La reine Margot (1994)

Alternativni naziv: Queen Margot
Kod nas nazvan: Kraljica Margo
Žanr: Biografski | Drama | Istorijski | Ljubavni
Režija: Patrice Chéreau
Glumci: Isabelle Adjani, Daniel Auteuil, Jean-Hugues Anglade...

Priča:
Mlada Margo je zarobljena u dogovorenom braku u sred verskog rata između Katolika i Protestanata. Nada se bekstvu sa svojim novim ljubavnikom ali ne pronalazi način da se oslobodi svoje moćne i surove porodice.

Moj osvrt:
Sećam se kada je ovaj film kod nas reklamiran iz sve snage. U tadašnjoj Jugoslaviji je imao značaj jer je muziku za njega radio Bregović. Posle tih najava film sam izgubio iz vida do pre nekoliko dana kada sam odlučio da mu pružim šansu. Sada mi je lakše da posvetim pažnju nečem ovakvom nego da verujem u današnji kvalitet gluposti poput Gone Girl, Argo ili prosečnih 12 Years a Slave, Interstellar itd. Sada znam šta želim da gledam. Želim da iskopam ovakve stvari iz naftalina i budem zadovoljan odgledanim. 

Priča se vrti oko verskog sukoba između Katolika i Protestanata. Sukob i frka su kreirani odlično i to prerasta u totalni haos. Rezultat haosa je takav da više niste sigurni ko je na kojoj strani. To nije slučaj zbog konfuzije koja se stvara već je to je savršeno zato što pokazuje besmislenost ovakvih podela. Svi su isti, svi postupaju slično a dele se bez ikakvih razloga. Vidite da su i jedni i drugi vođeni svojim principima i ne dozvoljavaju druge opcije. I na kraju nećete izabrati svoju grupu po tome za šta se prodaju već po tome šta čine. Ja ne mogu da delim ljude po verskom opredeljenju, po zemlji iz koje potiču ili bilo čemu sličnom. Naprotiv, baš volim kada se jave i ljudi van Srbije i ljudi koji su drugačijih shvatanja od mojih. Bukvalisti su opasni a bukvaliste gledamo u ovom filmu. 

Rekao sam da je muziku za film radio Bregović. To je ono što i očekujete od njega - to je jedini čovek koji zarađuje tako što obrađuje sam sebe. To je ok ali većinu melodija sam doživeo u fazonu "e, ovo je ta i ta pesma, e ovo je iz te i te pesme, e ovo je Vasilisa". Vasilisin moćni glas negde i odlično legne u filmu. Melodije ne mogu da doživim drugačije nego što ih doživljavam kada slušam muziku Dugmeta. No jedna melodija je savršeno legla u najbolju scenu u filmu. 

To je brutalna scena pokolja gde vidite oslobađanje ljudskog zla. Muzika tu zaista dodaje atmosferu na jezu koju gledamo. Nema pitanja ko je spreman na nešto ovako brutalno, ko tako lako nosi krv na svojim rukama, jer u sceni gledamo potpuno ljudsko zlo i ludilo koje je obuzelo ljude. Pogrešne stvari zaslepe čoveka, bez obzira da li su to ideali, planovi ili želje. U tom slepilu čovek prelako čini zlo. Dotle je film imao neku lepršavost. Odavao je utisak dela koje će vas pokušati kupiti spletkama, prevarama, trikovima i bludom. Od tog momenta film vas ošamari kao da želi reći "e sada imam tvoju pažnju". Nesvesni smo kao gledaoci toga ko je ovde na čijoj strani, ko koga prestavlja. Samo smo svesni zla. Ako rezonujemo kako treba, ljude i delimo na dobre i zle. Ne generalzujemo, ne optužujemo celu grupu za zlodela jednih, ne mrzimo celu naciju zbog zla nekih ljudi koje potiču iz nje. Tu Kraljica Margo kao film drži predavanje. 

Ako pripadate grupi koja čini zlo, uvek možete istupiti iz nje ili odstraniti zlo iz iste. Čovek nema moranje da pripada negde. Ali ako vaši stavovi promovišu zlo, ili ste slepi za zlo, ili ste ga svesni ali vas nije briga. Zašto pokušavate da odbranite nešto što je očigledno loše? Ako mi vi kažete "tvoj blog ne čini dobro pravopisu, kulturnom izražavanju" ili čemuveć, zašto bih branio moj stil pisanja kao pravi. Ovo je sitan primer ali znate na šta mislim. U ovom primeru ja sam svestan zla ali me ne zanima. Ali sada zamislite da imam ekstremne stavove. Da moji stavovi promovišu zlo delanje, zašto biste ih vi branili samo zato što volite da čitate ono što pišem. Morate biti svesni izbora. Pogledajte šta se u ime ove ili one vere radi u ovom filmu? Da li ćete opravdati takva zlodela zato što su u ime vere? Ili ćete zauzeti stav manjine i reći da nešto sa tim stavovima nije u redu, da možda oni nisu oni ono u šta verujete. 

Pomenuh spletke. Film ih je prepun. On obiluje spletkama, prevarama, trikovima i ljudskim partijama šaha. Logično, kao i u šahu, nekada morate da žrtvujete figure da biste dobili partiju. Ne volim spletke jer svi to prave onako podmuklo, čisto da izazovu bes nas kao gledaoca. Ovde je to napravljeno veoma pametno. Transparentno je prema nama kao gledaocima, jasno je zašto se to čini a ne samo iz čistog zla. Neke žrtve su zaista šokantne ali ni jedna žrtva nije bezbolna. Zašto je ovde ta igrarija dobra? Zato što je vode inteligentni ljudi a ne šablonski zlikovci. U jednom momentu ćete se zapitati ko tu koga više vara i na koji način. Nema konfuzije, samo ljudska glad za moći i zaslepljenost slavom. Zli likovi i rade samo za sebe, iako su možda deo nečeg većeg. 

Grupe koje na vlast stižu gaženjem preko leševa zasnivaju vlast na tiraniji. Kakva je to vlast ako ćeš je slušati iz straha. Strah deformiše čoveka. Ako vladaš zastarašivanjem, oni kojima vladaš veruju u tebe iz straha. Moćni su to vladari navek bili ali njihova imena su u istoriji potpisana krvlju. Kao mudar vladar, vladaš svojim delima i posle smrti. Tvoji postupci su poštovani kroz vekove. Kao tiranin, vladaš samo tim istim leševima preko kojih si gazio. 

Među zlikovcima moram da pomenem lik Anžua (valjda sam pogodio izgovor) koji tumači Paskal Gregori. Ova gluma treba da bude reper kako tumačiti negativca. Retko kada možete čuti da ovaj lik nešto izgovara ali njegovi gestovi govore dovoljno. Ovakva njuška sa pogledom koji sve govori se retko viđa. Obično ovakvi likovi budu šablnske ljigavštine koje jedva čekate da neko obezglavi. Ovaj lik oduševljava u svakoj sceni koliko god zao bio. I sama njegova pojava raste iz scene u scenu. Dela prate upravo ono što njegova pojava i donosi. U grupici zlikovaca koja ga prati pojavljuje se i mladi Tomas Krečman. No, koliko god neko drugi bio zao, Gregorijev lik je krao svu pažnju svojim pojavljivanjima. 

Imamo i dva lika koji ratuju jedan protiv drugog. Način na koji je prikazan taj odnos je sjajan. Često ljudi sebi bez ikakve potrebe stvore neprijatelja a neretko zapravo ni ne poznaju tog protiv koga se bore. Tragedija ovog dvojca je u tome što shvataju da su samo jedan drugom i ostali. Razmislimo malo, ako je nama kao osobama svrha da učestvujemo u ratu, bez tog neprijatelja mi gubimo svrhu. Njihov odnos započinje u ratu, u borbi na smrt i ta borba ih vezuje. Kako od rata nema bekstva, oni ne izlaze iz rata ali pronalaze zajednički cilj. Njihov zagrljaj na kraju filma je ništa slabija scena od one koju pomenuh gore. 

Margo upoznajemo u ulozi mamca. Dogovoreni brak je nešto što bi trebalo da obogalji ovaj lik. Ali lepo je što su nas iznenadili pa imamo snažnu, odlučnu i slobodnu ženu. Slobodnu zato što ima hrabrosti da preuzme stvar u svoje ruke i da uradi ono što želi. Uloga u kojoj je vidimo na početku treba da napravi od nje objekat. Jednostavno, ne očekujete od takvog lika ništa do patnje. Užasno poražavajuću činjenicu da je objekat razmene, sredstvo pomoću koga neko želi postići mir ili pak nešto drugo, nešto podmuklo, ova žena okreće u svoju korist. Ovde već vidite način na koji se spletke razvijaju. 

Ovakva junakinja je pravo osveženje. Ako žena vodi igru, obično to bude iz kreveta. Margo zna kada šta treba da učini, kada igra osmehom, kada raspravom, kada ljubavlju. Iskreno, da je ovo bila ona klasična vladavina vaginom, verovatno bi film propao. Margo jeste slobodna u svetu bluda koji je okružuje ali je inteligentna i odlučna. Nema samo sopstveni cilj u glavi već uz njega ima i onaj opšti koji u pravim momentima ima prioritet. Pošto sam sit od savršeno čistih, belih, bogobojažljivih nevinašaca od likova, Margo je baš ono što mi je u filmu trebalo. Mislim da ne bi bilo ok da ne pomenem brutalnu lepotu Izabele Ađani. Podsećam, ona je u vreme snimanja ovog filma imala 40 godina. 

Bogatstvo ovog filma je i u nekim sporednim likovima. Jedva se pojave a pokažu veliku ljudskost. Jednostavno se zaljubite u takve likove i ne možete ih zaboraviti iako su potpuno sporedni. Imamo npr. isceliteljku koja neguje kralja. Dobija šansu da pobegne od sve gužve ali ne želi da napusti dvor, ne zato što je kralj dobar prema njoj već zato što tu imamo neki dublji odnos. Ne mogu ovo dovoljno dobro da opišem ali ova žena je ispunjena svojim pozivom. Kao da odlaskom gubi sve ono što ona jeste. Imamo npr. i dželata koji ovde češće spašava život nego što ga oduzima. Ne bih u detalje. Pronađite sami te likove i uživajte u njima. 

Kraljica Margo je film prema kom sam imao opasne predrasude. Moram da priznam da su bile pogrešne. Ovo je odličan film u kom sam uživao svakog minuta. Ima odličnu priču, sjajan tempo i dobar zaplet. Njegovo najveće bogatstvo su savršeni likovi, počevši od same Margo (prelepa i ubedljiva Izabela Ađani), preko zlikovaca Ketrin Mediči (odlična Virna Lisi) i Anžua (veličanstveni Paskal Gregori) pa sve do sitnih likova koje pomenuh u pasusu gore. Fanovima Brege će se sigurno svideti to što će njegovu muziku čuti u filmu, onima koji nisu fanovi će verovatno to biti jedna od retkih mana filma. U koju god grupu da spadate, ovo ne treba da propustite.

Zanimljivosti:
Patris Šejru (režiser) je originalno trajanje filma od 160 minuta sve na 138 zbog neuspeha u bioskopima u Francuskoj i kritika da je film previše nasilan. Ovaj film je u godini kada je izašao, u Britaniji bio film sa najboljom zaradom. Scena u kojoj su Margo i La Mol napolju ogrnuti samo crvenim ogrtačem je dodata posebno za američko tržište. Amerikanci su tražili da veza između ova dva lika bude ubedljivija jer je ta romansa karta na koju su oni igrali prilikom reklamiranja filma.

Naj scena:

Pokolj

Moja ocena: 8/10

The Theory of Everything (2014)

Kod nas nazvan: Teorija Svega
Žanr: Biografski | Drama | Ljubavni
Režija: James Marsh
Glumci: Eddie Redmayne, Felicity Jones, Tom Prior...

Priča:
Priča o vezi čuvenog fizičara Stivena Hokinga i njegove žene Džejn.

Moj osvrt:
Pazi, imaš Stivena Hokinga. Šta je prvo što ti padne na pamet. Njegova genijalnost, govori, teorije, bolest i fizičko stanje. Ako želiš da gledaš nešto o Hokingu, ovo je spisak stvari koje su sigurno neizbežne. Ako vam kažem da mi je fizika bila omiljeni predmet u osnovnoj i srednjoj školi, onda možete da zamislite poštovanje koje gajim prema Stivenu Hokingu. Rado gledam i čitam bilo šta što ima veze sa ovim genijalcem. Ali od svega toga ovi nam prodaju priču o vezi između njega i njegove supruge Džejn. To je za mene bio dovoljan razlog da imam negativno predubeđenje o ovome. Kada sam odlučio ovo da pogledam, nisam imao ideju da je film rađen po knjizi Džejn Hoking. Da sam znao, verovatno bih odustao od gledanja.

Vidimo neko šablonsko otvaranje i površno predstavljanje Hokinga. Veza ovog dvojca brzo počinje ali nekako su mi sva ta njihova čavrljanja bila isforsirana. Ovo je klasično viđenje onih koji predstavljaju genijalce kao da je reč o vrsti smeštenoj u zoološki vrt. Ne, genijalci ne umeju da vode opušten razgovor već sve što pričaju je prokleto teoretisanje i mora da ima naučnu osnovu. Genijalac ne ume da se divi jednostavnoj lepoti bilo čega bez da analizira bilo šta, genijalac ne ume da priča vulgarne viceve, genijalac ne ume da ima jednostavan hobi, genijalac ne može da ima želju da zgrabi golu žensku sisu. E pa jebite se mediokriteti. Vaše shvatanje genijalnosti upravo pokazuje vašu ograničenost.

A pazite kako pokazuju da je Hoking pametan. Kao cela grupa dobija ekstremno teške zadatke i imaju nekoliko dana da to reše. Hoking to reši za par minuta i to pre početka časa na kom predaju te zadatke. Uuuuu majstori. Još jedan pokazatelj da neko ko je pisao o ovome nema blage veze sa mozgom. Ovo su jeftini trikovi. Nemojte da se upecate na njih. Pogledajte Blistavi Um recimo. Ok, to je izromantizirana verzija priče koja je u stvarnosti mnogo surovija, ali je tako prokleto dobro osmišljena. Pogledajte kakve fazone lupa lik koji tumači Rasel Krou. Blesavo ali savršeno u skladu sa onim što on jeste. Nema tu rešavanja zadataka u poslednjem momentu, ne moraju jeftinim trikovima da nas ubeđuju da je neko pametan.

Imamo tu i priču o Hokingovoj bolesti. Mislim njegova žena je pisala o tome, realno je da se raspilavi na to. Ono što je veličanstveno a vezano za samog Hokinga je njegova snaga volje. On jeste zarobljen u stolici ali njegov um nije ograničen na telo koje je izgubilo većinu svojih funkcija. Ovaj čova vidi daleko, mnogo dalje od skoro svih nas. A u čemu je njegova genijalnost? On priča tako da ga svi razumemo. Nema palamuđenja, nema pominjanja izraza koji vam lome mozak, samo jednostavne misli koje njihova istinitost čini savršenim u toj jednostavnosti. Ok, ne mogu da prdim o tome da čoveku nije teško što je nepokretan, to su gluposti, ali poslušajte njegove govore, pogledajte koliko je on pozitivan i kakav smisao za humor ima. Tu beskonačnost njegovog uma je film propustio da prikaže. Tek ponegde je to zagrebano.

Imamo i tu borbu sa bolešću. Neke scene su dobre ali mislim da su malo preforsirali. Recimo kada Hoking saznaje šta će da se desi a Džejn ga zove da igraju kriket - to je odlično. Tačno se vidi koliko je to slomilo čoveka, tačno se vidi šta sledi i ta scena je zaista bolna. Sve posle toga krene od muženja krave koja više nema mleka u vimenima pa na žalost i do muženja bika. Ok, on hoće sam da se popne uz stepenice ali vidi se da nema snage. I to mora više puta da se servira. Pa se onda čovek muči da jede i to se forsira iz sve snage. Zašto? Pa kako da vam bude žao čoveka. Majstori, ako pravite film o Hokingu, prikažite ono što jeste Hoking. Ok, čova je nepokretan, ali pazite, da li je zbog toga on poznat ili zbog nečeg drugog. E to drugo mi pričaj. Na žalost scenaristi ili sama Džejn su skoro totalno nesposobni za tako nešto. Ok je predstavljena borba ove žene da iznese sve teškoće, lepo je predstavljena njena odlučnost, njena snaga, ali smo to već videli u Blistavom Umu.

Moram da pohvalim kako je ovo usnimljeno. Film je prepun lepih kadrova. Takođe, trudili su se da ispoštuju fotografije Hokingovih. Potražite po internetu fotografije iz privatnog života, videće mnoge od tih stvari u filmu. Muzika je odlična. Što se tiče Redmejnove glume i oskara, ne mogu da kažem da je zaslužio ili da nije. Ne mislim da ovo nije kvalitetna gluma. Gluma je dobra a čak je ovo i opasna transformacija ali ne mogu da prihvatim da neko dobije oskara samo zato što oponaša nekog drugog. Uvek se setim da je i Džejmi Foks dobio oskara zato što je oponašao Reja Čarlsa i osetim fizičku bol. Eeeeej Džejmi Foks, čovek koji može da glumi samo u reklami na TV-u s obzirom na kvalitet njegove glume. Redmejn je ovde veoma dobar, povremeno čak i odličan. Ali opet, većinu filma on sedi nepokretan. Da veze nemam ko je Hoking, možda bih otkinuo na ovu glumu. Ovako, pohvale za Redmejna ali nemojmo oskarovati nekog samo zato što oponaša nekog drugog ili daleko bilo zato što glumi nekog ko je veliki ili velikodušan (Sandra Bulok i smešna gluma u smešnom The Blind Side).

Ovom filmu fali mesa. Ovo je većim delom slaba kopija Blistavog Uma. Ne verujete? Na početku imamo upoznavanje i čavrljanje ovog para. Setite se u Blistavom Umu kada Rasel izvodi fazon sa zvezdama. I u ovom filmu imamo priču o zvezdama. Opet imamo ženu koja se bori sa muževljevom bolešću. Imamo njenu borbu da očuva brak. Imamo njegovu borbu da prevaziđe svoju situaciju. Imamo scenu gde Hokingu odaju priznanje. Imamo njegov govor na kraju. Problem je što se vidi iz aviona da ovo nije pogled sa Hokingovog stanovišta niti pogled nekog ko želi da priča o Hokingu. Ovo je priča o Hokingovoj (bivšoj) supruzi, njenom ljubavniku i njenom mužu koji se zadesilo da je Stiven Hoking.

Ono što Hoking jeste, tek ponegde su zagrebali. Posle gomile gluparija vam dođe scena gde čujete nešto što ste čuli i u stvarnom životu od ovog velikog čoveka i oduševite se. Iskritikovao sam ovaj film dosta ali on nije nipošto loš. Ima tu nekoliko finih scenica ali ono najbitnije je dato na kašičicu. Hokingov zadnji govor je kruna filma ali da je ovo film o Hokingu, ta kruna bi bila blistava. Ako vas zanima film o Džejn Hoking, ovo može da bude nešto čime ćete ubiti vreme. Stivena potražite negde drugde, negde gde zapravo pričaju o njemu.

Zanimljivosti:
Hoking je izjavio kako je gledajući Redmejnovu glumu čak ponegde pomislio da gleda samog sebe. Hoking je pozajmio svoj glas, medaljon i nekoliko stvari kako bi ih koristili u filmu. On je izjavio kako je film uglavnom istinit. Redmejn je išao na Kembridž kao i sam Hoking. Švajcarskog doktora tumači bivši fudbaler i reprezentativac Francuske Frank Lebef.

Naj scena:

There should be no boundaries to human endeavor. We are all different. However bad life may seem, there is always something you can do, and succeed at. While there's life, there is hope.

Moja ocena: 6/10

I want to play a game

Iskreno, nisam očekivao da ću vam se obratiti ovako brzo. Otišao sam zbog toga što je pisanje počelo da me zamara, što mi se činilo da sam rekao sve što sam imao, što sam se opterećivao time šta ću da gledam, što sam sebi nametnuo tempo da moram konstantno da vas bombardujem tekstovima, što sam merio tekstove misleći da nisu dovoljno opširni. Negde je moralo da pukne. Nisam želeo da se to odrazi na kvalitet, nisam želeo da otaljavam. Prekid pisanja sam doživeo kao opasan raskid. Bio sam prilično tužan zbog svega. Pokušao sam da pišem nekoliko dana posle Game Over teksta, nije išlo. Morao sam da pustim da sve to odleži. 

Međutim, gledajući filmove, i dalje sam ih u glavi sekao deo po deo, i dalje sam beležio ono što mi je zanimljivo. Iako nisam uspeo te tačke da prenesem u tekst i nisam mogao da ga nakucam kao i obično, u glavi je taj tekst postojao, u glavi se on lagano povezivao sa nečim što želim da vam kažem. Pokušao sam da pišem nekih mesec dana posle Game Over teksta, i dalje nije išlo.

Posećivao sam redovno forume i blogove o filmovima. Čitao sam o stvarima koje mi se nisu dopale u potrazi za nečim što mi je promaklo. Jel moguće da Gone Girl porede sa Hičkokom, šta to nisam video? Jel moguće da je Interstellar na nivou ranijih Nolanovih filmova, šta sam tu propustio? Da li je moguće da sam postao drkadžija koji jedva čeka da ocrni film? Pustio sam i tome da odleži. 

U jednom momentu sam se pomirio da je zaista gotovo. Čak sam odgledao nekoliko filmova bez razmišljanja šta ću pisati o njima. Bez obzira što sam batalio pisanje, ljude je i dalje zanimalo šta mislim o tom i tom filmu. Prijatelji su mi i dalje slali trailere, pitali za mišljenje, pitali za preporuke. I dalje to rade. Ako za njih to nije gotovo, zašto ja to posmatram tako. 

I onda se desilo nešto zanimljivo. Pogledao sam holivudsku glupariju za skupljanje novca (nije Hobit), nešto što je osuđeno na propast i video scenu koja prevazilazi kvalitet tog i mnogih drugih filmova. Čoveče, to što sam pogledao bilo je sasvim dobro a scena perfekcija. Potom sam pogledao Francuza kog u životu ne bih pogledao i ostao oduševljen. Potom sam pogledao jednu stariju genijalštinu i gledajući Malkolma MekDauela sam skontao koliko je taj film veliki, kakvu priču priča i poželeo sam da to podelim sa vama. 

I opet sam dobio želju da vam prenesem nešto sjajno, i opet sam poželeo da izgazim nešto što nije vredno pažnje. O da. Više nisam bio nesiguran u ono što sam pisao već siguran da sam stvari nazvao pravim imenom. Više me nije bio strah da sam možda postao prestrog već sam ponovo postao siguran da nema popuštanja. Znao sam da ću se vratiti. Čekao sam samo momenat kada ću sesti i nalupati tekst u jednom dahu. Nije reč o ovom tekstu već o prikazu filma koji ću objaviti za nekoliko minuta. 

Nije ovo povratnički tekst. Zapravo nisam ni odlazio. Trebao mi je samo mali odmor, malo resetovanje da bih nastavio da radim ono što volim. Verni čitalac me je pitao da li bih mogao pisati o nečemu drugom. Mogu pisati i priče jer sam to i ranije radio, mogu pisati i o muzici koju volim i o knjigama koje su mi najveća strast ali postoji jedan problem u svemu tome - suviše volim da pišem o filmovima da bih pisao o nečemu drugom. 

Sa ovim, verovatno najbolji tekst koji sam napisao gubi na značaju, ali neću brisati Game Over post. Neka stoji da me podseti da sam prestao da verujem sebi i pokušao da razmišljam široko. Pokušao sam pogoditi želje mase, pokušao sam dostaviti ono što većina traži. Kakva je to samo greška bila. Nikada nisam pisao za mase. Ovo nije igra za mase. Ovo je naša igra i igrajmo je onako kako najviše volimo, igrajmo je onako kako znamo, igrajmo je tako da nas čini srećnim. I zato nema velikih reči niti nekog povratka sa stilom, tekstom o nekom grandioznom filmu. Nastavljamo tamo gde smo stali.