Scent of a Woman (1992)

 

Žanr: Drama
Režija: Martin Brest
Glumci: Al Pacino, Chris O'Donnell,James Rebhorn

Priča:
Student kojem je očajnički potreban novac pristaje da čuva slepog čoveka ali taj posao nije ono što je očekivao.

Moj osvrt:
Negde sam pročitao da je ovo film o sjajnom prijateljstvu koje ostvaruju mladi učenik i slepi penzionisani pukovnik pri čemu jedan od drugog uče mnoge stvari. Nekako mi ovo zvuči prejednostavno i čini mi se da ako pitam šta je to što su jedan od drugog naučili, dobiću za odgovor mnoge floskule o lepoti života. Ne ne ne, sve je to jako neubedljivo. Emocija nije baš tako jednostavna. Da, suza koju pustite je u principu svaki put ista ali ni jedna emocija koja vam izazove tu suzu nije uporediva ni sa jednom drugom. Tako da me manite stvari koje uče jedan drugog. Da bi razumeli vrednost ovog filma moramo da gledamo širu sliku. 

 

Kada gledamo lik Frenka Slejda, šta je prvo što ćemo reći? Da je vojnički strog ali iznad svega besan. U čemu leži taj bes, šta je njegov poraz? Slep je. Da, to je užasno stanje ali da li je to glavni uzrok poraza. Da li njegova nesreća potiče od toga što on ne može da vidi šta ga okružuje? Da li je zato besan na sve druge jer imaju taj dar koji on nema? Dozvolite da Vas razuverim. Kada Frenk uživa upravo u tom mirisu žene vidi se da je uznet a konačno smiren, da je zadovoljan i srećan. Pa kako, ako ne vidi tu ženu? Kada vodite ljubav, da li vam je ono što vidite bitnije od dodira? Ne, slepilo nije razlog besa. 

 

Nećemo još na odgovor mada verujem da ga mnogi od vas već pretpostavljaju. Idemo do Čarlija. Šta možemo reći o njemu? Setimo se u Stand By Me klinaca koji kreću u pohod koji će označiti njihovo odrastanje. Ovo je Čarlijev pohod. Ovde već možemo da se vratimo na ono učenje ali mislim da i ovo nije striktno prenošenje znanje sa Frenka na Čarlija. Da, Čarli pored Frenka odrasta ali on uči kroz njega, on postavlja svoje vrednosti uz ovog čoveka, on svoju viziju sveta suprotstavlja Frenkovoj i kroz nju dobija mnogo, dobija saznanja šta utiče na njegov put, upoznaje stvari koje bismo svrstali u surovu realnost. Da li je Čarli druga osoba na kraju ove priče? Ne, nije, ne treba da bude. Menjaju nas stvari koje radimo i koje nam se dešavaju. Moramo da ih proživimo. Drugi utiču na nas. Čarli uči ali vrednosti u koje veruje se ne menjaju. To je jedna od ključnih stvari u filmu. 

 

Vratimo se na Frenka. Njegova priča nije priča o čoveku koji uspeva da pobedi svoj hendikep. Postoje drugi filmovi o tome. Uprkos odsustvu vida njegov sistem vrednosti se ne menja. Njegove emocije su iskrene poput njegovih stavova sa kojima se nije baš uvek lako složiti. No zašto smo uz njega ako ume biti težak čovek koji će nezasluženo uvrediti. Zato što je iskren. Verujte mi, više treba poštovati iskrene neprijatelje nego neiskrene prijatelje. Stvar je u tome što Frenk svojom grubošću veću štetu nanosi sebi. Da li je ovakav stav njegova borba da sačuva onaj vojnički autoritet? Da, tu smo negde. No da li je taj vojnički autoritet izgubio svojim slepilom? Ne ne ne ne ne. Čime je izgubio taj autoritet? 

 

Ako uporedimo ovu dvojicu ljudi, na prvi pogled ćemo reći da su sušta suprotnost. Da li je baš tako? Ako gledamo nastup, naravno da jesu. Ako gledamo iskustvo - to je prirodno, i besmisleno je porediti. No kada dolaze kritični momenti, ko drži svoj stav, ko se bori za svoju viziju, ko se suprotstavlja ovom drugom, ko će da istraje u onom što smatra? Ko od ove dvojice? Trik pitanje - obojica su čvrsti i istrajni u svojim stavovima. Krase ih iste osobine: integritet, hrabrost, empatija i poštovanje. E to je jedan od glavnih razloga zašto je Frenk pristao da mu Čarli pravi društvo. Kupio ga je time što ne odustaje uprkos neprijatnostima kojim ga ovaj izlaže. No postoji još nešto, nešto što je apsolutni trijumf njihovog prijateljstva. To je takođe odgovor na ona pitanja od gore. Šta je to?

 

Naveo sam četiri osobine koje krase ovu dvojicu. Kao što rekoh, film nam ih naizgled daje kao dve suprotnosti ali ove osobine ih izjednačuju. Hrabrost pokazuju u totalno drugim situacijama, jedan se bori sa svojim hendikepom, drugi se bori za svoju budućnost. Integritet - ni jedan ne odustaje od svojih moralnih načela. Empatija - e to je ono što ih je povezalo. Na neki način su prepoznali sebe u ovom drugom. Jedan je video mlađu verziju sebe, drugi je potencijalno video sebe u budućnosti i ono što može ili ne želi da postane. I sve ovo je rodilo poštovanje koje kulminira na kraju. 

 

Negde sam pročitao da Frenk uči Čarlija koje momente u životu da ceni? I to je banalno. Frenk pokazuje Čarliju momente koje on sam ceni i svoju ljubav prema stvarima koje voli. Kako je on došao do te ljubavi? Proživeo je sve to i shvatio šta su vredsnoti koje ga usrećuju. Da li je onda ok da momku kažemo "e vidi sinak, batali to, ovo su stvari koje treba da voliš". Naravno da nisu. Zato kažem da je totalno pogrešan stav da Frenk uči Čarlija šta su životne vrednosti. Frenk zapravo pokazuje Čarliju da treba da ceni ono što voli i uživa u tome. Kroz Frenka Čarli vidi koliko su ti momenti ljubavi bitni i koliko ih treba negovati i ne žrtvovati ih. E to je vrednost koju nekom možeš preneti. 

 

Hajde da ne bežimo više od odgovora, primaknimo im se. Frenkovo slepilo je iskorišćeno da se fokusiramo na ono glavno - emociju i osećaj. Pričali smo ne tako davno o Lisbon Story, pričali o Wings of Desire, pričali o Godini Smrti Rikarda Reiša, pričali o Knjizi Nespokoja. Sve ih veže osećaj. Fokus na osećaj nam budi svaku živu emociju i upravo zato volimo Frenka - on je sazdan od emocija. Ne uvek lepih ali uvek iskrenih. Film je čak prepun tih detalja. Recimo u čuvenoj sceni plesa, Tango nije slučajno izabran. Tango kao ples je simbol strasti, slobode i izražavanja emocija. 

 

Hajde sada da odgovorimo na pitanja. Šta je to što je Frenk izgubio? Šta je njegov najveći poraz. Mladost braćo i sestre. Frenk je svestan da je kraj tu negde, da je svojim stavovima i postupcima propustio sve one stvari koje istinski ceni i voli. Mladost mu je davala sve te mogućnosti. Sada je već kasno. Rekao sam već, stvari koje si propustio ne možeš nadoknaditi. Sve da doživiš deset situacija slične prirode, ona jedna će u tebi ostaviti prazninu. Frenk shvata šta su prave vrednosti, shvata da ih gubi i ta mladost koju više nema je njegov poraz. Zato je besan na druge. Svi ti drugi je imaju ali je traće. Ali onda doalazi Čarli.

 

Šta to Čarlija izdvaja od drugih? Čarli je neko pred kim su sve te lepe stvari. Ako utičemo na jednu osobu, napravili smo veliku stvar. Ako utičemo na jednu, to nikada nije samo jedna. Čarli može da ostvari sve ono što Frenk nije. Čarli može da kroz Frenka vidi koliko su stvari koje te čine srećnim i stvari koje voliš velike. Čarli je mladost na koju je Frenk u početku besan ali ga upravo ta mladost pridobija jer sa sobom nosi kvalitete koje on sam ceni: integritet i hrabrost su nešto što stari vojnik mora da ceni. 

 

Da se vratim na još jedno pitanje - čime je frenk izgubio autoritet? Ostario je. Ali Frenk izrasta onog momenta kada shvata da autoritet u poslu nije onaj koji je njegov glavni kvalitet. Surova vojničina je bila poražena i besna jer je izgubila moć da uči druge da marširaju, da se bore, da budu disciplinovani. Ista ta vojničina je prigrlila život kada je shvatila da može da pokaže nekom da treba da voli. Frenkova starost je tu zbog Čarlijeve mladosti. 

 

Nije samo stvar u tome šta činimo za sebe, nije samo poenta u tome koliko smo uspešni u onome što radimo. Našu veličinu određuje ono što radimo za sve one koji dolaze posle nas. Ako te naučim da radiš moj posao bolje od mene, obučio sam te i dao ti alat. Ali ako te naučim da ljubav prema tom poslu širiš na druge, ako te kroz taj posao obogatim saznanjem koliko je lepo podići druge visoko, ako te kroz taj posao naučim da drugima olakšaš da se popnu, učinio sam te boljim od sebe ali dao ti mogućnost da to uradiš za one posle tebe. Ali ovde pričam o poslu. To je samo jedan mali segment. Postoji onaj drugi, veći, bolji. Ako te podstaknem da voliš, mnogo si bliži tome da otkriješ sve lepote u životu. Kao što rekoh u verovatno najlepšem tekstu koji sam napisao (Best of Youth), braćo i sestre, volite i budite voljeni. Na kraju puta je to ono što se računa.

Zanimljivosti:
Da bi se što bolje pripremio za ulogu, Paćinu je pomogla škola za slepe. Gabriela Anvar i Al Paćino su dve nedelje vežbali za scenu plesa. Ta scena je snimana 3 dana. Scena kada Frenk padne preko kante nije bila planirana. Paćino je i van snimanja najčešće ostajao u ulozi. On je inicijalno odbio ulogu.

Naj scena:

Kada je najbolja scena u filmu u pitanju, većina se nekako drži raspleta u školi. Da, ok je to scena ali ovaj film nije sudska drama. Ta scena je samo potvrdila sve o odnosu Frenka i Čarlija i zato je lepa. Za mene je Tango i dalje najbolja scena. Ona je sve ono što treba da izvučete iz ovog filma. Stoprocentna emocija i osećaj.

Moja ocena: 9/10

Serbuan maut \ The Raid: Redemption (2011)

 

Žanr: Akcija | Krimi | Triler
Režija: Gareth Evans
Glumci: Iko Uwais, Ananda George, Ray Sahetapy...

Priča:
SWAT tim je zarobljen u zgradi sa okrutnim gangsterom i njegovom armijom ubica.

Moj osvrt:
Jaooo vidi akcija. Jaoo pazi ovaj potez. Jao vidi još jedan... Zeeev. E tako iskreno vaš outsider gleda akcione sekvence u današnjim filmovima. Jednostavno tu nema ni adrenalina, ni straha, ni dovoljne realističnosti da bi mi držalo pažnju. Sve se svodi na trik, na efekat, na prenadrkane superherojske poteze. I onda dođe Raid i išamara me po guzičetini taman kako treba. 

 

Raid kao akcioni film funkcioniše na svakom zamisliivom nivou. Ako pričamo o samoj akciji, tu vidimo neverovatne borilačke veštine ali čoveče, ne pamtim da sam gledao fajt u kom je udarac zaista udarac. U svakoj borbi sam imao utisak da se ovi ljudi zaista tuku. Ne moraš da radiš trostruki salto da bi nekog odvalio šamarom, treba samo da ga odvališ šamarom. To ovaj film dobro zna. Nema suvišnog poteza. Samo čistokrvna tuča. 

 

Kada gledam neprestanu akciju pre ili kasnije krenem da zevam. Ovde to nije slučaj. Zašto? Zato što su uspeli da naprave uvod u svaku borbu. Ček, ako su pravili uvod u borbu, zar to nije usporavanje priče. Ne ne ne. Sam uvod se sastoji od kratkog ali efikasnog dizanja tenzije pred borbu. Tenzija se diže stvaranjem kolosalne opasnosti na način da strahujemo za likove koje pratimo. E sad, ako nam nisu pravili dramske uvode o ljudima koje gledamo, zašto onda marimo za likove? Zato što sve deluje tako sirovo i surovo ali iznad svega realistično. Znamo da se takve stvari dešavaju i strah dođe kao prirodna reakcija na opasnost. Neprocenjivo. 

 

Naravno da uz brdo adrenanalina u akcijama moramo da imamo dosta obrta i .... čekaj šta kažeš, nema obrta? Jel moguće? Pa zašto? Zato što nam tvistovi nisu potrebni. Film nudi čistokrvnu akciju i zavidan nivo adrenalina. Zašto bi sve to kvario obrtima. Ubio bi dva najveća kvaliteta koje ima, surovu realnost i realističnu surovost. Samo bi odvlačio fokus sa adrenalinske akcije i atmosfere neprestane opasnosti. Potencijalno bi napravio govno kao što je to Nolan u Mračnom vitezu napravio sa Bejnom. 

 

Čak sam u nekim momentima imao utisak da gledam one old school akcione video igre. Imamo gomilu neprijatelja koje nešto lakše eliminišemo pa onda imamo bosove. Samo što ovde nemamo horde koje je baš lako eliminisati. Jedan metak je kraj. Sve je jako komplikovano a bosovi samo dođu kao poslastica. Jedan od tih "bosova" je takav da iako je zao, osetićete respekt prema njemu i njegovim sposobnostima borbe. Nekako kada vidim elemente časti kod negativca, počnem da još više cenim borbu protiv njega. 

 

Film ne pokušava da proda priču o pravdi koja će pobediti. Toliko je ovde nastradalih a rezultat kako god izgledao ne rešava suštinski problem. Film ti ne daje ni vremena da razmišljaš o svemu tome. Samo je prisutna svest ne samo o situaciji već o široj slici sa kojom smo valjda pomireni u današnje vreme. Nekako u pobedi ne vidimo neko svetlo i heroja koji je pobedio. Nema ovde pobede, samo preživljavanje ali pitanje je dokle. Ne vidimo ni sumrak zla. Ono je vazda prisutno i nekako uvek imamo utisak da vreba. Čak i kada krene odjavna špica nismo sigurni kako je sve to prošlo. 

 

Ono što je neverovatno, to je način na koji Raid koristi okruženje. Evo nedavno sam gledao Prey i šuma bi trebala biti brutalno mesto u kom Predator lovi. Nisam stekao taj utisak. Ali u Raid ova zgrada izgleda deset puta opasnija od te šume sa Predatorom. Način na koji je iskorišćena ova zgrada je nešto što nikada nisam video. Da mi je neko rekao da film čija radnja se odvija u zgradi može da mi donese ovoliko haosa i adrenalina, ne bih mu verovao. Daaaaaa znam, Nakatomi i Die Hard ali tu je akcenat na nečemu drugom. Ovo je totalno novi nivo akcije. Čini mi se da je novi Dred pokušao nešto ovakvo ali koliko se sećam, ni blizu nije ubedljiv kao Raid. 

 

Kada sam gledao Taken, pomislio sam da je to najbrži film ikada. Od prvog do zadnjeg momenta napeto, neprestana jurnjava, neizvesnost i adrenalin. Nema Raid dramski momenat kao Taken ali je to nadomestio brutalnom akcijom pa slobodno mogu reći i hororom jer ima konstantno tu atmosferu sveprisutnog straha. U moru akcija sa nabudženim efektima i šminkom umesto suštine, raid je krvavo surov i realističan. Ne verujem da grešim ako kažem da je ovo jedna od najboljih akcija u ovom veku.

Zanimljivosti:
Borilačka veština korišćena u filmu se zove Pencak Silat i nastala je u Indoneziji. Svo vatreno oružje koje se u filmu koristi su makete. Pucnjevi su plod specijalnih efekata. Svi glumci koji tumače uloge SWAT tima su prošli obuku sa Indonezijskim specijalnim odredima. Yayan Ruhian (Mad Dog) je obučavao predsedničko obezbeđenje u Pencak Silat borilačkoj veštini.

Naj scena:

Borba u hodniku. Podseća na Oldboy ali iskreno je mnogo bolja.

Moja ocena: 8/10

Human Zoo (2020)

 

Žanr: Horor | Triler
Režija: John E Seymore
Glumci: John E Seymore, John D. Crawford, Selfin Morose...

Priča:
Reality show u kom se učesnici takmiče u tome ko će najduže uspeti da izdrži u samici.

Moj osvrt:
Evo u jeku popularnosti reality govnarija kojim nas zasipaju, mene baš dokači film o tome. Elem, nisam isključio peglu pa ću biti kratak. Jasno mi je šta je Human Zoo želeo da uradi, verovali ili ne mogao je uspeti u tome ali je sam sebi pucao u kolena a evo i razloga. 

 

Verovatno najmanji razlog za to je gluma. Da, ona je baš slaba, loša, nikakva. Ali vidimo da je ovo niskobudžetni film pa ni ne očekujemo neki performans. Ekipa u Cube nije bila glumački nadarena ali taj film je masterpis. Ovde su se potrudili da dovuku Roberta Karadina koji je kontam za par stotina zelembaća obavio svoj minut u filmu. Ostale glumački možeš samleti u kobasice a za Karadina zaboravite da se i pojavljuje. 

 

Uvod su oni probni razgovori za učešće u ovom realitiju. U iskušenju sam da napravim neki meme na temu "Niko ne priča tako". Bilo je bolno slušati šta ova grupa ljudi neubedljivo lupeta svojom slabom glumom. No hajde, prođe i to i onda dobijemo ljudske priče svakog od njih. To je već bolje jer konačno imaš nešto što te poveže sa likovima. Npr jedan deda učestvuje kako bi uspeo sakupiti novac za svoju bolesnu suprugu. I onda krećemo u "akciju" i totalno besmislene pripreme. Preguramo to i u sobama smo i tada kreće patnja, u početku učesnika a potom i naša. 

 

Šta je bila namera filma? Hajde da krenemo od od naslova. Paralela sa Zoo vrtom je jasna. Ljudi su zatvoreni, drugi ih gledaju, non stop dobijaju istu hranu, kroz oko kamere gleda ih veliki broj nepoznatih ljudi. Ok, paralela je tu. Da li je film želeo kritikovati način na koji se odnosimo sa životinjama stavljajući ljude u istu situaciju - verujem da jeste. Da nije, zaista bi mu to oduzelo jedan od retkih kvaliteta koje ima. 

 

Čak sam ok i sa tim kako ljudi vremenom kreću da histerišu i kako ih polako lomi situacija u kojoj se nalaze. Kao što rekoh, gluma je ispodprosečna ali to mi iskreno nije smetalo jer film nema pretenziju da gađa visoko. Uostalom imamo likove poput Orlanda Bluma koji su plaćeni milionima da glume isto ovako očajno. Veći problem je što sam se jako teško vezao za njihovu patnju. Neki su me iritirali, možda sam prema nekim osetio minimalnu simpatiju, za većinu me je bilo baš briga. 

 

Da li je druga namera filma bila da pokaže koliko je Reality program daleko otišao da nas tera da gledamo tuđu patnju i uživamo u tome. Hajde da poverujem da jeste. Ima tu neke simbolike koju je Human Zoo prikazao. No na žalost svi ti kvaliteti su ubijeni zbog najvećeg problema ovog filma. 

 

Šta je najveći problem? Dužina trajanja. Ne, nije to što film nije uspeo da prikaže neki smislen rasplet, da poentira. Poentirao je on, rekao je to što treba da priča. Problem je što on traje skoro dva sata a trebao je biti mini film od 15 minuta. Kao mini film od 15 minuta bi sadržao tačno ono što treba da bude unutra. Da svako od likova (nešto uverljivije) kaže zašto je tu. Da vidimo kroz šta prolaze. Da povučemo paralelu. To je to. 15 minuta je sasvim dovoljno. No mi gledamo još sat i po tog mučenja kojim ništa dodatno nisu uspeli da nam kažu. 

 

To je to. Human Zoo je totalno promašen film. On ima 15 minuta filma i sat i po dodatnog mučenja koje jednostavno nikom nije trebalo. Niti glumcima, niti gledaocima, niti samoj priči. Ova ideja kao kratki film - oooo da. Rado bih joj dao solidnu ocenu. Ali ako film od Sat i četrdeset pet minuta ima sat i po viška, e tu imamo već problemičak.

Zanimljivosti:
Ćelija je sagrađena u jednoj garaži. Napravljena je od cementnih zidova i drvenih potpora. Nije imala vrata. Planiran je nastavak sa likovima koji nisu uspeli da prođu kasting za ovaj šou. Glumci su sprovođeni u ćelije sa povezom na očima kako bi prvi put videli ćeliju kada otvore oči. Scena u kojoj Džon D. Kraford pogrešno proceni udaljenost od zida, udari ga i slomi šaku je izbačena iz filma. Preko sto sati materijala je snimljeno pri čemu je prva verzija filma imala 14 sati.

Naj scena:

Auf druže. Hajde recimo deda koji ne može više da izdrži. Valjda mi je njega najžalije.

Moja ocena: 3/10

Prey (2022)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Drama | Horor | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Dan Trachtenberg
Glumci: Amber Midthunder, Dakota Beavers, Dane DiLiegro...

Priča:
Naru, vešta Komanči ratnica, bori se kako bi zaštitila svoje pleme protiv prvog Predatora koji je sleteo na Zemlju.

Moj osvrt:
Skrolujem besciljno po telefonu tako jednom i izlazi naslov "Svi Predator filmovi, rangirani od najgoreg ka najboljem". Skrol skrol skrol: 2-Originalni Predator. Jel moguće?  1.Prey. Hmmmmm. Vidi, moraš da imaš jaaaako dobar razlog da mi kažeš da je nešto u ovoj franišizi bolje od keca. Razumem ljude koji više vole Aliens od Alien jer skloniji su akciji. I sam sam bio takav. Razumem i da neko više voli T2 od T1 jer je zabavniji ali za mene ne može da priđe T1 jer nema tu jezivu preteću atmosferu. Ali druže, tako su i za Predators govorili da je bolji od keca pa su se jako zajebali. Šta sad ovaj može da donese tako revolucionarno? I hajde, pogledam ga, šta mi teško. 

 

Uuuuu šuma na početku filma. Primim se iz mesta. Ali čekaj, zašto se primim? Pa zbog keca naravno. Predator kao ultimativni lovac u šumi je ipak postavio standard. Stopi se sa prirodom i onda ne znaš odakle vreba. Koristi prirodu u svoju korist i onda Predator ne mora ni da bude prisutan u sceni, sama priroda nam postaje pretnja i neprijatelj. Perfekcija koju je taj klasik sa Švarcikom doneo. 

 

Od cele prirode Prey koristi nekoliko lepih kadrova i to je to. Niti Predator koristi tu prirodu naročito, niti je ta priroda takva da predstavlja prepreku našim herojima. Užasno propuštena šansa. Na to dodajte užasavajuće očajne efekte životinja i jasno vam je koliko je priroda neupotrebena i filmu koji se odvija u prirodi. Napad medveda i neke velike mace su sa ovakvim efektima stari jedno 20 godina. 

 

Glavni likovi su indijanci. Oooooooo da. Pazi, moj omiljeni strip junak Tex Willer je poglavica Navaho indijanaca. Jako volim njihovu mitologiju i trenutno uživam u stripu Magični Vetar koji je prikazuje na veličanstven način. Imaš me. Povremeno likovi pričaju na čiroki jeziku što je za svaku pohvalu. Da je ceo film tako snimljen, pišnuo bih u gaće ali im skidam kapu i za ovo. Iako su nam dali tek ponešto iz života i tradicije ovog naroda, zahvalan sam i na tome. No propuštena je šansa na više frontova. Ako sam već pomenuo tu indijansku mitologiju, možda je dolazak predatora mogao da se označi kao nešto iz njihovih legendi. Onda imamo jednu bolnu scenu gde je uništeno krdo bizona od strane belaca. Bizon je za indijance sveta životinja i ako ga ubiju, iskoristili bi njegovu kožu za odeću i šatore, meso da se prehrane a kosti za alat i oruđe. I nekako je ta scena ostala tako posejana u filmu. Mogli su da više igraju na kartu patnje indijanaca sa dolaskom belaca na njihovu teritoriju. Jedna od mana je i dijalog koji je povremeno podsećao na one iz filmova novijeg doba. Ti dijalozi su na žalost bili jako uspešni u ubijanju dobre atmosfere u scenama. 

 

Indijansko devojče kao glavni lik? Iako ću ovde da navedem najveći problem, prvo da kažem da nemam ništa protiv žene kao glavnog akcionog heroja. Da budem iskren, Elen Ripli i Sara Konor su mi u 5 najdražih, uslovno rečeno akcionih, heroja sa filma. Ova devojčica je jako simpatična i to joj dodatno ide na ruku. Ali ubedljivo najveći problem ovog filma je što se ona non stop svima dokazuje kako je vredna kao lovac. Da, kapiram nameru filma da pokaže snažnu ženu ali da vam rešim, mogla je od starta da bude opasan ratnik. Pkako? Pa lepo. Onda bi izgubio sve patetične scene dokazivanja i odsustva vere. Uostalom setimo se Furiose u Mad Max Fury Road-u. 

 

U jednom momentu skapiraš da ona tek uspeva da ulovi malog zeku. I sad to je borac koji treba da porazi predatora? Mislim ok, ali onda predator nije naročito opak ratnik. Ali ceo film ga predstavljaš kao mašinu za ubijanje. Hm, onda imamo problem. Na kraju filma ovo devojče deluje kao neko ko može da stane rame uz rame sa Sarom i Elen ali brate ceo film mi je prikazuješ drugačije i pričaš drugu priču. Ne treba mi ovakav "tvist". Neću to da gledam u filmu o predatoru. Pa gledaj prvi i drugi deo. Imaš već formirane heroje koji su opaki ratnici. Zašto ovde nisi uradio istu stvari i lišio nas već toliko puta ispričane priče. 

 

Ono što ne mogu da oprostim ovom filmu je skoro pa totalno odsustvo horora. Čoveče pa u prvom delu sam do krajnjeg momentao osećao jezu i strah. Glavni problem ovde je što su predatora pretvorili u lovinu. Love ga neki traperi, love ga indijanci, lovi ga ovo devojče da se dokaže kao lovac, lovi ga medved, lovi ga kijavica... I na kraju, ono što me je i zgrozilo u predsators ta borba prsa u prsa sa mašinom za ubijanje. Gle, kada Švarcika nadmudri predatora i pobedi, jasno je kao dan da u direktnom duelu prsa u prsa nije imao šanse. Predator je i dalje bio zastrašujuća, moćna zver. Umesto da jeza o predatoru raste kroz film ona je ovde opadala. Sa svakom ranom i svakim duelom iz kog su se ljudi izvlačili živi, predator je gubio taj efekat zastrašivanja koji nosi. U originalnom filmu on nije ni morao da bude u sceni ti si se plašio. Ovde prestaneš da ga se plašiš a vidiš ga. I sad mi kažeš da je ovo bolji film od originala. Nemojmo se sprdati. 

 

Prey jeste zabavan film, to ne mogu da mu osporim. Akcija nije onakva kakva sam nadao da će biti, više je prilagođena novijem dobu. Imamo nekoliko solidnih momenata tenzije. Tako da sveukupni utisak nije loš. Daleko je od lošeg. Ovo je zabavan film za jedno gledanje. Da bi mogao da uđe u istu rečenicu sa prvim delom, fali mu horor atmosfere, fali mu to da predator bude lovac, fali mu dosta bolje korišćenje prirode a sve to je moglo da se ugura u film umesto gluposti o devojčetu koje izrasta u super lovca. To je učinilo predatora neozbiljnim kao i svakog ko tvrdi da je ovo najbolji predator film ikada.

Zanimljivosti:
Zvečarka je videla predatora zato što ima mogućnost da detektuje toplotu tela. 2019 je snimljen amaterski film u kojem se indijanka bori protiv predatora. Ona je čak imala istu šminku kao mlada indijanka u ovom filmu. Kreator tog amaterskog filma je izjavio kako ga niko nije kontaktirao ili pitao za prava da iskoristi njegovu ideju.

Naj scena:

Predator vs. meda

Moja ocena: 6/10