Kod nas nazvan: Dvostruka Igra
Žanr: Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Martin Scorsese
Glumci: Leonardo DiCaprio, Matt Damon, Jack Nicholson...
Priča:
Policajac koji se na tajnom zadatku infiltrira u redove bostonske bande i čovek mafije u policiji pokušavaju da razotkriju jedan drugog.
Moj osvrt:
Ono što nisam znao kada sam prvi put gledao ovaj film je to da je on rimejk. Ne znam šta bih mislio o njemu da sam prvo gledao original ali ovako, bez trunke sumnje, ovo je vrhunski triler, verovatno jedan od najboljih. Ne donosi on samo opasnu akciju i sukobe. Ovaj film je mnogo više od toga. Uz sve to, imamo odličnu dramu i imamo kritiku društva. Da li je to nasleđe iz originala ili su se i te kako potrudili da dostave nešto novo, ne znam. O tome ću pričati kada pogledam original. Kako god bilo, pored Scarface, Skorseze je servirao još jedan vrhunski rimejk.
Prvi utisak ostavlja gomila opasnih njuški. Kada vidite Nikolsona, DiKapria, Dejmona, Šina, Boldvina, Vinstona, Volberga i sve te face, jasno vam je kao dan da je ovde bilo opasno love jer svi oni i te kako koštaju. E sada, ovo ne treba shvatiti kao "imali su love pa su napravili nešto dobro". Danas ta lova ničemu ne vodi niti znači išta. Pogledajmo gomilu bombastičnih projekata sa opasnim glumačkim ekipama koji neretko budu ili promašaji ili tek gledljivi. Ovakve likove moraš da složiš tako da svako od njih ima svoje svetlo na pozornici i da svako da ono što treba da da. Moraš da imaš priču koja podržava sve ove likove inače se to svede na neoprostivu grešku. Ljudi koji kritički gledaju na film ne praštaju traćenje ovakvih likova. Takve svakako nervira kada vide Kejna u Now You See Me idiotiji, MekDauela koji ne može da dođe do jedne normalne uloge, Ajronsa koji je tako prokleto neiskorišćen itd.
Ako govorimo o nečemu što se zove igra mačke i miša, mislim da ni jedan film nema taj segment tako dobro razvijen kao ovaj. Mislim da ne postoji scena koja ne može da se podvede pod tako nešto. Film vam nabija adrenalin konstantnom pretnjom da će da se desi nešto opasno, daje vam realne situacije koje mogu otići pogrešnim putem i trudi se da vas konstantno drži na ivici. I svaka scena ima svoj neki mali potpis. Za mene lično je bilo veliko oduševljenje kada sam čuo Shipping up to Boston od Dropkick Murphys. Ta stvar nekako dočara ludilo, bes i adrenalin koje donose scene. To su mi i dva najdraža momenta u filmu jer ujedno i najavljuju brutalan zaplet a i podgrevaju atmosferu za rasplet.
Priča prati dva čoveka, na neki način dajući nam isti put kojim idu ali iz dva ugla i različite polazne tačke. Kada smo upravo kod tih polaznih tačaka, tu imamo motiv i imamo poreklo. Naše poreklo može znatno da nam odredi put. Neretko se ugledamo na ono što su nam očevi bili. To isto poreklo nam može i otežati put. Ako se bavimo istim poslom kao naš otac, mogu nas gledati kroz njegove uspehe i procenjivati po tome što je svakako teret. Međutim, ako nam nije ostavljeno dobro ime, moramo uložiti mnogo više napora da bi postigli ono što hoćemo. Sve to je rezultat činjenice da su ljudi prepuni predrasuda i da imaju premalo vere i poverenja u čoveka. Kada su u pitanju motivi, zanimljivo je da ova dva čoveka idu istim putem ali motivi su skriveni i tek oni pokazuju ko je kakva osoba.
Na putu kojim ideš si da bi dobio nešto. Film kroz svoje likove kaže da možeš da uzmeš nešto što ti treba što bi bilo jednako otimanju. Drugi način je da nešto dobiješ ili osvojiš svojim radom, tj. da nešto može da bude nagrada za tvoj uspeh. Zamislite društvo koje bi tako funkcionisalo, gde bi bili prikladno nagrađeni za vaš trud, gde bi dobili ono što zaslužujete, gde bi vaš rad bio vrednovan kako treba, gde bi vaš trud vredeo. A zamislite društvo u kom moćni otimaju šta god žele, u kom niste sigurni šta će biti sutra, da li ćete moći da izgurate, da li ćete biti finansijski obezbeđeni, da li ćete imati potrebna sredstva za normalan život, da li ćete biti plaćeni za ono što radite, da li će vaša ideja biti prihvaćena, da li će vaš trud biti vrednovan. Verujem da ovaj drugi sistem ne morate ni da zamišljate. Vidite li sada da "uzmi ili zadobij" definiše društvo.
Da se vratimo na onaj motiv. Šta god radio, moraš da imaš cilj, moraš da imaš ono što te pokreće. Taj cilj te jasno određuje. Za taj cilj si spreman uraditi bilo šta. Ako gledamo ovu dvojicu, ako ne znamo njihove ciljeve, oni praktično rade istu stvar. Na prvi pogled, jedan pati dok drugi uživa u onom što radi. Ali pazite, jedan naizgled radi ono što je drugome cilj i obratno. I jedan i drugi glume da su nešto što nisu. I opet imamo istu stvar. Obojica su u opasnosti da ne budu otkriveni i obojica imaju isti ulog a to je onaj najveći. I na kraju krajeva, taj cilj će sve razotkriti. Ko god da si, šta god izgleda da radiš, cilj te prikazuje onakvim kakav jesi, cilj će opravdati ili neće sredstva koja koristiš, cilj jasno kaže da li glumiš ili si to za šta se izdaješ. Ovo nije situacija samo sa ljudima. Pogledajmo i filmove. Neki filmovi vam serviraju obrt na kraju i vi shvatite veličinu onog što ste gledali i što vam nije izgledalo tako veliko. Neki istim tim obrtom izdaju suštinu i samo igraju na kartu iznenađenja.
Ova dva čoveka se kroz celu priču pretvaraju da su nešto što nisu. I tačno vidite kada koji gubi konce. Kažem, neko bi rekao da jedan uživa dok drugi pati. To nije baš tačno. Pitanje je samo ko ima kraći fitilj. Ok, jedan jeste u opasnijem društvu ali taj lik nam je draži i više obraćamo pažnju na njega. I jedan i drugi se baš muče da drže stvari pod kontrolom. I to pretvaranje da si neko drugi i te kako uzima maha. Pogledajmo onda Leov lik koji počinje totalno da ludi od konstantnog straha za sopstveni život, od odsustva kontakta sa drugim ljudima, od konstantnog boravka sa ljudima koji su različiti od njega, od toga što ne može da bude ono što jeste. Ta gluma, pretvaranje i foliranje su opasan udarac za psihu čoveka. Ček ček ček, pa gde sam se zaleteo. Zar Gone Girl nije rekao da možeš da godinama glumiš sve, od položaja, preko znanja pa do emocija i to bez ikakvih posledica i bez da drugi shvate tvoju igru. Meh, kako sam samo nepažljiv. Taj klasik me uči životu a ja ne pazim.
Kada radiš to što radiš, o tebi dosta govori kome se i kako dokazuješ. Da li se dokazuješ nekom ko je sumnjao u tvoje sposobnosti? Nezgodno je ako radiš nešto iz inata. Šta kada se dokažeš i pokažeš nekom da ipak nešto možeš, koji ti je cilj posle toga? Šta ako ga ne zanima ni to što si mu se dokazao? Ako se pak dokazuješ nekom koga ceniš, tada ćeš ići gore, tako ćeš napredovati. Međutim, šta kada se dokažeš i tom nekom, šta onda? Najveća stvar je da se dokažeš samom sebi, da pobediš sebe svaki put, da pokažeš sebi da vrediš svega što je uloženo u tebe kao i da vrediš više od onoga koliko te procenjuju. Ako se dokazuješ sebi, onda možeš raditi za opšte dobro, onda imaš ideal koji slediš, onda veruješ u svoj cilj. I tu imamo sličnosti ali i razlike između ova dva čoveka: oba se trude iz sve snage, oba su posvećena cilju u koji veruju ali cilj jednoga mu ne donosi ništa već je opšte dobro dok cilj drugoga je samo sopstvena promocija. Ono što je zajedničko ovom dvojicu je to što pokazuju da si maksimalno posvećen samo cilju u koji veruješ.
Mnogi filmovi teže da naprave spektakl na kraju, da nekom urnebesnom tragedijom pošalju poruku. Mislim, nije to loše. Recimo meni vazda drag Braveheart takvom tragedijom šalje poruku, ubada pravo gde treba. Ali retki to uspeju da izvedu. Uglavnom se to pretvara u brdo patetike. U stvarnom životu moguće je tako nešto, da neka tragedija dovede do promena. Ali šta je zapravo najčešći slučaj? Ljudi brzo zaborave ili čak ni ne čuju za nekog čije zasluge su velike. Za takve ljude znaju samo retki a nagrada obično ne postoji. Njihova smrt ne bude revolucija već je ona definitivna i ne menja stanje stvari. To je tragedija ovog društva. Velikani traju kratko, ne budu nagrađeni i obično nemaju podršku.
Recimo da si velikan, da si neko ko je napravio nešto bitno, da si spasao živote, da si napravio nešto veliko za čovečanstvo. Kada ti odaju zasluge, da li to rade pravi ljudi, oni za koje si se borio, oni koji su ti zaista zahvalni? Ili to rade oni koji bi se kitili tvojim imenom, oni koji se ugrađuju u tvoj uspeh, oni koji kupe peone tvojom veličinom? Kako bi se osećao u tom slučaju, kada je tvoje ime oruđe za uspeh drugih? Da li si se borio za pravu stvar? Da li si poslužio kao nečiji stepenik do uspeha? Da li su te izdali? Da li smo mi izdali svoje heroje dok ih po ustima provlače oni koji ih nisu dostojni? Ili smo ih izdali time što biramo pogrešne?
Zanimljivosti:
Scena kada Frenk Kostelo baca kokain na prostitutke je jedna od bizarnih ideja Džeka Nikolsona. Još jedna od tih ideja je bilo nošenje strap-ona u porno bioskopu. Volberg je svoju glumu zasnovao na policajcima koji su ga mnogo puta privodili u mladosti. Oskarovac sa najviše puta izgovorenom rečju fuck (237). Di Kaprio nije bio nominovan za najbolju ulogu zato što ga studio nije želeo smestiti u grupu glavnih glumaca kako ga ne bi favorizovao u odnosu na ostale kolege a sam je odbio da bude kandidat za sporednu kako se sa njima ne bi takmičio.
Zanimljivosti:
Scena kada Frenk Kostelo baca kokain na prostitutke je jedna od bizarnih ideja Džeka Nikolsona. Još jedna od tih ideja je bilo nošenje strap-ona u porno bioskopu. Volberg je svoju glumu zasnovao na policajcima koji su ga mnogo puta privodili u mladosti. Oskarovac sa najviše puta izgovorenom rečju fuck (237). Di Kaprio nije bio nominovan za najbolju ulogu zato što ga studio nije želeo smestiti u grupu glavnih glumaca kako ga ne bi favorizovao u odnosu na ostale kolege a sam je odbio da bude kandidat za sporednu kako se sa njima ne bi takmičio.
Kako bi glumio u ovom filmu, DiKaprio je odbio glavnu ulogu u filmu The Good Shepherd koju je na kraju dobio Dejmon. De niro je odbio ulogu ovde kako bi režirao taj film i glumio u njemu. Treći put da Skorseze koristi "Gimme Shelter" od Rolling Stonesa u svom filmu (druga dva su Casino i Goodfellas). Nikolson je prvo odbio ulogu ali ju je prihvatio posle sastanka sa Skorsezeom, Monahanom i DiKapriom. On je izjavio kako je prihvatio ulogu jer će, posle nekoliko komedija, ponovo moći glumiti negativca. Tek pošto je pristao da režira, Skorseze je saznao da je ovaj film rimejk.
Kada je primao jednu od nagrada, Skorseze je izjavio kako je ovo prvi film sa zapletom koji režira. Jedini rimejk stranog filma koji je dobio oskara. Originalno, u dve glavne uloge su se trebali pojaviti Bred Pit i Tom Kruz. Nikolson je odbio da nosi kačket Boston Red Soxa već je nosio svoj New York Yankees kačket. Rej Vinston je izjavio kako se on i Nikolson nisu baš najbolje slagali tokom snimanja. Skorseze namerno nije želeo da gleda Infernal Affairs (2002) dok nije završio snimanje ovog filma. Za potrebe uloge, Dejmon je radio sa jednom policijskom jedinicom u Bostonu. Bio je sa njima tokom patrola, učestvovao u racijama i naučio osnovne postupke.
Salivenov (Dejmon) stan ne postoji. Scene koje se vide iz njega su zapravo snimane sa krova. Skorseze je izjavio kako je pravio film kao posvetu režiserima Robertu Oldriču, Semjuelu Fuleru i Donu Sigelu. Lik koji tumači Vera Farmiga je zapravo zasnovan na dva lika iz originala. Film je 50 minuta duži od originala.
Naj scene:
Naj scene:
Shipping up to Boston...
Moja ocena: 10/10