Diabolique / Les Diaboliques (1955)

 

Žanr Krimi | Drama | Horor | Misterija | Triler
Režija: Henri-Georges Clouzot
Glumci: Simone Signoret, Véra Clouzot, Paul Meurisse...

Priča:
Supruga i ljubavnica omraženog direktora škole planiraju da ga ubiju, verujući da imaju savršen alibi.

Moj osvrt:
Kada sam bio mlađi, gledao sam Les Diaboliques pre svega što na svim relevantnim listama bio smatran za jedan od najboljih horora. I tada sam bio zadovoljan mada ne znam da li bih ga svrstao u horor. Sada sam imao zadovoljstvo da pogledam ono što ovaj film zapravo jeste. Ne samo da je on započeo nešto što se smatra psihološkim trilerom, već napetost u ovom filmu nije samo doživljaj već i fizičko stanje. Ovde ne mora da bude vriska da shvatiš šokantnost situacije - tišina je dovoljna. Senke u kojima ne vidiš ništa deluju opasnije od oštrice noža koju bi video. Ne iscrpljuje ovaj film zapletom već te potopi duboko u nesigurnost, u sumnju u moralnu kaljugu iz koje ne možeš izaći čist. 

 

Okruženje u kom je smeštna priča je banalno. Internat u kom disciplina i spoljašnji mir ne uspevaju maskirati trulež. Ovaj internat zapravo postaje simbol društva u malom – mesto gde se autoritet pretvara u tiraniju, gde ljubav prerasta u bolest, a porodične uloge u okove iz kojih nema bega. I ono što je fascinantno, internat nosi veliku klaustrofobičnost i na neki način osećaj zatvorenosti i prljavštine. Kao da se u bazenu ispred internata ogleda sve ono što ljudi predstavljaju u ovom filmu. Kao što rekoh, obična lokacija ali nosi neku nevidljivu ali osetnu traumu.

 

U središtu priče se nalaze tri osobe. Prvo, imamo direktora (eto ga autoritarni nasilnik), njegova supruga koja nosi ulogu žrtve i negova ljubavnica koja je ovde simbol bunta. I oni funkcionišu tako da svako od njih drži konce nad životima ovih drugih a svi ostaju zarobljeni u igri iz koje ne možeš izaći neokrnjen. Iako deluju nespojivo uloge supruge i ljubavnice, ovde su one ujedinjene mržnjom prema muškom nasilniku. Njihova namera može biti gledana kao zločin ali u isto vreme je borba za slobodu. No one ne postaju samo saučesnice u toj borbi već i saučesnice sopstvene nesreće. 

 

Odluka da se reše ovog nasilnika označava početak haosa. Jasno je da ništa više neće biti isto. U tom trenutku film ne samo da postaje psihološki triler već i ogledalo društvenih moralnih lomova. Smrt ovog čoveka bi trebalo da im donese slobodu, no ona donosi ropstvo, ropstvo straha, griže savesti i sumnje. Kad film želi da nam pokaže kako nekog zlo izobliči to uvek bude prenaglašeno, užasno tragično i upečatljivo. No neretko mi fali trunka realnosti u svemu tome. Les Diaboliques na savršen način pokazuje kako čovek ne može tek tako da pređe granicu zla a da ga ono ne proguta. Što bi reklo jedno naše domaće zlo, "ko se lača mati..." 

 

Imamo zločin i pretpostavljamo ka čemu će film ići, zar ne? Zar ne? E tu je prvi momenat gde nas Kluzo namagarči. Telo nestaje, tragovi zločina isparavaju. Šta je stvarnost onda? Da, očekivali smo strah ali ovaj sada menja lice. Taman je bio strah od zakona ili otkrivanja a već je preošao u onaj gori - strah od nepoznatog, od onog što je skriveno, od toga da počinjemo sumnjati u stvarnost onog što vidimo. I ovaj obrt koji nam Kluzo donosi (ne samo jednom) je ključni. Nije to onaj šok efekat koji je sjajan jer ga ne očekuješ a zapravo je besmislen i šteti priči. Ovaj obrt je takav da mi kao gledaoci više ne znamo kome da verujemo. Više ne verujemo ni onom što sami vidimo. 

 

Jedna o onih pametno skrivenih stvari koja je ovde jako bolna dimenzija a to je simbolika porodice. Supruga, iako u centru priče, ostaje figura krhkosti i straha. Gotovo da izgleda kao dete koje ne ume da donese odluku. Njen odnos sa mužem jeste odnos žrtve i nasilnika ali istovremeno je i odnos deteta koje ne uspeva da se odvoji od roditeljske dominacije. On je za nju figura autoriteta, kazne, straha a ona ne može da ga pobedi bez pomoći druge žene. Time se priča pretvara u perverznu imitaciju porodice gde muž, žena i ljubavnica postaju začarani trougao sa roditeljsko-dečijim sukobima. 

 

Ono što je još uvrnutije, ljubavnica nije samo partner u zločinu već izgleda kao neka vrsta zamenske sestre ili čak majke koja preuzima inicijativu i vodi slabiju. Njihova zajednica se ne gradi na ljubavi već na zajedničkom teretu i zajedničkom neprijatelju. U tome donekle i leži jezgro ove tragedije - porodica koja nije formirana na ljubavi se neminovno urušava. 

 

Psihološki aspekt filma se ogleda u stalnoj smeni moći između likova. I supruga i ljubavnica pokušavaju da preuzmu kontrolu nad situacijom, ali koliko god se trudile ona im je sve dalja. Kao da film pokazuje da prava moć nije u našim rukama već se nalazi u strukturi odnosa, u onome što nosimo iz porodice, iz društva. Njihove uloge nisu samo društvene već i duboko psihološke, oblikovane godinama ponižavanja, neostvarenih želja i strahova. -

 

Zaplet se može posmatrati kao borba za oslobođenje iz porodičnog zatvora. Muž je simbol represivnog oca a njegova supruga i ljubavnica zarobljene ćerke koje žele slobodu. Ovde se cena tog oslobađanja pokazuje previsokom. Kada one ubiju oca on se na neki način vraća kao sablast i deluje još strašiji. Ovde film pokazuje kako naši najdublji strahovi iz detinjstva, strahovi od autoriteta i kazne zapravo nikada ne umiru. 

 

Kluzo pokazuje da je majstor režije prostora i ritma. Kamera klizi kroz hodnike, zastaje na licima, igra se sa svetlom i tamom. Kao što rekoh, napetost nije samo osećanje već fizičko stanje i na ovaj način Kluzo ne smatra gledaoca za posmatraća već i za učesnika. Nisu samo njegovi likovi u mraku i neznanju šta se zaista desilo a šta je privid. 

 

To je zapravo ključ ovog filma, ta nesigurnost a doneo ju je obrtima. Vratimo se na Gone Girl recimo čiji obrt je obesmislio likove napravivši idiote od njih. Koliko god je želeo biti simboličan, morao je znati da simboliku nose pametne stvari. Da ne spominjem spektakle koji imaju obrte radi obrta. I danas kad smo navikli na sve žive obrte, Les Diaboliques stoji postojano i dalje uspeva da oduševi. Nije samo njegova snaga u radnji i atmosferi, već i u tome da nisi siguran gde je granica između stvarnosti i halucinacije. 

 

Film se završava na neki način kao noćna mora. Sve što je poznato postaje pretnja. Sve što je bilo sigurno, postaje laž. Kada sam prvi put video rasplet, bio sam nekako razočaran jer mi se činilo da je film ubio magiju. Par minuta kasnije sam već bio oduševljen ali i u totalnom beznađu. Nema čistog izlaza, nema katarze. 

 

Les Diaboliques pokazuje na najbolji način da strah nije u onom što vidimo već u onom što slutimo. On je priča o zlu koje raste iz intimnih odnosa, iz porodice, iz ljubavi pretvorene u mržnju. Da li je ovo horor? Ne bih rekao. Ali pokazuje da zlo ne dolazi iz pakla, iz uma velikog zločinca. Zlo dolazi iz naše kuće, iz naše porodice, iz nas samih. To je stvarni horor u kom živimo. 

Zanimljivosti:
Kluzo je kupio prava da snimi ovaj film nekoliko sati pre Hičkoka. On nije bio zadovoljan glumom Simone Signoret jer je po njemu nastupima odavala rasplet filma. Izjavio je kako nije trebalo da joj da da pročita kraj scenarija. Iako je izgubio prava da snimi ovaj film, Hičkok je bio oduševljen Kluzoovom verzijom. Simone Signoret ne zna da vozi zato u svim scenama sa vožnom to radi Vera Clouzot. Vera Clouzot koja u filmu tumači lik koji ima srčane probleme je i sama preminula od infarkta u 48. godini, 5 godina posle snimanja ovog filma. 

Naj scena:

Praćka?

Moja ocena: 9/10

Henry V (1944)

 

Žanr: Biografski | Drama | Istorijski | Ratni
Režija: Laurence Olivier
Glumci: Laurence Olivier, Robert Newton, Leslie Banks...

Priča:
Usred Stogodišnjeg rata, mladi engleski kralj Henri V kreće u pohod na Francusku 1415. godine.

Moj osvrt:
Ono što je zanimljivo za ovaj film, on je bio od velikog nacionalnog značaja. Sniman je za vreme Drugog Svetskog rata i on je predstavljao umetničku potvrdu britanske istorijske snage. Lorens Olivije se uhvatio ovog zadatka da kao režiser i glumac iznese film na svojim leđima. Da li je uspeo? Zavisi kako gledamo. Recimo, poveden Coriolanusom kojem se divim do imbecilnosti, očekivao sam možda sličan rezultat. Nisam dobio ni blizu sličan utisak. Coriolanus me drži i dan danas. Henry V je bio korektna zabava koja me je samo u malom delu dotakla. 

 

Za one koji ne znaju, priča prati Henrija V koji posle sukoba sa Francuzima vodi vojsku preko Lamanša i taj put vodi ka jednoj od najpoznatijih bitaka u engleskoj istoriji - bitci kod Aženkura. Ono što je jako zanimljivo, film otvara pogled na rekonstrukciju Globe Teatra i time Olivije pravi most između pozorišne scene i filma. U jednom momentu smo u pozorištu i scena se lagano širi u onu filmsku. To je odlična ideja, odlična posveta i pozorištu i Šekspiru. Jedini problem za mene je što je ta uvodna scena mogla biti barem za trećinu kraća jer mi nije ispričala mnogo. 

 

No, u pozorišnom "delu" filma gluma je planski pomalo prenaglašena, monolozi su dugi, dijalozi pažljivo postavljeni, gestikulacija pojačana. Olivije je u ulozi Henrija V i demostrira aristokratsku hladnoću ali i, ako tako mogu reći, inspirativnu strast. Njegov Henri je moralno čist, gotovo mitski vođa. To je naravno planska odluka jer je očigledno izbačeno prikazivanje kontroverzi i senki koje možemo videti u Šekspirovom tekstu. Henri nije problematičan vladar već idealizovan ratni heroj. I opet, zavisi kako vi gledate na to. Meni je ovo previše ispeglano. Razumem kontekst i period u kom je film pravljen ali ne mora da mi se dopada. 

 

Sporedne likove bih podelio u dve grupe. Jedni su jako simpatični i daju filmu posebnu boju i ritam. Tu su oni koji nas vode kroz priču ili dodaju humor. No ono sa čim imam problem su likovi koji tumače Francuze. Oni su prikazani potpuno karikaturno. Mislim da ovo nije dobra opcija. Neko sada može da kaže kako onda cenim Čaplinovog Velikog Diktatora. On je jako simboličan i Čaplin tu poentira na više nivoa. Ne podsmeva se već upire prstom. Ovaj film ima nameru da glorifikuje veliku englesku hrabrost. Kakvu hrabrost onda pokazuješ kada su ti protivnici karikature? Da, izvrćeš ih ruglu i ismevaš ali tebe to ne čini velikim. 

 

Bitka kod Aženkura je prilično stilizovana. Nema tu realizma. Ona je koreografisana, ritmična i vizuelno skladna. Umesto krvavog i blatnjavog realizma gledamo sliku koja više podseća na srednjevekovne tapiserije. Iako je ta bitka vrhunac filma, do mene je ova priča doprla tek pre nje, kada Henri navodno prerušen priča sa vojskom noć pred bitku i kada im drži govor pre same bitke. To su za mene bili jedini momenti koji su doneli pravu emociju. 

 

Rekoh, razumem već kontekst, razumem period u kom je sniman. Henri V je trebalo da podseti naciju na istorijske pobede i veru u sopstvenu snagu. Sa te strane film ima i istorijski značaj. No fali tamna strana, fale moralne dileme, fale sukobi, fale krvave posledice za obične ljude. To čini ovaj film jako jednostranim. 

 

O glumačkim kvalitetima Lorensa Olivijea je izlišno pričati, no ovde i kao režiser on uspeva da pokaže veštinu jer sjajno prelazi iz studijskih scena u otvorene prostore i pokazuje da ima oko za vizuelni efekat. Bio je očigledno svestan da publika želi spektakl i jaku reč i to im je i pružio. 

 

 

Na kraju, ono za šta moramo odati počast ovom filmu je što je uspešno spojio pozorišnu tradiciju i filmsku magiju. Ne govori samo o vremenu koje je prikazano u filmu već i o vremenu u kom je nastao. Danas on ne deluje tako realistično. Coriolanus je prikazao kako to može i treba da se uradi sa Šekspirom. No, uprkos plemenitom cilju da se od umetnosti napravi motivator pa i oružje, po meni je to koštalo ovaj film kvaliteta i njegove dugovečnosti. 

Zanimljivosti:
Model Londona u uvodu filma je pravljen od maltera i njegovo stvaranje je trajalo 4 meseca. Zbog ratnog doba i štednje materijala, oklop u filmu je pravljen od ručno pletene sive vune. Vivijen Li je želela da glumi Ketrin ali su producenti smatrali da je to previše mala rola za glumicu njenog kalibra. Scena snimanja bitke je bila prekinuta jer se iznad njih vodila bitka britanske avijacije protiv nemačkih bombardera. Najveći deo filma je sniman u Irskoj koja je bila neutralna zemlja u Drugom Svetskom ratu. 

Naj scene:

Razgovori pre bitke

Moja ocena: 6/10

Nanook of the North (1922)

 

Žanr: Dokumentarni
Režija: Robert J. Flaherty
Glumci: Allakariallak, Alice Nevalinga, Cunayou...

Priča:
U ovom nemom prethodniku savremenog dokumentarnog filma, reditelj Robert J. Flaherty provodi godinu dana prateći živote Nanuka i njegove porodice, Inuita koji žive u Arktičkom krugu.

Moj osvrt:
Nanook of the North nazivaju prvim dokumentarcem i iskreno teško mi je ovde da ne uđem u sukob sa tom tvrdnjom jer postoji razlika između onog što ovaj film jeste a što je trebalo da bude. Nije sporno da ovaj film izaziva divljenje, setu ali takođe izaziva i nelagodu pa i ljutnju. Sa jedne strane imaš utisak respekta prema tome kada je ovo snimano, gde je snimano i šta je snimano. Sa druge strane imaš moralne dileme koje iskrive pogled na celu ovu priču. 

 

Flaerti je krenuo na sever sa idejom da zabeleži način života Inuita, da svetu prikaže ono što je daleko, zabačeno, nešto što svet "civilizovanih" nikada nije video. No sam je izvitoperio taj put ka autentičnosti jer Nanook of the North je, iako sveden i jednostavan, pun scena koje više pripadaju fikciji nego istini. 

 

Nije problem što se sam Nanook zapravo ne zove tako. Problem je što on predstavlja simbol jednog naroda. No on nije pravi simbol već je proizvod zapadne vizije o "plemenitom divljaku". Gledamo ga kako se smeje, lovi, gradi iglo, igra se sa decom, hrani porodicu. No sve to što gledamo je uglavnom pažljivo osmišljena slika. Čak i njegov pokušaj da uhvati foku rukama (Inuiti su već tada koristili vatreno oružje) više liči na performans nego stvarni trenutak svakodnevnog opstanka. 

 

Sa druge strane ne mogu da se otmem utisku da su mi ti kadrovi jako dopadljivi i neretko emotivni. Postoji snaga u tome da uopšte vidimo taj svet, zamrznut u vremenu sa svim svojim poteškoćama. Film je postao jedno svedočanstvo severa. Na žalost, donekle je postao i svedočanstvo kako zapad gleda na druge. Upravo zbog toga nam se osećaj klacka između fascinacije i nepoverenja. Ne možeš da se prepustiš ovom filmu u potpunosti jer znaš da je lažan u svojim namerama. Ali opet, ne možeš ni da ga odbaciš jer postoji i doza iskrenosti koja izbija iz njega.

 

Sa jedne strane, Flaerti jeste pionir. Sa druge, on je manipulator. I onda ta njegova igra između stvarnog i režiranog pokreće pitanje šta je zapravo važno u ovakovom filmu: istina ili osećaj istine. Ako posmatramo Nanook of the North kao metaforu, kao san o nekom svetu koji nestaje, on je jako poetičan. Ako insistiramo na realnosti onda upadamo u zamku ideologije. 

 

Zapravo ta isceniranost nije najveći problem filma. Problem je što Inuite prikazuje kao simpatične, zaostale ljude. Nanuk ne zna šta je gramofon, ne zna da ne treba da jede gramofonsku ploču, ponaša se kao dete pred čudima belog čoveka. Ne znam za doba kada je film sniman ali danas ove scene deluju jako uvredljivo. Malo mi ide na nerve što je ideja bila da budu predstavljene kao edukativne. 

 

Ipak, ono što nikako ne mogu da osporim filmu je emocija. Kada vidimo Nanuka kako se bori protiv snežne oluje, kako hrani pse, kako se osmehuje dok jede sirovo meso, ne možemo biti ravnodušni. Ima nešto u njegovom osmehu, u jednostavnosti kojom ovu borbu vodi, u njegovoj snazi što prevazilazi filmsku konstrukciju. Ti momenti pogađaju tamo gde treba. 

 

U svojim najboljim momentima, Nanook of the North je pesma o hladnoći, tišini, borbi i opstanku. U najgorim je kolonijalna fantazija u kojoj se istina žrtvuje zarad poetike. Zato ne mogu ni da volim ni da mrzim ovaj film. On je svakako deo filmske istorije koja svedoči o počecima dokumentarnog filma ali i o zabludama. Tako da je ovaj film važan kamen temeljac. No pošto priča više pripada onima koji su je snimali nego onima koji su je živeli, taj kamen temeljac ne stoji baš na čvrstom tlu. 

Zanimljivosti:
Tvrdnja da je Nanook dve godine posle snimanja umro od gladi nije istina. Umro je od tuberkuloze. Allakariallak (Nanook) je znao šta su gramofonske ploče ali i njemu je bila zabavna scena u kojoj pokušava da pregrize jednu. Flaertijeva namera je bila da se prikaže još raniji način života Inuita pa zato nije korišćeno vatreno oružje. Kada su gradili Iglu, prvi pokušaj je bio loš jer su se trudili da naprave mnogo veći kako bi ugurali kameru unutra. U sceni natezanja užeta sa fokom, uže je bilo provučeno kroz drugu rupu i članovi filmske ekipe su vukli uže na drugu stranu kako bi simulirali Nanukov trud da izvuče foku napolje. 

Naj scena:

Građenje Igloa

Moja ocena: 6/10

Oliver Twist (1948)

 

Žanr: Drama
Režija: David Lean
Glumci: Robert Newton, Alec Guinness, Kay Walsh...

Priča:
U klasičnoj priči Čarlsa Dikensa, siroče prolazi put od surove šegrture do legla lopova, tražeći pravi dom.

Moj osvrt:
Da budem iskren, oduševio sam se Linovom ekranizacijom Great Expectation tako da je Oliver Twist došao prirodno kao sledeća stvar koju treba pogledati. Čini mi se da sam kao klinac gledao neku verziju ovog filma ali kao dete ne shvataš mračne momente ove priče već ceniš ove bajkovite. Mislim, shvataš te mračne momente ali ne na način kao odrastao čovek koji ima decu. 

 

Šta je to što me najviše pogađa? Nije to nešto što se vidi samo u ovom filmu. Svako sa zrncem empatije će osetiti težinu ovog o čemu pričam. Ne znam da li išta poražava kao pogled deteta koje ne razume zašto ga svet odbacuje. To je pogled beznadežnog detinjstva koji je verovatno najveći poraz čovečanstva. Tako da ovaj film nije samo ekranizacija Dikensovog romana. On je slika pregaženog ljudskog dostojanstva. I snimljen je tako da neretko izgleda kao košmar. Samo, iz njega se ne budiš već u njemu odrastaš. 

 

Kao i u Great Expectation i ovde sam imao te kratke bleskove bajkovitosti. Ali kao i u prethodnom Linovom ostvarenju o kom smo pričali i u ovom je taj blesak ugašen jer očigledna je namera da se ne ublažava stvarnost viktorijanske Engleske. Nema filtera ispred blata, nema osmeha ispred znoja i hladnoće siromaštva. Film je prilično mračan (doslovno i preneseno), svetla skoro da nema a i kad se pojavi izgleda kao da treperi negde u daljini. To na najbolji način simbolizuje udaljenost od neke sigurnosti, od mraka koji preti da proguta Olivera. 

 

Jako brzo film kritikuje nasilje koje sistem vrši nad ljudima. Oliver je dete koje je ostavljeno da se bori za sebe u svetu koji nema razumevanja za slabost. Okrutnost institucija koje bi trebalo da štite a zapravo zarobljavaju je očigledna. Sirotište nije utočište već izgleda kao još jedan korak u mrak. Upravnici nisu ljudi već hladne ruke sistema koje ne znaju za empatiju. Imajte u vidu da je to deo sistema koji direktno utiče na odrastanje i stvaranje ličnosti. Njihov zločin nije samo trenutni - on je doživotan. 

 

Momenat u kom Oliver zamoli za još hrane nije replika nego vapaj. Maskirano je u suprotstavljanje tom sistemu a zapravo je krik svih onih koji nisu imali dovoljno hrabrosti da zatraže nešto što im inače i pripada. Samo što ovde postoji naivnost ili nada da će im to biti dato. Pogled Olivera u tom momentu je potresan. U ovom momentu on nije samo "Oliver" ili lik u ovoj priči - on je arhetip deteta u društvu koje ne zna da voli. 

 

U toku gledanja filma morao sam da istražim ko tumači Fagina i kada sam video da je to Alek Ginis bio sam šokiran. Iako je maska ovog lika bliža karikaturi nego stvarnosti ispod nje se skriva čovek koji je više simbol nego osoba. On je oličenje izopačene brige, ljubavi koja se nudi po cenu kontrole, pokvarenosti koja se prerušava u dom koji ova deca toliko žele. Fagin je neko ko uči decu kako da prežive tako što će postati deo prljavštine iz koje zapravo žele da pobegnu. 

 

Atmosfera u filmu je posebna priča. Ulice Londona su uske, mračne, vlažne. Kadriranje je takvo da često likove vidimo zarobljene u uglovima, između rešetki, pod svodovima. Izgleda kao da ih sama arhitektura progoni. Sve je stegnuto, sve pritiska, ništa ne daje prostora za disanje. 

 

Sajks je druga vrsta zla. Njegovo nasilje nije prikriveno. On udara bez ustručavanja a scena ubistva je pretpostavljam bila jako šokantna za vreme kada je ovaj film prikazivan. Nije razlog tome što se vidi krv već zato što vidimo potpunu ravnodušnost. Nevinost u ovom filmu nije samo ranjena, ona je izvrnuta ruglu, zgažena kao nešto beskorisno. 

 

Odlično je što film ne romantizuje siromaštvo ako tako mogu reći. Nema ovde onog veselja koje zna da ublaži udarce. Lin je odlučio da pokaže siromaštvo kao oblik nasilja. Glad nije metafora. Beskućništvo nije ekscentričnost već predvorje smrti. 

 

Film ne nudi neku katarzu niti pravdu. Oliver možda dobija neku vrstu spasenja ali ono ne dolazi iz pobede već iz sreće što je uspeo da naiđe na jednog dobrog čoveka u masi odvratnih. Zašto nema neke prevelike sreće? Zato što i dalje postoji pitanje, šta je sa hiljadama drugih Olivera koji nisu imali ovu sreću? Šta je sa onima koji su nestali u tom blatu iz kog je Oliver pobegao? Zašto njih niko nije potražio?

 

Lin je napravio sjajnu adaptaciju koja nije nužno ogledalo Dikensovog dela već društva uopšte. Pokazao je da zlo ne mora da bude veliko i spektakularno - dovoljno je da bude sistemsko i deluje kao "normalno stanje" jer takvo se obično prepozna jako kasno. 

 

Na kraju, nisam očekivao da će me Great Expectation oduševiti - uspeo je. Nisam to očekivao ni od Oliver Twist - opet su moja očekivanja nadmašena. Nije ovo nešto što voliš i što ćeš da repriziraš. Ne pokušava ovo da te zabavi i uteši već da te opomene. Zašto? Zato što je pogled deteta koje nema odgovor na pitanje zašto je svet ovakav prema onima koji najmanje mogu da se odbrane od toga nešto od čega se nikada ne oporoaviš. Pogled deteta koje te očajno gleda i traži još, ne samo hrane već još života, još pravde, još ljubavi mora da nas natera da se zapitamo gde smo to omanuli kao ljudska bića. 

Zanimljivosti:
Film je zabranjen u Izraelu i Egiptu zato što je zbog prikaza Fagina optužen za anti-semitizam. Iz istog razloga je u Americi izašao tek 1951. Zbog problema sa alkoholizmom, Robert Njutn (Sajks) je imao dosta problema na snimanju. Dosta osiguravajućih kuća nije želeo da mu da ikakvo osiguranje ali Lin je i dalje bio uporan da ga uzme za ulogu Sajksa. Prvu scenu u kojoj se Oliverova majka pojavljuje po nevremenu osmislila je Kej Volš.

Naj scena:

Please, sir, I want some more.

Moja ocena: 8/10