Charlie Wilson's War (2007)

Kod nas nazvan: Rat Čarlija Vilsona
Žanr: Drama | Komedija | Biografski | Istorijski
Režija: Mike Nichols
Glumci:  Tom Hanks, Julia Roberts, Philip Seymour Hoffman...

Priča:
Drama o američkom kongresmenu Čarliju Vilsonu i njegovim namerama da pomogne pobunjenicima u Avganistanu u borbi protiv ruske vojske. Počelo je tiho a proizvelo neverovatne posledice.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, da nije vaših preporuka ovo verovatno nikada ne bih pogledao. Iskreno, savršeno me ne zanimaju američki kongresmeni, njihovo širenje demokratije i njihova usrana politika. Da nije bilo vaših predloga, propustio bih odličan film. Moram priznati da mi je prvih dvadesetak minuta užasno išlo na nerve. Ti ultra brzi razgovori o svemu i svačemu iz i van politike me zaista nisu toliko zanimali. I onda se nešto desilo, nešto mi je kvrculo u glavi i shvatio sam da ne gledam politički triler koji treba da bude ozbiljan film, već da gledam inteligentnu komediju koja je u isto vreme i pro-američka i anti-američka. 

Imamo ne baš bistrog kongresmena koji se bavi bitnim svetskim i državnim pitanjima. Prosečni teksašanin koji uživa u lepim ženama, piću, povremeno drogama, sa zatupljenim američkim stavovima o demokratiji i tome kako oni zapravo šire mir i blagostanje a svet to ne shvata. Takav bata se upušta u bitno pitanje i saradnju sa Avganistancima u toku hladnog rata. Obično bi u američkim filmovima ovi Avganistanci bili neandertalci koji treba da ljube u dupe zatupljenog kongresmena iz Teksasa. E ovde nije tako braćo i sestre, ovaj kongresmen je kroz ceo film postavljen tamo gde mu intelektualno i jeste mesto. Čovek je jednostavan alat za rukovanje. U tome je sva lepota ovog filma. On nije nipošto loš, ali je standardni bozer od političara koji ne vidi dalje od svog nosa i koji se zaprepasti izbegličkim kampom, kao da se u ratu ljudi gađaju praznim limenkama. Nije li nam već muka od takvih? 

Što se tiče ovoga da je on oruđe, celu ovu stvar oko Avganistana pokreće bogatašica i to je jedini deo filma koji mi ne leži. Ok, logično je da bogataši vrte političare oko malog prsta, i sami smo svesni toga. Ali u čemu je motiv ove buržujke. Ako se prema savetniku kongresmena ophodi kao prema robu, zašto bi je bilo briga za neku tamo zapizdinu u kojoj se ratuje i jadne ljude u njoj. Sjajna stvar je što ona sebi pridaje tu veliku ulogu koju ima, ali opet, zdravog motiva nigde. Što je najgore, nju tumači standardno ispodprosečna Džulija Roberts. Dokazali su poentu da postoji neko iznad ko vlada, ali nisu pokazali zašto. 

E sada, u priči gde Ameri naoružavaju Avganistance u borbi protiv Rusa, ako ne bi bilo neke tajne službe, bilo bi zaista smešno. Tu iskače standardno odlični Filip Simur Hofman u ulozi simpatičnog špijuna. Za mene film počinje onog momenta kada ovaj čova dođe u kongresmenovu kancelariju. Od tog savršenog susreta, svaki razgovor zlata vredi, scene su još dinamičnije i sadrže gomilu dobrih fazona. Imamo silne političke igrarije i saradnje na međunarodnom nivou, sve je to fino pokriveno. Šta je cela poenta toga, nećete znati do samog kraja filma. Poslednja scena bukvalno pomera pamet i pokazuje mnogo. Ceo film ste ubeđeni da gledate pro-američko iskenjavanje, njihovo dobročinstvo, njihov patriotizam i velikodušnost... naprotiv, gledate opako dobru kritiku i jednu od najinteligentnijh komedija snimljenu zadnjih godina. 

Kraj vas ipak spusti na zemlju kada vidite kako jedan gest dobrote može da prođe. To je ona standardna priča o nama, našim večitim neprijateljima i našoj "braći". Braćo i sestre, i zemlje koje mnogi od nas smatraju za neprijateljske, i zemlje koje smatramo našom braćom, svi oni rade istu stvar, sve traže korist... samo su im metode drugačije. Ko to ne vidi, želim mu sretan život u zabludama.

Zanimljivosti:
Zbog slučajne eksplozije prilikom snimanja filma, stručnjak za specijalne efekte je doživeo teže telesne povrede. Oružje koje Avganistanci daruju Vilsonu ovaj istorijski lik čuva na "specijalnom mestu u svojoj kući". Iako je nešto pre premijere Čarli Vilson imao transplantaciju srca, on se ipak pojavio na crvenom tepihu. On je izjavio da nema ništa protiv i jedne jedine stvari prikazane u filmu. Čarli Vilson i Džoan Hering su u jednom momentu bili verenici.

Naj scena:

"These things happened. They were glorious and they changed the world... and then we fucked up the endgame."
Savršena poslednja scena...

Moja ocena: 7/10

Novine, Glasanje, Planovi...

Braćo i sestre, želim malo da vas upoznam sa planovima, promenama, kao i da čujem vaše mišljenje o nekim stvarima. Prvo malo o funkcionalnostima i novinama na samom blogu. Najnebitnije za vas, a bitno za mene, promenio sam svoj potpis u nadimak koji koristim već 15 godina što u igrama što po gomili foruma i pravo da vam kažem, ne znam zašto ga od samog početka nisam koristio. Što se ostalog tiče, u principu sam se trudio da ispoštujem većinu vaših realnih želja. Prvo je ubačena pretraga. Potom, da ne biste skrolovali dva dana, linkovi na filmove su grupisani po slovima na zasebne stranice. Pokrenuta je stranica na Facebook-u gde odmah po objavljivanju osvrta dobijate informaciju šta je objavljeno. Ubačeni su poslednji komentari... Jedino što mi se baš ne dopada je trenutni sistem koji vam je ponuđen da ocenite film zato što povremeno izbriše neke od unosa a i izgleda baš skrnavo. Čim za to nađem primereno rešenje, biće zamenjen boljim. Izbačene su mogućnosti da blog pregledate preko stranica. Sam taj dodatak sam preuzeo od kolege programera i na kraju ispostavio se kao smešan pokušaj da mi se ukrade nalog. Ukoliko želite da hronološki pratite moje komentare, koristite arhivu, jer neću vraćati ovaj sistem sa stranicama s obzirom da smatram da pored grupisanja filmova po slovima, po datumu u arhivi i pored pretrage, on zaista ne bi imao neku svrhu. Ako imate još predloga, slobodno ih iznesite.

Sledeća stvar koju sam ubacio je mogućnost da se lakše prijavite na blog. Do sada nisam skontao da na blogu nije postojao lak način da se to učini. Sada imate mogućnost da to učinite. Voleo bih da se što više vas pridruži, ali ne iz razloga kako bi se videlo da imam veliki broj članova. Broj ljudi koji se redovno vraća lako mogu da pratim na Google Analytics i mogu vam reći da sam tim brojem prezadovoljan. Glavni razlog je taj što volim da znam sa kim pričam. Kada vidim Dimitrije, Matijašević, Lepi, Leđo, Srki88, Bilja... znam o kome se radi, znam o čemu smo razgovarali. Kada vidim Anoniman, teško mi je da pretpostavim da li me prvi put čitate ili ste stalan posetilac kome ne želim da ponavljam iste stvari. Ukoliko ne želite ili ne možete da se pridružite blogu, zamolio bih vas da prilikom ostavljanja komentara u meniju gde birate svoj profil izaberete "Ime/URL" i u prozorčić koji se pojavi, u polje Ime unesete vaše ime, prezime, nadimak... šta god želite sve dok ne vređa nekog. Polje URL slobodno ostavite prazno. 

Što se tiče ovog glasanja za neke od narednih filmova za komentarisanje, tu unosim najnovije filmove koji su u mojoj listi za gledanje koju kreiram zajedno sa vama. Svaki od tih filmova će pre ili kasnije biti komentarisan, ali vama dajem šansu da to ubrzate. Povremeno će neki film nestati iako nije bio izglasan. On će se vratiti u skorije vreme ili će biti komentarisan. Ako imate neke druge predloge kojim kriterijumom da biram te filmove, koliko treba da ih bude u ovoj listi, slobodno iznesite. U svakom slučaju vidim da je mnogim čitaocima ovo zanimljivo tako da glasanje ostaje do daljnjeg.

Što se tiče komentarisanja domaćih filmova, uskoro će se na blogu naći moj osvrt za film Parada. Jedina stvar koju nismo raščistili oko ovoga, da li pod domaćim filmovima smatrate samo one nastale u Srpskoj kinematografiji ili želite da pokrivam filmove iz bivših Zemalja Jugoslavije. Možda bi čak mogli imati glasanje i za domaći film koji treba komentarisati, recite mi šta mislite i o tome. 

Na kraju ono najbitnije. Kako bih voleo da kvalitet bloga raste, kada pogledam neke od starih osvrta, zaista uviđam da postoje mnogi od nih u kojima nisam rekao ama baš ništa ili gde sam pokrio samo mali broj stvari. Povremeno ću ponoviti pokoji osvrt. Ako se ne varam, do sada su samo Shawshank Redemption i Dark Knight doživeli nov tekst. Uskoro vas očekuje nov tekst za Inception, potom sledi Shutter Island i za njim 12 Angry Men. Dva poslednja navedena su na neki način došli kao predlog poštovanih čitalaca zbog čega mi je veoma drago. Svestan sam da ima dosta tih lošijih osvrta a barem vrhunski filmovi zaslužuju bolje. Takođe postoji nekoliko filmova prema kojima sam verovatno bio nepravedan (There Will Be Blood, Platoon...) ili predarežljiv ocenom a možda i hvalama (The Tunnel, Ghost Rider (ovaj samo ocenom)...) tako da osim bolje obrazloženog starog stava, lako može da se pojavi i potpuno drugačije mišljenje. Naravno, prednost imaju vaši predlozi pa potom rejting pomenutih filmova.

Braćo i sestre, to bi bilo to za ovaj izveštaj. Vi udrite po komentarima i predlozima, hvalama i kritikama a ja ću dati sve od sebe da vam izađem u susret.

Death and the Maiden (1994)

Kod nas nazvan: Smrt i Devojka
Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Roman Polanski
Glumci: Sigourney Weaver, Ben Kingsley, Stuart Wilson...

Priča:
Žena je ubeđena da je slučajni gost njenog supruga čovek koji ju je u prošlosti mučio i silovao više puta...

Moj osvrt:
Braćo i sestre, ovo je tip filmova sa kojim je teško izboriti se. Recimo obično naprave film tako da vas vuku da sumnjate u jedno i na kraju naprave kao "neočekivani" preokret. Prvo i osnovno pravilo, ne ističi stvari tako da gledalac užasno sumnja ili ne sumnja na određenu osobu. To po pravilu uvek rezultira preokretom koji ste očekivali. Dobar način kako se to radi je Primal Fear. Naravno u takvoj ulozi moraš da imaš velemajstora a tamo je to Norton a ovde Ben Kingsli. U celom filmu ćete videti samo tri glumca, uvek odličnu Sigurni Viver, maestralnog Kingslija i za mene potpuno nebitnog Stjuarta Vilsona. Kada je Polanski u pitanju, sve što sam do sada gledao je u najmanju ruku odlično tako da sam svoju listu obogatio sa svim filmovima koje je ikada režirao a željno i iščekujem naredne stvari. 

Ono što je sjajno, nema mrsomuđenja i otezanja u filmu. Od prvog do poslednjeg momenta, svaka scena u filmu je takva da ne može da se makne. Kada već dođe do priče o potencijalnom silovatelju, tu Polanski pokazuje zašto je veliki. Lako vam pozicionira pažnju na više stvari. Da li je čovek kriv ili ne, nije sve čime se film bavi, niti je to cilj ove plemenite veštine. Prvo će vam sve izgledati kao ludilo osobe koja je doživela sve te užase, potom ćete joj i poverovati povremeno ali ni u jedno momentu nećete biti sigurni da li joj verujete ili ne. Čućete njenu jezivu priču i to u delovima tako da svaki segment filma nosi nove bolne uspomene. Tu sam očekivao da će koristiti scene umesto samo obične priče. Da li bi to bilo bolje, ne znam, možda bi odalo puno a opet, možda bi sve doživeli jezivije. U istoriji kinematografije, samo jedan čovek je pričom uspeo da pobedi scenu o kojoj priča a to je naravno profesor, doktor, car, bog,  Entoni Hopkins u Kad Jaganjci Utihnu, zbog koga je scena o kojoj priča izbačena iz filma. Veoma sam zadovoljan kako je i Sigurni izvela ovo. Možda nije pobedila takvu scenu opisom, ali je to definitivno uspela odličnom glumom žene koja u glavi prolazi kroz sve traume. 

Dopada mi se i to što nikako nisam bio siguran šta ona želi, kakvu osvetu ako je priznanje ono što joj je potrebno... To baš natera da razmišljate. Za mene je ovo genijalno, jer svet i danas zanemaruje ovakve stvari. Svi se bave tim neko vreme i pređu preko toga. Kada opet dođe do sličnih slučajeva, svi su u fazonu kritike "kakva smo banana država" i slične pizdarije. Moje pitanje za sve koji samo kritikuju a ne čine ništa, šta ste učinili da situacija ne bi bila ovakva? Ako nemate moć da promenite nešto, odakle vam moć i pravo da kritikujete druge koji to ne mogu ili ne umeju. Najlakše je odgovoriti sa "šta ja sam mogu"? Ako se pokrenete vi, pokrenuće se još neko blizak vama... jednostavno zar ne.. samo treba pomeriti zadnjicu. Da li vam je sada jasna situacija u kojoj se ova žena nalazi. Pokušava da istera pravdu bez da joj neko pomaže. Ako nemate ničiju podršku u pravednoj borbi za velike i dobre stvari, onda se duboko zabrinite u kakvom ste društvu. 

Postoji realna mogućnost da ovaj film kod većine prođe kao samo ok filmić sa jasnim krajem i očekivanim preokretom. Ako ga tako doživite, debelo se zapitajte da li ste sve pohvatali. Pogledajte još jednom finale sa monologom lika kojeg tumači Ben Kingsli. Ok, verujem da će ljudi koji pohvataju u čemu je fazon biti oduševljeni Kingslijevom glumom, ali taj monolog je genijalan iz prostog razloga što izgleda užasno jednostavno, ali u isto vreme i nije. U toj kratkoj savršenoj sceni ovaj film blista u punom sjaju. Kako bih vam malo približio sve, koristiću poređenje sa još jednim filmom. Recimo kada imamo lude krajeve filma, svi će pomenuti Inception za koji vas uskoro čeka nov tekst. Ok, super je kraj, ima odličnu simboliku i definitivno ostavlja otvoreno pitanje. 

I ovaj kraj donekle ostavlja pitanje, ali glavno je što vas natera i da ponovo razmislite o svim likovima i svim viđenim situacijama u filmu, a pogotovu o vremenu koje sledi posle filma. Kraj iz Inceptiona nije ovako dubok. Monolog zaista otkriva ovog lika na ovaj ili onaj način... upravo u tome je genijalnost svega ovoga. I dalje, Polanski ostaje garant vrhunskog filma. Bravo!!!

Zanimljivosti:
U Bugarskoj ovaj film je preveden sa Doktor Smrt (naravno zbog ovakvog idiotskog prevoda, film gubi smisao). Sigurni Viver je izjavila kako je Polanski povremeno, na opšte iznenađenje svih, pucao iz pištolja kako bi glumačka postava na najbolji način prikazala strah.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 8/10

Enchanted (2007)

Kod nas nazvan: Začarana
Žanr: Komedija | Porodični | Fantastika | Muzički | Ljubavni
Režija: Kevin Lima
Glumci:  Amy Adams, Susan Sarandon, James Marsden...

Priča:
Klasična Diznijeva bajka smeštena u današnji Nju Jork, o princezi koju u naš svet šalje zla kraljica. Ubrzo ona sreće zgodnog advokata i jedno drugom menjaju stavove o životu i ljubavi. Može li ljubav iz bajke preživeti u stvarnom svetu?

Moj osvrt:
Ovo što je u segmentu Priča sam prepisao sa imdb iz više razloga. Prvi je ovo "klasična Diznijeva bajka". Uz svo poštovanje Dizniju na savršenim ekranizacijama, ali ne volim kada oni svojataju stvari koje je smislio neko drugi. To govorim iz prostog razloga što ovaj film, kada je bajkovita strana u pitanju, predstavlja besramu krađu "Diznijevih" bajki, Uspavane Lepotice, Trnove Ružice i Snežane i Sedam Patuljaka... Da da, sve je to smislio Dizni. 

Elem, skoro ceo film se sastoji iz scena viđenih u ovim bajkama. Moglo je to da rezultira simpatičnom salaticom svega i svačega ali ipak podseća na bućkuriš. Što se tiče aspekta romantične komedije, kakve su komedije danas, ovo je veoma dobro. Nemamo toplo-hladno-toplo sistem, ali kako film odmiče, od simatičnog zaljubljivanja napravljeno je patetično razvlačenje tako da sam potpuno izgubio interesovanje šta će se desiti sa likovima (kao da to uopšte i nije jasno posle prvih nekoliko minuta). Moglo je to mnogo elegantnije. 

Zbog nabacanosti scena iz bajki i ljubavnih priča oko kojih se baš nisu naročito ni potrudili, film je postao prilično osakaćen. To se vidi još u prvim scenama kada princeza tek treba da iz bajke (crtanog filma) dođe u stvaran svet. Taj crtani je smišljan 2 ili 3 minuta najviše i opet se zasniva na kopiranju "Diznijevih" bajki. Ako su već želeli da prave tako nešto, zašto nisu pokušali da naprave neki film po tim bajkama. 

Ono čime je ipak film bogat i što ga izdvaja od prethodno komentarisanog veveričastog smeća (Alvin i Veverice) je nekoliko zaista dobrih, originalnih scena. Pre svega princezina shvatanja su mi odlično legla ovde i to ne samo iz razloga što neretko dostave dobar humor. Lik iz bajke širi dobrotu i njom utiče na sve ostale na taj način da ili prihvataju tu dobrotu koja ih učini srećnom, ili je smatraju za ne baš najnormalniju osobu. To mi se baš svidelo jer sigurno ste primetili da ljude koji su skoro uvek veseli, svi vole ali ih neretko zovu i ludima. Druge stvari koje mi se dopadaju su te sitnice oko shvatanja našeg sveta kao i neki biseri ove princeze, npr. kada pravi haljine od zavesa (već viđeno u Sound of Music/Moje Pesme Moji Snovi) ili čak od tepiha. Ejmi Adams u tim pravljenim haljinama zaista prija oku. 

Opet, što se tiče shvatanja našeg sveta, nije mi išlo na nerve to što je ona naivna i što stvari shvata euforično, već mi je na nerve išao njen budući dragi sa svojim pesimističnim ubeđivanjima za idiote. Kontam mu je meteor pao na glavu da bi mu poslednje reči uz osmeh bile "Šta sam ti rekao".  Šta da vam kažem braćo i sestre. Posle ove dve bezmozgalice od filma, nisam naročito oduševljen niti zabavljen. Alvin je bio propast, ovo je ipak za onu "nit smrdi nit miriše" kategoriju. Ako ništa, barem ima više humora i bolje ideje od "slatkih malih veverica koje pevaju".

Zanimljivosti:
Vozač autobusa ima kosu u obliku ušiju Mikija Mausa. Kada se princ Edvard popeo na autobus, ljudi u pozadini koji mu se smeju nisu statisti već turisti. Žizel je originalno trebala biti plava. Film je zaradio $340.000.000 širom sveta. Film je pravljen skoro 3 godine. Venčanica koju Žizel nosi je teška oko 20kg. Dizni je želeo da Žizel uvrsti u svoju kolekciju "princeza" ali su odustali od toga jer bi morali plaćati prava Ejmi Adams za njeno lice.

Naj scene:

Princezina naivnost

Moja ocena: 4/10

Alvin and the Chipmunks (2007)

Kod nas nazvan: Alvin i Veverice
Žanr: Аnimirani | Komedija | Porodični | Fantastika | Muzički
Režija: Tim Hill
Glumci:  Jason Lee, Ross Bagdasarian Jr., Janice Karman...

Priča:
Neuspešni stihotvorac Dejv Sevil dolazi do uspeha kada pukim slučajem naleće na tri veverice koje pevaju, vođu Alvina, pametnog Simona i buckastog Teodora.

Moj osvrt:
Kako sam malo umoran od prekovremenog rada, odlučih da pogledam par stvari za koje mi mozgić baš i nije potreban. Ako ništa, očekivao sam barem malo jeftine zabave. Prvi film koji je pukim slučajem bio na meniju je ovaj koji sada i komentarišem dok je drugi Enchanted, preporuka poštovane čitateljke, čiji vas prikaz čeka najverovatnije sutra. 

Kontam ja da kada si klinac, mogu ti prodati svakojako smeće, tu nema ništa sporno. A ako već prodaješ klincima smeće, zabavi ih koliko god možeš. Recimo Stjuart Litl je opako besmislena ali i simpatična pričica koja može poslužiti kao instant zabava. Potom Moćni Rendžeri na koje su meni bliske generacije balavile su teška glupost, ali tako jednostavan koncept i glupava zabava su prilično prijemčivi klinjama. Šta imamo ovde. Imamo malo simpatičniju verziju Teletabisa. Sve što su ovde smislili je bilo "hajde da napravimo film o tri slatke male veverice koje znaju da pričaju i pevaju." I to je to. Ok, ima tu par gegova, ali umetnost bi bila napraviti film sa tri veverice koje pričaju bez i jednog gega. Naravno svi oni su već viđeni ali hajde, možemo to sve prihvatiti. 

Ostatak priče je nula. Nemam problem čak iako jeste priča nula, ali kada praviš ovakav film, ta priča samo treba da podržava ovako blesavo smišljene likove, da im da šansu za što više blesavljenja. Ted mi je sasvim korektan primer za to, ispodprosečna priča tu nema sumnje, ali medu vodi kroz gomile ludačkih situacija gde humor tog blesavog lika eksplodira u svakoj od njih. Kome takav humor odgovara, ne može biti nezadovoljan. Šta je ovde humor? Par vratolomija, dva tri razgovora i slatke male veverice koje pevaju... to je to? 

Teško je možda da sudim sa ove distance kako bih ovu bezveznjariju primio kao klinac, ali prilično sam uveren da ne bih bio naročito fasciniran. Sve te životinjice koje pevaju postoje u maestralnim crtaćima koje i dan danas volim pogledati. Porediti Duška Dugouška i jednu njegovu pesmu sa bilo kakvim računarski generisanim likovima koji pevuše neke gluposti bilo bi zaista neumesno. Ovo smećence nema šta da traži u istoj rečenici sa onim klasikom. A ovako nečim žele da nas fasciniraju... Ne ide bato. Smisli ti lepo nešto što nisam video u gazilion puta boljem izdanju pa ću možda i da te cenim. Ovako, ideš u blato. 

Ako ipak smatrate da će vas pesmice veveričica zabaviti i da ćete biti veoma vezani za patetičnu baljezgarijicu od priče koja sve ovo prati, samo izvolite. Za one koji se dvoume, pogledajte trejler, tu je sve što valja. Koliko god da je za decu, tri teletabisa preobučena u veverice nisu nešto što ću mojim klincima servirati.

Zanimljivosti:
Automobil koji Dejv vozi je Triumph TR4, britanski trkački automobil. "Konbanwa. Watashi wa Alvin desu" znači "Dobro veče, ja sam Alvin." Kako bi veverice bile što realističnije, animatori su se potrudili da se one u što više scena češkaju. Broj na Dejvovoj kući je 1958. To je godina u kojoj je "Chimpmunk Song" postao broj jedan na listama.

Naj scene:

Poneki geg.

Moja ocena: 3/10

Lawless (2012)

Kod nas nazvan: Bez Zakona
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: John Hillcoat
Glumci:  Tom Hardy, Shia LaBeouf, Guy Pearce...

Priča:
Grupa ljudi koja nelegalno prodaje alkohol dobija neprijatelja u novom zameniku šerifa i drugim vladajućim strukturama koji im znatno žele smanjiti profit.

Moj osvrt:
Public Enemies je bio slabašan pokušaj da se dostavi filmić poput onih starih gangsterskih. Najavljivan je bombastično, a nije doneo apsolutno ništa što nismo videli pa i u 70tak godina starijim naslovima. Lawless nije klasičan gangsterski filmić ali ima nešto od tog šmeka. Za razliku od Public Enemies potrudio se da prikaže nešto novo. Nije naročito epohalan, nije oduševio ničim posebno ali je sasvim korektan filmić. Prvo o dobrim stvarima. Jednostavna priča bez glupih preokreta, iznenađenja, mrsomuđenja i svih tih gluposti kojim su filmovi novijeg doba skloni. Grupa ljudi nelegalno trguje alkoholom, grupa čuvara reda i zakona još nelegalnije pokušava da ih zaustavi. Kratko, jasno i jednostavno. Sve što se očekuje od duela između ove dve grupe imamo ovde, i karakterističnih verbalnih duela i "slanja poruka" i brutalnosti i završni okršaj tako da tu nemamo ništa epohalno novo. 

Sledeća dobra stvar je karakterizacija tri brata, pri čemu lik koga tumači Tom Hardi ostavlja ubedljivo najbolji utisak. To nije ni čudno jer ako zanemarimo Garija Oldmana koji tumači sporednu ulogu, Hardi je ovde ubedljivo najbolji glumac. Njegov lik je osmišljen sjajno, lako pridobije pažnju i ono što je najbolje, konstantno je zagonetan. Vidi se veličina tog lika, vidi se važnost ali sve vreme se stiče utisak da će još ponečim da nas iznenadi. Van ove trojke ne mogu baš reći da su se usrećili sa likovima. Tu dolazimo i do druge strane medalje. Glavni negativac je jedan od najočajnijih koje sam video u ozbiljnim filmovima. Nalickani, opsesivni, preteatralni egomanijak je po nekom trebao da ostavi opak utisak. Uuuu vidi ovu budalu kakav je i na šta liči, zato ću da ga mrzim više. Ma daaaaj!!! Kontam da negativcu moraš da usadiš neke karakteristike da bi on bio upečatljiv i nisam očekivao Hanibala Lektora ali realno, nisam očekivao ni ovakvu prejadnu karikaturu. 

Sledeća stvar je nedovoljna zastupljenost lika kojeg tumači Tom Hardi. Kako je već veoma zagonetan i kako je skoro svaka scena sa njim odlična, očekivao sam mnogo više stvari vezanih za njega. Vreme filma je u potpunosti ukrao Šija (Šaja ili kako već) LeBef. Ok, nemam ništa protiv ovog momčića, ali njegov lik u sebi ne nosti ništa toliko dobro kao pomenuti Hardijev Lik. Super je napravljen i njegov razvoj, ali sva ta udvaranja simpatičnom devojčetu, sve ta muvanja u novim automobilima ostavljala su me potpuno ravnodušnim. Da gledam kako klinac polako izrasta u nešto bitno... ok, nemam ništa protiv, ali ako nemaš šta bolje da mi daš, a ovde je toga bilo. 

Sledeća stvar koja mi se nije dopala je što se svaka bogovetna scena završava muzikom. Budimo realni, film sa dobro ukomponovanom muzikom ostavlja još bolji utisak, ali trpati ovoliko muzike pri čemu se svaka scena zbog nje produži, malo je previše. Možda ima veze i sa tim što je Nik Kejv pisao scenario. U svakom slučaju, mogao je malo da povuče ručnu sa muzikom i ostavi je za neki mjuzikl. Uprkos ovim stvarima film bi mogao biti mnogo bolji samo da su se odlučili za malo više tragedije u toku filma. Ovako, taman pomislim da sam upravo gledao opako jezivu scenu sa tragičnim ishodom, film me narednom scenom opovrgne. Kontam da je ovo istinit događaj, ali isreno baš me briga jer je istorijski nerelevantan. Većina današnjih filmova po istinitim događajima imaju veze sa istinom kao što naše hit spisateljice imaju sa književnošću, tako da su mogli ovo malo da nafiluju brutalnijim stvarima. Mada, kada bolje razmislim, ima i ovde bajkovitih stvarčica... 

Kako kažu naši stari, konac delo krasi. E ovde taj konac i nije baš nešto inspirativan. Opet imamo onu formulu "taman pomisliš sranje kad ono šlag", a i prilično mi sve to izgleda neubedljivo sa užasavajuće teatralnim negativcem koga umesto da mrziš, on te nervira. Jedino što je maestralno izvedeno tu je pesma kojom se finalni okršaj završava. Da zaključim: Kada pogledam na Public Enemies, ovaj film je ipak dostavio dosta toga dobrog, ali fali tu još upečatljivijih scena, još ubedljivijih i surovijih događaja da bi film zablistao u punom sjaju.

Zanimljivosti:
Lik koji tumači Hardi je trebao biti mršaviji ali Hardi je morao da nabaci masu zbog The Dark Knight Rises. Film je zasnovan na istinitim događajima opisanim u knjizi "The Wettest County in the World" koju je napisao Met Bondurant, unuk lika koga u filmu tumači Šija LeBef.

Naj scena:

Prvi sneg

Moja ocena: 6/10

Le scaphandre et le papillon (2007)

Alternativni naziv: The Diving Bell and the Butterfly
Žanr: Biografski | Drama
Režija:  Julian Schnabel
Glumci: Mathieu Amalric, Emmanuelle Seigner, Marie-Josée Croze ...

Priča:
Istinita priča o uredniku časopisa Elle koji je doživeo moždani udar i ostao zarobljen u svom telu. Jedini deo tela koji je mogao koristiti je levo oko...

Moj osvrt:
Ovo je užasno teško za komentarisanje iz prostog razloga što se radi o istinitom a užasno tragičnom događaju. Teško je dati neki sud jer mi koji imamo mogućnost normalno koristiti svoje telo ne možemo zamisliti kako se oseća neko ko izgubi tu moć. Možemo samo da prdimo o tome kako je to užasno, kako je to tragično, "ne daj bože nikome", "jadan čovek"... Plašio sam se da će se ceo film svoditi na prikazivanje nemoći čoveka koji ostaje potpuno paralizovan. Samim tim, film bi postao užasno težak za gledanje. 

Nisam čitao o ovom događaju tako da nisam znao rezultat, ali sam početak filma pokazuje svu surovost istine a to je da nema ovde čuda. Čuda očekujte u holivudskim filmovima u kojima vas bombarduju nečijim jadom da bi na kraju on bio kao rukom odnet uz gomile patetičnih a ni malo ljudskih scena. Recimo film 50/50 je pokazao kako može da se napravio dobra stvar na tu temu jer je išao na kocku ljudskosti, tek ponekad odlutavši krivim putem (odnos glavnog lika sa devojkom). Ovaj film se za divno čudo uopšte ne bavi tom borbom protiv užasa u koji čovek zapada. Jasno je da od te borbe nema ništa. Druga stvar gde ovaj film dominira je odsustvo patetike. Setimo se recimo Devojke od Milion Dolara, kada joj posle nesreće dolazi porodica u posetu. To je za mene jedna od deset najretardiranijih scena u istoriji kinematografije i napravljena je da se bakice iznerviraju nepravdom, da kunu sudbinu kletu i prizivaju nesreću bezosećajnim nakazama. Ovde ne da patetike nema, već vam neće pasti na pamet dok gledate film. Stoprocentna antiholivudska formula i veliki respekt za ovakav pristup. 

Sledeća genijalna stvar, način na koji se lik suočava sa svim ovim. U jednom momentu mi se učinilo da je prebrzo prihvatio sve, ali sam totalno promašio poentu cele priče. Naravno, na početku on želi da umre, ali kasnije dolazi mirenje sa sudbinom i nešto što baš nisam ni očekivao. Ne znam za vas braćo i sestre, ja neretko razmišljam o tome kako bih voleo učiniti nešto veliko u svom životu, nešto što bi ostavilo trag u vremenu. E sada zamislite čoveka koji može da koristi samo jedno oko... zamislite koliko snage i volje on mora da ima da bi se odlučio na takav zadatak, na nešto što će ostati daleko posle njega. Ok, jeste on urednik magazina Elle ali Elle nije njegova kreacija. Zamislite osobu koja u takvoj situaciji uči da komunicira i koja kao svoje oruđe koristi moć komunikacije. Ne želim da sada zvučim kao likovi u otrcanim filmskim govorima gde kada neko strada, uvek se nađe neki serator koji će pričati o tome da su svi inspirisani delima preminulog. Ovo nije tako. Ovde imamo dela ovog čoveka koja utiču na ljude oko njega i imamo ljude oko njega koji bez trunke patetike žele pomoći, žele učiniti život ovom čoveku što podnošljivijim. Taj aspekt ovde je maestralan. 

Odlična stvar je što nas upravo nastradali lik vodi kroz film. Najveći broj scena nam je dat sa njegove tačke gledišta i uz njegove misli što zaista ostavlja jeziv utisak. Imamo ovde sve ono što očekujete, sređivanje misli, suočavanje sa prošlošću, sa postignutim, ali to se fino proteže celim filmom bez toga da ubija sadašnju priču. Sva njegova razmišljanja ne idu u smeru kajanja već lik ili oslobađa svoju maštu ili na genijalan način priča o trenutnoj situaciji pri čemu se i našali na svoj račun. Na kraju pomenuću i pojavljivanje Maks Fon Sidou-a. Matori se pojavljuje u dve scene. U drugoj je tako dobar da sam zaplakao. Ne znam da li ste čitali moj prikaz Virgin Springa. Ako niste, bacite pogled na Naj scenu tamo. Čovek sedi i čeka pri čemu ta scena govori milijardu reči i ostavlja neizbrisiv utisak. 

Ovde u toj pomenutoj drugoj sceni priča sa sinom i ne znam koliko obraćate pažnju na tako sitne detalje, ali ako se odlučite za gledanje ovog filma, gledajte gestove ovog velikana za vreme i posle razgovora. Braćo i sestre, to je gluma iza koje zaista vidite osobu koja je predstavljena i vidite sav njen bol, njegovu staračku izgubljenost i nemoć da učini nešto. Maks, poživi nam još dugo jer takvih kao ti skoro i da nema. Nemam vam više šta reći braćo i sestre. Svakako vam preporučujem da pogledate ovaj film, ali budite spremni jer ovo je zaista teška priča.

Zanimljivosti:
Džoni Dep je trebao tumačiti glavnu ulogu ali je morao da odbije jer je film sniman u isto vreme kada i nastavak Pirata sa Kariba. Režiser Džulijan Šnabel je naučio francuski kako bi mogao režirati film. Skoro celih prvih 40 minuta filma su sa tačke gledišta glavnog lika.

Naj scena:

Razgovor oca i sina

Moja ocena: 7/10

Felon (2008)

Kod nas nazvan: Prestupnik
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Ric Roman Waugh
Glumci: Stephen Dorff, Marisol Nichols, Vincent Miller...

Priča:
Porodični čovek optužen za ubistvo iz nehata mora da se suoči sa surovim zatvorskim životom.

Moj osvrt:
Ovaj film je mogao biti vrhunski, i zaista tu ima dobrih stvari, ali sitnice su ga onemogućile da zablista u punom sjaju. Prvo o stvarima koje valjaju. Na samom početku u prvih minut dva smo upoznati sa vrednim porodičnim čovekom, vidimo provalu u njegovu kuću i prisustvujemo ubistvu iz nehata. O tome pričam kada kažem da mnogi filmovi imaju nepotrebne uvode od po pola sata pa i više (Wolf Creek je prvo što mi pada na pamet). U 2 minuta vidimo sve što treba da vidimo i jasno nam je da se ovom momčiću ne piše baš dobro. Što se tiče samih zatvorskih dana, tu imamo ono što i očekujemo po zatvorima a to je pre svega rasna netrpeljivost. 

Ne bih dalje o tome, znate i sami kako to ide, ako ne odabereš stranu, protiv svih si a kada je odabereš, sledi gomila pizdarija. Sasvim solidno je napravljen razvoj ovog glavnog lika kroz period proveden u zatvoru. Sasvim jasni su razlozi zašto počinje da čini to što čini, zašto se on sam menja, to sve ima dobru podlogu. Druga dobra stvar je stražar koji predstavlja veliki problem. Na žalost, taj čovek je i mana ali o tome nešto kasnije. Ovaj bata nije glupi, pohlepni policajac koji je sila dok su zatvorenici iza rešetaka (kao npr. Belik iz Prison Break-a). Ovaj čova je potpuno surov i bukvalno on propisuje pravila svojim postupcima. 

Najbolja stvar je jedan zatvorenik koji je za mene barem bio neočekivan. Njega odlično tumači Val Kilmer. U početku saznajemo da njemu niko ne može ništa, tačnije da ga ne dira nijedna strana niti da on ikom pripada. Sada vi možete misliti da je to iz prostog razloga što je taj bata neko bitan napolju. Ne, braćo i sestre, ovaj čovek je nedodirljiv iz sasvim drugog razloga. On iznosi svoju priču po kojoj može da se snimi tako bolesno dobar film, i od te priče se gledalac sledi. Kilmer svojom glumom odlično dočarava stanje svog lika i budi svu jezu i surovost događaja koji ga je naterao da učini to što je učinio, kao i svu hladnokrvnost njegovih dela. Način na koji je on ovde to ispričao mi je toliko bio upečatljiv i jeziv da sam poželeo da postoji film po toj priči. Kao neko ko nije glupavi rasista, on je osoba od koje naš glavni lik može puno naučiti i njihov odnos u filmu je veoma dobar. 

E sada loše stvari. Prva i ubedljvo najgora stvar je kako je predstavljena žena glavnog lika. Prvo nerviraju scene "ja se napolju raspadam dok ti leškariš po zatvoru". Hajde, to i nekako može da se podnese, ali kasnije prepatetične scene koje uključuju njenu majku i malog sinčića su mi tako loše legle po želudac da sam jedva izdržao da ih ne premotam. Lagano je moglo bez svih scena sa ovim likom van zatvora, i od mene bi film imao ocenu više. Kontam da je nešto od ovoga moralo da se desi kako bi došlo do transformacije glavnog lika, ali slobodno premotajte te scene, nećete primetiti da vam nešto nedostaje, gledaćete samo ono što vredi gledati ali ćete i dalje videti zašto je logično to što se dešava. Umesto da je to vreme utrošeno za još surovih ili upečatljivih scena iz zatvora koje bi i te kako legle ovom filmu, mi moramo da gledamo sapunicu. Neoprostivo. 

Druga mana je upravo ta što mi fali barem još jedna ili dve upečatljive scene iza rešetaka. Takođe, priča o odnosima između stražara i događaji nakon dolaska mladog čistunca, sve mi je to prežvakano ali može da prođe kada je sve ostalo kvalitetno. Veći problem je onaj koji sam pomenuo a tiče se stražara. Vidimo da je surov, vidimo da pušta da se zatvorenici tuku između sebe i sve je to ok, ali nigde, nijednog momenta ne vidimo zašto bi on bio takav, zašto bi činio to što čini. On dobija neki razlog za bes pri kraju filma, ali to ne objašnjava ništa. Tako jake stvari ni iz čega teško da mogu da prođu kod mene. Oko ocene sam se dvoumio, da li to da bude slaba sedmica ili jaka šestica i ipak sam bliže ovoj drugoj. Jednostavno patetičnim govnarijama ovde nije bilo mesta.

Zanimljivosti:
Film je zasnovan na događajima iz državnog zatvora Korkoran. Kilmer je sam osmislio ponašanje svog lika.

Naj scena:

Smitova priča

Moja ocena: 6/10