Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

уторак, 29. децембар 2015.

7500 (2014)


7500 (2014) on IMDb
Žanr: Horor | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Takashi Shimizu
Glumci: Leslie Bibb, Ryan Kwanten, Amy Smart...

Priča:
Let 7500 kreće iz Los Anđelesa ka Tokiju. Za vreme trajanja noćnog leta, putnici se susreću sa paranormalniom silom u avionu.

Moj osvrt:
S obzirom da ovaj film dolazi od kreatora Ju-On filma i da smo se draga i ja uželeli horora, odlučismo vreme posvetiti ovom filmiću. Ok, imdb ocena ne obećava ali ko iskusan veruje toj oceni. Dobro, obično ovako niska ocena retko greši ali hej, posle jadnog Imitation Game, teško da je nešto moglo da me toliko iznervira. Rezultat - gledljiv filmić i to je to. 

Obično u rutinskim filmovima likovi budu kreteni. Ovde imamo jednog i po kretena tako da to nije tako strašno. Likovi su sasvim prihvatljivi. E sada, nema ovde ni d od drame jer od prvog do poslednjeg minuta oni su akteri u rutinskoj priči pri čemu su njihove priče totalno nebitne. Ne znamo skoro ništa o njima na kraju što nismo znali na početku. Dobro ili loše: loše ako praviš ozbiljan film. Ako praviš rutinsku pizdarijicu za ubijanje vremena, onda ti to ne treba. 

Film fino servira sablasne scene. Periodi praznog hoda koji nisu dosadni vode do uglavnom finih horor scenica. Kažem uglavnom jer mi se čini da imaju previše onih štrecalica i sve izgledaju isto. Uvek neka ruka izleće odnekle. Jednom, eventualno dva puta, takve stvari su ok. Posle su nebitne. No, van toga, ostale scene su pristojne. 

Sledeća stvar koja mi je potpuno ok je ta neka misterija. Dešavanja možda malo deluju nepovezano ali ipak vode ka koliko toliko smislenom kraju. Vidim da se silna buka digla oko nelogičnosti. Meh. Meni je ovo ok. Jedini problem koji imam sa ovim je što je sve ovo već viđeno. Samo je neko uzeo ideju i prepakovao je u nešto drugačije. Ima otvorenih pitanja ali ako hoćeš rešenje za sve, seti se da uvek možeš da dobiješ kreteniju poput Silent Hill 2. Priča je zaokružena. Ako imate problem što je već viđena, to je ok. Ako vam je nešto nejasno, pogledajte još koji horor i naći ćete rešenje. Recimo Sixt Sense bi bio odličan predlog. 

Da li je trajanjem ovo moglo da se ispegla u ozbiljan film? To je još jedna od zamerki koje ljudi daju. Moje mišljenje je da nije. Ok, kontam da su ljudi hteli više detalja, jači finiš, možda i nešto neviđeno, ali ne možeš reciklažom postići masterpis. Možeš napraviti nešto gledljivo i u najbolju ruku nešto pristojno (npr. Conjuring). Dodavanjem svega i svačega napravićeš splačine. 70tak minuta, koliko traje ovaj film, sasvim je dovoljno za nešto zabavno, bez puno mrsomuđenja. Da je ovo otišlo u više detalja, dobili bi kretene od likova sa njihovim patetičnim pričama. Ovako, ako hoćete malo horor zabave, evo je. Ako hoćete ozbiljan, dobar film, preskočite ovo.

Zanimljivosti:
7500 je kod koji označava otmicu. Film je inspirisan nesrećom na letu 522 Helios Airwaysa. Originalno, naslov filma je trebao biti Flight 75.

Naj scena:

Pojava

Moja ocena: 6/10

четвртак, 24. децембар 2015.

The Imitation Game (2014)


The Imitation Game (2014) on IMDb
Kod nas nazvana: Igra Oponašanja, Igra Kodova, Igra Brojeva
Žanr: Drama | Istorijski | Triler | Ratni
Režija: Morten Tyldum
Glumci: Benedict Cumberbatch, Keira Knightley, Matthew Goode...

Priča:
Tokom Drugog Svetskog Rata, Alan Tjuring, uz promoć prijatelja matematičara, pokušava da reši problem enigme.

Moj osvrt:
Bilo mi je drago da je neko posvetio pažnju Alanu Tjuringu. S obzirom na moje zanimanje, zna se kakav značaj ima ovaj čovek za ovo što radim. Iako poznajem lep broj detalja iz Tjuringovog života, bio sam spreman zažmuriti na umetničke slobode. Zašto da ne? Kako god to izgledalo, ne smeta mi kada se menja nešto što je istorijska činjenica ako to za cilj ima bolju poruku, jači kvalitet pa možda i nešto veliko. Braveheart je takav. Nema istorijski značaj ali njegova poruka odjekuje. Na drugoj strani imamo Social Network koji je pravljen da se deca raduju. The Imitation Game je treća grupa, i to ona koja mi se najviše gadi. Ovaj film samo potvrđuje moje strahove o kvalitetu današnjih biografija. Upozorenje: biće spojlera. Zašto? Zato što hoću da vam navedem ono što se desilo u stvarnosti a šta se desilo na filmu da bih pokazao šta je ovom nedelu cilj. Umesto slavljenja velikog Tjuringa film koristi to slavno ime u najljigavije moguće svrhe. Daću vam razlike, daću vam razloge, daću vam šupljine i nelogičnosti. Ako je ispod toga moguće iskopati bilo kakav kvalitet, molim vas, objasnite mi kako. 

Elem, okuplja se grupa opasnih matematičara, genijalaca a Tjuring je jedan od njih. I sada tu imamo merenje alatki, ko je u pravu, ko je pametniji i ko treba da vodi priču. Tjuring ima predlog kako mogu da dekodiraju Enigmu i spase na milione života. Zato što im nije simpatičan, kolege ni ne mare za njegovu ideju. Ako mi dokažete da ovo nije pisao idiot, obećavam prestajem sa pisanjem o filmovima. Imate genijalce koji treba da reše problem i time spase svoje živote,živote svojih najmilijih i okrenu rat u korist dobrih momaka. Jedan od njih ima predlog. Niko, NIKO, N I K O čak ni ne pokušava da sasluša taj predlog. Imamo prokleto najveće genijalce u svom poslu ali jebiga, valjda je ta antipatija dovoljna da ni ne poslušaš šta čovek iz tima ima da ti kaže bez obzira što to može da spasi svet. To bi bilo kao da Predrag Danilović neće da primi loptu koju mu Sale Đorđević dodaje već je pusti da izađe u aut samo zato što se ne vole. Zapravo ne bi, to je igra, ovo je život. Beskonačno puta je gore. Mogu li ovakvi da spase svet? Kontam, ako nam je spasenje u rukama takvih, ako su oni najpametniji među nama, ukinite nas momentalno. Činjenica: Tjuringovi saradnici nisu bili idioti. Zajedno su radili na rešavanju problema. 

Konstantno se potencira na tome da je Tjuring čudan, akcentuje se njegovo ponašanje, egocentričnost, pogubljenost. Nula puta se potencira na njegovoj pameti. Znamo da je pametan eto tako, znamo da zna da reši problem eto tako. Ali sjajna je ideja da mi pokažeš kako ne ume da se ponaša, druži, govori. Ma da, svi naučnici su takvi. Niko od njih nema smisao za humor. Ko je čuo za neke Tesle, Ajnštajne, Hokinge i slične anonimuse. Sigurno je jako smešno što Hoking čudno priča i to toliko da nas njegov um ne zanima. Ma da, on je baš postao popularan što je nepokretni čova koji priča pomoću računara. Ha ha. Bravo idioti. Činjenica: Koga boli patka da li je Tjuring bio trapav, da li je umeo da sastavi prokletu rečenicu, da li je mogao da kaže "Dobar Dan" bez da to zvuči idiotski. 

Obično su genijalci osobenjaci. Obično ih svi mrze u školi i iživljavaju se na njima. Ma da. To su sve asocijalni jadnici koji su predmet sprdnje i ne umeju da prozbore prostu rečenicu. Tako da ako ste druželjubivi, ako se lako sporazumevate sa ljudima, imate prijatelje, nema teoretske šanse da ste genije. Jer jebiga, svi šablonski filmovi govore da moraš da budeš čudan ako si genijalac. Činjenica: Tjuring nije bio plastični, šablonski čudak kakav je prikazan u filmu. To se samo servira dečici koja je naučila na takve. 

Povremeno smo počašćeni scenama rata. Ne mogu da kažem da su prelepe jer scene rata to nisu ali su odlično urađene. Šteta što nije bilo još ovoga. Samim time bi nam još bolje predstavili protiv čega se bore genijalci koji treba da skontaju enigmu. Umesto što je gomila vremena potrošena na patetične scene koje se nikada nisu desile, mogli su da serviraju ovako nešto. Mogli bi biti potrešeni scenama razaranja, ruševinama i uz neku ozbiljnu muziku to bi predstavljalo dobar udarac. Ali šda da se radi. Ko je gledao tamo neku Šindlerovu Listu koja vas upečatljivim slikama praćenim muzikom emotivno razbije i natera vas da osetite tugu, jezu, strah i bol. 

Kao i u svakom šablonskom filmu, moramo da imamo lepo žensko čeljade da se kreira neka ljubavna priča. Ovde je ta uloga pripala vazda simpatičnoj Kiri Najtli. Ona je još jedan genijalac koji se pridružio timu. U filmu gledamo mučnu scenu gde je lik ponižava pokušavajući da joj objasni da je ona žena a žene imaju slabo razvijen mozak. Činjenica: ova žena jeste radila i pre Tjuringa na Blečliju. Shvatili su da može da pomogne i pridružili je timu. Ali ne i u filmu. Tu moraju da nam serviraju ovakvo sranje da se mi kao iznerviramo. Jer jebiga, ko je čuo za tamo neku Mariju Kiri, Mariju Mičel i šta ti ja znam koje tamo ženturače. E sada, ako dozvolimo umetničku slobodu, čemu služi ova scena. Da li nas uči nečemu ili na najniži način pokušava da nas iznervira. Plitko, braćo i sestre, užasno plitko i uvredljivo. 

No, kako je rešavanje problema Enigme presudno za živote svih, normalno je da će ljudi biti posvećeni tome, zar ne? Dobro, osim ovih što neće jer ne vole Tjuringa. Barem je Kira Najtli tu. A ne, čekaj, stani, nije. Zašto? Aaaaaa pa nije cool da ona jedina žena radi sa muškarcima. Ipak je ona čedno, nevino čeljade. Ne treba da se meša sa njima. Može Svecki Rat da sačeka. I tako, braćo i sestre, kreatori ove sramote od scenarija zaborave da su i naše drage dame podnele veliki teret u Drugom Svetskom ratu, da su i same učestvovale, bile žrtve i spasioci. Činjenica - ova žena je radila u ekipi bez ikakvih jedenja govana prikazanih u filmu. 

Tu se u pozadini mota i neki agent koji istražuje Tjuringa samo zato što mu je bilo čudno nešto vezano za njega. Dobar razlog. Elem, on je krenuo da kopa sve dublje dok nije došao dotle da ispituje Alana zato što je ovaj gej. Čekaj, pričamo o enigmi i spasavanju sveta a serviraš mi nekog agenta koji lovi Tjuringa zbog razlozi. I sad će neko da kaže, pa dobro, ako ga je već jurio, što ga ne ubaciti u film. Zato, braćo i sestre, što je i ovo imaginarni lik. Onda se zapitaš čemu ovo, čemu istraga o Tjuringu, čemu ovakva menjanja koja ničemu ne doprinose već naprotiv, srljaju iz gluposti u glupost. Dobićete odgovor na kraju. 

No, nisu samo kolege protiv Tjuringa već i šef koji čak želi da mu ubaci priču da je on dupli agent. U momentu dok šef priča sa Tjuringom, doslovce opisuje duple agente, kakvi su po naravi i ponašanju. Da li ovo nekom ne zvuči retardirano? O more duboko, o moja radosti. Ako su dupli agenti onakvim kakve ih opsuješ, pohapsi sve koji upadaju u šablon i streljaj ih. Ako su ovo dupli agenti, kako to da još uvek postoje. Kako bre možeš da prodaš nekom ovako nešto? Kako možeš da vređaš ljude ovakvim glupostima? 

Film konstantno beži od onoga što treba da mu bude poenta. Mi ne vidimo ni šta konkretno Tjuring radi. On kasnije drugima otkriva da ima ideju bez da pokušava ikog da ubedi u nju, bez da pokušava da traži pomoć. Ne. Tjuring u filmu je asocijalni kreten koji ne želi ničiju pomoć. On je egocentrik, sam sebi dovoljan dok radi i ostali u najboljem slučaju treba da budu tu da gledaju šta on radi. Kao ok, volim ja tebe, u mom si timu ali ćuti i sedi dok ja radim. Vesti za one koji misle da je ovo cool - Tjuring nipošto nije sam konstruisao mašinu. Njen dizajn je osmislio Gordon Velčman koji, gle čuda, nije ni pomenut u filmu. 

Rekoh, ako menjaš, menjaj tako da kažeš nešto dobro ili veliko. Zašto su ovde menjali toliko? Zbog patetičnih preokreta. Odjednom kao svi podržavaju Alana iako su do pre par minuta svi želeli da ga se reše. Jer jebigica, sad treba ispasti faca u filmu. Ja ne vidim drugi razlog. Sve ovo što se menja, menja se da bi se uvuklo u zadnjicu mediokritetima koji su zadovoljni što šablonskijim smećem prepunim patetike. Njih će pogoditi nešto, eto tako. Jaooo sudbino kleta, osudiše ga zato što je gej, jaoooo ne vole ga u školi jer je pametniji, jaooo izbegavaju ga što je čudak, šmrc šrmc. 

Na kraju filma komotno postaviš pitanje, po kom principu je radila mašina? Šta je bila ideja? Kako je ona konstruisana - mi vidimo gotov proizvod. Kako je čovek došao na ideju za nju? Što bi rekle naše dnevne Bljuc novine, nećete verovti, postoje pametni ljudi koje to zanima. Ne vidimo ništa od toga već vidimo ideju koja je dovela do rešenja - priču za dečicu o dvoje ljudi koje razmenjuju poruke. Ma da, genijalci se nikada ne bi setili bez tako neke priče da mogu da traže najčešće reči koje se pojavljuju u porukama. Evo mi negenijalni gledamo i upišavamo se od smeha koliko su neozbiljni. 

E sada, genijalci koji se potrude i nađu rešenje - pa ko to želi da gleda. Moraš da patetišeš i nabacuješ gomile gluposti. Imaš svetski rat kao problem ali to nije tako epohalno jebiga, moraš da ubaciš ljude koji mrze Tjuringa zato što je gej - to je već pravi problem. Iz istog razloga ovde imamo i špijunsku igru u timu koja se zapravo nikada nije desila. Pa brate mili, kao to što su razbili Enigmu njie dovoljno da oni budu mega heroji, već oni odlučuju da se ta vest ne širi i prave selekciju koje akcije švaba sprečavati, jer oni su opasni vojni stratezi i imaju moć božanstava. Naravno, samo deca mogu da poveruju u ovakva sranja. Lepše rečeno, ovo se nikada nije ni desilo. O tim stvarima je odlučivao neko ko treba da odluči. 

Tjuring je bio otvorenije gej nego što je prikazano u filmu ali nije postojala ovako bezobrazna patetika kakvu su ovde ponudili. Konstruisana mašina se zvala "Bombe" a u filmu se zove Kristofer po Tjuringovoj pokojnoj ljubavi iz detinjstva. Samo momenat braćo i sestre, da skoknem da bacim peglu... uh evo me. Elem, na kraju filma skontaš da je ovo napravljeno zbog cele priče da je on megabananamenheroj ali su ga skršili jer je bio gej. Što je najgore, Tjuring jeste brutalno kažnjen zato što je bio gej i imao odnose sa 19togodišnjim momkom. Ako si već hteo da praviš film o tome, koji moj služe ove baljezgarije oko Enigme. Mogao si da se uključiš u post-enigma deo Tjuringovog života i prikažeš realne probleme koje je imao. Možeš da ispričaš ono što si želeo ali ne na patetično retardiran način već na realan, onaj koji će dirnuti ljude. A ne, ipak grešim. To ne donosi pare. Genijalci ne donose pare već samo njihova upotreba. Zato je jadni Tjuring poslužio za ovo sramotno nedelo. Pametni gledaoci ne donose velike pare - jednostavno, u manjini su. Ništa ne donosi pare kao patetična, propagandna sranja za mediokritete. Zato nas takvo smeće i preplavljuje.

Zanimljivosti:
U nekoliko scena se vidi da Tjuring trči. On je imao odlično vreme za istrčan maraton 2:43:03 koje je postavio 1946. U novembru 2014 The New York Times je objavio čuvenu Tjuringovu ukrštenicu i one koji su je rešili je nagradio putovanjem u obilazak Blečlija. 1932 grupa poljskih kriptologa je našla 3 načina da reši problem Enigme.

Naj scena:

Posle gomile idiotisanja, Tjuring dobija podršku. Pomalo patetična, u ovom momentu nepotrebna ali posle gomile baljezgarija dobrodošla, normalna scena u filmu. Mogla je ona da bude tu i da su se odlučili za pametne ljude a ne za idiote.

Moja ocena: 4/10

понедељак, 21. децембар 2015.

Star Wars: Episode VI - Return of the Jedi (1983)


Star Wars: Episode VI - Return of the Jedi (1983) on IMDb
Kod nas nazvan: Ratovi Zvezda - Povratak Džedaja
Žanr: Akcija | Avantura | Fantastika | Naučna Fantastika
Režija: Richard Marquand
Glumci: Mark Hamill, Harrison Ford, Carrie Fisher...

Priča:
Posle spasavanja Han Soloa, pobunjenici pokušavaju da unište drugi Death Star dok se Luk bori da povrati Vejdera od tamne strane sile.

Moj osvrt:
Verujem da ste očekivali epizodu 7 ali ćete morati da se strpite do nje. U iščekivanju smo male filmofilke tako da supruga nije u stanju da presedi ceo film u bioskopu. Iskreno, ne očekujem puno od njega. Ono što najavljuju, kao i samo ime J.J. Abramsa mi ne ulivaju naročito veliko poverenje. Verujem da će to biti zabavno ali ništa više od toga. Sve su šanse da ćemo sačekati dobar rip i onda vam preneti utiske. No, da se vratimo na ovaj, od stare trojke meni najmanje dopadljiv film. 

Kako je ovo već treći deo, očekivana je pomalo i reciklaža. Tu pre svega mislim na scenografiju i likove. No, ljudi su se potrudili i ponudili još više. I dalje su ove makete, maske, stvorenja i celokupni efekti slatkiš za oči. I što je najlepše, vidimo nove stvari. Nemojmo ovo smatrati za tek tamo neku tehnikaliju. Evo zašto. Gledali smo Terminator 1 pa i odlični nastavak. Iako za mene dvojka nije kvaliteta jedinice, donela je novu mašinu. Setimo se efekata koji prate negativca i načina na koji su oni korišćeni. Nemojte mi reći da to nije bilo odlično. I ovde imamo nove stvari, od letelica, preko okoline do likova. Ideje koje sve to prate su zaista lep dodatak. 

Još jedan razlog zašto su ovi filmovi veoma dopadljivi je to što ne moraju sve da nam objašnjavaju. Mora da postoji određena doza misterije. Recimo prvi Silent Hill je bio odličan a u isto vreme opasno čudan i misteriozan. Tu gomila stvari ostaje otvorena ali upravo u tome je lepota, u neznanju nečeg što je možda veće od nas. Ono što ne znamo, ili nas plaši ili fascinira. U nastavku su dobili potrebu da debilima sve objasne i prizemljili su film praveći teško smeće od njega. To je samo jedan od razloga zašto on ne valja. Recimo ovde vidimo scenu u kojoj Joda bukvalno nestaje. Kako, zašto, šta to znači - zar je bitno. Nije glupavo ubačen trik već otvara pitanje, nadu i priču čini širom. Prvi Star Wars je to radio majstorski. Da su tu snimili sve što su mogli i sve za šta su dali temelj, film bi trajao barem jedan dan. Neke stvari su van naših granica poimanja. Takve treba i da ostanu. Razjašnjenje misterije nešto što je potencijalno veliko prizemljava i čini običnom. 

Pošto rekoh da mi je ovo najmanje dopadljiv film od originalne trojke, hoću odmah da obrazložim zašto. Ne smatram ovo naročito velikom manom ali mislim da su malo preterali sa akcijom. I dalje je ovo super dopadljivo, i dalje ću pre da gledam ovako nešto neko današnja predrkavanja, ali čini mi se da je ovde svaka pucačina trajala barem dva puta duže. Lepi su to efekti, ne sporim, ali u silnoj akciji smo donekle izgubili radnju. Akcija jeste začinjena svim i svačim, ali za mene je ovo malo previše. 

Ovde se moram vratiti na Guardians of the Galaxy. Verovao sam da će to biti mega zabavno jer su me mnogi ljudi ubeđivali u to. Na kraju smo dobili grupu ljudi među kojim nema ni h od hemije. Nabacivali su fazone svako za sebe ali ne vidite duh zajedništva koji će ih vezati u neraskidiv tim. Jedini koji je pokušavao sve da složi je rakun. Ostali su elementarna nepogoda. Ovde vidimo scenu u kojoj ekipa dolazi da spasava Han Soloa. I u toj frci vidimo kako se pravi odlična ekipa i kakva hemija treba da vlada u njoj. No ne pričajmo samo o šalama. Hajde da ubacimo malo ozbiljnih stvari. Ovde imamo i porodičnu dramu, imamo scene gde likovi brinu jedni za druge, gde ih zanima priča drugih. U Guardianima je svaki takav pokušaj ozbiljne priče najsmrdljivija patetika poznata ljudskom umu. 

Postoje stvari koje ljudi lako previde. Recimo Američki Snajperista popizdi kad vidi da mu neko napada simbol ni jednog momenta ne pokazujući da mu je stalo do žrtava. A takvog ga predstavljaju kao heroja, spasitelja onih za koje ga izbole sve dok nisu slučajno ogrnuti zastavom sa zvezdicama koju je neko spalio. Onda se tačno zapitaš da li su ti motivi validni, da li zaista poštuješ ono ispred čega stojiš. Prvi susret sa Lukom u ovom filmu je takav da jasno vidimo onu promenu u njemu, promenu koja dolazi sa iskustvom. U Hobitu vidimo Torina koji prolazi kroz iste transformacije u sva tri filma. Neopisivo jadno. Luk ovde ide napred, njegov lik se menja, on odrasta i za razliku od Torina ne pokazuje da je mentalno zaostala, patetična budaletina. 

No, nije iskustvo jedino što je dovelo dotle da Luk sada deluje moćnije. Postoje dva lika kojim on duguje ono što je postao. Već smo ranije videli da se on seća reči svojih učitelja. On je sam i postao rezultat tih učenja, kao neko ko treba da poštuje znanje koje mu je preneto, kao neko ko postupa onako kako je učen. Njemu ne vređaju simbole, simboli su prolazni. On brani ideju, brani slobodu i život. 

Videli smo ranije do čega je došao Kenobi, vidimo sada i Jodu. Ima drame u tome kako neki velikani skončaju zaboravljeni, zatrpani, izgubljeni. Na sve to, Luk dolazi kao neko kome su predali ono najbolje, neko ko kroz dela treba da sačuva i svoje učitelje. Oni koji su nas učili, oni koji su nas odgajali i formirali nas kao osobe, žive dalje kroz nas i kroz one kojima mi prenosimo svoje znanje.  

Još jedan bitan detalj je kada Joda kaže Luku da će postati džedaj tek kada se suoči sa Vejderom. Ono što je zanimljivo, nije mu rečeno tek kada poraziš Vejdera, tek kada pobediš nekoga, osvojiš nešto. Nekada je to što si se suočio sa nekim dovoljan pokazatelj da si veliki. Nekada je poraz neminovan i uprkos tome ti si se suočio sa njim zbog višeg cilja. U tome i jeste caka. Onog momenta kada si dorastao izaći na crtu najjačem, verovatno snažnijem i boljem od tebe, tada si izrastao u velikog. Pod spremnošću na suočavanje svakako ne mislim na bezglavo jurišanje u opasnost. Ne, to je slepilo. Mislim na svesno suočavanje sa protivnikom. Upravo u tome jeste caka - u pitanju je Lukovo odrastanje. 

Tamna strana želi luka za sebe. Jasno je šta to znači. Ako luk predstavlja ono najbolje na jednoj strani, ako je on ostvarenje dva velika učitelja, ako se najveće nade polažu u njega, njegov prelazak bi bio konačan udarac strani kojoj trenutno pripada. Ako izgubiš svoje najveće vrednosti - izgubio si sve. Pisao sam mnogo puta do sada, pišem i opet - lako je privoleti nekog ko želi da ti priđe, ali ako najvećeg protivnika dovučeš sebi, velike šanse su da si nepobediv. 

Svakako priča kulminira finalnim sukobom Luka protiv tamne strane. Sukob je višeslojan i zaista ima veću vrednost neko spektakularna akcija sa šljaštećim efektima. Nešto tako smo videli i u trećoj epizodi u borbi Kenobija i Anakina ali o tome neki drugi put. Prva stvar je ta što Luk mora da se fizički suoči sa neprijateljem. Nije tajna da je neprijatelj iskusniji, da je opasniji, da verovatno ima veću snagu od njega. Tu se sada vratimo na ono što Joda poručuje Luku, da će postati pravi džedaj kada se suoči sa Vejderom. 

No to nije jedini razlog, drugi razlog je što Luk mora da se suoči sa samim sobom. Pre svega mora da ispita šta je to što on želi. Nudi mu se nesaglediva moć, beskrajne mogućnosti u onome što može da bude. Lako je povesti se takvom šansom, lakše je ići takvim putem. Pažnja prija, moć uzdiže ali odricanje toga zbog višeg cilja je sticanje mudrosti, a obično je u tome i čast. 

Najteže je suočavanje Luka sa svojim ocem. Tu ovaj film poentira, u sukobu bez nasilja, u verovanju u nečiju dobrotu pre nego u veru u sopstvenu snagu. Umesto spektakularne akcije odlučili su se za moralni duel lišen patetike. Umesto borbe protiv čoveka, odlučili su se za borbu za čoveka. Tako šalješ veliku poruku, tako praviš veliku ličnost, tako radiš velike stvari.

Zanimljivosti:
Kada Lea bude ranjena, vidi se kako ju je Han Solo slučajno uhvatio za grudi. Keri Fišer se žalila na kostim koji je nosila govoreći da u njemu uopšte ne izgleda kao žena. Harison Ford je želeo da se Han Solo žrtvuje za svoje prijatelje ali je Džordž Lukas to odbio. Endor je pojam iz biblije. Keri Fišer je potpeticom povredila Majka Emondsa koji je bio u kostimu Džabe upravljajući njegovim repom. Pošto je lokacija na kojoj je snimana bitka bila predviđena za seču stabala, filmska ekipa je dobila dozvolu da obara stabla.

Lea nije trebala originalno biti Lukova sestra. Luk je trebao pronaći svoju davno izgubljenu sestru ali je Lukas odlučio da objedini ta dva lika. Imperatorova stolica je imala mehanizam koji je trebao da je rotira po potrebi ail kako taj mehanizam nije radio, glumac je morao sam da obavlja tu rotaciju. Šest ljudi je upravljalo likom Džabe Hata. Death Star II je ovirno 4.5 puta veći od prvog. Tri glumca su tumačila Vejdera a četvrti mu je pozajmljivao glas. Kada Han Solo pogleda Milenijumskog Sokola po poslednji put, Lea mu stavlja ruku na rame. Tu se jasno vidi da keri fišer ima jedan nokat duži, tzv. kokainski nokat. Ona je imala veliki problem sa kokainom osamdesetih i kasnije se izborila sa tim. 

S obzirom da je lik Bobe Fetta neočekivano dostigao veliku popularnost, Lukas je u specijalnoj verziji filma snimio scenu u kojoj on beži od Sarlaka ali ipak nije prikazana da ne bi skretala pažnju sa radnje. Linč je odbio da režira ovaj film pod izgovorom da je to "Lukasova stvar" i režirao je Dinu. Naučnici su utvrdili da je izgradnja Death Stara moguća. Pre snimanja su otkrili da je Vejderov lightsaber ukraden pa je Lukov iz prethodnog filma prerađen kako bi ga Vejder mogao koristiti. Na zvaničnom posteru se vidi kako luk drži plavi lightsaber dok u filmu koristi zeleni.

Naj scena:

Odlazak

Moja ocena: 8/10

субота, 12. децембар 2015.

Boyhood (2014)


Boyhood (2014) on IMDb
Kod nas nazvan: Odrastanje
Žanr: Drama
Režija: Richard Linklater
Glumci: Ellar Coltrane, Patricia Arquette, Ethan Hawke...

Priča:
Priča prati život dečaka Mejsona, od ranog detinjstva do dolaska na koledž.

Moj osvrt:
Glavni fazon ovog filma je to što je sniman godinama i što imamo priliku da gledamo kako su se glumci vremenom menjali. Imao sam predosećaj da je to karta na koju film igra, da će ostale stvari biti sasvim uobičajene i ništa više od prosečne drame. Sa stanovišta ulaganja u film, impresivno je znati da su želeli da imaju glumce koji prirodno stare. Svaka čast. Sa stanovišta kvaliteta filma to nema ama baš nikakav uticaj na bilo šta. Best of Youth nije sniman silan broj godina ali je godinama daleko ispred ovoga. Zašto? Zato što su ljudi brinuli o kvalitetu a ne o triku. Ne shvatite pogrešno, nije loš fazon kada gledate Patrišu Arket, Itana Houka i ostale kako stare u istom filmu. Ali hej, dohvatite google, tražite slike ovih likova iz godine u godinu, napravite slajd šou, ćao zdravo. 

No da ne budem prestrog, postoji tu nekoliko dopadljivih stvari koje su se mogle videti. Neko vreme film prati video igre tako da imamo neku mini istoriju konzola. Nije naročito akcentovano ali su me kao klinca dokačile neke od tih stvari i rado ih se sećam pa mi je ovo bilo dopadljivo. Ono što su morali da urade je da ubacuju muziku u pozadinu koja će označavati doba koje pratimo. To bi bila sjajna ideja. Druga stvar je način na koji se klinci menjaju. I Mejson i njegova seka konstantno prolaze kroz lepuškaste i ružnjikave faze i jasno se vidi njihovo fizičko odrastanje. Za mene, najdopadljivija je ipak Patriša Arket. Pričam samo o ovom fazonu da je film sniman godinama. Poslećemo o zaista bitnim stvarima. Elem, gospođa Arket mi je bila užasno antipatična u mladosti. No sa svakom godinom ona je postajala sve lepša i sve dopadljivija. Supruga voli seriju Medijum i kada sam pomenutu glumicu video tu, nisam mogao da verujem da je to ona ista glumica. Eto, nevezano za kvalitet filma, ovo je za mene najupečatljivije. 

Ok, nismo očekivali ovde neku epohalnu priču već običnu životnu. Ovo izgleda kao da su izvukli gomilu nasumičnih isečaka iz života svakog od nas, ali ne onih naročito bitnih već onih svakodnevnih. Mi malo sedimo i jedemo, onda se vozimo u školu, onda pričamo o muzici, onda idemo na neki rođendan. Više od dva i po sata filma a jedno dvadeset minuta zaista kvalitetnog sadržaja. Braćo i sestre, neki bi ovo nazvali davljenje. 

Šta je ideja filma? Odrastanje jednog klinje. Šta vidimo, koje su to ključne stvari vezane za ovog momka do pred kraj filma? Nema ih. Ne znamo ama baš ništa o njemu. Ok, klinac je, ne može da ima neka neverovatna interesovanja ali ovaj klinac je zapravo ukras do poslednjih pola sata filma. Likovi u njegovom prisustvu se smenjuju i svaki od tih likova ima ličnost. Pratimo odrastanje momka kojem, do pred kraj filma kada vidimo da ga zanima fotografija, ne znamo ni jedno jedino interesovanje, želju, ideju, nadu. Čekaj, gledam dva sata filma o odrastanju nekog o kome ni posle ta dva sata ne mogu reći ništa? Čist ofsajd rođaci. 

Iskreno, ne mogu da verujem da neko od vas do svoje osamnaeste godine nema barem jedan karakterističan događaj, nebitno da li lep ili ružan, o kom bi mogao pričati celog života. Mejson nema ama baš ništa. Mislim, ima sigurno, daleko od toga, ali mi ne vidimo ni jedan jedini. Nikakva povreda, nikakva avantura, ništa nije video što nije smeo, ništa nestašno nije učinio, ničeg se nije uplašio, ničemu se nije radovao. Braćo i sestre, postoji li takva osoba?

Ali hej, onda se dosete da malo prikažu ovo detinjstvo teškim, jer jebiga, klasična američka dramurda o nekom mora da ima to teško detinjstvo. I ono se svodi da majka nema sreće sa muževima pa svoj trojici fali par dasaka u glavi. Tako da Mejson ima tu čast da bude ubijen u pojam o dosade od strane dva pijana očuha. No, nije samo Mejson smoren tim. I ja sam bio gledajući to davljenje. I dalje, pored svih tih "problema" ja nisam uspeo da vidim ko je Mejson. 

No, hajde da pričamo o onome što zaista valja, onome što ipak pravda visoku ocenu koju dajem filmu. To su jedinih dvoje likova u filmu koji su vredni pažnje - Mejsonovi roditelji. Nekako mi ovo i jeste ličilo na dvoje uslovno rečeno razvedenih ljudi bez ikakve patetike, prebacivanja, gubljenja vremena. Oboje su tu zvog svoje dece. Dok je otac taj kojeg ceo film procenjujemo, majka je ona koja nosi film. Ona je ta koja je zaslužna za dvoje odrasle dece, ona je ta čiju dramu gledamo. U filmu postoje tri veoma vredne scene i ova žena je zaslužna za sve tri. 

U jednoj sceni ona momka koji radi kod nje čašćava lepim savetom i pohvalom. I to izgleda kao mali znak pažnje i nešto što je nebitno, preko čega ćemo lako preći. Kada vidimo rezultat toga, treba da shvatimo moć pohvale, saveta i podrške. Ljudi uživaju u pažnji, u pohvalama, u tome da ih neko bodri a ne shvataju koliko to znači i drugima, koliko malo podrške može napraviti mnogo. 

Druga scena je ona u kojoj joj bivši muž zahvaljuje za sve što je uradila za decu. Nekako mi je to fino leglo. On vidi da su deca izrasla u ljude kakve je i sam želeo da budu. Ovo "hvala" je bilo užasno iskreno. Njih dvoje mi jedini deluju kao realni likovi u celoj priči. Šteta što im je data gomila dosadnih scena u kojima odrađuju posao. Elem, u ovoj sceni po prvi put vidimo emociju vrednu pažnje. I pošto smo gledali maraton dosade, ova scena dolazi kao epska.

Na kraju, film poentira kada deca odlaze od majke. I tu napokon imamo dramu, imamo nešto realistično, nešto iz svakodnevnog života što su i trebali da nam govore u filmu. I umesto da se to razvije, da se napravi scena koja će nas uz prikladnu muziku dirnuti, svedeno je sve na jedan momenat. Jebigica, deca odlaze od majke i ona je tužna. Ajmo dalje na tinejdžersku svakodnevicu. Napaćenom klincu servirajmo novu devojčicu. To svi žele da vide. Srećan kraj. 

Braćo i sestre, ovo je još jedan epski film novijeg doba. Prema takvim uvek treba da budemo oprezni. Ovaj nas nije razočarao ketenima koji su muziku sveli na brzinsko udaranje a muzičara na nekog ko ne svira sa bendom, ne prodaje vam simboliku kroz idiote koji se ceo život pretvaraju da su neko drugi, nema ovde ničeg tako idiotskog. Ovaj film ima dobru nameru a to je da vam proda priču koje ste i sami deo. Velika šteta je u tome što je suštinu sakrio ispod gomile scena nebitne svakodnevice. U svemu tome su zaboravili da treba da pričaju o likovima a ne o nasumičnim situacijama, da pričaju o ključnim događajima a ne o fizičkoj promeni. Zaboravili su da imaju opsan temelj za veliku priču a sve zarad trika. Neće proći dugo i ja ću u potpunosti zaboraviti da sam gledao ovaj film.

Zanimljivosti:
Lorelai Linklater, režiserova ćerka glumi Samantu. Kao klinka je uvek pevala, plesala po kući i želela je da bude u filmovima. On joj je ispunio želju ali posle tri godine snimanja želela je da odustane i tražila je da njen lik u priči bude ubijen. Otac je to odbio i kasnije je prihvatila da nastavi sa glumom. Da je Ričard Linklater umro tokom snimanja, Itan Houk bi preuzeo režisersku palicu. Elar Koltrejn je imao 7 godina kada je snimanje počelo a 19 kada se ono završilo. Svaka godina Mejsonovog života zauzima oko 14 minuta u filmu. Film je efektivno sniman 45 dana. Houkov lik daje kompilaciju bitlsa sinu za rođendan koju je sam napravio. U stvarnom životu je napravio tu kompilaciju za ćerku da lakše podnese njegov razvod sa Umom Turman. Ni jedan od glumaca nije bio obavezan da se vrati na snimanje svake godine, ali su svi pristali. Linklater je tražio od Patriše Arket da ne ide ni na jednu plastičnu operaciju jer to ne bi bilo dobro za njen lik. Film je sniman 13 godina. Tokom snimanja, Elar Koltrejn je glumio i u filmu Fast Food Nation.

Naj scena:

Hvala

Moja ocena: 6/10