Youth (2015)

Kod nas nazvan: Mladost
Žanr: Komedija | Drama
Režija: Paolo Sorrentino
Glumci: Michael Caine, Harvey Keitel, Rachel Weisz ...

Priča:
Penzionisani dirigent je na odmoru sa svojom ćerkom i najboljim prijateljem, inače režiserom. On dobija poziv Kraljice Elizabete II da diriguje na proslavi rođendana Princa Filipa.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, ovo toliko podseća na Čarobni Breg Tomasa Mana. Mogao bih da se kladim da je Sorentino bio jako inspirisan tim remek delom književnosti. Evo nekih paralela. U Manovoj knjizi likovi su smešteni u Švajcarskoj u sanatorijumu. U Youth su kao na odmoru ali jako liči na situaciju iz Čarobnog Brega. Likovi se leče od ko zna čega. Kod Mana izgleda da ne postoji zdrav čovek, ceo svet je bolestan. Kod Sorentina svaki od likova žali za mladošću ali tu ne mislim na godine (o tome posle). I kod Mana i kod Sorentina se čini da ljudi nekada ne žele da budu izlečeni. I kod Mana i kod Sorentina nisi siguran čemu sve to vodi i čini se da nema neke zaokuržene priče. Ono što ostaje je utisak. Ali nekada nam ni ne treba više od toga. 

Sorentino nam nudi komparaciju između dva stanja i kroz odlično odabrane aspekte mi vidimo taj odnos između mladosti i nečega što to nije. Namerno ne koristim termin starost ovde ali u daljem tekstu, to je uglavnom uslovno rečeno. Simpatičan je sukob problema starih i mladih. Sa jedne strane, mladima su problemi starih udaljeni pa i deluju kao preterivanje. Mladi se pate sa emocijama i materijalnim stvarima. Šta su problemi starih? Ovde je to prikazano na jako šaljiv način kroz diskusiju dva lika koja pričaju o tome koliko su puta šorali taj dan. No, nije akcenat na problemima, koliko god izgledalo da je tako. Akcenat je na tome koliko su ljudi tihi ili glasni, akcenat je na tome kako prihvataju probleme u kom dobu. 

Dosta ovde ima umetničkih slika i sličica. Uglavnom sve to prija oku. Nije ništa spektakularno ali je odrađeno sa ukusom. Kvalitet nesumnjivo leži u tome što sve te umetničke scene i scenice nose simboliku. Recimo imamo scenu u kojoj se stari čovek trgne, okrene se i vidi gomilu praznih stolica. Savršena slika pre svega samoće u njegovim godinama a potom i toga da ljudi sve manje mare za starije. Možda se nekad i pretera sa tim sličicama ali to nije prešlo granice ukusa. 

Kad smo već kod tog umetničkog izražavanja, film ima potrebu da vas konstantno bombarduje ravnim dijalogom. Ni jedan jedini dijalog nema neki zaokret ili drugu notu. Uglavnom je sve to ravno, jednolično pa mogu reći neretko i dosadnjikavo. Nešto slično kao u Boyhood samo što ovde to trunčicu ima više smisla. Tamo smo prisiljeni da slušamo kako likovi drve o nasumičnim stvarima o kojima se priča svakodnevno. Ovde to ima smisla ali je pomalo razvučeno. Ni jedan jedini dijalog nisam čuo da bih mogao reći da ima neki impakt. Ali na sreću, slike i same scene donose ono što treba. 

Kad smo kod tih scena, jedna me je zaista šokirala. Tu ću se vratiti i na ovo što sam rekao za dijalog. Glavni lik priča sa bolesnom suprugom. Ta njegova priča bi trebala da nas pogodi, dirne, razneži ili šta već. Međutim, sama ti priča je pomalo i patetična. Na sreću tu je Majkl Kejn koji svojom glumom uspe da poništi tu patetiku iz priče. E tu scena nadvisi dijalog i sve to odjednom zvuči savršeno. Scenom je dostavljeno ono što dijalogom nije uspelo. Iako je film drama, ova scena je toliko jeziva i toliko šokantna da zaista provlači hladnoću kroz kosti. Realni horor. Da je dijalog na mestu, ovo bi bilo epski u svakom smislu. 

Zbog takvog dijaloga i nevelikog spleta događanja, dolazimo do utiska da su glumci neiskorišćeni. Ok je kada imaš glumce koji nisu u stanju dostaviti mnogo. Nećeš im dati da se šire. Ne pričam o neiskorišćenosti tipa imaš Majkla Kejna u Now You See Me. Ovakva legenda nije smela da se pojavljuje u tom smeću. Pričam o tome da imaš sve uslove da poentiraš na glumi Majkla Kejna, Harvija Kajtela, Rejčel Vajs i ostalih, a ti ih nekako predstaviš mlakim. Njihova gluma je i dalje na mestu, ali oni samo prenose utisak mimikom, nipošto dijalogom. Velika šteta. 

No da se vratim na temu filma. Zanimljivo mi je to kako se potencira na stvari koje zaboravljamo. Prvo nam se predstavi koliko su one bile važne i onda kako kasnije ne možemo da se setimo ničega od toga. Neko može reći da su to onda definitivno bili mali problemi. Ima i toga ali da li je to zaista istina? Meni se čini da se ipak nekih stvari odreknemo prerano, zakopamo ih, poričemo i onda ih zameni nešto drugo. Slabo čuvamo ono što vredi iako na tome možemo da trajemo. Uvek čekamo da nešto bolje dođe zanemarujući ono dobro što nam se dešavalo. Probleme ćemo uvek lako naći ali ono lepo što nam se dešava nije tako često. Čuvajmo to i sećajmo ga se, makar sa setom. 

Rekao sam već da neću da govorim o starosti. Nije to ni tema ovog filma. Tema filma je zapravo kada postajemo stari za nešto. Zašto je nešto neprimereno u određenim godinama. Ok ako nas fizika sprečava da se bavimo nečim ali za kreativnost nema prekida sve dok imamo inspiracije. Ako voilmo ono što radimo, to nas definiše. U jednoj simpatičnoj sceni vidimo kako penzionisani kompozitor diriguje prirodi. I priroda sjajno odgovara na to. Ima li boljeg pokazatelja da čovek još uvek nije star za to. Slažem se da glupo zvuči da si mlad koliko se osećaš mladim ali mladost jeste donekle i stanje uma. Priroda nas čini starim za neke stvari. I to je ok. To nema veze sa snagom uma već sa stanjem tela. Dotrajavamo kao i sve oko nas. Problem je što za mnoge druge stvari, pre vremena sami sebe činimo starim.

Zanimljivosti:
Majkl Kejn je morao da nosi tamnije naočari kako bi mu kosa delovala belja. On je improvizovao momenat u kom njegov lik kaže ćerci da prestane da plače. Film je sniman u Švajcarskoj na istočnom delu Alpa. Sorentino je pisao scenario sa slikom Majkla Kejna u glavi kao glavnom ulogom.

Naj scena:

Poseta

Moja ocena: 7/10

Le Samouraï (1967)

Kod nas nazvan: Samuraj
Žanr: Drama | Kriminalistički | Misterija | Triler
Režija:  Jean-Pierre Melville
Glumci:  Alain Delon, Nathalie Delon, François Périer...

Priča:
Pošto je ubio vlasnika noćnog kluba, plaćenog ubicu Džefa Kostela privode i ispostavlja se da postoje svedoci koji su ga videli. Njegovi pokušaji da pronađe alibi propadaju i upada u sve veće komplikacije.

Moj osvrt:
Kakav je Melvilov samuraj? Pre svega hladan i odmeren. Neki bi to nazvali profesionalnošću. On ne paniči ni u jednom momentu. Deluje kao da uvek ima izlaz, kao da je spreman za svaku situaciju. Ne deluje li to kao oni stari cool revolveraši. Tihi su, efikasni, ne možeš ih dodirnuti. Da li je Melvil svog samuraja pravio namerno tako. O da, samo što je on otišao korak dalje. O tome nešto kasnije. 

Rekoh da je ovaj samuraj hladan. Vidimo ga u onom što radi i vidimo kako pokušava da se izvuče iz problema. Da li imamo nešto više od toga? Da preformulišem - da li je čovek vredan pažnje van onoga što radi? Mislim sve je to ok ali ako imaš lika koji će samo da ide i obavlja posao, nemaš teoriju da napraviš ozbiljnu dramu. Ček, pričamo o drami u filmu o plaćenom ubici koji uleće u frku i pokušava da se izvuče iz iste? O da. Možda to ne izgleda tako ali film poentira upravo na ljudskosti ovog naizgled hladnog čoveka. 

Pogledajmo kontakte sa ljudima koje ostvaruje ovaj samuraj. Tu su žrtve, tu su protivnici, tu su saradnici. Čak i kod osoba koje bi ovde trebale biti prijatelji potencira se na njihovoj upotrebnoj vrednosti. To je to. Ima li nešto više od toga? Da li Melvil pokušava da nam predstavi hladnoću ne samo ovog lika već ljudi uopšte? Možda je ovo test i za nas. Kako? Pogledajte film. Recite mi šta ste videli. Krimi triler? Hm, promašili ste i verovatno niste našli ništa posebno gledajući ga. Ovo je prosečan krimi triler. Da li ste ipak u filmu tražili nešto drugo, da li ste tražili ljudski kontakt, da li ste tražili postupak koji nije posao, koji nije trik, koji nije samo deo priče? Ako mislite da ih nema, promašili ste. Ima ih i veličanstveno su posađeni u film, vrhunski odglumljeni i daju ono što celoj priči o ovom samuraju fali - emociju i nadu. 

Međutim, kada vidimo te momente, mi se pitamo nisu li odglumljeni, nisu li samo trik koji će nas zavarati, koji treba da napravi komplikaciju u priči. To je zato što nas je lako zavarati trikom, to je zato što nas šminka ubedi da su bitne neke sporedne stvari, to je zato što zaboravljamo suštinu i što sve manje verujemo u čoveka. Zbog toga propuštamo da vidimo čoveka u ovom samuraju. No ne brinite, Melvil će vam tog čoveka dati, daće vam ga tako da ćete se iznenaditi, daće vam ga tako da ćete se zapitati kako vam je to promaklo do sada. 

Tog čoveka na majstorski način tumači Alan Delon. Trebalo je odglumiti ovakvu smirenost, ovakvo odsustvo emocija. No ako u takvoj situaciji jednom u filmu treba da pokažeš emocije, onda moraš da budeš jako ubedljiv. Ovaj majstor to jeste. Onda imamo scene u kojim treba da sačuva smirenost i da kontroliše emocije. Obratite pažnju na Delonove oči u tim mometima. Oči ne mogu da sakriju emociju. Njegova gluma je u tim momentima čista perfekcija. 

Tokom celog filma dominiraju hladne boje. Sav enterijer je uglavnom jako taman. Veći deo akcija se dešava noću. Ulice su uglavnom puste. Tako da zbog svega toga imate opasno izražen osećaj samoće i hladnoće. 

Možda i glavno pitanje je da li postojimo van onoga što radimo. Ako pitamo druge, odgovor koji nam daju može da pokaže da li nas posmatraju kao radnu snagu, kao nekog koga mogu da upotrebe ili ipak možda vide nešto više. Iako odvratno, to ne mora da bude strašno uopšte. Strašno može da bude šta ćemo sami odgovoriti na to pitanje. I Melvilov samuraj vodi borbu za čoveka u sebi. I onda je jasno zašto možemo da pitamo da li možemo sebe da vidimo van onoga što radimo? Da li bi mogli da nastavimo svoj put van toga? Da li je naš posao ono što jesmo? Da li postojimo van onoga što radimo?

Zanimljivosti:
Kada je Melvil doneo Delonu scenario, ovaj ga je upitao kako se film zove. Kada je dobio odgovor, Delon je odveo Melvila u svoju spavaću sobu u kojoj je samo bio krevet i samurajski mač okačen na zidu. Melvil se brinuo kada je snimana scena u kojoj delon vozi uzanim prolazom i uteruje automobil u garažu jer su bile male šanse da se to izvede bez štete. Delon je izveo sve iz prvog pokušaja.

Naj scena:

Savršeni dijalog u finalu

Moja ocena: 8/10

Filmski Hitovi - Godina Peta

Braćo i sestre, srećan nam peti rođendan!

Šta je obeležilo prethodnu godinu? Svakako ne velika produktivnost. Ali uprkos tome, rastemo, brojniji smo, širimo se, bogatiji smo za mnogo novih, dobrih ljudi. Statistiku smo odavno prestali da pratimo. Prerasli smo ta takmičenja, merenja alatki, šminkanja, veliki trud da se svidimo svima. Verni smo jedni drugima, tu smo da se bodrimo, da dajemo savete ali i da kritikujemo jedni druge. Što se tiče tekstova na blogu, drago mi je da su se tu našla dva za mene jako bitna filma: Braveheart i The Best of Youth. 

Pre nekoliko dana mi je palo na pamet da vam ovo nikada nisam pričao. Iskreno, naziv Filmski Hitovi mi se opako ne sviđa. Ali kako tada nisam imao veze šta radim niti kako treba da pišem niti o čemu da pišem, naslov je bio kao i sve ostalo: nedovršeno, promašeno i slabo. Kako bih blog sada zvao. Hm. Možda nešto kao Dnevnik jednog Filmofila jer ovaj blog to zapravo i jeste. Ali nećemo dirati ime. To je kao da vas pijani kum nazove npr. Jašibor i to ime ostane da vas prati bez obzira što vam se ne dopada.  

Rekoh već, produktivnost nije velika. Ne želim da se pravdam jer razlog za sporiji ritam nije za pravdanje već za ponos (naslovna sličica). Očekujem da ritam neće biti baš ovako spor ali ne obećavam ništa. Kad bude tekstova, biće. Što se tiče izbora filmova, uglavnom ću se bazirati na vašim predlozima jer lista je poprilično puna. S toga bih vas zamolio da mi u buduće predlažete nešto zaista vredno gledanja. Dakle, nemojte mi davati predloge u stilu "e evo ti ovaj prosečan film" ili "pogledaj ovu glupost" itd. Zašto bi gubili vreme na takve stvari. Razumem ako je nešto mega hit pa očekujete komentar. To su izuzetni slučajevi. Hajde da drugim čitaocima donesemo nešto kvalitetno, nešto što nisu gledali. Shvatam da neki ljudi vole način na koji blatim film ali toga će uvek biti. Predlažite i dalje. Ako vam je problem da ispratite listu, nije bitno i ako predložite nešto što je već unutra. Meni je to lako proveriti. Postojala je ideja da se vrati glasanje za filmove iz liste sa vašim predlozima ali za sada nisam pronašao efikasan mehanizam za to. Easy Polls se nije baš pokazao dobro. Ukoliko imate bilo kakav predog, ne samo za ovo već bilo šta drugo vezano za blog, izbor filmova, način na koji radim, dobrodošao je. 

Pomenuću i da sam u međuvremenu pogledao nekoliko sezona nekih serija. Evo mini prikaza za neke njih. Death Note, odlično, napeto, mozgolomno. Povremeno malo zakomplikovano ali, uslovno rečeno, jedna od najvećih partija šaha na svetu filma. Emotivno, potresno, šokantno efikasno. Vrhunska dva lika. Možda je moglo ranije da se prekine još dramatičnijim krajem. Ubacivanjem novih likova pomalo razvodnjeno ali svakako čista desetka. Ako budete gledali ovo, gledajte sa japanskim audiom, nipošto engleskim jer moroni koji su to sinhronizovali govore kao napaljeni klinci koji se lože da su zlikovci iz stripova a ne realni likovi. 

Attack On Titan, sezona prva - ništa nije ovako potresno a vezano je za borbu ljudi sa zverima i bilo kakvim drugim karakondžulama. Gubitak bilo kog od likova je jako potresan i zaista se oseti gorčina. Oseća se opasnost, oseća se strah. Dobra ideja, samo da vidimo kuda će da ode. Takođe čista desetka. 

Berskerker sezona prva (i na žalost jedina) - počinje kao crtać za klince, nastavlja se intrigatno, pomalo šokantno, postaje teška boleština i vrhunska drama koja udara u stomak i nije mi jasno kako nije postojalo interesovanje da se nastavi sa ovim. Veći deo ove sezone deluje prilično jednostavno i prosto je neverovatno u šta prerasta na kraju. Teško je opisati takav bum. Zbog takvog finala i potencijala - čista desetka. Ua kretenima koji su ugasili projekat. 

The Wire sezona prva - solidna, pametna pa i realna serija. Nisam fan ovakvog tipa serija, osim svojevremeno Odeljenja za ubistva (Homicide - Life on the Street) ali ovo je sasvim dobro. Dobra glumačka postava sa dva vrhunska glumca (Dominik Vest, Idris Elba - fakjea). Realan rasplet, realni likovi, sve na mestu.  Jaka osimca a možda čak i devetka. 

Game of Thrones sezona prva - generalno i same knjige su šablonska sapunjara ali ti likovi su opasno dobro napisani pa je to sasvim prihvatljivo u početku. Posle je to repetitivno - gomila ubijanja u pojam nekim spletkama pa onda neki šok. Meh. Što se tiče serije, ona obuhvata prvu knjigu koja je koliko toliko korektna. Šon Bin fakjea. Može osmica. 

Breaking Bad sezona prva - jako jako jako dobar crni humor pre svega. Sjajan dijalog, odlična gluma, dopadljivi likovi. Ljudima je uspelo da naprave likove koji su, iako kompletni kreteni (rođak policajac) opasno simpatični i zapravo govore nešto. Simpatična ljudska priča u kojoj se ludilo tek zakuvava. Veliki potencijal. Jaka osmica.

House of Cards, polovina prve sezone - Ako ovo nije okrenulo za 180 stepeni ja zaista ne znam čemu ovoliko sezona. Zapravo veze nemam zašto se i ova spremala. Prejadne, nezanimljive politčke igrarije. Najobičnija predvidiva ljigavost što politika zapravo i jeste. Ali ovo je toliko na niskom nivou, kao Vučić, samo što nije on već je Spejsi pa vas ne nervira. Užasno iritantna Kejt Mara i sve što prati tog lika. Zaista jadno i plitko. Doguraću do kraja prve sezone ali ako ovo ne napravi drastičnu promenu, može da dobije najviše jednu peticu i to zbog Spejsija i vazda odlične Robin Rajt. 

Ne planiram detaljno pisati o serijama ali kontam da ćete s vremena na vreme dobiti ovako neki kratki pregled. Verovatno ću uključiti dokumentarce u razmatranje (pogotovu ako tu bude vaših predloga) a i dalje se lomim za domaće filmove. Nekako, o onim velikim mislim da nema tajne, sve je rečeno. Jedino ako vas baš jako zanima moje mišljenje možda bih mogao posvetiti pažnju nekim naslovima. Moram ovde da pomenem da sam jedan film izbacio iz vaših predloga: Straight Outta Compton. Videh pukim slučajem trailer i odlučih da nemam ja tri života za takve stvari. Prvo mi se gadi ta muzika, drugo mi se gadi stav koji ti likovi imaju. Treće, iskreno ne vidim ni najmanju šansu da taj film ima i trunku kvaliteta. Ne verujem da grešim kada kažem da će to biti jadna promocija nekih "glumaca", pogrešnih stavova, prepuna rasističkih iskenjavanja i "socijalnih" poruka i to na način koji mi se gadi više od ičega. 

Primetili ste već da ovo nije onaj bla bla regularni rođendanski post. Moramo da se menjamo, inače bih mogao kopirati istu stvar iz godine u godinu. Verujem da ste pre izvesnog vremena u listi blogova koje preporučujem videli i nov: Kod Levog Smetala. Posetite to mesto. Pročitaćete vrhunske tekstove. Redak je slučaj da neko komentariše genijalne Bonelijeve stripove. Mhejl je to uradio na opasno dobar način. Kada sam to pročitao, bio sam u fazonu "Hoćemo još, hoćemo još!!!". Žao mi je što su neki likovi prestali da pišu (Davore u tebe gledam). Drago mi je da se Darko (Bez Titlova) povremeno vrati svom prvom blogu. Cult Of Ghoul i Hororsf na moje a verujem i vaše zadovoljstvo šibaju punom parom. Probao sam čitati još neke blogove, ali nekako mi nije leglo. Ako imate neki predlog, možda neke novajlije, nešto što mislte da treba da se pročuje, hajde da podelimo to i pomognemo ljudima. Van ovih blogovanja, Đuka sa svojim Crnim Ovčicama radi sjajan posao. Zapratite ih na društvenim mrežama i pomozite njihovom projektu. 

Na kraju, nema velikih reči. Ne želim da obećavam puno ali ne želim ni da mračim. Jednom sam već otišao, sa stilom, sa najboljim tekstom koji sam napisao. Taj tekst je još uvek tu, izmešten u vremenu. Ako me nema dugo, strpite se. Menjam pelene, pevušim, pravim klovna od sebe, vozim Isidoru u kolicima po kraju da oduševljeno gleda krošnje drveća. Filmovi neće pobeći. Tu su oni, spavaju i sanjaju dan kada će osvanuti na blogu Filmski Hitovi. 

To je to za ovaj peti rođendan. Potroših vremena i više što sam planirao. Idem uspavati ćerku nekom laganom pesmicom a potom, barem dok me san ne prevari, da ispoštujem Melvila i Delona koji nestrpljivo čeka u svom Le Samouraï. Uzdravlje.

The Revenant (2015)

Kod nas nazvan: Povratnik
Žanr: Avantura | Drama | Triler | Vestern
Režija: Alejandro G. Iñárritu
Glumci: Leonardo DiCaprio, Tom Hardy, Will Poulter...

Priča:
Graničar koji prati trgovačku ekspediciju se bori za život posle susreta sa medvedom. Nedugo potom biva napušten i ostavljen da umre... 

Priča:
Braćo i sestre, evo me posle nove pauze. Nadam se da sam vam nedostajao barem upola koliko vi meni. Ovog puta imam jače opravdanje nego ikada. Što se tiče nekih planova i ideja, o tome za koji dan. Sada bih pričao o Revenantu jer verujem da je ovo tekst koji najviše čekate. Elem, uglavnom se načitah negativnih kritika o filmu. Neki su bili obrazloženi pa mi je bilo jasno, neki su bili ogorčeni pa sam razumeo bes a opet, kod nekih se jasno videlo "hajde da mrzimo nov film bez nekog opravdanog razloga". Da li je ovaj film zaslužio stroge kritike - o da. Da li je tako užasan - ni blizu. Da li zaslužuje prezir - ne vidim razlog. 

Elem, jedan od čitalaca je napisao da je Revenant pokrao Tarkovskog. Ne mogu reći da ga je pokrao ali je žestoko kopirao neke scene iz njegovih filmova. Može se to nazvati inspiracijom ali neke scene suviše liče da bi bila inspiracija. Da ne lupetam više o tome, kad pročitate ovaj tekst, svi polagano na youtube. Da biste našli video sa tim poređenjem, samo unesite dve reči: "revenant" i "tarkovsky". Ne smetaju mi one scene koje su vizuelno inspirisane Tarkovskim, ali mi malo smetaju scene u kojim film želi da ostavi utisak samim dešavanjem i pričom a koje su kopija scena iz filmova pomenutog režisera. 

Ubedljivo najveći kvalitet filma je način na koji je ovo usnimljeno. Zapravo to me je kupilo u trejleru i zbog toga sam rado čekao ovaj film. Teško je ovo opisati ali pokušaću na najbolji način. Recimo imamo scenu akcije (pucnjave, trčanja, jahanja, prikradanja). I recimo u najvećoj frci imamo kameru koja se kreće među likovima, čuje se zvuk sa suprotne strane od one koje gledamo, kamera se okreće i vi imate utisak da gledate kroz oči jednog od učesnika događaja. Verovali ili ne, pomislio sam u jednom momentu da će nas tako neki lik voditi kroz film a da nam ga neće prikazati do samog kraja. Kad malo bolje razmislim to i nije loša ideja, ali dobro, nije vreme za to. 

Na sve pomenuto se samo nadovezuje i činjenica da se radnja filma odvija po prelepim zimskim pejzažima. Mnogima smetaju scene koje su razvučene, u kojima gledamo čoveka koji šeta i luta prirodom, koji se lomata po reci itd. Meni je to bio odmor za oči i mozak. Recimo uzmimo vazda razvučenu scenu borbe na reci u Hobitu i ovo. Uz tu akciju umalo nisam zaspao. Ovo u Revenant mi je stvarno prijalo. Svi ti pejzaži, sva ta zima, zvuk vetra itd., sve je to svaralo savršenu atmosferu. 

Dolazimo i do borbe čoveka sa prirodom. Da li je ovo film o tome - iskreno nisam stekao utisak da je to ono glavno. Ok, nije sporno da imamo borbu čoveka da pobedi prirodu ali razlog zbog kog to radi mi je govorio nešto drugo. Pogledajmo sve te filmove gde se čovek bori da preživi u surovim uslovima prirode. To je borba za goli život. Ovde je u pitanju glad za osvetom. E u tom grmu leži zec. Ma koliko surova, priroda je pre svega veličanstvena. Ovde prisustvujemo pobedu čoveka nad prirodom kako bi on uradio šta - oduzeo život drugom. I u čemu je tu pobeda. 

Možda bi priroda malo mogla da pojača i tako stekne apsolutnu moć na ovoj planeti. Ionako smo debelo omanuli. Mislite da sam crn, patetičan i da preterujem? Dok ovo čitate u udobnosti fotelje, kreveta, pijete hladan sok, jedete grickalice, zamislite sliku deteta koje je koža i kost, koje pokušava da sisa majčinu sisu u kojoj nema mleka. Hteo sam da okačim ovde tu sliku ali nemam snage da je pogledam ponovo. Zamislite tu sliku i zapitajte se onda dokle smo stigli. Kako je Romero rekao u jednom od svojih filmova, "Da li smo vredni spasenja?" 

Ono što mi se dopalo je taj kontrast u prirodi, ono što prikazuje tu prirodu prelepom ali u isto vreme surovom. Imamo prelepe slike snežnih predela, reka, drveća i veličanstvenost prirode zaista dolazi do izražaja. Opet, na drugoj strani imamo sve opasnosti koje ona donosi. To je fino dozirano u filmu. Imamo nenormalnu scenu borbe sa medvedom i posle toga nemamo toliko ekstrema. Sve je posle toga manje više ok i očekivano. Sviđa mi se način na koji je dočarana opasnost. Ne samo ona koja preti od prirode već i od neprijatelja. Najbolja scena na taj fazon je jedan susret glavnog lika sa indijancima. Što je najbolje, ne deluju ti indijanci tako brutalno i krvoločno ali sam način na koji je scena odrađena, kako je to prikazano iz perspektive glavnog lika je masterpis. Lagano najbolja scena u filmu. 

No hajde malo o suštini. Inaritua jako poštujem pre svega što je uspevao da dostavi emociju. Nekako osećate sve što osećaju likovi: i težinu i tragediju, i tugu, i strah. U Revenant imamo osvetu. Da bi to bilo efektno, moraš da osećaj gorčinu, moraš da osetiš bol gubitka zajedno sa likom ili likovima u filmu. Evo nekoliko vrhunskih primera kako se to radi: Braveheart - treba li vam objašnjenje. Ako vam se creva nisu iskidala kod scene kada nevinu devojku kolju, zašto onda gledate filmove. Virgin Spring - pre svega jeziv je način na koji je veliki Max Von Sydow dočarao taj bol. Apocalypto - opet Mel Gibson. Tragična scena tu baš budi najveći mogući bes. Pa i nebitni Edge of Darkness gde opet Gibson dočarava glumom bol gubitka. Francuski 7 Days - kratka ali mučna i šokantna scena pronalaženja tela žrtve. Da ne dužim. Revenant me je tu ostavio skoro pa ravnodušnim. Ne, nisam bezosećajan. Sada kad imam dete još sam osetljiviji na ovako nešto. Ali ovo - suviše me podseća na one rutinske akcije. Zveknuo si mi nekog, sad ću da te zgazim kao mrava. Zašto je to tako? 

Druga stvar koju je Inaritu donosio je ljudskost i realne likove. Nekako je lako bilo poistovetiti se sa njegovim likovima. Prvo je to što nam je dočarao emociju, drugo, ti likovi su baš od krvi i mesa. E upravo tu Revenant pada i to je odgovor na pitanje na kraju prethodnog pasusa. Ovde su likovi kao da su ispali iz tih rutinskih akcija ili iz stripova. Imamo radnju zbog radnje, ne zbog likova. Da ovo nije tako dobro usnimljeno, da nema nekoliko dobrih detalja i fantastične lokacije gde je snimano, zaista ne znam po čemu bih ga izdvojio od filmova sa sličnom tematikom. 

Da sumiram, Revenant je ok film i to je to. Da nema ovu prelepu prirodu, da nije usnimljen ovako kako je usnimljen, bio bi tek podnošljiv i komotno bi mu mogli smanjiti ocenu za 2. Bez ikakve sumnje ovo je najslabiji Inarituov film. Da je doneo ono što ume, zbog sjajne podloge, bio bi epsko ostvarenje. Ali je lišen onoga što Inarituovi filmovi predstavljaju - ljudskosti i emocije, a to je trebalo da nosi film. 

Verujem da očekujete i koju reč o glumi. Ne vidim ovde ništa posebno uprkos dvojici dobrih glumaca, pri čemu više favorizujem Hardija (jer Bronson). Očigledno je Leo dobio oskara jer mora da ga dobije već jednom. Meh, kakvi levi glumci ga danas dobijaju i za šta ga dobijaju, Oskar je samo šou, kao i 99% današnje kinematografije.

Zanimljivosti:
Pošto je početak snimanja kasnio, sneg u Kanadi se otopio pa je snimanje moralo biti premešteno u Argentinu. Inaritu je odbio da ubaci specijalne efekte u film jer bi po njegovim rečima sam film postao sranje. DiKaprio je zaista pojeo deo sirove bizonove jetre iako je vegetarijanac. On je za potrebe filma naučio da puca iz muskete, da upali vatru, naučio je i dva indijanska jezika i proučavao drevne tehnike iscelivanja. 

Hardi je na snimanjima uvek na strani ekipe koja pomaže. Zbog toga se jednom sukobio sa Inarituom i čak ga je uhvatio i za gušu. Od te scene su nastale i majice koje je Hardi razdelio ekipi. Hju Glas, koji je bio inspiracija za glavnog lika u filmu, nikada se nije ženio niti je imao dece. Tom Hardi je svoju glumu zasnivao na glumi Toma Berindžera iz filma Platoon. Šesta DiKapriova nominacija za oskara.

Naj scena: 

Opasnost

Moja ocena: 7/10