Open Grave (2013)

Kod nas nazvan: Otvoreni Grob
Žanr: Misterija | Horor | Triler
Režija: Gonzalo López-Gallego
Glumci: Sharlto Copley, Thomas Kretschmann, Josie Ho...

Priča:
Čovek se budi u divljini u jami prepunoj leševa, ne sećajući se ničega. On mora da otkrije ko je on, ko je ubica, ko je žena koja mu pomaže i šta se zapravo događa.

Moj osvrt:
Kakav sam sucker za ove mračne misterije bokte čoveče. Od maestralnog Cube-a i fenomenalnog Saw-a, samo mi daj likove koji su na malom prostoru u gadnom sosu i ćao zdravo. Uglavnom to ispadnu prosečni filmovi ili pak totalne gluposti ali opet, dođe nešto kao sasvim solidni Fermat's Room i vera u ovakve filmove mi se vrati. Elem, Open Grave je inicijalno imao opasnu ideju a tako je i počeo. Lik se budi u jami u kojoj je brdo leševa. Ne seća se ničega. Ajao. Koliko je samo to jezivo i bolesno u isto vreme. Dobro, ne može da dohvati jezu Kovačićeve Jame ali ovo me je užasno podsetilo na to. Noć, tišina, vidi se noćno nebo, lik leži na leševima potpuno sluđen i kako da ovo ne ugrabi pažnju. 

I kada ta hipnoza filmom prestaje? Pa nedugo posle toga kada lik izađe iz jame. Ne shvatite ovo pogrešno, misterija i dalje pršti, ali se gubi nekako ova mračna strana. Poblem sam imao sa interakcijom između likova. Kontam da će tu svi biti oprezni ali euforično pokazivati neprijateljski stav prema svima mi je totalna debilana. To je isto kao da niste izgubili pamćenje, došli ste u grupu ljudi koje ne poznajete i krenuli odmah da se agresivno raspravljate sa njima. Ok, možete upasti u grupu ljudi koji besmisleno raspravljaju o tome ko je bolji od dva genija gitare, Točak ili Vlatko. Teško će tu izbiti neki veliki sukob. Ali šta ako upadnete u neku od ekstremnih grupa žestoko pljujući po njihovim stavovima. To je nešto sasvim drugo. Tako da kontam da bi ovde ljudi bili oprezni i tražili odgovore na pitanja pa i saradnju pre nego li se agresivno suprotstavljali. 

Nisam istraživao slučajeve gubljenja pamćenja tako da možda grešim u narednoj tvrdnji. Ako neko među vama zna nešto više o toj temi, neka podeli svoje znanje sa nama. U dosta filmova sam video da osoba koja je izgubila pamćenje ima strah da li je dobra osoba ili ne. Nekako mi to ne leži. Kao vratiće ti se pamćenje i skontaćeš da si masovni ubica koji ima neki lud poriv, da si šljam prve vrste ili tako nešto. Ok, ne znaš stvari vezane za svoju prošlost ali kontam da bi čovek instinktivno postupao u skladu sa onim što je bio. Tako da po nekom mom mišljenju, čovek bi brzo skontao šta je i ko je. Svako je donekle i dobar i loš ali baš da neko otkrije da je ekstremni slučaj i šokira se time, nekako mi ne ide baš u glavu. Cela misterija se zapravo svodi na to ko je ko i ko je šta napravio. 

Tu naravno imamo nekoliko preokretića što je bilo i za očekivati. E sad ono glavno. I Saw i Cube imaju te fazone sa misterijom ali sve to je začinilo glavnu priču. I ludački preokret u Saw je samo začinio neverovatnu priču o Džonu Krameru i celu misteriju koju gledamo. I zamke u Cube su donekle i simbolične ali opet ni jednog momenta ne skreću sa onog glavnog a to je analiza ljudske psihe. Open Grave me je tu podsetio na Priest. Priest je imao neke legende i priče koje smo čuli od likova i od tih priča i legendi se mogao napraviti opasno dopadljiv film. A od svega smo videli jurcanje, vozikanje i akciju. Open Grave ima ovu misteriju ko je ko i ko je šta radio a zapravo šok i ono bitno ne prikazuje već čuva za sam kraj. Ne shvatite pogrešno, opak je to kraj, ludačka je to ideja, ali je Open Grave potpuno pogrešan pristup tome. To izgleda kao da prenose neku opasnu fudbalsku utakmicu a mi gledamo šišanje trave terena na kom će se meč odigrati i na kraju nam kažu krajnji rezultat. Eventualno vidimo golove. Ko tu može biti zadovoljan? 

Takav pristup pomaže svakako skrivanju glavne teme, ali neću da na kraju shvatim da postoji jeziva, strašna priča a do tada sam gledao sprdnju od misterije. Dobro je što se povremeno kroz misteriju pojavljuju neke hororistične stvari. Leševi vezani za drveće, čova umotan u bodljikavu žicu, neka potpuno poludela žena itd. Sve to daje neki dobar horor štimung celoj misteriji. Veliki broj scena se odvija u šumi. Bilo da je dan ili noć, u šumi nije teško postići neku jezivu atmosferu (Ko je rekao The Blair Witch Project i The Village?). Problem u celoj toj frci je taj prenadrndani odnos između likova kao i činjenica da sve to izgleda sumanuto. Jesu se potrudili da na kraju sve to povežu ali opet svi ti postupci likova, sva ponašanja, nekako mi je sve to bilo isforsirano. 

Ja iskreno od ovoga ne bih ni pravio horor triler sa frkom. Ja bih pravio dramu gde bi ovako šokantan kraj došao kao opak šamar. Zašto? Zato što bi dramom postigao neki odnos između likova. Tim odnosom bi približio likove gledaocima. Sa takvim likovima se lakše identifikovati i njihova sudbina zaista može da intrigira i/ili potrese. Ono što bi oni činili i žrtve koje bi podneli bi bile upečatljive. Ne mogu da se fasciniram kada saznam da je neko od opasno agresivnih likova koji trči naokolo, viče i traži izlaz bez da kefa išta i jednog jedinog momenta, zapravo neko ko radi neku veliku stvar. Ako mi daš tog lika na tacni, ako me interesuje njegova sudbina i njegovi postupci umesto da mi cirkusom skrećeš pažnju, e tada mogu da se šokiram i razmislim debelo o svemu. 

Imamo jednu devojku čiji identitet je i najveća misterija. Čudno je sve što je vezano za nju. Teško mi je bilo u glavu da uklopim mogućnosti i varijante pod kojim bi ova devojka bila povezana sa ostalim ljudima. E tu smo kod one dobre stare da od drveća ne vidimo šumu, ili nešto ekstremnije varijante da smo slepi kod očiju. Elem, rešenje velikih problema je neretko na dohvat ruke. Fazon je u tome što ljudi suviše paniče, suviše su ometeni problemima, strahom od najgorih varijanti da bi shvatili da rešenje imaju pod nosom. To na kraju tek dolazi do izražaja kada vidimo da su se ceo film sprdali sa nečim toliko velikim, da su nam krili nešto kolosalno. Samo jedna stvar me je naterala da se zbog kraja vratim i pogledam sve ponovo a to je Nowhere Man. Tu sam tražio odgovore na ludačku genijalštinu. Zašto bih se ovde vraćao? Da bih sada gledao neku smešnu pričicu znajući da je to nakinđureni delić nečega kolosalnog. Neće da može. Ne oduševljavam se u rikverc.

Open Grave je dobro počeo, nastavio slabašno prodavajući jeftine fazone, finiširao šokantno i kolosalno. Uvod je zgrabio pažnju, središnjica je miks svega i svačega ali je kako tako držala neku neizvesnost i misteriju. Kraj je nešto što tera da se zapitamo zašto ovo nije urađeno kako treba. Mogli bi sada pričati o odličnom filmu koji tera na razmišljanje. Ipak će se Cube i Saw teško ponoviti. Lakše je prodavati petarde, prskalice i slatkiše nego knjige, lakše je prodati tralalala pričicu i akcionu misteriju nego dramu. Veća je ciljna grupa, zarada je ispred vrednosti, kvantitet ispred kvaliteta. Samo, postoji tu jedna stvar - kvalitet je veličina, kvalitet je vreme, kvalitet je besmrtnost. Ovo je ipak žvaka kojoj ukus kratko traje. Sažvaćeš, ispljuneš i uzmeš sledeću ako ti ova prethodna nije loše legla.

Zanimljivosti:
Film je sniman u Maju u Mađarskoj. Šarlito kopli je pristao na ulogu 2. maja dok su ostali glumci prihvatili 3. maja kada je snimanje i počelo.

Naj scena:

Buđenje. Svakako je kraj snažnija scena ali nam pokazuje da je ceo film zapravo mrsomuđenje.

Moja ocena: 5/10

El Dorado (1966)

Žanr: Vestern
Režija: Howard Hawks
Glumci: John Wayne, Robert Mitchum, James Caan...

Priča:
Kol Tornton, plaćeni revolveraš, udružuje se sa svojim prijateljem šerifom. Zajedno sa starim borcem i mladim kockarom, oni pokušavaju da reše sukob između zemljoposednka.

Moj osvrt:
Kada čujem "klasični vestern" mislim Džon Vejn. Bilo je mnogo legendarnih glumaca u žanru ali ovaj čovek mi je nekako najjača faca među svima njima. Na prvi pogled, El Dorado i jeste klasičan vestern ali ako se malo zagrebe vidi se da je ispod površine ovaj film mnogo više od toga. Na početku filma su jasne dve stvari. Ovo je sjajna glumačka ekipa. Imati Vejna i Mičama u istom filmu je privilegija. Na to dodajmo mladog Kana i jasno je o kakav potencijal ima ova grupa. Druga stvar je genijalna uvodna pesma koja je, kako kasnije saznajemo, lajtmotiv mladog revolveraša. 

Lik Kola Torntona (Vejn) je sa namerom kreiran viteški. Mnogo je takvih likova po vesternima ali igrarija koju su napravili sa njime mi je nešto posebno. Prvo, on je opak strelac. Ušao je u legendu i važi kao jedan od najbržih. Što se toga tiče, nije bilo eksploatacije te brzine. Taman toliko koliko treba. Drugo, vidimo da je džentlmen. Lako mami uzdahe čednih djeva ali se ispostavlja da je neko ko poštuje žene. Znači nema onog Džejms Bond fazona - idem i plodim sve pred sobom. To je još jedna stvar koja je vezana za njegov viteški karakter. Naravno, on uvek bira pravednu stranu. Odbija posao posle razgovora sa šerifom (Mičam), kasnije se vraća da pomogne istom tom prijatelju u nevolji ponovo odbijajući novac. To je već standardni viteški tip junaka na koji smo navikli. El Dorado potom pravi neke nove stvari vezane za njega. 

Najgora stvar koja se obično desi ovakvom liku je da izgubi nekog dragog pa se sveti. Tornton jeste revolveraš koji je oduzeo nebrojeno života ali jedan život mu posebno teško pada. Zbog glupe greške golobradog mladića dolazi do nesreće gde mu Tornton oduzima život. E to je već veliki teret. Ne vidi se njegovo očajanje kroz film, nema patetike, nema preseravanja gde će se ovaj čovek iskupiti. Užasno snažna scena je kada telo tog mladića mora da odnese njegovoj porodici. Koliko mentalno jak treba biti za tako nešto. E to je tek veći vid časti. Jedno je žrtvovati se za drugog, drugo je priznati da si učinio nešto loše i neoprostivo. On ne traži oproštaj jer sam sebi ne može da oprosti. Vejnova gluma u tom momentu je maestralna. Kruže priče da je tokom celog snimanja bio pijan. Ako kao pijan može da izvuče ovako nešto, onda vidite koliki je to velikan. Kao što rekoh, ta priča se uopšte i ne razvlači kroz film ali se i te kako vidi koliko je to imalo uticaj na Kola. 

Nema iskupljenja za tako nešto. Kol ga i ne traži. Fazon je u tome što on dolazi u situaciju gde može spasiti jedan mlad život. Tu na scenu uskače mladi Misisipi (Džejms Kan). Kol se postavlja kao mentor i kao neko ko mladića ne samo spašava već pokušava da ga izvede na pravi put. Mnoge scene između njih deluju šaljivo ali postoji jedan bitan detalj koji zapravo pokazuje ono o čemu pričam. Kada Misisipi u jednom momentu misteriozno nestane, Torntonov nemir je jak. Generalno cela ta "mentorska" priča je brilijantna. Tornton deluje kao lik koga biste lako pratili. Čovek velikog iskustva i maestralnih sposobnosti koji ume sa ljudima, odličan je i na pištolju i na rečima. Na sve to u njegovom društvu je lako biti opušten ali i dalje on odaje utisak velikog autoriteta. Autoritet može da se stekne i bez gordosti, prekora i kažnjavanja. Evo ga sjajan pokazatelj. 

Glavna stvar, ono oko čega se vrti ovaj film, to je poštovanje. Zbog toga smatram da je ovo zanemareni dragulj od filma. Prvo, Tornton važi za velikog revolveraša, možda i najbržeg ikad. U svim filmovima takvi likovi su neustrašivi i uvek ističu svoje sposobnosti. E tu je El Dorado razbio taj kurčeviti herojski kompleks. Prvo, u priči sa drugim, opasnim likovima koji žele nauditi i njemu i šerifu, on upravo šerifa ističe kao najveću opasnost. Obično tu likovi prete svojom sposobnošću ili zajedničkom. Nije li ovo maestralno pokazivanje poštovanja prema prijatelju. Nije tu pitanje ko je bolji revolveraš, ko je brži i precizniji. To je ostavljeno nekim drugim filmovima da bi se dečica oduševljavala. Nije fazon da ističete sposobnosti vašeg prijatelja u njegovom društvu, fazon je da ističete njegove vrline i kada on nije tu. Nije bitno da li ste bolji u nečemu od svog prijatelja ili bilo kog drugog. Ako ste bolji od nekog, ne mora da znači da je on loš. Odajte priznanje svakom za ono što radi dobro. 

Nije samo stvar u poštovanju prijatelja. Kako se heroji odnose prema neprijatelju? Uglavnom je to fazon "sad ću da ti nalupam bulju". Šta ovde imamo? Imamo čak i odavanje priznanja neprijatelju. Ček ček ček, kako bre da priznaš da je drugi bolji? Ne može drugi biti bolji. To nam dokazuje naš sport. Uvek su faktor sudije, visoka trava, Tole, kosmos, budžet, CIA, BIA, Vatikan i slična jedenja govana. Ako date sve od sebe i izgubite, stisnite ruku onom koji vas je pobedio. Učinićete i njegovu pobedu važnom i a vaš poraz časnim. Šta Tornton kaže jednom od svojih protivnika: "Suviše si dobar da bih ti pružio priliku.". Čoveče. Da li je moguće da heroj priznaje da je negativac možda i bolji strelac od njega? Moguće je, jer ovo nije onaj prenadrkani vitez kome niko ne može ništa. On je samo čovek. A još jedna brilijantna stvar je što ti isti negativci pokazuju veliko poštovanje prema liku čuvenog revolveraša. E to je viteštvo. 

Još jedna stvar zbog koje mi je El Dorado draži iz gledanja u gledanje je to što imamo glavne likove koji nisu u punom naponu snage. Ooo da. Imamo majstore koji polako stare. E tu imamo tek nekoliko maestralnih scena. Tornton je neko ko drži do sebe, zbog toga uliva strah neprijateljima ali prema njemu gaje strašno poštovanje. Sa Mičamovim likom je druga stvar. Sve dok on drži do sebe, svi ga poštuju. Kada sam sebi upropasti život, svi mu se podsmevaju. Ovo mi je genijalna paralela na realni život. Da bi te drugi poštovali, moraš poštovati sebe, moraš držati do sebe. Prvi pad će iskoristiti da te diskredituju, da omalovaže sve što si ikada učinio, da tvoje sposobnosti ublaže i pretvore u sprdnju, da kažu kako si slavu stekao na pogrešan način. Ako već dođeš dotle, potrebno je da shvatiš dokle si sebe doveo. Naravno to shvatanje je samo početak. Moraš čvrsto stati na svoje noge i pokazati ko si. Ako su te poštovali nekada, poštovaće te opet - ako su te se plašili, sada će imati još veći strah jer su te gazili dok si bio dole. E tu Mičamov lik genijalno pokazuje kako se to radi. Naravno, nema diskusije o veličini ovog glumca. 

Dijalog je sjajno napisan. Nekako, čak i dobre šale u filmovima malo deluju isforsirano. Ok je sve to, ali nije to prirodan tok razgovora. Najlakše je zasnovati nešto na opasnosti i biti sarkastičan u tom momentu. El Dorado tu ima jedan od najbolje napisanih dijaloga ikada. Ovo mi je sve vreme zvučalo kao običan razgovor ljudi koji se poštuju i šale među sobom. Nije bitno da li je situacija ozbiljna ili ne - takvi dijalozi se samo sipaju. Tu su one sitne uvrede među prijateljima, nešto što biste naravno samo prijatelju i rekli. Ponavljam, nije bitna situacija. Svi mi se šalimo u razliičitim situacijama, čak i nekim gde i nema mesta za šalu. E ovo je nešto najbliže takvim prijateljskim šalama. Ako se i dalje smejem razgovorima i šalama iz šezdesetih, onda su ona briljantno napisane. Svevremenost je teško dostižna za sve. El Dorado ju je u ovom segmentu ostvario. Naravno, da bi to uspelo, moraš da imaš strašnu hemiju. Vejn i Mičam - da li je iko u tri života sumnjao da ovaj dvojac to neće izneti. Na sve to dodajmo mladog Kana i još nekoliko simpatičnih likova i dobijamo sjajan rezultat. 

Naravno i old skul ljubitelji vesterna će biti zadovoljni. Imamo ovde i nekoliko sasvim dobrih obračuna. Ništa isforsirano ali sasvim dobro. Malo jurnjave, skrivanja, nadmudrivanja, napetosti, simpatičnih lokacija i to je to. Kada se podvuče crta, ovo je maestralan film kome je teško naći manu. Možda je centar same priče nešto već viđeno. Tu mislim na priču o dve porodice koje se sukobe, ali je to samo priča na koju je zakačeno mnogo genijalnih stvari. El Dorado je moj najdraži vestern i film koji mogu gledati iznova znajući da će svaki put dostaviti ono što treba.

Zanimljivosti:
Barmen na koga Mičamov lik puca u salunu je zapravo njegov brat. Na otvaranju filma vidimo originalne slike Olafa Vighorsta. On se čak i pojavljuje u filmu kao prodavac oružja. Mičamov lik se morao kretati uz pomoć štake. Mičam je često zaboravljao u kojoj ruci treba držati štaku i non stop je menjao stranu. Hoksu se to svidelo i odlučio je zadržati u filmu. Sastojci koje Misisipi nabraja za lek za otrežnjenje bi najverovatnije čoveka doveli do dehidratacije. Džon Vejn se nije slagao sa Edvardom Asnerom zbog političkih stavova i nazivao ga je "tamo nekim glumcem iz Nju Jorka". 

Skoro cela scena sa kadom je Mičamova ideja. Vejn je glumio u Rio Bravo filmu kada je pročitao scenario za El Dorado i tražio je da glumi šerifa kojeg je na kraju tumačio Mičam. Hoks je tražio od Mičama da se pojavi u filmu. Kada ga je Mičam pitao o čemu se radi on je odgovorio da priča nije bitna već nekoliko sjajnih likova. Kan i Vejn su se u toku snimanja sukobili zbog partije šaha. Iako glumi starijeg čoveka, Vejn je odbio da nosi periku. Tek u filmu True Grit (1969) on se prvi put pojavljuje sed. Pesma koju recituje Misisipi je pesma Edgara Alana Poa - El Dorado. Sve noćne scene su snimane u studiju. Neki smatraju da je ovaj film obrada Rio Bravo ali Hoks to poriče. Vejn je bio razočaran što je ovaj film izašao u isto vreme kada i The War Wagon (1967). Iako je doživeo loše kritike, ipak je imao veliki uspeh u bioskopima. U svim scenama u kojima Džon Vejn trči je korišćen dubler.

Naj scena:

You're too good to give a chance to.

Moja ocena: 9/10

Stalingrad (2013)

Kod nas nazvan: Staljingrad
Žanr: Drama | Ratni | Akcija
Režija: Fedor Bondarchuk
Glumci: Mariya Smolnikova, Yanina Studilina, Pyotr Fyodorov...

Priča:
Grupa ruskih vojnika se bori protiv surovog neprijatelja kako bi sačuvala zgradu koja predstavlja važno strateško mesto u uništenom gradu. U toku te borbe, svi oni ostvaruju povezanost sa devojkom koju pronalaze tu kao jedinog stanara te zgrade.

Moj osvrt:
Kao što vidite u fazonu sam ostvarivanja želja pa su filmovi koje gledam u zadnje vreme samo iz liste sa vašim predlozima. Planiram da tako i nastavim. Da bih se dodvorio ljubiteljima ruske kinematorgrafije, posle genijalnog Stalkera pogledah i Stalingrad. Film otvara misija spasavanja ljudi posle zemljotresa koji se desio pre par godina u Japanu. Tu se jasno pominje da su spasioci Rusi a u određenoj sceni, oni koji treba da budu spašeni su nemci. To je i ok ali i jadno po mom mišljenju. Ok je s te strane što pokazuje kako je svet nastavio dalje, kako sada Rusi spašavaju neprijatelje iz drugog svetskog rata i kako sve to fino izgleda. Ono kao dobrota nas ujedinjuje i slične pizdarije. E sada, to mi se nije svidelo baš zato što se potencira na državnosti likova u nevolji. Ni iz čega tamo neko pominje da su ti koji su u gadnom problemu Nemci. Mislim čemu? Svet jeste krenuo dalje ali samo u smislu da se velike sile sukobe preko leđa slabih i civilizacijski zaostalih. Puške je zamenila politika i to je to. Ne trebaju mi patetična sranja da bih skontao kako ljudi koji su bili na zaraćenim stranama sarađuju. Sarađuju zato što imaju zajednički cilj. Cilj ne bira sredstva. Ćao zdravo.

Ono što je od prvog momenta upečatljivo je to da ovde efekti pucaju na sve strane. Negde to čak i oduševi ali negde i ide na nerve. Kada imamo statične scene tj. scene bez akcije, onda mi to izveštačeno nebo i scenografija baš i ne prijaju. Ipak je ovo realistična tema, ne treba je kinđuriti. Kada je već akcija u pitanju, e tu već sve i te kako ima smisla. Tada sve pršti, odlično se koristi usporen snimak a sve to i te kako prija oku. Kamera je u tom momentu maestralna tako da verujem da ovo izgleda sasvim pristojno u 3D-u. Međutim takva akcija ima jednu veliku manu. Ovo je film čiji se sukobi vode vatrenim oružjem. Ovde su otišli na skroz krivu stranu i dostavili nam akciju koju smo videli u 300. To je generalno veliki problem ovog filma. Mnogo je ta akcija začinjena elementima koji više priliče avanturističkim akcionim filmovima. 

I zbog efekata i zbog akcije ali i zbog priče, Stalingrad neverovatno podseća na 300. Imamo grupu ruskih vojnika koji brane ključno mesto od gnusnog neprijatelja. Imamo bombastičnu akciju efekte koji pršte u svakoj sceni. U 300 to je bilo dobrodošlo iz više razloga. Sukob nije bio vatrenim oružjem. Sama bitka kod Termopila je izrodila gomilu legendi. I glavna stvar, film je rađen po stripu. Mada najviše detalja je preuzeto iz knjige "Ognjena Kapija" istoričara Stivena Presfilda. Strip je to malo iskarikirao ali opet, Presfildova knjiga sadrži čak i neke neočekivane stvari. Ovde sam ipak očekivao Drugi Svetski Rat. Zbog cele te neozbiljnosti i akcije ovo me je povremeno više podsećalo na duel dve bande nego na duel dve vojske iz pomenutog rata. 

Još jedna stvar koja mi se nikako nije dopala je karikiranje neprijatelja. Nemački pukovnik u sred uništenog grada sedi za postavljenim stolom, jede neke poslastice, drži šampanjac u ledu itd. Možda vam to ne zvuči tako loše, ali verujte mi, jeste. Na sve to on se žali na vaške. Kako onda dovraga nabaviše sve te silne poslastice a nisu uspeli da nabave neko sredstvo protiv te gamadi. Umesto da vidim neku standardnu nemačku vojsku i tog pukovnika koji će biti usredsređen na cilj, primoran sam da gledam karikaturu koja donosi brutalnost radi brutalnosti i konstantno je tu da nervira gledaoce kritikujući narednika (Krečman) koji nikako da osvoji tu ključnu zgradu. Ja mu neku veću ulogu nisam video. 

Najveće kritike je film dobio zbog toga što ne vidimo ovde neku bitku za Staljingrad već vidimo duel dve vojske koje se nalaze u dve zgrade. Iskreno, meni se to čak i svidelo. Evo zašto. Možda glupavo zvuči da je ta zgrada ključno mesto u ratu. Mislim zaobiđi je i vozi dalje. Ali šta ako je ta zgrada zapravo simbol volje i istrajnosti borbe protiv zla? Ili šta ako je ta zgrada kamen temeljac nečega što je otpor agresiji? Šta ako je ta zgrada zapravo seme iz koje će isklijati pobuna? Kada ideš u rat, nikada ne kažeš da ideš da braniš zemlju već da braniš dom. Dom i simboliše zemlju i narod. 

Imamo devojku koja je jedini stanar te zgrade. Postavlja se pitanje, zašto ona nije pobegla. Ja sam iz jednog graničnog mesta. Za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji izbeglice su prolazile kroz moje mesto. Moji roditelji su tada razgovarali sa mnogima od njih i neretko sam čuo priču da su neki ostali u svojim domovima, da nisu hteli da beže. Kao po pravilu, to su bili stariji ljudi. Pomalo je čudno što ovde vidimo tinejdžerku koja je ostala da živi u ovoj zgradi. E sad prokefajmo malo. Naše domove su podigli naši očevi, njihovi očevi, očevi njihovih očeva itd. To je njihov uspeh i njihova zaostavština nama. Njihov trud je izgradio naš svet, njihova snaga ga je podgila, njihove kosti su njegova armatura. Mi treba da nastavimo da radimo isto što su oni. Da nadograđujemo svet za one što dolaze posle nas. Ako bi napustili svet koji nam je neko izgradio, sav njihov trud i sve što su činili bilo bi obesmišljeno. Tako da rat ne samo da tera ljude sa njihove očevine, rat se trudi da uništi i njihovu istoriju. Ako smo generacijama na onome što su naši preci gradili i ako i sami gradimo, istorija će nas poznavati. Ako nismo više tu ili ako ništa ne ostavljamo iza sebe, vreme će učiniti svoje i možemo samo ostati ime koje neko pominje. 

Ta devojka je nekako lajt motiv vojnicima koji dolaze u zgradu. Svi se vezuju za nju. Povremeno mi je izgledalo kao da ovi likovi vode rat da bi sačuvali nju a ne da bi ispunili strateški cilj. E to mi se baš dopalo. Međutim, rizikovanje života da se toj devojci pronađe prikladan poklon mi je već prvorazredna idiotija. I na uslovno rečeno drugoj strani imamo devojku koja postaje opsesija nemačkog narednika. Ovo "uslovno rečeno" stoji zato što je i ta devojka Ruskinja. Da su dali nekom majstoru da napiše scenario i lik ovog narednika, Stalingrad bi bio sjajan film. 

Krečmana obožavam i nervira me kad god ga vidim u nekim levim ulogama. Meni je njegovo petominutno pojavljivanje u Pijanisti maestralno i upečatljivije od mnogih izvikanih, oskarovskih uloga. Poput celog filma i ovaj lik je nabacan i imamo tu sve i svašta. Prvo taj odnos sa Ruskinjom. Ovo konstantno ide između "ljubav je iznad rata" iskenjavanja i jede simpatične priče gde čovek napokon pronalazi nešto lepo što ga osvešćuje i daje mu neki drugi smisao. Cela ta tragedija lika ovog narednika je mogla biti sjajna ali nikako nisu uspeli da se opredele šta zapravo žele sa njim. Vidi se da je svestan zla koje je rat doneo a na drugoj strani deluje kao neko ko je savršen vojnik koji treba da blista u ratu. Onda deluje da ratuje samo da onoj karikaturi od pukovnika začepi usta pa onda zapravo deluje kao da ratuje iz ubeđenja. Što je najgore, za šta god da su se odlučili, nisu mogli da promaše. Promašili su što su odabrali i jedno i drugo. Da je bio savršeni oficir koji se zaljubljuje u Ruskinju, kako bi to tek brutalno bilo. Pogotovu sa strane te devojke koja se vezuje za njega. Kakav bi teret bio na njoj onda. Da su se pak odlučili da lik hoće da beži iz rata, onda bi sav teret bio na njemu. Kako bi onda morao da se predstavlja kao vođa na terenu, kako bi se snašao u celoj priči oko toga da mora da ubije ljude kojim pripada žena koju voli. Umesto da idu na tako nešto oni su sve to zanemarili i napravili bućkuriš. 

Na sve to, pravi se duel između njega i narednika iz grupe ruskih vojnika. Tu nema nikakve hemije. Donekle se vidi da su njih dvojica veliki ratnici ali kraj je mogao biti upečatljiv da su jedan drugom u nekom momentu zapravo odali neko priznanje, da su npr. bili svesniji jedan drugog, da su bili opterećeni jedan drugim, da se jedan plašio drugog ili čak obojica da su imala strah. Ama baš ništa od toga ne videsmo. Tome dodajem i potpuno slabašne karaktere ruskih vojnika. O svakom kroz radnju saznajemo neki detaljčić od osobina i to je to. Sve ostalo je priča naratora koja tako lagano može da bude neprimećena. Mada mi je ta priča po malo išla na živce. Bukvalno svaki od likova kojeg prati naracija ima tragičnu istoriju. Ništa normalno nisam čuo iz usta tog čove. 

Kad podvučem crtu, ovo je svakako razočaravajuće. Efekti i akcija više vuku na stripolik film. Likovi su loše razvijeni a tek poneki tu imaju potencijal. Ljudske priče su ili okrnjene ili nedefinisane. Neki efekti i malo one pomenute simbolike značajno daju filmu na kvalitetu ali to je nedovoljno za neki zadovoljavajuć utisak. U rukama ozbiljnog režisera i scenariste ovo bi bilo maestralno. Ovako, ovo je ruska verzija filma 300. Šteta. Iskreno, filmu bih dao peticu ali sam završio sa gledanjem pre 20-tak minuta i utisci su još sveži, pa da ga ne oštetim, biće ovo jedna slabašna šestica.

Zanimljivosti:
Prvi ruski film kompletno napravljen u 3D. Scenario nije zasnovan ni na jednoj knjizi niti spisu. Set je sagrađen blizu Sankt Petersburga. Konstrukcija je trajala šest meseci. Učestvovalo je 400 ljudi i potrošeno je 4 miliona dolara. Ruski kandidat za Oskara 2014. Til Švegler je odbio ulogu jer nije želeo da glumi Nacistu. Kuća u filmu je bazirana na legendarnoj Pavlovljevoj Kući u Staljingradu i njenoj istoriji.

Naj scena:

Prva jasna odluka koju donosi Krečmanov lik. Ovo je bio savršen momenat da njegov lik ali i sam film krenu u određenom smeru.

Moja ocena: 6/10

The Frozen Ground (2013)

Kod nas nazvan: Zločin u Ledu
Žanr: Kriminalistički | Istorijski | Triler | Biografski
Režija: Scott Walker
Glumci: Nicolas Cage, Vanessa Hudgens, John Cusack...

Priča:
Kako bi rešio slučajeve iz prošlosti, detektiv sarađuje sa devojkom koja je pobegla serijskom ubici Robertu Hansenu. Film je zasnovan na stvarnim događajima.

Moj osvrt:
Ukoliko ste neko ko voli detektivske serije, i to ovakve kakve nam danas serviraju, onda je ovo film za vas. Ovo lako može da prođe kao jedna od epizoda svake od tih serija. Zbog toga, neće biti ovo naročito detaljan prikaz. Nisam čitao o slučaju na kom je film zasnovan. Jednostavno, nije ovo dovoljno dobro da bi me zainteresovalo. Nisam ovde video ništa što bi izdvojilo film od serija i filmova sa sličnom tematikom. Uz to što je zasnovan na stvarnim događajima, pažnju je verovatno privukao Kejdžom i Kjuzakom. Da ovde glumi neko drugi, sumnjam da bi film bio primećen.

Iniciajlni koncept me je podsećao na odličnog Chasera. Vidimo ubicu, vidimo čoveka koji ga traži, žrtva je prostitutka - ostaje nam trka sa vremenom. To ne može da omane, zar ne? E pa može. Prvo, da bi imao trku sa vremenom, morao bi da kreiraš napetu atmosferu a da bi kreirao napetu amtosferu treba ti realna žrtva i jeziv ubica. Kjuzak jeste dobro ovde odglumio ali to je jedina svetla tačka kada je ubica u pitanju. U principu mi se dopada što ubica nema svoj karakteristični modus operandi. Da ima, lako bi povezali brojne žrtve i lako bi pronašli takvog lika. Međuim sve što vidimo ovde ima premala mudašca. Malo vezivanja lancima i koji pucanj. Sve se završava na prokletoj priči o njegovim zlodelima. Ok, govorio sam često da je nekada sugestija bolja od prikazivanja, da može da ostavi jeziv utisak, ali brate, moraš da me ubediš da je neko zaista monstrum kakvim ga predstavljaš. Sve to je Kjuzak morao da iznese svojom glumom. Morali su nam dati barem neki detalj. Po ovom njihovom principu, ubica je komotno mogao da bude i Bora Drljača. Što da ne. Mogli bi komotno da nam serviraju priču da nam njegov brđanski glas dolazi od krvi devica. Sve se ionako zasniva na priči, što onda ne pustiti mašti na volju.

Kontam da su išli na onaj fazon da ubica može biti svako, da to može biti neko koga viđamo svaki dan itd. E tu je recimo 8MM napravio odličan posao. Demaskiranje ubice smo jedva čekali a ispod maske smo videli obično lice. Pre toga nas je film ubedio da je čovek ispod maske zver. I to je savršeno efektno. Ovde je to tek donekle dobro. Ok, ubedili su me da je ubica običan čovek, ali me nisu ubedili da je običan čovek ubica. Imali su sreće da je Kjuzak bio u toj ulozi, ali uprkos talentu koji ovaj čovek ima, on nije Entoni Hopkins koji bi mogao da vam priča Crvenkapicu u originalu a da imate utisak da je neverovatan sadista. Sa druge strane Nidža Kejdž je standardan. Ovo je bila laka uloga za njega tako da nije morao puno da se znoji. 

E sada imamo i ulogu žrtve. Glavna uloga žrtve je pripala preživeloj Sindi, devojci koja je prostitutka. Naravno tu se povlači paralela koliko ljude zapravo nije briga za ove devojke, kako zakon štiti bogate itd. Meni to nije naročito bitno ovde. Ono što mi se nije dopalo je sama žrtva. Recimo i u Chaseru žrtva je prostitutka. Isto je ne poznajemo kao što ne poznajemo ni ovu devojku. Fazon je u tome što su nam tamo prikazali prostitutku kao običnu ženu koja ima malu preslatku devojčicu. Prikazali su nam ubicu kao brutalnog gada i grč u stomaku mora da postoji dok traje trka sa vremenom. Ovde su našli glumicu koja se non stop beči, konstantno teatrališe, gleda u stranu, grize usnu i izgleda kao žesnki Džastin Biber - plastično, nedopadljivo, neko ko bi glumio u serijama za devojčice od 13,14 godina, ženska verzija Majli Sajrus ili tako nešto. I sada ona nama priča svoju tešku i tužnu priču koja treba da nas potrese a to zapravo zvuči kao da se ucveljila zato što se Beyonce ugojila ili da je nesrećno zaljubljena u svu petoricu Backstreet Boysa. 

Na sve to patetišu sa njenom tragedijom. Ok, tragično je to što ona ima ovakvu sudbinu ali njeni stavovi i ponašanje pokazuju previše idiotluka da bi mogli da proklinjemo njeno teško detinjstvo. Dijalog kada Nidža Kejdž pokušava da izvuče informacije od nje dok sede u restoranu je jedna od najgore napisanih baljezgarija koje sam video i čuo u zadnje vreme. Kao neko međusobno otvaranje, uviđanje težkog života, traženje smisla, briga i slične pizdarije. Samo još da su u finalu razgovora potegli "Šta bi Isus rekao", prekinuo bi da gledam film. A dijalog upravo u tom pravcu ide. I sad ta njena teška sudbina i priča koju nam izlaže, to je sve potrebno da bi žalili ovu devojku, zar ne? Hm, kako je onda Chaseru to pošlo za rukom bez i jedne jedine usrane patetične scene otvaranja duše, lizanja rana, češanja leđa, pružanja pomoći. Jbg, u takvom vremenu živimo. Svi želimo svima pomoći, svi razumemo sve, svi prihvatamo sve, poštujemo različitost i drugačija mišljenja. Valjda zato i nemamo sukobe u društvu, nemamo ubistva, tuče, prestupe, mržnju... oh, wait.

U svemu tome, potkrala se jedna simpatična scena. E sada, da su drama i lik ove iskarikirane prostitutke predstavljeni kako treba, ova scena bi bila još efektnija. Dok juri ulicama u potrazi za mušterijom, u pola noći iz jedne uličice izlazi los. Prva reakcija je naravno šta koji đavo ova životinja radi tu. U gradu zavejanom snegom gde vidimo samo ljudski šljam, hladnu arhitekturu i mašine, los je prokleto čudo prirode i prelepa stvar za videti. Ali fazon je što taj los nikako ne pripada ovom sranju u kojem se nalazi. Vidimo da i ne može da pronađe izlaz. E sada, da je drama ove devojčice dobro odrađena, identifikacija sa ovom životinjom bi bila perfekcija. 

Pomenuh i sneg. Ceo celcati film vidimo kako pada sneg i konstantno je tmurno. Za mene je ta atmosfera perfektna da se napravi jedan mračan film. Na žalost, dobili smo još jedan šablon poput standardnih detektivskih serija. Kad smo kod toga, od svega što sam gledao na tu foru, jedino što mi je bilo sjajno je Odeljenje za ubistva (Homicide: Life on the Street). Nekako mi je ta serija bila realističnija od svega ostalog. Realni, nenapucani likovi bez CSI izdrkotina i manekena iz većine serija, lišeno retarda koji treba da predstavljaju genijalce i genijalaca koji bi trebali biti retardi. Sve ostalo što videh se svodi na potpuni haos koji kulminira nekim velikim otkrićem ili fazonom kojim će detektiv nadmudriti optuženog. E i ovo je takvo. Ako uživate u tim serijama, ovo će vam biti sasvim ok. U protivnom, teško da ćete pronaći ovde nešto vredno pažnje.

Zanimljivosti:
Kejdž glumi detektiva a Kjuzak prestupnika. U filmu Con Air uloge su bile zamenjene. Robert Hansen je koristio isti tip aviona kako je i prikazano u filmu.

Naj scena:

Los - samo zbog potencijala.

Moja ocena: 5/10

The Good Shepherd (2006)

Kod nas nazvan: Dobar Pastir
Žanr: Drama | Istorijski | Triler
Režija: Robert De Niro
Glumci: Matt Damon, Angelina Jolie, Robert De Niro...

Priča:
Rana istorija CIA-e prikazana kroz život jednog čoveka

Moj osvrt:
Kada gledamo tzv. špijunske filmove, šta želimo da vidimo? Gomile specijalaca koje izvode neverovatne stvari, provlače se kroz najzajebanije situacije, razumeju sve na višem nivou, odlično koriste prekomplikovani sistem, uvek izgledaju cool, smireno, sve mogu i umeju, nepobedivi su itd. Zar ne? Malo sutra. Može to da bude zabavno kao u recimo filmovima o 007 ali kvalitetan špijunski film ne može da igra na kartu spektakla. On mora da igra na nešto ubedljivije. Prvo, ako špijun izgleda kao mega zajebani dasa, nepobedivi majstor i svestrani stručnjak, lako će privući pažnju. Treba li pravom špijunu takva pažnja? Ako koristi tajne prolaze gde se zidovi pomeraju u sporednim uličicama, ako vozi prototipove, zar ne bi bio lako primećen pre ili kasnije. Ako celom svetu može da kaže ko je on i ako je on čuven u svetu kao veliki špijun, zašto je on koji đavo špijun ako svi znaju za njega. Špijun je neko ko se uvek lako umeša u masu, neko koga nećete primetiti ni zbog čeg posebno. Može biti čovek koga non stop srećete u gradskom prevozu na putu za posao, može biti čistač ulice, može biti ulični svirač. U tome je sva caka. Špijun vam non stop može biti pred očima a da vi ne znate šta je on zapravo. Zbog toga treba da budemo zahvalni De Niru jer nas za razliku od većine nije smatrao za idiote i napravio je vrhunski špijunski film ukomponovan sa odličnom dramom. 

Jasno je šta znači špijun. Film se ne trudi da nam daje spektakularne priče i pričice o spašavanju sveta. Kome je od jakih sila uopšte stalo da spašava bilo šta osim ako nema korist od toga. U tome je caka cele ove špijunske priče. Gleda se korist po naciju za koju radiš. Tu imamo nešto što je činjenično. Nema glupave borbe između Amerikanaca i Rusa koju ćete i videti samo na filmovima. Time se samo zanose oni koji smatraju da će nas braća Rusi čuvati pod skutima od svih zala. Hoće, ali samo ako im to bude donelo korist. U suprotnom biće ovako kako je sada. Velike sile se sukobe retko direktno. Sukobe se preko malih, zaostalih, kurčevitih i nesvensnih šta gube. Prošlo je doba kada si mogao da očekuješ svetski rat. Danas ćeš se za ciljeve boriti politikom ili ratom protiv znatno slabijih. Film tu ne prodaje muda za bubrege. Vidimo ono što je realno, vidimo ono što je bitno. 

Koliko puta ste videli u filmovima da špijuni totalno upropaste misiju zato što su emotivno vezani za nešto ili nekog pa menjaju odluku. Realno, retko se može videti drugačija situacija. Zna se šta znači biti špijun. Naravno, ne treba očekivati da čovek tu bude od kamena ali zna se šta ima prioritet. Žrtva, koliko god bila jeziva, mora da se podnese. Najveća žrtva je vezana za samu porodicu. Ovde imamo čoveka koji dugo ne viđa sina i suprugu. Kao savršen obaveštajac, on svoj posao stavlja na prvo mesto. Cilj njegovog rada ima prioritet u odnosu na sve. Tek onda dolazi odnos sa porodicom. To je bravurozno prikazano. S obzirom na prirodu posla on mora da krije mnogo, što informacija iz svog privatnog života što emocija. Svako otkrivanje informacija ili emocija predstavlja ranjivo mesto, predstavlja slabost i savršenu metu za neprijatelja. Samim tim, kako se posao odražava i na privatni život, ovaj čovek deluje tajnovito i pred svojim najbližim. Možete zamisliti kakav uticaj to može imati na odnos sa njima. Druga žrtva je to što je cilj ovakvog posla iznad prijateljstva i čovečnosti. Nema tu razmišljanja o moralu, nema tu stavljanja emocija ispred cilja. Cilj se ostvaruje i krvlju nedužnih, gaženjem bliskih, gubitkom dragih. 

Najveći mogući problem u ovakvom poslu je mogućnost da u vašim redovima postoji neko ko radi protiv vas. Sve je to bravurozno prikazano ovde. I istraga i ispitivanje, sve je ogoljeno, sve je pametno napisano, sve je realistično i upečatljivo. Ako kažu da je glavni moto u ovakvom poslu taj da ne verujete nikom - ovde je to pokazano na odličan način. Nisu tu potrebni preokreti da nas šokiraju i objasne kako je neko vrhunski majstor obmane. Potrebna je sumnja i potrebna je svest o mogućem negativnom rezultatu. Sumnja otvara pitanja, a pitanja sumnuj. Mogućnost greške stvara pritisak, pritisak a pritisak može naterati na fatalni korak.

Majstorski je napisana priča o odnosu između oca i sina. Prvi slučaj je vezan za glavni lik u filmu. Iako nije svestan cele priče o smrti svog oca, on postaje isto to. Jasno pokazuje da pomoću toga on želi doći do odgovora vezanih za svog oca. Odlično je to odrađeno u odnosu ovog lika sa svojim sinom. Zbog prirode svog posla, on je neretko nedostupan i nepristupačan za svog sina. Sin ulazi u istu priču oko posla upravo zato što mu nedostaje bliskosti sa ocem. Na ovaj način on pokušava da mu se približi. Zbog toga je ovo i majstorski špijunski film ali i maestralna drama. 

U svemu ovome, najveća je drama glavnog lika. Maksimalno je posvećen poslu u kom postaje legenda a samo malo ga deli od prsta sumnje i potpune propasti. Ostvaruje kontakt sa sjajnim ljudima ali ostaje lišen njih ili su mu nepristupačni. Zasniva porodicu koju bi prosečan čovek poželeo ali zbog posla postaje dalek svojoj ženi i stranac svom detetu. Pronalazi ljubav u kojoj je srećan ali ne može da se ostvari u njoj. Ceo film ga bukvalno razvlači na sve strane gde se pitamo da li ovaj čovek može povezati sve ovo u jednu skladnu celinu i funkcionisati kako bi i poželeo. Svaka odluka može biti pogrešna U finišu reči njegovog profesora dobijaju na značaju više nego ikada: "Get out while you still can, while you still believe, while you still have a soul." Nema ovde potrage za spasom i bega od nesigurnosti, nema iskupljenja i promene. Ovo je direktno biranje između života koji bi običan čovek vodio i imao sjajnu porodicu, i na drugoj strani posla koji zahteva celog čoveka, posla koji ne može deliti osobu ni sa kim ili čim drugim. Zbog toga, izbor koji vidimo ostavlja šokantni utisak. Bravo za De Nira što nas nije smatrao idotima i servirao još jedan 007, Nemoguća Misija, Bornov Identitet film za decu i jeftinu zabavu, već je napravio retko pametan film u žanru.

Zanimljivosti:
Lik Filipa Alena je zasnovan na Alenu Dulsu, CIA operativcu. Džo Peši tumači lika koji je zasnovan na Semu Đankani. Gambonov lik je zasnovan na Alanu Turingu. Dejmonov lik je zasnovan na Džejmsu Engltonu. De Nirov lik je zasnovan na Bilu Donovanu. Lik Jurija Modina je zasnovan na Anatoliju Golitsinu. Prvi Pešijev film posle 8 godina. Prvi film Edija Redmejna. De Niro je radio na ovom filmu 10 godina. Di Kaprio je trebao tumačiti glavnu ulogu ali je napustio projekat zbog filma The Departed.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 8/10