Promising Young Woman (2020)

 

Kod nas nazvan: Devojka koja obećava
Žanr: Drama | Krimi | Triler
Režija: Emerald Fennell
Glumci: Carey Mulligan, Bo Burnham, Alison Brie...

Priča:
Istraumirana događajima iz prošlosti, devojka je u potrazi za osvetom.

Moj osvrt:
Potrudiću se da ovaj tekst bude što kraći iz prostog razloga što ovaj film ne zaslužuje nikakvu pažnju. Postoje filmovi koji imaju inicijalno dobru ideju ali promaše u realizaciji. Postoje filmovi koji imaju dobar razvoj karaktera ali promaše sa izborom glumaca. Postoje filmovi koji žele nešto da ispričaju ali promaše sa preteranom upotrebom obrta. Postoje filmovi koji imaju odličnu glumačku postavu ali promaše sa dijalozima. A imamo i ovaj film - ovaj je promašio u bukvalno svemu. Kao pozitivno ću navesti samo jednu jedinu stvar a to nije ni najmanji razlog da se gubi vreme na ovu smejuriju koja pokušava da upre prstom na društvo i ispriča nešto. Znate već, pričao sam o tome kada sam pisao o Gone Girl - ne možeš mi ispričati veliku mudru priču koristeći potpune morone. 

 

Prva stvar koja nema mesta u ovakvom filmu, koja para uši, koja je izmeštena iz svakog vida realnosti, koja ne može da se uklopi i u jednu jedinu scenu koja postoji u filmu je muzika. Ovo nema veze sa mojim muzičkim preferencama. Npr. nikada ne bih mogao da pustim "Rasti moj zeleni bore" da slušam ovako, ali smatram da je to jedna od najboljih pesama za film u smislu kako je upotrebljena, kada, kako je otpevana (veliko poštovanje Vasilisi) kako zvuči i kakav utisak dostavlja. Ta pesma u tom filmu je besmrtna. Nije ovde reč o tome šta volim da slušam i šta bih slušao ali ova muzika za devojčice ima smisla ako praviš film za devojčice od 12 godina. Kao klinac sam čak i voleo "2 become 1" od Spice Girls. Ali sve te pesmice za devojčice u filmu koji u centru priče ima silovanje i osvetu je mogao da smesti samo nego ko nema blage veze sa muzikom i tonom i bilo čim što proizvodi zvuk pa makar to bio i običan prdež. 

 

Prva ideja filma - devojka koja se pravi pijana kako bi je neki lik odveo kući u nameri da je iskoristi i onda.... I taj "onda" deo film krije neko vreme. Istog momenta kada nam ga prikaže jasno je o kakvom polupanom smeću se ovde radi. Nisam upozoravao na spojlere ali za film koji ocenim ovako smatram da to upozorenje nije potrebno. Elem, devojčica onda pokaže momčetu da je zapravo trezna i održi mu vaspitnu pridiku. Hmmmm. Čekaj stani pazi, da li je moguće da ni jedan od tih likova nije bio siledžija koga ona ne bi mogla da edukuje već bi mogla gadno da nadrlja? Da li je moguće da ni jedan od tih likova nije mogao da ima nameru da joj izvadi bubreg i proda na crnom tržištu. Da li je moguće da ni jedan od tih likova nema deset takvih drugara koji čekaju da on dovede jadnu devojku? Ma neeee, svi ti likovi koji privode obeznanjene devojke su zapravo sisice u duši. I tu dolazimo do jedne od stvari koje neznalice koriste da bi branile svoje neznanje, a to je generalizacija. Ona vam unapred formira mišljenje i nemate potrebe da istražujete dalje. Samo presudite. As simple as that. 

 

Za vreme studentskih dana, pijana devojka je silovana i njene optužbe nisu dokazane. Ona je oduzela sebi život a mi pratimo priču njene najbolje prijateljice koja je zog tog događaja napustila studije i posvetila život novom pozivu, edukaciji nemoralnih idiota + osveti drugarice. Mislim ova tema je već obrađena više puta ali nemam ništa protiv da neko daj svoj potpis. Šta je moglo da ispadne od ove priče. Prvo imamo taj rape and revenge deo koji bi prvo trebao da šokira i kulminira krvlju. Film nam želi govoriti kako su ljudi postali neosetljivi na ovakve stvari, kako okreću glavu i to jeste ne dobar već odličan pristup. Problem je što je i sam film toj temi prišao totalno bezmudo, bezidejno i čak sramotno. To je užasavajuć i tragičan događaj oko koga se vrti ceo film ali žrtva tog dođaja zapravo u filmu ni ne postoji. Film joj ne daje ni jednu jedinu mrvicu pažnje i bitnosti. Sve što vidimo je patnja njene najbolje prijateljice i to je to. 

 

Drugi deo filma je mogao biti u stilu Bronsonovog "Death Wish-a". Ideja da devojka uzima pravdu u svoje ruke i kažnjava zločine u začetku je sasvim ok. Ali hej, zašto bi to bilo tako jednostavno. Film je napravio takvu šaradu od ovih osveta, prekomplikovao je i najjednostavniju stvar i to bez ikakve potrebe. Čak ni nemam ništa protiv da te osvete budu preterane ali ovo što vidimo je idiotski do krajnjih granica. Sve ove osvete su trebale biti znatno jednostavnije a znatno brutalnije. Ovo je kao da želite imati seks sa prelepom partnerkom/partnerom za kojim žudite godinama ali to pokušavate da uradite jednom nogom okačeni za plafon dok u jednoj ruci držite uključen mikser a drugom potpisujete papire za kredit za stan. Zamislite onda takvo planiranje osvete. Pa da ovaj kome se svetite vidi šta radite, ubio bi se sam od muke, samo da vas ne gleda. 

 

Još jedna od stvari zbog kojih me je film odbio je dijalog. Ne samo dijalog već i ponašanje likova. Ovde moram da citiram Gruča Marksa koji kaže: “Dete od 5 godina bi ovo razumelo. Neka mi neko dovede dete od pet godina.” Da sam doveo moju ćerkicu od 5 godina i pustio joj jednu scenu iz ovog filma, bez obzira što zna tek nekoliko reči na engleskom, ona bi mi rekla "tata, niko ne priča ovako". Niko ne priča ovako, niko se ne ponaša ovako, ne postoje likovi koji su ovoliko tupavi, besmisleni i glupi a da su u pozicijama u kojim su likovi u ovom filmu. Znate ono kad se likovi ne sećaju drugih sa kojima su išli celu srednju školu. To je prvo teška idiotija jer NIKADA nećete zaboraviti nekog s kim ste išli u razred godinama. Ali naspram onog što možete videti u ovom filmu, taj zaborav srednjoškolskih drugara je mala beba. Ovde likovi komotno zaborave na takvu sitnicu kao što je silovanje. Kao jebigica, nije da je bio fudbalski meč pa sad da pamtim poteze, silujemo se 10 puta dnevno pa je to sve uobičajeno. Direktorka škole kojoj su prijavili silovanje se ne seća da je silovanje prijavljeno. JEL ME ZAJEBAVAŠ?!?!. E takvi su vam likovi u ovom filmu. Dijalozi, ponašanja, odluke, rezonovanja... pokušavam da smislim na kom nivou treba da mi bude tolerancija da bih mogao ovo da popasem kao nešto ok. Ne mogu. Nemam ti ja tri života sine. 

 

I dolazimo do jedinog razloga zbog kog sam na momenat pomislio da ima nade za ovaj film. Elem, to neko melanholično ili letargično stanje u kojem je ova devojka postaje uzdrmano pojavom momka koji bi čak mogao da joj se svidi. I taj momak je (bar neko vreme) jedina svetla tačka ovog filma. Njihova priča kreće kao jedna sasvim podnošljiva romantična komedija i stvari koje ovaj momak izgovara su jedine podnošljive u celom filmu. Ne samo da su ti monolozi ok već sadrže i ok dozu humora. Ovde sam pomsilio da film možda ode u potpuno drugom smeru. Pomislio sam da možda ima nade da će veza ovo dvoje uspeti da trgne devojku i da joj pomogne da pređe preko svega. Možda bi mogli da igramo na tu kartu nedostižne pravde i teškog odricanja od nje ali opet prihvatanja da život ide dalje. Možda bi njihov zajednički odlazak u zalazak sunca bio u isto vreme romantičan ali i bolan. Zašto da ne? Ne znam da li se neko odvažio na tako nešto. 

 

Ovde moram da napravim jednu digresiju i vratim se u ono tinejdžersko doba kada je pornografija napravila upliv u moj život. Da, samo za vas, vraćam se u tinejdžerske dane kada sam bio u fazi napaljenog klinca. Elem, postojao je izvesni filmić sa lepolikom, bujnom tetom iz Nemačke koja je radila bukvalno isto što i ova devojka samo što je išla korak dalje pa je poput crne udovice, posle seksualnog zahvata imala i zahvat presuđivanja partneru u krevetu. Ali hej, pojavio se hrabri vitez pa je otrgnuo iz svega toga što je naravno proslavljeno kako se samo u filmovima ove produkcije proslaviti može. Iako sam davno prestao pratiti tu produkciju, radije bih ponovo gledao taj film nego ovo sada. Imao je znatno logičniji sled događaja, glumu na ništa slabijem nivou ali znatno ubedljivije dijaloge. 

 

I onda sam uključio izmrcvareni mozak i shvatio da se uzalud nadam nečemu drugačijem. Vidiš kako je film do tada tekao i svestan si da nema šanse za nešto bolje. U jednom bolnom momentu je bilo jasno da ovaj momak služi samo da bude "namešten", da se ispoštuju usrani obrti koji ništa ne znače, da se podrži usrana generalizacija. Nemojte ovde potezati feminizam. Zašto? Zato što je ogromna razlika između feminizma i idiotizma. Film je želeo da nam pokaže kako društvo jednostavno nije briga za žrtve i to je ok namera. Ali ni ovaj film nije briga za žrtve. Stvar je u šminkici i prodaji muda za bubrege, političkoj korektnosti, kupovanju nagrade tzv. hrabrim temama. Da li ikog čudi što je režiser ovog nedela bio u izboru za oskara za režiju? Suština je zatrpana u moru nebuloza. Ako vas ovaj film ne iznervira, siguran sam da će vas nasmejati serijom idiotija, užasnim komplikovanjem, slabom glumom, moronskim dijalozima i izmeštenom muzikom. Ono što me raduje, tamo za pet godina kada budem gledao listu filmova na slovo "P", kada vidim Promising Young Woman, zapitaću se "Šta je ovo? Ne sećam se da sam ovo gledao." Nivo nebitnosti ovog filma za bilo šta na planeti zemlji je prilično fascinantan.

Zanimljivosti:
Naslov filma je zasnovan na istinitom događaju gde je silovatelj Brok Tarner optužen na samo 6 meseci za slučaj silovanja. Tako kratka kazna je opravdana time što je ovaj momak bio "dečko koji obećava".

Naj scena:

Samo ovaj monolog:
...because she was just... Nina. And then she wasn't. Suddenly she was something else...

Moja ocena: 2/10

Locke (2014)

 

Kod nas nazvan: Opasni poziv
Žanr: Drama
Režija: Steven Knight
Glumci: Tom Hardy, Olivia Colman, ruth wilon...

Priča:
Ivan Lok, porodični čovek i uspešni građevinac, u momentu kada ima najveći izazov u karijeri kada dobija sudbonosni telefonski poziv koji ga vodi na put koji će mu promeniti život.

Moj osvrt:
Locke je film koji igra na kartu dobrog glumca, minimalne priče ali smeštene u neuobičajeno okruženje. Kada imaš film koji se odvija u jednoj prostoriji, da bi on uspeo, moraš da imaš majstora ili majstore na sceni ili da imaš strašnu ideju. Majstori su nam darovali takve filmove. Prvo što mi pada na pamet je Sleuth da dva velikana, Olivije i Kejn. Neću da poredim Hardija sa njima naravno ali verujem da će ovaj čovek jednog dana biti smatran velikanom. Ko je gledao Bronsona, zna zašto ovo smatram. Hardi poseduje vrhunski talenat i nadam se da će on biti iskazan još nekim vrhunskim ulogama. Da je u Locke ubačen neki evridž Džo, film ne bi bio vredan pomena. 

 

Recept je jasan. Prvi je drama koju živi ovaj čovek. Hajde da ne pričamo o njemu - pričajmo malo o sebi. Čemu posvećujemo najviše vremena? Porodici i poslu. Pokušavamo završiti poslovne zadatke, pokušavamo rešiti egzistencijalne i druge probleme kako bi pronašli vreme koje ćemo provesti sa porodicom. Locke je napravio elementarnu dramu čoveka koji se bori sa svojim greškama, pokušava da uradi svoj posao i pokušava da se izbori za porodicu. Sasvim dovoljno da nas privuče. Problem je što nam film ne nudi ništa neviđeno u toj priči. Uspešno nam je dao Hardija na tacni, uspeo je da nas poveže sa njim i to je to - lako pratimo sve. Reklo bi se da je ovo sve jedan vešt trik. Ne sporim da jeste ali ničim nas ne vređa, ne nudi gluposti već upravo jednostavnom pričom uspeva kako tako da nas drži zainteresovane. 

 

Inače vam se javljam sa poslovnog puta. Na poslu je haotično, posle posla nema puno vremena i ostaje to malo večernje samoće koja se istopi u razgovoru sa porodicom, pregledanju vesti i laganom odlasku na spavanje kako bi bio svež za novi dan. No nekada san ne dolazi, umor je prisutan, glava je teška i puna briga. I samoća odradi svoje i sve bih svima rekao, otvorio bih se svakom, plakao zbog nemogućnosti da gledam svoje dete dok spava, da sednem pored supruge i zaključam je u zagrljaj nekoliko minuta pre spavanja. Tišina i umor pomognu i brige iskaču, nerešeni problemi prizivaju. I onda pokušavam rešiti problem u glavi kako bih sutra na poslu to sproveo u delo, pokušavam reći ljudima ono što nisam rekao, pokuašvam se izviniti za davne propuste, pokušavam ispraviti greške koje su učinjene možda i od drugih ali u mom prisustvu. Znate i sami taj osećaj, ne moram da vam ga prepričavam i da vas davim dalje. 

 

No, kada biste sedeli preko puta mene i uspeli da čujete moje misli - da li biste dugo ostali pored mene? Naravno da ne. Mislite da grešim? Dozvolite da vas razuverim. Težina ovakvih misli ima jednu odvratnu osobinu a to je da se smeška sedeći na ringišpilu i svaki put kada okrene krug i prođe pored vas, podseti vas da je tu. I onda biste slušali iste misli, pokušaj rešenja ili bežanja što bi samo bila varijanta nečega što vas čeka u sledećem krugu. Upravo to je najveći problem ovog filma. Problemi u prvom i u poslednjem minutu su isti. Film ih muze celom dužinom oslanjajući se na Hardijev talenat. Upravo sam vam dao odgovor zašto ćete ostati uz ovaj film do kraja - videćete sebe i svoje probleme. Ali jasno je zašto ovaj film ne može mnogo da učini - konstnatno se vrti u krug. Isti razgovori, isti problemi, ista rešenja - sve to ide u krug. To jeste realna situacija, ali nije vredna sat i po filma. 

 

No ima tu još jedna stvar koja je zanimljiva. Da vas pitam, koliko ste puta nešto jako emotivno ili bitno rekli nekom u lice? A koliko puta ste to uradili telefonskim pozivom ili porukom? Izgubili smo moć racionalnog govora gledajući osobu u oči i sve obavljamo telefonima. Koliko puta ste poslali poruku pa se onda pokajali? Ne činite to. Rekao sam već, samoća i umor su loši vozači emocije. Odvešće vas suviše u pogrešnom smeru. Pogledajte nekog u oči, recite mu zašto vas je povredio, recite mu da ga volite, recite mu jedno veliko "izvini". Ne činite to telefonom, ne činite to porukom. Tako ne razgovarate sa osobom, razgovarate sa njenom projekcijom iz vaše glave. 

 

Locke je jedan od onih filmova koji su ok za jedno gledanje. Nećete izgubiti vreme uz njega ali neće vam doneti ništa novo. Zavolećete glavnog junaka jer ga je Hardi napravio opipljivom moralnom osobom koja pokušava da da sve od sebe kako bi iz svega izvukao najbolje što može. Poražavajuće je što vreme u kom živimo pokazuje svo odsustvo razumevanja i što su nam odluke nagle. Svaki postupak koji nam se ne sviđa je neoprostiv a ne shvatamo da time što nekog uklanjamo i sami smo na velikom gubitku. No, taj ringišpil će nam doneti neki novi nemir koji se tu vozika, koji će nam reći da nismo bili pravedni prema nekom. Ali tada će biti kasno. Prerano smo presudili.

Zanimljivosti:
Film je snimljen za 6 dana. Hardi je vozio noću dok su ostali glumci bili u svojim hotelskim sobama i razgovarali su telefonom sa njim. BMW koji Hardi vozi u filmu ima upozorenje kada je u rezervoar skoro prazan i proizvodio je zvuk koji je Hardija činio jako nervoznim ali ga ništa nije nerviralo kao poruka "imate poziv na čekanju". Prehlada koju Locke ima je dodata kasnije u scenario zato što je Hardi bio prehlađen u vreme snimanja. Kako bi Hardi bio još više uznemiren, režiser je od drugih glumaca tražio da dodaju nove rečenice u svoj scenario tako da on nije mogao da pretpostavi šta će mu sve reći. Hardi koristi velški akcenat u filmu. Njegov zahtev za prihvatanje uloge je bio da ne brije bradu.

Naj scena:

Plač

Moja ocena: 6/10

Nomadland (2020)

 

Kod nas nazvan: Zemlja Nomada
Žanr: Drama
Režija: Chloé Zhao
Glumci: Frances McDormand, David Strathairn, Linda May

Priča:
Pošto je izgubila sve za vreme Velike Recesije, žena u svojim šezdesetim kreće na put po zapadu Amerike živeći u kombiju kao moderni nomad.

Moj osvrt:
Prvi utisak je da otvaranje filma predstavlja posvetu Stajnbekovim besmrtnim Plodovima Gneva. Ko nije čitao, pod hitno da se lati knjige. Čim je posveta takvom svevremenom remek-delu, ovo mora da valja zar ne? Iskreno, mene je ovo ostavilo pomalo ravnodušnim a evo i zašto. Kada sam počeo da čitam Plodove Gneva moj bes je rastao iz stranice u stranicu. Razlog za to je što u knjizi izdatoj tridesetih godina prošlog veka vidimo da svet funkcioniše na isti način kao i danas. Ljudi su jeftina radna snaga, nemaju prava ni na šta osim da rade za ciljeve drugih. I pogledaš svet oko sebe, svestan si da se ništa nije promenilo i izgubiš nadu da će to jednog dana prestati. Zamislite sada da nismo čitali Plodove Gneva. Nomadland kreće i vidimo ono što već prepoznajemo. Videli smo to nebrojeno puta. Tako da svaka čast za posvetu Stajnbeku ali nisam impresioniran. 

 

Sada bih se vratio na film Wild sa Riz Viderspun koji je trebalo da predstavlja graundbrejking dramu sa pokajanjem i otkrovenjem lika a zapravo je mrsomuđenje. Premalo sadržaja za neku ljudsku dramu. Nomadland nije takav ali nije miljama daleko od toga. Premalo je sadržaja i film nam ponavlja iste stvari valjda očekujući da će osećaj svaki put biti sve upečatljivji. Upravo taj utisak ne može da bude jači ako mi ne daješ ništa novo, nikavku novu informaciju o liku. Znamo već na samom početku za njene gubitke. Ako mi deset puta ponoviš scene u kojima ovaj lik šeta uz emotivnu muziku, zašto misliš da ću sedmi put imati jači utisak nego prvi. To ne ide tako. Nervira me već ovaj trend da uz minimum truda pokušavaš da ostvariš nešto veličanstveno a zapravo ti je sadržaj jako siromašan. Čak me i ne nervira kada neko prodaje svoj film kao masterpis. Veći je problem što mase nasednu na to. 

 

Sa druge strane, iako ne tako upečatljve, ove scene umeju da prijaju a moram priznati da je jedna od njih masterpis. Zašto prijaju? Odlično opisuju neko emotivno stanje lika pa iako se nerteko ponavljaju, ne nerviraju i nisu dosadne. Prepustiš se emociji scene i šetaš i sam. Volim takve scene samo šteta što ovde nije uloženo više vremena u samu dramu kako bi one procvetale. Što se tiče scene koja je masterpis, jedna od ovih šetnja krije prelepu i bolnu posvetu Americi koja ne umire već je umrla. Meni je kao velikom fanu vesterna ovo bilo toliko dobro da sam vraćao nekoliko puta da pogledam. Smenuju se slike koje su označavale Ameriku pre svih (bizon, salon...) ali svega toga više nema. Tako da je ovo prelepa posveta. 

 

Podsetimo se sada Into the Wild. Kada glavni lik tamo popizdi i pobegne od svega u tu divljinu, u potpunosti je jasno zašto je to uradio. U Nomadland se neretko priča o tom načinu života ali ne vidimo lepotu toga. Ok, možda ne treba da vidimo lepotu, nisam se dobro izrazio. Ne vidimo prednosti, ne vidimo razloge (uglavnom). Prvo ispada da su svi u tom konstantnom begu zbog siromaštva. I onda se ta nemaština malo ističe i kao vrlina u smislu da se onda ljudi fokusiraju na prave, male vredne stvari u životu i više cene šta imaju. Siromaštvo je obrađivano u toliko velikih filmova na ovaj ili onaj način (Bicycle Thieves, Slumdog Milionaire, City of God, Parasite...) i svuda smo videli težinu toga i gde to vodi likove. Ovde je to užasno nedorečeno. 

 

Jedan od razloga zašto je ta tema siromaštva nedorečena je taj neki rasplet gde se ispostavlja da su ti nomadi ljudi koji zapravo beže od bolnih stvari i mesta koja ih podsećaju na nešto što ih je činilo srećnim. Niko od nas ne radi iste stvari iz istih razloga kao neko drugi. Čak i posao koji radimo, neko radi zbog zarade, neko radi iz zadovoljstva, neko treći radi zbog nekog trećeg razloga. Za film koji se zove Nomadland, video sam neke teškoće, neke manje lepote tog života ali niko, NIKO ni reč nije rekao o tome zašto ga ispunjava to što je nomad ni šta je pronašao u tome. Vozikamo se jer bežimo od stvari koje su bolne - neće da može. Mislim hoće, kod nekih. Da je film ispričao više o drami likova, možda ovo ne bih morao da potežem kao problem. Ovako je to jako nedorečeno. 

 

Film je nekako zagrebao poneku temu ali je više prepustio nama na osećaj da procenimo emotivno stanje likova. Znamo da je glavni lik doživeo veliki gubitak ali skoro ništa više o tome ne saznajemo. Tek jedna mala priča. Pa nam se zagrebe neka ljubavna priča između likova što nije izgledalo loše ali je i to nedorečeno i na kraju isforsirano kao odavanje pošte bolu koji držim u sebi i to u toj meri da ne želim da dozvolim ni malo svetla u svom životu. Frensis MekDormand i Dejvid Stratern su dobro kliknuli ali na žalost cela ta njihova priča je ostala nedovršena. 

 

No, moram da odam poštovanje filmu upravo zbog tih sporih momenata koji su jako slikoviti. Pričaju oni svoju priču iako nam se ne daje puno kroz dramu. Mogu da zamislim samo koliko bi ti momenti bili moćni da je drama bolja. Ima tih lepih emotivnih momenata koji su mogli doneti mnogo upečatljiviji film ali su nekako izgubljeni u lutanju i traženju suštine cele ove priče koja je lutala po granici mrsomuđenja i drame. Na kraju, mogu da kažem da je taj pozitivniji utisak prevagnuo ali uprkos tome, Nomadland je nešto što se baš i neće dugo pamtiti.

Zanimljivosti:
Sa izuzetkom dvoje glavnih glumaca, ostali likovi su zaista nomadi. Frensis MekDormand je sama opremila kombi i spavala je u njemu na početku snimanja ali kako se osećala iscrpljenom odustala je od toga. Ona se toliko dobro uklopila sa nomadima da su joj, ne znajući ko je, ponudili zaposlenje. Ona je zaista i radila na nekim poslovima sa tim ljudima kako bi se pripremila za ulogu. Frensis MekDormand se pojavljuje u svakoj sceni u filmu. Film je 2020 osvojio Zlatnog Lava na festivalu u Veneciji.

Naj scena:

Amerika koja je nestala

Moja ocena: 6/10