama niti vožnje kočijom. Sve što je prikazano i sve što vredi su govori princa Fabricija Saline (Lankaster). To su briljiantni momenti u kojima on govori kakvo vreme dolazi, šta nestaje, kakva osećanja se gube. Genijalština ali tu imamo nula zasluge režiji. Sva zasluga tu ide Lankasteru i nekom ko je pisao taj tekst. Ako bih isekao tih dvadesetak minuta iz trosatnog filma, tom isečku bih dao čistu desetku. Ovo ostalo ne možeš ni u viršle samleti. Vidimo kako je stari aristorkata, dobar čovek kojeg svi vole slomljen. Vidimo naslagane godine iskustva koje bolno govore iz njega. Problem je što sve oko toga ne govori ni jedan procenat o onome što on govori. Taj deo jako štrči, kao refren u pesmi "Sanjam" grupe "Indexi". 

 

Pristup ovoj priči je pristup koji vidimo kod italijana u svim komedijama - totalno neozbiljan. Gledali ste Allo Allo seriju. Setite se italijanskog generala Bertorelija. E takvi su ovde likovi samo što na žalost nisu zabavni u toj meri. Gomila pajaca koju treba da shvatim ozbiljno. Prolazi vreme velikog aristokrate (iako ne znamo zašto) a dolazi vreme jednog Don Kalođera - to je tek šou program. Ok, znamo da neškolovane budaletine mogu da dođu na vlast. Čast izuzecima ali takvi ulgavnom vladaju kod nas. Ali ovaj lik je totalni pajac. Čak se i film sprda sa njim. Ok, namera jeste da nam pokažu kako se vreme menja i kakvi dolaze na scenu ali ovaj čova izgleda kao prosečni lik iz Selo Gori a Baba se češlja. I sad takav će da zameni velikog aristokratu ooooo tuge pregoleme. Da me maneš.

 

Nemojmo o tome da u ovakvom stavu postoji nerazumevanje simbolike. Da, vladaju loši i nikakvi, da takvi mogu da dođu na scenu. Šta to onda govori o ovima pre njih? Uspeli su da izgube od takvih. Treba da žalim aristokratu kojeg je zbacio obični lelemud. Ne, takvi nisu vredni žaljenja. Ako si izgubio od zlog, izgubio si jer je pametniji od tebe ili nadmoćniji ili mudriji. Ovaj don Kalođero to nije. Ako izgubiš od ovako nekog, ti si egoistična budala koja živi u oblacima i misli da je bogom dan. Ali ovaj princ nije takav. On je fantastična ličnost. I onda shvatamo da film ne uzima samog sebe za ozbiljno. 

 

Ček, film donosi još jednu odličnu scenu a to je razgovor koji vode princ i jedan seljak. I jedan i drugi daju svoje viđenje politike. Iako su viđenja različita obojica su u pravu. Kako to? Tako što su dve različite pozicije, dva različita statusa, dva potpuno drugačija sveta. U svetu u kom živimo teška je simbioza ovakvih različitih statusa. Svako daje svoje viđenje na karakterističan i ubedljiv način i razumećete obojicu. Nije tekst koji oni izgovaraju spektakularan ali su okolnosti koje čine ovu scenu perfektno odabrane.

 

Sve u svemu Leopard je za mene opasno veliko razočarenje. Isecite odavde samo scene sa Lankasterom i slušajte samo šta on priča (i jednom poslušajte i onog pomenutog seljaka), ovaj film zaslužuje desetku. No sve ostalo ovde je poluprozivod, precenjeno, napravljeno bez trunke truda, bez velike drame koju treba samo da pretpostavimo. Sve je ovo jedan veliki bal a ljudi koji plešu na ovom balu su užasavajuće nebitni. Sve je ovo aristokratska šminka preko klišeiziranih lutki za čiju sudbinu me jako zabole. Mogu da kažem da se ne kajem što sam gledao samo zbog Lankastera. Neka je ovo jedan od najboljih filmova koje možete pogledati. Za mene on predstavlja nešto poput Interstellara ovog doba, kolosalni spektakl bez trunke inteligencije u priči.

Zanimljivosti:
Režiser je bio nezadovoljan izborom Lankastera za glavnu ulogu i jako se loše odnosio prema njemu. Čuveni glumac mu se konačno suprotstavio posle čega se njihov loš odnos izgladio. Korišćeno je na hiljadu sveća tokom snimanja i one su bile konstantno menjane zato što kamere tog doba nisu mogle postići pravo osvetljenje.

Naj scene:

Tata Lankaster

Bert Lankaster: 10/10
Moja ocena: 6/10

13 Graves (2019)

 

Žanr: Horor | Misterija
Režija: John Langridge
Glumci: Kevin Leslie, Morgan James, Jacob Anderton...

Priča:
Dvojica plaćenih ubica koji pokušavaju da se otarase svoje poslednje žrtve u šumi postaju lovina natprirodnih sila.

Moj osvrt:
13 Graves ni po čemu nije vrhunski film niti skriveni dragulj ali je sjajan mali filmić koji je povremeno briljira i za ove novce dostavlja i te kako dobru vrednost. Ako prilazite ovome kao čistokrvnom hororu onda nećete dobiti ništa posebno. Ako mu priđete kao parodiji ili horor komediji e tu je priča znatno drugačija. 

 

Recimo ako ste slučajno pustili ovaj film a da nemate pojma o čemu se radi i kojeg je žanra, totalno će vas ubediti da je u pitanju krimi drama. Znate i sami kako nekada horori potroše mnogo vremena dok ne krene ono zbog čega ih gledamo, pa smo prisiljeni da gledamo npr. tinejdžere u provodu i kada se film posle pola sata smiluje da nam ponudi nešto mi kao treba da shvatimo koliko je on dobar. Ma daj. 13 graves kreće tako da se jasno vidi uticaj Gaja Ričija. Tek kasnije on prerasta u horor parodiju ali svaka čast za to što nas nisu davili dok horor nije počeo da se odvija. 

 

Ok, ovo je niskobudžetni film pa ne možete očekviati ne znam kakvu glumu ali ja sam bio oduševljen tandemom Lesli - Džejms. Njihovi likovi imaju sjajnu hemiju i izgleda kao da glume zajedno jako dugo. Njihovi dijalozi i situacije u koje upadaju su jako dobri i najveći su kvalitet filma. Više puta sam se slatko nasmejao a na nekim mestima i više nego prijatno iznenadio. 

 

Zvuk u ovom filmu je nešto najbolje ili najgore što možete čuti. Najgore - efekti pucnjeva. Ok, sami vizuelni efekti su truba jer film nema neki budžet. Ne zanima me. Ali zvučni efekti su smejurija. Ni jedno oruže ne zvuči kao oružje. Pucanj iz sačmare zvuči kao da je neko zalupio vrata. Šta je onda najbolje? Sve ostalo. Zvuci prirode u šumi, muzika koja podiže atmosferu i pojačava momente pretnje - neprocenjivo. Vidi se da je uložen veliki trud u ovo. Prosto je neverovatno da su tako omanuli sa zvucima pusnjave. 

 

Film naravno boluje od onih nelogičnosti. Likovi uz sebe nemaju mobilni telefon, pa će da ulete u nešto što izgleda kao očigledna opasnost itd. Imao bih veliki problem sa tim da film zapravo ne parodira horor potencirajući na horor klišeima do besmisla. Recimo znate one situacije kada likovi krenu da lude posle nekog vremena. Ovde jedan lik ludi jako brzo, ni zbog čega i ni iz čega. Taman kada pomislite da je ovo prejeftino, reakcija drugog lika na patnju prvog je urnebesna. E to je momenat kada vam film kaže "aloe, sprdamo se, obrati pažnju". Ali ne, površni gledaoc će da baci ovaj film u đubre jer posmatra ovo kao još jedan horor kliše. 

 

Još jedna genijalna situacija kojom se film igra je pokajanje. Znate i sami kako, kad su na kraju puta, likovi po fimovima kreću da se kaju jer plaćaju za svoje grehe. Pomire se sa sudbinom i jebigica, šta da se radi. Daj da okajem sve pre nego počnem mirisati cveće odozdo. 13 Graves me je kupio i ovim. Daje nam čovu koji nema trunku griže savesti a ima sve preduslove da se baci na to klišeirizano kajanje. Ovde film pokazuje srednjak klišeima. Zašto sad ovo kada se odlučio za sprdnju sa klišeima? Zato što nam ovako kaže da se ne kaje zbog sranja koja je do tada pravio. Pravi ih namerno bez ikakvog validnog razloga. Namerno forsira stvari koje su tako očigledne u svim današnjim hororima. Ali u finalu upravo dokazuje da sve baljezgarije koje pravi, nije zažalio. Još jedan dokaz za ovu tvrdnju je činjenica da ni za jedno zlodelo mi ne vidimo pravi povod. 

 

Šta je ono bez čega ni jedan današnji horor ne funkcioniše. Obrt. Tvist. Preokret. Zovite ga kako god. I ovo je čista genijalština. Film daje tvist koji je totalno besmislen kao i većina tvistova u današnjim filmovima. Ali šta on radi? On svog heroja pretvara u još jednog koji pripada određenoj grupi. On ga smešta na neki način među usputne žrtve. Šta nam time 13 Graves govori? Korišćenjem šablona i forsiranjem klišea, praviš samo još jedan horor u nizu. Još jedan film koji će biti zaboravljen, biće u grupi sa svim ostalim. Samim tim, što je više tih "ostalih" manje su šanse da u toj masi pronađete nešto dobro. 

 

13 Graves nije filmčina, nije nešto što je masterpis i što će vas oduševiti. Ali za mene je pravo malo osveženje zakopano u moru niskobudžetnih filmova. Odlično me je zabavio parodiranjem današnjih horor filmova, glumci imaju odličnu hemiju što je više nego očigledno, efekti zvuka (sem pucnjeva) su sjajni. Vidim da ga porede sa Kill List što je besmisleno jer Kill List je precenjeno smeće koje je inspirisano Wicker Manom a nema ni 1% inteligencije tog masterpisa. Ovo je potpuno drugačiji film. Priđite mu otvorenog uma i dobićete nešto sasvim zadovoljavajuće.

Zanimljivosti:
13 Graves je sniman 13 dana. Delovi životinja su korišćeni u sceni kod oltara. Lokalno stanovništvo je pomagalo pri snimanju gde su mnogi od njih čak i tumačili sporedne uloge u filmu.

Naj scena:

"We are cursed...."

Moja ocena: 6/10

The Black Cat (1934)

 

Žanr: Avantura | Krimi | Horor | Ljubavni | Triler
Režija: Edgar G. Ulmer
Glumci: Boris Karloff, Bela Lugosi, David Manners...

Priča:
Tokom njihovog medenog meseca, bračni par u Mađarskoj doživi saobraćajnu nesreću. Nedugo posle toga oni postaju zarobljenici sveštenika satanizma.

Moj osvrt:
Iako su ovi stariji filmovi generalno naivniji, moram da priznam da nikada nisam bio razočaran njima. Čak i kada kvalitet nije na baš visokom nivou vidimo temelj koji su ovi filmovi udarili. Ovaj film deluje kao perfektna polazna tačka za nešto mnogo dobro. Ne mogu da ga kritikujem previše zbog nedostataka. Traje samo sat vremena, zabavan je, ima dobru atmosferu, ima dva legendarna glumca i dovoljno horor tematike da je obavezna preporuka za ljubitelje ovog žanra. 

 

Koliko puta sam se samo žalio na to što u hororima novijeg doba manjka priče. Nekako mi se čini da se pod hororom samo smatraju scene strave. Ne, to nije horor, to nije dovoljno da bi imao titulu horora. Conjuring 2 mi je tu najbolji primer. On predstavlja seriju savršeno usnimljenih horor scena sa kojima praktično možete da obrišete guzicu. I onda slušam kako je to "opasan horor" zato što smo se isprepadali. Da me maneš. Uvek biram nešto što ima priču i malo jeze nego nešto što je mutavo a servira mi vizuelne užase. 

 

Black cat vas neće isprepadati. Dovoljno je star da ste izgustirali ovakav vid strave. Ali on ima toliko potencijala, toliko priča koje mogu da se razviju u nezavisne filmove da je to fascinantno. U prvih nekoliko minuta upoznajemo lik doktora Vitusa (Lugoši) i odmah smo svesni njegove mračne priče i istorije. Kada nam predstave Polciga (Karlof) žurka može da počne. Njihova istorija, njihovi dueli, sve to pršti punom snagom. I tu dolazimo do osnovnog problema - treba nam još. 

 

Treba nam još zato što film nekako podrazumeva da sve ovo treba da prihvatimo zdravo za gotovo. Ok, to nije problem jer su Lugoši i Karlof proklete legende i verujemo u stravu koju oni donose. Oni svojom pojavom i glumom nadomeste odsustvo dodatnih scena i priče. Ali želimo da znamo više zato što je ono što vidimo jako dobro. Ako mi kažeš da je čovek vođa Kulta, začini to sa nekom pričom. Ne moraš čak ni scene da mi daš, daj mi Lugošija koji priča tu jezivu priču. Konstantno se pominje sudbonosni događaj iz prošlosti. Ovo da je dočarano i scenama, tačno bih pišnuo od sreće. Ovako nam se ostavlja da prihvatimo to kako jeste. No film je imao tu nesreću da je ostao bez mnogih scena tako da možemo samo pretpostaviti šta je tu sve bilo. 

 

Od prvog do zadnjeg momenta film drži odličnu atmosferu pretnje. Nema puno vremena za uvode i besciljna lutanja. Na startu nas stavlja u situaciju da konstantno očekujemo zlo i to je kvalitet koji retki horor filmovi imaju. Dosta je i zagonetnih scena koje imaju horor tematiku i prava je šteta što ih nismo videli još. Zbog toga film (ne)planski ostavlja neka pitanja otvorena. Čak nije to toliki problem jer ako pretpostavljamo zlo, naša mašta može da proizvede veliki horor. Ali još poneki nagoveštaj bi značajno odveo film još mračnijim putem. 

 

No, u ovakvom filmu moramo imati i običnog čoveka kao nekog kome preti najveća opasnost. Iako propusti u priči jesu najveći problem ovog filma, meni je ipak ovaj zaljubljeni dvojac kojem se ne piše dobro najslabiji deo filma. Ženska uloga ima malo šarma u nekim scenicama ali muška, braćo i sestre, izgleda kao da ste stavili Barbinog Kena u svaku od scena. Ispeglani lepotan neizbrisivog osmeha i njegova totalno rutinirana uloga su mi potpuni promašaj. A treba da strepim za njegovu bezbednost? Teško. Da su ga makli u bilo kom momentu ne bih ni trepnuo. 

 

Pomenuo bih i izgled Polcigove (Karlof) kuće (dvorca). Obično u horor filmovima ovakva zdanja izgledaju viktorijanski. Ova kuća izgleda u potpunosti futuristički a u sebi krije mnoge tamnice, prolaze i užase kojih je nesumnjivo moglo biti i više. No bez obzira na to, ovo je detalj koji jednostavno ne može da promakne. 

 

Belu Lugošija je proslavila uloga negativca no ovde ga vidimo sa druge strane i iskreno, meni je impresivniji ovde nego kao grof Drakula. Valjda je ovde mnogo manje teatralan pa je samim tim i njegova uloga upečatljivija. Karlof neretko ide preko granice i u nekim scenama je teatralniji i previše se unosi, no to ni malo ne smeta jer njegova harizma i talenat to iznose na odličan način. Mnogi će reći da je velika stvar što imamo ovde dve legende horor scene. Za mene je ipak veća stvar hemija koju njih dvojica imaju. Neretko su toliko dobri da su obesmislili mladi par oko čije sudbine se vrti ova priča. 

 

Teško mi je da ocenim ovaj film. Sa jedne strane tera nas da dosta stvari uzimamo zdravo za gotovo i ostavlja dosta otvorenih delova priče. Ne nudi baš sve što može i to je zaista očigledno. Sa druge strane za ovo trajanje je zabavan, efektan, ima dobru atmosferu i dve glumačke legende. Da procenjujem ovo samo sa strane priče i toga što je film ispričao, išla bi niža ocena. No sveukupni utisak značajno popravljaju dva velika glumca, odlična atmosfera i jako pitak film za ovako kratko vreme trajanja. Hajde malo da budemo pozitivniji pa idemo sa ocenom više.

Zanimljivosti:
Jedna od neobičnih stvari za doba kada je sniman ovaj film je muzika. Muzika se u to doba pojavljivala samo u uvodu i odjavnoj špici dok je ovde čujemo kroz ceo film. Poova priča je pomenuta kako bi film skrenuo pažnju. Radnja zapravo nema veze sa pomenutom pričom. Polcigova satanistička propoved se sastoji od nekoliko rečenica na latinskom i to su uglavnom bile poslovice. Ovo je prva saradnja Lugošija i Karlofa. Pričalo se da među njima postoji veliki rivalitet jer u to doba su bili dve najveće ikone horor filma. Međutim njihova saradnja je bila i više nego pozitivna i prerasla je u veliko prijateljstvo. U Velikoj Britaniji ovaj film je prikazivan pod imenom "House of Doom" zato što je mačka simbol sreće. Ovo je prvi film koji pominje Satanistički kult.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 7/10

Last Orders (2001)

 

Žanr: Drama
Režija: Fred Schepisi
Glumci: Michael Caine, Bob Hoskins, Helen Mirren...

Priča:
Grupa prijatelja se priseća priča iz prošlostii kada jedan iz njihove grupe premine.

Moj osvrt:
Kako ne gledati film u kom su Majkl Kejn i Helen Miren. Realno? Uz njih dodajte Rej Vinstona, Keli Rajli, Dejvida Hemingsa, Boba Hoskinsa i jasno je da imamo odličnu ekipu. Verujte mi da čak nisam ni čitao o čemu se radi u filmu, odluka je bila laka. Last Orders je sasvim korektna drama, ljudska priča vredna pažnje i gledanja. Zašto onda na kraju nisam oduševljen? Zato što je ovo jedan skroz običan film. Možda sam prestrog ali Drama je žanr koji može da ti da najbolje priče ali ta ista drama mora da ima dosta varijacija na temu ili karaktesrističnih osećanja da bi bila upečatljiva. Obične ljudske priče moraju da imaju barem neke scene koje će ti se urezati u pamćenje. Recimo Belfast je generalno bio običan film ali Kiaran Hajnds i Džudi Denč su mu dali to "nešto". Oni su bili zaduženi za emociju. To i još nekoliko solidnih poruka je Belfast podiglo na nivo sasvim dobrog filma. 

 

Last Orders ima ljude koje bih gledao kako sede i štrikaju i dok to gledam mislio bih "jbt kakva gluma". Jednostavno rečeno, nisu im dali šansu da briljiraju, nisu im dali momente gde bi njihov talenat došao do izražaja. Kažem, ok je priča ali emotivno sve je jedna ravna crta. U svakom od ključnih momenata sam bio skoro pa ravnodušan. Jedna jedina scena koja me je malko pomerila pripada Hemingsu. Tu sam video neku jaču emociju čoveka koji ima malu priču ali i to malo dostavlja sjajnom glumom na perfektan način. U jako malo vremena jedini je uspeo da pokaže jače emocije, ubedio nas je da mu je stalo i da mu je jako teško. Helen Miren je dobila jednu takvu rečenicu i jeste potresno ali je užasno kratak momenat i očekivali smo ga. Kod ostalih to je tek negde zagrebano. 

 

Mišljenje o filmu mi je uglavnom pozitivno i verujem da će većini ljudi biti odličan pa ću se fokusirati na stvari koje su zaista vredne pažnje. Kako je čovek preminuo film se na pametan način vraća u prošlost, nekad bližu nekad dalju i tako pred nama uspeva da izgradi lik Džeka (Majkl Kejn) na sasvim dobar način. Isto pokušava i sta ostalima ali oni tu samo u službi razvoja Džekovog lika i priče. Imamo sve one karakteristične događaje koji će učiniti da nam ovaj čovek bude bliži i draži. No svi ti veliki događaji iz života čoveka ostaju bez nekih upečatljivih scena. Ne razumite pogrešno, nema loših scena ali premalo je upečatljivih momenata. Ono što moram da pomenem je neverovatna sličnost između glumaca koji tumače mlađe verzije likova i ovih u poznim godinama. Bio sam oduševljen koliko mlađa verzija Lenija (Hemings) liči na ovog glumca iz mladosti ali sam onda video da ga tumači njegov sin. No odlično su se potrudili da mlađe verzije i te kako podsećaju na ove starije. 

 

Sviđa mi se i onaj deo gde se potencira na mestu od značaja za Džeka a to je ovde Margejt. Setimo se Chinatowna gde je na neki način to mesto simbolizovalo loša osećanja i stvari koje smo izgubili. Ovde je Margejt to mesto za koje nas vežu lepe emocije. Pomalo je tužno kada vidimo da se tu odvijalo tek nekoliko lepih momenata. Ali opet, to daje na značaju i najmanjoj lepoti koju doživimo. Potrudili su se da nam bojama dočaraju trenutnu emociju. Margejt iz prošlosti je sunčan, prepun osmeha i jarkih boja. Margejt iz sadašnjosti je siv, kišovit i od lepote su ostala samo sećanja. 

 

Nisu mi se svideli neki momenti gde smo bačeni u dilemu da li će jedan od likova postupiti moralno. Nekako mi je to bilo bespotrebno. Ako smo se vraćali u prošlost i videli sve te Džekove odnose sa drugovima, čemu sada na kraju dileme da će ga jedan od njih izdati. To je totalno nepotrebno i to je drama koja se pravi u sapunicama. Imamo taj neki verski momenat gde je čovek pred oltarom doživeo prosvetljenje ali on je totalno beznačajan za celu priču i čak joj oduzima na vrednosti. Zamislite npr. na kraju Forest Gampa da se krene murovati da li je onaj klinac zaista Forestov. Čemu? Samo narušava atmosferu priče i šalje nas na pogrešnu stranu. Treba da osećamo a ne da nas gađaju petparačkim fazonima. 

 

Ovo se možda tiče nas muškaraca ali svideo mi se osećaj koji film donosi kada je "ekipa" u pitanju. Recimo u jednoj sceni grupa odluči da skrene u neki bar na pivo jer Džek bi to cenio. U isto vreme je i tužno ali i smešno. Čini mi se da premalo cenimo te obične momente sa ekipom. Ne srećemo se puno. Onda se sretnemo i svi se zapitamo zašto se ne srećemo previše. Dogovorimo se da se vidimo što pre. I onda opet prođe dosta vremena dok se ne okupimo. Ova ekipa ima jako veliku kilometražu. Šteta što nismo čuli više priča od onih ključnih za njihove odnose. Moglo je tu da bude više šala. Početak filma je krenuo tako no nisu nastavili u istom ritmu. Možda su se plašili da bi ubili ozbiljnu notu filma ali zaista mislim da se to ne bi dogodilo. Više bi cenili emociju koja nam je doneta. 

 

Prava je šteta što Last Orders nije doneo više emotivnijih momenata. Da, priča je obična ali recimo i Best of Youth je obična priča ali tu sam plakao kao kiša iz nebrojeno različitih emocija. Lepota i jeste u tim običnim stvarima jer se lako vežemo za njih. Poistovetimo se sa onim što smo proživeli ili želimo proživeti. Last Orders nam je to dao na kašičicu. Jednostavno, premalo je dramski jakih momenata, premalo je dato ovako grandioznoj glumačkoj ekipi da briljira. Koliko god se trudio da volim ovaj film, više sam uz to da me je on ostavio ravnodušnim. Da je ova glumačka ekipa slabija možda bih bio nešto tolerantniji. Ovako, sa ovim gromadama, neoprostivo je koliko je sav taj potencijal neiskorišćen. No, Last Orders je svakako vredan gledanja. Verujem da ćete ceniti te sitne momente jačih emocija i da ćete pronaći delove priče sa kojima ćete se identifikovati.

Zanimljivosti:
Nolan Hemings, sin Nolana Hemingsa igra mlađu verziju istog lika kojeg tumači njego otac.

Naj scena:

Tuga i bes.

Moja ocena: 6/10

Star Wars: Episode II - Attack of the Clones (2002)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Fantastika | Naučna Fantastika
Režija: George Lucas
Glumci: Hayden Christensen, Natalie Portman, Ewan McGregor...

Priča:
Deset godina posle njihovog prvog susreta, Anakin Skajvoker i Padme Amidala se upuštaju u ljubavnu avanturu dok Obi Van Kenobi ispituje slučaj pokušaja ubistva senatora i otkriva tajnu vojsku klonova.

Moj osvrt:
Kao i za epizodu jedan, vraćam se na prvo gledanje. Tada mi se ovo činilo kao mnogo lošiji film a zapravo, za razliku od jedinice ovo ostavlja nešto bolji utisak na novo gledanje. Krajnji utisak je da ovo nije toliko zabavno niti dobro koliko je moglo biti ali da nije tako loše koliko je izblaćeno od strane Star Wars fanova. Pre bih ovo nazvao propuštenom šansom nego jako lošim filmom. 

 

Na neki način pratimo dve priče. Jedna je posvećena Anakinu i Amidali, druga nastanku klonova, Obi Vanu i ostalim džedajima. Ova prva je trebala doneti dramu i imala je dosta dobre temelje da to donese. Trebalo je da vidimo neki deo puta koji Anakin treba da pređe u svojoj transformaciji u Vejdera. Druga priča  je odrađena korektno ali ne donosi velik pomak niti išta revolucionarno za sam Star Wars univerzum. 

 

Prvo ćemo se držati Anakina i Amidale. Ako je ljubavna priča nešto što se proteže celim filmom ona je morala da bude fino izgrađena tako da njihova ljubav vremenom raste i kulminira u nekoj solidnoj drami. Jako mi je žao što je ova priča nadasve otaljana. Jedna stvar je posebno doprinela tome ali o njoj nešto kasnije. Ono što je radilo u korist ove priče je Natali Portman. Njena gluma je ubedljiva i lako se zaljubiti u nju u svakoj od scena. Prosto je neverovatno koliko je uverljiva kad se ima u vidu ova najgora mana cele priče. Čak i u lošim romantičnim komedijama umemo da navijamo da se neka ljubavna priča ostvari. Ovde sam u potpunosti ravnodušan na nju. Nekako i autori kao da su imali utisak da je bitno da spoje ovo dvoje samo da bi se Luk i Lea rodili. 

 

Ovde imamo i početak Anakinove transformacije u Lorda Vejdera. Verovatno se mnogi neće složiti sa ovim ali ovde postoje svi temelji za dobru realizaciju ove priče. Prvi je sudbina Anakinove majke. To je mogao biti pravi bum. Moralo je biti dovoljno tragično da nas išamara pa zašto ne  rasplače. No ovo je odrađeno sa totalnim odsustvom muda. Kapiram, hteo si da ovo ne bude totalno stresno za klince. Ali daj čoveče, pa u trećem nastavku se zna da su deca pobijena. Na koje klince paziš? Današnji klinci gledaju mnogo surovije stvari od ovog. Današnji klinci su okruženi jezivijim stvarima od ovih. Umesto jako upečatljive scene, umesto nečeg što će se urezati u sećanje i nama i Anakinu, oni su maksimalno rutinirali scenu smrti njegove majke. Šamarčina za ovo. Nedopustivo je loše. Ovako kada nešto usnimiš, izgleda kao da si to uradio reda radi. 

 

Druge stvari koje vode Anakina ka Vejderu su moralne dileme. Ovo je čak i odlično. Sve je postavljeno na mesto ali tu dolazimo opet do najveće mane. E sad svi očekuju da je to gluma Hejdena Kristensena. Ok, momak nije naročito nadaren ali on ovde nije ni 2% problema. Glavni problem je užasavajuće tupav dijalog. U najvećem broju slučajeva su to floskule. NIKO ŽIV NE PRIČA OVAKO. I onda se takav dijalog popiški po svakom sudbonosnom ili dramskom momentu. Ljubavni dijalozi su smrdljivi klišei. Dramska mesta su prežvakane rečenice koje ste čuli milion puta. I onda je Hejden problematičan? Ne braćo i sestre. Ni Entoni Hopkins od ovih govnarija ne bi uspeo da izvuče ništa dobro. Dijalog je toliko loše napisan da mu nema pomoći. Upokojen je i miriše cveće odozdo.

 

Dobro, ok, scenaristi su smejurija ali opet moraš da imaš dobrog glumca za sjajne dramske momente. Kako bih ja to uradio da valja ako imam slabog glumca. Jeeednostavno. Napraviš emotivno snažnu scenu, nagruvaš muziku da bude nadasve upčatljiva a glumac treba da navežba jedan izraz lica za taj momenat i ćao. Eh, kako to može da radi? Heh, jedan izraz lica govori milion reči. Ako ga ubodeš kako treba - sve je tu. Kada Tom Henksov lik izađe iz advokatske kancelarije u filmu Filadelfija, vidi se sav očaj u tom izrazu. Ok, ovde nemamo čika Henksa ali ni ovo prvenstveno nije drama. Scenom i atmosferom sve možeš da mi doneseš. Da, dobr gluma je i te kako kvalitet više ali nije neophodna za dobru scenu. 

 

Sve u svemu ova ljubavna priča je mogla biti i kratka, bez nekih velikih dramskih momenata, no sva ova drama oko Anakina je morala da postoji i da se odradi neuporedivo bolje. Sve te moralne dileme, i dramski momenti su morali biti bolje usnimljeni, morali su biti bolje odglumljeni ali pre svega, dijalog je morao pisati neko ko zaista sluša ljude kako razgovaraju. Ove prežvakane floskule i šablonski dijalozi su ubica ovog filma. No hajde da se bavimo univerzumom Ratova Zvezda 

 

Kao u prvom delu i ovde sam imao zamerku na premalu priču. Nastavak nam nesumnjivo donosi veći spektakl, veću avanturu, nesumnjivo bolje likove i više događaja ali sveukupno je priča jako mala. Saznajemo kako su nastali klonovi. Ok, to je bitno za Star Wars univerzum kao i mini priča o Bobi Fetu i njegovom ćaletu (fenomenalna scena gde mali Boba drži očevu kacigu). Ali realno gledano, malo stvari je ovde ispričano. Ovo je kao mini serija kojom vam daju par detalja za veći spektakl koji donose oni stari filmovi. 

 

Film je za nijansu mračniji od epizode jedan što mi svakako prija. No ono što je definitivno veći napredak su mnogo bolji događaji, mnogo lepša akcija, avantura i borbe. U Epizodi jedan su pravili sprdnju od akcije. Ovde je ona veoma dobra i zabavna. Imamo borbu u areni gde su Amidala, Anakin i Obi Van u nevolji. Onda imamo nešto što možemo nazvati epskim duelom između Jode i Dukua. Ne moram da pominjem koliko je Kristofer Li podigao ovu ulogu na viši nivo. Da je ovde bio neki drugi, neki slabiji ili manje upečatljiv glumac, Duku bi bio lik za zaborav. Ovako ostavlja sjajan i nadasve upečatljiv utisak. 

 

To je to, braćo i sestre. Epizoda dva svakako može da se smatra napretkom u odnosu na epizodu jedan. Kao što rekoh, da je neko pismen pisao dijalog, da su malo više pažnje posvetili dramskim momentima, ovo ne da bi bio solidan već bi bio jako dobar film. Da me manete Kristensenove glume. Npr., Džejmi Foks i Orlando Blum su antitalenti za glumu pa opet nisu uspeli da useru neke od vrhunskih filmova koje imaju u svom opusu. Ovo je konkretno user koji su napravili scenaristi i Lukas kao režiser koji jednostavno nije znao da oseti dramu kako treba. Sve ostalo je dobro, povremeno i jako dobro ali ne može da nadomesti ove propuste.

Zanimljivosti:
Kada se u jednom momentu vidi Anakinova senka koja podseća na Vejdera (odličan kadar), to nije plod specijalnih efekata već slučajnosti. Kada Džango fet udari glavom pri ulasku u brod, to je posveta Epizodi 6 gde je jedan stormtrooper isto to uradio. Taktika koju glavni kancelar koristi ovde je inspirisana Hitlerovim političkim potezima. Na svetlosnom maču koji je držao Semjuel L. Džekson ugravirano je  "Bad mother-fucker". On je od Lukasa zahtevao ljubičasti svetlosni mač. Lukas je odgovorio da su mačevi džedaja zeleni ili plavi. Džekson nije znao do kraja da li će njegova želja biti ispoštovana. Na kraju je i bila. Kako bi se efikasnije snimile scene borbe između Dukua i Jode, mali model jode je korišćen. Da bi se našalio, Lukas je tražio da na taj model stave očnjake što je referenca na uloge Kristofera Lija koji je tumačio Drakulu u nekoliko filmova.

Naj scena:

Joda vs. Duku

Moja ocena: 6/10