Dead Ringers (1998)

 

Žanr: Drama | Horor | Trlier
Režija: David Cronenberg
Glumci: Jeremy Irons, Geneviève Bujold, Heidi von Palleske...

Priča:
Dva blizanca koriste situaciju da niko ne može da ih razlikuje sve dok njihov odnos ne počinje da se urušava zbog jedne žene.

Moj osvrt:
Godinama tako pišem i čudim se kako Džeremi Ajrons nikada nije bio u priči za Oskara ne shvatajući da lupetam gluposti i da je čovek 1991 dobio tu nagradu. Ali ono što je za mene neminovno, čovek je i dalje užasno potcenjen glumac. Ne pamtim njegovu ulogu, bez obzira na kvalitet filma, a da nisam uživao u glumi koju je izveo. No, može i gore od ovoga. Pogledajte koliko je bolno zapostavljen genijalni Malkolm MekDauel. Ali da se vratimo odmah na Ajronsa. Uživao sam u svakom sekundu ovog filma, pre svega zbog njegove glume. Čovek glumi identične blizance i glumi ih tako mi je jedan kratak pogled na njegovo lice dovoljan da prepoznam koji je. Naravno, nije izveštačen u jednoj od tih uloga. Obe tumači sasvim prirodno i opet u obe uspeva biti jedinstven. 

 

Jasno je još u uvodu filma da ova dvojica nisu samo braća već i dve strane iste ličnosti. Fizička povezanost je očigledna ali mentalna i emocionalna su ono što tako fantastično krasi ovaj film. U uvodu već vidimo koliko se oni na neki način razlikuju. U najvećem broju priča te karakterne razlike dovode do sukoba. No lepota ovog filma je što su ova dva čoveka snažno vezana i to toliko da je njihova razdvojenost nezamisliva. Kronenberg prikazuje ovu simbiouzu upravo kroz situacije u kojima se ponašaju kao jedno biće. Prvo, tu je menjanje identiteta pred drugim ljudima bez da su ti drugi svesni promene. No, nije ovo tako naivno. Upravo ovim promenama identiteta nam se prikazuje da je jako teško izgubiti svoju individualnost. Kako? Tako što osobine koje nisu fizičke mnogo lakše odaju našu masku. 

 

Još jedna stvar koja mi se jako svidela kao fanu horora, film koristi prigušene tonove, zatvorene prostore i kadrovi su uglavnom statični. To dovodi do osećaja zatvorenosti pa i klaustrofobije, a sve te scene deluju pomalo zlokobno. Kako su ova dva čoveka doktori, neretko ta bolnička sterilnost ume da oslika i emocionalnu hladnoću likova. No, kako njihova unutrašnja kontrola prelazi u haos i paranoju, i svet oko njih se menja odlično oslikavajući njihovo mentalno stanje. Pomenuh horor - nema ovaj film neke iznenadne šok momente. Upravo ovakvom atmosferom, Kronenberg na neki način grabi nas kao gledaoce i spreman nas za psihički raspad svojih likova. 

 

Ono što mi je palo na pamet i gde ću odmah povući paralelu sa Kronenbergovim sjajnim The Fly, telo igra ključnu ulogu u psihičkoj degradaciji likova. Ne bih da otkrivam previše detalja ali imamo jednu malu mutaciju kod žene koja na neki način dovodi do opsesije jednog od likova što opet vodi do stvaranja bizarnog medicinskog pribora. To je nešto što jednostavno morate videti, ne mogu i ne želim da vam opisujem te detalje. I ti medicinski instrumenti na neki način postaju simbol narastajućeg ludila. 

 

Iako različiti, ova dva čoveka funkcionišu odlično. Šta onda unosi haos u njihov odnos? Gle čuda, žena. Žena zapravo dovodi do istraživanja sopstvene individualnosti jednog od njih dvojice. Na osećanja prema ženi se nadovezuje problem zavisnosti i sva kontrola se gubi. Balans koji je postojao među njima je uništen. Ono što je nekada bila simbioza, sada postaje destruktivna zavisnost. I onda dolazimo do situacije da ni jedan blizanac ne može da funkcioniše kako treba bez ovog drugog a opet, i njihov zajednički život je jako upitan. Ovo savršeno radi i kada posmatramo kao unutrašnju borbu između dve strane jedne ličnosti. No Kronenbergov pristup ovome nam daje nove slojeve i genijalan je u svojoj ludosti. 

 

I šta se onda dešava kada jedan od njih krene u ponor? Očekivano je da drugi želi da ga izvuče. Da li je razlog tome ljubav koju oseća+? Možemo to tako zvati, ali već sam pomenuo da njih dvojica ne mogu da funkcionišu kako treba jedan bez drugog. Da bi funkcionisali, mora da postoji balans, razumevanje, moraju da budu u istom stanju. Onda se postavlja pitanje svih pitanja - da li će jedan spasiti drugog ili će drugi povući prvog sa sobom na dno? Pomenuo sam droge ali ovde je najveća zavisnost od međusobne povezanosti ove dvojice ljudi. Njihova transformacija nije samo psihološka. Ona je i fizička. 

 

Za razliku od većine Kronenbergovih filmova, ovde nema natrpirodnih elemenata. Horor ovog puta dolazi iz same psihe glavnih junaka. Gubitak indentiteta, zavisnost, strah od odvajanja pa i ludilo su u centru priče. Kraj filma je u svojoj genijalnosti najbolji odgovor na sva pitanja o individualnosti, o tome da li možemo da postojimo bez svoje druge strane ličnosti i šta se dešava kada te dve strane sukobimo. Kvalitet ovog filma nije samo u ovome. Kolosalni kvalitet leži u tome što je ova priča ispričana na tako originalan i genijalan način i dozvoljava majstoru kao što je Ajrons da blista u najvećem mogućem svetlu.

Zanimljivosti:
Ajrons je pratio kog blizanca glumi tako što je raspoređivao težinu. Kada je glumio Eliota, prebacivao je težinu na prednji deo stopala a kada je glubio Beverlija, prebacivao je težinu na pete. On je u početku imao dve sobe za presvlačenje za oba lika koje je glumio. DeNiro je odbio glavnu ulogu jer mu je bilo neprijatno da glumi ginekologa. William Hurt je inače bio prvi izbor za glavnu ulogu ali je odbio zbog svog rasporeda iako je žalio zbog toga. Originalni naslov filma je bio Gemini, pa je promenjen u Twins jer se studiu nije svideo. Tek posle toga je za naslov izabran Dead Ringers. Film je jako loše prošao u bioskopima i u Americi i u Kanadi.

Naj scena:

"Who is this?"
Genijalni kraj

Moja ocena: 8/10

Dune: Part One (2021)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Drama | Naučna fantastika
Režija: Denis Villeneuve
Glumci: Timothée Chalamet, Rebecca Ferguson, Zendaya...

Priča:
Paul Atreides stiže na Arrakis kada njegov otac pristane da preuzme kontrolu na ovoj opasnoj planeti. Međutim, posle izdaje izbija haos i dolazi do sukoba oko toga ko će da kontroliše resurs sa planete.

Moj osvrt:
Ne sećam se puno knjiga, doduše nisam pročitao ni sve koje su pisane a deo su univerzuma Dine. No, sećam se utiska a to je da mi se opasno dopadalo to što čitam. Pre nego obnovim knjige, želeo sam pogledati film hladne glave. Iskreno, nisam razočaran. Bez obzira da li je film koji režira kvalitetan ili ne, Vilnev me nikada ne ostavi ravnodušnim. Čak i u (ispod)prosečnim Arrival i Blade Runner 2049 ima momenata koji mi se jako dojme. Sa druge strane imamo solidni Sicario, vrlo dobri Prisoners i odlični Incendies. Ne shvatite pogrešno, nije ovaj film epski kvalitetan, ali je jako pametno napravljen da uprkos manjem sadržaju uspe da donese ono što je potrebno i da bude audivizuelni spektakl.

 

Vratićemo se za momenat na Odiseju u Svemiru. Tu imamo scene koje su sa jedne strane jako spore ali sa druge, gledate ih sa uživanjem bez da znate kontekst. No kada uđete i u značenje tih scena, jasno je zašto je Odiseja jedan od najvećih filmova koje je čovek stvorio. Ne, nije Dina dosegla ni blizu jačinu tih scena jer im fali simbolika i značaj za čovečanstvo. No sama Dina nije priča koja igra na tu kartu. Svaka scena u ovom filmu je toliki spektakl da sam u jednom momentu pomislio da su mogli snimiti i ovaj film bez dijaloga. Zapravo i nema puno dijaloga ali mislim da bi i bez njega shvatili priču. Spor ritam je doprineo da ove scene izgledaju još upečatljivije. Na to dodajte muziku i odmah nam se čini da je svaka scena užasno važna. E to je još jedan veliki kvalitet Dine - ne postoji suvišna scena. 

 

Ono što mi se sviđa, estetika je totalno minimalistička. Recimo ko gledamo Star Wars, tu se divimo okruženjima, bićima, zgradama, svemirskim brodovima jer su kreatori tih filmova pustili mašti na volju. Dina beži od tog koncepta "svemirske opere" i igra na potpuno realističan dizajn. Ako pogledamo vozila, oklope i arhitekturu, ne vidimo raznolikost ideja već vidimo da je to sve pravljeno da izgleda funkcionalno a ne samo dekor. Autentičnost filmu daju i dugi kadrovi uz prirodno osvetljenje. Zbog svega ovoga film povremeno može delovati pomalo sterilno ali to ne shvatite kao manu. 

 

Nisam sanjao da ću ovo reći, ali akcija u ovom filmu na neki način dođe kao osveženje. Kao što rekoh, film ima spor ritam, teži tom, ako bih mogao reći, atmosferičnom pripovedanju i oslanja se na vizuelne i zvučne elemente. Upravo tim sporim ritmom Vilnev nadoknađuje minimalni dijalog. Daje nam vremena da shvatimo šta se dešava i da kroz atmosferu filma upijemo samu priču. Još jedna stvar koja nadoknađuje štur dijalog su izrazi lica. Stoga, jasno je da glumci ovde zvređuju veliki respekt. 

 

Za muziku je zadužen vazda sjajni Hans Zimmer. Čini mi se da nemamo ovde samo klasičnu orkestraciju već je koristio i etno instrumente, elektronske zvukove i naravno vokalne deonice koje su tu da pojačaju utisak. Rekao sam već da muzika donosi novu dimenziju onog što gledamo. Npr. kada se pojave Bene Gesserit, ono što čujemo je prilično mistično. Muzika nam prilično pojačava utisak onog što gledamo ali nekada jaki zvučni momenti budu prekinuti tišinom i to povećava napetost. Još jedna bitna stvar za kvalitet zvuka, peščani crvi, ornihopteri (letelice) a i same borbe zvuče prilično moćno. 

 

Ima dosta tih tzv. filozofskih motiva iz knjige koje Vilnev nije zanemario. Prvo, ako uzmemo Pola Atreidesa kao izabranog mesiju, zapitaćemo se da li je on zaista to za šta nam ga prodaju? Možda mi samo želimo da verujemo. A možda je on ipak predmet manipulacije. Onda imamo te njegove vizije budućnosti. Da li je to sudbina koju ne možemo izbeći ili nešto protiv čega možemo da se borimo? Onda nešto što je i Avatar iskoristio, imamo i te ekološke i spiritualne teme. Recimo, za Fremene je Arakis sveto mesto dok za imperiju on predstavlja samo resurs. Ovim, Dina na neki način kritikuje kolonijalizam, ekonomsko izrabljivanje i religijsku manipulaciju. Fremeni su narod čiji su resursi eksploatisani. Atreidi su plemeniti vladari ali i oni dolaze kao osvajači. Bene Gesserit - njihove proročanske moći na neki način predstavljaju kulturološki inžinjering. 

 

Uprkos malom dijalogu, likovi su i te kako upečatljivi. Recimo Gurni Halek i Dankan Ajdaho ne zauzimaju veliki deo filma ali ono malo što ih vidimo na delu, zavređuju veliko poštovanje. Kako ih nam je Vilnev još bolje približio? Tako što je stavio dva glumca iz kojih pršti harizma da tumače ove uloge: Džoš Brolin i Džejson Momoa. Sviđa mi se način na koji "otkrivamo" Pola Atreidesa. Ono čega sam se plašio je to da će on delovati kao sudbinski predodređen junak. No ipak, mi ga pratimo na putu. Nismo dobili sve odgovore. Neki veruju, neki ne. Na nama je da poverujemo. Ali najbitnija stvar je da on nije dvodimenzionalni lik. Zapravo, njegova majka je recimo emocionalno najsnažniji lik u filmu i tamo gde Pol još nije došao do izražaja, ona je ta koja nosi priču i samim tim omogućava da njegov lik raste bez klišeiziranih momenata. 

 

Ne očekujte spektakularnu akciju. Scene borbe su stilizovane i ne previše dinamične. U borbama prsa u prsa imamo štitove oko ljudi i egzekucije nisu ono što bi očekivali od njih. Bitka za Arakis izgleda spektakularno, jezivo, upečatljivo, ali za mene je velika mana što ona čini mi se traje prekratko. No ono što čekamo od prvog momenta su peščani crvi. Prva dva pojavljivanja su više nagoveštaj dok kada konačno vidimo tog crva, on deluje upečatljivo i zastrašujuće. Da zaključim, nema puno akcije, možda su mogli dodati još malo ali to ne kvari ukupni utisak filma. 

 

Ono što Dina ne nudi je zaokružena priča. Ovaj film sam kao priča jednostavno ne može da funkcioniše. Nastavak ima svu šansu da poentira ili ukaki odličan temelj koji mu ovaj film postavlja. I taj kraj koji više predstavlja početak je sa jedne strane jako upečatljiv, sa druge strane, ceo film čekamo Polov susret sa Frimenima i na kraju dobijemo upravo to. Susret i jednu borbu. Čini mi se da su mogli malko dalje da uplivaju u ovo. No, ovo je već jako klimavo zakeranje sa moje strane. 

 

Ono što mi je palo na pamet, i Blade Runner koji je Vilnev radio je vizuelno spektakularan. Ono što je tu problem, Blade Runner je imao sav teret ovog sveta na leđima zbog prethodnika koji je na neki način zaokružio priču i poslao poruku. Vilnev je tu napravio vizuelno bogat ali suštinski isprazan film. U Dini nije imao taj teret. Ovde priča počinje a započeo ju je odlično. Doneo nam je spektakl za oči i uši i dao odličan temelj da se ova priča razvije u nešto jako dobro. Da li će nastavak opravdati očekivanja? Videćemo u nekom doglednom periodu.

Zanimljivosti:
Dejvi Linč koji je pravio prethodnu verziju Dine je rekao da ga ne interesuje ovaj film, ne zato što ima nešto protiv Denisa Vilneva već zato što su mu sećanja na njegovu Dinu jako bolna. Hans Zimmer je veliki fan Dine i odbio je da radi sa Nolanom na Tenetu kako bi mogao da radi na ovom filmu. Većina scena u pustinji su snimana u Jordanu, Abu Dabiju i Srednjem Istoku dok su scene pored okeana snimane u Norveškoj. Guslara kojeg vidimo glumi sam Hans Cimer ali on ne svira te gusle. Za to je zaslužan sjajni Gatri Govan koji je na gitari oponašao zvuk gusli. Jedan od Vokala u filmu je bila i velika Lisa Džerard (Dead Can Dance).

Naj scena:

Bitka za Arakis

Moja ocena: 8/10

Sid and Nancy (1986)

 

Žanr: Biografski | Drama | Muzički | Ljubavni
Režija: Alex Cox
Glumici: Gary Oldman, Chloe Webb, David Hayman...

Priča:
Ovo je priča o vezi Sid Vicousa, basiste pank grupe Sex Pistols i njegove devojke Nancy Spungen.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, namučio sam se sa ovim filmom. Jako teško je bilo gledati dva sata autodestrukcije. Sa jedne strane, ne mogu da imam zamerku na to kako je sve prikazano. Film se i zasniva na odnosu Sida i Nensi i prati njihov zajednički sunovrat. Ali glavni problem koji imam sa filmom je što nam nije ni malo predstavio Sida i šta je on značio. Čovek je ikona jednog vremena i pokreta sa razlogom. Da li nam film išta pokazuje od toga? Ne. Samo gledamo propadanje nekog ko svira bas gitaru u nekom bendu u dve, tri kratke scene. 

 

Jasno je kada krene ova priča da je Sid već izgubljen. Ako iole znate njegovu životnu priču, ona je od rođenja pa do smrti obeležena lošim stvarima. Izgleda kao da je bio predodređen za ovo što će mu se i desiti. I iz početka ove ljubavne priče je jasno da sidu treba neko, treba mu figura koja će mu pružiti emocije na kojima bi živeo. No ovakva ljubav dolazi kao nešto što će ga dokrajčiti. Sidova autodestrukcija dolazi do izražaja i ljubavna priča umesto da bude emotivna, postaje mučna. No ako pogledamo priču i sa Nensine strane, doći ćemo do sličnog otkrića. Nensi kroz ljubav pokušava da ispravi neostvarenost koju oseća. I onda se postavlja pitanje da li su njihova osećanja iskrena ili su samo uteha jedno drugom, uteha u svetu koji ne razumeju. 

 

Film donekle dočarava punk scenu sedamdesetih sa njenim sirovim duhom i anarhističkim stavovima. Haotične svirke, suludi kostimi koji pokazuju srednji prst društvenim normama jasno predstavljaju šta je filozofija ovog pokreta. Zanimljivo je da film ne glorifikuje ovu subkulturu jer prikazuje i mračnu stranu cele priče. Tako da sa jedne strane Punk dolazi kao krik slobode a sa druge je i destruktivna sila koja proždire onog ko ne može da je kontroliše. Pank kultura ne samo da prožima samu priču već se i preslikava na vezu Nensi i Sida. Fizičke i verbalne borbe su vidne na oba polja. 

 

Zavisnost dolazi kao treći glavni lik i postavlja se između Sida i Nensi. Mogu slobodno reći da je zavisnost i centralni faktor u padu ovo dvoje. Upravo zbog nje ljubavna priča koju pratimo postaje nekarakteristična. Zajedništvo Sida i Nensi je prividno i zbog ovog problema, uništava se svaki vid stabilnosti i harmonije. Uz to što su oboje zavisni od droge, zavisni su i jedno od drugog. Takva veza obično može biti motiv za rešavanje problema. Ova veza donosi samo još brži pad. 

 

Ono što sam negde pročitao je da je ovo što se desilo Sidu samo prevelika cena slave. To može da vam napiše neko ko je proveo ne više od dva minuta misleći o filmu. Kao što rekoh, pročitajte Sidovu biografiju ili barem neke tekstove gde ćete videti kako je odrastao. Sve to je od njega stvorilo ikonu pank pokreta, to je neminovno. Ali kratki život koji je živeo je zbog svega što je prolazio nekako vodio ka tragičnom kraju. Mi znamo za njega da je bio spektakularna figura (što film ne prikazuje ni u jednoj sekundi) ali ovde nam pokazuju osobu koja neminovno srlja u tragediju i to je tužno. To nije cena slave. To je cena života koji je proživeo i svih onih emocija koje su mu nedostajale. Upravo u tome je tragedija ovog momka a ne u seksu, drogi i muzici. 

 

Film nekako šeta između momenata intime, tragedije i apsurda. Atmosfera i ton filma reflektuju emocionalno stanje likova. Zato je film nekada haotičan, nekad melodičan ali čini mi se da je uvek nekako na ivici pucanja. Dok gledate trenutnu scenu, konstantno ćete imati utisak da je naredna ono što će dovesti do tragične eskalacije. 

 

Iako je bilo mučno gledati ovaj film, kupio me je na kraju sa tri "usporene" scene. One su donekle nadrealne ali simbolika je fantastična. To je najlepše prikazano u sceni gde se Sid i Nensi ljube dok smeće pada oko njih. Mislim da simboliku ovoga ne moram da objašnjavam. Iz totalnog haosa i destrukcije smo konačno došli do jedne mirne scene i to je bio kratki emocionalni obrt kada smo se isključili iz svega i prepustili osećaju. Prelepo. 

 

Sid and Nancy je desturktivna ljubavna priča u kojoj se anarhija i samouništenje prepliću sa strašću i očajem. Pejzaž filma je na neki način distopijski a emocije su uvek na rubu eksplozije. Film se ne bavi romantizacijom ove veze već nam pokazuje nieminovni kolaps kao odraz ličnih problema ovog tragičnog para. Kroz zavisnost, oni gube identitet i umesto stabilnosti mi gledamo autodestrukciju. Na žalost, nismo videli zašto je Sid simbol jednog pokreta. Videli smo samo njegov tragični, žalosni kraj. Bez obzira što je bilo mučno gledati film, to nije njegova mana. Mana je je to što su nam ostali dužni, što nam nisu pokazali ko je Sid Vicious i šta on zapravo predstavlja.

Zanimljivosti:
Geri Oldmen je nosio Sidov lanac u filmu. Kada je radio istraživanje za film, Sidova majka mu je dala da nosi lanac. Kako bi izgubio kilažu za potrebe snimanja, Oldmen je jeo barenu ribu i dinju. No preterao je pa je završio u bolnici. Oldmen i Veb su improvizovali dijalog koji prethodi Nensinoj smrti. Kako bi osigurali da se Kloi Veb ne povredi u sceni sa telefonskom govornicom, zamenili su nekoliko pravih stakala sa lažnim. No ona se zanela u sceni pa je pored ti lažnih polupala i neka prava ali srećom se nije povredila. Oldman je izjavio kako mu se scenario nije svideo i kako ne voli pank muziku ali je prihvatio da glumi u filmu zbog visoke plate koja je tad iznosila 35.000 funti.

Naj scena:

Poljubac

Moja ocena: 6/10

Monsters, Inc. (2001)

 

Žanr: Animirani | Avantura | Komedija | Porodični | Fantastika
Režija: Pete Docter, David Silverman, Lee Unkrich
Glumci: Billy Crystal, John Goodman, Mary Gibbs...

Priča:
Kako bi proizveli energiju za grad, čudovišta moraju da plaše decu tako da ona vrište. No, deca su toksična po čudovišta i kada dete prođe u njihov svet, dvojica od njih svhataju da stvari nisu onakve kakve izgledaju.

Moj osvrt:
Monsters Inc. koristi strah kao metaforu za energiju. Kako čudovišta, tj. kako to zlo vlada? Strahom. Kada pobediš strah, vladavina mraka pada i stavljaju se lisice na njihove krvave ruke. Elem, preokret u filmu nastaje kada dva glavna lika, Majk i Sali shvate da smeh proizvodi mnogo više energije. Šta nam film time govori? Pozitivne emocije i dobrota će pobediti destruktivne sisteme. Kao i ova naša deca danas koja se suprotstavljaju nepismenim gadovima sa vlasti. 

 

Plašenje dece u filmu je zapravo nešto što simbolizuje eksploataciju, upotrebu drugih za sopstvene ciljeve. Ima li boljitka u takvom društvu? Nema. Takvo društvo ne napreduje jer glad moćnih postaje sve veća. Oni nikada neće biti zadovoljni i ući će u problem da im nikada nije dovoljno. No, sa druge strane, ako društvo zasnujemo na pravim vrednostima, što je ovde dečija radost, takvo društvo pokazuje konstantni napredak. 

 

Ono što film uspeva je da preslika jednu korporaciju na takav način da je deca razumeju. Fabrika čudovišta funkcioniše upravo kao jedna korporacija koja ima hijerarhiju i radne procedure. Dodavanjem fantastičnih stvari u sve to, približio si klincima jednu realnu priču. 

 

Odnos Salija i Majka je zasnovan na prijateljstvu i on dodatno funkcioniše jer se njih dvojica upotpunjavaju. Npr. Majk je komičan, dok je Sali odgovoran. Majk je praktičan dok je Sali srdačan. I upravo kada u njihove živote dođe dete, otkrivamo nove strane obojice. Sali odjednom od opasnog čudovišta postaje nežan i brižan dok se kod Majka vidi kako otpor prerasta u saosećanje. 

 

Iako čudovišta plaše decu, ona se plaše dece, tačnije plaše se njihovog dodira. I sve se to zasniva na predrasudama. Te predrasude se ruše upravo kada Sali i Majk upoznaju dete. Na lep način film nam pokazuje iracionalnost straha od nepoznatog i važnost prevazilaženja predrasuda. 

 

Kao i u svakom pametno napravljenom crtaću, humor funkcioniše na više nivoa. Prvo imamo fizičke gegove kojim se on obraća klincima. No imamo i inteligentne dijaloge (pre svega Majkove cinične komentare) što je nešto za nas odrasle. Scene koje su istovremeno smešne i emocionalno značajne su moj kriptonit. Kada se klinka na kraju obrati Saliju sa "kitty" tu sam već gotov. 

 

Treba pomenuti da je dizajn čudovišta takav da oslikava njihov karakter. Sali je impozantan ali je u isto vreme i topao. Majk je smešan i jednostavan. Rendal je zmijolik i jeziv. I sva ta "ključna" čudovišta imaju jedinstven izgled pa je jako lako prepoznati ono što ti likovi donose. 

 

Još malo na korporativne teme. Monsters Inc. se bavi time kako neki likovi stavljaju profit ispred etike. Imamo likove koji predstavljaju i sistemsku korupciju ali i bolesne ambicije i zloupotrebu moći. Na ovaj način film kritikuje moderne korporacije i društva. Naravno, ne očekujemo da klinci ovo prepoznaju u našem svetu ali dobijaju svest o tome šta je loše. Imaju alat da prepoznaju situaciju. 

 

Film uspešno koristi boje da bi izrazio emocije i prikazao atmosferu. Recimo svet Monsters Inc. koji uglvanom gledamo kroz fabriku je plav i zelen i ti haladni tonovi govore mnogo. Ako sa druge strane uzmemo scenu sa klinkom u njenoj sobi, videćemo tople boje i prijatnije osvetljenje kako bi se naglasile lepe emocije, udobnost i sigurnost. Obratite pažnju, kada god se zmijoliki Rendal pojavi, imamo hlande, tamne boje i neretko senku što pojačava osećaj napetosti. 

 

Sali je na početku najuspešniji u poslu, najbolje uspeva da plaši decu i donosi najbolje rezultate za korporaciju. No posle susreta sa devojčicom započinje njegova transformacija. Priroda deteta uspeva da ga razoruža i odjednom je spreman da rizikuje sve za dobrobit ove devojčice. Ovo na najlepši mogući način pokazuje moralni rast Salija kao lika. I onda dolazimo dotle da empatija i pozitivan pogled na svet mogu promeniti društvo. Smeh zamenjuje strah dok sreća i razumevanje stvaraju jaču osnovu za naš svet nego što to čine predrasude i strah. 

 

Monsters Inc je priča o empatiji, promeni i prevazilaženju predrasuda. Pokazuje nam da pozitivne emocije imaju mnogo veću moć od straha. Poruka o važnosti smeha i prijateljstva jeste opšta ali je uvek potrebna. Humor i emocije su takvi da dopiru do svih generacija. Na kraju, on nas podseća da nekada moramo da promenimo perspektivu, kako na svet, tako i jedni na druge.

Zanimljivosti:
Meri Gibs koja pozajmljuje glas devojčici iz filma je bila premlada da bi stajala mirno pa su morali da šetaju uz nju držeći mikrofon. Džon Gudmen koji pozajmljuje glas Saliju je tražio da Stiv Bušemi pozajmljuje glas Rendalu. U ranim verzijama scenarija, devojčica je trebala imati 6 godina ali su odlučili kasnije da bude mlađa kako bi bila više zavisna od Salija. Restoran u koji Majk i Silija idu zove se Harryhausen's što je omaž na velikog Reja Harihauzena, majstora specijalnih efekata. Bili Kristal je trebalo da originalno daje glas Bazu u Toy Story ali je odbio zbog čega se kasnije i pokajao. Godinama nakon toga je podsećao da će rado da prihvati naredni posao što se i desilo kada je dobio ponudu da daje glas Majku u ovom filmu.

Naj scena:

"Kitty!!!"

Moja ocena: 8/10

Shock Corridor (1963)

 

Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Samuel Fuller
Glumci: Peter Breck, Constance Towers, Gene Evans

Priča:
U želji da osvoji Pulicerovu nagradu, novinar uspeva da se uvuče u mentalnu ustanovu kako bi rešio slučaj ubistva.

Moj osvrt:
Shock Corridor smešta svoju priču u mentalnu ustanovu no ne očekujte realističan prikaz nje kao takve. Fuler se ne bavi tom institucijom na konvencionalan način već je koristi kao simboliku na društvo. Da, i u drugom Fulerovom filmu o kom pričamo, on se bavi društvenom kritikom. Da li je to dobro kao u Naked Kiss? Jeste. No, ovde se bavi znatno jačim i upečatljivijim temama nego u prethodno opisanom filmu. Ali ako poredim, Naked Kiss mi je bio nešto pitkiji i o tome ćemo nešto kasnije. 

 

Pacijenti su pomalo karikaturalno predstavljeni no njihove priče su metafore za dublje društvene probleme. Sa jedne strane, Fuler ih koristi da pokaže dehumanizaciju i marginalizaciju ljudi sa mentalnim problemima. Užasan tretman prema tim ljudima zapravo pokazuje brutalnost institucionalnog sistema. Uzmimo jednu od najčuvenijih terapija a to su elektrošokovi. Da li je iko pri zdravoj pameti mogao da smatra da će to doneti izlečenje? Ne, nego je neko pronašao način da svoju neljudskost maskira u nešto što bi trebalo biti lek sakrivajući se iza institucije. Ne moram da vam kažem da je ovo i danas i te kako aktuelna tema. 

 

Kroz priče pacijenata, Fuler pokazuje glavne probleme američkog društva tog doba: rasizam, militarizam i strah od nuklearne katastrofe. I te priče su vešto maskirane u detektivski slučaj glavnog lika. On se približi nekom od pacijenata i onda otkrivamo priču i "bolest" svakog od njih. Bukvalno svaki od pacijenata predstavlja neki aspekt društvene disfunkcije. Recimo, crnca koji se borio za ljudska prava ludilo pretvara u agresivnog rasistu. Pacijent koji se predstavlja kao general Konfederacije prikazuje ekstremni nacionalizam. Vidite sada o kakvim temama je reč. Iako su ove "bolesti" individualne, Fuler pokazuje da je ova društvena disfunkcija zapravo kolektivna. 

 

Ono što je naizgled priča filma je jako pitko. Novinar uspeva da se ubaci u mentalnu ustanovu kako bi raskrinkao jedan slučaj ubistva i dobio Pulicerovu nagradu. On naravno mora da bude vešt manipulator i mora verno igrati svoju ulogu. Odmaknimo se sada malo od ovog filma i razmislimo o tome. Zamislimo situaciju u kojoj morate biti neko drugi, neko ko vam je sušta suprotnost, a ako budete ono što jeste, u ogrnomoj ste opasnosti. Neće li vas ta situacija dovesti do toga da gubite dodir sa onim što zaista jeste? Zamislite sada ovog čoveka koji je, nećemo reći među ljudima koji su mentalno oboleli. Nije to poruka ovog filma. Ovaj čovek je među rasistima, među nacionalistima, među onim koji bi da bace bombu... Vidite li sada? Neminovno idemo ka moralnom i psihološkom ponoru. No zbog čega ovaj čovek sebi radi ovo što radi? Zbog ambicije. Fuler pokazuje kako opsesivna potraga za uspehom može uništiti stabilnost i integritet ličnosti. 

 

Još jedan razlog zbog kog je Fuler uzeo mentalnu ustanovu je taj što je taj osećaj zatvorenosti. Nije samo fizički zatvorena, ona simbolizuje i zatvorenost uma i društva. Klaustrofobični hodnici i neosvetljene sobe stvaraju osećaj zarobljenosti. Interakcija među pacijentima oslikava nerazumevanje i sukobe koje postoje u društvu uopšte. I samim tim, ova mentalna ustanova postaje i mikrokosmos sveta. Izolovana je ali ispunjena borbom, haosom, besom, mržnjom... 

 

Linearnost u priči je povremeno presečena nekim sećanjima ili retrospektivama. Te scene su obično dijalozi/monolozi i veoma su teatralni. Sa jedne strane to zvuči prilično emotivno a opet, sa druge, uznemirujuće so ozbirom na kontekst. I samim tim "presecanjima" glavne priče i promenama ritma i atmosfere, Fuler unosi neku nestabilnost. Povremeno čujemo i unutrašnji glas glavnog lika što nam omogućava da pratimo njegovu mentalnu degradaciju iz prvog lica. 

 

No hajde još malo oko namere glavnog lika. On odlučuje da se pretvara da je mentalno oboleo. I to otvara brojna etička pitanja, zar ne? Prvo, on koristi druge pacijente kako bi ispunio svoj cilj. Potom, ugrožava sopstvenu mentalnu stabilnost. Naravno, kako se priča razvija, sve te etičke dileme se gomilaju. Kako ih priča "opravdava"? Rekoh već, ambicijom, željom za uspehom. I mi kao gledaoci navijamo da naš junak reši ovaj slučaj. Da li smo razmišljali malo van toga? Ili smo ipak dozvolili da ambicija zaseni ljudskost? 

 

Film je snimljen crno-belo ali povremeno imamo i sekvence u boji koje obično mogu pokazivati neku simboliku ali u isto vreme stvaraju opasan kontrast realnosti. Te scene u boji su jako naglašene pa čak i nadrealne ali na sjajan način dodaju dimenziju onom što trenutno gledamo. Fuler pokužava vizuelno da pojača kompleksnost trenutne situacije. Samim tim atmosfera postaje intenzivnija ali i prilično emotivno uznemirujuća. 

 

Rekoh već, ova mentalna institucija nije mesto lečenja već represije i kontrole. To je jedna sjajna Fulerova kritika sistema moći koji guše individualnost i humanost. Umesto da ovo bude bolnica za oporavak, ona oslikava institucionalni teror, mesto gde su pacijenti zarobljeni i lišeni slobode. Ovo je Fulerov način da pokaže kako su ukrojene društvene institucije. One su izvor sistemske kontrole. Gde je tu pojedinac? Njegovo stanje je irelevantno. 

 

Na kraju bih pomenuo jednog pacijenta koji peva. Na neki način se ne bavimo puno njegovim slučajem ali tu me je ovaj film posebno kupio. Pevanjem obično izražavamo emocije. Ovog čoveka niko ne uzima za ozbiljno. Sa jedne strane, on ne ume da dopre do drugih, da im ispriča šta je njegov problem i onda pokušava to pesmom tj. umetnošću. Šta je reakcija drugih (društva) na to? Umetnost je neretko ta koja ume da ukaže na problem. Evo baš mi sada pade "Pearl Jam - Jeremy" na pamet. Oni su pevali o tom jezivom slučaju kad je tema mentalne bolesti i samoubistva zauzimala mali deo stranice u novinama. No Fuler pokazuje kako je umetnost u ovakvom društvu marginalizovana i neshvaćena. Takođe, potencira na odsustvu empatije. 

 

No, sada zbog svih ovih kvaliteta moram da objasnim zašto mi je Naked Kiss bolje ocenjen ako ovde imamo snažnije i upečatljivije teme. Kada nam film govori nešto, on naravno ima priču kojom nas vodi kroz svu tu simboliku, sve te metafore i skriveno blago. Ako mi u toj priči daš gomilu idiota kao u Gone Girl, u potpunosti me ne zanima šta želiš da mi pričaš. Poredeći sa Shock Corridor, u Naked Kiss mi je nekako ta obična ljudska drama bila mnogo dopadljivija i realnija. Lik koji tumači Konstans Tauer kao i njena gluma su neuporedivo upečatljivji od lika koji u Shock Corridor tumači Piter Brek. Što se tiče onog što film želi da priča, verujem da Shock Corridor ima veću vrednost. No Naked Kiss je nešto univerzalniji film od Koridora. Kako god bilo, ova dva Fulerova filma svakako treba da budu na vašem meniju. Vrlo je moguće da će kod vas ocene zameniti mesta.

Zanimljivosti:
Zbog malog budžeta i veličine seta gde je film sniman, Fuler je unajmio male ljude da hodaju na kraju hodnika kako bismo dobili osećaj dubine. Film je snimljen za 10 dana. U čuvenoj sceni kiše, Fuler je ceo set obložio najlonom i potopio ga vodom pomoću vatrogasnih creva. Kao i Naked Kiss, i ovaj film je bio odbijen u Velikoj Britaniji i bio je nedostupan sve do 1990. Zbog zahtevne uloge, Piter Brek je morao biti hospitalizovan na kraju snimanja.

Naj scene:

Dugi dijalozi sa pacijentima. Za mene možda najupečatljiviji je dijalog sa čovekom koji misli da je vojnik Konfederacije, što zbog glume što zbog tog prvog utiska. No svi ostali dijalozi suštinski otkrivaju probleme društva, unutrašnje konflikte i raspade identiteta.

Moja ocena: 7/10