Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

понедељак, 26. март 2018.

La piel que habito / The Skin I Live In (2011)


Alternativni naziv: The Skin I Live In
Kod nas nazvan: Koža u Kojoj Živim
Žanr: Drama | Triler
Režija: Pedro Almodóvar
Glumci: Antonio Banderas, Elena Anaya, Jan Cornet ...

Priča:
Dok ga proganjaju tragedije iz prošlosti, genijalni estetski hirurg uspeva da stvori kožu otpornu na sve. Njegovo zamorče je misteriozna žena koja drži ključ njegove opsesije.

Moj osvrt:
The Skin i Live in nije toliko pametan film koliko se čini ali je pametno napravljen. Jedno je sigurno, krije gomilu šokova i iznenađenja. Do jednog momenta u filmu gledam nešto što liči na solidnu kritiku pa posle toga me išamara, izbaci iz sedišta i nisam više siguran ni šta gledam. Upravo u tom momentu pomislim "Možda je ovaj film mnogo pametniji od mene". Ohladih malo glavu, sabrah emocije i zaključih da ne bih toliko ipak potcenjivao svoju moć rezonovanja. 

Zašto kažem da je pametno napravljen? Zato što vam priča jednu priču koja izgleda čudno i otvara pitanja. Malo vas tu uljuljka i navede da mislite da znate u kom smeru ide. Ok, jasno mi je, priča se o izgubljenom, o neprežaljenom, o nečemu što ne možeš vratiti. Potom nas Almodovar prošeta kroz vreme i upravo tada nas ubaci u košmar. Tada nas šokira i taj šok nas kupi toliko da ne tražimo suštinu. Teško je otresti se utiska koji ostavlja. I dalje me to drži. I dalje je to jako intrigantno, i dalje mi stoji kamen u stomaku.

Ono što sam pomenuo, film donekle funkcioniše kao kritika. Nema tu ničeg epohalnog. Možeš operisati, seći, kratiti, praviti nešto što nije, pokušavati da stvoriš izgubljeno ali to je nemoguće. Unutra ostaje ono što jeste - izgubljeno je neprebolno, neizrečeno najviše odjekuje u glavi, neučinjeno proizvede najgore rezultate. Gledali smo to više puta. Almodovar to malo zanimljivije predstavlja kroz jako intrigantnu temu. 

Nema dileme, obrt je šokantan, neverovatan, neočekivan. Ima tu malo (više) preterivanja ali nije u tome stvar. Stvar je što ne vidim motiv. Za neke stvari ne moraš baš da imaš opravdanje ali za nešto ovako bolesno moraš. Nebitno je koliko je nekom um pomućen, on se i dalje vodi emocijama. Emocije koje vidimo teško da mogu da vode do prikazanih rezultata. Način na koji se prezentuje bes je odličan, doziran ali ta transformacija iz besa u druge emocije je užasno pomućena. Gledamo sve to dok u glavi imamo bezbroj neodgovorenih pitanja koja stoje iznad gomile rupa i nejasnoća. Ovo je klasičan primer gde trikom pokušavaš da učiniš suštinu manje bitnom. Stvar je u tome što je ovde taj trik tako prokleto dobar. 

Možda mi je najžalije od svega što je Almodovar mogao da se bavi istom temom kao današnji politički korektni filmovi ali na pravi, pametan način. Ova tema je bila idealna da se secira, kritikuje, karikira, istakne, išamara odnos između žene i muškarca. U jednom momentu sam i pomislio da je to Almodovarova ideja vodilja. Pripremio je teren tako da ne može bolje. Imao je dovoljno materijala da naporavi šta god je hteo. Moga je biti bezobrazan, intrigantan, pravedan. Problem je što je upravo u tom momentu povukao ručnu. Nije odabrao stranu pa smo dobili banalnu završnicu bez nekog zaključka. 

The Skin I Live In je film koji na žalost nije pametan koliko izgleda. Iako prodaje priču na odličan način, nije nam ispričao ništa naročito. Bez obzira na to, vredi ga pogledati. Suviše je tu dobrih detalja, odličnih scena, vrhunski soundtrack što svakako ne bi trebalo propustiti. Sama ideja je baš horor. Kada sam ovo već pomenuo, film me je pomalo podsetio na Les yeux sans visage (Eyes Without the Face) kome treba da se vratim. Siguran sam da je bolji nego što sam ga doživeo. Na žalost, The Skin I Live in nema dubinu kao pomenuti klasik ali je toliko dobar da i bez navedenog mogu da kažem da je vredan pažnje.

Zanimljivosti:
Almodovar je tražio od Banderasa da izbaci sve prepoznatljive tikove kako bi njegov delovao zatvorenije i nepristupačnije.

Naj scena:

Transformacija...

Moja ocena: 7/10

уторак, 20. март 2018.

Der Tunnel (2001)


Alternativni naziv: The Tunnel
Žanr: Drama | Istorijski | Triler
Režija: Roland Suso Richter
Glumci: Heino Ferch, Nicolette Krebitz, Sebastian Koch...

Priča:
Zasnovano na istinitim događajima. Grupa ljudi iz Istočne Nemačke koja je prebegla u Zapadnu dolazi na ideju da iskopa tunel ispod Berlinskog Zida u cilju spašavanja rodbine i prijatelja.

Moj osvrt:

Der Tunnel je film inspirisan istinitim događajem. Grupa ljudi je došla na ideju da prokopa tunel ispod Berlinskog Zida kako bi iz Istočne Nemačke u Zapadnu izvukli rodbinu i prijatelje. Na neki način, film me je jedno vreme podsećao na The Great Escape. Iako je tema ozbiljna, nekako se provlače zabavni elementi dok je humor sveprisutan. Iskreno, malko mi je to ovde smetalo ali film ipak vremenom uspeva da podigne ozbiljnost i dramu na visok nivo i ove zamerke postaju ne toliko bitne. 

Što se tiče samog kopanja tunela, očekivao sam gomilu problema. Znate kako to šabloneraši vole. Kreiraju usputne probleme koji otežavaju život. Evo u nedavno opisanom Dunkirku, lik neće da se katapultira već će da sleti na vodu. To je odlično. I nakon uspešnog sletanja, neki pametnjaković je došao na ideju da to nije bilo dovoljno dramatično pa je odlučio da u scenario unese da se zaglavila bravica i da pilot ne može da otvori kabinu kako bi izašao. I onda imamo opasnost od davljenja. Mada, najveći primer tih usputnih idiotija koje nemaju veze sa temom već samo bespotrebno komplikuju situaciju i čine je sve neverovatnijom je Armaggedon. Meni se čini da tamo niko nije uspeo da kaže "a" a da nije došlo do nekog problema. To su jeftini trikovi koji čine film jeftinijim. Ovde nećete skoro ništa videti od toga. Svi problemi koji se pojavljuju su realni. Film nije igrao na kartu "kakvo će sranje sada da se desi" već je pravio dramu. 

Odlična stvar je što nema puno drame u tunelu. Drama je ostavljena napolju. Tu do izražaja dolazi upravo ovaj prelaz iz vesele u tmurnu atmosferu. Kada se ekipa za kopanje okuplja, sve je veselo, drugarski, kreće kao podmazano. I onda film polagano kreće da nam servira realne probleme. Za sve to vreme mi lagano upoznajemo likove i lako je vezati se za njihovu dramu. Što me podseti na jedan review na imdb-u gde čovek tvrdi da nema nikakvog razvoja likova. Braćo i sestre, tunel u ovom filmu ima bolji razvoj ličnosti od svih u recimo filmu Dunkirk. 

Bez trunke patetike uspeli su da nam dočaraju nekoliko upečatljivih drama. Mali primer, upoznaju nas sa likom u pola minuta. Nešto kasnije se taj lik pojavi na još dva, tri minuta, vidite njegov postupak i imate u potpunosti zaokruženu priču o njemu - i to kakvu priču. Ne bih otkrivao detalje. Videćete mnoge moralne dileme, videćete teške odluke, videćete odricanja koja su jeziva. Ponavljam, sve te drame nisu izmišljene - zasnivaju se na istinitom događaju i ti ključni momenti po likove u filmu su realni. Na filmu je to jezivo. Kada pogledate film, vidite epilog i šta se desilo sa svakim od likova, kada razmislite o njima, te njihove odluke će biti još upečatljivije. 

S obzirom da je ovo istorijski film, tražimo neke stvari koje su karakteristične za slučaj koji pratimo. Želimo da vidimo zašto bi ljudi bežali iz Istočne u Zapadnu Nemačku. Želimo da vidimo šta dobijaju i gube na obe strane. Kako ovaj film to prikazuje? Tako što sve to vidimo upravo kroz ljudske drame koje pratimo. U početku filma dok je atmosfera vedrija, nismo svesni svega. Sve deluje kao hir nekoliko entuzijasta. Posle se vidi sve, i želja i strah i hrabrost i očaj. 

Finale filma jeste malo više dobilo akcioni karakter ali problemi koje gledamo su realni. Tu mislim da u toku borbe ne treba da ti bude problem bravica na kabini već protivnički avion. Da li su trebali ići na ovu kartu? Zašto da ne? Film je jako napet u finalu i odlično drži neizvesnost. Nije predvidiv, ne kreira tu tenziju po šablonu "e sad će neko da se saplete ili da obori flašu sa rakijom" ili tako nekim glupostima. Ovde bih se vratio na Argo, gde se armija naoružava i sprema da jurne na turiste a zapravo opasnosti nema nigde. Ovde su ljudi u centru opasnosti. Evo, filmovi imaju sličnu temu. Treba osloboditi ljude i prevesti ih na drugu stranu. Ako Argo zaslužuje oskara onda je Der Tunnel najbolji film ikad snimljen. 

Gluma je na visokom nivou. Bukvalno svaki lik koji nešto ovde izgovara ima svoju minijaturu (ili više njih). Lepo je bilo ponovo videti Sebastijana Koha (Das Leben der Anderen) a najveći posao nosi Heino Ferch. Lik deluje kao nemačka verzija Brus Vilisa samo deluje mnogo opasnije i bolje glumi. Do sada sam ga gledao samo u Der Untergang (Downfall) gde glumi Alberta Špera. Čak i u toj maloj ulozi je bio upečatljiv ali ovde ipak njegov talenat u potpunosti dolazi do izražaja. 

Iskreno, niko srećniji od mene kad iskopam neki nepoznat film i on bude ovako dobar. Zapravo, ovo je neko od vas iskopao za mene. Hvala veliko. Znam da je sad fama oko Oskara i verujem da želite tekstove o tome ali ukočite malo. Za tri godine nećete znati ni ko je bio kandidat a u najboljem slučaju ćete znati ko je uzeo oskara. Preskočite hajpovane stvari. Pogledajte ovaj film i pominjaćete ga uvek kao nešto dobro što ste videli. Dobro >>>>> Aktuelno.

Zanimljivosti:
Film je zasnovan na istinitim događajima. Inicijalno film nije prikazan u bioskopima već je prikazan premijerno na TV-u.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 8/10

субота, 17. март 2018.

V for Vendetta (2006)

Kod nas nazvan: V Kao Vendeta
Žanr: Akcija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: James McTeigue
Glumci: Hugo Weaving, Natalie Portman, Rupert Graves...

Nov osvrt:
Ovaj film je ekranizacija čuvene grafičke novele Alana Mura. Na žalost, iako u kolekciji imam tu novelu, nisam je još pročitao pa neću davati paralelni osvrt. Kada danas vidimo masku Gaja Foksa, povezujemo je sa grupom Anonimusa. Ona treba da simbolizuje otpor ali pre svega treba da simbolizuje akciju. Na žalost, ta maska anonimusima služi samo kao reklama koju vešto koriste dok blebeću nasumične pretnje čekajući da ih mama pozove za sto da ručaju. Jedino što su do sada uradili ovi domaći Anonimusi, srušili su sajt Granda na par sati. Uuuu revolucionarno. A i ovi belosvetski su samo nešto pretili. Ja za više čuo nisam. Dakle, upravo zbog takvih koji iz podruma prde o nečemu nastala je ideja ovog filma. Žalosno je što se ti likovi služe nečim što ne razumeju.

Prvi put kada sam gledao film, bio mi je pomalo razvučen. Poštovao sam ideju ali nije me toliko privukao. Sada je već drugi slučaj. Moram da kažem da sam uživao u svakoj sceni. U nekim sekvencama je možda malo teže uživati, recimo kada V citira linije iz nekih dela, knjiga ili Biblije, ne zato što te rečenice nisu dobre već zato što moraš da zastaneš da porazmisliš o njima a za to baš i nemaš vremena. Ukoliko postoje u noveli, verujem da su efektnije nego ovde.

Za totalitarističke režime ovo bi se moglo nazvati opasnim filmom, ali ima tu nekih razmimoilaženja sa realnošću. No, vratimo se odmah na film i sjajne momente u kom upoznajemo V-a. Vidimo jedno rušenje uz muziku i on to naziva Uvertirom. Bum. Sad imam vašu pažnju. Teško ćeš laganim i pametnim nastupom privući ljude da te slušaju. Uvek će slušati bukače, uvek će biti na strani žustrih i bombastičnih. Nazvati razaranje uvertirom je i obećavajuće ali ovde je simbolično rušenje statue pravde bilo poruka, i to kakva.

Kako vlast odgovara na ovo? Kako totalitaristička vlast odgovara na bilo šta kada nema pametan odgovor tj. nije u pravu. Izvrtanjem vesti. Neki će reći da je to providno ali zar sva ta maskiranja nisu. Evo večeras slušam u vestima poteže se pitanje o ubistvima i naš predsednik odgovara u fazonu, kod nas je stepen ubistava niži nego u Belgiji i još nekim zemljama. Kako se novinar usuđuje da pita nešto. I sada, ako imate tri čiste u glavi, jasno vam je da to nije pravi odgovor. Ubistvo se i dalje desilo IDIOTE ali nije niko tvoj pa izvrći tu činjenicu, obesmisli nečiji život u svoju korist. Izvrtanje vesti, ublažavanje lošeg, potenciranje na nečemu potpuno drugom su opasni potezi. Ovaj film ih izvrće ruglu ali to u stvarnosti vide samo inteligentni.

Svidelo mi se što film zapravo tera čoveka da krene od sebe. Ok, možemo svi reći da imamo usranu vlast. Ali šta smo uradili da ne dođe dotle. Šta smo uradili da situacija ne bude dobra. Ne možemo za sve upirati rukom u idiote koji nama vladaju. Pa nismo valjda toliko slabi da u našim životima sve zavisi od njih. Ispravimo šta nije dobro u nama. Pogledajte V-a kroz film. Pogledajte šta radi i vidite epilog. On je dozvolio promenu i kretao je od sebe. Učinio je najbolje što je mogao, učinio je ono što je smatrao ispravnim ali nije tražio pomoć od drugih, nije vikao, nije kukao. Otvorio je oči i dao opciju. Kolikom broju ljudi ste barem pokušali otvoriti oči? Kolikom broju ljudi ste bez padanja u vatru, patetike, svađe i mržnje objasnili zašto nešto nije u redu? Na koji način ste pokušali da ogolite neistinu i nepravdu? Pođite od sebe.

Dve rečenice su me posebno naterale na razmišljanje. "Ljudi ne treba da se plaše vlade. Vlada treba da se plaši ljudi." I upravo je time sve rečeno ali tu se i krije jedina mana filma. Da, vlast treba da se plaši ljudi ali fazon je u tome što vlast okreće ljude protiv ljudi. Vratimo se u našu situaciju. Svesni smo da ovo nije vlast koju bismo želeli ali svesni smo da je ona tu zato što ima zasluženu većinu. Pre nego što se pobunite da su ti glasovi kupljeni, da su radile ucene... Nema nikakve razlike između onoga ko čvrsto veruje u ovu vlast i daje joj glas i onoga ko joj glas poklanja za par hiljada dinara ili nešto drugo. Svako ima svoju cenu. Nekoga ćeš kupiti idejom, nekoga novcem, nekoga položajem. To nije krađa, to nisu kupljeni izbori, to je realnost. Film u potpunosti prikazuje ljude koji imaju svest o tome šta se dešava. Nema onih koji slepo veruju a svesni smo i sami da ima takvih. Šta god bilo, šta god se desilo, koliko god loše ta vlast uradila nešto, slepo verovanje u nju će opstati. Ovaj film je stavio na jednu stranu vlast a na drugu ljude. To je jedan jedini propust.

Ono što se forsira iz sve snage je uloga medija. Možda to deluje naivno, neukusno, možda se malo preteruje ali je bolno istinito. Upravo zbog toga što mi se gadi neobjektivnost medija, prestao sam da čitam gomilu vesti i da pratim gomilu TV stanica. Jedino što na TV-u gledam to je sport i to ne domaći. Svako inteligentan će videti gadosti koje nam se serviraju. I to se radi jako pametno. Ponavljam rečenicu koju sam već nekoliko puta ovde pisao "Narod je glup, pojedinac je pametan" Takve stvari se upravo serviraju glupom narodu koji je podvodljiv. Medijima nisu cilj pametni jer oni će naći odgovor lako. Mediji će da zaglupe mase i navuku ih na svoju vodenicu. Ako ste više puta pomislili da jedva čekate da neki padnu sa vlasti kako ne bi morali da gledate neke gadosti, uzalud se nadate. Te gadosti će postati oružje nekih drugih. Moram pomenuti i scenu u kojoj se uklanja novinar koji se našalio sa vrhovnim vođom. Možda je to delovalo preterano kada sam gledao prvi put jer koji bi idiot to uradio sa popularnim voditeljem. A onda nam se desi slučaj "Mentalnog Razgibavanja" pa vidite da takav idiot postoji.

Moramo postavljati pitanje. Nema druge. A to je upravo ono što ne radimo. Pogledajmo sada ovu situaciju koju smo nedavno imali gde se Srbi i Hrvati naoružavaju i obe strane imaju isti odgovor - zato što se i ova druga strana naoružava. I sada gomila likova će impulsivno reagovati i odobiti ove idiotske poteze. Da li je ikom palo na pamet da se zapita "a zašto bi nas sada ta druga strana napadala?" Wow, neočekivano. Šta bi imale obe strane od napada? Ja i dalje verujem da su dobri ljudi u većini na obe strane ali problem je zato što su glasni ovi drugi. E pa braćo, pod kojom god zastavom bili, zapitajte te huškače, te impulsivne, te ratoborne dok su u foteljama, zašto? Čemu? Koga to zanima? Koga boli kurac više da ratuje ovde? Nije li bilo toga previše? Postavljajmo pitanja. Zašto je nešto urađeno? Zašto je nešto srušeno? Kako je moguće da nekom ukradeš identitet i otvoriš firmu na njegovo ime? Zašto bi napao nekog? ...A ne želite da pitate? Onda budite ovce pa lagano na šišanje kada im zafali vune, ili možda klanje kad im zatreba mesa ili krvi.

Pominju se često ljudske slobode, slobode medija, slobode ovoga ili onoga ali retko ko konta šta zapravo sloboda znači. Nije sloboda ako dozvoliš svakom da radi ono što hoće već ako dozvoliš svakom da misli ono što hoće i da to mišljenje podeli sa drugima. I niko vas ne sprečava da to mišljenje podelite. Ljutite se što ne možete da ga iskažete na Pinku? Da li zaista želite tamo da govorite? Samo recite ono što mislite i osećate i postoje ljudi koji će to čuti. Ljudi će pratiti ideju. Dovoljno je da veruju u nju. I nije merilo te ideje procenat glasova osvojenih na izborima. Upravo tu ljudi prave grešku. Merilo ideje nije kvantitet. Merilo ideje je rezultat koji za njom ostaje. Ako jedan jedini čovek napravi veliku stvar, kvantitativno je zanemarljiv, ali njegov postupak je nepobediv. Budite takvi. Okupite se oko onog što verujete a ne protiv onog što mrzite. Nebitna je većina. Bitno je da napravite nešto dobro. Šta vas sprečava da iskažete mišljenje? Strah. Pobedite njega i to je veliki početak.

Iskreno, ne volim politički korektne filmove i poruke koje se provlače kroz njih, pa čak iako su sitne kao ona u novom Blade Runneru. Ali ovde je napravljeno nešto veliko. Imamo mini priču o dve žene koje se vole i koje su kažnjene zbog toga. Generalno se teško primam na takvu priču ali tu su uglavili jedno pitanje koje zaista tera na razmišljanje. Gle, pitanje. Jesam li malo pre pomenuo da treba da ih postavljamo. No, nazad na ovo pitanje. Jedna od te devojke jednostavno pita "Zašto nas toliko mrze?". Bravo. Jebeno bravo. Sjajno pitanje za sve ćalove kojima smetaju ljudi drugačije boje kože, drugačijeg seksualnog opredeljenja, druge vere, bilo kakvih drugih afiniteta. Zašto je ovo pitanje sjajno? Upravo iz razloga što vam niko neće dati validan odgovor. Ne bih puno o samoj mržnji. O tome sam pisao već u American History X.

Nema nekog velikog zaključka. Napisao sam ga u prethodnom tekstu. Prestanimo samo da seremo o onome što nije dobro i počnimo da činimo dobre stvari. Ako nemamo ideju kako, neko ima. Na nama je da je sledimo do kraja ili izmenimo. Najlepše od svega je što imamo opciju, imamo pravo da radimo ono što smatramo ispravnim i dobrim. V je upravo ideja ali samo ideja. Koliko je ljudi bilo dovoljno da zapravo učini nešto za ovu ideju, da je ostvari? Jako malo. A koliko ljudi je na kraju to prihvatilo? Svi. Možda bajkovito ali svakako lepo izgleda videti i uvideti.

Priča:
Misteriozni borac za slobodu poznat kao "V" koristi terorističku taktiku da se bori protiv totalitarističkog društva. Kada spase devojku od tajne policije, on vidi u tome veliku priliku za dobijanje saveznika.

Moj osvrt:
Prvi put kada sam gledao ovaj film bio sam prilično razočaran, ne zbog samog filma već zbog vremena u kom živimo, vremena u kom se svaka šala i svaka reč možda rečena u trenutnom besu može smatrati govorom mržnje, u vremenu kada to ljudsko pravo svako uzima u usta, u vremenu kada nam je strašna preokupacija da li će ili neće biti održana gej parada, u vremenu kada nam ovi pričaju kako nam je super zato što više ne živimo u onom vremenu kada su nam oni drugi govorili da nam je super i kako, ako nam sada nije super, krivi su oni koji su napravili sranje u svojih deset godina a ne ovi koji to isto sranje ne umeju da poprave za još toliko vremena uzimajući dve reči, Evropska Unija, kao opravdanje za zanemarivanje svakog mogućeg problema. 


Izvinite braćo i sestre, malo sam odlutao od teme, ali ovaj film se upravo bavi time, tom nekom totalitarističkom vladavinom koja zabranjuje baš sve što ljudi žele da rade. Kada sam prvi put gledao ovaj film, to mi je tada tako išlo na nerve da sam promašio celu njegovu poentu. Ok, i sada mislim da u njemu postoji malo više preseravanja nego što je potrebno, ali cela poenta nije u tome, već u spremnosti, odlučnosti i hrabrosti jednog čoveka da probudi sve ostale, da pomere svoje dupe i ne plaču sami nad sobom, već učine nešto za sebe i za druge kako bi promenili ono što im smeta. 


Ovo možda i nije baš neka kvalitetna recenzija, ali smatram da ova prethodna rečenica, uz činjenicu da je film prepun sjajnih glumaca predvođenih fenomenalim Hugom Vivingom, govori sasvim dovoljno.

Zanimljivosti:
Snimanje pored Britanskog parlamenta i Big Bena je bilo dozvoljeno od ponoći do 4:30 a saobraćaj je bilo dozvoljeno zaustaviti samo na 4 minuta. Natali Portman se radovala brijanju glave jer je, po njenim rečima, odavno to želela da uradi. Džejms Pjurfoj je originalno trebao da glumi "V"-a ali zbog nemogućnosti da diše ispod maske je morao napustiti snimanje. Uprkos tome, sve scene u kojim on glumi "V"-a se nalaze u filmu. Scena u kojoj "V" obara domine je stvarna. Bilo je potrebno 22.000 domina koje su četiri profesionalna slagača složila za 200 sati. U originalnom stripu, "V" je želeo da prouzrokuje anarhiju a ne slobodu. Sve rečenice koje "V" izgovara su snimljene pre snimanja scena jer nikako nije postojala mogućnost da one zvuče dobro pod maskom.

Naj scena:


Poenta

Moja ocena: 8/10

понедељак, 12. март 2018.

Der Staat gegen Fritz Bauer / The People vs. Fritz Bauer (2015)


Alternativni naziv: The People vs. Fritz Bauer
Žanr: Biografski | Drama | Triler
Režija: Lars Kraume
Glumci: Rüdiger Klink, Burghart Klaußner, Andrej Kaminsky...

Priča:
Priča o čoveku koji je izveo nemačkog naci zločinca, Adolfa Ajhmana pred lice pravde.

Moj osvrt:
Fric Bauer je čovek koji je zaslužan za hvatanje jednog od najvećih nacista, Adolfa Ajhmana. Čovek je Nemac, Jevrej i posle Drugog Svetskog rata se vratio u Nemačku. S obzirom na to ko je i šta je, s obzirom da preuzima posao lova na naciste, možete zamisliti samu težinu ove priče.

Bez obzira što smo vremenski udaljeni od ove priče i dalje obraditi ovu temu u Nemačkoj prestavlja hrabrost, pre svega jer prikazuje da posleratna Nemačka nije baš voljna prihvatiti krivicu i kazniti zaslužne za zlodela. Sa jedne strane, to je predstavljeno odlično. Ljudi se hrane sitnicama dok će velike stvari koje po njima nisu nijhov problem pokušati da zaobiđu. Nemojmo upirati prstom. Pitajte nekog jednostavno pitanje, da može da bira između opcije da mu bude poklonjen nov automobil ili mogućnosti rešavanja velikog problema koji ne pripada njemu, plašim se da će većina odabrati ovo prvo. Zašto bi se bavili nečim na šta ne utičemo, zašto bi odgovarali za zločine koje je činio neko drugi? Ljudi ne shvataju da ne moraš biti na optuženičkoj klupi ako prihvatiš krivicu ili osudiš nešto što je činio neko tvoj. 

Iako film ima jako tešku temu, on se nikako ne bavi njom na pravi način. Moraš da osetiš težinu, moraš da osudiš posledice tako što ćeš videti uzrok. Film to uzima zdravo za gotovo. Trudi se da pokaže da Nemci ne prihvataju krivicu i da se prave kao da se ništa nije dogodilo. To stavlja lovca na naciste u jako neugodan položaj. Ali prvo je promašeno ovo prikazivanje Nemačke jer je jako površno. Ok, oni ne prihvataju to ali setimo se Judgement at Nuremberg. Tamo film udara poput čekića. Ne možeš da se praviš da se to nije dogodilo, ne možeš da ignorišeš, ne pravda te to što nisi znao da se događaju takvi užasi. Poenta je da ništa nisi preduzeo. Problem ovog filma je što se konstantno zadržava na istom. 

Poseban problem je odnos prema glavnom liku tj. prema dva glavna lika - Baueru i njegovom mladom pomoćniku. Već sam nedavno pomenuo kako me nerviraju sada ovi politički korektni filmovi. Umesto da pravi dramu od već velike treme, film se odlučio da pravi dramu na osnovu seksualnog opredeljenja ove dvojice. Znate šta je najgore, više truda su uložili u taj deo priče nego u ovaj istorijski. Čak je priča mladog pomoćnika mogla biti solidna drama. Ali čemu onda u tome lov na Ajhmana i kritika posleratne Nemačke? Kakve veze ima seksualno opredeljenje sa tim da se Nemac obraća Mosadu da mu pomognu u lovu na Ajhmana kada njegova vlada to ne želi. Umesto da se igra na kartu izdaje, igra se na kartu ljudskih sloboda koje ispadaju motiv za sve ovde. 

Ono što moram da pomenem je jedan neprocenjivi govor Frica Bauera prilikom gostovanja na televiziji. On tada pominje da Nemci ne treba da budu ponosni na Getea i ostale velikane jer nisu ništa sami uradili da bi ovi postali veliki. Njihova veličina je njihova sopstvena zasluga. Nemci moraju da budu ponosni na ono što su učinili. I to je tako prokleto neprocenjivo. Kako se zapravo voli svoja zemlja - tako što ćeš biti dobar čovek, uticati na druge da budu takvi. Takva svest će napraviti društvo boljim. Sa boljim društvom dolazi do boljih postupaka. A šta je sada zapravo država. Jedan mandril koji će neistomišljenike nazivati izdajnicima dok je on velikomučenik zato što mora da nam iskače iz frižidera kada god ga otvorimo. Tu se uvek setim komentara jednog čoveka: "Kada je država ušla u rat, on je od nje dobio stan a ja pušku. I ja sam danas izdajnik a on heroj." Zato smo tu gde smo. Ne ponosimo se delima već verujemo praznim rečima. 

Možda ovaj film zaslužuje veću ocenu jer priče su pitke, likovi zanimljivi i gluma dobra. Ali ne mogu da se otmem utisku da su istojrijski i aspekt ljudskih prava ovde veštački uklopljeni. Kao da jedna priča prodaje drugu a to ne može da valja. Ne možeš ozbiljnoj temi da pristupiš tako što ćeš pokušati da je naglasiš nečim nevezanim, bez obzira na bitnost te druge teme. Zbog tog neozbiljnog pristupa je film donekle promašen. Šteta jer ovo je moglo biti dobra drama. Tačnije dve

Zanimljivosti:
Fric Bauer je doprineo stvaranju nezavisnog pravnog sistema u Zapadnoj Nemačkoj.

Naj scena:

Govor

Moja ocena: 6/10