Blair Witch (2016)

Kod nas nazvan: Veštica iz Blera 3
Žanr: Horor | Triler
Režija: Adam Wingard
Glumci: James Allen McCune, Callie Hernandez, Corbin Reid ...

Priča:
Kada pronađe video na kom Džejms pomisli da je video davno nestalu sestru Heder, okuplja grupu prijatelja i kreće u potragu u šumu za koju se veruje da je stanište Veštice iz Blera.

Moj osvrt:
Videh da su ovo povezali sa originalom koji mi je jako drag, videh sa pominju likove iz originala, videh nešto što podseća na original i iako sam znao da će film da fejluje za medalju, morao sam da pogledam. Znate već šta mislim o originalu (ko ne zna, nek pročita), tako da sam jako osetljiv na sve što pokušava da se nadoveže, pozove ili iskoristi ono što je on doneo. Taj film je imao odličnu najavu, bio je originalan za period kad se pojavio, iskoristio priče, odlično napravio atmosferu pred one horor scene, poentirao u njima, ostavio publku šokiranu, ostavlo ljude da se ćešu posle gledanja. Efektan filmić kojem se uvek rado vratim. U svim tačkama u kojima je originalna Veštica iz Blera poentirala, nova Veštica je uspela da omane. Da su hteli ovako usrati, ne bi uspeli. 

Mladi braca stare dobre Heder iz prvog dela odlučuje da traga za sekom. To je sasvim ok. Ali, on se odlučuje na taj potez kada vidi snimak koji je navodno nađen u ozloglašenim šumama i na snimku je ubeđen da vidi sestru. Hajde ovako, ako postoji nov snimak, zašto policija nije alarmirana već je snimak na youtube-u? No još bolje, videli smo kako se završila prva Veštica iz Blera, dakle videli smo Hederin poslednji snimak. Ako je ovo novo još jedan snimak koji je snimala Heder, to znači da je ona u toku onog finalnog jurcanja kućom skontala da joj je jedna traka pri kraju pa je zamenila i stavila drugu, pa je ipak skontala da na onoj prvoj ima još mesta pa je vratila prvu u kameru. Iako je ona tada već kameru koristila samo zbog osvetljenja, ovi debili pokušavaju da nam prodaju neverovatnu glupost. 

Kako da preplašimo ljude? Hej, hajde da svako malo neko nestane, pa onda kao iskoči odjednom i pojavi se u kadru da nas prepadne. Pa bravo. I sad zamislite kako te scene izgledaju: lik nestane bez razloga ili bespotrebno se udalji od kampa izgovarajući besmislen izgovor, drugi likovi dozivaju tog mandrila, mandril se odjednom pojavi niotkuda, najnormalnije. Sami su u šumi, mandril, iako blago retardirana vrsta, čuće te pozive i na velikoj udaljenosti ali eto, on se ne odaziva i pojavi se niotkuda da nas štrecne. I takve stvari traju, hm, pa eto, ceo film. Jako originalno. Evo prosto ne verujem. 

Kako god to zvučalo, originalna Veštica nas je dobila realnošću. Sve ono što smo videli na snimcima, delovalo je realno ali nas je užasno plašilo ono što ne vidimo. To i jeste perfektna formula. Da bi dodali nešto novo, ovi momčići i devojke se odlučiše da ubace tu neku fantastiku, neke sprdnje sa tim koliko brzo prolazi vreme i koje je vreme uopšte i šta je to vreme i tako imamo noć koja ne prolazi, likove kojima dan traje pet dana i zaista toliko prođe ali samo za njih, i ako vam mozak od svega ovoga nije napukao, onda vam i ova rečenica izgleda smisleno. Sve ovo deluje toliko nemaštovito i bespotrebno. Vudu magija susreće Memento susreće Timecrimes susreće Wrong Turn susreće REC susreće likove iz gomile šablonskih filmova. Dok smo u originalu imali neku silu koju ne vidimo, koju ne možemo da definišemo, ovde imamo šumu koja radi u korist tog nekog zlog entiteta pa ta ista šuma obara drveće na likove, šuška da odvrati pažnju, hvata dronove itd.

Problem je što su pokušali da poentiraju na iste scene iz originala. Zapravo to ne bi bio problem da su scene napravljene iole pristojno ili da su barem kopirane iz originala. Ovde krenu scene po noći u šumi, zvuk donosi neku jezu, gradi se tenzija i... i... i... i ništa. Scena traje i traje i traje i od tenzije nastaje dosada. Da neka spodoba, veštica ili duh čekaju ovoliko da nešto učine, ili bi zaspali ili bi rekli "jebo ovo, idem da gledam best off Šešeljevih govora". To vam je kao kada pokušate da slažete nekog, pa sitnu laž na koju se neko primi pokušate preobratiti u spektakl. Ne bojte se, niko vam u tom momentu ne veruje. Svi vide da ste presrali. 

Ovaj nefilm se odlučio da nam donese taj zli entitet pred kamere. Zauzdajte očekivanja, ovo je loše. Imaš jezive priče o Eli Kedvard, Rastinu Paru, Coffin Rock-u, pa tu ima materijala za tri odvojena filma koja mogu imati pristojan kvalitet (pod uslovom da ih ne prave budale). Kako su ovde majstori odlučili da iskoriste te ideje? Tako što su uzeli spodobu iz REC, malo je izdužili i ona je šta - veštica iz Blera, ili nešto drugo, neki tamo entitet u nekoj tamo zoni sumraka. Prvi deo filma se trudio da vam realnim strahom izazove jezu. Ovaj se trudi gomilom gluposti. 

Blair Witch je bespotreban, dosadan, glup film, bez i jedne nove ideje, bez likova koji donose normalne odluke, bez i jednog normalnog dijaloga, bez i jedne memorabilne scene. Ako ste fan prvog dela kao i ja, verujem da vas golica da pogledate ovo. Ako već niste, nemojte to činiti sebi. Nećete biti ljuti na film jer filma nema, nećete biti razočarani pričom jer pljuje po kecu, zato što ni priče nema. Nećete osetiti ni trenutak atmosfere iz prvog dela jer bimbonje ni to nisu uspele doneti. Zaobiđite, preskočite, zanemarite, izbrišite, poništite, zaboravite. To je ono što ova smejurija i zaslužuje.

Zanimljivosti:
Kako bi ovaj film bio iznenađenje, sniman je u tajnosti u Vankuveru pod lažnim nazivom The Woods. U sklopu pripreme za ovaj film, vlasti Burkittsvillea su uklonile sve table na kojima piše "Welcome to Burkittsville" jer su posle prvog filma bile pokradene. Režiser Adam Vingard je koristio vazdušnu sirenu kako bi prepao glumce da bi oni dobro odglumili iznenađenost i strah. Pet godina su trajale pripreme za ovaj film.

Naj scena:

Dolazak do famozne kuće.

Moja ocena: 2/10

Vertigo (1958)

Kod nas nazvan: Vrtoglavica
Žanr: Misterija | Ljubavni | Triler
Režija: Alfred Hitchcock
Glumci: James Stewart, Kim Novak, Barbara Bel Geddes ...

Priča:
Detektiv koji se plaši visine istražuje čudne aktivnosti supruge svog prijatelja i polako postaje opsednut njom.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, osećam se prilično nemoćno da vam predstavim ovo remek delo, pre svega što je ovo, iako na prvi pogled pitko i jednostavno, tako duboko i višeslojno da je nemoguće pohvatati većinu na samo jedno gledanje. Toliko je tu detalja da verujem da ću se na svako novo gledanje vraćati i dodavati nove stvari u ovaj tekst. Zato ne zamerite što će on biti relativno škrt. Suviše sam ja mali za nešto ovakvo. Verovatno će biti i nekih viđenja sa kojim se nećete složiti, zato jedva čekam vaše kontraargumente. Svakako će pomoći u predstavljanju ovog remek dela. Upozorenje pre čitanja, biće spojlera. Trudiću se da ne odam ključne stvari ali opet, bolje je da overite film (ako nekim ludim slučajem niste) pre čitanja ovog teksta. 

U Vertigu vidimo najbolju moguću upotrebu boja i senki na filmu. Obratite pažnju na emociju koju nosi scena, na tenziju i raspoloženje likova. Potom obratite pažnju na boje koje preovladavaju. Dok gledamo zaljubljivanje i opčinjenost, boje su vesele. Dok gledamo mračne stvari, vidimo senku i mutne boje. U legendarnoj sceni u hotelu kada Skoti (Stjuart) tera devojku da se transformiše u ženu koju je voleo, mrak i senka su jezivo iskorišćeni kako bi doneli tu tamu pomućenog, pa možemo reći i bolesnog uma. Naravno, muzika je na najvišem mogućem nivou. Pogledajte kraj u kom se likovi uspinju uz toranj. Kako raste tenzija u sceni, kako raste Skotijev bes i Džudin (Kim Novak) strah, scena je sve tamnija i tamnija. I ovo je samo jedan premaleni a opet veličanstveni detalj ovog filma. 

Na početku zapleta vidimo kako Skoti prati Medlin (opet Kim Novak) kako bi video gde ide, šta radi i kako bi istražio sumnje Medlininog supruga a svog prijatelja. Fascinantno je kako odsustvom dijaloga Hičkok ovde uspeva da priča više nego neki besomučnim trtljanjem. Slika za slikom se smenjuju, misterija se komplikuje ali zajedno sa Skotijem postajemo sve očaraniji Medlin i to ne samo zbog njene neopisive lepote. Hičkok nas tera da verujemo u nadrealno, u nemoguće, u fantastično a u isto vreme nam seje seme straha koje i te kako proklija kada se zagledamo u Skotijev um tokom filma. Imamo tako neobjašnjive stvari koje golicaju tokom celog filma i koje nismo sigurni kako da shvatimo. Npr. Skoti ugleda Medlin na prozoru hotela. Kada uđe unutra ispostavi se da nikog tu nema i da niko tu i nije bio. Da li ovo znači da je on počeo da oseća njen trag, da li ovo znači da je on upoznaje, da upoznaje njene navike, da je vidi tamo gde pripada ili je sve ipak samo igra. Film može da vas ubedi da je sve tako jednostavno ali ne možeš da se otmeš utisku da svaka scena nosi nešto više, mnogo više od onog što smo videli.

Još jedan genijalan detalj, dok Skoti prati Medlin pre prvog susreta vidimo neku rutinu koja se ponavlja iz dana u dan. Ali, svaki dan vidimo nešto novo, svaki dan imamo nov detalj i svakog dana se cela misterija komplikuje. Skoti prati Medlin u vožnji gomilu puta ali kako vreme prolazi, vidne su promene. U vožnji neposredno pre susreta vidimo koliko puta medlin skreće iz ulice u ulicu, koliko samo ta vožnja deluje zamršeno, komplikovano, kao da se više ne zna gde su se likovi uputili. I upravo to pokazuje komplikovanost i kompleksnost priče. Ali nije samo tu priča u pitanju. O ne, mnogo dalje ovo ide. Hajde da pričamo o upoznavanju i zaljubljivanju. Sve je jednostavno kada vas neko privuče lepotom. Tako ova priča i počinje. No, kako saznajete više stvari o tom nekom, dobijate novu sliku i što je najbitnije, otvaraju se nova pitanja, sumnje, dileme. Previše smo mi ljudi komplikovani da bi otkrivanje bilo jednostavno. Ljudi kroz ceo život nose masku, ceo život taje nešto. A ne, ne kao u Gone Girl, to je budalaština, to je niskokalorična brlja koja pokušava biti bogato jelo. Mislim na tamnu stranu koju nesumnjivo svako od nas ima, male mračne tajne, perverzije, sramote, bilo šta. Samo jedan detalj kada otkrijete o nekom, otvara se gomila pitanja i dosta toga što ste znali postaje upitno. Film to radi za nas, otvara nam beskraj pitanja menjajući i naše mišljenje i Skotijevo raspoloženje, emocije pa i samog Skotija. 

Ključni momenat u filmu je susret Medlin i Skotija. Šta vidimo pre njega? Skoti prati Medlin pokušavajući da sazna što više stvari o njoj. Samim tim, on postaje sve zainteresovaniji za nju i na kraju dolazi do fascinacije. Do njihovog susreta možemo reći kako je Medlin ta koja određuje Skotijevo delanje, ona upravlja njegovim životom na neki način. Prvo ga je privukla lepotom, potom ga je zanimala priča koja je prati i na kraju je želeo da sve to objasni. Njegove emocije su lukavo skrivane. Ok, on je bio fasciniran njenom lepotom, ko ne bi bio, ali emotivni momenat vidimo tek nakon njihvog susreta. Zašto Skoti ne vodi Medlin kući nakon što ju je spasio davljenja? To vam sve govori. 

Braćo i sestre, koliko je njihov susret ključni momenat govore silne promene koje vidimo nakon toga. Hajde prvo da se bavimo Skotijem. Dok je pratio Medlin, ona je bila ta koja je određivala njegov dan. Posle upoznavanja Skoti je odjendom taj koji vodi priču. Sve se odvija po njegovoj želji i sve ide na njegovu vodienicu. Nebitno da li je to promena na bolje ili na gore, bitno je da je promena velika i očevidna. Šta je sa Medlin? E tu je tek velika razlika. Iz onog što vidimo, Medlin postaje mračnija, setnija. Ok, njena priča nije bila vesela ni pre susreta ali je ona sama blistala. Vratimo se na one boje. Pogledajte odeću koju je nosila pre a koju nosi posle susreta. Do susreta ona je blistala. Kasnije nosi sivu ili tamniju odeću. Zelena boja dominira sve do upoznavanja sa Skotijem, Nakon nje je ne vidimo. I dok je skoti do susreta bio tmuran, on se menja, on je taj koji očigledno nosi veselije boje. Šta vam to govori o ovoj vezi? 

Generalno taj deo filma sa Medlin nosi neki blagi horor zbog cele priče o mračnoj prošlosti koja je proganja ali prava tama nastaje kasnije, kada priču menja tamna stvarnost, kada Skoti upoznaje Džudi. Skotijeva bolesna žudnja da od Džudi stvori Medlin je jeziva. Mnogi ovde povlače paralelu ka Hičkoku i činjenici da je bio, blago rečeno, prezahtevan prema svojim glumicama i da je uglavnom birao plavokose, prelepe žene za uloge svojih heroina. Ovde vidimo potpunu fizičku transformaciju. Prelepa Kim Novak se od obične lepuškaste žene pretvara u glamuroznu damu, onu kojom je Skoti bio opsednut. Dobro pogledajte scenu u hotelu kada se ova transformacija završava. Iskreno, meni se tu okrenuo stomak. Ne samo da je ovo jezivo, bolesno, perverzno, ovo je psihološki triler na najupečatljiviji mogući način. Razmislite malo, Medlin je mrtva. Skoti, da bi osetio strast prema Džudi, tera je da se pretvori u Medlin. Nekrofilija upakovana na majstorski način. 

Prvo razmišljajte o Skotiju. Kada se transformacija Džudi u Medlin završi, on napokon dolazi do onog što je želeo. Vratimo se na početak filma. Tek je otišao u penziju, delovao je nezainteresovano za bilo šta. To je prva velika promena u filmu za njega i to saznanjem da ima vrtoglavicu. Onda se pojavila Medlin i on je dobio zadatak, cilj, žudnju, ljubav. Medlin je druga velika promena za njega. Treća velika promena je gubitak koji ga ostavlja u potpunosti praznim i tu prazninu on pokušava da popuni ne tako što će pronaći Medlin jer to je nemoguće već tako što će je stvoriti. To možda ne deluje toliko bolesno dok ne pogledamo to sa Džudine strane. Ona je ta koja zarad emocija menja sebe. Iako izgleda da joj fizička promena teško pada, to nije ni najmanji problem. Problem je što ona mora postati nešto što nije, nešto što je iluzija. To je jezivo. Saznanje da si takav kakav jesi nepotreban i nebitan već je bitno ono što glumiš. To u potpunosti može biti jedan od razloga za kraj filma koji vidimo. 

U ovom momentu već možemo pričati o tome da Skoti voli nepostojeću ženu. Nije li to veliki problem u odnosima među ljudima, prevelika očekivanja, želja da taj neko ko je naš bude sve ono što smo zamislili a ne ono što jeste. Umesto da čovek pronađe lepotu u onome što neko jeste, on u sebi stvara sliku nečeg što ne postoji i pokušava oživeti tu sliku. Zašto menjati nekog toliko da on izgubi ličnost? To ovde neminovno dovodi do činjenice da je Džudi, primorana da se transformiše u Medlin, užasno ponižena. Problem je i u tome što ona pristaje na igru, pristaje da bude neko ko zapravo nije. Ne možeš živeti sa tim. Ne možeš biti nešto što nisi. Možeš kriti nešto, možeš tajiti nešto, ali ne možeš se totalno lišiti svega što jesi. Jedva sam čekao da pišem o ovome kada je smeće od Gone Girl izašlo i kada je poređeno sa Hičkokom. 

Ovo je takođe film o ženi. Ne verujete? Retko koji film stavlja ženu i centar, uzdiže je ali i gazi. Ovde su žene prikazane kao one koje neguju, one koje su centar sveta, one koje osvajaju, one koje zavode, one koje upravljaju raspoloženjem, one oko kojih se stvara misterija, one koje teraju da se zapitaš, da tražiš odgovore, one zbog kojih ćeš uraditi sve, one zbog kojih ćeš se suočiti sa strahom. Povodom ovog poslednjeg - kako bi ste predstavili vrtoglavicu na papiru? Spiralom ili nekom sličnom formom. Uostalom tako je predstavljena i na posteru za film. Pogledajte punđu koju nosi Medlin i kasnije Džudi - ne podseća li ona upravo na pomenuti reprezent vrtoglavice? I ko je omogućio Skotiju da pobedi strah? Žena. 

No ovde ima i druga strana. Ovde žena vara, tera na pogrešan put, prouzroukuje bol. No, ove stvari nisu problematične i strašne kao činjenica da je žena upotrebljena na najgore moguće načine. Prvo, upotrebljena je da bi se došlo do cilja i to cilja u kome je žena i ubijena. Drugo, žena je ponižena do krajnjih granica i što je tragično, sama prihvata takvu ulogu. Treće, žena je svedena na idola kojem se oduzima pravo na volju, na želju, kome se oduzima ličnost. Žena je žrtvovana zarad najnižih mogućih pobuda. Najtužnije od svega je što je iskorišćena iz razloga što voli. Surovo. 

Fascinantan je način na koji Hičkok koristi obrte u filmu, pa čak i one male. Obrtom on ne pravi toliko iznenađenje koliko menja način na koji gledamo stvari i ono što je najbolje, menjamo fokus, osobu na koju gledamo. Obrtom drugi lik postaje centralni, gledamo njegove moralne dileme, emocije, patnju, stanje. Cela priča izgleda potpuno drugačije kada se gleda sa strane drugog lika. Od fascinacije prema Medlin dolazimo do brige za Džudi i to je lik za koji i te kako marimo, lik kojeg nam je jako žao. Od svih Hičkokovih majstorija koje sam gledao i svih ženskih likova, ovaj je, čini mi se najupečatljiviji, najčovečniji i najprizemniji. 

E sada o kraju. Odmah da vas razočaram, ne postoji neko veliko, konačno objašnjenje. Zašto? Zato što postoji gomila tumačenja koja možete izvesti i sva imaju smisla ali uvek deluje da ni jedno nije dovoljno dobro. Obratite pažnju da nam i sam Hičkok krije dobar deo u toj finalnoj sceni i konkretno ne vidimo sudbonosni čin, tj. kako je do njega došlo. Ne tražite objašnjenje u svakom detalju. Stvar je u tome da nešto doživite. Ovakvi krajevi filma nisu česti. Ok, neko će reći da je Inception imao otvoren kraj, ali da li je to baš tako. Inception tim otvorenim krajem zapravo poistovećuje san i stvarnost. Zar je bitno da li sanjaš ako ćeš večno sanjati da si srećan. The Thing ima otvoren kraj ali opet, izvesno je šta će se desiti i likovi ispadaju opasne mudadžije. Mulholand Drive vam lomi mozak celom dužinom filma. Valhalla Rising radi isto to. Jednostavno neke stvari morate da doživite, morate ih osetiti, morate dozvoliti da vam slome mozak. Najbolje od svega, na svako novo gledanje imaćete nov utisak. Takav je i Vertigo. Zbog toga ne želim da ulazim u neku iscrpnu analizu samog kraja, barem posle ovog gledanja. Doživite ga sami u svoj njegovoj lepoti, šoku i pefektnoj konfuziji koju donosi. Kada vas film natera da o njemu razmišljate danima, mesecima pa i godinama, on je nesumnjivo remek delo.  Film sam odgledao ga prekjuče. Već juče sam želeo da ga gledam opet. Za mene je Vertigo bez trunke sumnje jedno od najvećih dostignuća kinematografije.

Zanimljivosti:
Drugi kamerman, Irmin Roberts je izumeo čuveni kadar koji dočarava Skotijev strah od visine. Utrošeno je oko 19.000 dolara za samo nekoliko sekundi tog snimka. Film je bio nedostupan jako dugo zato što je sva prava za njega kupio sam Hičkok i ostavio ih je ćerci u zaveštanje. Bio je poznat kao jedan od pet "Hičkokovih izgubljenih" zajedno sa The Man Who Knew Too Much, Rear Window, Rope, The Trouble with Harry. Kako bi dobio pravo osvetljenje, Hičkok je potrošio nedelju dana na kratku scenu u kojoj Medlin posmatra sliku na zidu.

Film je jako loše prošao kod kritike i imao je jako malu zaradu. Hičkok je za to optužio Stjuarta koji je po njegovim rečima već bio suviše star da privuče publiku. Njih dvojica nisu više sarađivali posle ovog filma. Kim Novak je izjavila da kada je tumačila Džudi, nije nosila grudnjak, što je bilo jako neuobičajeno za to doba. Po njenim rečima to je bio jedan od razloga zašto se osećala komotnije dok je tumačila Džudi dok su joj svi kostimi koje je koristila za ulogu Medlin bili uski. Džejms Stjuart je stariji od Kim Novak 25 godina. 

Hičkok je verovao da je Kim Novak pogrešan izbor za ovu ulogu. Originalno je želeo da ulogu Medlin/Džudi tumači Vera Majls ali je ona bila trudna u vreme snimanja filma. Prvi film koji koristi kompjutersku animaciju. Scene sa zumiranjem prilikom vrtoglavica su izvedene sa minijaturama koje su položene jer je bilo nemoguće snimiti ih vertikalno. Kim Novak nema dijalog u prvoj trećini filma. Midž pominje grudnjak koji je avio inžinjer osmislio. Ovo je referenca na priču kako je Hauard Hjuz izumeo nov tip grudnjaka za Džejn Rasel. San Huan Baptista zapravo nema crkveni toranj. On je dodat efektima fotografije. Inače, crkva je imala u prošlosti kulu ali je izgorela u požaru. Film je inspirisan francuskom novelom "D'entre Les Morts".

Naj scena:

Transformacija je završena

Moja ocena: 10/10

Suicide Squad (2016)

Kod nas nazvan: Odred Otpisanih
Žanr: Akcija | Avantura | Fantastika | Naučna Fantastika
Režija: David Ayer
Glumci: Will Smith, Jared Leto, Margot Robbie ...

Priča:
Tajna vladina agencija regrutuje neke od najopasnijih super-zlikovaca kako bi bili zaštitnici. Njihova prva misija: spasiti svet od apokalipse.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, neću više, obećavam. Znam da ste mi govorili da ne gledam ali morao sam. Sa druge strane, ovo je najhajpovaniji i najpopularniji film prošle godine pa valjda je zaslužio malo hejta sa moje strane. Opet, pogledao sam dosta dobrih filmova u poslednje vreme a malko sam umoran pa sam tražio neko lako štivo. 

Znate one niskobudžetne šit filmove koji izgledaju smešno, nemaju nikakvu priču, nikakve likove, nikakve glumce, nikakvav sled događaja i nikakvu ideju. Znate i one visokobudžetne kojima kad oduzmeš budžet dobiješ upravo ovaj niskobudžetni o kom pričam. Ovom ne moraš da oduzimaš budžet: priče nema, ideje su smešne i prejadne, glumci skoro svi očajni, pa i efekti i scenografija su baš jadni. Suicide Squad je jedna od najvećih bedastoća među visokobudžetnim filmovima koje pogledah u zadnjih nekoliko godina. Nije ovo retardiran film tipa Hunger Games ali je barem taj Hunger Games imao neku ideju, pokušavao nešto da ispriča koliko god to zahtevalo nisku inteligenciju da bi se priča prihvatila kao dobra. Suicid Squad je jedno veliko ništa, srećom ne tako bolno za gledanje. 

Inicijalno, okupljanje negativaca u jednu ekipu zvuči skroz zanimljivo. Okupiš šljam koji treba da se transformiše u neku vrstu antiheroja i zabava treba da bude zagarantovana. Ovo čak i ne počinje loše. Daju nam lik po lik i svaki od njih deluje dovoljno karakteristično. Posle par likova totalno zalutaju i onda to malo deluje nasumično. Niti znamo šta posebno o liku niti nam se dojmi i ono što vidimo. Na kraju samo ubace još kojeg eto tako. Evo sad ćemo da počnemo dobro, onda ćemo se smoriti i daj samo ih ubaci da radimo nešto. A šta ćemo da radimo? Nemam pojma, daj samo ih ubaci. 

I naravno da totalna bezmudost dolazi do izražaja. Ovo je pravljeno za klince kao i precenjeni Deadpool. Jako smešno, superheroj gleda plejboj i palija ispod ćebeta. Jao što je humor, Deadpool je rekao fuck. Nigde muda da se dostavi pravi crni humor i prava prljavština. E tako je i ovde, nigde muda da se da prljavi negativac. Šta imamo? Lujku koja se loži na Džokera. Kad se ekipa formira ne vidimo da je ikog ubila. Imamo lika koji je spalio gomilu ljudi ali jebiga, to su bili zatvorenici. Imamo čovu koji je plaćeni ubica ali eto, ubija tajkune i sličnu gamad. Imamo lika koji izgleda kao gušter - i to je prestup. Imamo pljačkaša banke koji ubija druge pljačkaše. Svi zapravo ubijaju isti šljam kome pripadaju. A da, imamo i Džokera ali on nije član ove ekipe, o njemu kasnije. Ko je onda ovde čistokrvni negativac? 

Najveća glupost među likovima - čarobnica. A? Čemu to služi? Neko ko ima ko zna kakve moći da radi ko zna šta je u ovakvom filmu samo promašaj. U svakom momentu može da napravi nešto što nismo znali jer jebiga, ima magične moći. Ovakav lik je ispao iz Mumija filmova i pao je ovde. Zapravo, likovi iz Mumije bi i bolje legli od ove čarobnice. Da ne pominjem loš izbor glumice koja ne deluje opasno ni u najhororističnijem izdanju koje naprave ovde. Bolje da su uzeli neke generičke aliene kao i većina današnjih superherojskih filmova. Barem bi bilo već viđeno i generički, ne bi bilo ovako jadno. 

A pazite ovo. Zašto se formira ovaj tim? Jebiga, ako bude neka mega pretnja, moraš imati tim da te brani. Znači rizikuješ sa najgorim mogućim negativcima a od opasnosti nema ni traga. I odakle se na kraju izrodila opasnost? Od jednog od članova tog tima. Pa stojeće ovacije scenaristima. Ako ste gledali Crnu Guju (Blackadder) sigurno znate da Boldrik ima uvek neki lukav plan. E ti njegovi planovi idejno deluju deset puta bolje od ove idiotske ideje. Ovo je bukvalno sledeće: šta ako se pojavi neki neizlečiv virus? Ništa, hajde da se zarazimo poznatim, opasnim virusima pa će oni da napadnu taj nov. Samo je pitanje koji će virus da te skrši prvi. 

Pročitah gomile kritika na Letoovu izvedbu Džokera i poređenja sa Ledžerovim džokerom. Poređenja su baš nepotrebna. Najgori potez ikada bi bio da je Leto krenuo da skida Ledžerovog džokera. Čak i da ga je preneo 100% na ekran, to bi bilo nepotrebno. Ne znam da li ste gledali animirane Betmen filmove. U njima je Džoker sasvim dobar. Ova Letoova izvedba je 90% taj džoker. On mu je dodao još malo prljavštine ali u principu je odlično preneo tog animiranog Džokera na ekran. Da mu je dato još vremena i da je dobio išta u filmu da radi, verovatno bi bolje i legao ljudima. Ovako, on je jedna od retko pozitivnih stvari ovde. 

Najbolja stvar u filmu je muzika. Black Sabbath, Queen, Rolling Stones, The Animals... Dobro, ima i zalutalih ali moje uho čuje samo ove gotivne stvari. I sad zamislite koji je budžet trebao za prava za ove legendarne pesme. Kad uzmeš nešto ovako dobro, moraš brate da staviš to u scenu tako da čovek ima neke emocije prema sceni. Jok. Ovde čujem pesmu i lepo mi je što je čujem. Šta je na ekranu - ne zanima me previše. Možda na jednom ili dva mesta su uboli fino. Ostalo je eto tako, samo nabacano jer su računali da je dovoljno da imaš neku legendarnu numeru koja će odraditi posao. 

No da se vratim na Džokera. Imao bih jedno pitanje za scenariste. Zašto je ovaj lik uopšte ubačen u film? On je skoro kao i negativci u Argu. Vrte se i pršte na sve strane ali ni na sekund ne prilaze glavnim likovima da bi predstavljali neku opasnost. Džoker ovde uče, buče i arlauče ali ni malo ne utiče na glavnu nazovi priču. I eto imaš Letoa koji je ovde možda i najozbiljniji glumac da glumi Džokera, jer je jako cool imati Džokera u filmu. Ok, nisu morali da ga ubace u ovu ekipu ali mogao je imati neki udeo u priči. Aaaa da, pa ima. 

U filmu gledamo jednu od retko glupavih ljubavnih priča. Prvo je blentava, drugo je nabacana, treće je patetična na najkretenskiji mogući način. I dok lik Džokera nekako uspeva da ostane zauzdan, lik Harli koji manje više dominira filmom sa svakom novom scenom deluje sve gluplje, sve tupavije, sve neubedljivije. Bukvalno sve ljubavne scene su ovde trebale biti izbačene. Zapravo i sve scene sa džokerom su trebale biti izbačene. Mogli su samo spomenuti da su Harli i Džoker u vezi ali da je Džoker otišao samo tetki lek da odnese pa će se vratiti. Bolje bi bilo i značajno bezbolnije za gledanje. 

Kad praviš zabavan film moraš da imaš dobar humor. Kad imaš ekipu, moraš da imaš hemiju. Mislio sam da je hemija među Guardians of the Galaxy jadna. Čekajte da vidite ovo. Ne samo da su kao likovi nabacani u tim, oni ni jednog momenta ne uspevaju da se povežu nečim. Dijalozi su uglavnom suvišni i glupavi. Njihova povezanost je svedena samo na činjenicu da se pojavljuju u istoj sceni. Tako da nema humora koji opsuje odnos bilo koja dva lika ovde. Humor je svede na pojedinačne pokušaje. Ima tu i tamo svetlih momenata pa se možda tu i tamo nasmejete. Ali je nešto slabiji nego u Guardianima, recimo na nivou Deadpool-a, možda povremeno nešto bolji zbog Harli. Harli je zapravo jedini lik vredan pažnje ovde. Valjda je osveženje imati ovakav ženski lik i povremeno je njen humor čini jako simpatičnom. 

Ceo film je sveden na "hajde sad malo da šetamo i pričamo pa hajde malo da se šibamo sa nekim". Ama baš ništa drugo ovde nema. Glumci su u fazonu: "E aj stanem malo ovako. E aj kao nešto kažem ovom tamo. E aj sad kao izgledam malo zajebano. U jebote, snimaju, čekaj šta sad treba da radim." Neko će reći da je Vil Smit sasvim ok. Vil Smit odradi ovakvu ulogu bez da zna o čemu se radi, sa kim glumi, da li je trenutno budan i da li mu se jedu palačinci sa nutelom ili orasima. Ok je on, ali ovo je njegov minimum koji ste gledali više puta. Što je najgore, svi potezi ovih likova, sve odluke su vođene patetikom i to onom najgore vrste. Bukvalno svaki lik ima neku tešku priču od koje mi se ... Opa, evo ga. Prekidam pisanje. Presto zove. Idem dok nije kasno.

Zanimljivosti:
Kako ne bi bilo odlaganja snimanja, scena pada helikoptera je snimana poslednja u slučaju da se neki od glumaca povredi. Kako bi doveo Džokerov smeh do savršenstva, Leto se šetajući Nju Jorkom smejao na raznorazne načine kako bi video koji od njih najmanje prija ljudima. Kako bi se pripremio za ulogu, Vil Smit je obrijao glavu i vežbao je sa mornaričkim fokama. Mnogo scena vezanih za Killer Croc-a je izbačeno iz filma. Većina se tiču njegove patetične prošlosti ili su samo gomila odvratnosti. 

Margo Robi je izjavila kako se temeljno spremala sa celom ekipom ali da je jedini sa kojim nije imala pripreme Džared Leto. U maju 2016 je najavljeno da će Margo Robi reprizirati ovu ulogu u Gotham City Sirens, filmu koji će se fokusirati na negativke. Leto nije izlazio iz uloge ni van snimanja pa je tako kolegama glumcima poklanjao sve i svašta. Margo Robi je dobila mrtvog pacova, Vil Smit vlažan plejboj itd. Čak je i cela postava dobila analne kuglice i korišćene kondome. Vil Smit je čak izjavio da nije ni upoznao pravog Letoa. 

Leto je posetio Comic Con 2015 maskiran u Džokera. Čak se i fotografisao sa jednim od posetilaca koji je bio nesvestan da je Leto ispod maske. Mnoge od scena sa Džokerom su izbačene iz filma. Ajer je odabrao glumicu za čarobnicu i pre nego što je postojao scenario. Tražio je od nje da se priprema tako što će se šetati gola po šumi po mesečini i hodati po blatu noću. Ona je tako i učinila iskoristivši izolovanu vilu svoje sestre. 

Margo Robi je zadržala jaknu i bejzbol palicu. Ajer je izjavio kako je ovo stripska verzija film Dirty Dozen (ua pajseru). Margo Robi je zadržala živog pacova kojeg je dobila od Letoa. Izjavila je da bi Harli čuvala svaki poklon od Džokera. Nazvala ga je "Rat-Rat". Margo robi je izvela većinu svojih akrobacija.

Naj scene:

Povremeni fazoni Harli

Moja ocena: 4/10

North by Northwest (1959)

Kod nas nazvan: Sever-Severozapad
Žanr: Akcija | Avantura | Kriminalistički | Misterija | Triler
Režija: Alfred Hitchcock
Glumci: Cary Grant, Eva Marie Saint, James Mason...

Priča:
Nesrećni komercijalista postaje meta stranih špijuna kada ga zamene za agenta FBI. Ubrzo ga progone i špijuni i policija širom države dok on pokušava da razreši misteriju i sačuva glavu.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, ne pamtim da sam u skorije vreme gledao nešto ovako zabavno. Ovo je neuporedivo zabavnije od 90% komedija koje sam gledao. Pre svega tu treba pomenuti genijalnog Granta. Bukvalno svaka scena izmami osmeh na lice. Bilo da je lik u problemu, smrtonosnoj opasnosti ili čavrlja o nečemu, njegova gluma je perfektna. Ni jednu opasnost ne shvatate kao opasnost već šansu za novom zabavom. No ima tu još jedna dimenzija. Kao da je Hičkok bio vidovit i kao da se unapred sprdao sa današnjim filmovima. O tome nešto kasnije. Kada je reč o humoru, on je na najvišem mogućem nivou. I što je najbolje, sav humor je u dijalogu i mimici. Čoveče, da sam samo gledao scene pijanstva rekao bih da je to smešnije od najvećeg broja komedija koje sam gledao. 

U centru priče je ta misterija oko zamenjenih identiteta. I to nije jedina misterija. Stvari se komplikuju iz scene u scenu. Ono što ide u prilog zabavi u filmu - što je misterija veća, tako se i komplikuje život Rodžera Tornhila (Grant). Prosto su sulude komplikacije u koje on upada. I umesto da se strahuje za njegov život, mi se sve vreme zabavljamo. Nespretnošću ispada da je ubio člana UN - može li biti traženiji zločinac. Nenaoružanog ga na poljani napada avion - kako se izvući iz toga? U cipelama i odelu se pentra po strmim planinama i Rašmoru - kostolomljavina u najavi. Način na koji nam to Hičkok donosi je perfektan. 

Ceo film nisam mogao da se otmem utisku da se Hičkok odlično sprda sa avaturističkim filmovima, sa prenadrkanim trilerima i svim tim delima prepunim preterivanja. Naravno, u tim filmovima, napete scene su nezaobilazne. Pogledajte u kojim situacijama Hičkok ovde kreira tenziju. Obično se u današnjim filmovima ubace neka generička sranja - ili je lik ubačen u šablonsku i užasno nerealnu situaciju gde nema šanse da se izvuče, ili se horde zla spremaju da mu cepaju dlaku na trepavici a on je nesvestan toga (turistički promo film Argo). Dobri stari Alfred kreira tenziju u scenama gde se skoro ništa ne dešava. Dva lika stoje u pustari i gledaju se i vi uživate u toj sceni. Dvoje pričaju u vozu a vi imate utisak da će svakog momenta da dođe do nekog obrta. Gledate neku sprdnju od aukcije i čekate da izbije neko sranje. Scene su jako zabavne a u isto vreme veoma napete. Gde to ima ljudi moji? Ima, kod Hičkoka. Ne morate da šaljete lika u bespotrebnu propast (ala Interstellar), pogotovu kada ste ovakav majstor. 

Film se sprda sa policijom na najbolji mogući način. Prvo privođenje gosn Tornhila je perfekcija. Vraćao sam barem pet puta ceo taj segment i iznova se smejao. Po ovome iz filma, policija veze nema ni o čemu. Bukvalno im se čovek baca u ruke i objašnjava da je jedan od najtraženijih begunaca. Čovek je ubio člana UN i laganeze šeta pored njih iz scene u scenu. Na kraju i kada dođu do njega, ponašaju se kao da je on obična pijanica. I glavno od svega, jako su lakoverni i lako ih je prevariti. Ono što je lepo, oni ne izgledaju kao budale kao npr. u filmovima Ves Krejvena gde ne mogu da ih svarim. Ovde oni deluju kao dobroćudne čikice koje ne utiču ni na šta. 

Da li znate čime je vođena svaka scena u filmu? Ko režira celu priču koju gledamo? Laž. Oooo da. U svakoj prokletoj sceni ili slušamo nešto što je laž ili zvuči kao laž. Laž nas vodi od jednog do drugog mesta, laž komplikuje život, laž stvara neprilike ali laž vodi i do neverovatnih stvari i promena u životu. I to je perfektno. Najmanja glupost može iz korena da vam promeni život, dovoljno je da se zakačite za nju. Laž je ništa. Laž priča o nečemu što ne postoji. A opet, koliko god to apsurdno zvučalo, to što ne postoji menja sve iz korena. I ta laž nas vodi kroz jednu od najzabavnijih avantura ikada. 

U pojedinim momentima se zapitate gde je liku motiv za neke stvari. Zašto bi radio nešto suludo kada već može da se izvuče iz svega? Retko koji film će vam dati razlog zašto neko uleće u nepriliku bez potrebe. Hičkok nalazi genijalne povode. Ok, imamo lepu ženu jer se svet vrti oko lepih žena (nek večno ostane tako). Ali opet, čini se da on može da se izvuče ranije, da ne uleće u baš svaku opasnost. I kada gledamo da je u opasnim problemima, on se šali i kao da uživa u tome. Šta je onda razlog? Braćo i sestre, to je dosada. Ako vam je muka što ponavljate iste stvari iz dana u dan, uradite nešto što nikada niste. Idite negde gde nikada niste bili niti ste mogli zamisliti da idete tamo. Uradite nešto za šta ste mislili da niste sposobni. Dosada će vas naterati na promenu ili će vas ubiti u pojam. Promena će svakako biti dobra. Zato je ovaj film veseo. Cela avantura koju gledamo je i borba Rodžera Tornhila protiv dosade. I to kakva borba. 

Film nas zagrli tom zabavom i taj zagrljaj prija neverovatno. To toliko prija da se u jednom momentu zapitate šta se zapravo dešava u filmu, o čemu se tu radi, šta je ta priča koja ovog lika baca u probleme. E tu smo. Rekoh da se Hičkok sjajno sprda sa tim nadrkanim filmovima kojima je trik bitniji od suštine. O veliki Alfrede, koliko ovaj film postaje prajsles iz dana u dan. Od zabave mi ne gledamo suštinu jer ta zabava jako prija. Fazon je što ova zabava nosi gomile poruka, što ima sjajnu ekipu i ne pokušava da vas vređa inteligencijom. Ona je tu zbog same sebe. Ne pokušava da vam proda neku priču sa obrtom. A šta danas imamo? Now you see me? Mađioničari i njihova tajna organizacija nebitnih likova punih sebe koja će... Čekaj. Šta će? Ako me zabavljaš, daj nešto da me zabavi do kraja, daj nešto što me ne vređa i ima sjajne likove. Šta da se radi. Zato je Hičkok neponovljiv. Daće ti nešto novo na svako sledeće gledanje i biće svevremen. Šteta što takvi velikani ne žive večno.

Zanimljivosti:
Dok je snimao Vertigo, Hičkok je Džejmsu Stjuartu pričao o ovom filmu. Stjuart je automatski zaključio da ga Hičkok planira za glavnu ulogu dok je sam Hičkok u glavi već imao Granta. Čuveni režiser je kasno shvatio da je došlo do zabune i odlagao je početak snimanja dok Stjuart nije postao zauzet za Premindžerov Anatomy of a Murder. Onda je Hičkok ponudio ulogu Stjuartu znajući da ne postoji šansa da on to prihvati. Stjuart je naravno bio primoran odbiti ulogu koja je na kraju otišla Grantu kako je i planirano. 

Dok su snimane scene na Rašmoru, Grant je fanovima naplaćivao autograme. Jedan njegov autogram je koštao 15 centi. Hičkok nije dobio dozvolu da snima u zgradi UN pa je unutrašnjost snimio skrivenom kamerom. Te snimke je iskoristio kako bi kreirao verne replike prostorija. Skoro ceo film Tornhil (Grant) je na levoj strani ekrana. Eva Mari Sent je morala da ponovo snima jednu rečenicu pa je "I never make love on an empty stomach" promenjeno u "I never discuss love on an empty stomach". Grant se dvoumio oko prihvatanja uloge jer je već imao 55 godina, mnogo više nego što ima lik kojeg glumi. 

Scene kada avion nadleće nad Grantom su snimane sa pravim avionom, jedino je scena uništenja snimana sa maketom. Grant se tokom snimanja više puta žalio da ne može da pohvata konce cele priče. Jedini film koji je Hičkok uradio za MGM. U jednoj sceni Vandamm (Landau) predlaže Tornhilu da proba da se prijavi u Actors' Studio. I Eva Mari Sent i Landau su iz tog studia. MGM je želeo Gregori Peka da glumi glavnu ulogu. Hičkok je to odbio pod izgovorom da je Pek previše drven. Čuveni portreti američkih predsednika na rašmoru su trebali da idu do struka ali su odustali od toga kada je finansiranje ukinuto. 

Kuća pri kraju filma nije stvarna. Hičkok je od dizajnera tražio je naprave po uzoru na kuću Frenk Lojd Rajta. Naslov je referenca na Hamleta, Čin 2, scena 2: "I am but mad north-north-west. When the wind is southerly, I know a hawk from a handsaw." Kada se Rodžer tušira, on zviždi "Singing in the rain". Hičkok je želeo Grejs Keli za ulogu  Iv Kendal iako je ona već tada bila princeza od Monaka.

Naj scena:

Segment u kom je Tornhil pijan. Vrhunska zabava.

Moja ocena: 9/10