The Wages of Fear \ Le salaire de la peur (1954)

Žanr: Avantura | Drama | Triler
Režija: Henri-Georges Clouzot
Glumci: Yves Montand, Charles Vanel, Peter van Eyck...

Priča:
U oronulom selu u Južnoj Americi, četvorica muškaraca unajmljena su da prevezu hitnu pošiljku nitroglicerina, bez opreme koja bi taj posao učinila bezbednim.

Moj osvrt:
Dok ovi ljudi ne krenu kamionima na svoje odredište, može vam se učiniti da film troši previše vremena. No, čekanje je praktično glavni junak ovog filma, tako da i ovo nije bez razloga. Mesto koje vidimo izgleda kao da se ne nalazi ni na jednoj mapi. Neki prašnjavi deo Južne Amerike u kom vidimo ljude koji se ne kreću, već trunu. Kao da im je neko isključio životni napon a oni ostali da sede u senkama i znoju gledajući jedni druge bez nade i bez reči. Kluzo nas odmah gura u prašinu, u stanje između života i smrti gde se ne vidi izlaz. 

 

Film je studija o očajanju i o ljudskoj tvrdoglavosti da pronađu smisao čak i u najluđim situacijama. Četiri muškarca voze kamione natovarene nitroglicerinom preko planinskog puta. Sa jedne strane zvuči kao heroizam, zar ne? Zbog čega bi se drugo rizikovao život. Ne, nema ovde heroizma. Čekaj, možda je TO moralna odluka da se uradi nešto za veće dobro? Ne, nema ovde ni morala. Šta onda gledamo? Gledamo potrebu da se preživi, da se pobegne iz mesta koje je postalo simbol stagnacije i propadanja. 

 

U Kluzoovom svetu sve ima težinu - svaka rečenica, svaka kap znoja, svaki kamen na putu. Od momenta kada čujemo zvuk paljenja kamiona, film je napet do samog kraja. Nema muzike. Zvuk motora, škripa točkova, disanje vozača - sve postaje muzička numera straha. The Wages of Fear postaje film u kom mi počinjemo da dišemo plitko. 

 

Kluzo je u potpunosti odbio da bude moralista. Nije zainteresovan da nam pokaže ko je ovde dobar a ko loš. Ono što hoće je da nam pokaže kako čovek reaguje kad se suoči sa apsolutnom opasnošću, kad zna da svaki trzaj može da znači kraj. Wages of Fear je lekcija o tenziji ali i o granici ljudske izdržljivosti. Ono što Hičkok perfektno radi kroz stil i formu, Kluzo radi brilijantno kroz znoj i prljavštinu. 

 

U središtu priče nije eksploziv koji čekamo da se aktivira. Ne, braćo i sestre. U središtu priče je ljudska praznina. Ovi ljudi su mrtvi i pre nego što krenu. Kamioni su samo sakrofazi koji oni voze. Dok prelaze mostove, klizišta, dok svaki metar prestavlja novi korak nade, postaje jasno da ovo nije avantura - ovo je egzorcizam. Oni iz sebe pokušavaju da isteraju demone koji su ih sahranili mnogo ranije - kukavičluk, besmisao, osećaj da su postali višak na svetu. 

 

Mario, glavni lik, počinje kao cinični Francuz ali kako put odmiče, iz njega izbija ono što ni sam ne razume - strah, slabost pa i apsurdna želja da preživi makar sve izgubio. Montanova gluma je u tim momentima perfektna. Kluzo ne nudi iskupljenje. Kad se sve završi, nema osećaja trijumfa. Ostaje samo praznina. Kao da nam govori da je svet prevelik za bilo kakav trijumf malog čoveka. 

 

Ritam filma je spor, iscrpljujući i pun tišine. Nema muzičke pozadine, nema utehe u melodiji. Samo zvuk motora, pucketanje guma, kotrljanje kamenja. I sve izgleda kao zvuk smrti koja se približava ali nikako ne dolazi. Ta napetost, ta stalna neizvesnost, ono "uskoro" koje se ne pojavljuje - to je suština Kluzoovog realizma ovde. On pokazuje da katastrofa nije trenutak - ona je stanje. 

 

Naftna kompanije deluje kao viša sila koja se ne pojavljuje ali sve kontroliše. Ljudi su samo potrošni materijal, brojke, gorivo za mašinu profita. Kapitalizam u filmu nije politička ideja, on je religija. Kao i u svakoj religiji, vernici nekada moraju da stradaju da bi oltar ostao uspravan. 

 

Retko gde sam video ovaj nivo psihološke težine. Kluzo ne režira akciju, on režira strepnju. Njegova kamera se ne fokusira na pokret već na trenutak pre pokreta. To je zadržavanje daha koje traje beskonačno dugo. On snima lica koja su već pred slomom, oči koje više ne znaju da li gledaju napred ili u sebe. 

 

Čini mi se da i svaki segment puta postaje metafora. Blato koje proguta točkove je isto ono blato iz kog ne možemo da se izvučemo. Most koji se ljulja nad provalijom postaje slika moralnog balansiranja gde svaki korak može biti onaj poslednji. Nitroglicerin u kanisterima je samo fizička manifestacija onog što ljudi već nose u sebi - unutrašnju nestabilnost, prelivanje besa i straha. Takva eksplozivna smesa osećanja samo čeka varnicu. 

 

I kada dođe momenat eksplozije, to nije prikazano kao kulminacija. Nema spektakla. Samo kratki bljesak i tišina. Kao da priroda nema više energije da reaguje. Ta rezignacija prirode, taj hladan odnos prema ljudskoj tragediji čini ovaj film još ubedljivijim. Nema smisla, nema poruke. Postoji odsustvo spasenja u svetu koji ne zna više šta da radi sa ljudima koji još uvek dišu. 

 

Kraj filma je ironičan, brutalan i za moj ukus se previše oslanjao na sudbinu. Nema neke nagrade za pobednika, ostaje mu samo groteskni, pijani ples radosti. Kao da se univerzum smeje u lice uspehu čoveka i kao da nam govori da ništa ne osvajamo - samo stižemo do još jednog kraja. 

 

The Wages of Fear je film o pokretu koji ne vodi nikuda, o hrabrosti koja ne spašava, o ljudima koji pokušavaju da pobegnu iz pakla ne shvatajući da ga nose u sebi. Njegova snaga nije u priči nego u atmosferi, u neizdrživom osećaju zagušljivosti gde ti kao gledalac počinješ da se znojiš, da ćutiš, da se pitaš koliko dugo nam je ostalo do eksplozije. Kluzoof film ostaje kao jedno od napetijih iskustava u istoriji kinematografije ali i jedna od najdubljih alegorija o ljudskom stanju. Jer čovek, kada ga pritisne očaj, postaje voljan da rizikuje sve - ne zato što voli život, već zato što ne zna šta bi s njim. 

Zanimljivosti:
Snimanje je počelo 27 avgusta 1951 i trebalo je da traje 9 nedelja ali previše problema je bilo: kišna sezona pa su se kamioni zaglavljivali u blatu, kranovi su padali što je uništavalo setove gde je film sniman, Kluzo je slomio članak, Vera Kluzo se razbolela. Tako da je zbog svega toga film probio planirani budžet za 50 miliona franaka. Snimanje je trebalo biti u Španiji ali je Iv Montan odbio da snima tamo sve dok je fašistički diktator Franko na vlasti. Prvi film koji je osvojio i zlatnu palmu i zlatnog medveda. Filmski debi Vere Kluzo koja je glumila samo u tri filma i sva tri je snimao njen suprug. Iv Montan, koji je tada bio poznat kao pevač, bio je oduševljen Čarlsom Vanelom koji je svoje scene snimio u jako malom broju pokušaja. 

Naj scena:

Završnica puta.

Moja ocena: 8/10

Sledeći...

The Night Porter / Il portiere di notte (1974)

Žanr: Drama
Režija: Liliana Cavani
Glumci: Dirk Bogarde, Charlotte Rampling, Philippe Leroy...

Priča:
Preživela logora smrti ponovo obnavlja svoju sadomazohističku vezu sa bivšim SS oficirom koji sada radi kao noćni portir u bečkom hotelu, ali njegovi bivši saradnici počinju da ih progone.

Moj osvrt:
Uvod u film je potpuna rutina jednog hotela: recepcija, gosti, utčivost, osmesi koji ne znače ama baš ništa. No jako brzo se vidi da je unutra prisutan duh prošlosti. I možemo slobodno reći da je ovaj film upravo film o prošlosti, onoj koja ne odlazi, film o strasti koja se pretvara u zatvor, film o ljudima koji su izgubili pravo na budućnost. 

 

U centru priče su Maks, bivši nacistički oficir koji je sada portir i Lucia, bivša zatvorenica logora, sada slobodna žena koja slučajno ulazi u isti hotel. I to je sve kada su slučajnosti u ovom filmu u pitanju. Nema naglih odluka, besmislenih preokreta ili bilo čega što bi remetilo ritam filma. Kada se ovo dvoje ponovo sretnu, nije to samo susret dvoje ljudi već povratak nečeg davno zakopanog - sećanja koja mirišu na greh i strah, tela koja pamte mnogo više nego što bi smela. 

 

Ne, braćo i sestre, nije ovo ljubavni film. Ovo je post mortem strasti. Sve što se dogodilo između njih, u senci nacističke brutalnosti, sada se vraća kao sablast. Privlačnost između ovo dvoje je snažna ali ne deluje ljudski. Jako je destruktivna pa mogu reći i ritualna. Oni ponavljaju stvari koje su ih nekad zarobile ali ne zato što u njima vidimo neku strast. Oni ponavljaju to da bi dokazali da je to što su imali još uvek živo. 

 

Iz kadra u kadar se oseća krivica ali ne vidimo kaznu. U svakom dodiru imamo i deo pretnje. Film nikako ne pokušava da objasni njihovu vezu što je možda i najproblematičniji deo filma. No, pokušava da je ogoli što je zapravo mnogo lakše. Night Porter pokazuje da je granica između ljubavi i opsesije nevidljiva. I mi kao gledaoci smo već "podešeni" da ovde očekujemo priču o iskupljenju. Ne, braćo i sestre. Ovo nije priča o iskupljenju. Ovo je priča o povratku u pakao, dobrovoljno i svesno. 

 

Lucia i Maks se zatvaraju u sobu koja odjednom deluje kao grobnica. Napolju je svet koji pokušava da se normalizuje, koji se barem pravi da su zločini prošlost. U sobi, ta prošlost odbija da umre. Njihova soba postaje zatvor u kome se briše razlika između bola i uživanja, gde bliskost više nije uteha, već način da se oseti da su još živi. Oni ponovo igraju svoje uloge, kao da obnavljaju obred žrtve i dželata. 

 

Film je pun tišine. Glasovi se čuju samo kada moraju, kao da bi i oni mogli razoriti krhku konstrukciju njihovog zatvora. Spoljni svet, iako prividno miran, deluje kao pretnja a ne kao spas. Lilijana Kavani sjajno koristi prostor kao simbol i prikazuje jedan od retko predivnih kontrasta. Svaki ugao sobe pa i ostalih prostorija a i samog hotela deluje hladno a u toj hladnoći postoji nešto erotično, gotovo bolesno privlačno. 

 

Ono što se meni jako svidelo a što verujem može biti problematično nekima, primetno je totalno odsustvo moralnog komentara. Nema osude, nema olakšanja. Ne umem da opišem ovo bolje ali kao da se osećaš malo prljavo dok gledaš ali ne možeš da prestaneš. I tako Kavani ne traži krivca u filmu već od gledaoca pravi saučesnika, ne zato što što on čini zlo već zato što posmatra i ne sudi. Sva težina ove veze ne dolazi iz krvi i nasilja već iz tišine između dvoje ljudi koji se razumeju samo kroz patnju. 

 

Lucia je u istom momentu simbol preživljavanja ali i zatočeništva. Njeno telo pamti logor - logor je i u njoj a svaki dodir se pretvori u gest sećanja. Maks je zver koja želi da bude zatvorena jer samo u zatvoru zna ko je. Njih dvoje tako nisu ljubavnici. Oni su zatvorenici jednog sećanja koje ne bledi. Zašto se vraćaju u istu igru? E tu je tragedija ove veze, braćo i sestre. Ova surova igra je jedini oblik bliskosti koji ovo dvoje ljudi poznaju. 

 

U njihovom odnosu postoji nešto neizdrživo iskreno. Film ne traži opravdanje za njih već pokazuje kako trauma postaje identitet. Kad ti neko oduzme sve - telo, dostojanstvo, prošlost, možda ti preostane samo veza sa onim ko je to učinio. To nije ljubav. To je rana koja ne zarasta a ovde je pretvorena u nežnost. 

 

The Night Porter nije šokantan u eksplicitnom smislu mada je mogao biti. Nije nasilan, nije vulgaran. Njegova brutalnost leži u intimi. Svaki pogled, svaka senka, svaka tišina govori više o zlu nego hiljadu scena iz logora. Zašto film nije bio eksplicitan kada je nasilje u pitanju? Zato što Kavani pokušava da nam kaže da se najdublje rane ne vide na koži. 

 

Ovaj film je i priča o Evropi, Evropi koja je posle rata pokušala da se opere od krvi ali nije uspela. Maks i Lucia su metafora tog neuspeha: spolja civilizovani, unutra neizlečeni. Njihova ljubav je bolest evrope, način da se preživi tako što se ne zaboravlja. Oni se hrane prošlošću jer bez nje ne postoje. No, svi znamo kakva je to prošlost. 

 

Kavani nas ne vodi kroz priču već kroz stanje. Night Porter je film o duhovnom zatočeništvu, o onima koji su preživeli a nisu oslobođeni. Film o ljudima koji su zarobljeni u svom paklu ali ne odriču ga se jer u njemu pronalaze smisao. I mi možemo samo da sedimo i gledamo kako se prošlost uvija oko ovih ljudi, kako ih guši i hrani istovemeno. Ovo je film o ljudima koji nisu mogli da izbegnu svoje demone jer su u njima pronašli jedinu istinu u kojoj postoje. 

Zanimljivosti:
Dirk Bogarde je razmišljao da se penzioniše posle ove uloge jer je bila iscrpljujuća. Lilijana Kavani je izjavila kako je Šarlot Rempling odbila da snimi još jednu scenu tuče sa Dirkom Bogardeom zato što su nek udarci bili stvarni i bolni. Bogarde je inače bio britanski obaveštajac i svedočio je užasima logora Bergen-Belsen. Lucia nije jevrejka već ćerka komunističkog aktiviste. Šarlot Rempling je snimila ovaj film samo četiri meseca pošto se porodila. 

Naj scena:

Wenn ich mir was wünschen dürfte...

Moja ocena: 7/10

 

Flight Risk (2025)

 

Žanr: Akcija | Krimi | Drama | Triler
Režija: Mel Gibson
Glumci: Michelle Dockery, Mark Wahlberg, Topher Grace...

Priča:
Pilot prevozi detektiva koji prati begunca na suđenje. Dok prelaze divljinu Aljaske, tenzije rastu i poverenje se dovodi u pitanje, jer nisu svi u avionu ono za šta se predstavljaju.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, nisam imao pojma da nam je Gibson podario još jedan režiserski uradak. To me uvek raduje i koliko god sam uvek bio skeptičan, on je dostavljao sjajne filmove. Malo me je iznenadila premisa jer nisam video ovde prostor za stvari po kojima je Gibson poznat ali hej, sam je glumio u sjajnoj akcionoj franšizi, glumio u nekoliko solidnih trilera - zašto nam ne bi doneo nešto i iz tog sveta što bi imalo njegov potpis. 

 

Najveći kvalitet filma je što se radnja ne razvlači uludo. Bez obzira da li će vam ovaj film biti dobar ili ne, on je dovoljno zabavan i proleti. Film je sa svojih 90 minuta prilično kompaktan. Sam avion sa svojim skučenim prostorom i osećajem opasnosti treba da bude sjajno mesto za odvijanje radnje. Generalno volim filmove sa malo ljudi u zatvorenom prostoru pa sam se nadao da ni ovaj neće razočarati. 

 

I onda dolazimo do prvih problema. Likovi su užasno plitki. Više su kao figure u službi zapleta nego što imaju jasnu karakterizaciju. Motivacije su na nivou klišea. Madolin ima tu neku priču iz prošlosti kad je zajebala stvar i sad pokušava da ispravi isto to u sadašnjosti. LEEEJM. Milion puta viđeno i ništa novo u ovom filmu. Vinston - Toper Grejs još jednom glumi lika iz veselih sedamdesetih. Srećom ume to da nasmeje, nekad i da iritira ali eto, on je tu neki svedok saradnik i to je sve što znamo o njemu. Deril kao glavni negativac ne ispunjava ništa od potencijala i konstantno skreće u karikaturu. Oko njega imamo gomilu pitanja, ko je, šta je, zašto je ovakav, zašto radi ono što radi. Da li dobijamo odgovore ili neki uvid? Šta mislite zašto pričam o ovome kao o problemu filma?

 

Kao što rekoh, ime Mel Gibsona u bilo kojoj ulozi, glumca, režisera, producenta, čistača čučavaca meni je dovoljno da gledam film. Od njega za režiserskom palicom sam očekivao jak autorski rad. Ovde mi više deluje da je posao odradio zanatski umesto autorski. Ume on kamerom da uhvati klaustrofobiju aviona, ume da podigne tenziju u momentima sukoba ali sve je nekako previše sterilno. Nema prepoznatljivog stila pretnje koji on ume da donese, nema emotivnog naboja, nema udarca u stomak, nema ničega na šta nas je on navikao. Stvarno od njega nisam očekivao odsustvo namere ili čak hrabrosti da uđe u mračnije i složenije teme. Što je najgore, u svojim filmovima je bio uverljiv koliko god suluda situacija bila. Ovde su neke odluke bizarne a neke slučajnosti ubačene kako bi se radnja filma pomerila. I tako sve što gledamo gubi na uverljivosti. 

 

Dijalozi su još jedna stvar koja ume da zaškripi. Nekad deluju previše mehanički, prepuni su klišea i verbalnih duela kojima nekako ovde ne vidim potrebu ni mesto. Čine od likova karikature umesto da imamo uverljive ljude od krvi i mesa kakve nam je Mel umeo dostaviti. Istina, ima momenata u kojima humor ili ironija pomognu da se razbije tenzija ali čini mi se da se ne uklapaju u atmosferu onog što film pretenduje da bude. I onda nisam siguran da li je namera ovog filma da bude ozbiljan triler ili laka zabava za ubijanje vremena. 

 

Kako god zvučalo mislim da je lokacija nedovoljno iskorišćena. Ne mislim na avion, već na surovu Aljasku. Planine izgledaju spektakularno ali predstavljaju prepreku u dve situacije i to je to. Više su tu da deluju lepo i da budu smetnja sletanju. Čini mi se da su možda mogli iskoristiti to okruženje u još ponekoj ubedljivijoj sceni ali opet, to su samo moje želje. 

 

Akcija je takva kakva je. Na njoj ni ne treba da bude akcenat. Par borbi u avionu koje su možda mogle dovesti do problema sa samom letelicom su tu da dignu malo tenziju i to je to. Akcenat filma je na tim igrama i igricama poverenja. No priča deluje prilčno klimavo i rasplet ovakav kakav je više je tu što mora da bude nego kao neka logična posledica. Mogli su na kraju da stave bilo šta, ne bi imao drugačiji osećaj posle ovog što sam gledao. Rasplet koji treba da mi da rešenje misterije treba da spakuješ tako da ima uticaj na sve što smo gledali do tada. Ovde toga nema. Potpuno je svejedno šta će se desiti. 

 

Tematski, Flight Risk ima prostora za igru: izdaja, poverenje, lojalnost. Problem je što ništa od toga ne ide dovoljno daleko. Kao što rekoh, svi mogu biti dobri ili loši bez ikakvog efekta, bez problema da prihvatite i da svarite to što ste dobili. Tako da je zaplet, iako prilično zabavan, isto tako i površan. On funkcioniše odlično kao zabava za sat i po ali ništa više od toga. 

 

Da zaključim. Ako vam treba nešto lagano, ako niste zahtevni u datom momentu i želite ubiti malo vremena, Flight Risk neće razočarati. No teško da će vam posle toga ostati u sećanju. Iako zabavan, on ne uspeva da se izdigne van ograničenja koja je postavio sam sebi. Sa kliše likovima i plitkim zapletom, sa premalo upliva u ličnosti ljudi koje gledamo i dostavljanjem realnije priče, Flight Risk ne može biti ništa više od zabave.

Zanimljivosti:
Film je sniman 22 dana i predstavlja do sada najkraći Gibsonov film. Volberg je zaistao brijao glavu za potrebe filma, nije želeo da koristi masku. Ćelavi pilot je zapravo bila njegova ideja. 121.5 jeste frekvencija za hitne slučajeve, to je dobro prikazano u filmu. Volberg je improvizovao veći deo svog teksta. 

Naj scena:

This fucking day...

Moja ocena: 5/10