Alex & Emma (2003)

Žanr: Komedija | Ljubavni
Režija: Rob Reiner
Glumci: Luke Wilson, Kate Hudson, David Paymer ...

Priča:
Pisac mora da završi roman za 30 dana kako bi vratio dugove.

Moj osvrt:
Da li je ova romantična komedija po nečemu posebna? Hm, skoro pa i nije. Da li sam očekivao da će biti? Naravno da nisam. Da li sam očekivao da će ispratiti šablon? Nadao sam se da neće. Šablonski i kreće cela priča. Boy meets girl, onda se kao ne vole, pa se kao skontaju i zavole bla bla bla. Na žalost ovde nema ništa simpatično u tom njihovom previranju. Što se toga tiče, nije postojao ni jedan "ha ha" momenat tokom njihovog spoznavanja. Zbog toga je hemija između ova dva lika jako upitna. Moraš to da imaš i u ovako neozbiljnom filmu jer jebiga, moramo da navijamo da se na kraju ove balade oni i uzmu. 

Od dobrih stvari bih izdvojio da dok on njoj diktira svoj roman i dok ona to prekucava, vidimo odnos pisac - čitalac. To je čak i simpatično u pojedinim momentima iz razloga što su dali kritički osvrt jednih prema drugim. Tačno vidimo šta pisac ume da propusti a ti propusti su isključivo vezani za to što sam pisac nema iskustva o onom što priča i ume da bude jednostran. Sa druge strane vidimo koliko čitalac želi da bude uljuljkan i kako sve treba da ide tokom koji on poželi.

Momenti u kojima pisac uspeva su baš oni kada piše o nečemu što je iskusio i o nečemu što oseća. Koliko god priča bila fantastična, bizarna ili nestvarna, ako je dobra, ima tu dosta piščevog iskustva i ličnosti. Momenti u kojima pisac dominira su upravo oni koje čitalac voli. To je iskorišćeno za zaljubljivanje. Propusti su jasno ukazivali na to šta piscu fali, što mu smeta i što je najbitnije, sa čim ne može da se izbori. E onda tu dođe neko da pomogne. Vidite kako jednostavno može da se kreira dobra romantična situacija. 

Sama knjiga koju pisac diktira je teška sprdnja. Odnos ova dva lika ka knjigama je još gori što automatski dobija određenu količinu mržnje od mene. I tako smešna, knjiga je fino iskorišćena da svako da svoju viziju priče, pogotovu odnosa među likovima. Čak su ti likovi upotrebljeni kako bi se na njih prenele ličnosti dvojca koji pratimo i filmu. Način na koji vide jedno drugo kroz ove likove je jako dobar. Način na koji se menjaju likovi iz knjige upravo zbog diskusija ovog dvoga je odličan i tek tu dolazimo do one prave zabave. 

Bez obzira na vrline i mane, do pred kraj ovo je bio sasvim gledljiv filmić za ubijanje vremena a možda i popravljanje raspoloženja. Ali ali ali ali, kako misliš da napraviš romatničnu komediju ako ne usereš situaciju između likova pa onda u finalu ispraviš sve patetičnim izlaganjem jednog od njih. Hajde, ume i to da bude podnošljivo ali ovo, ovo je nešto neviđeno. Meni je ovo izgledalo kao da je priča ispričana tako što je sve išlo fino svojim tokom i završilo se zaljubljivanjem. I onda je neko ošamario scenaristu i rekao "a šta je sa sjebom i odsjebom". I onda je ovaj preko đoke uzeo i napisao sjeb i patetični odsjeb koji je zapravo najneubedljiviji patetični odsjeb koji sam u životu video. I ovo je zakopalo i najmanju šansu da odnos između ovo dvoje bude dopadljiv, da njihovi likovi imaju nešto simpatično i lišilo me je namere da vam preporučim ovaj film kao nešto za ubijanje vremena. Ne mogu da kažem da je šteta jer nije ovde bilo potencijala za nešto kvalitetno. Ali mogli smo barem odgledati normalnu romantičnu priču lišenu jedenjagovana i ostalih standardnih šablonskih disciplina. 

Na kraju želim i detaljnije da obrazložim prezir prema ovom šablonu. Konkretno ovaj fazon je bukvalno nezaobilazan u skoro svim romantičnim komedijama. Zar to nije overkill. Zamislite da pričate dobar fazon nekom. Da li će mu biti smešan posle stotog puta? A posle hiljaditog? A posle pizdilionitog? Drugi razlog zbog kog mrzim ovo je taj što na ovaj način filmotvorci zanemaruju osećaj. Ceo film nas ubeđuju u odnos i romansu dva lika i umesto da ih osećaj vodi ka nečemu, oni upravo ono što jeste ljubav zanemaruju zbog jeftinog trika i smešne patetike. Setite se Wings of Desire. Ceo film i cela ljubavna priča se baziraju na osećaju koji je prajsles. Na jednoj strani imate emociju i osećaj, na drugoj jeftinu patetiku. Zašto uopšte postoji izbor između ova dva?

Zanimljivosti:
Film je blago zasnovan na priči iz života Dostojevskog. Čuveni pisac je unajmio stenografkinju po imenu Ana koja mu je pomogla da završi "Kockara" za 26 dana. Za to vreme njih dvoje su se i zavoleli. Kasnije su se venčali i dobili četvoro dece. Verzija filma koja se prikazuje u Nemačkoj je zamenila šalu na račun Hitlera sa šalom na račun Staljina.

Naj scene:

Promene likova

Moja ocena: 5/10

The Thin Red Line (1998)

Kod nas nazvan: Tanka Crvena Linija
Žanr: Drama | Ratni
Režija: Terrence Malick
Glumci: Jim Caviezel, Sean Penn, Nick Nolte ...

Priča:
Adaptacija autobiografske novele Džejmsa Džonsa koja se fokusira na sukob kod Gvadakanala tokom Drugog Svetskog Rata.

Moj osvrt:
Gledali smo mnogo ratnih filmova u kojima imamo vojnike po pozivu ali i one koji su to vremenom postali. Retko koji film nam nudi ljude koji su se zadesili tu ni krivi ni dužni. Običan, preplašeni čovek koji je prisiljen nositi oružje nije baš česta pojava u takvim filmovima. Obično je to epizodista koji služi kao glineni golub. The Thin Red line je uspeo napraviti opasnu priču u kojoj upravo te ljude vidimo pod šlemovima. Svesni ste straha u kom se nalaze ovi, silom prilika, vojnici. Njihova preplašenost ne dolazi kao momenat koji treba da odvoji heroje od njih. Rat je užas na koji čovek ne može da ogugla. The Thin Red Line nas upravo smešta u središte jednog takvog užasa. 

U prvom delu filma ni ne vidimo protivnike protiv kojih se bori vojska koju pratimo ali je smrt i te kako prisutna. Na ovaj način film daje ulogu negativca samom ratu. Nije ovo jedini način, o drugima ću i kasnije. Dok se ne pojavi protivnička vojska, već ste duboko svesni oružanog sukoba i strahote koja se odvija pred vama. The Thin Red Line vam dozvoljava da doživite ceo rat ne videći protivnike. Sam rat i jeste negativac što će vam ovaj film dokazivati iznova. 

Film vam dozvoljava da vidite i vojnike ali ovi obični ljudi nose priču i utisak. Videćete i obične ljude koji izrastaju u ratnike ali to neće izgledati glamurozno. Ti ljudi će možda zadobiti divljenje hrabrošću koju pokazuju ali pre svega, osećaj koji će preovladati je žaljenje što je do toga moralo i da dođe. Nasuprot tim ljudima i nasuprot običnom preplašenom čoveku, videćete i vojnike ali i u njima ćete prepoznati strah. Ponudiće vam i one sa epoletama, one sa moći u politici koji stoje daleko iza linija. Oni će vam se gaditi. 

I u toj prvoj polovini filma izgleda kao da vojska bezuspešno juriša na brdo koje ne može da osvoji. Paradoksalno je što to brdo predstavlja prelepu prirodu u kojoj bi ljudi trebali da uživaju a zapravo oko tog brda se seje smrt. I nekako to brdo počne da predstavlja cilj, cilj koji znači život. Ono je na dohvat ruke a korak ka njemu znači smrt. Rat učini i najednostavniju stvar nedostupnom, nemogućnom, pogubnom. Samo brdo postaje preteće i opasno iako ono to i nije. Čovek ga je učinio takvim. 

Imamo tu dva kontrasta. Prvi je taj sa prirodom gde vidimo njenu veličanstvenost nasuprot ratu koji donosi smrt. Druga stvar je ljubavna priča koja se provlači. Dok gledamo slike lepe žene na jednoj strani i rata na drugoj postajemo svesni šta vojnik na ratištu propušta i šta gubi. Ova žena dolazi kao motiv, kao nešto čemu stremiš da se vratiš. Ali ne samo ona. I slike prirode nam se serviraju zbog toga. Želiš da uživaš u dve najveće lepote koje postoje na ovoj planeti, u prirodi i u ženi t. porodici. Rat nas je uskratio za obe. A šta ako nas rat liši oba motiva, obe stvari koje su vredne borbe? Film ovim scenama neminovno želi da te natera da se zapitaš. 

Ono što je kod mene zacementiralo ovaj film kao vrhunski je konačan susret sa neprijateljem. Šta tu možeš da očekuješ? Brutalnu borbu? Ok, ali da li je to nešto što nismo videli. Možda gomilu krvopljusa? To rat svakako nosi sa sobom ali i to smo videli. The Thin Red Line nam dozvoljava da vidimo ljude ali ne samo na jednoj strani. Braćo i sestre, kompletnu sliku o tragediji vidimo kada dođemo i do druge strane. Film je već samom ratu dao ulogu negativca. Nepravedno bi bilo prebacivati je na drugog, zar ne? U tom duhu se i nastavlja. Nećete videti neprijateljske linije, videćete ljude koji isto tako pate. Da su bili iste rase, mogli ste ih izmešati, ne bi primetili razliku.

Od momenta kada se završi pohod na neprijateljske linije svedočimo ljudskoj patnji. Ali film ide i korak dalje. Pričao sam o vojniku koji vam se gadi. Sada vam skrećem pažnju na ljude pogođene tragedijom, činjenicom da su ubili i videli smrt, činjenicom da su činili zlo drugom čoveku. I onaj gad i ovi tragični likovi postaju deformisani, rat ih obogaljuje i menja nepovratno. Evo vam razlog za promenu ličnosti, evo vam razlog za otvaranje pitanja, razlog za traženje smisla, razlog da pognete glavu pred svakim ko je obeležen ratom. 

Čućete gomile monologa likova koje pratimo. I na neki način, film nam daje onaj utisak kao da čitamo knjigu što je za mene neprocenjivo. Nemamo jednog naratora već slušamo mnoge od njih kako se otvaraju pred nama. Verujem da će neki možda čuti i svoje reči ovde. Samim tim što su išli na ove monologe, likovi postaju realniji i film nam daje još veću šansu da se poistovetimo i vežemo za njih.  

Možda zvuči čudno s obzirom na temu filma ali od prve do poslednje scene ovo je film koji je vizuelno perfektan i zaista je uživanje gledati ga. Scene u kojima kamera prati vojsku u pokretu, scene u kojim se kamera kreće kroz travu, u kojima prati brod koji plovi, vraćao sam nekoliko puta. Čista perfekcija. Dodajte na sve to da ćete u filmu videti i gomilu poznatih njuški u epizodnim ulogama. Nećete moći ni da pohvatate ko sve ovde glumi. 

The Thin Red Line nije običan ratni film. Rat ima ulogu glavnog negativca. The Thin Red line je vizuelno perfektan i užasno emotivan. Dozvoljava vam da vidite čoveka pre svega i to u svakom od likova. Samim tim, nije obična kritika rata. Ne traži heroja, ne traži zaslužne u ratu već ističe vrednost života uz to pokazujući koliko ga je lako i izgubiti. Život sa sobom nosi veličanstvene stvari, utiske, osećanja a mi smo ga učinili jeftinim bez ikakvog valjanog razloga.

Zanimljivosti:
Najveći broj scena sa Edrienom Brodijem je izbačen iz filma. On je došao na premijeru misleći da će biti jedna od glavnih uloga ali je na kraju bio šokiran jer se njegov lik jedva i pojavljuje u filmu. Pri kraju filma, japanski vojnik izgovara: "Predaj se, ti si ubio moje prijatelje ali ja nemam želju da ubijem tebe. Opkoljen si, molim te predaj se."

Naj scena:

Patnja

Moja ocena: 8/10

Prince of Darkness (1987)

Kod nas nazvan: Princ Tame
Žanr: Horor
Režija: John Carpenter
Glumci: Donald Pleasence, Lisa Blount, Jameson Parker ...

Priča:
Tim naučnika istražuje misteriozni cilindar u napuštenoj crkvi. Njegovo otvaranje bi moglo da znači i kraj sveta.

Moj osvrt:
Od prvog momenta filma je jasno da postoji konstantni osećaj pretnje. Karpenter je to pre svega postigao muzikom koja se naizgled provlači kroz svaku scenu. Čak i u scenama gde vidimo najobičniji dijalog, stiče se osećaj da će neko megasranje da zadesi likove i da je apokalipsa na pomolu. 

Sledeća velika stvar je upoznavanje sa pretnjom. Nije u centru zbivanja opasnost po pojedinca, serijski ubica, neka zaraza ili Vučić na svakoj televiziji. Ovo čime se preti je mnogo više od toga. Ovo ide na globalno. I u samom početku Karpenter je tek zagrebao ovu temu. Vidimo ljude koji više nemaju svoju volju i to je sasvim dobar početak. Tera te da se zapitaš šta je sledeće, šta će se desiti, ko će se pojaviti, ko to tamo peva. Najbolje od svega je što postoji taj osećaj da ako dođe do najgoreg, spasa nam nema i lijte kiše, hladne vode... 

Samo zlo o kom se ovde radi je odvojeno od čovekove volje. I to je jezivo u smislu da smo nemoćni prema nadolazećoj katastrofi. Zlo je poseban entitet protiv koga nema odbrane, pred kojim volja i svest padaju. I sa svim ovim navedenim do sada Karpenter je napravio takav uvod i takvu predigru da samo možeš da mu kažeš "uzmi me, tvoj(a) sam". Šta realno ovde može poći po zlu? Imaš ovakav uvod i priču u rukama čoveka koji je režirao takve klasike poput The Thing-a i Noć Veštica. A šta, nije Noć Veštica već Sveti Trifun? 

Najavljuje se to mega zlo, apokalipsa, propast sveta i štatijaznam a dobili smo malo pojedinačnih tragedijica, nešto ludila i bukvalno ni traga od onog globalnog. Film se pretvara u borbu grupice ljudi protiv nečeg nepoznatog a lošeg. Mogla je ova grupica da se i izbori protiv tog lošeg a da imamo osećaj šta bi se to zapravo desilo svima nama. Ali ne, Karpenter se zadržao na tome da nam da borbu dosadnih likova protiv dosadnih zlih likova koji nemaju baš kefalo i vođeni su nečim mračnim ali tako bleje sa strane ili se nakazno blamiraju. Što je najgore, oni bi trebali predstavljati nešto a zapravo su mrsomudi. Ne, ne pričam o naprednjacima.  

Sa jedne strane, nije loša ideja da se dovedu naučnici da istraže zlo koje preti. Na neki način ne želiš da naučnik ili ateista ili kogod zanemaruje zlo koje je najavila crkva samo zato što ne veruje u nešto. Ovde su želeli da to zlo naprave dostupnim svima. Neko vreme to radi posao, dok nam objašnjavaju za šta je to zlo sposobno (mada je to moglo da se uradi kroz nekoliko efektnih horor scena). Sa druge strane napravljen je overkill jer ti njihovi dijalozi na kraju krajeva počnu da zvuče toliko dosadno i glupavo da ne možeš da poželiš da već jednom čika Satana izađe, ponabija ih na trozubac i strpa ih u sarmu majku im dosadnu. 

Likovi su priča za sebe. Ovo je toliko mrljavo, toliko nebitno i toliko generički napravljena ekipa da vremenom postane nepodnošljivo. Izuzeću dobrog starog Donalda. Ostali su užasno neubedljivi. Neki su čak nepotrebni i tri dana posle gledanja filma sam se zapitao "čekaj bre, jel ovaj glumio tu i ako jeste, čemu je služio". Na žalost, nisam ga poznao ni po mraku po pjesmama ni meraku a ni po lepoti što ne prolazi. Nikakve priče, dosadni generički dijalozi, patetični odnos brkatog pornstara osamdesetih i zamišljene deve sa epilogom Đurđevdan je a ja nisam s onom koju volim. Na sve to dodaj užasno iritantnog azijata koji priča vic demonima bez ikakvog razloga. Ne zezam se, lik je zaključan u nekoj prostoriji i kroz prozorčić priča vic posednutim devojkama i altimet zlu koje je u susednoj sobi. Mada se tu i postavi pitanje zašto altimet zlo ne može da reši zaključana drvena vrata ali hajde sad. 

Postoji jedna kratka sekvenca koju likovi sanjaju. Ona najavljuje nešto što se može desiti. Kada sam to video, brk mi se nasmejao. Da je film imao jajca da anlišuje zlo kako treba, oprostio bih mu prejadne likove i njihovu užasnu glumu jer bi završili pod kopitama nečastivog. Što je najbolje (ili najgore) ova scena se plasira nekoliko puta i svaki put mi deluje sve sablasnije. Karpenter je na kraju čak i nju uspeo da izvrne zbog jeftinog trika. 

Ne mogu da ne zažalim kada vidim u šta se film pretvorio a šta je mogao biti. Očekivao sam jako crn film, očekivao sam neku nenormalnu apokalipsu a dobio sam Walking Dead pri čemu zombiji vladaju samo u jednom dvorištu. Očajni likovi sa očajnom glumom i očajnim odnosima i očajnim dijalozima svakako ne pomažu kvalitetu filma. Da ne budem crn, film nije ni jednog momenta dosadan, ali kako prođe ovaj velelepni uvod, svesni ste okrnjenosti nečega što je trebalo da stoji čvrsto. Na kraju moram da pomenem i niskobudžetni End of The Line. Šteta što ti likovi nisu pored jajca imali i malo budžeta. Njihov film bi mogao da bude ispravljena verzija ovoga.

Zanimljivosti:
Piter Džejson je povredio rame u sceni u kojoj treba da provali vrata i kaže da mu se i dan danas taj bol vrati. San koji vidimo je snimljen i onda prikazan na TV-u i onda je tako snimljen kao finalna verzija. Bicikl koji koristi Alis Kuper u filmu je iz njegove opreme koju koristi na koncertima.

Naj scena:

San (prva varijanta)

Moja ocena: 6/10

La isla mínima (2014)

Alternativni naziv: Marshland
Kod nas nazvan: Najmanje Ostrvo
Žanr: Kriminalistički | Triler
Režija: Alberto Rodríguez
Glumci: Javier Gutiérrez, Raúl Arévalo, María Varod ...

Priča:
Dva detektiva moraju da izglade razlike kako bi istražili slučaj serijskih ubistava devojaka u jednom zabačenom mestu.

Moj osvrt:
Hteo sam da pitam zašto mi ovo niko nije preporučio ali i sam sam slučajno naleteo na ovaj film. Nije mi jasno zašto ovo nije popularnije među filmofilima. Da se razumemo, ne radi se o nekom epohalnom filmu niti nečemu što će da vas obori s nogu ali u današnje vreme dobar triler je prava retkost. Kada se ima u vidu da se snima pizdilion serija na sličnu temu plus da se hajpuju neki prejadni trileri ovo dođe kao pravo osveženje. Ako ste fan trilera a muka vam je od CSI, NCIS, Crminal Minds i sličnih mlaćenja prazne slame La isla minima je vaša konjska mast kada išijas ne popušta. 

Da ne mlatim dalje, šta je to što ovaj film izdvaja od gomile detektivskih trilera? Pre svega atmosfera. Sećate se atmosfere iz Se7en? Sećate li se atmosfere iz Memories of Murder? La Isla Minima ne zaostaje ni milimetar za njima. Naprotiv. Ovo je prelepo uslikan film. Kada je vreme ok, preovladava zlatno žuta boja koja deluje jako melanholično. Kada vreme nije ok, tu su kiše koje deluju sivlje nego one u Se7en. Od prvog do poslednjeg momenta, La isla minima je praznik za oči. 

Samo mesto na kom se radnja filma odvija i te kako doprinosi utisku. Ni jednog momenta ne popušta utisak učmalosti. Močvarni teren, pustara, stare kuće, ruinirani brodovi. Tačno imam utisak da je ovo neki zaboravljeni deo Španije od koga su svi digli ruke. Samim tim, posao koji ova dva detektiva rade deluje ne naročito bitno iako su u pitanju jezivi zločini o kojim bi sve trebalo da zvoni. 

Ljudi u mestu su isti kao i samo mesto. Propali, zapušteni, izgubljeni. Kada se priča o nekim mlađim non stop se potencira da bi pobegli odatle. I kada se zločini dogode, umesto da mesto bude uzdrmano, ne vidite da se to odražava na ljude, na zajednicu. To i jeste tuga, gledanjem u sopstvenu bedu ne vidimo da tonemo sve dublje. 

Što se tiče atmosfere, ne mogu da ne pomenem muziku. Možda grešim, ali ovo malo podseća na Inarituov Babel s tim što tamo muzika doprinosi emociji a ovde atmosferi. Odlično je ukomponovana u svaku scenu. Ne iskače nigde, ne preuzima glavni utisak, samo sjajno prati ono što već gledamo. 

Kada su zločini u pitanju nije ovo nešto neviđeno. Surovo jeste, jezivo jeste, udara u stomak ali toga smo se nagledali. Stvar je u tome što je prvenstveno La Isla Minima ovde išao na kritiku. Pazite, ovo je zločin koji odzvanja, koji ne bi smeo proći neopaženo, koji bi uzdrmao celu državu. A šta ovde vidimo? On dotiče tek neke ljude u malom mestu. Pogledajte na kraju kakav članak u novinama dobija, pa to je zaista suludo. Ali vratimo se u stvarnost. I kod nas se desi da zločini ostanu skriveni od neke veće javnosti. Tako da je razumljivo ovo što gledamo. Još jedna stvar koju film kritikuje da postoje oni koji su zaštićeni, koje ne možeš da kazniš. Povodom toga su mi pomešane emocije. To delimično nerasvetljavanje priče ume da bude jako efektno ali ovde ne vidim da je doprinelo nečemu. 

Za jedan film sa temom ubistva i rasvetljavanja istog ovo je sjajno tempirano. Na početku vidimo jeziv zločin i upoznajemo se sa zajednicom. Potom sledi totalna konfuzija i zapetljavanje priče. Kada to krene ka raspletu, tada iz scene u scenu raste napetost. I onda se pitate šta je iza sledećih vrata, šta se krije iza naredne krivine. Zajedno sa tenzijom raste i tempo filma pa su scene dinamičnije što sjajno legne kao finale. 

Ako smem tako da se izrazim, film jako malo priča a mnogo govori. Sve ove stvari o kojima pričam su uglavnom nastale iz utiska a ne dijaloga i akcije. Odnos dva lika se skoro i ne vidi kroz njihove retke dijaloge ali ova dva čoveka pričaju gestovima više nego rečima. Nema nikakve patetične priče o njihovom odnosu, nema onog "dvoje su se tako smuvali" momenta. Kao što rekoh, jedan drugog procenjuju kroz gestove i njihov odnos imate u nekoliko scena. Svaka od tih scena je sjajna, nosila ona negativni naboj, neko saznanje ili lepu emociju. 

La Isla Minima (poznat i pod imenom Marshland) je dobar film, prelepo uslikan, odlično režiran, sjajno odglumljen, bez jedne jedine scene viška. Iskreno, od filmova na ovu temu sam već odavno digao ruke zbog pomenute eksplozije serija koji se bave njom. E onda se pojavio ovaj film i fino išamarao sve te šablonjare koje žive na smešnim preokretima i beskranim trkama sa vremenom. U zadnje vreme, ni jedan triler niije nudio ovakav prikaz i kritku društva, ovakvu sliku ljudi i likove koji su mnogo više od akcionih heroja.

Zanimljivosti:
Fotografije iz vazduha sa početka filma je obradio Israel Milan a fotografisao ih je Hektor Garido. Ovaj fotograf je objavio knjigu "Armonía fractal de Doñana y las marismas" (Fractal Harmony of Doñana and marshes) u kojoj se vide neke od fotografija iz filma. Fotografije odgovaraju raznim močvarama Andaluzije. Neke od fotografija iz filma su inpirisane izložbom fotografa Atina Aye.

Naj scena:

Jurnjava od koje kreće rasplet.

Moja ocena: 7/10

Kimi no na wa. (2016)

Kod nas nazvan: Tvoje Ime
Alternativni naziv: Your Name
Žanr: Animirani | Drama | Fantastika | Ljubavni
Režija: Makoto Shinkai
Glumci: Ryûnosuke Kamiki, Mone Kamishiraishi, Ryô Narita ...

Priča:
Dvoje stranaca su povezani na bizaran način. Veza se ostvaruje kada oni zamene mesta u snu.

Moj osvrt:
Obično sam jako oprezan kad je ovoliki hajp u pitanju ali kako ovo dolazi iz Japana, bio sam spreman poverovati tom hajpu. Ono što me je ipak činilo malo uzdržanim, Ameri su ovo već krenuli da rimejkuju. Ok, reći će neko da oni rimejkuju sve što iole valja ali ne zalećimo se. Gde su rimejci za Spirited Away, Princess Mononoke, Porco Rosso, Howls Moving Castle, Grave of Fireflies... Nema ih, pre svega što je magija koju ti animirani filmovi imaju neuhvatljiva za ciljnu grupu rimejkovanih limunada. To je nešto što ne možeš da učiniš jednostavnim prepakivajući ga u oblik koji široke mase razumeju. 

Ne znam da li je postojao japanski animirani film a da nisam uživao u animaciji. Bez obzira iz koje je godine, animacija je perfektna a čini mi se da sa svakom novom izvedbom oni nadmaše sebe. Skoro svaku scenu sa prirodom iz Your Name sam vraćao nekoliko puta. Čak mi je ova animacija bila spektakularnija od nekih pravih slika prirode. Skoro svaki krupni plan deluje jako realistično. Scene u kojima kamera rotira oko likova dok vidimo prirodu oko njih - neprocenjivo. 

Japanske mitologija i tradicija su neiscrpni izvor motivacije. Recimo Mononoke ima toliko toga da ne možeš pohvatati. Taj filmić sam već ubacio u listu za repriziranje. Sprited Away isto tako. Your Name provlači dosta toga ali čini mi se da su neke stvari pomalo izmeštene iz priče i ne igraju nikakvu ulogu. Ono što je dobro, čak i te stvari su na kraju krajeva prepuštene prirodi. Upoznaju nas sa nekim običajem, nekom tradicijom i pričom i onda prepuste da priroda odradi svoj posao što naravno izgleda velelepno. Nije to ni blizu Mijazakijevog skila ali je i dalje jako dobro. 

Pola filma gledamo ovu priču gde dvoje sanjaju jedno drugo tj. menjaju uloge u snu. Taj deo filma je tek donekle zabavan. Iskren da budem, nisam ni video neko zaljubljivanje niti sam video nešto toliko fascinantno. Tu je propuštena neka šansa da sa dve ili tri emotivnije, ozbiljnije scene započnu ovu ljubavnu priču baš kako treba. Ovako, nakon vremena koje nam je potrebno da pohvatamo šta se zapravo dešava, imamo tek nekoliko zabavnih trikova koji se ponavljaju više puta.  

Prelomni momenat filma u kom momak kreće u potragu za devojkom, dolazi do grada i na kraju putuje kroz njen život je izgledao fenomenalno, emotivno, grandbrejking. Tad me je film zaista dirnuo i naterao da pomislim da će ovo biti nešto veliko. Scena u kojoj momak ima šansu da vidi ključne slike iz života devojke i da ih proživi spada u one najbolje koje možete videti na filmu. Emocija je tu onakva kakva treba da bude i tih par minuta ima veću vrednost od svega prethonog i svega narednog što smo gledali. Na žalost, posle toga film odlazi najviše u solidnost kada se ima u vidu šta je mogao biti.

Mnogi od vas će ovaj film doživeti kao nešto magično. Mene je do samog kraja držao utisak da gledam film koji je fino pozajmio gomilu stvari iz Butterfly Effect i The Lake House. Ideje su tu ali su čak i neke scene prisutne. Završna scena iz Butterfly Effect je skoro 1 na 1 sa jednom iz ovog filma. Samim tim što su ideje pozajmljene film nije uspevao da me iznenadi skoro ni sa čim. Odajem mu priznanje da je to upakovano perfektno i film jeste praznik za oči i uši. 

Jedan od fazona u filmu je da se likovi trude da ne zaborave imena jedno drugom. Čini mi se da je cela ta priča oko zaboravljanja ubačena da se napravi neka jača drama kako bi mi kao gledaoci strahovali da li će se ovo dvoje setiti jedno drugoga. Sa jedne strane to radi posao u smislu da će ih emocija i osećaj voditi ka prepoznavanju. Sa druge strane, to je ubačeno niotkuda i nekako mi je isforsirano. Kada likovi počnu da pate zbog tog zaboravljanja pomisliš da će sve izbledeti iz njihovog sećanja ali ipak se vidi da taj trenutni zaborav ne radi punom snagom pa i bez tog imena likovi mogu da nastave sa pričom. To zaista čini ovu ideju pomalo neiskorišćenom.

Pogledajte ovo jer će većina vas ovde naći neku magiju. Za mene je ovo lep filmić. Prelepo je animiran ima momente magije ali ni blizu toliko kao kod Mijazakija. Iako krade ideje dva pomenuta filma, Your Name ih fino pakuje u nešto što ne smrdi na kopiju ali na žalost ne odiše ni originalnošću. Po meni, mogli su ići na malo mračniju varijantu pogotovu posle ove prelomne (Naj) scene. Tada bi film imao više logike za Holivudski rimejk jer holivud ne trpi mudadžijske poteze. Ovako, rimejk nema šta da radi osim da prevede ovaj film onima koje mrzi da čitaju titl.

Zanimljivosti:
Prvi animirani film koji nije pravio studio Gibli ili Hajao Mijazaki a da je u japanu zaradio preko 10 miliona Jena. Prema japanskoj tradiciji, crvena traka koju Micuha nosi predstavlja crveni konac sudbine koji po predanju treba da poveže nekog sa suđenom osobom. Micuha znači "tri lista". Itomori je plod fikcije.

Naj scena:

Putovanje kroz Micuhin život.

Moja ocena: 7/10

Kill Bill: Vol. 1 (2003)

Kod nas nazvan: Ubiti Bila, prvi deo
Žanr: Akcioni | Kriminalistički | Triler
Režija: Quentin Tarantino
Glumci: Uma Thurman, David Carradine, Daryl Hannah ...

Priča:
Nevesta se budi iz četvorogodišnje kome. Dete koje je nosila je nestalo. Sada mora da sprovede osvetu na tim ubica koji ju je izdao, tim kojem je nekada pripadala.

Moj osvrt:
Postoje neke stvari koje Tarantino forsira iz filma u film i one svaki put budu dobre. No čini mi se da je sa Kill Bill napravio dosta drugačijih stvari. Ne znam da li mu je ovo najbolji ali je svakako najzabavniji film koji je napravio. Zanimljivo je da sam nešto ovako bolesno nazvao zabavnim. No, to je već stvar za psihologa ali šta da se radi. Ne možeš kao čistunac da u potpunosti uživaš u umetnosti. Kill Bill toliko šokantnih stvari servira da je prosto neverovatno kako nismo zgroženi sve vreme. Sada vidite koliko je film zapravo zabavan kada vam sve te stvari koje bi trebale da vas udare u stomak budu nešto što niste podneli toliko teško. Šta ovde vidimo: ubistvo i mučenje trudnice, ubistvo majke pred detetom, silovanje devojke koja je u komi itd. Prosto se zapitaš kome padaju na pamet sve ove stvari. Što je najgore, one nisu degutantne kao gomila idiotija koje sam video npr. u Planet Terror. Ovde te stvari zaista i jesu šokantne i doprinose priči i razvoju likova. 

Volim kada film šeta po vremenskoj liniji jer to neretko bude efektno ali ovo što Kill Bill radi je za ovacije. Servira vam nešto u sadašnjosti i ne možete da dočekate da vidite kako je zapravo došlo do toga. Šta se desilo, ko su ovi likovi, čemu sva ova boleština? Onda se film vrati nazad i da vam nešto iz prošlosti i onda ne možete da dočekate nastavak, da vidite šta je bilo posle ovoga. Jedina mana Kill Bill-a je što je prekratak. Ovo je toliko zabavno i dobro da može bez većih problema da se odgleda u cugu sa drugim delom. Zanima nas priča, zanimaju nas likovi, zanima nas akcija. Ne može bolje od ovoga. 

Kad god pišem o narednom Tarantinovom filmu pominjem dijalog. Uvek kažem da neću puno o tome, da sam već pisao a opet pomenem neke karakteristične stvari. Kill Bill je jedinstven kada je Tarantinovski dijalog u pitanju. Kako? Tako što je čika Kventin skratio dijalog toliko da se zapitate da li je ovo njegov film. Ne shvatite to kao manu. Naprotiv. Ovo je rolerkoster od filma. Ne želite da likovi i radnja stoje da bi ste slušali beskrajne priče o nevezanim stvarima. U Reservoir Dogs i Pulp Fiction-u je to ok. Film živi na suludim dijalozima i vrhunskim izvedbama likova koji izgovaraju te beskrajne tekstove. Ovo je akcioni film koji nam servira bombu za bombom. Ta razglabanja su nepotrebna. 

I kada raščivijate taj uvod, akcija može da stane bez problema jer vas zanimaju suludi likovi koje gledate. Billova banda je nešto što može da se raširi na mnogo više prostora od ovog koji je viđen. Čoveče, bez ikakvih problema su mogli napraviti film o svakom od ovih likova. Tarantino nam daje tek nekoliko mrvica ali te mrvice su tako ukusne i teraju nas da želimo još. Ne znam za vas braćo i sestre ali ja bih mogao gledati ovaj film još barem dva sata sa dodatnim scenama o svakom od likova. A stvar je u tome što nisu svi likovi ni predstavljeni. 

Nisu samo glavni likovi ti koji zavređuju pažnju. Recimo imamo i lik Hatori Hanzoa. Šta znamo o njemu? Da je čuven po svojim mačevima. Kako je došlo do toga, zašto je on takav, zašto radi u tajnosti itd. Tarantino nam ne daje odgovor ni na jedno od tih pitanja. I uprkos tome ovaj lik je savršeno kompletan i vredan divljenja. Ovim nebavljenjem likovima lagano je otvoren prostor da se Kill Bill univerzum širi i dalje. Naravno da to neće biti slučaj ali tera vas da se zamislite.  

O-Ren-Ishi praktično dobija svoj mali film u filmu. Tarantino se ovde odlučio za anime i to pravi, japanski, čistokrvni anime bez ikakvog preseravanja (osim bolesnog na koje su nas Japanci navikli). Tu već dolazimo do toga da je ovaj film miks svega i svačega. Imamo anime, imamo nešto što jako liči na stare, japanske "karate filmove" koje smo gutali kao deca, imamo vrhunsku dramu, imamo ljudski horor, imamo avanturu, imamo akciju, na neki način imamo i vestern sa tom Billovom bandom. Kako bi rekao veliki Rambo Amadeus - "ma super nešto". 

Ne mogu a da ne pomenem suludi soundtrack. Ko je čuo Twisted Nerve više od jednom a nije ćukorio tu stvar? Ima li takvih? Flower of Carnage - bolesno dobra stvar iako nisam imao veze o čemu se tu zapravo peva dok nisam pronašao prevod teksta. Bang Bang od sjajne Nensi Sinatre - emotivno i efektno. Onda one japanske woo hoo pop pizdarijice od pesama dok gledamo krvopljus u finalu odlično rade posao u pripremi borbe. 

Kada sam već pomenuo krvopljus, vratiću se na sjajni Tenebre o kom sam nedavno pisao. Krvopljus upravo počinje odsecanjem ruke koje užasno podseća na isto iz Tenebre. Ako se ne varam, u zanimljivostima sam tamo naveo da je ta scena iz Arđentovog filma jedna od omiljenih Tarantinovih scena ubistava upravo zbog krvi koja pljušti po zidu. Tarantino uvek voli da proliva krv, tu nema tajni, samo ovde je u finalu servirao fontane krvi. Akcija koju gledamo je suluda, prepuna preterivanja a opet toliko dobra da je možemo gledati i da traje tri puta toliko. 

Bill je nekako u pozadini, Budd je tek pomenut. Bukvalno svi opasni likovi u ovom prvom delu su žene. Muškarci se nisu naročito proslavili. Pa pogledajte opaku bandu na kraju kako je samo iskasapljena i ponižena od strane jedne žene. I to je perfektno. Da li možda znate još neki akcioni film u kom žene ovoliko opasno izgledaju (ne mislim prvenstveno fizički)? U akcionim filmovima žene su ili ukras ili žrtva. Kod Tarantina one nose akciju i to takvu da se retko koja može porediti sa ovom. Kada god gledam ove prelepe, opasne dame uvek se setim reči mog prijatelja kada je video jednu višu, krupniju i jako lepu glumicu u SNP-u : "Ova kičmu da mi slomi pa Bog da me vidi". 

Da li sam preterao sa ocenom? Ne bih rekao. Prvo, film ima neverovatne likove i to takve da, kao što rekoh, možeš snimiti film o svakom od njih. Drugo, film je miks svega i svačega i tu je bez trunke sumnje jedinstven. Treće, način na koji je ispričan je sjajan, konstantno te tera da se pitaš šta je bilo i šta će biti. Akcija je onakva kakvu bi svaki ljubitelj iste poželeo. Muzika je neverovatni miks. Svaka scena je praznik za oči. Uma u ovom film je lek za napaćene duše braće filmofila. Za nižu ocenu, film bi morao da omane barem negde.

Zanimljivosti:
Dok je snimala scenu u kojoj koristi kuglu kao oružje, Chiaki Kuriyama (Gogo) je pogodila tom kuglom Tarantina u glavu. Kventin Tarantino je izjavio da je film ideja koja je pala na pamet njemu i Umi Turman još dok su snimali Pupl Fiction. Uvodnu scenu u kojoj tuku i pucaju u trudnu nevestu je smislila u potpunosti Uma Turman. Kventin Tarantino je vlasnik "Pussy Wagon-a" kojeg vidimo u filmu.

Uma Turman je ulogu dobila od Tarantina kao rođendanski poklon. U sceni borbe sa bandom pri kraju vidi se da patike koje nosi Uma Turman ostavljaju trag na kom piše Fuck U. Žuti kostim koji Uma Turman nosi je isti kostim koji je nosio Brus Li u filmu Game of Death. Tarantino je odložio snimanje zbog toga što je Uma Turman bila trudna. Semjuel L. Džekson se pojavljuje kao ubijeni orguljaš. Hattori znači "oružje".

Naj scena:

Bez sumnje, scena koja mi je ostavila najjači utisak je buđenje iz kome kada nevesta uviđa da nema više bebu u stomaku ali za sam film ipak suludo finale prepuno borbi i prelep završetak na snegu su ipak najbolje scene.

Moja ocena: 10/10