Ménilmontant (1926)

 

Žanr: Kratki film | Drama
Režija: Dimitri Kirsanoff
Glumci: Nadia Sibirskaïa, Yolande Beaulieu, Guy Belmont...

Priča:
Bračni par je brutalno ubijen u radničkoj četvrti u Parizu. Priča prati živote njihove dve ćerke koje se zaljubljuju u istog čoveka kada im se putevi razdvoje.

Moj osvrt:
Znate kako nemi filmovi imaju one tekstove između scena kako bi doneli dijalog ili objasnili nešto? E ovaj to nema. Bez ikakvog teksta, bez ikakvog objašnjenja i uvoda, ovaj filmić je uspeo da ispriča priču, dostavi emociju ali pre svega na magičan način donese nagoveštaj i simboliku. 

 

Priča je verovatno za svoje vreme šokantna i surova. Danas ona nije takva. Ako samo posmatrate priču, nećete imati utisak nečeg neviđenog. I nekako mi je cela ta priča ovde u pozadini. Sve ostale stvari koje film donosi ostavljaju na mene jači utisak. Od priče imate ono što bi vam neko ugrubo ispričao u tri rečenice. Verujte mi, to je sasvim dovoljno jer ne ostavlja prostora za patetiku. Film se ne zadržava i videćete preskoke većih vremenskih perioda ali će vam ti nagli prelazi i promene biti jasni. Perfekcija. 

 

Ubedljivo najlepša i najsnažnija stvar za mene su nagoveštaji. U uvodu prvo vidimo ubistvo pa razigrane devojčice koje su nesvesne da su izgubile roditelje. Te dve scene su perfektan kontrast. Sledi nam scena gde vidimo gomilu kadrova saobraćaja, gradske gužve, ljude koji čavrljaju. I tu vidimo neverovatnu snagu filma. Umesto da vidimo one tekstove između scena koji će nam pričati priču, mi vidimo scene koje su van te priče ali najavljuju mnogo i daju perfektnu sliku stanja.

 

Recimo ova pomenuta scena u isto vreme označava kraj detinjstva gde nema više odsustva brige. Došli smo u doba kada je sve užurbano, kada smo preokupirani poslom, kada jurimo na sve strane. Ali na neki način scena nosi i neku toplinu jer vidimo ljude koji komuniciraju, vidimo da je dan lep. I kasnije imamo takvih primera. Gledamo puste ulice (i još što šta) koje savršeno dočaravaju samoću, gledamo kišno vreme koje najavljuju setni deo priče. I te scene su jako emotivne i nadasve efektne. Ubace vas u tačno ono raspoloženje u kom treba da budete za naredni deo priče. 

 

Tu je i simbolika. Recimo sećanje na bezbrižno detinjstvo koje kreće baš posle gubljenja nevinosti je u isto vreme i toplo i bolno. Film je na neverovatan način uspeo da dočara beznađe, osećaj gladi, tragediju, potencijalni užas... Potom jedan nagoveštaj potencijalnog ubistva je užasavajuć i jeziv. Film vas pušta da gorite na laganoj vatri i kida vam sve u stomaku dok nagoveštava nešto što ne želimo da vidimo. Mogao bih pisati ovde i mnogo opširnije ali ne želim da spojlujem. Ovo traje nešto više od pola sata tako da verujem da imate vremena da pogledate. 

 

Mogu da kažem da mi je ovaj film u pola sata probudio više emocija od većine koji traju po tri i četiri puta duže. Recimo uzmimo izvikani Boyhood koji traje letnji dan do podne a emocija mu je ravna kao jezero. Ovo vas odvede do svake moguće emocije i iskida toliko da ne možete da ostanete ravnodušni. Pravi emocionalni rolerkoster. Male sekvence između onih scena u kojim vidimo glavne aktere su prelep umetnički iskaz. Film je bez i jedne reči, gomilom slika, izrazima lica, atmosferom i nagoveštajima uspeo da ispriča sve. To mogu samo majstori.

Zanimljivosti:
Čuveni filmski kritičar, Polina Kel je izjavila kako joj je ovo najdraži film koji je gledala. Tekst između scena je posebno pisan za verziju filma koja je prikazana u Belgiji. U Francuskoj je prikazivana verzija bez ikakvog teksta.

Naj scena:

Očaj

Moja ocena: 8/10

Black Swan (2010)

Kod nas nazvan: Crni Labud
Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Darren Aronofsky
Glumci:  Natalie Portman, Mila Kunis, Vincent Cassel...

Priča:
Balerina dobija glavnu ulogu u "Labudovom Jezeru" i savršena je za ulogu nežnog Belog Labuda, Princeze Odette, ali polako počinje da gubi razum i sve više postaje kao Odile, Crni Labud.

Moj osvrt:
Black Swan je priča o životu i umetnosti, o tome kako glume jedno drugo, kako utiču jedno na drugo, kako prave pakao jedno drugom, kako se prepliću i kako se u jednom momentu granica između njih izgubi. Ne postavlja se pitanje ko se čemu ovde podređuje. Black Swan je potraga za skladom umetnosti i života a ta potraga mora ići bolnim putem. 

 

Šta je u umetnosti bitno? Jedinstvenost. Umetnici koji se pamte su oni koji su u svoj rad udahnuli nešto svoje. Možete do savršenstva kopirati nečiju izvedbu ali vi ste onda savršen plagijator. Na scenu morate doneti nešto što bi vas izdvajalo od drugih. Nina dobija pohvalu da savršeno tehnički izvodi svoj ples ali mora da u jedan deo udahne emociju da donese nešto svoje. I to joj ne polazi za rukom. Njen odgovor je da želi da bude savršena. I upravo to shvatanje savršenstva je pogrešno. Takvo shvatanje je kalup, to je standard koji je neko drugi postavio. Da bi bio jedinstven, moraš da odlutaš od toga, da unaprediš to. To je jedan od razloga zbog kog Nina vidi svoje lice na drugim osobama. Odsustvo jedinstvenosti. 

 

Ako pogledamo Ninin život, sve je kao i u njenom plesu. Sve je na mestu, sve je pod koncem ali ne vidimo nigde njenu volju u tome. Ovde joj je sve diktirano od strane majke. Dakle i ovde je sve savršeno, zar ne? I onda imamo situaciju gde umetnost glumi život. Sve treba da bude pod koncem. Ali opet, nama sa strane koji to gledamo, nešto ne štima, zar ne? Prva stvar, ne vidimo ko je to zapravo Nina. U ovoj situaciji, to je bolno i pogrešno. Šta onda tu fali? Emocija. Ona ne pokazuje ništa posebno. Pojavljuje se pucanje u vidu ranica na telu ali emocije su i dalje zaključane unutra. 

 

Šta je krajnji cilj ovde devojke? Da postane velika, da igra na velikoj sceni. Ona ispred sebe ima neuspešan rezultat a to je njena majka koja se nije ostvarila. Završila je kao tužna žena koja svoju ambiciju želi da ostvari kroz ćerku i ćerka treba da joj bude sve što ona nije bila. Tužno, zar ne? Šta je druga strana medalje. Bet (Vinona Rajder) koja je velika balerina, zar ne? Ona je sve ono što Nina želi da bude. Čekaj, kako je onda Bet skončala kao pijanica, polomljena u bolničkom krevetu i ostavljena od svih. U čemu je onda perspektiva? Čemu onda Nina stremi? O tome nešto kasnije. 

 

Elem, Nina tog nevinog belog labuda igra savršeno. Crni labud je nešto sa čim ima problem. U jednom momentu instruktor joj kaže "You could be brilliant but you are coward" (Mogla bi biti sjajna ali si kukavica). I tu je odgovor na problem. Ako se vratimo na Ninin život, tu je gomila stvari koja nije ok. Mnogo distrakcija, mnogo stvari koje ona verovatno ne želi. Problem je u tome što ona ćuti. Moraš da imaš svoje ja. Moraš da izraziš mišljenje. Moraš nekada da budeš ono što većina ne želi od tebe. Moraš da se oglasiš. Moraš da poslušaš nekada svoje srce, glavu, instinkt, polni organ, bilo šta. Samo kreni nekada putem koji je tvoj. To je oslobađanje emocija ali ne bilo kojih. To je oslobađanje emocija koje ne robuju pritiscima, standardima i klišeima. 

 

I tu u igru uskače Lili (Mila Kunis). Ona je sušta suprotnost Nini. Prvo, želim da pohvalim odabir glumice. I u načinu na koji njih dve glume i kako se dojme, one su velika suprotnost. Mila Kunis je opuštena, ležerna dok je Natali više diskretna i uzdržanija. Aronofski je znao kako da odabere definitivno a za ovu ulogu mu je zaista trebao neko ko je totalna suprotnost. Zašto? Zato što je Lili zapravo Ninina druga strana. Ona je ono što se oslobađa iz Nine. Prvi dokaz za to - koliko puta vidimo Ninino lice umesto Lilinog? Eto nas. Nije ovo tako komplikovano. 

 

Nina jako dugo ima problem sa tim da prigrli ovu svoju stranu. Nije tu stvar želje. Ona to želi i to nam se najbolje govori u jednoj erotskoj sceni između njih dve. Nema koketiranja sa tom drugom stranom. Taj momenat prepuštanja je sve rekao. Ono što je potrebno je da Nina u potpunosti prihvati ovo. Da bude to što želi da bude nemajući problem sa tim da je drugi prihvate takvom. Mora da pogazi nešto što je bila u isto vreme a to nije lako.

 

To prihvatanje traje do samog finala koje je krunisano velikim sukobom ova dva (a zapravo jednog) lika. Nisam opominjao za spojlere ali shvatili ste već. Ako niste gledali film, možete obustaviti čitanje i ispraviti propust. Elem, Lili je upravo ona strana koju Nina mora da prigrli. Lili je oslobođeni duh koji postupa po sopstvenom instinktu. To je ono što Nini fali kroz ceo film. Da bi donela nešto svoje ona mora da bude jedno sa Lili. I onda vidimo naizgled brutalno ubistvo gde Nina ubija Lili. Nema ovde ubistva braćo i sestre. Ovo je momenat u kom Nina prihvata tu drugu stranu i ovakva Lili je nepotrebna. Da bi na scenu donela crnog labuda, Nina postaje taj crni labud. Lili ne napušta scenu. Zajedno su tu. 

 

Vratićemo se još ovome. Hajde da na brzinu iskočimo iz ovoga i vratimo se na Ninin život. Ovo ubistvo je bilo kulminacija, definitivno prihvatanje i oslobađanje te druge Ninine strane. I kada prvi put vidimo Ninu van svih onih kalupa i okova, u tom momentu Natali Portman blista. Njen osmeh je oslobađajuć. Njeno lice prelepo. Ovde se umetnost preliva na život i tera Ninu da se menja. Transformacija u crnog labuda nije samo na sceni. Da bi ona na sceni valjala, moraš da je poznaješ i u pravom životu. Znate već nebrojene priče o tome kako su se mnogi glumci pripremali na svoje uloge. Obični ljudi bi poludeli verovatno. Ovo odricanje koje umetnost zahteva je prihvaćeno kroz promenu koju vidimo na ovoj ženi. Vidite li kako se gubi ta granica između umetnosti i života?

 

Vratimo se onda na ono ubistvo i smrt. Veliko pitanje na kraju je "da li je Nina umrla". Da li se ona ubila? Vratimo se nazad. Beli labud umire na kraju baleta. Veliki umetnik će vas ubediti u ono što glumi. To je jedna od stvari koja nam se govori. Druga stvar, kroz ceo film mi pratimo Nininu transformaciju u tog crnog labuda. Posle svega što se desilo, posle te transformacije, mislite li da će Nina ostati ista ona sa početka filma? Mislite li da transformacija u čoveku ne ostavlja posledice? Braćo i sestre, ne umire Nina, već umire Nina koju znamo. Nova Nina je tu. Zvezda je rođena. To ima svoju cenu. 

 

Kada na sceni vidimo konačnu transformaciju u crnog labuda, vidimo je i fizički. Mala zamerka ovde je što su se predugo zadržali na tom efektu u kom vidimo Ninu koja ima crna krila labuda. Mogli su to uraditi na kratko i vratiti je u njen crni kostim. Zašto? Zato što nas je Natali Portman fanscinantnom glumom već ubedila da je taj crni labud. Ta transformacija se vidi u njenim pokretima, u njenom stavu, na njenom licu, u njenim očima. Fenomenalna gluma koja je ovde trebala da iznese scenu više nego efekti. Bravo. 

 

Kada sam pomenuo perspektivu, videli smo dva kraja koja nisu dobra. Nininu majku koja se nije ostvarila, Bet koja se ostvarila ali je loše skončala. U čemu je onda poenta? Zašto bi radili ovako nešto? Braćo i sestre, neke stvari vredi raditi zbog jednog prokletog momenta harmonije, jednog momenta u kom bi se osetili savršeno, u kom bi bili ostvareni i savršeni. Možemo onda reći da je svaki naš korak ka tome vredeo. Posle toga može sve biti lagani put na dole. Možemo postati nebitni. To nam govori donekle i ta Ninina simbolična smrt. Taj momenat veličine je bitan. To je momenat u kom smo besmrtni. Sve posle toga... Ko će ga znati. Ako živiš nešto, da li je bitno kakav je kraj ako si to nešto ostvario? Ne treba mi odgovor. Ne znamo ga. Za sada samo stremimo ka zvezdama.

Zanimljivosti:
Natali Portman je godinu dana išla na časove baleta. Dok film nije pronašao investitore, ona je te časove plaćala iz sopstvenog džepa. Aronofski je pokušao da stvori netrpeljivost između Natali Portman i Mile Kunis kako bi se to što bolje odrazilo na likove. Nikada im nije dozvoljavao da gledaju scene u kojim glumi samo ova druga. Slao je pogrdne poruke jednoj o ovoj drugoj. Ali mu nije uspelo jer su njih dve dobre prijateljice i u privatnom životu.Natali je izjavila da joj je od plesa teže palo to što je morala da promeni svoj glas zato što je Aronofski kritikovao da je previše dečiji. 

 

I Natali i Mila su izgubile po oko 15kg za potrebe snimanja. Natali je na snimanju ovog filma upoznala svog budućeg muža. Film je imao jako mali budžet. Desilo se da je natali iščašila rebro i tražila doktora ali su joj odgovorili da nemaju doktora jer nije bilo novca za njega. Fizioterapeut je doveden da joj pomogne. Aronofski je rekao Natali da ostane u ulozi i ta scena je završila u filmu. U jednoj sceni vidimo Ninu kako jede pola grejpa i kuvano jaje. To je dijeta koju smo videli u drugom filmu Darena Aronofskog - Requiem for a Dream. Sara Lejn je bila Natalin dubler. Posle ovog filma, Natali nije želela da snima scene u kojima je gola.

Naj scena:

Crni labud

Moja ocena: 9/10