Walkabout (1971)

 

Žanr: Avantura | Drama
Režija: Nicolas Roeg
Glumci: Jenny Agutter, David Gulpilil, Luc Roeg...

Priča:
Sestra i brat lutaju divljinom primorani da se snalaze potpuno sami. Uskoro susreću domorodačkog dečaka, koji se suočava sa ritualnim obredom odvajanja od plemena.

Moj osvrt:
Nikolas Roug nam je doneo jedan od meni najdražih horora Don't Look Now i mogao sam očekivati sporiji ritam i iznenađenja koja je servirao Walkabout. No možda je i ljubav prema pomenutom filmu dovela do previše očekivanja tako da mi Walkabout nije ostavio neki naročito snažan utisak. Film je donekle ostao neubedljiv i nedorečen na kraju. Ne mogu da kažem da je Walkabout toliko star da je na neki način postao žrtva vremena. Kao npr. kada gledate Most Dangerous Game koji je sigurno bio šokantan kada se pojavio a sada ga gledate sa nevelikom dozom uzbuđenja. No hajde da vidimo šta je dobro a šta je doprinelo tom polovičnom utisku. 

 

Najveći kvalitet filma i ono što najviše ostavlja utisak je zvuk. Od prve scene kada smo u gradu a čujemo zvukove muzike primitivnih plemena je jasno koji kvalitet zvuk donosi ovde. Na neki način nam film govori kako je grad zapravo jedna moderna divljina. Imamo i pesme koje nekako simpatično odudaraju od teme filma. Ne umem to bolje da objasnim, nešto kao Wicker Man kada čujete one pesmice, ostavljaju utisak nečeg pretećeg, nečeg skrivenog. I ubedljivo najveća stvar su prenaglašeni zvukovi prirode. Walkabout najbolje funkcioniše kao dokumentarac o prirodi. Svi ti zvuci divljine i njenih stanovnika su spektakularni. To su sve scene za uživanje čak i ako ne prijaju uvek stomaku. 

 

Rekoh već, kao i u Don't Look Now, Roug nam daje stvari koje deluju prilično iznenađujuće i čudno. Recimo kako ovi klinci završavaju u pustinji: otac ih odvodi tamo sa izgleda namerom da ih pobije a potom ubija i sebe. Da li je to samoubistvo planirano, zašto decu, šta se desilo, kako je došlo do ovoga, šta je sa majkom...? Možete postaviti gomilu pitanja - odgovora nema ili ga ja nisam video. Za nešto tako šokantno morao bi iskreno da mi daš razlog ako ne i opravdanje. I nekako sam očekivao odgovore na ova pitanja ali nisam ih dobio. To je scena koja šokira i zgrozi. Da li je ovaj ćalac kritika modernog, civilizovanog društva? Ako jeste - besmisleno je. Deca bi trebala biti užasnuta. Ali nekako su mi klinci bili u fazonu "au vidi ovo sranje. ništa teraj dalje". 

 

Ono što nam film govori sve vreme je da je priroda spas a civilizacija propast. Sva dešavanja u prirodi su spontana, priroda nam daje, naizgled ne tražeći ništa za uzvrat. Recimo sve ljudske tvorevine (kuće, automobili, mašine...) koje vidimo u filmu su se raspale, zarđale ili su uništene. Što je zapravo potpuni kontrast prirodi koja je prelepa u svim svojim varijantama. I to je nešto što ovaj film korektno servira. Realno ovakvo poređenje nije nikakva mudrost predstaviti. Malo zelenila i lepa muzika protiv srušene kuće i zarđale mehanizacije i preteće muzike. Zato kažem, korektno je ovo ali nije otrežnjujuće kako je film imao nameru. 

 

Drugi fazon je priroda koju nikako da istražimo do kraja. U svakom momentu nam donosi nešto novo, nešto zanimljivo, nešto lepo, nešto avanturistički. Scena koja najbolje opisuje to je paralela između ove dece iz grada koja istražuju prirodu i plemena koje pronađe olupinu automobila. I da, poruka jeste korektna ali opet, ne unosiš mi nikakvu dilemu niti mi pričaš ikakvu mudrost ovakvim poređenjem. Sve vreme mi izgleda da se film na silu trudi da bude pametniji nego što jeste. 

 

Jedna od retko besmislenih pojava u filmu su ljudi koji su van cele priče. Tu su neki meteorolozi npr. i neki nasumični likovi čiji dijalozi su besmisleni i čije želje se svode na seks. Čemu to služi - živ nisam. Da li to treba da nam pokaže koliko plitko razmišlja civilizovani čovek? Možda ali i ovo mi je totalno neubedljivo. Momak iz plemena živi u prirodi, ona mu je stanište, ima poseban odnos sa njom. I sada treba da ga poredim sa ljudima koji su se napalili? Ček, nije tu pravo poređenje, pa i momak izvodi ples kojim pokazuje kako želi da ima nešto sa devojkom zar ne? Da, tokom filma imamo blagu seksualnu tenziju između njega i devojke koja se izgubila gde odmeravaju jedno drugo. I na kraju to izgleda potpuno antiklimaktično, ne zbog toga šta se desilo ili nije desilo već zato što cela ta priča nije vodila nigde i ništa nam nije rečeno. 

 

Mali bata i velika seka su prepušteni sami sebi sve dok se ne susretnu sa momkom iz plemena kada se udružuju i kreću na zajednički put. Tokom tog puta mi otkrivamo lepote prirode. Pomenuh već one scene sa prenaglašenim zvukovima. Uz nas koji treba da otkrijemo lepote prirode na koje smo možda zaboravili zar i ovo dvoje ne bi trebali da shvate da grad u kom su odrasli nije ništa posebno u poređenju sa ovim. Da, ima tog nekog shvatanja na samom kraju ali je totalno neubedljivo. Ako ti je nešto ostalo u lepom sećanju, zar ti momenti ne bi trebali da budu očigledno lepi? Zar ne bi trebali da shvate kakve tu lepote postoje tokom ove šetnje? 

 

Jedina scena gde vidimo sjedinjenje čoveka iz civilizacije i prirode je ona u kojoj gola devojka pliva u jezeru. To je zapravo i najbolja scena u filmu. E sada, kako je devojka prelepa ja moram da odbranim svoj stav da ne bude da mi se scena sviđa zato što je ona gola. Ovde bih vas podsetio na onu moćnu scenu iz našeg filma Leptirica u kojoj devojka šeta šumom pa leže u travu. Nekako imamo utisak kao da su ona i priroda jedno. Upravo i ovde sam imao taj utisak. To je onaj momenat u kom sam mislio da će biti prepoznavanje šta smo dobili sa prirodom i okretanje leđa civilizaciji. To je trebao biti ključni momenat ovog filma. Ali ništa od toga. Ova scena na žalost nije promenila narativ niti raspoloženje. Priroda ostaje samo kao setno sećanje i to je to. 

 

Odnos civilizovanog čoveka prema prirodi je trebalo da bude predstavljen šokantno. I naravno da tu imamo lovce koji love, čini se, bez ikakvog razloga. Ali opet, videli smo to nebrojeno puta. Momak iz plemena ostaje šokiran ubistvom nekoliko životinja od strane lovca iako je on taj koji ubija najviše. Dobro, dobro, razumem, on ubija da se prehrani. Bezrazložno ubijanje jeste odvratno ali ako hoćete da pogledate film koji se zapravo ovim bavi na savršen način, pogledajte Cannibal Holocaust. Walkabout ne ostavlja ni mali deo utiska kao pomenuti film. 

 

Walkabout mi na kraju nije ostavio neki naročit utisak. Svakako je ok film, vredelo ga je pogledati ali čini mi se da se na silu trudi da bude pametniji nego što jeste. Poruke koje šalje su jako klišeizirane i loše ih je spakovao neubedljvim poređenjima da bi bile ubedljive. Scene prirode su sjajne, scene devojke koja pliva u toj istoj prirodi su sjajne, sve ostalo ide od OK pa sve do jako neubedljivog. Za nešto što se trudi da bude ozbiljan film sa porukom, previše klišea je očevidno. No ovo je bio nešto sporiji filmić. Mogli bi malo ubrzati sa sledećim, zar ne? Hajde da vidimo koliko žena može da pobesni ako joj pokvariš svadbene planove.

Zanimljivosti:
Dženi Aguter je stidela kada je trebala da snimi scenu u kojoj je plivala gola. Većina glumačke ekipe je sklonjena i scena je snimljena. Kasnije, kako bi se ona oslobodila, svi su se vratili plivali su goli a ona je gledala. David Gulpilil nije znao Engleski kada je film sniman. Scene su uglavnom improvizovane jer je scenario imao 14 strana. Luk Roug je Nikolasov sin. Ovo je prvo pojavljivanje na filmu Davida Gulpilila.

Naj scena:

Plivanje

Moja ocena: 6/10

Harry Potter and the Sorcerer's Stone (2001)

 

Žanr: Avantura | Porodični | Fantastika
Režija: Chris Columbus
Glumci: Daniel Radcliffe, Rupert Grint, Richard Harris...

Priča:
Na svoj 11. rođendan, Hari Poter saznaje da je siroče dvoje moćnih čarobnjaka i da i sâm poseduje čarobne moći. U Hogvortsu, Hari kreće u avanturu svog života.

Moj osvrt:
Negde pri početku studiranja od jednog kolege dobio sam CD sa knjigama u pdf-u i među njima je bila jedna simpatičnog naziva: Hari Poter i Kamen Mudrosti. Iako sam već tada voleo ozbiljnije i teže stvari ova knjiga me je privukla brzo i kako ne volim ni knijge ni stripove ako nisu na papiru jasno je bilo da je ovo delo nešto što želim imati u kolekciji. Bez obzira na to u šta su se knjige pretvorile, Dž.K. Rouling ima moje apsolutno poštovanje i zbog nje i lika malog čarobnjaka posvetiću prvo neko vreme pišući o knjigama. 

 

Od prvog momenta kad krenete čitati ovu priču, jasno je kao dan da je u nju uneseno toliko ljubavi i pažnje. Odustvo tih ljupkih detalja zbog kojih sam voleo ove likove u knjigama, odsustvo humora i genijalnih sitnica je nešto što sam najviše zamerao filmovima i to je nešto što ni jedan od ovih filmova nije doneo. Da, već posle 2,3 knjige jasna je kreativna kriza kroz koju Roulingova prolazi. Nema više nikakvih posebnih originalnih ideja, samo trikove. Uvek je tu neki novi profesor koji pravi iste probleme kao i svaki prethodni. Vatreni Pehar jer samo druga verzija turnira u Kvidiču. Red Feniksa je ubedljivo najgora knjiga u serijalu. Polukrvni princ i Relikvije smrti su vrhunac nemaštovitosti jer je tu ona dobra stara formula - kada ne znaš šta ćeš napravi obrt. Te finalne knjige su totalno obesmislile celu priču.

 

No bez obzira na pad kvaliteta, svi ti sitni elementi su i dalje bili tu negde prisutni, magični svet koji je Roulingova osmislila bio je i dalje tu. On je uspeo da nas prevari da potencijalno čitamo nešto što je ok iako je to već bilo beskonačno daleko od prve knjige. Rekoh već, teško je napisati ovoliki serijal, držati kvalitet i originalnost. Iako je završen loše, to nikada neće umanjiti onu lepotu koju sam doživeo kada sam listajući prve stranice knjige Hari Poter i Kamen Mudrosti, uronio u magični, čarobni svet: Bajku u stvarnosti, dečiju priču u svetu odraslih, neozbiljno ozbiljni magični ep. Kako tu stojimo sa filmovima? 

 

Mislim da sam gledao prva četiri i odustao. Da li je sad plan da sve pogledam? Ne znam. Videćemo. No prvi sam svakako hteo reprizirati iz prostog razloga što sam posle toliko vremena hteo napraviti prikaz neopterećen knjigama. Da, nema te magije, ne oseća se tolika ljubav i detalji iz knjige ne postoje ali nećemo sada o tome. Čini mi se da je filmovima bilo mnogo teže jer ovo je jedan od retkih slučajeva gde su knjige bile popularnije. Teško je zadovoljiti ljubitelja knjige nečim filmovanim. 

 

Velika prednost ove priče je što je vešto utkana u stvarni svet. Pre svega, klinci treba da maštaju i da se igraju. Ovako nešto je idealno jer hrani njihovu maštu. Moraju da veruju u lepotu i magiju, to vam je odavno jasno. No šta je sa nama starijima? Pa i meni kao matorom klipanu ovo je beskrajno simpatično. Setio sam se i Gejmenove knjige Nikadođija koja je imala solidnu ideju ali na žalost nije imala ništa sem toga pa se pretvorila u gomilu nasumičnih događaja i beskrajan promašaj. Nekada taj svet mašte ne smeš da mešaš sa ovim našim. Deo mog detinjstva je beskrajno bio povređen filmom He-Man i drugim delom Beastmastera. Tim pričama nije bilo mesta u ovom svetu. Ovaj svet ih je obesmislio. Priča o Hari Poteru čini ovaj svet mnogo simpatičnijim. 

 

Moram da priznam da je veliki trud uložen u misteriju. Kako? Tako što se neko pametno dosetio da u SVAKU scenu poseje seme misterije. Evo nekoliko primera: Hari i Hagrid odlaze u banku po zlatnike ali Hagrid uzima nešto misteriozno iz nekog tamo sefa. Šta? Profesori pomenu mračnu šumu ili sobu u nekoj kuli u koje đaci ne smeju da idu. Zašto? Tajnu kamena znaju Dambldor i Nikolas Flamel. Ko je Nikolas Flamel? Hari dobija Nimbus 2000. Od koga? Bukvalno uzmite nasumičnu scenu u filmu i svaka krije neko pitanje za ono što sledi. Svaka vam udari čežnju za novim saznanjima. To je ubedljivo najveći kvalitet ovog filma. 

 

Jedna stvar zbog koje je ovom filmu lakše nego svim narednim - ne mora da ima veliku priču. Ovo su oni prvi filmovi u serijalu koji služe samo za upoznavanje sa likovima i svetom. Zato ti filmovi odlično rade posao. Da su npr. prvi Transformersi želeli pričati veću priču nego što su bili predstavljanje bili bi teško smeće kao i svi ostali. Ovako su igrali na iznenađenje i čežnju nekadašnje dece koja su jako volela taj animirani film. Svet Hari Potera ima toliko toga da ponudi i svi ti detalji su melem za oči. Samim tim oni čine priču grandioznom iako je ona u osnovi mala. Ako izuzmemo upoznavanje sa svim likovima i svetom imamo samo jednog lika koji želi da naudi Hariju i traži način da to uradi. Ali film veoma vešto servira nebrojeno detalja i prati ih misterijom. I ovako mala priča je automatski uspešna u takvom okruženju. 

 

Sviđa mi se što su uspeli da u temu koja je po svemu trebala biti jako neozbiljna, uneti dovoljnu količinu ozbiljnosti. Ne preterano, za početak, ali dovoljno da ne možemo reći da je ovo strogo dečiji film. Sama Roulingova je to odlično dozirala jer prave probleme uviđamo kako odrastamo tako da je svaka knjiga sve ozbiljnija. Samom tom ozbiljnošću, u ovom filmu uspevaju da nam prodaju i porodičnu dramu Harija Potera. Ne možete mi reći da scene pred ogledalom nisu bolne. Ne možete mi reći da scene sa ubistvom jednoroga nisu čist horor. Da, film ih je posadio između onih avanturističkih i veselih ali i dalje su tu. Uostalom, i knjige su bivale sve ozbiljnije ali nisu gubile onu veselost i humor. 

 

Zanimljiv momenat kom se film morao i bolje posvetiti je i podela đaka po kućama. Nekako je nespretno ispalo da zli i potencijalno zli klinci šablonski idu u Sliterin, simpatični u Grifindor dok drugima nije posvećena pažnja toliko. Mislim da nam ovaj segment govori mnogo više nego što to izgleda. Ambicija u kombinaciji sa lošim karakterom je predstavljena kao odličan temelj za zlo. Neću o drugim kućama jer se ni film nije potrudio. Potrudili su se da nam pokažu kako su svi srčani u Grifindoru. Naravno, srčane ljude je najlakše voleti. 

 

Namerno sam za kraj ostavio lik Severusa Snejpa. I to je još jedna stvar na kojoj skidam kapu Roulingovoj jer je napravila mega simpatičnog naizgled negativca. Da, izgleda na prvi pogled kao šablonski negativac ali kada sam čitao, zapitao sam se da li je moguće da je neko ko se ovoliko potrudio oko detalja od jednom prigrlio kliše. I posle prvog kontakta sa Poterom mi je sve bilo jasno. Na prvi pogled to izgleda kao da on želi da ponizi potera tako što ga ispituje koji napitak čemu služi. A zapravo na opasno inteligentan način mu govori kako da napravi napitke kojim bi mogao da se odbrani i iskoristi ih. Ovaj lik mi je kroz knjige bio pravo blago a Alan Rikman je najblaže rečeno perfektan izbor za ovu ulogu. 

 

Braćo i sestre, nekada se treba prepustiti ovakvim stvarima. Nekada nismo za nešto teško pa ovako magični filmići mogu da donesu momente opuštanja. Hari Poter nije ni po čemu vrhunski film. Rekoh, ne može doneti ni blizu atmosfere i magije koje je sakrila knjiga. Ali je dovoljno dobar da vam priredi finu misteriju i fantaziju u kojoj se možete izgubiti. Gde dalje posle ovoga? Pa, sada bismo mogli u jednu totalno neočekivanu šetnju divljinom.

Zanimljivosti:
Dž. K. Rouling je izabrala Rikmana za ulogu Severusa Snejpa. Čak mu je odala i tajnu koju su čitaoci saznali tek u poslednjoj knjizi. Učenici su radili svoj pravi domaći iz škole kako bi scene izgledale realistično. Ričard Heris je izjavio kako se nikada nije vezao za glumačku postavu kao u toku snimanja ovog filma. Roulingovoj su tražili da u sceni sa ogledalima glumi Harijevu majku ali je odbila pod izgovorom da nije glumica i da bi zabrljala nešto sigurno. Originalno je Brus Springstin snimio pesmu za ovaj film ali je na kraju izbačena.

Naj scena:

Ceo uvod i otkrivanje su čista magija.

Moja ocena: 7/10