The Omega Man (1971)

Kod nas nazvan: Poslednji Čovek
Žanr: Akcija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Boris Sagal
Glumci: Charlton Heston, Anthony Zerbe, Rosalind Cash...

Priča:
Vojni doktor Robert Nevil se bori da pronađe lek za zarazu koja je izbrisala skoro svu svetsku populaciju. Zaraženi su postali opasnost i zajedno sa zarazom prete istrebljenju i poslednjeg zdravog čoveka.

Moj osvrt:
Koliko znam, postoje tri filma snimljena po romanu Ja Sam Legenda. Prvi je Last Man on Earth sa čuvenim Prajsom koji još nisam pogledao, drugi je The Omega Man a treći pomalo mlak I am a Legend sa Vil Smitom u glavnoj ulozi. Nakon gledanja ovog ostvarenja, mogu reći da sam veoma zadovoljan. Pre svega imamo tu pričicu o čoveku koji je ostao sam. Odlično se vide rezultati te usamljenosti, potrebe za ljudskim razgovorom ali i potrebe za ženom. Odično je urađeno što je izbačena svaka patetika iz toga, pogotovu u ovom delu kada su žene u pitanju. To ćete videti najbolje u jednoj sceni sa lutkama. Jednostavno i efikasno, dovoljno da se sažalite na ovog čoveka ali i da se identifikujete sa njim. Srećom ova priča nije ceđena u nedogled jer bi prerasla u nešto teško za gledanje. 

Što se tiče zaraženih, imamo mnogo bolji pristup nego u najnovijem filmu rađenom po Metisonovoj knjizi. Zaraženi su svesni, mogu da razmišljaju, da razgovaraju, nisu oni glupavi CGI vampiri iz nove verzije. Samim tim, kako mogu da rezonuju, to ih čini opasnijim protivnicima. Ovde su više organizovani poput kulta, a to mi, ukoliko ne vređa inteligenciju (Kill List) veoma prija i volim takve filmove (Wicker Man, Ninth Gate). Možda je mali problem sam izgled tih zaraženih, jer deluju kao razumni zombiji, ali dobro, ne treba zakerati. Dopada mi se kako su osmišljeni njihovi stavovi. Oni rezonuju da ih je nauka dovela do ovog stanja u kom se nalaze pa preziru sve što je mašina ili aparat. Takođe, pokazuju onaj glupavi deo ljudske prirode, "ako sam ja u sranju, bolje da svi budu". 

Dopalo mi se i to što su ljudi koji su pravili film imali muda da se poigraju sa dve stvari. Prva je surovost od koje film ni malo ne preza. Neke od ovih stvari zaista nisam očekivao u filmu sa početka sedamdesetih. Druga stvar je su sudbine nekih likova. Nema onoga na šta smo navikli "on je klinja, neće njega". Dosta je i simbolike vezane za čoveka i čovečanstvo sa posebnim osvrtom na destruktivnost ljudi, što je i očekivano s obzirom na temu filma. Naravno, zaraza je nastala zbog igrarija sa nuklearnom energijom za koje su kriva politička zbivanja ... klasika. Postoje i stvari koje mi se baš i nisu svidele. Muzika je dobra i na nekoliko mesta je uklopljena fino, ali na nekim je potpuno neočekivana i smanjuje efekat scene. Sledeća stvar je razmišljanje jednog klinca. Ok, kontam da pokušavaju da nam kažu kako su dečica dobra, nevina i još neiskvarena ali ono što uvek dobiju time je da deca ispadnu prilično glupa. Srećom (uslovno rečeno), rezultat tog razmišljanja je bio odličan šok pa je izvuklo celu situaciju. 

Poslednja stvar je sam kraj. Sasvim sam ok sa krajnjim rezultatom, film i jeste tako trebao da se završi, ali mislim da su morali da se više potrude oko ovoga. Ima efekat, ali zbog traljave izvedbe gde im je samo simbolika bila bitna, nekako ostaje nedovoljno upečatljiv. Definitivno su morali osmisliti efektniji kraj, naravno sa istim rezultatom. Bez obzira na to, ovo je svakako bolji film od onog sa Vil Smitom. Ostaje mi da overim i verziju sa neponovljivim Prajsom i utvrdim koja verzija je najbolja.

Zanimljivosti:
Pošto je bilo preskupo napraviti pust deo metropole, producent je pronašao deo Los Anđelesa koji nije imao radnji i vikendima je izgledao prilično pusto, tako da su sve scene na otvorenom snimane tamo. Čarlton Heston je pročitao knjigu i bio je oduševljen idejom da se napravi film po njoj, potpuno nesvestan da već postoji jedna snimljena verzija. Sam Matison je izjavio kako mu se dopada film bez obzira na to što se prilično razlikuje od knjige. Rozalind Keš je rekla da joj je bilo čudno da snima ljubavnu scenu sa Hestonom pod izgovorom da je čudno spavati sa Mojsijem aludirajući na raniju Hestonovu ulogu.

Naj scena:

Transformacija jedne osobe. Potpuno neočekivan događaj koji efektno pojačava nastupajuću dramu. Naravno, sličica nema veze sa tim jer bi bila spoiler.

Moja ocena: 7/10

The Next Three Days (2010)

Kod nas nazvan: Sledeća Tri Dana
Žanr: Kriminalistički | Drama | Ljubavni | Triler
Režija: Paul Haggis
Glumci:  Russell Crowe, Elizabeth Banks, Liam Neeson...

Priča:
Policija upada u kuću porodice Brenan odvodeći Elizabet, suprugu i majku, optužujući je za ubistvo. Nemoćan da joj pomogne legalnim putem, suprug odlučuje da preuzme stvari u svoje ruke.

Moj osvrt:
O kako je ovo dobar pokazatelj kako treba praviti filmove ovog tipa. Od kako se pojavio čuveni Prison Break, svi se trude da što više spektakularizuju celu priču oko planiranja. Kao fazon je da glavni lik isplanira boga oca, što ne bi deset ljudi isplaniralo u deset života. To smo progutali jednom, zato što je bilo simpatično, zato što je prikazano na dobar način i zato što je bilo tako prokleto zarazno. Braćo i sestre, neko se odlučio da napravi nešto više, nešto prihvatljivije. 

Suprug optužene (Rasel Krou) videći da nema nade, pokušava na sve načine da isplanira njeno bekstvo. Način na koji je to ovde predstavljeno je za svako poštovanje. Ok, ima tu nekih sitnih detalja koji baš i nisu najuverljiviji, nekoliko zgodnih slučajnosti, ali imamo jedno realno planiranje, realno proučavanje situacije, realno sagledavanje okolnosti, što posle mnogo iskenjavanja u filmovima slične teme dođe kao melem na ranu. Najveći deo planiranja je vidljiv. Neke stvari će vam biti momentalno jasne, neke ćete tek kasnije skontati ali neke će biti ostavljene za finale, čisto da imamo i višnjicu na šlagu na torti. I to što je ostavljeno za finale, nije nikako nerealno, preterano ili nešto čega pametan čovek ne bi mogao da se seti. To je jednostavna stvar ali ispadne finesa. 

Uz nekoliko sitnica, postoji jedna jedina stvar koja mi se baš nije dopala. Glavni lik je isplanirao zaista dosta dobrih stvari, ali postoji jedan previd koji će podići celu dramu u filmu. Kontam da im je trebalo zbog pojačavanja napetosti ali nekako mi nije logično da je čovek prevideo tako nešto. Kada krene bekstvo, tu je dobri stari osećaj napetosti kada imate utisak da biste svarili topovsko đule pod uslovom da možete da ga progutate. Bez te tenzije, bekstvo u bilo kom filmu, seriji, priči nema smisla. Kada bi se film zasnovao samo na ovome, bio bi dobar, ali ništa više od toga. Filmom dominira opaka drama. Čovek koji ostaje sam sa sinom mora da se izbori sa tom situacijom, mora da se izbori sa činjenicom da mu je žena u zatvoru i da ništa ne može da uradi povodom toga. 

Genijalno je prikazano kako jedan običan čovek kreće da radi nešto što nikada nije mogao da zamisli. Ako ste gledali Prison Break, setite se kojom lakoćom je Skofild izveo tzv. pljačku banke. Laganini, elegantno, izbole ga... to radi svaki dan, zar ne. Malo sutra. Pogledajte samo jednu scenu u kojoj Krouov lik mora da radi nešto opasno i/ili nezakonito i videćete reakciju običnog čoveka, svu paniku, strah, preznojavanje, neodlučnost. Ono što pojačava samu dramu je i ono što je treći aspekt filma. To je pitanje da li je lik Elizabet Benks zaista izvršio ubistvo. Zamislite sada koliko je ovo dobro kada vam to pitanje visi nad glavom ceo film a njime se bave ukupno nekoliko minuta. 

Znači nema onog podsećanja "nisam kriv" ili konstatnog potenciranja da neko nije kriv gde odmah skontate da jeste, ili obratno, potenciranja da je sigurno kriv ali prc, ispostavi se da se desilo nešto što se desi ređe nego pošten čovek kod nas na vlasti. Nema toga. To pitanje vam ceo film visi nad glavom ali ne vidite skoro nikada nešto što bi moglo da vam da odgovor. To je vešto sačuvano za kraj. Na kraju, opet imamo po mom mišljenju suvišne stvari vezane za neko dugmence. Mislim da je to bilo potpuno nepotrebno, ali dobro, ne škodi mnogo.

Zanimljivosti:
Elizabet Benks je već igrala ženu optuženu za ubistvo u seriji Red i Zakon (Law & Order). Tehnika pravljenja lažnog ključa koja se vidi u filmu je predviđena za cilindrične brave. Na aerodromu, kada agent proverava lica traženih osoba, među licima na ekranu se vidi i Bin Ladenovo.

Naj scena:

Od momenta kada počne bekstvo, ne zna se koja je scena bolja od koje.

Moja ocena: 8/10

F/X (1986)

Kod nas nazvan: F/X - ubistvo trikom

Žanr: Akcija | Kriminalistički | Triler

Režija: Robert Mandel

Glumci:  Bryan Brown, Brian Dennehy, Diane Venora...

Priča:

Čovek koji se bavi specijalnim efektima za film unajmljen je od ljudi iz vlasti da lažira smrt jednog zaštićenog svedoka. Iako sve izgleda jasno kao dan, ceo plan propada i dobija neočekivan epilog.

Moj osvrt:

Ideja da se unajmi čova koji se bavi specijalnim efektima da lažira ubistvo zaštićenog svedoka možda jeste pomalo naivna ali nije tako loša. Ako ništa drugo, lako zainteresuje. E sada, problem je sam taj plan koji nam se ne prikazuje baš u potpunosti tako da samim tim ima veliki broj rupa. Znamo da to nazovi ubistvo treba da se desi u restoranu, znamo da će restoran biti prepun preobučenih policajaca i to je to. Imamo nekoliko dobrih scena u kojima se priprema taj događaj, ali ne mogu da se otmem utisku da je moglo biti još stvari i detalja.

Takođe, glavni lik mnogo naivno prihvata to da on bude izvršilac tog nazovi ubistva. Ok, jeste lova u pitanju, ali neko ovako genijalan ne sme baš tako lako da prihvati (čitaj nasedne na) ovakvu ponudu. Takođe, geslo ljudi koji ga unajmljuju je da ne ostavljaju nikakve tragove, a pokazuju se kao žestoko traljavi i imaju mnogo rupa u planiranju. Ok, ne verujem da su baš gledaoce smatrali naivnim ali verujem da su hteli da pruže nešto uz šta ne treba da puno misliš... opustiš se i voziš. Tako i treba gledati ovaj film. Imamo taj zajeb koji je smešten našem glavnom liku koga tumači jedan od nasimpatičnijih ružnih likova Brajan Braun, i imamo njegovu jurnjavu da otkrije šta se to zapravo desilo.

Naravno, kroz celu svoju borbu protiv negativaca koristiće ono što najbolje zna. E sada, nećete tu dobiti bog zna šta što se tiče tih efekata, ali će biti dovoljno zabavno da vas zabavi i drži pažnju. Imaćemo nekoliko maskiranja i dosta trikova. Kasnije se u priču uključuje simpatični detektiv koji baš i ne radi po propisima. Tu opet postoji problem da taj pajkan mnogo lako konta ili otrkiva neke činjenice. Ali dobro, ako smo već ovo ispred prihvatili, ne bi trebalo ni ovo da nam smeta. Vezano za taj slučaj nazovi ubistva, neke stvari se neće otkriti ni nama gledaocima do samog kraja tako da i tu imamo nekoliko simpatičnih stvari za videti.

Vrhunac zabave je završni duel u kom glavni lik koristi gomilu trikova u sukobu sa znatno nadmoćnijim neprijateljem. Ovo jeste veoma naivno, pogotovu kada se ima u vidu da on ne poznaje kuću u kojoj se nalazi i da se u kući nalazi nekoliko opasnih likova. Bez obzira na to, svako od rešenja koje je on pronašao kako bi eliminisao nekoga je prilično originalno. Zato nemojte puno da mislite ako odlučite pogledati ovo. Opustite se i neka vas zabavi ovaj simpatični triler iz osamdesetih. Barem se nije trudio da pruži nešto pametno a ispao truba poput Unknown-a.

Zanimljivosti:

Džon Stirs, čovek koji se bavi specijalnim efektima za potrebe filma je izjavio kako je više puta sarađivao sa vladom kako bi za njih lažirao mnoge stvari. Prvi film Anđele Baset. Posteri za filmove Zombie, Fade to Black i It's Alive vide se u Tajlerovoj sobi. Takođe pominje se još jedan film, I Dismember Mama.

Naj scena:

Kraj koji ne želim da vam odam sličicom

Moja ocena: 6/10

Domaći filmovi, statistika i random stvari

Pre svega, bilo je jače od mene i morao sam sa vama da podelim ovu sličicu. Braćo i sestre, vreme je da diskusiju o domaćim filmovima privedemo kraju. Ja ću izneti moje predloge a vi mi recite šta mislite o tome kako bi našli optimalno rešenje. Takođe, osvrnuću se još malo na minuli rad, izneti neke statističke podatke. Broj čitalaca raste tako da sada blog ima 382 redovna čitaoca. Posebno mi je drago što je porastao broj čitaoca iz zemalja bivše Jugoslavije. Tamna strana medalje je da su se pojavili ljudi koji neovlašćeno kopiraju i menjaju moje tekstove. Od ljudi sa kojim sarađujem tu su samo Bašta Balkana, blog hororfilmovi.blog.rs. i filmpedija.com tako da je tamo legalno sve što ima moje ime. 

Što se tiče plagijatora, nemam nameru išta čitniti jer vidim da se čitaoci trude da skrenu pažnju odakle je tekst došao, hvala vam i na tome.  Kada završim obaveze Master rada za fakultet, počeću zvaničnu saradnju sa još jednim sajtom, ali o tome ćete blagovremeno biti obavešteni. Povremeno pogledam i šta sam pisao u prvim postovima i mogu da kažem da ima filmova o kojima savršeno ništa nisam rekao tako da pre ili kasnije planiram neke tekstove napisati ponovo. Takođe, ima filmova koje sam u početku bloga verovatno nezasluženo nablatio pa ako se desi da na drugo gledanje promenim mišljenje, rado ću objaviti novi tekst. Što se tiče tih siromašnih prikaza, možete slobodno poslati predloge o čemu bih mogao pisati ponovo. 

Mnoge ljude zanima i sistem kojim biram filmove i kada će koji doći na red. U ovom pasusu ide objašnjenje tako koga ne zanima neka ga preskoči. Svaki film koji predložite ide u watchlist (listu za gledanje) koji imam na imdb-u. U istu listu smeštam i filmove koji mi se gledaju a koje niste predložili (ili ih predložite nešto kasnije). U principu izbor filmova se vrši na sledeći način. Gledam prvo najstariji film u toj listi i potom četiri naredna filma vršim dobrim starim sistemom zvanim ofrlje (što znači pomoću programčića koji nasumično bira broj), i tako u krug. Svaki film koji predložite će pre ili kasnije, sigurno biti komentarisan.

E sada ono što je glavna tema posta, moja ideja koja se tiče domaćih filmova. Većina vas je izglasala da želi da čita o domaćim filmovima, tako da će ih biti ali moja odluka je da to bude jedan film mesečno i ta odluka je definitivna. S obzirom na kultni status nekih stvari poput Maratonaca, Balkanskog Špijuna, Ko To Tamo Peva, kao i nekih filmova koje je svako od nas gledao barem stotinak puta, moja ideja je da se ne bavim tim filmovima. Iskreno, teško da bih vam mogao reći nešto što ne znate o nekom kultnom filmu. Takođe, ne želim da se neka od mojih mišljenja shvate pogrešno jer kontam da bi dugačak tekst o tome kako je Boj Na Kosovu trebao biti opak istorijski spektakl od 3,4 sata a ne svršavanje na narodne epske pesme (koje izuzetno cenim i volim) mogao da uvredi nekog ili da ode u smeru u kom ne želim. Moja ideja je da se bavim našim novijim filmovima. 

Ako ipak nekog zanima moje mišljenje o nekom od ovih kultnih stvari, može uvek da me kontaktira putem mail-a pa ćemo rado razmeniti mišljenja. Ne isključujem mogućnost komentarisanja nečeg starijeg ako ne spada u ove filmove kojim znamo napamet svaku izgovorenu rečenicu. I dalje ostajem iza odluke da ne komentarišem Srpski Film. Što se tiče mog mišljenja, smatram da je to dobar film sa nekim suvišnim stvarima za koje je trebao biti ostavljen samo nagoveštaj. Moja ocena bi bila negde između 7-8 i slažem se skoro sa svim što je Dejan Ognjanović izneo na svom blogu i to je sve što ću reći o ovome. Sada je red na vas, udrite po komentarima i predlozima na bilo šta što napisah ovde...

The Other Guys (2010)

Kod nas nazvano: Rezervni Igrači, Murjaci s klupe
Žanr: Akcija | Komedija | Kriminalistički
Režija: Adam McKay
Glumci: Will Ferrell, Mark Wahlberg and Derek Jeter

Priča:
Posle smrti kolega, dvojici policajaca se otvara šansa da postanu heroji. U tome ih ometa mnogo stvari, od čudnih događaja, preko manjka sreće do njihovih ogromnih karakternih razlika.

Moj osvrt:
U samom početku film je prikazao nekoliko karakterističnih stvari. Recimo imamo jedan ludački skok sa zgrade sa predvidivom završnicom. Bez obzira na predvidivost, taj skok je odličan fazon. Kasnije imamo jednu tuču. Imamo ih zapravo nekoliko u filmu, ali sve sem jedne se zasnivaju na ludačkoj akciji. Ok je to za videti ali me ne zanima toliko u komediji. Tuča o kojoj pričam dešava se na saharani gde se dva policajca šibaju u najvećoj tišini. Nije samo to sjajno već i reakcije njihovih kolega. Ima još nekoliko takvih detalja koji čine ovaj film veoma zabavnim i sigurno mu podižu ocenu. E takve stvari su poželjne u komedijama, fazoni koje ćemo pamtiti. 

Problem je što se kasnije većina filma zasniva na otkrivanjima novih stvari vezanih za Farelov lik. Ok, skontali smo da je on šonja na početku ali posle nam se otkrivaju neke neverovatne stvari vezane za njega. Tu je očevidan manjak mašte jer van fazona vezanog za to kojim se on poslom bavio u prošlosti, sve se svodi na to koliko je on uprkos svim očekivanjima, dopadljiv suprotnom polu. Takođe, ono što mi se ne dopada, ni Volberg ni Farel nisu dostavili ništa karakteristično tako da bi ove dve uloge manje više moglo mnogo njih odglumiti. Mnogo više su dostavili Semjuel L. Džekson i Dvejn Džonson za svojih pet minuta u filmu nego ova dvojica za ceo film. Sledeća neubedljiva stvar je odnos između dva glavna lika. Uopšte se tu ne vidi hemija. U početku se oni ne mirišu baš najbolje i naravno, odmah skontate da će to završiti nekim velikim prijateljstvom. 

Problem je što tu uopšte ne vidimo neku povezanost između njih dvojice. Sve mi to deluje kao sa početka filma, jedino što je drugačije je to što se poznaju više. Nekako mi je falio taj momenat. Recimo ako ste gledali Nindžu sa Beverli Hilsa, sećate se sigurno kada Kris Farli pobesni i krene da viče "No one messes with my brother" što je jedan odličan momenat i sjajan pokazatelj kako krunisati ovakvu povezanost između dva lika. Veliki značaj se ovde pridaje slučaju koji se istražuje. Kontam da u komediji to ne mora da bude baš beznačajno ali ovde su preterali. Sve vreme dok traju priče o tom slučaju sam imao osećaj da gledam neki triler. Iskreno koga boli zadnjica za ovoliko detalja u policijskoj istrazi u jednoj komediji. Nije to nužno loše ali posvećivanje ovoliko pažnje jednom slučaju pronevere novca je ubijalo onu vedru atmosferu koju komedija donosi. 

Pozitivna stvar je i pojavljivanje mnogo poznatih glumaca u sporednim ulogama, pre svega mislim na likove poput Semjuela Džeksona, Dvejna Džonsona i Majkla Kitona koji su iskorišćeni odlično, ali i na Reja Stivensona i Stiva Kogena koji su mogli dobiti i više prostora. Da zaključim, ovo je komedija koju svakako treba pogledati i to zbog nekoliko odličnih fazona, što krupnijih, što sitnijih (npr. osobina Volbergovog lika koji je naučio sve i svašta kako bi mogao ismevati ljude koji to zapravo rade). Sve ostalo nije naročito impresivno, ali i ovo je dovoljno da zabavi.

Zanimljivosti:
Na posteru za film, Volberg i Farel imaju isti broj značke.

Naj scena:

Tuča u tišini posle sahrane.

Moja ocena: 6/10

Brick (2005)

Kod nas nazvan: Cigla
Žanr: Misterija
Režija: Rian Johnson
Glumci: Joseph Gordon-Levitt, Lukas Haas, Emilie de Ravin ...

Priča:
Brendan, inteligentni osobenjak dobija poziv od devojke koju voli. Preplašena zbog nečega, ona traži pomoć od njega. On ima malo vremena da je pronađe, ali kada to učini, na njemu je da razreši misteriju njenog ubistva.

Moj osvrt:
Najveći kvalitet ovog ostvaranja je izbegavanje svakog šablona i svih mogućih klišea. Počnimo od glavnog lika. Na prvi pogled on izgleda kao klasični primer "štrebera" i šonje iz filmova koje smo milion puta gledali. Prvi utisak vara jer ovo je jedan od najsimpatičnijih likova koje sam gledao na filmu. U tumačenju sjajnog Džozef Gordon-Levita, lik Brendana pre svega pokazuje genijalno planiranje. Nije to ono neverovatno genijalno useravanje tipa Majkl Skofild već je ovde pokazana umetost donošenja brze odluke i brzog rezonovanja. Tu dolazimo do jednog problemička, a to je da ako gledate ovaj film bez (dobrog) prevoda, zbog brzih razgovora, mogu vam promaći mnoge stvari. 

Obično ovakvi "štreberi" budu plašljivi i budu žrtve zlostavljanja od strane fizički nadmoćnijih. Braćo i sestre, ovaj lik ne da ima onu stvar, već kada svoju inteligenciju ukomponuje sa hrabrošću, dolazi do opako zanimljivih scena. Jednostavno, umesto svega što očekujete, dobićete ono suprotno i meni je to sasvim dovoljno da pokažem poštovanje prema nekom ko se trudio da napravi nešto drugačije. Priča jeste klasično detektivska, i ne doprinosi ona mnogo kvalitetu filma, ali praktično ceo film je razrešavanje jednog nesrećnog slučaja. Nema zaustavljanja na nekim usputnim stvarima, bukvalno svaka scena nas vodi ka rešenju misterije. Kako su scene prilično brze, razgovori kratki i efikasni, dinamika filma je na veoma visokom nivou. Opet, to može biti problem ako niste dovoljno pažljivi, mogu vam promaći neki detalji. 

E sada, tu možda nevelikost ovog samog slučaja dolazi u pomoć, pošto nema puno likova niti događaja koji bi morali da se analiziraju, ali svakako ostavlja bolji utisak ako pohvatate sve detalje. Možda je taj slučaj mogao biti malo maštovitiji, mogle su se uključiti možda i neke čudne okolnosti što bi svakako doprinelo šarenolikosti filma. Ovako imamo klasičnu priču o ubistvu i kompleksnosti događaja koji su doveli do toga. Kada su se već odlučili za ovu varijantu, dobro je što se nisu upustili u velika filozofiranja i bespotrebne obrte. Nekako mi je sve vreme smrdelo da će upravo to da se desi, videćemo nešto što kao nismo očekivali a već smo se umorili od sličnih stvari. Ne, ovde su samo skrivani delići slagalice koja čini konačno rešenje. Kada sve to legne na mesto, ne možete biti nezadovoljni. 

Odlična stvar je i to što je film u isto vreme i užasno ozbiljan ali i neverovatno zabavan. Kolika god bila ozbiljnost nekih scena, one će vas slatko nasmejati i to pre svega zahvaljujući ljudima koji su osmislili ovako dobar lik. Na kraju ću još samo dodati da je i muzička podloga odlična. Nisam prepoznao niti jednu melodiju, ali mi je svaka odlično legla jer svaka od njih je pojačavala efekat onog što vidimo. Ovaj film svakako predstavlja nešto drugačije, nešto osvežavajuće, što nismo videli mnogo puta. Topla preporuka svima.

Zanimljivosti:
Ceo film je editovan na kućnom računaru. Rajan Džonson je scenario napisao 1997. ali je tek posle šest godina uspeo finansirati projekat.

Naj scena:

Potpuno rešenje misterije

Moja ocena: 7/10

Monsters (2010)

Kod nas nazvan: Čudovišta
Žanr: Drama | Naučna fantastika | Triler
Režija: Gareth Edwards
Glumci:  Scoot McNairy, Whitney Able, Mario Zuniga ...

Priča:
Šest godina posle invazije vanzemaljaca, novinar mora da sprovede Amerikanku kroz opasnu zonu do granice SAD.

Moj osvrt:
Još jedan žestoko najavljivan i veoma hvaljen naslov odlučih baciti na meni. Odmah na početku skontah da će ovo biti neka varijanta slabašnog Cloverfield-a. Ustvari prevario sam se, Cloverfield je za ovo oskarovac. Iskreno, ne pamtim da sam još od mučenja sa Hunger Games gledao veću glupost od filma. Na samom početku se pojavi čudovište koje hrabri marinci srede i onda imamo sat i po priče kako jedan novinar mora da otprati devojku do Amerike. Prvo joj pronalazi prevoz koji će je voditi bezbednim putem ali se to naravno zakomplikuje pa moraju ići opasnim. 

U principu ovaj film sadrži balavljenje dvoje užasavajuće dosadnih likova. Kao ona ima verenika, kao on je razveden od žene i ima sina koji i ne zna da mu je ovaj otac, kao on joj se posle 5,6 sati od prvog susreta udvara, kao ona ga odbije, pa se kao ujutru ona predomisli ali je on kao bio tužan pa se napio pa u krevetu skončao sa nekom prostitutkicom, pa se kao ona uvredi time što vidi, pa kao njih dvoje putuju narednih sat vremena filma do Amerike, pa se kao utvrdi da je i tamo sranje, pa se kao pojave one zveri, pa se ovih dvoje trijumfalno poljube, pa se kao ja pitam da li sam normalan kada ovo smeće nisam prekinuo gledati posle pola sata. Namerno nisam upozoravao da vas ovde čekaju spoileri zato što biste morali biti debelo unazađeni da ne skontate šta je poenta filma i šta će se u njemu desiti. Opet smo mi ljudi veća čudovišta od samih čudovišta. Gle čuda i originalne ideje. Kao da nam to stotine filmova nisu servirale. 

Od sat i po filma, najviše 5 minuta ćete videti neka čudovišta i to je to. Ostalo vreme ćete osećati silovanje mozga ekstremno glupim konverzacijama dvoje nezanimljivih i antipatičnih likova sa sve predvidivim i jadnim romantičnim predznacima. Ko to voli, nek izvoli, ali ovo smeće, bez pretnje smrću ili za ogromne novce, ja više pogledati neću. Što se tiče tih čudovišta, prvi snimak je televizijski pa se ne vidi najbolje kako izgledaju, pa to može i da prođe. Kada ih vidite, utvrdićete da su to CGI oktopodi kojima su dodali još pipaka koji će izigravati noge. Ona vazda kritikovana čudovišta iz Mista su mama za ovaj očaj ovde. A uostalom, kakva god da su bila ta čudovišta, nije vredelo čekanja da ih vidim. 

Snimajte dvoje običnih likova kako pričaju o svojim bakama, bubuljicama, o tome šta vole da rade, kakvu kafu piju, koji im je omiljeni hit Branke Sovrlić i ubacite šablonska muvanja i predvidiva zaljubljivanja i dobićete ovaj film. Čudovišta zanemarite, ona ovde nemaju svoje mesto. To je nezavisan filmić od 5,6 minuta koji je dodat u ovo đubre da bi ono dobilo na publicitetu. Sve one pohvale o jezivoj priči, o sjajnoj ideji, o neverovatno prikazanoj ljudskoj sudbini zanemarite. Ko je o tome pričao, nije gledao ovo. Mogao bih svaku od tih pohvala da opovrgnem gomilom činjenica, ali mislim da vam je već jasno. Kloverfild, iako je omanuo, barem je zanimljiv za pogledati i ima nekoliko odličnih scena. Ovo, ovo je skoro pa ništa.

Zanimljivosti:
Nije postojao scenario sa dijalozima između dva glavna glumca pa je to prepušteno njima da improvizuju (i posle se čudim zašto je sve ovako prazno i dosadno).

Naj scena:

Prva scena sa čudovištem

Moja ocena: 2/10

Romancing the Stone (1984)

Kod nas nazvan: Lov na zeleni dijamant
Žanr: Akcija | Avantura | Komedija | Ljubavni
Režija:  Robert Zemeckis
Glumci:  Michael Douglas, Kathleen Turner, Danny DeVito...

Priča:
Spisateljica ljubavnih romana kreće u Kolumbiju kako bi platila otkup za svoju kidnapovanu sestru ne sumnjajući da i će i sama u opasnoj avanturi postati plen. Ubrzo upoznaje misterioznog avanturistu koji joj pruža pomoć.

Moj osvrt:
Kombinacija romantične komedije i avanture najčešće rezultuje nečim veoma zanimljivim i lakim za gledanje. S obzirom da je ovo režirao Zemekis, čovek koji nam je između ostalog doneo trilogiju Back to the Future, Forest Gump-a i Cast Away, za očekivati je bilo vrhunsku zabavu. Krajnji rezultat me nije naročito impresionirao ali u svakom slučaju nisam razočaran. 

Glavni dvojac tumače Ketlin Tarner čija pojava me uvek oraspoloži i Majkl Daglas o kom imam visoko mišljenje ali nekako mi njegova izbezumljena, psihotična faca nikako nije pasovala za komediju. Što se tiče vratolomija, imamo ih ali ne u onoj količini u kojoj sam očekivao. Nekako su mi sve te "frka" scene nedovoljno adrenalinske, veoma retko sadrže neki jači humor i samim tim su nedovoljno upečatljive. Obično takve scene služe za gloženja između glavnih likova, ali toga ovde nemamo puno. Tarnerova i Daglas su dovoljno simpatični da njihovu vezu u ovom filmu ne treba podvrgavati nekoj većoj analizi, ali nekako nisam video naročitu hemiju između ova dva lika. 

Kontam da je to zbog nekarakterističnog Daglasa kojeg ipak više volim videti u ozbiljnijim ulogama ali i uz to, siguran sam da se nisu dovoljno potrudili da približe ove likove. Pomenuo sam gloženja između glavnih likova. Ona su u romantičnim komedijama i više nego dobrodošla. Pod jedan, zasmeju, pod dva, koliko god to zvučalo paradoksalno, ona zbliže te likove. Mogli su barem to upotrebiti u nekoj većoj količini. Sledeća stvar su negativci. Imamo one "pozitivne negativce" koji služe za to da budu smotani i da razvesele publiku. To je ovde uloga Denija DeVita kome su jednostavno morali posvetiti više humorističnih momenata. Ima i tu potencijala, ima dobrih fazona, ali opet se pojavljuje onaj osećaj neiskorišćenosti. Što se tiče onih "negativnih negativaca", imamo nekog užasavajuće nezanimljivog kolumbijskog policajca i njegovu vojsku. 

Ono što u svim komedijama prija su simpatični usputni likovi. Ovde ih ima nekolicina, i oni su sasvim ok. Hvala bogu nemamo one današnje retardirane šablonske likove koji mogu samo da nerviraju tako da je to u svakom slučaju veliki plus. Krajnji utisak je sasvim pozitivan, ipak je ovo jedan od onih filmova koje rado gledamo kada želimo odmoriti mozak. Nije iskorišćen pun potencijal, dosta je predvidivosti, ali Ketlin Tarner u bilo čemu što je komedija, pa plus avantura na to... hit me any time.

Zanimljivosti:
"Romancing the Stone" je juvelirski izraz kada se dragi kamen priprema za upotrebu. Zbog slučajeva kidnapovanja u Kolumbiji, film je sniman u Meksiku. Film je dobio i nastavak  The Jewel of the Nile koji nije imao naročitog uspeha. Počelo je čak i snimanje trećeg dela koji se trebao zvati "The Crimson Eagle" ali je ubrzo otkazano. Iako mnogi smatraju da je ovo kopija prvog Indijane Džonsa, to nije slučaj jer je scenario napisan 5 godina pre snimanja tog čuvenog filma.

Naj scena:

Prelazak preko mosta

Moja ocena: 6/10

Across the Universe (2007)

Žanr: Drama | Muzički | Ljubavni
Režija: Julie Taymor
Glumci: Evan Rachel Wood, Jim Sturgess, Joe Anderson ...

Priča:
Ljubav između siromašnog mladića iz Liverpula i bogate devojke protkana muzikom Bitlsa i dešavanjima za vreme Vijetnamskog rata.

Moj osvrt:
Upozorenje, recenzija sadrži moje random misli o muzici. Nije mi cilj da uvredim ikoga, apsolutno poštujem sve ali jednostavno imam svoje stavove kada je kvalitet muzike u pitanju. Kao i većina ljudi, ni ja nisam neki naročiti fan mjuzikla, ali postoje stvari kojima jednostavno čovek mora odati priznanje. Recimo film Sound of Music (Moje pesme moji snovi) predstavlja ne samo odličan mjuzikl već i jedan od najboljih filmova ikada. To je remek delo posle koga se osećate bolje i iz koga pamtite svaku melodiju. Opet, imamo nešto što je obećavalo i kao film van mjuzikla je sasvim ok, a to je nova verzija Svini Toda. Ono što je problem tamo bio je što melodije uopšte i nisu melodije i sve je to izgledalo kao kada bih ja sada pevao ovaj tekst koji pišem. 

Ono što sam video u ovom filmu, ako izbacim muziku Bitlsa, za mene nema dovoljno kvaliteta ni da se nazove smećem. Zašto? Hajde da razmislimo malo, o čemu su Bitlsi pevali i u kojem periodu. Tu dobijamo odgovor da je za ovaj scenario bilo potrebno vremena i umnog napora kao i za smišljanje naših novih muzičkih instant "mega hitova" koji neće nadživeti moje već napola istrošene patike. Prosta računica: "zaigraj kukovima, zamrdaj bokovima: vreme = 10 sekundi, mozga = 0%, " cvete bel: vreme = minut, mozga = -(da, minus)10% ; i još jedna u nizu "dok sam druge milovao ti si me jadna čekala a sada se kajem i ne znam kako da suncu vratim sjaj i šta da pevam travi da ozeleni" vreme  = minut i po, mozga = 15% (taman koliko je bilo potrebno da se napravi milionita kopija jedne te iste pesme). Dakle, scenarista je mudro uzeo lovu za nešto oko čega se i nije morao truditi. 

U ovako jadnoj i providnoj priči, jedino dobro što su mogli da urade je da ubace što više pesama Bitlsa. Jedva sam čekao da neka od njih počne da ne moram da gledam u ovo mučenje. Sound of music je koristio pesme kako bi nas zabavio, pa čak i Svini Tod koji mi se nije dopao je pesmama govorio nešto a Mulan je objasnio kako koristiti muziku na najbolji način. Ovde su jednostavno uzeli neke tekstove i od delova napravili scenario za koji me iskreno baš nije bilo briga. Ovo je sigurno najjadnija "dajmo šansu ljubavi, give peace a chance" verzija neke priče. Što se tiče izbora pesama, mogu reći da sam zadovoljan jer nisu korišćene one koje najčešće čujemo. U svakom slučaju, muzika je onaj dobar deo nečega što se ne može nazvati filmom. Zbog nje ide 3 ocene više. 

Niti je ovo neka kvalitetna recenzija, niti je ovo neka dobra analiza, ali ovaj film ništa bolje nije ni zaslužio. Voleo Bitlse ili ne, njihovo ime nije zasužilo nešto ovako jadno, nešto što će se izvlačiti na njih i nešto čiji rejting i zavisi od legendi iz Liverpula. Što je najgore od svega, svi živi članovi Bitlsa su pozitivno reagovali na film, što opet potvrđuje moju teoremu da je Lenon napravio sve što valja. Uostalom, posle raspada benda, on je jedini pravio vrhunske stvari.

Zanimljivosti:
Neke scene su poput one sa studentskim demonstracijama, zasnovane na stvarnim događajima koji su se dešavali 60-tih. Koncert na krovu pri kraju filma je posveta koncertu Bitlsa koji je održan na istoj lokaciji. Lik JoJo-a je referenca na Hendriksa (koji se verovatno u grobu okreće zajedno sa Lenonom) a lik Sejdi na Dženis Džoplin ( disciplina okretanje u grobu je dobila još jednog člana). Generalno, ceo film je prepun referenci na Bitlse i njihovu karijeru. U SAD, film je premijerno prikazan na Lenonov rođendan.

Naj scena:

Bono i "I am the walrus"

Moja ocena: 4/10