They Live (1988)

 

Kod nas nazvan: Oni Žive
Žanr: Akcija | Horor | Naučna Fantastika | Triler
Režija: John Carpenter
Glumci: Roddy Piper, Keith David, Meg Foster...

Priča:
Oni utiču na naše odluke a mi to ne znamo. Otupljuju naša čula a mi to ne osećamo. Kontrolišu naše živote a mi to ne shvatamo. Oni žive.

Moj osvrt:
Uvod je prelepa posveta Vesternu, sa muzikom koja zvuči kao da je ispala iz tih kaubojaca ali uz taj neki prepoznatljivi zvuk, nosi i preteću, mračnu notu koja ne obećava baš dobre stvari. Uz te tonove vidimo neku varijantu usamljenog, tihog revolveraša - verzija onog iz Once Upon a Time in the West, samo na steroidima. Oooo da. Ovaj filmić mi je od prvog momenta ubacio u dobro raspoloženje, složio je atmosferu koja mi se sviđa i koja je značila samo jedno - obožavaću svaki sekund ovoga. 

 

Nakon male posvete vesternu, kreće posveta još jednom genijalcu - Džonu Stajnbeku u njegovim "Plodovima Gneva". Oooo da. Ko to nije čitao, knjigu u ruke i videćete koliko ovaj film ima sličnosti sa tom pričom: pričom o čoveku koji samo želi da živi normalnim životom, koji veruje u bolje sutra, koji je ubeđen da poštenim i teškim radom može da zaradi da ima sve ono što je jednom ljudskom biću neophodno. Karpenter ovde ide i korak dalje, usuđuje se da kroz glavnog lika kaže da "veruje u Ameriku" i onda predstavlja tu istu Ameriku koja troši poštenog čoveka, koja ga iskorišćava do krajnjih granica da bi ga posle odbacila. O da, ovde imamo Plodove Gneva ali na Karpenterov način. Situacija jeste beznadežna ali to nije razlog da ne uzvratimo udarac. 

 

Onda nam čika Džon daje gomilu scena gde vidimo reklame na TV-u, vidimo šarenilo, srećne, bezbrižne i nasmejane ljude. Ah kako je taj život lep. A šta je sa ljudima koji gledaju taj TV. Jedan, grejući se na vatru iz bureta gleda taj tv kroz prozor susedne kuće, drugi sedi napolju jer nema krov nad glavom itd. I svi od reda su nesvesni kakve im se to laži serviraju. Ne podseća li vas to i na današnju situaciju, na ovu u kojoj smo lideri u regionu i tako nam dobro ide da nas je sramota. Imate simpatičan mali filmić o kome sam nedavno pisao - Slučaj razočaranog gledaoca - e to vam je to. Sedimo u bedi i oduševljavamo se budalama koje nas ubeđuju da smo bogati. Nemamo svoje mišljenje, čekamo da nam ga daju. 

 

Čekaj, stani, zar ovo nije film o vanzemaljcima? Jeste, za one koji film gledaju površno. Nema ovde vanzemaljaca. Karpenter na zabavan način pokazuje sistem po kom svet funkcioniše. Sve su to ljudi ali je pitanje ko uviđa te mehanizme a ko ne. Mislite da je to jedino pitanje? Naravno da nije. Za one koji prepoznaju sistem, postavlja se pitanje da li će se boriti protiv njega ili će se zadovoljiti onim što im taj sistem daje i biti njegov deo. Ne, ovo nije zavera na svetskom nivou. Ovo je život. Nema ovde masona, komiteta 300, Bila Gejtsa koji će da čipuje moju tetku kako bi saznao njen tajni recept za Beli Anđeo tortu. Ovo je sistem koji se lako prepoznaje ako imate tri čiste u glavi. 

 

Ne krivim ljude koji su deo ovakvog sistema jer,kako reče jedan lik u filmu, ne možemo da odolimo bogatstvu. Korist uvek lako privuče jer ona neretko znači i sigurnost. Ok, neko kaže da cena nije mala, da su tu moral i obraz u pitanju. Ima i toga ali ne shvatajte to tako bukvalno. Kao što rekoh, to je život. Već odavno ovako funkcionišu stvari. Prihvatićeš da si šraf u mašini koja će da čini bogatim one na vrhu ako je tvoj deo kolača dovoljan da bi bio zadovoljan. Ružno je što ne vidiš širu sliku, što ne vidiš dalje od sebe. Oni koji vide dalje od sebe, svesni su da je sistem truo i žele da ga menjaju. Na žalost, to je užasno teško. No, jedno je sigurno, za one koji ne prepoznaju delovanje ovakvog sistema na žalost nema spasa. Oni su ono oruđe u rukama sistema koje se najbrže, najlakše troši i koje je srećno i kada je slomljeno.

 

Naočare za sunce koje stavlja, našem revolverašu pokazuju svet onakvim kakav jeste. Upravo te naočare simbolizuju otrežnjenje, predstavljaju osvešćenje i razumevanje svega. I film na šaljiv ali genijalan način prikazuje kako sve ovo funkcioniše, kako nas svaki segment tera da nešto uradimo, da poslušamo, da pratimo, da se pokorimo. Nisu to samo mediji iako jesu jako oružje. Ceo sistem je ukrojen tako da vas tera na nešto, da vas gura ka nečemu. Ulica kojom prolazite, stvari koje kupujete, muzika koju slušate, institucije koje posećujete, sve to funkcioniše po istom mehanizmu. Kao da je baš svemu svrha da budete u službi sistema. Kažem, to u filmu deluje zabavano ali zapravo je dobra opomena. 

 

No vratimo se na našeg usamljenog revolveraša. Sigurno da ima na stotine boljih glumaca ali ovu ulogu NIKO ne bi izneo kao Rodi Pajper. Pratio sam Američko Rvanje devedesetih i dan danas pogledam neku emisiju ili seriju koja se bavi tim. Ok, mečevi su namešteni, nema tu šta. Sve je to zabava. Ali ti "zabavljači" stavljaju mnogo na kocku i verujem da većina nema punu sliku stvari. Pogledajte dve sezone odlične serije Dark Side of the Ring. No, da ne odlutam mnogo od teme. Posvetiću se ovome jednog dana kada budem pisao o filmu Wrestler. Retki su genijalci kakav je za mikrofonom bio Rodi Pajper. Mogao je sve - da vas uzbudi, da vas iznervira, da vas zastraši da vas nasmeje ali verujte, umeo je i da vas rasplače, pogotovu u poslednjim pojavljivanjima. Lako bi vas ubedio da je lud, da je duhovit, da je agresivan, da je prijateljski nastrojen, da je nepobediv, da je slomljen - neverovatan talenat. I takav je bio do poslednjeg dana. Takve jedinstvene face su blago i zaista sam voleo da ga vidim svaki put na sceni. Verujte mi, ne samo zato što je ova rečenica njegova improvizacija ali niko ne bi mogao da kaže "I have come here to chew bubble gum and kick ass, and I'm all out of bubble gum" a da to zvuči ovako dobro. Kažem, ako niste pratili američko rvanje i ako ga niste videli za mikrofonom, potražite po YT i uživajte. 

 

Film nas konstantno bombarduje scenama, nema zastoja ali jedna je baš potrajala a to je tuča između dva čoveka koji su na istoj strani. Nije ovo slučajno. Karpenter želi da razmislite o onome što gledate. Pogledajte ko najviše strada, ko se najviše krvi - to sigurno nisu oni koji imaju korist od cele priče. Treća strana uvek izvlači korist. Vlast izvlači korist od toga što će da stvara mržnju među ljudima tako što će sve što nije istog mišljenja da bude blaćeno. U ratovima retko ginu oni zbog kojih je rat izbio. Na kraju se krvimo mi između sebe. Zašto? Zato što jedan voli vlast a drugi ne, zato što je jedan partizanovac a drugi zvezdaš, zato što je jedan Srbih a drugi Hrvat, zato što je jedan crn a drugi beo. Zastanimo malo braćo i sestre, pogledajmo malo i videćemo da nismo mi stvorili tu mržnju, nismo mi pokrenuli priču da je ta druga strana odvratna i mrzi nas. Mi smo se samo nerazmišljajući, glupavo uhvatili toga. Poverovali smo im. Kako znam da nismo mi stvorili tu mržnju? Mi nemamo korist od toga. Zamislite sada kada bi se svi ujedinili u jednu celinu - sukobi koji samo donose gubitke na našoj strani bili bi besmisleni. Ne slušajte te koji seju mržnju i pozivaju na sukob. Pružite ruku tom sa kim se ne slažete i videćete da će svet postati jedno bolje mesto. 

 

No, ova tuča traje i dalje. Zašto? Shvatili smo sve. Jesmo? Zašto čovek konstantno odbija da stavi naočare koje će mu pokazati svet kakav zapravo i jeste? Vi se nervirate, govorite u sebi "pa stavi ih čoveče, zašto je to toliko teško". Nije vam jasno to da će se neko pre sukobiti sa prijateljem nego uvideti istinu. Upravo to je genijalno. Neki ljudi jednostavno ne žele da znaju. Svesni su da su slabi da promene i lakše im je da okrenu glavu. Nemojmo ih osuđvati. I mi smo nekada takvi. Velika je cena protivljenja nečemu ovakvom. Ne mogu svi da je plate. Koliko god želeli tom drugom da ukažete na zlo, shvatite da to može da ga povredi, da ga porazi, da ga učini nemoćnim. Poštujte njegov strah. Ne procenjujte njegov gubitak. Povedite onog koji želi da pođe za vama. 

 

Naravno, znamo da je ovakav sistem nepobediv. Ali šta onda raditi? Kako se usprotiviti? Time što ćete prepoznati kako stvari funkcionišu i otvoriti oči drugima koji žele to da vide. Što je više ljudi koji prepoznaju i koji se ne slažu, sistem će postati nesigurniji a možda će ga naterati i da se menja na bolje. Ko zna, možda dođe do promene ali Karpenter se ne bavi njom. Karpenter na kraju filma sa svojim herojem pokazuje srednji prst koji govori: "Prepoznajemo vas. Videli smo šta ste. Ima nas i dok nas ima, niste bezbedni." I čika Karpenter je upravo to rekao i ovim filmom. Možete vi da prihvatite igru, budete deo sistema i pravite neke Društvene Mreže, superherojske pizdarije i opšteobožavane šablonarije. Njih će pojesti vreme i ostaće negde tamo u moru istih ili će biti pregaženo isto tako slabim rimejkovima. Genijalci poput Karpentera će stajati postojano u vremenu, baš zato što su se odvažili da odstupe od onog što drugi žele prigrliti. Kako već rekoše likovi u filmu:
- I've walked a white line my entire life, I'm not about to screw that up.
- White line's in the middle of the road, that's the worst place to drive.

Zanimljivosti:
Rečenica "I have come here to chew bubble gum and kick ass, and I'm all out of bubble gum" je Pajperova improvizacija. Scena borbe je bila odistinska. Pajper i Dejvid su odlučili da se zaista tuku, samo da lažiraju udarce u glavu i prepone. Pajper je odbio da skine burmu tokom snimanja. Karpenter je kao statiste pozvao prave beskućnike i redovno ih je hranio i isplaćivao im dnevnice. Vins MekMen, vlasnik WWE je tražio od Pajpera da ne prihvati snimanje filma. Obećao mu je da će mu platiti snimanje drugog filma u njihovoj produkciji ali Pajper je to odbio i napustio kompaniju zbog toga. No kako mu je film doneo još veću popularnost, nije imao problem da se vrati nazad.

Naj scena:

"I have come here to chew bubble gum and kick ass, and I'm all out of bubble gum"

Moja ocena: 9/10

Tenet (2020)

 

Žanr: Akcija | Naučna fantastika
Režija: Christopher Nolan
Glumci: John David Washington, Robert Pattinson, Elizabeth Debicki...

Priča:
Naoručan jednom rečju, "Tenet", boreći se za spas sveta, čovek putuje u mračni svet međunarodne špijunaže na misiju koja se odvija van stvarnosti koju poznajemo.

Moj osvrt:
Nekako su mi pomešane emocije posle gledanja Teneta. Sveukupno mogu da kažem da mi je namera koju su imali sasvim ok. Nema ovde skoro ništa originalno, ali opet, uklopljeno je u nešto što je moglo biti jako dobar film. Zašto nije na kraju ispalo tako dobro - mislim da je to svima jasno. U pitanju je Nolanova težnja da previše misli, da tovari lopatom tamo gde ne treba i da nam ostaje dužan tamo gde treba da pokaže više. Nekako su sve te dobre stvari zanemarene odsustvom umeća da se na pravi način ispriča priča.

 

To teženje spektaklu koje Nolan ima vidno sakati njegova dva novija filma. Ok, ima tih stvari i u Inceptionu recimo ali Inception je neuporedivo uverljiviji, bolje priča priču, ima dramu i ima atmosferu. Interstellar je zabava za klince, Tenet je nešto između te zabave i pokušaja da se bude ozbiljan. Da je Tenet gluplji ali zabavniji poput Interstellara verujem da bi bio isto cenjen. Ovako Nolan nije uspeo da se dodvori niti onima koji traže zabavu niti onima koji traže priču. Upozorenje, ako niste gledali film, pogledajte ga pre čitanja. Biće spoilera. 

 

Tenet je mešavina tri filma: Terminatora, Timecrimes i nekog James Bond filma. I kroz ova tri pomenuta ću se malo i baviti Tenetom. Krenimo od Bonda. Ceo film je koncipiran poput onih o Agentu 007. Imamo negativca koji je pojam preterivanja, dovoljno je karakterističan i nadasve opasan. Imamo agenta koji je i šarmer i čovek od akcije. Problem je što je Tenet u principu prilično dosadnjikav film kada ga gledamo u ovom svetlu. Bondovi su zabavni bez obzira imao na ekranu akciju ili ne. Akciju u Tenetu sam prezevao. Nemaštovito i dosadnjikavo. Da ne pričam o likovima. Likovi u Bond filmu su prilično karakteristični. Ovde je i glavni lik teški tunjavac i čovek kojeg ćete zaboraviti sutradan. Recimo MekKonahijev lik iz Interstellara nije epohalan ali opet je čova za kojeg ćeš da se vežeš. Tenet je lišen takvih likova. Gedžeti u Bondu su garant zabave, ovde su glupavo preterivanje o kome je suvišno diskutovati. 

 

Tenet je lišen i drame. Previše mi je šablonska ta priča o heroju, čednoj djevi i negativcu koji je njen ljubavnik. Nema tu hemije. Veću hemiju imate u onim usputnim avanturama agenta 007. Iskreno, ovde su mi donekle vredna pažnje dva lika: negativac (Kenet Brana) i Nil (Robert Patison). Čini mi se da su priče ove dvojice trebale imati više vremena u filmu. Možda bi sudbina jednog i drama drugog bile jasnije. Ovako moramo da ih uzmemo zdravo za gotovo. Ovde na žalost nema emocije. Ako se vratimo na Interstellar, tu je Nolan bolje odradio ovaj segment. Ok, ima vazda patetike i gluposti ali opet ima neke emocije u odnosu između oca i ćerke, u onom starom profesoru, u tome da se raspada svet koji zovemo dom. To su značajno bolje emocije od ovih. 

 

E sad ono što je trebalo prodati film - to je ta šetnja kroz vreme i izvrnuti predmeti, ljudi, univerzumi, garnišle, štagod. To je takvo mrsomuđenje, takva gomila gluposti, takav bulšit da mogu u detalj pisati o tome deset ovakvih tekstova. U principu te stvari su ovde da se dečica primaju. Ok, šetnja kroz vreme - nemam ništa protiv. Čak neću tu ništa ni zamerati. Ako krenemo o rupama u filmovima gde vidimo putovanje kroz vreme možemo pronaći previše nelogičnosti, pa čak ionako tragičnu kao u Interstellaru. Ne želim da zalazim u to uopšte. Ali ovi izvrnuti meci... Ma daj. Kao taj izvrnuti metak je razorniji. Zašto? Ide u rikverc moš mislit. U je vidi ti to, umesto da izlazi iz pištolja ulazi u pištolj. Pa ne. Daj oskara čoveku za ideju. Vidi ovaj auto juri u nazad a ovaj drugi u napred. Uuuuu je. BOOOOOORIIING. Ovo je jedna od idiotija koja je lagano sakrila mnoge stvari u filmu koje vrede. 

 

Dolazimo i do Timecrimes. Taj suludi filmić je iskoristio putovanje kroz vreme kako bi maksimalno zakomplikovao jednu malu priču. E sada zamislite koliko velika priča može da se zakomplikuje? Vidite potencijal? Nolan na žalost nije iskoristio ovo kako treba. Krenuo je u rikverc i obrnuo smer scena koje smo gledali. Sada bi trebalo da vam je jasno zašto je Tenet u principu dosadan film. Gledamo sada šta se dešava, vidimo tu neke izvrnute likove i mislim da svi shvatamo da su to naši heroji samo u drugom vremenu. I onda čekamo taj momenat kada će oni da krenu u nazad kroz vreme. I onda gledamo sav taj put u nazad i gledamo sve ono što smo već videli. Čemu to? Heeej ali vidi kako je sad ono što smo prvo gledali izvrnuto i ide u rikverc. Uuuuu pa vidi kako brod plovi unazad. Zezate me? Nađite video broda kako plovi i pustite ga unazad i eto. Evo da vam čika outsider da još bolju ideju: nađite videe visokog kvaliteta na kojima nešto puca ili se raznosi u gomilu delova i pustite ih unazad. Snimite kevu kako pegla i gledajte unazad. Da li je to nešto što treba da znači kvalitet u filmu? Nolan misli da da. Ja mislim da je to teško, neupotrebljivo smeće od ideje. 

 

Sad neko može da kaže "pa i Inception je imao gomilu tih efekata i trikova" O da, jeste, ali oni su bili deo priče. Pokazivali su mogućnosti, pokazivali pretnju, pokazivali su potencijalni razvoj događaja. Šta ovde imamo? Zgradu koja eksplodira pa odeksplodira pa eksplodira. Wooow. Čemu to služi? Ničemu. Dosadna akcija dok čekamo da se nešto desi, da dobijemo barem neki odgovor, da vidimo zbog čega se ta akcija odvija. Ne smetaju mi ni trikovi ni efekti ako su u službi priče. Ovde Nolan očekuje da se izupišavamo od oduševljenja na ove lagarije ne dajući nam razlog zašto se to odvija i zbog čega sve to gledamo. Uporedimo onda scenu sa ovom zgradom i onu šetnju kroz san u Inception u kojoj Leo objašnjava Elen kako stoje stvari. I kada se menja okolina u onim suludim scenama, vidimo kako će to biti upotrebljeno u službi priče. Vidimo potencijal tog trika. Ovde je to gubljenje vremena. 

 

Dijalog je uglavnom loše napisan. Pogotovu kada slušamo negativca. Brana je jako dobar u svojoj ulozi ali na žalost njegov lik ne ume da priča kao svi normalni ljudi već tu čujemo gomile metafora. U svim razgovorima ćete čuti metafore, mudrovanja, popovanja, moralisanja. Kada imamo u vidu da su likovi mrljavi i nezanimljivi, mogu samo da kažem da im ovakav dijalog ne pomaže ni malo. Kažem, vreme su morali posvetiti negativcu, pre svega da bi nam njegove sulude namere bile uverljivije. Nije ovo mala stvar. Njegova namera je veća od svih zlikovačkih koje smo videli u Bond filmovima. Za ovako nešto moraš da mi daš ubedljiviji karakter. Ne možeš da mi kažeš "on je lud, majke mi". Pogotovu što imaš Branu koji može da ti dočara takvog lika. Takođe i Nil je tu. Simpatičan, neizbrisivi deo svih tokova ove priče. I o njemu ništa posebno ne znamo. Da ne pominjem glavnog lika koji bi trebao biti veliki mastermajnd. Slabo je ovo braćo i sestre.

 

Sećate se i one scene u Interstellar u kojoj devojče u misiji u kojoj treba da spasi svet vara svoje saborce da idu da spase njenog dečka pa se brani sa "možda je ljubav ta nova dimenzija koja će spasiti svet" ili tako nešto. I ovde ima sličnih idiotija mada nisu tako veliki udarci kao ovaj pomenuti. Recimo kada se upoznamo sa onim izvrnutim mecima, pomene nam se mogući kraj sveta. I šta se dešava sa tom pričom? Ništa jbg, bitno je da likovi idu u rikverc da spase druge likove. Ono, ljubav će pomeriti granice, jebeš svet kad dvoje mladih ne mogu da opstanu u njemu i da se vole do kraja života. Da ne pominjem odluku u finalu gde jedan od likova iz čiste pakosti radi nešto iako će to sprečiti spas sveta. Zašto? Da napakostiš nekom dve jebene sekunde je bitnije od sigurnosti da svet bude spašen? Koga boli patka, vidi kako galeb kenja u sebe po plaži.

 

E sada na ono što valja. Terminator. U tom filmu, mašine iz budućnosti šalju kroz vreme mašinu da ubije čoveka koji znači spas za čovečanstvo. Ovde imamo put iz budućnosti koji može da znači kraj našeg čovečanstva ali i potencijalni spas nečeg drugog. Hajde da baš ne otkrivam sve te razloge za one koji nisu gledali film a nisu slušali upozorenje sa početka. Ono što je ovde najbolje, Nolan nam daje moralne dileme. Nemojmo se baviti "paradoksom dede" koji film pominje i na kraju se ispostavi kao potencijalno najveća moguća rupa. Ovde imamo baš dobru moralnu dilemu, žrtva za bolje sutra ili spas za neizvesnu budućnost. I posle dva i po sata nerviranja, dosade, gluparija nama kažu oko čega se sve ovo vrti. Ovo si trebao da mi daš ODMAH. Onda bi mogli da istražujemo motive i opcije, onda bi videli mrak koji nas čeka, onda bi likovi bili u dilemi šta činiti, onda bi nešto u filmu imalo poentu pre samog kraja. Ne, bolje da gledamo kako lik prdi u see a ženine suze teku u oči. 

 

Svim tim inverznim mecima i efektima ništa nije dobijeno. Imamo gomilu rekla kazala scena, imamo gomilu dosadnih akcionih scena gde neko ili nešto ide u nazad. Da imam 25 godina manje, možda bi mi ovo bilo wow. Uspeo si da kopiraš Bonda ne davši nam dobre likove i učinivši ga dosadnim. I ceo takav film je teško mučenje. Kada sam na kraju čuo ideju, popustio me je bes koji sam imao. Ali kako pišem o filmu, taj bes se ponovo budi jer vidim šta je film mogao da bude. Opet idiotske odluke sapliću Nolana u nameri da napravi film visokog kvaliteta. Setimo se obrta u Dark Knight Rises. Obrt je obesmislio celu priču koju gledamo i jednog mega zlikovca učinio kučkicom. Ali heeeej, niko nije očekivao taj obrt. Ovde je sve što valja zapravo u nekoliko minuta u finalu filma. 

 

Još jedna stvar koja mi je jako išla na živce je zvuk. Nemam ništa protiv muzičkog skora, on je sigurno dobar. Ali toliko je glasan i isforsiran u svakom momentu da nije prijatno za gledanje tj. slušanje. Ok, kontam da tom nekom bučnom muzikom i efektima želiš da digneš tenziju ali ovo je baš loše izvedeno. Čovek ulazi u zgradu najnormalnije u sceni nebitnoj za bilo šta, čujemo u pozadini BAAAAAM... BRRRRRRRRM... KRRRRRRRRRRRRRM... TUUUUUUUBM... Hajde što dosadnu akciju moram da gledam uz sav taj napor po uši ali nebitne scene i dijaloge - previše je čoveče.

 

Tenet je imao veći potencijal od Interstellara. Na žalost, Interstellar je podnošljiviji film. Iako tupav, prepun rupa, on je kako tako zabavan, ima nekoliko memorabilnih scena, nekoliko finih kadrova i to za jedno gledanje može da bude ok. Tenet je dvoiposatno mučenje, lišeno drame, lišeno priče ali je za razliku od Interstellara imalo neku ideju koja je mogla da izrodi mnogo bolji film. Na žalost, sve to dobro je zatrpano gomilom šablonjarija i gluposti. Ne verujte onima koji kažu da ovaj film treba gledati dva puta. Nema potrebe. Daleko je ovo od pametnog. Daleko je ovo od nečeg gde će vam bitna stvar promaći pa morate da se vratite na početak. To je samo pokazatelj da ono što smo čuli na kraju, trebali smo znati na početku. Možda bi onda film imao drugu dimenziju. Tenet je toliko razvučen i dosadan da vam neće promaći ama baš ništa. I kada posle dva i po sata mučenja dođete do suštine, jasno je da vam na glavna pitanja niste dobili ubedljive odgovore. Jasno je da glavne teme nisu razrađene. Ispod hrpe gluposti i lagarija, ostala je da čuči jedna solidna ideja. E pusti sad to, vidi kako vetar duva unazad. Ludilo čoveče.

Zanimljivosti:
Kupljen je i slupan pravi avion za potrebe snimanja filma. Scena jurnjave automobilima snimana je tri nedelje. Glumačka postava je naučila da priča u nazad.  Elizabeth Debicki je tražila audiciju za ulogu iako joj je Nolan ponudio ulogu i bez audicije.

Naj scena: 

Konačno o čemu se radi u filmu.

Moja ocena: 5/10

A Bronx Tale (1993)

 

Kod nas nazvan: Priča iz Bronksa
Žanr: Krimi | Drama | Ljubavni
Režija: Robert De Niro
Glumci: Robert De Niro, Chazz Palminteri, Lillo Brancato...

Priča:
Otac postaje zabrinut kada njegov sin pronađe prijatelja u gangsteru.

Moj osvrt:
Ovo nije priča o problemima koje otac ima sa tim što mu je sin opčinjen gangsterom. Ovo nije film gde ćemo gledati sukob između oca i tog gangstera. Ovo je jednostavna i ne tako snažna priča o odrastanju u nezgodnom kraju grada. Videli ste ovo nebrojeno puta. Ovaj film ima sreće da je tu De Niro, da je tu Palminteri kojem leži ova uloga, da je muzički skor perfektan i da je sve to tako lagano i pitko. Kad zagrebeš malo, nećeš ispod naći neku veliku dubinu. 

 

Znate kako u većini filmova koje gledamo, mnogi gangsteri imaju nadimke. Nadimke su dobili po nekoj od osobina. U ovom filmu svako iz društva ima nadimak i svako je teška karikatura. Ako izuzmemo tog bosa kojeg tumači Palminteri, svi ostali savršeno odgovaraju nekoj urnebesnoj komediji koja će da se sprda sa mafijom i gangsterima. Ok, Palminteri tu onda štrči i jasno je zašto ga klinac vidi kao nekog ko je uzor. Ali nije ovo dobar pristup. Vratimo se na Kuma. Negde na otvaranju filma, Vito Korleone prima svakakve likove. I poštovane, i bitne i nebitne. Šta je tu bitno? Svima ukazuje poštovanje i svi ukazuju poštovanje njemu. Ako vidiš čoveka kojeg svi poštuju ili čoveka kojeg poštuju karikature - ko će te pre privući? 

 

Moram ovde da spojlujem jedinu idiotsku scenu u filmu. Ovo je neverovatno tupavo. Gangster na očigled gomile ljudi na ulici ubija čoveka. Policija dolazi i od svih bira dete da svedoči i to tako što dete izvodi pred sve te gangstere tražeći od njega da pokaže prstom na onog ko je pucao. Auuuuu. Pa majstore, nacrtaj metu klinji na čelu, objavi u novinama da je svedočio protiv nekog vođe mafije i neka mu predsednik uruči orden, čisto da ostali bosovi budu sigurni koga da odstrele. Da li bi iko sa dve čiste izveo dete na očigled svih da svedoči ovako? Ovo je neoprostivo loša scena ali na sreću jedina takva u filmu.

 

Jasno je zašto klinac idealizuje gangstera. Vidi ga uvek kao nekog ko je iznad ostalih, uvek je skockan, sređen, svi ga slušaju, ima novac, ima moć, ima naizgled poštovanje svih kojima je okružen. Kad si klinac naravno da voliš ljude koji ti izgledaju nepobedivo i neustrašivo. I ceo taj segment dečijeg zaljubljivanja u takav karakter i borba njegovog oca da ga vaspita drugačije su zaista odlični. Lišeni smo svake moguće patetike, razgovori su dobri, nema bespotrebnih žučnih rasprava. Vidi se želja oca da vaspita sina kako bi išao pravim putem i to bez ekstremnih poteza. Zato mi se i više sviđa što je film išao ovim putem umesto nekog fizičkog ili oružanog sukoba oca sa gangsterima. 

 

Čak ni nema onog pitanja zašto otac ne čini ništa ekstremno. Film nas je ubedio da je takav potez bespotreban i neće dati rezultate. Odnos između gangstera i klinca koji film želi da nam prikaže je takav da to jedan otac može da prihvati iako ne želi da njegovo dete bude u bilo kakvoj vezi sa tim ljudima. Ima i u tom odnosu klimavih stvari. O tome uskoro. Stvar je u tome da pokušavaš na sve načine vaspitanjem da dopreš do deteta. I ovaj momak se drži tu dobro. Njegovo rezonovanje je na mestu. Neće vas ni jednom iznervirati što je vezan za gangstera. Jasno je zašto je to tako. Ali momak nije slep. On rezonuje kako treba i uviđa stvari onakve kakve jesu. Odličan primer osobe čistog srca i lep pokazatelj odrastanja. I na sve to, ovakvo rezonovanje jeste deo odrastanja. 

 

Rekoh da postoji problem u odnosu gangstera i momka. Sa jedne strane, gangster je svestan šta je on i želi klinca da skloni od cele priče. On mu govori da treba da bude obrazovan i treba da se skloni od ovakvih stvari. Takođe, pokušava da mu objasni kakva osoba je on sam i kakva osoba treba biti zapravo. Pokušava (ne tako često na žalost) da mu pokaže zašto je njegov poziv loš i zašto momak ne treba da ide tim putem. Problem je što su stvari koje priča i stvari koje radi u totalnoj kontradikciji. Ako pokušavaš dete da skloniš od ovoga, daćeš mu lekciju zašto je to loše a nećeš glorifikovati to što ne valja. Iako konstantno govori klincu da mu ovakve stvari ne trebaju, kroz sve te loše stvari on fascinira klinca. 

 

Ono što ne vidim je neki razvoj priče kada su sami likovi u pitanju. Fascinacija klinca gangsterom je ista sa 9 i sa 17 godina. Mislim ok, svi volimo heroje ali sa 9 voliš Supermena jer je najjači čovek na svetu i ima moć. Sa 17 ga voliš zato što štiti nemoćne i ima lepu devojku. Kasnije ćeš ga voleti jer ima odgovornost i vođa je. Ovde klinac voli neku fasadu i teško odlazi od te slike i kada odrasta. Da, ovaj čovek mu povremeno daje savete ali savet da treba da ide u školu mu sigurno daje i porodica. Zar ne bi tu trebalo da klikne klincu, ok moj otac ima pravo. Ne vidim toliko razloga za fascinaciju kada je već ovaj momak odrastao jer nam sam gangster ne daje puno. Ne vidim čime je on tu zaslužio toliko poštovanja. 

 

Takođe, ko je ovaj gangster. On je tamo neka opasna faca u prvom i isto takva faca u poslednjem momentu filma. Eto, u međuvremenu nam je dao par saveta. Ako je on već ovde uzor, on zaslužuje veću priču. Treba da čujemo nešto i sa njegove strane. Ne moraš da mi daješ kompletnu biografiju. Daj mi ključne momente iz njegovog života, daj mi razlog za divljenje. Ovako se glorifikuje to što je pomalo i slučajno spasao život klinji a ne upire se prstom na to što je nekom drugom oduzeo život. Ovaj čovek nije gangster zato što je primoran. To je bio njegov izbor. Ne postoji nešto što će da ga opravda iako film to pokušava uradi. To pogotovu radi u finalu gde na neki način otac priznaje da je taj gangster bio ok prijatelj njegovom sinu. Kao otac, ne želim i ne mogu to da shvatim. To nije lekcija koju daješ detetu. Oproštaj - da, ali uvažavanje nečeg takvog - ne. 

 

Ne vidim ni kako se taj čovek razvio vremenom. Kaže se na početku da je bio lokalni gangster ali je kasnije postao bos. Gde se to vidi? Šta to podrazumeva? Gde je ta promena? U čemu se oslikava? To nam se ne kaže a ni ne pokazuje. Lik je isti u svim fazama. Ne vidimo njegove neprijatelje, ne vidimo ni prijatelje osim ovih karikatura okolo iako se priča o nekom poštovanju koje ima. Ovo je jedna od onih priča kojima moraš verovati na reč. Ja sam ipak za snažniju scenu koja će mi ispričati nešto. Nedavno sam pisao o Ménilmontant (1926). To je film koji pršti od emocija bez i jedne jedine rečenice u ključnim scenama. Može to da se snimi kad imaš znanja.

 

A Bronx Tale je na kraju ispao kao korektni filmić o odrastanju u specifičnom okruženju. Nismo dobili neki veliki razvoj likova. Nismo dobili neku priču koju ćemo da pamtimo. Nismo dobili neke velike glumačke momente jer ovo za iskusne glumce nije bio neki veliki zalogaj. Klinja Brancato je, uz to što jako liči na filmskog oca, De Nira, bio sasvim korektan. Moram da pohvalim muziku koja pršti u svakoj sceni. Dosta je tu poznatih numera ali svaka je odlično iskorišćena da pojača utisak scene koju gledamo. Na žalost, nije ovo nešto što je uspelo da me zgrabi. Pogledajte one segmente sa klincima iz Once upon a time in America. Ovo nema ni 5% tog kvaliteta.

Zanimljivosti:
Priča je zasnovana na životu Čeza Palminterija. Njegovo puno ime je Calogero Lorenzo Palminteri. Mnogi su pokušali da kupe ovu priču kako bi napravili film davajući višemilionske iznose, Palminteri nije želeo da prihvati dok on nije bio taj koji će glumiti Sonija i pisati scenario. 

 

Lik Eddie Musha glumi lik koji je pravi kockar i težak gubitnik. On je unajmljen na De Nirovo insistiranje iako su se plašili da će im izbaksuzirati snimanje. De Niro je želeo da Palminteri bude uključen u sve aspekte snimanja filma i to se na kraju i desilo. Lillo Brancato je dobio ulogu tako što je oponašao De Nira a i sam liči na njega. Režiserski debi Roberta De Nira.

Naj scena:

 

Zaljubljivanje. Odlično prikazano tako što se sve utiša sem muzike i emocije.

Moja ocena: 6/10

C'est arrivé près de chez vous / Man Bites Dog (1992)

Alternativni naziv: Man Bites Dog
Kod nas nazvan: Čovek ujeo psa
Režija: Rémy Belvaux, André Bonzel, Benoît Poelvoorde
Glumci: Benoît Poelvoorde, Jacqueline Poelvoorde-Pappaert, Nelly Pappaert...

Priča:
Filmska ekipa prati surovog lopova i nemilosrdnog ubicu u njegovim navikama ali sve se komplikuje kada oni gube objektivnost i polako postaju saučesnici.

Moj osvrt:
Trebalo mi je malo vremena da svarim ovaj film. Nije to jedan od onih posle kojih se zapitaš "šta sam to gledao" i moraš da misliš dugo o tome, repriziraš, istražuješ šta je neko pametniji imao da kaže na tu temu. Ovaj film je jedan od onih koji ti ćućore na uho a sve vreme si svestan gadosti. Ovaj film je nešto što bi nekadašnji Bora nazvao "hleba igara i mnogo krvi". Ovaj film je rialiti šou koji plitkoumni gledaju dok sede u blatu. Ovaj film je vlast koja se razmeće izmišljenim uspesima dok ljudi oko njih umiru na sve strane. Ovaj film je realnost koje ne možemo da se otresemo. 

 

Gledamo dokumentarac o ubici. To je doneto na taj način da nas ovaj film zabavlja. Da li ste dovoljno "zabavljeni". Ovo je toliko višeslojno da mogu pisati do sutra na temu. Hajde prvo da pričamo o opčinjenošću medija nasiljem. Kad hoćeš nekom da zgrabiš pažnju - daj nasilje. Kad hoćeš nekog da držiš prikovanim za ekran ili privučeš ga naslovom - daj nasilje. Hoćeš da šokiraš - daj nasilje. Nasilje izvire sa svih strana, bile to emisije ili članci informativnog karaktera, zabavne emisije, serije, filmovi, šta god. Da li je nešto od toga lišeno nasilja? 

 

Ono što je jako bolno, barem za mene bilo, to je što nam taj ubica ceo film slatkorečivo drobi na sve žive teme: od onih socijalnih, društveno aktivnih, pa stvari iz opšte kulture, umetnosti, kulinarstva, bilo čega. Ne, to nije prlitkoumno patetični način kojem nas svakodnevno časte naše vođe obraćajući nam se kao idiotima. Pametan čovek to prepozna. Pametnom čoveku je muka od toga. Ovaj lik je nešto sasvim drugo. Da, on je po malo egocentričan. Da, ume da bude i pompezan. Ali sve te teme o kojima priča, ima tu nešto. Donekle je u pravu ali ne u onoj meri u kojoj njegova samouverenost to govori. Problem je što taj lik trubi ceo film a mi ga slušamo bez ikakvih problema. Zanima nas šta ima da kaže ili uradi, zanima nas njegov odnos sa drugim ljudima. Jasno nam je šta je on ali ga pratimo u toj priči. Braćo i sestre, šta to govori o nama? Nismo li se zasitili ovoga? Rekao bih da ne. 

 

Mislite li da sam preterao? Mislite li da fantaziram ili sam prestrog kada kažem da se identifikujemo sa ubicama? Ne bih rekao da grešim. Hoćete dokaz? Koliko pratioca ima morončina poput Čarlsa Mensona? Koliko su ljudi fascinirani Gejsijem? Koliko ljudi opravdava Hitlerova načela? Koliko ljudi gleda onog ružičastog ubicu? Koliko ljudi prati vođu koji u jeku zaraze lažira rezultate i šalje ljude na izbore kao ovce na klanje? Nemojte mi pričati o tome da se ne identifikujemo sa ubicama. Pravdamo njihova nedela, lažemo sebe gledajući ih kako oštre nož, nesvesni da ta oštrica može preći i preko našeg grla. 

 

No ko je tu glavni kada ubicama treba pomoć? Ko je tu da uvek priskoči u pomoć i pruži oružje, opravdanje ili alibi? Mediji. Upravo to gledamo ovde. Prateći ubicu mediji postaju saučesnici. Ne samo saučesnici, oni postaju i ubice. Na sve to, oni se hrane tim ubistvima. Ubica im daje novac kako bi film snimili. U jednoj suludoj sceni, oni zatrpavaju i sklanjaju leševe. Sve je to perfektna simbolika današnjeg društva. Neretko poželim da svima dođe to u glavu sledeći put kada pritisnu zeleno dugme na daljinskom upravljaču svog TV-a. Ali nada me polako izdaje. Sve više tonemo u glib i ne vidim kako ćemo se izvući iz ovoga. Mislite da preterujem? Ovaj film je snimljen 1992. Ne vidim da su ti mehanizmi danas drugačiji. 

 

"Man bites dog" nije originalan naziv filma. Ovaj naziv je više iskorišćen kao vest koja treba da ugrabi pažnju ljudima. Tačniji prevod je recimo "Dogodilo se blizu vašeg doma". Šta vam to govori? Pogledajte ovog ubicu. On deluje blesavo, prijateljski nastrojen. Kao što rekoh, pomalo je naporan ali deluje srčano, deluje kao neko ko je dobroćudan. I u celoj toj veseloj slici, u tom vedrom duhu on seje smrt ni jednog momenta ne menjajući raspoloženje. Da, to su ljudi koji hodaju među nama. Za njih je ubistvo najnormalnija stvar. Šta je sa medijima? Za njih je to samo spektakularana vest. Šta je sa žrtvom? Ko jebe žrtvu. Bitan je spektakl. 

 

I kada pogledaš celu priču, svestan si svega. Skoro svi odgovori su tu sem onog jednog, nezgodnog - Zašto? Zašto ovaj čovek ubija? Da li zaista verujete da se neko ovde bavi razlozima? Da li je razlog ubistva tako bitan? Naravno da jeste ako je to šokantno, ako je to vest, ako je to bum. Ako nije, meh - nikog ne zanima. Razlog ubistva retko pravi bombastičnu vest. Ako od razloga možeš da napraviš vest, tada ćeš se baviti time. Znam to. Prošao sam kroz to. Kolega mi je ubijen. Braćo i sestre kakvih sam se gadosti načitao i naslušao. I sve te gadosti imaju prednost u odnosu na informaciju. To je definicija današnjih medija: spektakl pre informacije. 

 

No, iz ovog što pišem bi se moglo zaključiti da je to jedna određena medijska kuća koja ima određeni cilj. Ma ne. Ne brinite. Film se pobrinuo i za to u jednoj suludoj sceni gde se susreću dve ekipe na istom zadatku. Film u raspletu radi jednu genijalnu stvar a to je da svog heroja na neki način lišava njegove uloge. Gledajte to ovako: da je on toliko bitan, hajpovan, da je toliko upirano prstom na njega, on bi na neki način bio to zlo i on bi bio taj neki izlovani slučaj kojem možeš da presudiš. Ali to nije tako. I sami znate, kad jedan ubica izgubi moć, podršku ili život, tu je drugi, spektakularniji, da ga nasledi. Mediji su tu da isprate tog novog. Ovaj stari može da bude neko od koga peru ruke dok se priklanjaju novom. Još davno veliki Fredi reče, "Show must go on". 

 

Kada pogledate film, jasno će vam biti koliko je tu života izgubljeno. Da li je neki od tih života bio vredan? Ne kaže nam se. Da li je oduzimanje i jednog života probudilo trunku sumnje ubici u ono što radi? Ne. Da li je jedan izgubljeni život likova iz tv ekipe dovoljan da zaustavi ludilo na njihovoh strani? Ma dajte. Bilo čiji život nije vredan jednog spektakla. I zato kada završite čitanje ovog teksta, brzo na portale, brzo palite TV da vidite da li imamo još neku smrt, još neko ubistvo, još nečiji izgubljen život koji je deo spektakla koji nam se servira. No pre toga, samo jedna napomena. Ta ista vest sutra možete biti vi. "Are you not entertained?"

Zanimljivosti:
Porodica glavnog glumca zaista tumači njegovu porodicu u filmu i oni nisu imali ideju šta je zapravo zaplet cele priče. Zbog malog budžeta, snimanje filma je trajalo predugo i više puta je prekidano. Benov koktel "Petit Grégory" je referenca na ubistvo četvorogodišnjaka koje se desilo u Francuskoj.

Naj scena:

Dečak

Moja ocena: 8/10