Nordwand / North Face (2008)

Alternativni naziv: North Face
Kod nas nazvan: Ledeni Ambis
Žanr: Avantura | Biografski | Drama | Istorijski | Sportski
Režija: Philipp Stölzl
Glumci: Benno Fürmann, Florian Lukas, Johanna Wokalek...

Priča:
Zasnovan na istinitim događajima, North Face je napeta avantura o usponu tima alpinista na najopasniji vrh Alpa. 1936 naci propaganda želi da domaći alpinisti osvoje do tada neosvojim vrh švajcarskog masiva - Eiger.

Moj osvrt:
Nordwand ili North Face je pravljen po istorijskom događaju. O paralelama i istinitosti filma ne bih puno, pre svega što ovakav niti šteti niti koristi celoj toj priči. Da su smanjili romantični aspekt, išli na neku realnost, zaobišli šablonske odnose i standardni holivudski pristup, verujem da je ovo mogao biti upečatljiv film. Zapravo taj holivudski pristup me je podsetio na onaj Stalingrad iz 2013 kad su mase klicale "tako bre Rus pravi film, jebite se amerikanci" a zapravo film je poluuspešni holivudski produkt. North Face ima isti princip ali niti je začinjen dovoljno da bude holivudska patetična zabava, niti je realan i ogoljen dovoljno da bude prava drama. 

Predstavlja nam se priča o nesavladivom usponu na jedan od alpskih vrhova. Hajde sada da zanemarimo priču oko samog uspona. Složićemo se da treba da nam predstave taj neosvojivi uspon kao nešto kolosalno i to što pre. Neko može da kaže "pa dobro, video si ga kasnije u filmu". To je tačno. Ali mi kreiraš dramu oko uspona a ja ne znam na šta mi se penju ovi likovi. Daj malo više priče o tom usponu, daj mi snimke surove prirode i opasnu muziku, daj mi nekoliko legendi, priča iz naroda o tome. Tako gradiš priču. Tako gradiš tenziju. Tako gradiš atmosferu. Setimo se Blair Witch project-a, gde likovi idu i razgovaraju sa ljudima o tome. Bez i jedne jezive scene ti zapravo imaš priču od koje ti se diže kosa na glavi. Ali neeee, daj da mrcvarimo publiku likovima i situacijama čije su priče neubedljive i poluispričane. 

Kapiram da pravi Kurz i Hinterstoisser (dva glavna penjača u filmu) nisu bili baš fanovi Adolfa i njegove družine. Film se iz petinih žila trudi da nam to pokaže. Oni ne "hajluju" nikom i sve suprotno su od onog standardnog naci šablona. Da vas pitam, ne bi li takva dva lika, koja su pride i vojnici i koja upadljivo pokazuju netrpeljivost postala jako sumnjiva u vreme kad naci režim cveta? Ne bi li malo najebali zbog toga? No eto, imamo dva zajebanta u jako ozbiljna vremena. Kakvi su oni ljudi zapravo? Koga boli patka. Evo neće da slušaju nadređene i ne vole Hitlera. Što bih nam pričali priču o njima? Zato što, kada mi staviš u životnu opasnost jednog od ova dva, najgora moguća varijanta je da mi je svejedno šta će se desiti. Varijante u kojim navijam da se likovi popnu i padnu su mnogo bolje. 

Kroz ceo film se forsira neka ljubavna priča između Tonija (Kurz) i novinarke. Vidimo da je nešto bilo među njima ali nismo sigurni šta zapravo i zašto je njihov odnos ovako rezervisan. Ali to naravno prerasta u ljubav koja je nova dimenzija, ljubav koja pomera granice i presudna je varijabla u jednačini života. Zašto? Čemu to služi? Tome da glas čedne djeve može da spasi život našeg hrabrog penjača? Tome da se ona koja nije planinar penje da ga spasi tamo gde ni planinari ne smeju da idu bez da se oklizne ili da ima problem sa zimom, snegom, lavinom, kamenjem, slabom nijansom turskog laka za nokte, bilo čim...

Hajde malo o namerama. Realno gledano imamo tri strane u ovoj priči. Naciste koji žele da njihovi ljudi osvoje neosvojivo. Nije to loše. Šta vidimo od toga? Ništa bokte. Ako se ovi popnu, dokazaće veličinu rajha. Čime onda nacisti pokazuju da im je stalo da se penjači nađu na vrhu? Ničim. Ako su nacisti hteli glorifikovati ovo, uložili bi sav napor i pružili svu pomoć i najbolju opremu ljudima koji se penju. Ne bi se desilo da im iz bušne torbe ispadnu kramponi koji služe da se oni penju po klizavom. U filmu je to prestavljeno prejadno. Izgleda kao da su nacisti izgubili interesovanje za ovo pre nego što su ljudi i počeli da se penju. 

Druga strana bitna za ovaj uspon je sama novinarka. Ona dobija šansu da se probije u poslu i uslika ovako veliki događaj. Prvo pokazuje veliki smisao za fotografiju. Drugo, nadređeni sa kojim putuje želi nešto više od novinarke koja fotografiše. Opa, sjajna priča. Baš me zanima da li će čedna djeva da poklekne odvratnom, nacističkom, bezosećajnom gmazu. Zaista? Čemu služi ova priča u ovakvom filmu? Pre svega je dosadna do krajnjih granica. Svi dijalozi i zajedničke scene ovog dvojca možeš da ukloniš iz filma. Čak i ovaj nadređeni je šablonski kreiran da vidimo kakvi su ti naci gmazovi. On je zapravo takav da bi ga pravi naci gmazovi natakli na zastavu i tako odneli na vrh ove planine. Zašto bi onda ova čedna djeva želela da se naša dva planinara popnu na vrh? Fuck me if I know. Bolje da su se ona i Toni peli jedno na drugo. Iz njihovih smešnih priča to je jedino što je imalo smisla. 

Treća strana su naravno naši neustrašivi planinari. Prvo, sama njihova odluka da se penju rezultira gomilom patetike. Kada se već odluče na taj poduhvat, nije ti baš jasno zašto. Ako znaju da nacisti žele da slave njihov uspon a oni nisu nacisti, zašto bi išli gore. Zar ne bi trebalo to da ih odbije. Jedino ako su imali nameru popeti se na vrh i okačiti zastavu na kojoj bi pisalo "Duvaj ga Hitleru". U fazonu su "wow, niko se nije uspeo do vrha tamo i mnogi su poginuli. Aj probamo". Zašto? Šta dokazuješ? Mislim ne kažem da nisu trebali da se penju. Kažem da si morao da me ubediš zašto se penju, zašto rizikuju život. 

I kada prebrodimo brdo patetisanja i mrcvarenja, momci (konačno) kreću na uspon. S obzirom na kvalitet nekih scena gde se momci bore sa vremenom i usponom, zapitaš se zašto ovo nije počelo ranije i zašto veći fokus nije bio na ovome. I u tom momentu jako zažališ što te zabole za likove koji se penju. Takođe, ako je ovaj događaj tako grandiozan, nije li premalo da samo dve ekipe kreću da se penju. Čini mi se da je tu bilo dosta ekipa ali ceo fokus se sveo na četiri čoveka. No, da ne bude da samo mračim, borba protiv planine i protiv (ne)vremena je baš surova i neke od scena su masterpis. 

Druga dobra strana ovoga je što su momci nekako žrtve svega. Prvo, nacistima su šansa da se busaju u grudi. Njih dvojica nisu nacisti i izgleda da se bore za tuđi cilj. Drugo, novinarima su šansa za spektakl. Popeli se ili pali, novine će da iskroriste to da plasiraju svoju vest. Treće, običnoj svetini su zabava. Kada ovo shvatimo, jasno je da žalimo što ne vidimo čistu nameru ovih alpinista. Njihov uspon bi trebao biti uspon protiv svega ovoga.

Velika boljka holivudizacije se vidi kada nam serviraju probleme na koje likovi nailaze (ako izuzmemo planinu i nevreme). Bušna torba iz koje ispadne oprema, odron koji jednog lika izbaci iz upotrebe pa je onda taj isti lik teret, pa rukavica koja nekako spadne sa ruke pa se ta ista ruka ledi (gde ti je rezervna čoveče) itd. Zar nije bolje da si te scene zamenio sa još nekoliko nemogućih uspona i teških prepreka. Ovo smrdi kao Armagedon gde gomila slučajnosti polazi po zlu. Ne kreiraš tako dramu već kreiraš već viđenu dosadu.

Znate li šta je najgore? Što se svi ti problemi najave mnogo ranije. Ne samo problemi, već svi ključni momenti. Recimo postavi se pitanje da li da sklone neko uže. I kao sklonićemo, neće nam zatrebati. Oni sklone uže i onda kamera zumira prazno mesto gde je ono bilo. Šta mislite, da il im je zatrebalo uže kasnije na tom mestu? Priča se o dužini nekog užeta i onda se kreira atmosfera da će sve biti ok i onda je iznenada to uže prekratko. Pa nemoj me zajebavati sa ovim čoveče. 

Ovi problemi su sprečili još jedan potencijalno sjajan deo filma. Kada ekipe kreću, skontaju da je uspon preveliki izazov i udružuju se. GENIJALNO. Pre svega, ovo je dobro jer nemamo supermena, nemamo favorite. Navijamo da čovek savlada planinu, da se popne gore, da dokaže da u timu može da se pobedi ovakva prepreka. Ali hej, koga boli patka za to. Daj probleme notikuda i daj brdo patetike. 

Film uglavnom ima pozitivne kritike. Ja, blago rečeno, nisam impresiran. Ok, postoji lep broj vrhunskih i memorabilnih scena na samoj planini ali to je više produkt trenutnog utiska u kom vidiš koliko je čovek nemoćan naspram prirode. Jako je lepo to usnimljeno i uslikano. Problem je što je sve ostalo, od priče, preko likova, do namera i poente jako neubedljivo, slabo pa i promašeno. Zapravo film nam i kaže dve stvari. Prva, u snežnoj oluji ne bi smeo da zaspiš jer je moguće da osvanuti nećeš. Drugo, uz North Face (film) možeš odspavati sasvim dobro i kvalitetno. Osvanućeš odmoran.

Zanimljivosti:
Kada alpinisti dolaze, vodiči koji razgovaraju vide alpiniste i izgovaraju im imena. U pitanju su Bartolo Sandri i Mario Menti. Diskusija ovih vodiča se završava sa "Još jedan par budala. Dolaze vozom a vratiće se u kovčegu". Menti i Sandri su poginuli pri padu tokom uspona na Eiger 21 juna 1938.

Naj scena:

Trenuci očaja

Moja ocena: 5/10

Deadpool 2 (2018)

Kod nas nazvan: Dedpul 2
Žanr: Akcija | Avantura | Komedija | Naučna Fantastika
Režija: David Leitch
Glumci: Ryan Reynolds, Josh Brolin, Morena Baccarin...

Priča:
Deadpool sastavlja tim mutanata kako bi zaštitio momka koji ima natprirodne moći. Momka želi da uništi kiborg koji putuje kroz vreme - Cable.

Moj osvrt:

Humor u prvom Deadpool-u je bio sjajan ako ste klinac od 12 godina. Totalno nabacana gomila psovki bez ikakvog reda i smisla je trebala da nasmeje mase. Nemam ništa protiv tako niskog humora ali barem spremi scenu za nešto takvo. Nisu se trudili ni oko toga, ni oko priče, ni oko lika. Rezultat je bio prilično užasan film. Kakav je nastavak u poređenju sa jedinicom? Dobar. Kakav je uopšte? Sasvim gledljiv. 

Pre svega humor je znatno bolji. Neverovatno zvuči ali eto, nasmejaćete se uz Deadpool 2 čak iako niste u tinejdžerskom dobu. Kako je to moguće? Tako što je neko seo i smislio kako će da plasira fazone. Nije se bazirao na tome da superheroj treba da iznenadi psovkom već je pre svega mislio na humor gde povremeno može i da se opsuje. Fino se izgradi scena i uglavnom uspešno plasira humor. Nije to uvek sjajno, iz razloga što negde te vulgarnosti i štrče (npr. u sceni kada Colosus spašava Deadpoola a ovaj mu uzvraća gestikulacijom oralnog seksa) ali hajde sad, nek se smeju i klinci. 

Odlični su fazoni koji su vezani za današnju modu i preokupacije. Npr. u jednoj sceni Deadpool kaže da će lansirati gluten u svemir. Takođe, imamo i scenu u kojoj kaže da će mu dete imati samo jedno ime aludirajući na trend kod poznatih da detetu daju više imena. Takva kritika je uvek dobrodošla. Nemam ništa protiv glutena, više imena i svih tih nju ejdž stvari. Imaju one mesto na ovoj planeti ali bitno je koristiti ih iz potrebe i želje a ne mode. I upravo Deadpoolovo kenjanje po trendu je nešto što mi zaista prija. 

Obratite pažnju i na uvodnu scenu (spisak glumaca i ljudi koji su učestvovali u stvaranju filma). Na genijalan način se film sprda sa kritikom. Uspešno su istovarili gomilu smeća na svakog čije ime se pojavljuje na listi. Ne samo to, film tu postaje kritičan i na uvod koji nam je prikazan. Vraćao sam nekoliko puta ovo i slatko se smejao. Još jedna dopadljiva odluka je da ovu scenu serviraju kao uvodne u Bond filmove. To je celoj sceni dalo neki šarm.

Setimo se u Guardianima izbora muzike. Muzika je bila skroz simpatična ali propratne scene nisu bile epohalne pa ni ta muzika u njima nije doprinosila nekoj atmosferi. Deadpool je otišao još dalje, ubacio je muziku koja najviše odudara od onog što vidimo i rezultat je zapravo jako dobar. Kao i ove scene, i sam film u tom uvodu, dok ne krene zaplet, funkcioniše po principu pomešanih emocija. Nisu nam samo dali zabavu i veselje već vidimo i nešto sasvim drugo. Zašto je to dobro? Zato što onda Deadpool nije samo obična karikatura. Imaš sve preduslove da ti lik bude simpatičniji.

Još jedan dopadljiv segment filma je onaj u kom Deadpool formira ekipu. Ne samo da deluje suludo i besmsileno već i rezultira užasno zabavno. Ovo je simpatična kritika i totalni kontrast svim stvaranjima moćnih ekipa u bilo kom filmu.  

I nekako kada krene zaplet, film se donekle raspadne. Razlog tome je totalno nezanimljiva priča. Humor je neretko na mestu ali priča postaje takva da ni ne marim šta se dešava i šta će se desiti. Došli smo do dela gde Deadpoola povezuju sa X-menima i pomisliš biće nešto od ovoga, ali prc. Iza zapleta, upleta i raspleta stoji patetična, labava priča koja je užasno neinspirativna. Srce našeg heroja nije na pravom mestu, moš misliti. I on onda treba da pronađe svoj poziv i otkrije dobrog čoveka u sebi. Mislim ok, poenta i treba da ti bude ovako nešto, ali daj malo maštovitosti. Ne upiri prstom u to non stop već mi usput prodaj nečiju dobrotu i čovečnost. 

U centru priče je klinac koji ima moć koju ne može da kontroliše. I sada tu dolazimo do onoga "sa velikom moći dolazi i velika odgovornost". Mnjah, gledali smo to u prvom Spajdermenu, Iron Manu, kao i u svakom filmu gde neko postaje superheroj i uči da koristi svoje moći. No tu su i nevaljale čike koje su nanele zlo ovom momku pa imamo i priču o oproštaju. Jeeeej. Dramoserija at ic fajnest. Klinac je toliko antipatičan i na to užasavajuće preglumljuje da nisam imao ni malo simpatije za njega. Jednostavno mi je išao na nerve iz scene u scenu. A ček, priča se vrti oko njega. Jebigica onda. 

Rekoh da je negde vulgarni humor izmešten. To nije toliki problem. Veći problem je humor koji nam govori da sada gledamo film. Recimo Deadpool trči i okrene se ka kameri i kaže da pokrenu slow-motion. Ha ha, do jaja smešno, pogotovu kad nam se to ponavlja sto puta. Mislim ok, to bi bilo simpatično da je iskorišćeno kao kritika na nešto. Recimo na forsiranje specijalnih efekata, na smešne negativce, na bilo koju od boljki današnjih filmova. Jok, ove fore se koriste na sve strane i zaista su bespotrebne. 

Film se na neki način sprda sa Švarcenegerovim delima. Nisam uspeo da uhvatim nit zašto - samim tim ovo nije naročito uspešno. Zapravo bila je tu neka fora koja je bila ok ali sveukupno je ovo jako slabo. Verujem da ćete naći paralele na one veoma poznate Arnoldove filmove. Od možda manje popularnih imamo Escape plan - pogledajte kako izgledaju ćelije gde zatvaraju Deadpoola i samo majci simpatičnog momčića. Ako ste gledali Escape Plan videćete zapanjujuću sličnosti. 

Za razliku od prvog dela, ovde ipak imamo nešto što je gledljivo. U prvih pola sata ovaj film mi je dao nadu da ću gledati nešto, ako ne kvalitetno onda barem vredno pažnje. No sva kreativnost je pukla pred zapletom. Ne mogu da kažem na žalost jer ipak, kada se uporedi sa prethodnim filmom, ovde je uložen kakav takav trud.

Zanimljivosti:
Met Dejmon glumi lika koji je u filmu nazvan Redneck #2 (jedan od likova koji pričaju uz kamionet kada se Cable pojavljuje). Vremensku mašinu koju koristi Cable, napravio je kreator švajcarskih satova Carl F. Bucherer. Igralište na kom se bore na kraju je isto ono na kom je snimana noćna mora Sare Konor u Terminator 2.

Naj scena:

Uvodna akcija

Moja ocena: 6/10

Nož u vodi (1962) – Polanski, umetnik i odmetnik

Boris Tiosavljević

Opšti je koncenzus da je dobar film, čak i kada je prošaran značajnim momentima iz života njegovog autora, dobar upravo jer može da demonstrira svoj kvalitet sve i da nismo upoznati sa njegovom biografijom. Međutim, u slučaju prvog samostalnog projekta najvećeg poljskog režisera ovo je poželjno, ali ne samo zato što prosečnom gledaocu bolje objašnjava sam film Nož u vodi. Tragedije koje su zadesile Romana Polanskog oblikovale su ne samo ovaj film već njegovu celokupnu filmografiju, koja se danas najčešće posmatra kroz prizmu kontroverzi koje ga prate. Umesto toga, preporučljivije je sagledati povezanost između Polanskog i njegovog stvaralaštva. Iako zbog njegove averzije prema intervjuima nećete saznati mnogo o njegovim filmovima, niti obrnuto, dramatičnost događaja iz njegovog života se previše odražava na ono što nam on slika na filmskom platnu da bi se to moglo ignorisati.

Kao pripadnik „pogrešne“ etničke grupe (poljski Jevrejin) koji je živeo u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, od najranijih dana morao je da uči kako da preživi. Prvo je izgubio majku u Aušvicu a ostatak rata proveo jedući polu-trulu hranu i oslanjajući se na kombinaciju znanja i sreće u izbegavanju nemačkih patrola. Holokaust je najviše obeležio njegov život i postavio ga na stazu bega i izbeglištva sa koje do danas nije skrenuo. Nakon rata, pozorišnu glumu je upražnjavao isključivo kao hobi a veći deo entuzijazma i energije usmeravao ka onome što je video kao svoju budućnost – biciklizmu. Ovo ga je zamalo koštalo života kada je postao deveta žrtva lokalnog serijskog ubice koji ga je namamio u napušteni nemački bunker pod izgovorom da će mu prodati trkački bicikl. Fizički ožiljak je brzo zarastao ali psihički je učinio da razvije fobiju od klasičnih tuševa – osećaj tečnosti (kiša i krv) koja se sliva niz glavu ostao je nepodnošljiv. Nekoliko godina kasnije, vraća se na mesto zločina i snima svoj prvi kratki film, Bicikl (1955.) koji rekreira ovaj događaj, ali je film nažalost nepovratno izgubljen. Jedanaest godina kasnije, on ove košmarne momente reprodukuje ponovo, u filmu Cul-de-sac. Nedugo zatim (1969.) za dlaku izbegava susret sa još jednim serijskim ubicom, Čarlsom Mensonom, ali to se nažalost ne može reći i za njegovu, tada trudnu suprugu, Šeron Tejt. Ovaj događaj ga gura duboko u holivudski ambis poroka koji 1977. rezultira optužbom za seksualno zlostavljanje maloletnice zbog čega beži u Britaniju pa u Francusku.

Poput privatnog života, i mnogi filmovi Romana Polanskog su samo naizgled o bekstvu ali se kroz njihovu srž provlače teme buntovništva, nekonformizma, otuđenosti i izolacije a čini se u Nožu u vodi više nego u bilo kom nakon njega. Likovi u njegovim filmovima su marginalizovane individue, odbačene od društva i establišmenta ili dobrovoljni egzilanti. Međutim, u vreme kada je krenuo na studije režije,  najuticajniji filmovi, poput Pepela i dijamanata (Andrzej Wajda, 1958.) iako neretko obeleženi džejmsdinovskim protagonistima, većinom su se bavili neposrednom, ratnom prošlošću Poljske, a ovo je kompromis na koji mladi Roman nije želeo da pristane. Svaki od njegovih kratkih filmova bavio se prisnim, međuljudskim odnosima kao i temama nasilja, klaustrofobije i bekstva, ali ne i prošlošću pa je bilo za očekivati da takav bude i njegov prvi dugometražni projekat.

Ali, kada je podneo scenario za reviziju, Ministarstvo kulture je izrazilo zabrinutost zbog tema i nemoralnih momenata pa su mu dali rok od godinu dana da napravi potrebne izmene. Međutim, i tako korigovan, Nož u vodi je bio (za ono vreme) pravi psihološki triler koji nonšalantno riba palubu nametnutim dušebrižničkim zahtevima kojekakvih centralnih komiteta. Priča govori o eskapadama bračnog para koji na svoj jednodnevni odmor na pučini vode svojeglavog neimenovanog mladića, nakon što ga kolima zamalo pregaze. Izolovani na minijaturnom jedrenjaku i u njegovom klaustrofobičnom potpalublju, oni nemaju gde da pobegnu jedni od drugih, a vreme koje se menja od vedrog i sunčanog pa sve o olujnog naglašava promene u raspoloženju. Ovde Polanski kroz zanimljive likove sukobljava establišment i njegovu opoziciju. U oči upada i jako dobra upotreba kamere koja uspešno koristi svaki centimetar skučenog plutajućeg filmskog seta. Ovaj spoj umetnosti i veštine dodatno dobija na potentnosti pričom čija se radnja odigrava tokom 24 časa, što u velikoj meri daje na intenzitetu i dramatičnosti.

Nož u vodi počinje kadrom gde vidimo ovaj bračni par, predstavnike više srednje (visoke?) klase, kako putuju ka svojoj jedrilici usidrenoj na obali jezera. Supruga, Krystyna (Jolanta Umecka), je za volanom i svojom vožnjom iritira supruga, pompeznog Andrzeja (Leon Niemczyk). Nakon smene za „kormilom“, Andrzej zamalo udara u mladića na putu (Zygmunt Malanowicz). Kako bi se pokazao i pred suprugom i pred mladićem, Andrzej ga poziva da im se pridruži na krstarenju jezerom. Ovde Polanski kreće da sjajno gradi tenziju  između dva alfa-mužjaka, starijeg, konzervativnog Andrzeja i mladog buntovnika koji se bore za pažnju nezadovoljne i nezainteresovane Krystine. Kad se tome dodaju falusni simboli (mladićev ogromni nož i njegov lagani uspon do vrha jarbola; u jednoj sceni mladić se iskusno i bez gledanja igra nožem i bez greške ga zabada između prstiju, pa je utoliko komičniji usporen i nevešt pokušaj Andrzeja da isto izvede kad misli da niko ne gleda), napetost stvara zapaljivu situaciju nasred vode i sučeljava ova dva ovna na brvnu ne samo na primalnom nivou, već i kroz sukob društvenih klasa.

No, ovo ne sprečava muža da se pozivanjem na autoritet izdigne iznad konkurencije, tvrdeći da „ako su dva muškarca na brodu, jedan mora da bude kapetan“. A kada njihov sukob iz verbalnog, nakon što Andrej ispusti mladićev nož u vodu, preraste u fizički, plavokosi autostoper pada preko ograde u jezero. Zažalivši zbog svog postupka, mada bi se reklo pre zato što ga je supruga prekorila zbog postupka i nazvala ubicom, negoli zato što je možda i ubio čoveka, Andrzej skače u vodu i ne uspevši da ga nađe, nastavlja da pliva ka obali. U međuvremenu, Krystinino presvlačenje prekida mladić koji je uspeo da se spase i ona, čisto da bi napakostila mužu, odlučuje da spava s njim. Brod pristaje uz obalu, mladić se iskrcava i nastavlja svoj put kombinovano – hodajući po balvanima što plutaju niz reku. Dok lutalica nastavlja sa životnim lutanjima, bračni par se vraća kolotečini života u gradu ali s tom razlikom što su maske sada spale. Pri povratku automobilom, nailaze na raskršće gde Kristina priznaje mužu šta se u međuvremenu desilo, ali Andrzej isprava odbija da poveruje u njenu „fantaziju“. Ali onda shvata da se nalazi i na moralnom raskršću i da mora da donese jako bitnu odluku – ili će da se drži ubeđenja da je ubio čoveka te da mora da se preda zakonu, ili će da veruje da ga je supruga prevarila. Ovo je situacija u kojoj on, za razliku od lutalice koji se izvukao bez posledica, u svakom slučaju gubi, a sve zbog uticaja koji ideologija autoriteta ima nad njim. Nož u vodi šalje poruku da bolje šanse za opstanak imaju nekonformisti, oličeni u nadolazećim generacijama, nego oni koji su fanatički usidreni zastarelim moralnim normama i konzervativizmom a oličeni upravo u režiserima poput Andžeja Vajde.

Zanimljivo je napomenuti da je sam Polanski želeo da igra ulogu skitnice, ali mu to nije odobreno. Umesto toga, snimio je svoj glas i sinhronizovao u finalnoj verziji filma, tako da zapravo njega čujemo kada mladić govori.  Prvi kritički osvrt na film, napisan i objavljen pre nego što je film uopšte imao premijeru, bio je negativan i okarakterisao je film kao nepotreban. Malo je reći da ovo nije oduševilo ljude iz Ministarstva kulture kojima se ionako nisu svidele scene sa nagom Krystinom i dvosmislen kraj. Po nekim navodima, sekretar Komunističke partije je u besu bacio pikslu na bioskopsko platno.

Napadan sa svih strana, Polanski je shvatio poruku – reakcionarna Poljska jednostavno nije imala razumevanje za progresiviste. On u svoj rasklimatani auto ubacuje ono malo stvari što je posedovao, uključujući Nož, i zapućuje se ka Parizu, visoko podignutog srednjeg prsta i uz teatralno, a ispostaviće se opravdano, obećanje da će proslaviti svoje ime. Ono što tada nije mogao da pretpostavi je da će ga učiniti i podjednako ozloglašenim. Dok ga je poljska kritika poprilično ocrnila, s druge strane bare film dobija nominaciju za Oskara za najbolji film na stranom jeziku 1964. godine (koju osvaja Felinijev Osam i po). I upravo ovaj ogroman jaz i kontrast između dva potpuno suprotna aspekta Romana Polanskog predstavlja njegovo prokletstvo – činjenica je da film može biti dobar i ako njegov autor nije, ali je isto tako i činjenica da je njegovo stvaralaštvo prečesto u senci njegovog turbulentnog privatnog života. Njegova životna priča samo obogaćuje njegove ionako već kompleksne filmove i objašnjava odakle crpi inspiraciju za teme kojima se bavi. S druge strane, ne moramo da čitamo njegovu biografiju da bismo interpretirali njegove filmove i uživali u njima – u eri postmoderne, njegovi filmovi ostaju podjednako kvalitetni, napeti, uzbudljivi i mračni trileri čak i ako prihvatimo da je autor „mrtav“ a sa njim i značenje kojim ih je režiser ispunio.