The Edge (1997)

Kod nas nazvan: Na Rubu Divljine
Žanr: Akcija | Avantura | Drama | Triler
Režija: Lee Tamahori
Glumci: Anthony Hopkins, Alec Baldwin, Elle Macpherson...

Priča:
Inteligentni milioner zajedno sa dvojicom ljudi, bori se da preživi u divljini dok im je konstantno za petama krvoločni medved.

Moj osvrt:
Koju god scenu pogledaš, pomisliš majko mila što je ovde lepo. Ne da je lepo već je odmor za oči, srce, dušu i mozak. Ovo je kao kada slušate vođina izlaganja i dnevnike sa svih živih televizija i čujete kako je sve lepo, bajno i sjajno, majko mila što nam je dobro a zapravo, kad pogledate suštinu, vidite da sve to polako tone u glib. Ispod sve te lepote, avanture i glumačkih bravura i bravurica stoji mačevanje đokama oko trofeja koji je običan ukras kroz ceo film. Postavlja se pitanje, zašto je ovaj film onda cenjeniji nego što zaslužuje. 

Jasno je kao dan da Hopkins ovde štrči. E sad, postavlja se pitanje kako takva glumačka veličina, bogotac, car, kralj može da štrči. Jednostavno, imate utisak kao da ste u neku tupavost poput Guardians of the Galaxy ugurali Hamleta ili neku dramu gde čika Entoni ušiva i ubiva a svi okolo su u fazonu šta koji krasni. Čovek u monologu, dijalogu, sceni izbriljira ali to što gledate nema mesta u sceni koja je jednostavno bez ideje i sadržaja. Njegove rečenice u filmu u kom bi fabula i likovi bili fino razrađeni bi bile epske. Ovako izgleda kao da su ga napili dobro da ne konta gde se nalazi i glumi previše kvalitetno za ovaj film. 

Zašto je ovo plitko? Zato što gledamo neko smrdljivo preživljavanje dva lika (treći je nebitan) koja se zapravo bore oko čedne djeve. Prvo, vidi se da čedna djeva pravi majmuna od supruga (Hopkins). Ok, lepe žene baš umeju da te sjebu u mozak (živele!!!) i vidimo da je ovaj čova svestan toga. Ali jbg, nastavlja sa tom igrarijom. Njegov konkurent u tumačenju Aleka Boldvina koji se malo previše uneo u ulogu je plićak. Lepuškasti fotograf i to je to. Takav ostaje od prve do poslednje scene u filmu. Čedna djeva jeste lepa i .... Jebiga, nema dalje, lepa je. Na to dodajmo da se zaplet kreira kretenskim odlukama i događajima i zapravo imamo priču koja je užasavajuće nebitna. 

Sledeća stvar koja jako upada u oči je što je svaki prokleti dijalog mudrovanje. "Znaš kakav si ti čovek... znaš u čemu je stvar sa ljudima kao ti ... " Ovakve stvari se ponavljaju iz dijaloga u dijalog. Ne mogu da se primim na te velike govore u ovolikoj količini. Treba da ih sačuvaš za ključne momente i to je to. 

I sada ta grupica luta prelepom prirodom boreći se da preživi. I tu imamo jednu dobru stvar a to je način na koji Hopkins izrasta u vođu. Naravno da nije fizički najjači. Druga dva lika mogu da ga pojedu za doručak. Očigledno je da je Hopkinsov lik pametniji od druge dvojice i to jeste jedan od faktora za vođu. No ima tu još nešto a to je odlučnost. Način na koji on reaguje na svaku promenu i opasnost je takav da preuzima odgovornost, poziva na akciju a pre svega je smiren i pun samopouzdanja. I onda on lako dobija poverenje. Čovek ima sve odlike pravog vođe. A simpatično je što cela ta priča oko ovog lika jako podseća na Starac i More.

Još jedna dobra stvar (i naj scene) su, uz prelepu prirodu kojom šetamo, susreti i okršaji sa medvedom. Meda je baš serviran kao opasna sila prirode i kad god se pojavi imamo tu dozu napetosti, akcije pa i horora. Čak ni ne postoji loša scena sa njim. Recimo kada nema opasnosti, lik umalo sebi ne amputira nogu perorezom. Ali kad dođe meda, iako je opasnost velika, nema nikakvih retardacija u scenariju. Tako da su sve te scene sa medom memorabilne. 

I na kraju, zašto je ovaj film tako gledljiv? Šta nas je to prevarilo da nam se ovo možda i svidi? Odgovor je jednostavan - njegovo veličanstvo, Ser Entoni Hopkins. Onaj ko je prodao ovu priču, savršeno je znao šta radi. Bukvalno svaku scenu je prepustio Hopkinsu da je vodi i svaki smrdljivi dijalog je ovaj čovek okrenuo u nešto što zvuči kako treba. Ovo je savršena prezentacija kako jedan čovek može da nosi smrdljivi film i da od njega napravi nešto što je sasvim gledljivo. Zaista je šteta što ova uloga nije iskorišćena za mnogo bolji film. No, kako god bilo, gosn Hopkinse, hvala što ste nas prevarili svojom genijalnošću. Nekog drugog bih verovatno pljucnuo. Vama se klanjam.

Zanimljivosti:
Hopkins je tokom snimanja zbog problema sa vratom pio dosta lekova protiv bolova. Kako je jednom upao u ledenu vodu, nije shvatio koliko mu je hladno dok nije počela hipotermija. Zbog toga je završio u bolnici. Boldvin izgovara ime "Čarls" (Hopkinsov lik) 87 puta.

Naj scene:

...I u sobi na belom jastuku
i u šumi pokraj starog panja...

Moja ocena: 5/10

Syoo-peo-maen-i-sseo-deon sa-na-i / A Man Who Was Superman (2008)

Alternativni naziv: A Man Who Was Superman
Žanr: Komedija | Drama
Režija: Yoon-chul Chung
Glumci: Jung-min Hwang, Ji-hyun Jun, Gil-seung Bang...

Priča:
Producent pravi dokumentarac o neverovatnom ponašanju njenog suseda koji veruje da je Supermen.

Moj osvrt:
Ovo je vreme kada smo bombardovani superherojima, pogotovu u svetu filma. Većina ljudi ove filmove smatra za ispraznu glupariju i teško ih je kriviti zbog toga jer filmovi sve više beže od same suštine. Danas se više akcentuje specijalni efekat od priče, šarenilo od gesta, lepo nacrtana karikatura od kvalitetnog lika. Nek se scenaristi i režiseri vrate suštini i dobićemo jako dobre filmove. Nije to teško. Pa cela ideja tih superheroja je krenula naivnim stripovima koji su imali odličan pokretač a to je gest dobrote. 

Uzmimo nekog jako popularnog superheroja. Supermen recimo. Ako drvo padne i priklješti nekog, Supermen dođe i podigne drvo, on je heroj. A šta ako se isto to desi i pojavi se čovek koji će pokrenuti druge da zajedno podignu to drvo? I jedno i drugo je gest dobrote, i jedno i drugo ima isti cilj. U čemu je razlika? U tome što običan čovek ne nosi kostim. 

Ako gledate čoveka koji konstantno zabavlja klince, koji jako voli decu i uživa u tome da im izmami osmehe, znate da je to dobar čovek. I superheroji iz fikcije (barem oni kojima se suština nije izgubila) rade isto. Pretvaraju od nas odraslih klince kako bi se smejali zajedno sa drugim klincima. Ne zaslužuje li onda ovaj obični čovek isto priznanje kao i superheroj? Nije li njegova sposobnost da ulepša klincima dan upravo moć koju ima?

Zašto volimo superheroje? Zapravo, to nije pravo pitanje. Zašto verujemo u superheroje? Zato što u usranom svetu oko nas lako prepoznajemo velika dela. Zato što u glibu još uvek želimo videti iskrenu, neiskvarenu belinu, verujemo da postoji taj neko koji može da okrene situaciju, da popravi ovo što izgleda da je bespovratno uništeno. 

Ako već verujemo u heroje, zašto onda potcenjujemo moć dobrog gesta, koliko god on bio sitan. Ako svako danas napravi samo mali gest dobrote, svet bi se promenio u trenu. Nekad je tako malo potrebno da nekog usrećite, da nekom ulepšate dan, olakšate put, promenite život. Ipak, mnogi od nas se kriju u nekoj lažnoj sigurnosti i plaše se da bi nekom drugom bilo bolje nego nama samima. Priznajmo sebi, ne postoji momenat u kom smo bez problema, većeg ili manjeg. I drugi su u istom sosu. Zašto onda očekujemo da neko drugi promeni naše stanje ako mi ne želimo da pružimo ruku nekom kome je ona očajnički potrebna. Nije puno potrebno da budemo heroji. 

No, sprečava li nas još neko da postanemo heroji? Ako smo spremni pomoći, učiniti nešto, šta je to što nas onemogućava da ostvarimo zacrtano? Odgovor je lak. To su drugi ljudi. Oni su tu da sapliću, da potcenjuju svaki naš pokušaj, da obesmisle svaki trud, da nas ubede da gubimo vreme na nešto što neće doneti materijalnu korist, da nas smatraju za budale, da nam objasne da se borimo sa vetrenjačama, da nas ubede da je to bitka koju smo već izgubili. I onda se predamo. Godine prođu i shvatimo da smo postali isti takvi kao oni koji su nam se protivili. 

Ima li onda nade? Ima. Počnite sada. Možda i jeste kasno za vas ali ima onih koji mogu postići mnogo više od nas. To su deca. Ne ubeđujte ih da superheroji postoje, samo im dozvolite da veruju u to. Podstičite ih da čine dobra dela, da je čak i mali gest vredan divljenja i da je to podvig jednog superheroja. Odajte im priznanje za svako dobro delo i pokažite neizmerno divljenje. Proslavite tu dobrotu sa njima. Konstatno grešimo u nameri da od dece stvorimo sliku koju smo sami zamislili. Ne činimo to. Ne ograničavajmo ih. Vaspitajmo ih da budu dobri i čine dobro, podržimo ih u idejama i namerama i videćete da će izrasti u dobre, srećne ljude koji će činiti velike stvari. Ne ubijajmo heroje u njima poput većine već gledajmo kako izrastaju u jednog od njih.

Glavno pitanje je zbog koga i za koga bi trebali biti taj heroj? Za početak zbog sebe. Osećaćemo se ispunjenijim i zadovoljnijim. Potom po ljude koji su nam bliski. Njihovi životi će biti bogatiji. Hajde da širimo, ne samo na te bliske već i na dalje. Dobrim gestom možemo podstaći da neko drugi čini isto to. I naš mali gest postaje veliki, postaje snažan i postaje ideja. Ideja je besmrtna. Na kraju, postoji neko zbog koga je najbitnije biti superheroj. Braćo i sestre, odgovor znate i sami. Onog momenta kada dete prepozna heroja u vama, znajte da ste uspeli.

Zanimljivosti:
Film je za mesec dana prikazivanja ostvario zaradu od 3,9 miliona dolara.

Naj scena:

Ko sam ja!?

Moja ocena: 9/10

Arsène Lupin (2004)

Alternativni naziv: Adventures of Arsene Lupin
Kod nas nazvan: Arsen Lupen
Žarn: Akcija | Avantura | Krimi | Misterija | Ljubavni
Režija: Jean-Paul Salomé
Glumci: Romain Duris, Kristin Scott Thomas, Pascal Greggory...

Priča:
Dok smeli lopov Arsen Lupen pljačka domove bogatih Parižana, policija sa svojim tajnim oružjem pokušava da ga se dokopa.

Moj osvrt:
Malo je filmova koji su pokušali ovakav miks žanrova, likova i tema poput ovog. Recimo sjajan primer kako ovo uraditi je Kill Bill. Arsen Lupen nije tog kvaliteta ali je u dva sata pokušao da nagura toliko toga. Malo je žanrova koji ovde nisu pokriveni. Film je u jednom momentu akcija, potom se pretvori u avanturu pa postane misterija pa koketira sa hororom pa dođe na ivicu fantastike pa prerasta u dramu. Na sve to dodajte gomilu šarenih likova. Film je povremeno jako stripolik u tome koliko se trudi da mu likovi budu specifični. Jako su se trudili da nam nacrtaju sve to što je dovelo dotle da se, kada je vizuelni aspekt u pitanju, u ovom filmu uživa od prvog do poslednjeg momenta 

Šta je onda problem? Pre svega to što nas bombarduju svim i svačim toliko brzo da je jako teško pohvatati šta se tu dešava, zašto se dešava i ko je ko. Čak iako uspete to da ispratite, film je sve jako zbrzao. To dovodi dotle da sve što vidite nema neku naročitu pozadinu, priču ili logiku. Ako već hoćeš toliko stvari da ispričaš, napravi duži film, film iz više delova ili seriju. Previše nam se ovde daje prostora da povežemo, da improvizujemo a to nije dobra ideja kada imaš previše otvorenih tačaka. 

Karakteristično je da radnja filma ne prati glavnog junaka već da glavni junak zapravo vodi sve nas kroz priču. Ovo se pretvara u Arsen Lupen film tek u poslednjih nekoliko minuta. Nije to loša ideja. Recimo Ninth Gate funkcioniše tako i rezultira vrhunskijm filmom. No za razliku od tog filma, Lupen nam ne daje vremena da priča zaživi, da uvidimo šta se tu dešava i zašto. Došli smo dotle da imamo savršene skice, odlično osmišljenu sliku ali nemamo dovoljno priče da podrži sve to. 

Kako popraviti sve ovo? Prvo nam dati Arsena Lupena. U kom smislu? U smislu da ne želim da prihvatim odjednom zašto je on postao to što je postao i kako je postao to što jeste. Evo, vratimo se na Kill Bill. Ok je da znamo da je The Bride vrhusnki ubica ali zar sve one scene u kojima ona trenira i prolazi kroz ceo proces postanka onog što jeste nisu neprocenjive. Onda ti lik postaje jači, realniji, dopadljiviji. Vidiš i odnos koji ima sa drugima. Ako me ostaviš bez ikakve potpore za lika, svi njegovi potezi su neubedljivi. Samim tim trpi i njegova lična drama koju film zapravo pokušava da nam ispriča. 

Drugi veliki problem je premalo vremena koje je posvećeno ostalim likovima. Ali hajde da prihvatimo sve ostale ali lik Kontese Kaljostro u tumačenju vazda odlične Kristin Skot Tomas je morao imati više vremena i više priča iz prošlosti (a zašto ne i sadašnjosti). Ako sagledamo bolje, ona je lik sa ubedljivo najviše potencijala. I šta se dešava: njen lik nam uvode u priču tako što je smatrana za vešticu ili nekog demona koji živi stotinama godina. Na to dodaju još detalja i golicaju nam maštu ne mož bolje. Pokazuje se koliko je manipulativna, opasna i smrtonosna. I šta dobijemo od svega - gospođu za koju ne znamo baš šta hoće i koja se zaljubi u mrljavog Lupena. Mnjah. 

I sama misterija u koju se Lupen slučajno umešao kreće odlično. Potrebno je sakupiti neka tri zlatna krsta kako bi se došlo do nečeg madrfaking misterioznog i očaravajućeg. I umesto da se potencira na toj priči, da nam se nešto nagoveštava, da nam se daje više detalja kako bi znali zašto su ti krstovi bitni, da imamo u vidu šta će se desiti ako padnu u pogrešne ruke, šta možemo očekivati kada sva tri budu u posedu jedne osobe itd, bukvalno ništa nam se ne pominje dalje. I na kraju to i rezultira mrljavim raspletom, toliko mrljavim da je postao i nelogičan. Sve vreme se nadaš da je borba oko nečeg velikog na kraju se ispostavi nešto sasvim obično. 

Da li je Arsen Lupen loš film? Nije. Ali morao je trajati barem još ovoliko. Prelepo izgleda, nema scenu viška ali su morali uložiti još truda. Morali su nam dati ubedljivije likove kako bi i mi bolje proživeli njihovu dramu i dobili temelj za njihove postupke. Morali su više dati mašti na volju kada je sama misterija u pitanju. Tako bi dobili nešto mnogo memorabilnije. Nije moralo biti epohalno, onostrano poput Ninth Gate ali je moglo zagolicati maštu. Ako ste čitali stripove o Martiju Misteriji (Martin Mystere) onda znate na šta mislim. Samo malo odstupanja od nečeg očekivanog, realnog ili onog što znamo. Ovako Arsen Lupen ima užasno ogroman potencijal koji je olako protraćen. On je prelepa fasada iza koje stoji kuća od pruća. Baš šteta.

Zanimljivosti:
Pjer-Žan Larok je napravio preko 500 različitih kostima za potrebe filma. 20 za Romana Durisa i 18 za Kristin Skot Tomas. Inspiraciju je pronašao u mnogim istorijskim likovima.

Naj scena:

Ko je zapravo kontesa Kaljostro?

Moja ocena: 6/10

Moonlight (2016)

Kod nas nazvan: Mesečina
Žanr: Drama
Režija: Barry Jenkins
Glumci: Mahershala Ali, Naomie Harris, Trevante Rhodes ...

Priča:
Hrnonika detinjstva, odrastanja i adolescencije mladog gej afro-amerikanca koji odrasta u lošem okruženju u Majamiju.

Moj osvrt:
Ubi nas politička korektnost. Toliko se trudimo da budemo politički korektni da na kraju ispadamo nekorektni, netolerantni, sveznajući, nedojebani kreteni koji nemaju pametnijeg posla nego da upiru prstom u drugog i smatraju nešto bez da su išta uradili u životu. Zašto je to tako? Dokonost. Kako to sprečiti? Nikako, samo zanemariti budale koje danas kvare pravu slobodu izražavanja i skrnave umetnost. Za sve te dušebrižnike poruka je jednostavna - jebite se. Verujem da će vam to rešiti životne probleme. Dok vi upirete prstom u nepostojeće, pravi rasizam i ugnjetavanje cvetaju na drugoj strani. No, da li je ovaj film dobio oskara jer imamo jadnog, ugnjetavanog, tamnoputog gej momka? Oooo da. Da li je film toliko ljigav? Baš i nije toliko. Da li valja onda? Mogao je, da je ovo pravio neko ko zaista zna i/ili želi da ispriča priču. 

Uvod je baš ono što očekujete. Teška priča. Loše detinjstvo, majka narkomanka, on crn, svi bi da ga biju, nema prijatelja, nema oca, nema pravog staratelja... Ok, nemam ništa protiv ovoga ali ono sa čim imam problem je što su ove scene opasno razvučene. Ne priča nam se mnogo ali se previše vremena troši na to malo. 

Ono što je dobro, kako nema oca, klinac traži tu očinsku figuru. On je pronalazi u lokalnom dileru i scene sa njima dvojicom + dilerovom gospom su jako dobre. Ima tu dobre emocije u tom pokušaju očinstva sa jedne strane i pronalaženju oca sa druge. 

Tu dolazimo do verovatno jedine stvari koja me je jako iznervirala u filmu. Klinac od nekoliko godina pita starije šta je to "peder" i da li je on "gej" na šta mu se odgovara da će saznati kad dođe vreme za to. Ovaj užasno isforsirani dijalog je upravo ono što mi se gadi. Prvo, klinac još nije ni počeo da istražuje svoju seksualnost jer je u godinama kada su mu klikeri fascinantniji od sisića. Ali jebiga, hajde da se bavimo time pa da ubacimo ovaj užasavajući dijalog. Ostale stvari koje su loše me nisu tako iritirale kao ovo. 

I sada ovog našeg klinju goooodinama ugnjetavaju i mlate. Ok, mnogi su prošli kroz ovo u detinjstvu. Ako niste prošli, sigurno znate nekog ko jeste. Svesni smo da nema validnog razloga zašto bi neko bio ugnjetavan ali svesni smo zašto budale koje su nasilnici rade to što rade. Ovde u filmu ne vidimo ništa od toga. Daj mi jebeni razlog (koliko god on bio retardiran) zašto bi neko drkao ovog momka ovoliko. Ma jok, crn je i biće gej za nekoliko godina pa hajde da ga bijemo od momenta kada je postao embrion. I to nije prikazano kao da ga tamo neka grupa bije, već ga i niko živi ne uzima u zaštitu. Prozivke traju naglas i tokom časa u školi. Nije li ovo malo previše? Čuj malo, ovo je opet ono patetično prenaglašavanje. 

Još jedan minus u filmu je dijalog. Bukvalno svaki razgovor traje predugo i na njegovom kraju niste ni skapirali šta ste to slušali. Kada priča krene, očekujete neku temu, neki rasplet, neku poentu, nešto zbog čega je prokleti dijalog sniman. Ne nadajte se nečemu posebno. Sačekajte samo finale filma gde imamo dijalog od dvadesetak minuta koji ne služi ničemu dok lik na kraju ni iz čega ne kaže nešto što želi. 

Film me je donekle podsetio na užas od filma Precious. Konstantno se tovare problemi ovom momku da se zapitate kad će kraj. Precious, koliko god bio prejadan, barem je davao razlog za te užase i gluposti. Moonlight nam to ne daje. Samo tovari očigledno očekujući da će poentirati na onim pomenutim dušebrižnicima iz prvog pasusa. 

Još jedna dobra stvar je način na koji je momak zatvoren u sebe. Postoje ljudi kojima se otvara i poveri ali ih je premalo. Zatvoren je zato što je okružen sa premalo onih koji bi da mu podare pažnju. Svi gledaju sebe i tako dolazi do izopštavanja. Pokušali su da nam ispričaju i neku priču u kojoj društvo kreira ono najgore u čoveku. Nije ni to loše prikazano. No nekako mi je transformacija ovog momka neubedljiva. Jasno je šta su pokušali ali slabo su pričali ovu priču pa me nisu naročito ubedili u sve. 

Najveći problem cele ove priče je što su nam je pričali ljudi koji to ne znaju. Prodavanje muda za bubrege je jako izražena disciplina. Setimo se Cloud Atlasa koji je kao pričao nešto epohalno što menja svet a zapravo nam je dao samo lepo ispričane nebitnosti za bilo šta u univerzumu. Tako i ovaj film. On upire prstom u ono što je hrana današnjih boraca za političku korektnost. Šta je sa ljudima koji žele da čuju pravu priču ovog momka? Ko ih jebe. Oni nisu dovoljno glasni da učine ovaj film relevantnim. Nemam problem što je ovo film o tamnoputom, ugnjetavanom momku koji je gej. Rado bih to gledao pod uslovom da je onaj ko smišlja priču želeo da nam predstavi pravi život tog momka. Ovako, ovaj film je jedno dosadno, bezvezno mrljavljenje sa tek nekoliko korektnih scena i pokušaja.

Zanimljivosti:
Naomi Haris je sve svoje scene snimila za 3 dana. Tri glumca koja tumače glavnu ulogu se nisu nikada sreli tokom snimanja. Mahershala Ali je prvi musliman koji je dobio oskara. Prvi LGBT film i prvi film u kom su svi glumci tamnoputi koji dobija oskara.

Naj scena:

Ok. Let your head rest in my hand. Relax. I got you. I promise. I won't let you go. Hey man. I got you. There you go. Ten Seconds. Right there. You in the middle of the world.

Moja ocena: 5/10

Don Jon (2013)

Kod nas nazvan: Don Džon
Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Joseph Gordon-Levitt
Glumci: Joseph Gordon-Levitt, Scarlett Johansson, Julianne Moore ...

Priča:
Momak koji je posvećen svojoj porodici, prijateljima i crkvi razvija nerealna očekivanja zbog zavisnosti od pornografije i trudi se da pronađe sreću u povezivanju sa potencijalnom pravom ljubavi.

Moj osvrt:
S obzirom na dostupnost i zastupljenost i na broj korisnika pornografije ova ideja bi trebala biti zicer. Lik koji odrasta na pornografiji svakako ima pogrešne vidike i stavove. Prvo, ovo možeš da upotrebiš ovo kao temelj za gomilu komičnih scena u kojim bi se zavisnik od pornografije našao u neprilici. Drugo, mogao bi pokazati realne probleme ove zavisnosti. Don Jon je ostao nedorečen u svemu ovome. 

U filmu bih ipak jednu stvar ocenio čistom desetkom a to je gluma Gordon-Levita. Čovek je PERFEKTAN u svakoj prokletoj sceni. Prvo, odlično je osmislio svoj lik, dao mu je određen karakter, izgled, određene rituale, govor. Tu valja bukvalno sve. 

Osnovni problem je što posle uvoda i upoznavanja sa ovim likom vidimo da to baš i nije to. Ok, lik je teški konzument pornografije. Ne doživljava pravi seks kao onaj koji vidi u filmovima za odrasle. I to je perfektno. Pričam kao neko ko je pre x godina bio jako navučen na xxx naslove. Oooo mladosti, oooo ludosti, ooo Asia Carrera... Ah, odlutah, sorry. Ukoliko ono što si gledao na filmu pokušavaš da prebaciš u stvarnost, videćeš da ne ide. Tu imaš momente zbunjenosti. Kako bre da ovo ne liči ni na šta a u filmu deluje kako valja? I umesto da se film igra upravo ovim, on to istrese u jednom kratkom monologu. Zašto jbt, pa nije ovo film za dečicu. Čega se plašiš, ružnih reči, viška guzića i sisića... Ne shvatite pogrešno, Don Jonovi monolozi su perfektni ali umesto da se igraš sa ovim momentima, ti ih uguraš u par reči. 

I nakon ovoga imamo razvodnjavanje. Nešto što treba da bude romantična komedija u kojoj momak radi šta devojka zapovedi kako bi je pridobio/imao/sačuvao pri čemu se pati sa svojom zavisnošću. Umesto da fokus bude na patnji oni nam sviraju o potencijalnoj promeni ličnosti u priči koja je bulja. Romantične komedije su u 90% slučajeva negledljiv, šablonski šit. Ovo se tada pretvori u negledljivi šablonski šit sa idiotima. A sami znate da ne varim idiote koliko god veliki film bio. 

I naravno, dolazimo do moralisanja, do toga šta te pornografija tera da previdiš, da gubiš, da propustiš. Problem je što je to prikazano u ovom romantičnom delu filma na jako izlizan i providan način. Ovo što vidimo će nam reći svako ko nema tri blage veze sa zavisnošću od bilo čega. Wow, bolje da se družiš nego da palijaš u mraku sobe svoje, bolje da imaš pravu ženu nego da desankom šetaš majmuna, da ga nisi gladio devojku bi imao... Vidite koliko debilno zvuči ovo što sam napisao. E to je taj nivo kretenizma u filmu.

Kako je ovo trebalo onda uraditi?  Ne moram ja da vam dajem odgovor, dao ga je film verovali ili ne. Da se Gordon Levit malko bolje fokusirao, mogao je imati vrhunski film gde bi se pre svega prikazale stvari u koje nas pornografija natera da verujemo a koje nemaju veze sa realnošću. To je trebalo da pokrije nekoliko scena a ne jedan monolog. Druga stvar bi trebala da bude otkrivanje lepote u vođenju ljubavi. Treća stvar bi trebalo da bude shvatanje. I za divno čudo, film nam je to dao, ali na kašičicu. Potencijalno ovde imamo jednu perfektnu ljubavnu pričicu u kojoj čovek shvata zapravo šta znači odnos, šta znači razgovor, šta znači saslušati nekog, otvoriti mu se, šta znači voleti provoditi vreme sa nekim i kako je sjajan osećaj vođenja ljubavi sa takvom osobom. Ne zezam vas, imate ovde taj film. Problem je što on traje 20tak minuta. 

Zašto kažem da to traje 20tak minuta? Zato što se najveći deo ovog filma svodi na vezu između Gordon-Levitovog lika i lika koji tumači Skarlet Johanson. Kada sažvaćete priču videćete da je ta prelepa heroina totalno nepotrebna. Ok, ima ona svrhu u smislu da pokaže kako se čovek primi na fizičko a traži neverovatan osećaj u takvom odnosu. Ali to traje predugo i ispričano je već u prvih par minuta filma. Poenta je jasna i pre toga. Ako ste gledali ovaj film i bili nezadovoljni, razmislite malo. Izbacite bukvalno sve scene u kojima se pojavljuje lik koji tumači Skarlet Johanson. Sve do jedne. Dobijamo jako kratak film, znam. Ali tom filmu bih zalepio jako visoku ocenu. Ovako je taj dragulj zatrpan u gomili svakodnevnih baljezgarija.

Zanimljivosti:
Gordon-Levit je napisao ulogu posebno za Skarlet Johanson i oduševio se kada je ona pristala da glumi u filmu. PornHub je obezbedio videe koji se vide u filmu. Zvuk bacanja maramice u kantu je isti zvuk na Mac računarima kada se obriše neki fajl. Facebook Stranica Barbare Sugarman je prava. Napravljena je za potrebe filma i na svim slikama na tom profilu su poznate ličnosti sa izmenjenim imenima. Iako se pojavljuje u nekoliko scena, Brie Larson izgovara samo jednu rečenicu.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 6/10

Tropa de Elite 2: O Inimigo Agora é Outro / Elite Squad: The Enemy Within (2010)

Alternativni naziv: Elite Squad: The Enemy Within
Kod nas nazvan: Elitni Odred 2
Žanr: Akcija | Krimi | Drama | Triler
Režija: José Padilha
Glumci: Wagner Moura, Irandhir Santos, André Ramiro...

Priča:
Posle pobune u zatvoru, bivši kapetan Nasimento, sada visoko rangirani sekretar za bezbednost u Riu, uvučen je u krvavi politički obračun između zvaničnika vlade i paramilitarnih grupacija.

Moj osvrt:
Želeo sam da napišem odvojen post gde bih vam čestitao novu godinu, izložio sve što vam želim, ono što mislim da treba da nas pokreće i da vas ohrabrim u suočavanju sa lošim oko nas i u nama. No post je uglavnom bio crn tako da sam odlučio da ne počinjem tako novu godinu. Bolje je da vam jednostavno poželim da budete zdravi, nasmejani i uspešni. Kao što rekoh, umesto mračenjem, bolje ovu godinu da započnemo jednostavnim željama i pričom o filmu. 

Želim da zamislite sledeću situaciju. U Srbiji je snimljen film. U filmu možete videti kako je vlast u direktnoj sprezi sa kriminalcima i ubicama. U filmu možete videti mehanizam kojim se dolazi i ostaje na vlasti. U filmu možete videti časne ljude koji padaju pred tim sistemom. Ček, nije dovoljno detaljno. Recimo da u filmu možete videti kako npr. vojska trebuje oružje koje se izvozi preko privatne firme koja je u predsednikovoj porodici. Recimo da u filmu možete videti kako je dolaskom na vlast iz zatvora puštena određena grupa ljudi koja se bavi određenom delatnošću pa dođemo u situaciju da imamo pucnjavu u po bela dana ispred vrtića punog dece. Recimo da u filmu možete videti kako karikature na vlasti zgrću novac dok ih slepo prate oni kojima je dovoljno da preživljavaju. Zamislite takav film? Ne možete, jer ovde to niko ne bi dozvolio da se snimi. E pa Brazilci to jesu uradili.

Ako kažete su sve odluke neke vlasti i sistema loše, onda ste jako nerealni. Znate moj stav prema trenutnoj vlasti. Njihove odluke su uglavnom užasne ali ne mogu da kažem da su bukvalno sve loše. Ali nije to ono o čemu želim pričati. Želim da pričam o onome što stoji iza tih dobrih odluka. Vlast i sistem su uvek u kampanji i dobra odluka koja je donešena nije urađena za opšte dobro već za ličnu dobit i/ili samopromociju. Korist od takvog sistema je neodrživa. O tome ovaj film uspešno priča. Svaka odluka je politički obojena i svaka je učinjena iz lične koristi. Žrtva sistema je minimalna, korist je neizmerna. 

Uzmite neki jako bitan događaj, nebitno dobar ili loš. Recimo uzmimo poplave koje su nam se desile pre nekoliko godina. Činjenica - nanesena je ogromna šteta. Šta smo konkretno uradili posle toga da se odbranimo od narednog napada? Ništa. No za šta je to iskorišćeno? Vlast je to iskoristila za svoju promociju na najljigaviji način. Setite se slanja autobusa iz Beograda za Šabac. Ko sa tri grama mozga misli da je to bilo potrebno? No to je u očima mnogih delovalo kao mudra odluka. No, mislite li da su oni jedini koji su iskoristili taj period? Opozicija je to učinila da sere po vlasti. Šta su i jedni i drugi uradili konkretno? Ništa. Zavadili su narod. Šta je činjenica posle svega toga - možemo da se podavimo i umremo u najgorim mukama, ove dve strane će to samo da okreću to u svoju korist. Gde je tu običan čovek? Elite Squad ima muda da to pokaže. 

Postoji snažan momenat u kom se zapitate da li postupiti moralno, da li postupiti po zakonu i šta je od toga ispravno. I to nije odrađeno providno kako ume biti. Recimo, heroj će, iako nije po zakonu, ubiti negativca jer to daje snagu raspletu priče. No ovde je to mnogo realnije. I opet epilog je sjajan. Običan, pošten čovek koji strahuje za sopstveni život i život svoje porodice će lakše da spava bez mafijoza i dilera koji trče okolo. Ali, da li je to svima cilj. Ljudi sa vlasti koriste ovakve likove. Pa zar i kod nas vođin sin nije bio na svetskom prvenstvu u fudbalu sa takvim likovima a da ne pričam o ozbiljnijim poslovima koje ti likovi mogu obaviti. Ali nije samo vlast tu bitna, mnogi mogu da koriste te likove u svoju promociju. Mnogi traže pravdu za one koji su na tu istu pravdu pljunuli.

I ovde dolazimo do toga da sve može da se ispolitizuje: bitni ili nebitni događaji, ljudi, stvari, bukvalno sve podleže takvoj upotrebi. I gledano kroz sferu politike dođemo dotle da visokomoralni i pošteni ljudi postaju državni neprijatelji a poltroni i podobni postaju heroji. Sistem koji vlada u potpunosti menja percepciju i skalu vrednosti. Što je sistem pokvareniji, odvratniji, nepismeniji, šta mislte, koje vrednosti će se više poštovati?  

Sve vreme kako gledam film nalazim paralele sa sistemom u kom živimo. To valjda dovoljno govori o snazi ovog filma. Ali ono što me je film naterao, to je da se zamislim, šta ako bi kod nas postojala takva grupacija kao ovde BOPE. Ljudi koji imaju moral ali i moć da nešto učine povodom zla koje vlada. No film ti sam da odgovor. Sistem možeš napasti, osakatiti, lišiti ga nekih od članova ali njega ne možeš srušiti. Previše je gramzivih, neukih, onih koji svoje neznanje i nemoć pretvaraju u oružje protiv pametnih. Tu je Elite Squad surovo realan.

Sve vreme se čini da film zakuvava neki eksplozivni rasplet, neku suludu akciju i samim tim tenzija je sveprisutna. Kraj te ošamari ali ne bude antiklimaks, već bude otrežnjene, bude ono što je realno i neminovno. I pošto nemamo "pobij sve i vrati se sam" formulu, da li to znači da glavni lik nije heroj? Naprotiv. U realnoj priči, ovaj čovek je veći heroj od Ramba, Bonda i svih Sigalovih verzija. 

Na kraju, moram malo da poredim ovaj nastavak sa prvim filmom. Ono što je sjajno, nisu prepakivali priču i samo nastavili dalje. Prvi film se više bavio socijalnim temama ovde su pomerili fokus na sistem i vlast. Druga stavka je to veće potenciranje na nekoj ličnoj priči glavnog lika. Ta priča nije naročito epohalna ali braćo i sestre, s obzirom da najveći deo filma čini naracija ovog čoveka, upravo ta naracija je učinila ovu priču sjajnom. Čovek vam uz niz slika predočava šta se dešava i onda vidite kako sve to utiče na njega i njegovu porodicu. Tako da ovaj nastavak ni malo ne zaostaje za prvim Elite Squad. 

To je to, braćo i sestre. Godinu otvaramo sa odličnim filmom koji vam najtoplije preporučujem. Što se tiče očekivanja od ove godine a vezano za blog, nadam se da ćemo se više čitati, da ćemo više diskutovati, da ćemo se uglavnom baviti dobrim filmovima. Trudiću se da se češće javljam ili barem da ne pravim velike pauze kao u prethodnoj godini. Vi nastavite da šaljete predloge, komentarišete, kritikujete i šaljete ideje vezane za funkcionisanje samog bloga. Blog je oživeo sada već davne 2011 sa (sada izbrisanim) postom o filmu Hangover. To znači da, blože zdravlja, ove godine ćemo proslaviti i 8. rođendan. Malo li je?

Zanimljivosti:
11.1 milion Brazilaca je pogledalo ovaj film u bioskopima. Tako je Elite Squad 2 postao film sa najvećom zaradom ikada u Brazilu pobedivši Avatar koji je držao prvo mesto do tada. Kada Nasimento uđe u restoran, čovek koji ima košulju na pruge prilazi da mu čestita. To je Rodrigo Pimentel, bivši član BOPE i čovek koji je učestvovao na pisanju scenarija za Elite Squad filmove i čovek na kom je zasnovan lik Nasimenta. Režiser Jose Padilha kaže da je sa ovim filmom zaključena trilogija o urbanom nasilju. Pored prvog Elite Squad, Bus 174 (2002) je treći film u trilogiji. Zbog piratizovanja prvog filma, Padilha je master kopiju DVD-a čuvao u sefu u banci.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 8/10