Samurai III: Duel at Ganryu Island / Miyamoto Musashi kanketsuhen: kettô Ganryûjima (1956)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Drama | Ljubavni
Režija: Hiroshi Inagaki
Glumci: Toshirô Mifune, Mariko Okada, Kôji Tsuruta...

Priča:
Musaši Mijamoto dobija izazov na duel od strane samouverenog mačevaoca, Sasakija Kođira. On pristaje da se bori sa njim za godinu dana.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, došlo je vreme da završimo ovu sagu. Nekako sam se posle gledanja prvog i drugog filma nadao da će ovaj da bude nešto što će da zaokruži priču i dostavi je na pravi način ali nisam iskreno očekivao da će ispasti ovako dobar. Ne samo da je razvio lik Musašija Mijamota do kraja, uspeo je da uveže sve što se dešavalo u prva dva filma i učini sve što smo gledali značajnijim. 

 

Musaši Mijamoto je postao ono što smo čekali. Ratnik koji pristupa borbi samo kada ju je nemoguće izbeći, samo onda kada bi odustajanje od nje značilo odricanje časti ili ugrožavanje onih do kojih nam je stalo. Zapravo, razvoj njegove ličnosti prati filozofiju Bušida i to je nešto o čemu sam mogao pisati i u prethodnim filmovima ali je bilo pametnije sačekati ovaj jer je priča zaokružena.

 

Bušido (Put Ratnika) je japanska filozofija i etički kodeks samuraja. Kada nabrojim osnovne principe Bušida, oni će uvezati sve što smo gledali u ovom filmu a vezano je za razvoj Musašija u jednu skladnu celinu. To su čast, hrabra spremnost za smrt, iskrenost, saosećanje, odanost, samodisciplina i pravednost. Kako bi zadovoljio svaki od ovih principa Musaši je prešao jedan prilično dug put. Gledali smo ga kao impulsivnog ratnika koji se sukobi sa svima - ovde ga gledamo kao čoveka koji je okupio selo oko sebe i poteže mač u krajnjem slučaju. Gledali smo ga kao izolovanu jedinku koja brine o sopstvenom opstanku, gledamo ga kao brižnog čoveka koji uspeva da poveže uz sebe čak i one koji su mu inicijalno neprijatelji. Ima dosta dobrih primera njegovog razvoja, pa ako smem reći i odrastanja, kroz film. 

 

Ono što mi je jako smetalo u prethodnom filmu je drama oko žena. Sve mi je to izgledalo kao bespotrebno komplikovanje i gubljenje vremena. Izgleda da je ta drama nevešto dostavljena u prethodno filmu jer sam tek sada shvatio šta je bila namera. Ako gledamo Musašija, on na neki način muči muku sa ženama i to pomalo iritira jer se priča vrti u krug. Ne nasedajte braćo i sestre, posmatrajte ovu priču iz ugla žena. Tu leži prava drama. Ono što nisam u prva dva filma našao a potencijalno i nema dovoljno su upravo te drame drugih likova. Drame dve žene koje pratimo u ovim filmovima su i te kako emotivne i zavređuju veliku pažnju. 

 

Ono što moram da pomenem je kakvu razliku film pravi u sva tri dela kada su moralni konflikti u pitanju. U prvom delu, Mijamoto je reagovao impulsivno, potezao oštar mač i britki jezik. U drugom delu je vagao ali je postupao užasno emotivno, neuračunljivo, često vođen onim što oseća. Musaši Mijamoto kojeg sada gledamo je čovek koji je mudar, odmeren, koji razmišlja pre nego postupi. Najveći kvalitet je odnos okoline prema njemu u sva tri slučaja. U prvom filmu on je bio neprijatelj. U drugom, odmetnik koji postaje legendarni borac. U trećem, neko koga želiš da pratiš i veruješ mu. 

 

Zanimljiv je i momenat u kom ovaj samuraj pronalazi unutrašnji mir. Onog momenta kada pronalazi svoj put, onog momenta kada postaje nepobedivi ratnik, pomisliš da je borba mačem ono što je pred njim. No upravo kada je savladao sve izazove, on pronalazi mir u običnom životu. Zašto? Zato što je ispunio ono što je bilo pred njim. Godine vašeg uspona vode ka tome da budete priznati, odlični u onom što radite. I kada dostignete taj vrh, šta vam preostaje? Mir. Sa godinama shvatite da je mir ono što vam je nagrada posle godina trke i haosa. Taj mir se pronalazi u naizgled malim stvarima. 

 

I na kraju da prodiskutujemo malo o samom duelu koji stoji u naslovu ovog filma. Kojiro i Musaši se prvi i jedini put sukobe tek na kraju ovog filma a put ka njihovom duelu gledamo prilčno dugo. Znate šta je najlepše? Taj duel je izgrađen bez trunke mržnje među njima, bez nekog spektakularnog pokazatelja njihove ratničke veštine, bez ikakve posebne drame i obrta a opet funkcioniše fantastično. Zašto? Upravo zbog tog, kako bi se na engleskom reklo "less is more" (manje je više). Vidimo poštovanje koje postoji prema obojici i njihovim ratničkim sposobnostima. Obojica su samouverena, smirena i iznad svega časna. I zapravo sve ono što želimo da vidimo od njih a vezano za taj duel je sačuvano za finale. 

 

Kao što rekoh, očekivao sam da će ovaj film fino zaokružiti trilogiju ali nisam očekivao da će da je podigne stepenik više. Kada razmislim, jako dobro je to sve tempirano. U prvom filmu je sve jako haotično. U drugom se taj haos smiruje ali i dalje tražimo pravi put sa Samurajem. U finalu pronalazimo pravi put, suštinu, emociju i sve ono što treba da je odlika ovog čoveka. 

 

Toširo Mifune je pokazao po ko zna koji put da je jedan od najvećih u istoriji. Uspeo je da bude ubedljiv u svakom od perioda u životu samuraja kog pratimo i fenomenalno izneo sve te moralne i fizičke promene. Retki su glumci koji mogu da dostave takvu raznolikost likova i njihovih karaktera. Mifune je postavio visoke standarade za mnoge koji dolaze posle njega.

Naj scena:

Duel

Moja ocena: 8/10

The Fountain (2006)

 

Žanr: Drama | Misterija | Ljubavni | Naučna Fantastika
Režija: Darren Aronofsky
Glumci: Hugh Jackman, Rachel Weisz, Sean Patrick Thomas...

Priča:
Naučnik se bori protiv smrtnosti, očajnički tražeći medicinski napredak kako bi spasao život svoje bolesne žene.

Moj osvrt:
Za neke filmove moraš da imaš određen broj godina, moraš da imaš solidan pređeni put i otvoren um. Zašto ovo kažem? Prvo gledanje Fountain mi je donelo brdo pitanja i dilema. Nerazumevanje me je sprečilo u onom ključnom a to je da vidim emociju filma i uživam u tome. Nekada ne moraš da imaš sve odgovore. Uslov za odsustvo odgovora je jednostavan - dozvoli mi da osetim priču. 15-tak godina posle prvog gledanja mogu da kažem da sam i te kako uživao u reprizi. Fountain je bolno ali u isto vreme sjajno iskustvo. 

 

Glavne teme kojima se film bavi su život i smrt. Kroz tri narativne linije pratimo likove koji se na različite načine suočavaju sa smrću. Zašto imamo tri linije ako je moguće ovo ispričati u jednoj? Zato što je smrt u sva tri dela drugačiji neprijatelj. U jednoj je neprijatelj sa kojim se sukobimo, u drugoj prirodna sila a u trećoj nešto što pokušavamo pobediti naukom. No nije to jedini razlog, postoji tu nešto mnogo veće a to je borba za život.

 

Zašto borba za život u tri narativne linije? U prvoj je to borba za veći cilj, za opšte dobro, nešto što će ostvarti naš ideal. Ideal mora da živi, ideal je neka borba za željenu sutrašnjicu i za svet kakav želimo. No, da sve ne bude suviše plastično i nerealno, film ne zanemaruje ljudsku psihu. Koliko god se borili za opšte dobro, imamo tu nešto i za nas, nešto što će i nas učiniti srećnim. I to nije licemerje, to je ljudska priroda.  

 

Idemo na priču koja nam je možda i najbliža, to je ona sa kojom možemo da se identifikujemo. Većina nas je izgubila nekog ko nam je drag - to je dovoljna činjenica koja će nas povezati sa ovom pričom. I ovde nam se čini da je borba protiv smrti zapravo borba protiv najvećeg neprijatelja. Zapravo film na fantastičan način maskira pravi razlog. Da, imamo ovde borbu protiv smrti ali ona je ovde oduzela ono najvrednije u ljudskoj prirodi. I baš zbog tog besa koji preokreće ovu priču imamo i ... 

 

...treći narativ u kom vidimo zapravo svu besmisao neprihvatanja smrti. Vreme nemninovno odnosi sve oko nas. To je užasno i teško shvatanje. Treba prihvatiti i da nas neće biti jednog dana. Ne želim ovde da ulazim u diskusije kako to ko vidi i kako to doživljava, ima li nešto posle i čemu sve to ide. Lepota toga je da verujete u to što želite. U svakom slučaju kraj je nešto što je neminovno. Film se smelo bavi pitanjem ima li smisla neprihvatati smrt, pobediti smrt ako nam je odnela sve što volimo? 

 

I eto tu smo došli do poente. Smrt nas plaši jer postoji ljubav koju osećamo, ljubav koju pružamo, ljubav koja nas čeka. Nisam patetičan. Život bez ljubavi prema nekome ili nečemu je totalno besmislen. I borba protiv smrti i njeno neprihvatanje dolazi od toga što nam je potrebno još malo vremena da osetimo to što nas čini srećnim. Vratimo se opet na sva tri narativa i zapitajmo se šta im je to zajedničko? Borba protiv smrti je zapravo borba za ljubav koja još treba da traje, ljubav koje se ne odričemo i ne prihvatamo da ona možda više i ne postoji. 

 

Fountain na surov a opet prelep način pokazuje, kako reče jedan naš bend koji je nekada pravio sjajne stvari, pravo značenje rečenice "život je krug a vreme voz". Koliko god mislili da je naše vreme epsko, da smo veliki u njemu, šta god činili, koliko god to odjekivalo i značilo u vremenu, mi smo prolazni. Koliko god mislili da je naše vreme ono pravo, zameniće ga neko drugo, nekim drugima bolje. No da bi došlo to drugo, naše mora da se završi jednog momenta. Život je krug - u filmu to vidimo najbolje i po drvetu života, po prirodi (životu) koja se rađa i posle smrti. Vreme je voz - naše vreme će proći. 

 

Nisam pomenuo da se Fountain igra sa relgijama na zaniljiv način. Zašto? Iz prostog razloga što je za mene to ovde nebitno. Poštujem pokušaj ali svako od nas ima svoje shvatanje života i smrti. Nije potrebno zadovoljiti svakog - prepusti ljudima da sami raspletu svoju priču. Baviš se prihvatanjem kraja a ne time da li ima nešto posle. Aronofski nas je navikao već na odličan muzički skor koji prati njegove filmove. Uz to, moram pomenuti i da Fountain izgleda spektakularno. Ne volim pominjati tehnikalije ali opet, moram reći da su Hju Džekmen a pogotovu Rejčel Vajs odlični. 

 

Nadam se da niste očekivali od mene neka velika objašnjenja. Nemam ih. Nema ih niko jer život nije nešto što možemo banalizovati i objasniti, ne možemo ga podvesti pod skup pravila, šablon ili proceduru. Aronofski je napravio nešto što možete sami da doživite, sami da razmišljate o tome i osetite priču na pravi način. Priđite filmu otvorenog uma i bićete nagrađeni. Da, biće bolno, ali istina to ume da bude. Biće teško, ali zar to što osećamo tu težinu ne znači da postoje stvari koje nam znače u životu, postoji nešto zbog čega volimo život.

Naj scena:

-It's all done except the last chapter. I want you to help me.
-How?
-Finish it.
-I don't know how it ends.
-You do. You will.

Moja ocena: 8/10

Samurai II: Duel at Ichijoji Temple / Zoku Miyamoto Musashi: Ichijôji no kettô (1955)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Biografski | Drama | Istorijski
Režija: Hiroshi Inagaki
Glumci: Toshirô Mifune, Mariko Okada, Kôji Tsuruta...

Priča:
Musaši Mijamoto se vraća u Kjoto posle nekoliko godina odsustva. Posle serije borbi protiv Jošioka škole, on izaziva njenog učitelja na duel.

Moj osvrt:
U principu mogu da vam kažem da pročitate tekst o prvom delu i završio sam najveći deo posla kada je ovaj tekst u pitanju. Tako da ću vam reći da pročitate taj tekst i završiću najveći deo posla kada je ovaj tekst u pitanju. Pročitajte tekst za prvi deo ovog filma. E sada kada sam završio najveći deo posla kada je ovaj tekst u pitanju, da dodam samo još nekoliko stvari koje su karakteristične za  nastavak sasge o Samuraju. 

 

Ako smo kroz prvi film gledali neki duhovni razvoj i razvoj ličnosti, pronalazak smisla i puta, sada gledamo Musašijev razvoj u ratnika. Jasno je da imamo mnogo manje tema nego u prvom delu tako da je film morao biti začinjen i drugim stvarima. Pre svega su tu muke sa ženama, tj. muke žena da dopru do Mijamota i privole ga kao i da razumeju šta on zapravo oseća. I zapravo to mi je jedina mana ovog filma. Na kraju nismo sigurni ni šta on hoće ni šta te žene hoće. Za mene skroz protraćen aspekt filma koji je trebao biti i fina ljubavna priča. No, ima nade da će to sve "sesti" kako treba u poslednjem delu. 

 

Elem, što se tiče razvoja u ratnika, nije stvar u njegovoj ratničkoj sposobnosti već u tome šta on želi postići kao ratnik, kako se odnosi prema toj sposobnosti i šta zapravo predstavlja ratnička čast. Pa je i ovde film fino izgradio tu priču gde Mijamoto od impulsivnog ratnika polako teži ka tome da poteže mač malo smislenije. Naravno da mu je čast na prvom mestu. On ne beži od duela i ne pokušava ga dobiti prevarom. 

 

Kada smo već kod te teme, ono što definitivno daje kvalitet ovom filmu je završna borba. Sa jedne strane Mijamoto pokazuje da je odličan borac tako što se sukobi sa brojnijim neprijateljem. Sa druge strane, on pokazuje da je veliki borac tako što zna i kada ne treba potegnuti mač. U toku borbe dolazi njegovo shvatanje šta zapravo poziv Samuraja treba da bude. Ne treba to biti neprestana trka za slavom već ta borba mora imati smisao. Zaboravih pomenuti u prethodnom tekstu, glavnu ulogu tumači Toširo Mifune tako da njegovo ime treba da bude dovoljan razlog da pogledate film. 

 

Ovaj film sam po sebi mi nije bio epohalan ali i te kako mi je zagolicao maštu jer ostavlja toliko tema koje treba da se razviju u trećem, završnom delu. Pojavljuje se stari učitelj koji nije zadovoljan Mijamotom. Da li to treba negde da nas odvede u nastavku? Pojavljuje se jedan misteriozni lik za koga nismo sigurni na čijoj je strani ali sve vreme merka Mijamota kao velikog ratnika. Da li je to duel koji čekamo u završnici ili će se ovde izroditi prijateljstvo? Ko je zapravo ovaj lik i šta traži u celoj priči? Na kraju, valjda ćemo videti i taj rasplet Mijamotovog odnosa sa ženama. Malo me je film izmučio sa tom temom a nije mi dao satisfakciju na kraju već je čini mi se bespotrebno zakomplikovao situaciju. 

 

Ono što je film započeo i što bih voleo da je razvio više je sam simbol mača. Vidimo da ga Mijamoto doživljava samo kao oružje i u jednom solidnom dijalogu sa čovekom koji bi trebao da mu popravi taj mač, pokazano mu je da on zapravo suštinski ne razume šta bi mač trebalo da bude. I film je nekako napustio tu temu ostavivši nam da se mi izborimo sa njom. Musaši je taj koji izrasta u samuraja, on treba to da shvati zajedno sa nama. Nekako je u pronalaženju puta ka pravom ratniku sam simbol mača donekle i zanemaren. 

 

U filmu, glavni sukob je između slave i unutrašnjeg mira. I to je nešto čemu skidam kapu. Sve vreme Mijamoto odbija stvari koje bi ga čini mi se činile srećnim. Sve vreme on traži slavu, traži borbu kako bi izgradio sebe u nešto što mu se čini da treba da bude. I sve te borbe, prolivanje krvi i patnja su ga konačno naučile koliko vredi unutrašnji mir. Ono što nije baš najjasnije, čini mi se da ga on nije prihvatio kao nagradu već kao da se pomirio sa tim da ne može da se snađe u njemu. No, videćemo šta nosi finale ove trilogije. 

 

Da zaključimo. Nastavak nije doneo ono što sam očekivao od njega, ne vidim veliki pomeraj u odnosu na prvi deo. No darežljiviji sam sa ocenom jer vidim toliko toga na čemu finale ove trilogije mora da poentira. Napravljen je sjajan temelj koji jednostavno mora da izrodi odličan kraj ove sage.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 7/10

Black Death (2010)

 

Žanr: Istorijski | Drama | Horor
Režija: Christopher Smith
Glumci: Eddie Redmayne, Sean Bean, Carice van Houten...

Priča:
Radnja filma se odvija za vreme prve epidemije kuge u Engleskoj. Mladi sveštenik mora da istraži tvrdnje da se u malom selu mrtvi vraćaju u život.

Moj osvrt:
Dugo mi je ovaj film već na radaru i uprkos prirodnoj dozi opreza, imao sam očekivanje da ću sveukupno biti zadovoljan pogledanim. Tema je mračna - to volim. Koketira sa hororom - to volim. Glumi Šon Bin - to volim. Sjajan poster prepun simbolike gde je napolju sivilo a lik je okrenut pećini (tj. mraku) iz koje istrčavaju pacovi - to volim. Šta tu onda ima da se ne voli ako vam kažem da je ovaj film na kraju ispao jedan izbuljvak jedva vredan pažnje. 

 

Od pozitivnih stvari, sviđa mi se što niko nije u potpunosti dobar ili loš. Dobro, uglavnom su svi loši, u zavisnosti od aspekta. Time me je film konstantno "vozao", ne u tome da sam očekivao neki obrt već u tome što sam konstantno pokušavao da se stavim na nečiju stranu i onda shvatio da nema tu strane za mene. Ne mogu da biram između onih koji mi se gade, brate mili. Ima jedan divan izraz kada gledaš fudbal i igraju dva tima koja ne voliš. Onda ljudi neretko napišu "voleo bih da oba tima izgube". Srećom u životu, to je mnogo lakše nego u sportu. 

 

Prva polovina filma je bila sasvim korektna. Iako tu još nismo sigurni o čemu se priča i gde to idemo, film je imao dobru atmosferu i neku dozu misteriozne pretnje. I onda se film ogoli i skapiraš da je u centru priče usrani religijski fanatizam koji je proizveo 0 (slovima NULA) dobrih stvari na planeti zemlji. Zajebi me toga da je ovo duel Hrišćana i Pagana gde ja treba da nađem možda pravu stranu ili da kritikujem obe. U sukobu religioznih fanatika na žalost strada ogroman broj nevinih. No film se bazira na merenje piše ove dve grupe tako što jedni drugim pokazuju šta je pravi put NA ISTI PROKLETI NAČIN. Alo idiote, ti ne pokazuješ pravi put jer ubijaš. Sad ću ti pokazati pravi put tako što ću isto da ubijam. Da me maneš ovih sranja. 

 

Ali ali ali ovde se kritikuje institucija crkve. Gde, brate? Ja to ovde ne vidim. Ja vidim pojedince koji u nečije ime prave sranja. Crkva je na početku tu da neguje obolele i rešava se tela. Crkve nema posle sve do kraja filma. Moš misliti budale su izašle iz crkve ili u ime crkve prave sranja. Ovde nije bitno u čije ime je. Ovde je crkva irelevantna. 

 

Ono što ne mogu da osporim filmu je odlična atmosfera. Boje su tmurne, tamne, preteće. Tek ponekad priroda daje kontrast sivilu ali opet tu su ljudi da nas odvrate od prirode i učine svet gadnijim. Čak i sama kuga ovde dolazi kao metafora za propadanje društva, za kolaps ljudske moralnosti. Da li je iskorišćena do kraja - teško. Druge teme su preuzele primat. Kad smo kod neiskorišćenosti, brat Šon Bin je ovde odradio posao sa pola gasa u pola dana. Da budem iskren, njegovo ime me je prilično privuklo filmu. I on zaista čini scene boljim ali to je i dalje jako mrljavo. 

 

Kao što rekoh, film nas malo baca u te moralne dileme. Najviše pažnje i najbolje odrađeno je to sa Edi Redmejnom tj likom koji on tumači. Mislim na kraju je to mega usrano ali do tog kraja je bilo korektno i imamo te njegove sumnje i borbu za veru koja je za svaki respekt. Problem je što sve ostale likove doživljavamo kroz neki utisak koji stičemo iz par scena i dijaloga. Kako da znam da li je lik moralno posrnuo ili se uzdigao ako ne znam ni kakav je on? Rekoh već, propuštena je velika šansa sa likom koji tumači Šon Bin. Na kraju se ljudska priroda svede na ubijanje. Da je to prikazano upečatljivije, možda bih i brinuo o tome. 

 

I onda je film odlučio da krene u odbranu vere. Ako hoćete odličan film na tu temu, gledajte Calvary sa Brendanom Glisonom. Ja kao ateista sam uživao u tom filmu koji na najlepši i najbolji način pokazuje ono što vera treba da bude. Kako se ovde proverava vera - stave ljude pred izbor između života (odricanja vere) i smrti(predavanje veri). Sranje u svomu tome je što taj koji ti stavlja izbor je neki tamo treći lik kojem se to trenutno svidelo kao ideja. Ali evo da vam u jednoj rečenici dokažem koliko je ovaj način zapravo idiotski kao pokazatelj vere. Recimo neko vam kaže odrecite se vere inače ću vam povrediti dete. Nop, to nije način. To je jeftin trik. 

 

Dolazimo i do suđenja vešticama. Prvo nas film natera da pizdimo jer su jadne žene ubijane bez ikakvog usranog razloga. Tj imale su svoje mišljenje, hrabrost ili su rekle ne nekoj protuvi. Kul, solidna tema u kojoj možemo da pizdimo na lovce na veštice i sveštena lica koja su sprovela tu tiraniju. Ali onda nam film daje skoro pa PRAVU VEŠTICU. Čekaj brate, kritikuješ nešto što su idioti izmislili kako bi kažnjavali toliko drugih živih bića i onda nam daš fantastičan temelj za tu izmišljotinu. To je npr. kao kada kreteni izmisle neku glupost, neku teoriju zavere i onda se pojavi neki "doktor", daćemo mu recimo ime Saša B., reći ćemo npr da je blizak vlasti, reći ćemo da je dao podršku u nekoj levoj grupi ljubitelja životinja koju ćemo krstiti kao "impotentni nacisti", pa bi onda taj isti mogao biti u jako dobrim poslovnim, ružičastim vezama sa nekim televizijskim magnatom koji je gle slučaja ubica. E da, i sad kad smo osmislili tog lika, on krene da prosipa takvu gomilu laži (koje je prelako opovrgnuti ako imamo dve čiste u glavi) na koju se praznoglava masa primi. I onda daš za pravo idiotima tako što koristiš glupost drugih ljudi. Film daje odlično opravdanje tim idiotima. VI NEMOJTE. 

 

E da, kad pomenuh veštice. Kako se film odnosi prema ženama. Prva žena koju vidimo je skroz ok ali "tera našeg sveštenika na greh". Onda vidimo nekoliko žena lakog morala. Potom vidimo vešticu. I onda na kraju dođu žrtve. I sa treba da budem šokiran time. Druže, dao si opravdanje za mučenje tih žena. Jako si se potrudio da daš alibi bilo kojoj od tih budala koje su koristile moć da kažnjavaju to biće koje ih je zapravo donelo na svet. O čemu pričamo dalje? 

 

Da sam teoretski odustao posle prve dve trećine filma, mogao bih reći da je to nešto što treba pogledati i da ću rado da završim gledanje. Ne bih imao velika očekivanja ali deluje kao nešto što bi moglo biti solidno. No film na kraju toliko mrsomudi, toliko ne zna gde udara, toliko pokušava da nas šokira da se pretvara u gomilu splačina i gubi svaki smisao ili cilj. E e e, ali poster za film je i dalje sjajan.

Naj scena:

Obred. Simpatična scena koja obećava nešto ali na kraju krajeva ničemu ne služi.

Moja ocena: 4/10

Samurai I: Musashi Miyamoto (1954)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Biografski | Drama | Istorijski | Ljubavni
Režija: Hiroshi Inagaki
Glumci: Toshirô Mifune, Mariko Okada, Rentarô Mikuni...

Priča:
Početak priče o legendarnom ratniku Musašiju Mijamotu, njegovim godinama u kojim je bio odmetnik i postao samuraj.

Moj osvrt:
Na prvi pogled ovo je jednostavan film o Samuraju koji se pobunio, koji je impulsivan, koji se bori za čast i zapravo je na putu da postane nešto. Površno gledano ovaj film će predstavljati solidan uvod za njegov nastavak. Postaviće formirane likove na dobru početnu tačku u priči i možda će vas naterati da odložite procenu kvaliteta dok ne pogledate sledeći film ili filmove. No, ono što gledamo je ipak i te kako vredno pažnje: transformacija likova, naravno najviše glavnog protagoniste koja nas dovodi do te tačke. Nekako mi se čini da je sa jedne strane gledano to ista osoba i pre i posle transformacije - teško se ljudi menjaju, zar ne. Ne očekuješ velike moralne i personalne promene. Ali opet transformacija je jako vidna. Kako bi dobra stara "Metla bez drške" rekla - "O, o, o, kako to?" 

 

Naš samuraj je impulsivan i odličan borac sa velikim osećajem časti. Kako priča odmiče, jasno nam je da on štrči u ovom svetu. Non stop je u borbi sa svojom okolinom kakva god ona bila. I onda mislimo da u ovom svetu nema pravde, ljubavi i razumevanja za njega. Da li je to tako? Naravno da ne. Pričamo o realnom svetu u kom ima svega. Ovde imamo borbu samuraja sa spoljašnjim svetom ali on se bori i sam sa sobom. Šta nas vodi dalje? 

 

Odgovor je jednostavan, kada smo u sukobu sa svima pa i sa sobom, to je najbolji pokazatelj da moramo da pronađemo sebe. Cela ova priča, šta god se dešavalo, kakve god sukobe gledali, kakvi god odnosi bili sa drugim dobrim i lošim ljudima, predstavlja jedno veliko samopronalaženje. Samuraj traži svoje mesto i svoju svrhu u ovom svetu. Onog momenta kada se pronađe, neće nestati svi sukobi, ali nestaće suvišni otvorivši mesto da pronađe svoje mesto u ovom svetu. 

 

Rekoh da je suštinski to isti čovek ali da je na kraju razlika vidna. U čemu je toliki kotrast? Čovek ima ista moralna načela ali promena je i više nego očevidna. Šta je to što je ovaj čovek naučio? Gledali ste veliki broj filmova gde glavni junak trenira borilačke veštine. Ovaj ih već ima ali mu je trening ipak potreban. On uči neke od glavnih veština kao i svi ti ostali koji uče biti sjajni borci. To su naravno disciplina i samokontrola. Te dve stvari su dovoljne da pokažu razliku između dva borca. 

 

Šta mu treba da dostigne disciplinu i samokontrolu? Stari učitelj koji će mu to objasniti? A neee, ovde pričamo o samopronalaženju. Da, tu su neki koji će nas uputiti ali mi sami pronalzimo taj put. Ovde već pričamo o moralnom razvoju. Ponavljam, čovek ima isti osećaj za čast i na početku i na kraju, ali odnosi sa svim likovima sa kojima dolazi u susret podstiču njegov moralni razvoj i ne samo da pojačavaju percepciju o samom sebi, moralni razvoj ga vodi do onog što on zaista treba da bude. 

 

Negde sam pročitao a sada ću da maznem taj izraz - "vizuelna poetika prirode". Braćo i sestre, uživao sam u svim scenama ovog filma. Nema specijalnih efekata naravno, tu je priroda, tu je okruženje, tu je ambijent, tu je zvuk, tu je svetlost i tu su boje. Skoro svaku scenu možete zaustaviti i ona može biti odličan kadar kojim biste predstavili film. Ali nije to glavni kvalitet prirode. Glavni kvalitet je to što ona perfektno oslikava emociju i situaciju u kojoj se samuraj nalazi. 

 

Sledeća stvar koja formira ovog čoveka je naravno dinamika koju ima sa likovima koje sreće. NAMERNO ga bombarduju sa različitim likovima koji utiču na njegov put i na to što on postaje. Svi ostali likovi koji nemaju ime ili svrhu su oni sa kojima ratuje. To su oni "prolazni" koji se nalaze na putu čoveka. Ovi koji su bitni, nebitno da li dobri ili loši, oni su ti koji su ključni za sve aspekte razvoja ovog čoveka. 

 

Naravno, velika stvar je i sama duhovna potraga. Zapravo ona mu donosi mir. Ona ga vodi do otkrića šta je to njegova svrha. No opet tu se vraćamo na onu dinamiku između likova. Jedna žena koja je tu, predstavlja ljubav - logično eto ga motiv pa i svrha. No tu imamo i sveštenika - eto edukacije što nam daje širinu i otvara vidike. I kada imamo svrhu, kada osećamo ljubav, kada imamo disciplinu, kada vidimo dalje dolazimo do onoga što se zove unutrašnji mir. 

 

Ono što bih još pomenuo su ritam i tempo filma. Smenjuju se haotične scene akcije sa mirnim dramskim momentima. I dok akcija ne donosi adrenalin već neugodu, konstantnu borbu i osećaj bezizlaznosti, mirne dramske scene nam omogućavaju da vidimo ovog čoveka kao nešto mnogo više od sjajnog ratnika sa moralnim načelima. I opet posle tih mirnih scena kreće haos koji nam ne daje nadu, ne da nam da vidimo kako će se sve ovo završiti. To krajnji kontrast čini mnogo jačim. 

 

Možda najzanimljivije za mene u ovom filmu je pitanje slobodne volje. Da, Samuraj pronalazi ljubav, pronalazi disciplinu, znanje, mir, svrhu i deluje da je sve kako treba. No da li je srećan? Da li radi uvek ono što želi? E tu smo. Da li je ovaj njegov put bio izvestan i neizbežan ili je rezultat njegovih sopstvenih izbora. Da li su odluke vođene željom ili znanjem? To su na kraju jako bitna pitanja i za mene, to je ono što je donekle otvoreno i što me vodi u sledeći film.

Naj scena:

Ne znam kojim epitetima bih opisao ovu scenu u kojoj samuraj skriven sluša muziku koju svira žena koja je skrhana bolom.

Moja ocena: 7/10