The Usual Suspects (1995)

Kod nas nazvan: Dežurni Krivci
Žanr: Kriminalistički | Misterija | Triler
Režija: Bryan Singer
Glumci: Kevin Spacey, Gabriel Byrne, Chazz Palminteri...

Priča:
Brod je uništen, kriminalci su mrtvi a ključ misterije leži u rukama jedinog preživelog i u njegovoj uvrnutoj priči koja počinje hapšenjem pet prestupnika.

Moj osvrt:
Kada se vodi diskusija o ovom filmu, ne mogu da se otmem utisku da ljudi smatraju da najveću zaslugu za njegov kvalitet i kultni status ima preokret na samom kraju. Pa se onda pojavi druga grupa koja kaže da je film loš baš zato što su skontali preokret mnogo pre kraja. Istu sudbinu ima i Shutter Island. Super je ako ne skontaš preokret. Na sav kvalitet filma budeš fino iznenađen. Ali ni Shutter Island ni Usual Suspects nisu odlični filmovi zbog preokreta koje nam serviraju. Ja sam jedan od onih ko je skontao preokret u ovom filmu mnogo pre kraja. Ali znate šta, to me nije sprečilo da uživam u njemu pa čak ni na ovo drugo gledanje. 

Zašto "Dežurni Krivci"? Nije to slučajno. Kada čovek počini samo jednom krivično delo, koliko god puta se kasnije pokajao, koliko god puta pokazivao da je izašao na pravi put, on ostaje obeležen. Ako pak čovek više puta ponovi slične prestupe, on spada u one, kako kod nas kažu "od ranije poznate policiji". Međutim, ako neko po prvi put izvrši krivično delo koje podseća na "rad" pomenutog prestupnika, ko je prvi u koga će biti prst sumnje uperen? Usual Suspects je genijalna analiza umetnosti prevare a ovo što napisah i te kako ima udela u celoj toj priči. Mađioničar bazira svoju tačku na tome da gledate tamo gde njemu odgovara. Dežurni krivci su ljudi u koje su ovde uperene sve oči. 

Kada varaš nekog, moraš da ga varaš njemu poznatim terminima. Nećeš smišljati bajke, nećeš govoriti o nerealnim situacijama. Davaćeš mu ono što viđa svakodnevno, davaćeš mu ono što mu je poznato. Upravo to vidimo ovde. Varke se zasnivaju na stvarima koje su ljudi koji bivaju prevareni videli i doživeli više puta. Termini koje neretko sreću, situacije u kojima su bili, priče koje mogu da povežu u iskustvu, sve to ima veze. Naravno, morate i vi vladati svim tim stvarima. Kao majstor prevare, čovek mora da se prilagodi i situacijama i temama. 

Kako izbeći sumnju? Morate ljude koje varate dovesti u situaciju da ne mogu da sumnjaju u vas ali da razlozi za odsustvo sumnje budu realni. Najbolje je dati nešto ubedljivo i karakteristično za vas. Nešto što povezuju sa vama svakako može biti iskorišćeno kao savršena maska. Kako bi prevara uspela, moraš onom koga varaš dati ono šta hoće, nešto što bi bio njegov veliki cilj, pobeda ili dobitak. To nešto treba da bude tako da mu izgleda realno ali i veoma primamljivo. Naravno, uvek moraš da paziš i na situacije kada bi on odustao. Kontrola i upotreba čoveka svakako igraju veliku ulogu. Da bi sve to izveo, moraš da imaš strašno osmišljen sistem sastavljen od besprekornih saradnika. 

Film veoma brzo počinje da gradi ime Kajzer Sose. Ne znamo u početku puno o njemu ali vidimo kakav strah to ime uliva. Detalj za detaljom, on počinje da izgleda kao sam đavo. E tu je zanimljiva jedna stvar. Da li Kajzer Sose postoji? Koliko god to zvučalo čudno, fizičko postojanje nije ni bitno ako postoji ideja. Ideja o tako nekom ko kontroliše sve, za koga ste čuli da može da pronađe bilo koga, za koga ste čuli da je neuništiv, već unapred budi strah i oprez. Bitno je da ideja živi. Ideja će nadživeti i samog čoveka. Zbog toga mi je genijalna scena u Braveheart gde u završnoj bici i nemamo Volasa fizički prisutnog. Ideja i njegovi ideali su tu. Ta ideja je i posejala seme pobede. Ovde ideja o Kajzeru seje strah a kako vidimo i smrt. Na celu tu priču se nadograđuju i legende o tom čoveku. Sama priča vezana za njega i njegovu porodicu je nešto nadasve jezivo i neizbrisivo iz pamćenja.

Film nam ne pruža samo jednu misteriju, tu imamo više nepoznanica. Iako je sve to deo jedne priče, možemo posmatrati odvojeno sve te teme. Toliko je kvalitetno odrađeno. Zašto su likovi privedeni? Ko je Kajzer Sose (i fizički i uopšte)? Koji su motivi tog lika? U čemu je štos sa famoznim napadom na brod? Jedan put vas vodi kroz više misterija i jedan odgovor može biti dovoljan da pokrije više pitanja. 

U filmu nemamo  samo jednu stranu koja vara drugu. Ovde ta strana vara i nas kao gledaoce. Ok, kontam da im je to bilo lakše ali ja ne volim kada mi se servira nešto što se zapravo nije ni dogodilo. Recimo film Atonement kada pogledate, shvatite da se sva radnja završila negde posle pola sata a da je sve ostalo zapravo sanjarija i izmišljanje. Onda se iznervirate pitajući se zašto su trošili sat vremena ni na šta. Ovde nije tako drastičan problem ali takvim pristupom su otvorili celu priču na taj način da nismo sigurni šta se zapravo desilo i kako se zapravo desilo. Imamo mi zaokruženu priču ali ispada da je posvećen lep deo vremena izmišljanju. 

Film-Noar je bio popularan četrdesetih i pedesetih godina. Po atmosferi i zbog naracije, The Usual Suspects me prilično podseća na te filmove. Na to dodajmo odličnu glumačku ekipu i rezultat nikako nije mogao da omane. Kada kažem da je Naj scena rasplet, tu nikako ne mislim na preokret već na pokazatelj onoga što sam pričao o umetnosti prevare. Usual Suspects to dostavlja u najboljem svetlu.

Zanimljivosti:
Kada Redfut baci cigaretu na Mekmanusa, on je trebao da ga pogodi u grudi međutim ona je završila u licu tako da reakcija Stivena Boldvina nije gluma. Svi glumci su plaćeni manje nego uobičajeno za svoje uloge. Kada je dobio oskara za svoju ulogu, Spejsi je izjavio: "Well, whoever Keyzer Soze is, I can tell you he's gonna get gloriously drunk tonight.". On je za vreme snimanja držao svoje prste zalepljenim kako bi se bolje prilagodio ulozi. Inspiracija za Kajzera Sosea je ubica Džon List. 

Ulogu Dejva Kujana odbili su Paćino, De Niro i Volken. Stiven Boldvin i Kevin Polak su pokazivali netrpeljivost za svo vreme snimanja. Reč "fuck" je izgovorena 98 puta. Del Toro je predložen od strane Spejsija. Spejsi je razgovarao sa stručnjacima za cerebralnu paralizu kako bi se spremio za film. Rečenica "the greatest trick the Devil ever pulled was convincing the world he didn't exist" pripada francuskom pesniku Bodleru. Na mnogim jezicima Kajzer znači car.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 8/10

Frantic (1988)

Kod nas nazvan: Ludilo
Žanr: Triler | Misterija | Kriminalistički | Drama
Režija: Roman Polanski
Glumci: Harrison Ford, Betty Buckley, Emmanuelle Seigner...

Priča:
U hotelskoj sobi u Parizu, doktor izlazi iz kupatila i otkriva da je njegova žena nestala. Ubrzo, on ulazi u svet intriga, špijunaže, gangstera, droge i ubistva.

Moj osvrt:
Polanski je jedan od meni najdražih režisera. Ono što je karakteristično za njega, čovek nije režirao dva slična filma. U Death and the Maiden se savršeno igra sa psihologijom, u Rozmerinoj Bebi sa hororom i dramom, u Pijanisti sa temom rata i načinom na koji on uništava umetnost, u Devetoj Kapiji se igra tamnom stranom (neću detaljnije bez dublje analize), u Repulsion traumom, u Bitter Moon sa strašću itd. Frantic je pokazatelj da on ume da napravi jednostavan a kvalitetan triler. Frantic svakako nema onu dubinu na koju me je Polanski navikao, dubinu koju imaju navedeni filmovi, ali ima dovoljno kvaliteta zbog kojih ga toplo preporučujem za gledanje. 

Sama situacija u kojoj se nalazi doktor Voker (Harison Ford) je prilično jeziva. Saznanje da mu je supruga nestala svakako donosi paniku. U tom momentu, čovek može samo da pomišlja na užasne varijante. Stanje u koje dolazi je takvo da on mora da čini stvari kojima nije vičan. Borba za najdraže ne bira sredstva a vreme svakako samo pojačava očajanje tako da u tome imamo savršeno opravdanje za svaki naredni doktorov postupak. Verovatno vas nerviraju scene u ovakvim filmovima gde izgleda da policija ne radi svoj posao kako treba. Ne postoji dovoljno dobra policija sve dok čoveku ne vrati onog kojeg je izgubio. Za mene je to sasvim ok. Vreme je nešto čega nemamo a policajci nisu čudotvorci. 

Iako film nema neku dubinu, imam utisak da je Polanski namerno režirao ovakav triler samo da bi napravio jednostavan, napet film koji izbegava svaku težnju spektaklu. Glavni lik je doktor. U današnjim filmovima, on bi izrastao u Stivena Sigala. Evo u nedavno komentarisanom The Call, ucveljeno devojče i zabrinuta operaterka postadoše dva Džona Kramera. Doktor Voker je konstantno onakav kakav treba da bude. Neretko je nespretan, neretko naivan, neretko uleti u opasnost. Njegovi rezoni su sasvim na mestu, njegove odluke realne. Ako mislite da nisu, samo se setite u kakvoj je situaciji. Dakle, ne očekujte ovde neku brilijantu osvetu, ne očekujte velike planove koji će da nadmudre mafiju. Nema toga. Jednostavna i realna borba za život je ono što ćete videti. 

Doktorov veliki problem je pre svega trka sa vremenom. To svakako diže nervozu i panika je sve veća. Sledeći problem je nepoznavanje jezika. Kome god da se obrati za pomoć, sputan je nepoznavanjem francuskog. Samim tim, on mora da ima poverenje u one koji mu eventualno prevode nešto. Samim tim, mi smo sumnjičavi prema tim prevodiocima. E tu nam Polanski pruža priliku da sumnjamo na sve i svakoga. Umesto ludila od pedesetak preokreta, on se opredelio za jednostavniju varijantu. Ostavio je sumnju a to je realno stanje. Čovek uvek sumnja u valjanost nepoznatog. Fazon je što Polanski nije hteo da nam servira zaveru svetskih razmera već se opredelio za realističniju varijantu. 

Naravno, kao i svaki lik koji se nađe u problemu na nepoznatoj teritoriji, i naš doca dobija neočekivanu pomoć. Podrazumeva se da je ta pomoć je nežnijeg pola. E sada, u većini filmova to bude neka nepravedno siromašna, prelepa devojka od milion talenata. Samo nema sreće pa je u totalnom sranju. Ne mogu da se setim tačno filma, mislim da je The Unknown, gde imamo baš takvo devojče. U Frantic se nisu bavili istorijom te devojke (zanosna Emanuel Sainer) već onim što ona sada jeste. Ne kreće ona tek tako da pomaže doktoru. Zašto bi iko pomagao nepoznatom ko je možda umešan u loše stvari? Pomoć kreće zbog ličnog interesa i spašavanja sopstvene zadnjice. Tek kada dođe do upoznavanja može doći do gesta dobrote i bezuslovne usluge. 

Iako jednostavan, Polanski je film začinio sa nekoliko simpatičnih stvari. Znate onu pesmicu "crveno je boja ljubavi". Obratite pažnju u kom delu filma koja od žena nosi crveno. Na početku filma nismo ubeđeni da u doktorovom braku vlada harmonija. Kada je došlo dotle da on može da izgubi svoju ženu, svestan je šta više nije uz njega. Na početku filma, ona je bila sva u nijansama sive. Na kraju filma, vidimo da je žena u crvenom. Nasuprot ženi imamo i mladu, zanosnu devojku. Na početku ona je odbojna i sva je u tamnim bojama. Pri kraju filma i u jednom plesu u kom se vidi da doca i nije baš ravnodušan, ona je u crvenom. Za muškarca, samo jedna žena može biti u iskreno crvenom. To nijednog momenta nije potencirano u filmu, majstor je to provukao kroz priču. Tako to rade velikani.

Takođe, zbog paralele između ove dve žene, iako se, ponavljam, film ne bavi tim, postoji ta potencijalna odluka i opredeljenje. Žena ili devojka, Amerika ili Francuska, pod Kipom Slobode u Nju Jorku ili Parizu, poznata, topla sigurnost ili nepoznata, vatrena avantura. Ceo kraj je nekako rezultat te odluke i sve posledice su logične posledice opredeljivanja čoveka između ovih izbora. Biranje između dva zla nije problem, to je nešto što svakako ima iste posledice. Izborom između dva dobra, čak i pravičnim i logičnim izborom, možete doneti nešto loše jednoj strani, možda čak i pogubno. I dobrim, pravičnim izborom možete dovesti do zla. To je simbolika koju nosi kraj. 

Ponavljam, Frantic nije nešto na šta nas je Polanski navikao, nije stvar koja zahteva duboku analizu. Naravno, nije ni tako plitak kakvim žele da ga predstave. Naveo sam vam samo dva detalja koja sam primetio. Suviše je Polanski veliki da bismo ga tako lako shvatili. Frantic je film kojim ovaj majstor pokazuje kako se pravi triler bez preterivanja, bez spektakularnih preokreta, bez preseravanja, bez transformacije likova, bez bombastične akcije, sa malo simbolike i prikrivenim dilemama. Jednostavan, zanimljiv film koji svakako vredi pogledati.

Zanimljivosti:
Harisonu Fordu se nije svideo naslov filma. Mislio je da nema puno veze sa samom radnjom. Pod pritiskom studija morali su izbaciti 15 minuta iz filma kao i potpuno promeniti kraj.

Naj scena:

Ples

Moja ocena: 7/10

The Hobbit: The Desolation of Smaug (2013)

Kod nas nazvan: Hobit: Šmaugovo pustošenje
Žanr: Fantastika | Avantura
Režija: Peter Jackson
Glumci: Ian McKellen, Martin Freeman, Richard Armitage...

Priča:
Patuljci zajedno sa Bilbom Baginsom i Gandalfom Sivim nastavljaju svoj pohod da povrate Erebor, svoju domovinu, iz kandži Šmauga. Bilbo Bagins poseduje misteriozni magični prsten.

Moj osvrt:
Kada su najavljena tri filma po knjižici Hobit, jasno je bilo da mora doći do velike improvizacije. Jedino pitanje koje se u svemu tome postavljalo je koliko su scenaristi dobri da improvizuju. Fren Volš i Filipa Bojens su bile scenaristkinje za Gospodara Prstenova. Uz takvu knjigu i naše "spisateljice" mogu biti scenaristi. Džekson i one su već pokazale nerazumevanje u Gospodaru Prstenova, ali za divno čudo, bio sam potpuno zadovoljan onim što sam video u prvom delu Hobita. Ok, i dalje je 90% viđenog uzeto iz knjige ali i ono što nije, delovalo je ok. Azog jeste Tolkinov lik ali nema veze sa ovom radnjom koju vidimo u prva dva filma. On je ipak za mene u prvom filmu veoma pozitivan utisak. E sada je došlo vreme da pomenute scenaristkinje uz pomoć Džeksona i Del Toroa pokažu šta znaju. Pa da vidimo kako im je to pošlo za rukom. 

Film otvara scena koja se dešava pre dešavanja u prvom filmu. Susret Gandalfa i Torina obeležava Gandalfovo ubeđivanje da Torin krene u pohod za povratak svog kraljevstva. Ne znam kome je ovo palo na pamet ali svakako nije baš mudra odluka. Prva stvar, ovo je scena za odugovlačenje i popunjavanje vremena. Druga stvar, ova scena šteti ugledu Torina. Eto on je tako odlučio da šetucka tuda i u tri života mu ne bi palo na pamet da se bori za svoj dom dok mu stari čarobnjak to nije predložio. A stari čarobnjak mu je to predložio zato što... Hm. Vidite li gde gađam. To je ono nepoznavanje materije sa kojom radiš. Ako Torin nema osećaj da treba da povrati svoj dom, čemu onda ona velika priča o njemu u prvom delu. 

Likovi u jednom momentu prolaze kroz Mračnu Šumu bez Gandalfa. E tu smo počašćeni sa nekoliko horor scena. Prvo je atmosfera mračna (logično), drugo, vidi se da pretnja visi u vazduhu, treće, načinom snimanja dočaravaju pretnju tako da sam time prilično zadovoljan. Tu svakako treba pomenuti i paukove. Možda su tu mogli malo više pretiti ali su bacili akcenat na akciju. Kako su ove spodobe odvratne same po sebi, ukupni utisak je zadovoljavajući. 

U Gospodaru Prstenova smo nebrojeno puta videli taj duel vilenjaka i patuljaka. Mogli su ga ovde malo modifikovati ali su se odlučili za reprizu, pa moramo proći kroz sve te prozivke i svu tu tenziju između njih još jednom. Iskreno ne kontam čemu reciklaža. Automatski se dobije utisak suvšnosti. Recimo u prvom delu kada orlovi dolaze u pomoć, meni j to bilo baš suvišno. Ispada da kad god je Gandalf ili neko blizu njega u opasnosti, orlovi će doleteti i rešiti krizu. Kako onda očekuješ da strepim za likove? Zašto onda orlovi ne dolete i odvale orke koji jure patuljke i Gandalfa? 

Ideja o Hobitu kao filmu je eksplodirala upravo zbog Gospodara Prstenova. Umesto da nam daju nešto novo, odlučili su se za ubacivanje još starog pa nam se ovde vraća Legolas. Veliki problem je što ovaj lik ne podseća na onog legolasa. Ovaj lik podseća na Legolasa koji je izgubio onu finalnu bitku i ostario još 1000 godina. Ok, mračni vilenjak je nešto što mi se dopada ali mračni Legolas nije Legolas koji treba da se pojavi u priči o Prstenu. Onda treba odlučiti, da li je ovaj Legolas loše napravljen ili onaj kog smo gledali u LoTR trilogiji. Za mene tu nema dileme. Ovakav Legolas svakako nije bio potreban.

Potom se film potrudio da nam promeni (pokvari) sve što smo ikada znali o vilenjacima. Kao da nisu imali pojma da je ovo priča koja prethodi Gospodaru Prstenova. Vilenjaci nisu smireni, nisu mudri, nisu oni koji su mirotvorci i izbegavaju bespotrebni sukob. Vilenjaci su impulsivni egoisti koji su vilenjaci samo zbog svoje šminke i dugih ušiju. Kada sam slušao raspravu glavnog vilenjaka i Torina kao da sam slušao gramzivog manekena koji se raspravlja sa ovim patuljkom zahtevajući da ovaj maleni rizikuje život za njegovu kremu protiv bora. Generalno, mnogo je ovde odstupanja. U prethodnim filmovima su nam pokazali kako Legolas ne može da se napije, ovde su vilenjaci mrtvi pijani itd. Toliko o kalibru scenarista na čelu sa Džeksonom i Del Toroom. 

Generalno, Legolas i vilenjakinja su tako veštački umetnuti u priču da to štrči. Vilenjaci, osim Legolasa se nisu puno mešali u borbe u Gospodaru. Zašto bi ovde ničim izazvan ovaj lik lutao i spašavao ljude i patuljke. Zato što je on ubačen zbog fanova LoTR-a i zato što balvani nisu mogli da smisle ništa drugo. Legolas ovakav, sa ovakvim namerama u ovakvoj priči nema mesta. Ubačen je da deo naših dama uzdiše za njim. Ja mu, najiskrenije, ne vidim nikakvu svrhu. Mada priča oko njega je ovde takva da je generalno bilo kakav vilenjak na tom mestu nepotreban. Tako da je i on ubačen da troši vreme. 

Takođe imamo i ženskog vilenjaka u tumačenju simpatične Evanđelin Lili. Zašto je on ubačen? Pa da bi devojčice od 13 godina imale svoju ljubavnu pričicu u ovom filmu. Nema druge svrhe osim brda patetike. A pazite čega su se setili. Njen tata je vrhovni vilenjak a u nju se zaljubljuje neko ne tako visokog roda. Genijalno zar ne? Mislim, niko nije čuo za Aragorna i Aruenu. Realno, falilo nam je patetike između Aragorna i Aruene pa ćemo da je izručimo ovde. Šta fali? Biće tu "anđela palih sa neba" , "mislim da sanjam, ona je ipak daleko od mene", "zaljubila sam se u nekog koga nisam smela pa ću da jurim u opasnost da ga spasem" i sličnih sranja. 

Azogom sam prilično zadovoljan u prethodnom filmu. Ovde su se potrudili da mu nabace pomoć mada su njega samog debelo zapostavili. Taj dodatni odvratni batica izgleda jezivo. Svakako ne toliko kao Azog ali veoma uspešno donosi jezu koju je potrebno. Naravno nema on neku smislenu priču. On je tu da bude zao, da seje strah i da proba da napadne sve što nije u njegovoj grupi. Mogu da kažem da ovakav lik svakako ima mesta u filmu i da možemo očekivati bolje stvari. Naravno, njegov zadatak i ne mora da bude veći od ovog ratničkog ali ipak bi neka pozadinska priča dobro došla a i nekako su mi svi ti napadi orka ovde nasumični. Opet kao orci jure grupu (patuljaka), mada ne vidim neki veliki razlog zašto. I opet treba da imamo one sukobe. Gospodar Prstenova je napisan tako da nisu mogli izbeći Boromirovu smrt, tako da je tu svakako bilo muda. Ovde ne vidim ništa specijalno ni zaprepašćujuće jer je ovo mnogo veselo a ta veselost smanjuje opasnost. 

Ceo film je građen tako da kada dođe akcija, ona traje i traje i traje do letnji dan do podne. Trajala je i završna bitka u Povratku Kralja ali je reč o završnoj bici. Imala je dosta dešavanja, imala je varijacija. Ovde je akcija prepuna preterivanja i u bioskopskoj sali su samo klinci oduševljeno vrištali na tako nešto. Ljudi su seli i smišljali kakve sve pizdarije su moguće i to su i izveli. Scena u kojoj hobiti beže rekom u buradima, orci ih jure a vilenjaci jure orke je klasičan pokazatelj ovoga o čemu pričam i genijalna je za petogodišnjake. To je sve što su oni ikada želeli da vide. 

Upoznajemo i Barda. Ah da, ne napomenuh. Nijednog momenta ne posmatram ovo kao proizvod knjige već isključivo kao film, baš kako sam komentarisao i LoTR trilogiju. Bard je baš onakav kakvog ga vaša šezdesetogodišnja tetka želi videti. Prikriveni junak u kom čuči sve i svašta, brižan otac, pomaže ljudima u nevolji iako će mu to doneti probleme i izložiti porodicu riziku, lep, naočit itd. On ima manu u istoriji koji mora da ispravi. To je tako sređeno da znate da nema sumnje da će ono najbolje i da se desi. Sve puca od šablona i patitke koji vam spreme priču na dlanu. Na vama je da samo odgledate ono što znate da i sledi. 

Gomila vremena odlazi na uvod u Gospodara Prstenova. Ok, nemam ništa protiv ako se to odradi tako da vidite neku veličinu ovde.  Problem je što ovde imamo nagoveštaj od kog treba da se ukakimo, a možemo da se ukakimo samo što smo videli to već u Gospodaru. Tako da su ove scene teško gubljenje vremena. Nebrojeno puta likovi objašnjavaju da se zlo sprema, da će biti nekog sranja, da niko nije svestan šta se zapravo događa. Ako niko nije svestan i ako se nešto tajno sprema, zašto koji moj svi trube o tome? Zašto moram da gledam 10 scena o tome? Zašto svaki dijalog mora da bude proširen sa pričom o tome. Opet dolazimo dotle da je ova četvorka scenarista nesposobna da smisli nešto novo.

Potom naši likovi dolaze u grad idiota. Da da, teških idiota. LoTR je ozbiljna priča. Do vraga, kraj čovečanstva je u najavi. Nema karikatura, samo likovi koji pasuju u takvoj priči. Ovo je ipak priča (mislim na film) pravljena za dečurliju. Takvi su i likovi. Mogu samo da kažem da će fanovi Hari Potera biti oduševljeni ovakvim kreaturama. Nema ovde ni ozbiljnosti ni ozbiljnog lika. Čak i ovi koje pratimo koje je Tolkin kreirao su ovde izgubili dosta kredibiliteta. Ceo film puca od neozbiljnih gluparija. Usputni humor - da. Retardirani fazoni za komedije za decu do uzrasta od 5 godina - ne. 

Naravno, pošto je ovo holivudski produkt a Džekson neko koga je usralo da je dobio mogućnost da režira Tolkinovo remek delo, mora se težiti spektaklu pa s toga i preokretima. To toliko ovde zamara da zarpravo od preokreta nema ništa. Mislim šta je preokret kada uvek znam da će ono što gledam da se promeni 100%. Pravi preokret bi bio da se barem jedna scena završila u duhu u kom je tekla. Daleko bilo da je pretnja realna i da neko nastrada. Ma daj. Ali preokreti, ma svakako. Mislim ko bi očekivao da će Legolas koji je odbio da pomogne patuljcima, da zapravo krene za njima. To stvarno niko ne bi očekivao. Lepo kaže Bata Stojković, sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste. Pa da. Neki i Džeksona smatraju velikim režiserom. Zapamtite, čovek je samo imao sreće da ne mora puno da misli. Data mu je veličanstvena knjiga, dat mu je beskrajan budžet i to je to.

Naravno, ne može bez moralnih dilema i preispitivanja odnosa. Ok, imali smo to u prvom delu. Malo mi je to i tamo smrduckalo ali bilo je podnošljivo. Ovde opet imamo sve to. Mislim, Bilbo vadi patuljke iz frke milion puta ali opet mora da im se dokaže i zaradi poštovanje. Ma daj. Nije li to još jedna stvar za odugovlačenje. Nije naravno. To je sklonost slabih filmotvoraca, težnja patetici, moralisanju. Majstori to provuku kroz priču, pacijenti na to bace akcenat. 

Generalno, ceo ovaj film je teško odugovlačenje i recikliranje. Opet imamo vilenjaka koji leči teško ranjenog. Ma ne, nismo videli kako je to Aruena uradila Frodou, nismo videli kako je to Aragorn uradio Jovajni (Eowen), pa nam dajte to još jednom. Još scena u kojoj vilenjakinja drži istu tu travu i zamišljeno joj izgovara ime u slow motionu - ojebalo. Znate da ne hejtujem bez razloga, znate da nisam unapred kritičan, znate da ne bihi popljuvao tek tako, ali ovo moram. 

I napokon dođošmo do Šmauga. Ono što je maestralno, to je kako on izgleda. Sve ostalo je trulo. Razgovor između njega i Bilba je predug. Čuj predug, taj razgovor toliko traje da ste komotno mogli izaći iz sale, otići u toalet na veliku nuždu, vratiti se i čuti iste proklete rečenice. To više ne podseća na razgovor nemani i hobita, to podseća na razgovor umišljenog preraslog derišta i prosjaka koji mu je očepio nove patike. Svu strahotu koju je Šmaug trebao da predstavlja, on je ovde gubi zato što je prokleto dosadan. Džabe mu kasnija bljuvanja vatre i lomljave, on je za mene preraslo derište kojem treba opaliti šamar. 

Realna ocena ovog filma je negde četvorka ili petica. Prvo, ništa se ne dešava. Ovo je verovatno najdosadniji film koji sam gledao u bioskopu. Kontam ja da su većina mana problemi zato što postoji prethodnik i nastavci ovog filma. Zar bih trebao da zanemarim da postoje ti drugi filmovi? Bukvalno ceo film ide po istom šablonu. Malo šetnje, frka, akcija, pa u krug. Likovi su prejadni. Svo vreme vlada dečija atmosfera i film gubi na bilo kakvoj ozbiljnosti. Bajka (ne film) o Ivici i Marici je ozbiljnija od ovoga. Od dva i po sata, trebali su ostaviti susret sa Beornom, koji je zanimljiv samo zbog Beorna i ni zbog čeg drugog, trebali su ostaviti duel sa paukovima, izbaciti brdo scena, iseći preostalo i ovo bi bio fin filmić od 20tak minuta. Toliko kvalitetnog i smislenog sadržaja i ima u njemu. Dve ocene više ide timu koji je radio na scenografiji i efektima. Sve ovo izgleda spektakularno. To je bez ikakve sumnje najveći adut ovog užasa od filma.

Zanimljivosti:
Benedikt Kumberbač koji je pozajmljivao glas Nekromanseru je svoj tekst čitao u nazad kako bi zvučao demoskije. Piter Džekson glumi čoveka koji izlazi iz krčme jedući Šargarepu. Na premijeri u Brazilu, zvučnici su pukli posle prvog rika Šmauga. Ljubavni trougao između Kili, Tauriel i Legolasa je sniman na kraju. Nije bilo u planu da postoji u filmu. Evanđelin Lili je trenirala mačevanje i streličarstvo za potrebe filma. Korišćeno je nekoliko (previše) rečenica koje su korišćene i u LoTR trilogiji.

Naj scena:

Beornova šetnja. (nešto posle ovog što se vidi na slici) Odlična hororična atmosfera, zlo je prisutno ali dobro štiti strahota ovog lika.

Moja ocena: 6/10

The Call (2013)

Kod nas nazvan: Poziv
Žanr: Triler | Kriminalistički
Režija: Brad Anderson
Glumci: Halle Berry, Evie Thompson, Abigail Breslin...

Priča:
Kada iskusni operater na liniji za hitne slučajeve dobije poziv od tinejdžerke koja tvrdi da je kidnapovana, ona mora da se suoči sa svojom prošlošću kako bi spasla život ove devojčice.

Moj osvrt:
The Call  nam daje odličan uvid u posao operatera za hitne slučajeve. Pre svega vidimo kolika je tu odgovornost. Operater mora biti smiren, mora da stoprocentno vlada situacijom, mora da savršeno kontroliše emocije. Neretko, život onog ko poziva zavisi od reakcije ovih ljudi. The Call pokazuje jednu sjajnu organizaciju ali i negativne strane svega toga. Greška operatera može da dovede do tragičnih posledica. Možda nikada neće direktno odgovarati za tragediju, ali pak moraju s tim živeti. Nasuprot ovoj organizovanosti, moram da vam ispričam šta se kod nas jednom desilo. Prijateljica je pozvala tada 92 da prijavi hitan slučaj nasilja u porodici. Prvo je dobila odgovor da sačeka malo. Kada je sačekala malo, pitali su je odakle zove. Potom su joj dali broj fiksnog telefona u najbližoj policijskoj stanici. Pa je tu čekala malo da joj se jave itd. Sekundi dele život od smrti. Sve je u brzini i efikasnosti. The Call to pokazuje na maestralan način. 

Džordan (Hale Beri) je operaterka u centru. Na žalost, njoj se dešava slučaj koji će joj zagorčati život. Odgovorna je za smrt devojčice i to je nešto sa čim mora da živi. Ok, nemam ništa protiv ovoga, ali mi je u ovom slučaju bespotrebno. Zašto? Zato što joj se ponavlja slučaj pa onda ona kao mora da prebrodi psihološku barijeru. Te patetične scene o pobeđivanju strahova mi baš idu na nerve. Bez te odgovornosti, bez te tragedije, ovaj film bi bez problema mogao da bude efikasan isto kao i sa njom. Iskreno, po meni je bolje da tog slučaja nije ni bilo, onda bi sve vreme Džordan bila suočena sa tim da se bori za život devojčice a ne sa unutrašnjim demonima i ponavljanjem greške. 

Onda nas film upoznaje sa žrtvom na onaj klasični debilni način. Ljudi ne umeju da naprave jednostavnu žrtvu već je prave čistom na način da su svi oko nje prljavi. Ovde imamo finu devojčicu kojoj se čak i psovke gade dok je njena najbolja prijateljica drolja u najavi. Čemu to služi, veze nemam. To je, između ostalog, možda i najbitniji razlog za nedavanje desetke Takenu. Zašto praviti takvo sranje. Zašto ogaditi čoveku nekog da taj neko ne bude tako bitna žrtva kao neko drugi. Na jeftin način rangiraš žrtvu. Nije ovde toliko forsirana ta priča ali je svakako nepotrebna i nadasve odvratna.

Kada već dođe taj poziv, kada Džordan ponovo mora da proživi sav taj pakao, kreće zanimljiva i donekle napeta trka sa vremenom. Što se tiče ideja koje ona dobija i stvari koje radi, to je perfekcija. U situaciji kada najmanji detalj može da odluči o životu i smrti, Džordan pokazuje maestralnu kontrolu nad situacijom. Što se tiče devojčice, to je donekle ok. Shvatljiva je panika jer je ipak to veliki šok za nju, ali ponavljanje nekih stvari su mi malo išle na nerve. U situaciji kada joj svaka saradnja sa Džordan može značiti život, ona često odluta u apatiju. Ok kažem, panika je tu, njena mladost je tu, ali vidi se da se time želi razvući ova priča tako da je to za mene minus. 

Ono što je baš bezvezno je to što neke stvari niko ne primećuje i to što policija mnooogo kasni. Brate mili, dobijaju informacije koje bi trebale da ih u roku od nekoliko minuta dovedu na pravo mesto, oni uvek kasne. Ok da su samo u automobilima, problem je što i helikopter ne može da se skonta gde je. Zbog toga imam osećaj da bi ovaj ubica mogao i bez automobila da šeta sa sve ovom devojčicom na leđima i ubija nasumične prolaznike. Cela priča iza ovog psihopate je nešto već viđeno. Nije loše ali nije ni naročito upečatljivo. Jedan bolesnik zbog trauma iz mladosti i to je to. 

Da je film nastavio u ovom duhu, bio bi sasvim solidan. Problem je ta usrana potreba da se od nekog ko nije kalibar za akciju napravi superheroj. Uključivanje same Džordan u slučaj, njeno ubacivanje u akciju dovelo je do brda idiotizama. Policija je bila na jednom mestu pa su otišli ne ispitavši ništa. Džordan dolazi i pronalazi probleme. Ma daj. Ovo je bilo žestoko nepotrebno. Džordan je od prvog do poslednjeg momenta morala ostati za stolom. Ne samo da je obesmišljen i koncept već je sve bačeno u vodu. Policija zapravo ne vredi ni pišljiva boba i preduzima vrhunski idiotske korake. Drugi problem je ta transformacija ličnosti. Džordan je sasvim obična devojka - takva je trebala ostati do kraja. Nije mi jasno gde je taj momenat u filmu u kom od operaterke i od klinke koja cmizdri da će biti zakopana nastaju dva Džona Kramera? Težnja spektaklu bacila je ovaj film u ispodprosečnost. 

Hale Beri i ne cenim nešto posebno. Ne mislm da je loša glumica ali njeno preglumljivanje mi ide na nerve. Za divno čudo ovde nema ništa od toga, tako da moram da kažem da sam prilično zadovoljan. Abigejl Breslin nisam gledao još od kad je bila klinka. Mogu da kažem da je i ona sasvim ok. Jedini problem je što se režiser prilično trudi da nam baci akcenat na grudi ove devojčice. 

Film je počeo snažno, nastavio solidno, završio se ispodprosečno. Na momente me je podsetio na CSI seriju a o tim baljezgarijama nemam neko naročito mišljenje. Baš kao i one, i ovo je hrana za gubljenje vremena i isključivanje mozga. Mogao je ovo biti znatno bolji film ali robovanje spektaklu ga je sahranilo u debeo prosek.

Zanimljivosti:
Na početku se među pozivima čuje "I think I'm having an overdose and so is my wife". To je pravi poziv koji je napravio policajac Edvard Sančez. On je zaplenio marihuanu i od nje je njegova supruga napravila kolačiće. Kada su preterali sa tim, on je nazvao policiju.

Naj scena:

Početak poziva i preduzimanje koraka.

Moja ocena: 5/10