Amistad (1997)

 

Žanr: Biografski | Drama | Istorijski
Režija: Steven Spielberg
Glumci: Djimon Hounsou, Matthew McConaughey, Anthony Hopkins

Priča:
1839, pobuna robova na španskom brodu Amistad dovodi do kontroverznog sudskog procesa.

Moj osvrt:
Istorijski spektakl pod režiserskom palicom Stivena Spilberga - šta može da pođe po zlu. Mislim, čovek nam je dao Šindlerovu listu, jedan od najznačajnijih filmova ikada, pa onda malko precenjeni ali svakako odlični Spasavanje Redova Rajana. War Horse je bio promašaj ali to su mu novi radovi. Amistad ne bi trebao da omane, zar ne? Molim? Amistad predstavlja prodavanje pogrešnih stvari i sve ono što mi se gadi u tome. Nije ovo prodavanje muda za bubrege poput npr. Gone Girl ili Cluoud Atlas. Ti filmići su laka, benigna, glupava zabava. Ovaj pokušava da kritikuje aktuelnu priču a zapravo sakriva pravi problem veličajući pogrešne stvari. Amistad je užasavajuće sramotan film na toliko nivoa. Ako sten fan ovog filma, pričekajte sa negativnim komentarom na ovaj tekst. Prvo želim da vas ubedim da je ovo filmski promašeno, a potom bezobrazno do krajnjih granica. 

 

Film otvara pobuna robova na brodu Amistad. I to je usnimljeno sjajno. U tako kratkoj sceni se vidi sav bes robova i sva mržnja koju gaje prema ljudima koji su ih utamničili. I ovde najveći mogući naklon zaslužuje vazda potcenjeni Djimon Honsu. Ovo nije gluma, ovo je prava emocija. Verujem u njegov bes i plašim ga se. Verujem u njegovu patnju i patim sa njim. Verujem u njegovu suzu i boli me kao i njega. Strašan glumac. 

 

I takvo brutalno otvaranje je iskorišćeno za opako tešku dramu. Molim? Nije? A onda je sigurno velika avantura. Šta? Nije ni to? Hm. A pa mora da je onda to surovi ratni film. Šta, nije ni to? Pa šta je onda majku mu? Sudska drama? O čoveče. Čekaj, imaš krvavu pobunu robova i imaš njihovo hapšenje. I od svega si uspeo da izguraš samo dramu u sudnici? Dobro, jel barem to iskorišćeno da se ispriča jeziva priča tih robova? Donekle. Hm, pa šta su onda koji moj pričali dva i po sata. 

 

Hajde onda da pričamo o još jednoj stvari koja valja. To je kratki segment u kom vidimo porobljavanje i transport robova. Ta scena zaslužuje da se nađe u najvećim filmovima ikada. To parčence filma je sam vrh kinematografije. Toliko surovosti, jeze, ljudskog horora, patnje i užasa jako teško je odgledati. Usnimljeno je brutalno i sa mudima do zemlje. Dosta se čekalo do ove scene i kada sam je pogledao, bio sam spreman da zaboravim svo prethodno davljenje do nje. No od ove scene film je nastavio da davi pojačavajući bezobrazluk iz scene u scenu. E sada sve ono što ne valja. 

 

Ok, do sada je jasno da su potencijalno kolosalnu priču podredili sudskoj drami. To je ok ako imaš uslovno rečeno sitan slučaj. Pod tim mislim na nešto što je uobičajeno - ubistvo, krađu, prevaru ili šta već. Ovo je nešto što je istorijski relevatno i što odjekuje. Zašto onda ne pričaš o patnji tih ljudi, o njihovoj drami? Ne, hajde da se zezamo po sudu. Što je najgore, posle tog dramatičnog odvaranja filma, kreću još da se sprdaju sa nemogućnošću komunikacije sa ovim ljudima. Čoveče pa to je još veći razlog za patnju, to što ne možeš nekom da saopštiš to što želiš. Ma jok, dobri stari Stivi je bio više u fazonu "daj da se prvo malo zezamo sa tim". 

 

Od sudske drame očekuješ barem neku napetost. Očekuješ velika otkrića u samoj priči. Očekuješ i preokrete (evo gde su poželjni). Amistad u svoja dva i po sata dostavlja nešto sitne patetike. Nema one tenzije pred donošenjem presude jer se ona donosi tri prokleta puta. Posle prvog sam prestao da marim jer film počinje da grli smrdljive, patetične ljigavštine. Hajde da suštinu podredimo spletkama. To će emotivno vezati ljude za film. Guess what - neće. To je sitan trik koji mi se gadi jer ga svakodnevno viđam na našoj političkoj sceni. Ne želim to. Želim suštinu - ovde je ne dobijam. 

 

Rekao sam da nemam ništa protiv ako menjaš istorijske činjenice ako za to imaš valjan razlog. Spilberg je ovde promašio u svakom mogućem pogledu. Zašto? E tu smo. Ne čekam kraj ovog teksta da vam kažem najveći problem - evo ga sada. Umesto istorijski relevantne drame koja će pokazati nepravdu i patnju ovih robova, Spilberg je napravio Amistad kako bi veličao veliku američku pravdu i veličao belca u svakom jebenom pogledu. Gade mi se ovi novi politički korektni filmovi jer zapravo ograničavaju slobodu izražavanja ali ovaj mi se gadi još više. U daljem tekstu, evo gomile dokaza za ovu tvrdnju. 

 

U filmu vidimo da advokat pokušava da spasi robove tako što će slučaj podvesti pod temu vlasništva. Ovde je to predstavljeno kao "gle ovaj trik, smatraćemo da su roba pa ćemo ih tako osloboditi". U stvarnom životu ovo suđenje jeste predstavljalo spor oko vlasništva. Jedno dete rob je čak i dodeljeno nazad špancima koji su činili sve one gadosti ali hej, Spilberg to neće da nam prikaže. Ma jooook. Amerikanci ovog doba su imali visok stepen osećaja za pravdu i toleranciju. Iako na sve strane vidimo te iste robove, sve pršti od nekog patriotizma i želje da se oni spase. Braćo i sestre, advokati odbrane su ove ljude smatrali za robu - ne za ljude koje treba osloboditi. Spilberg vas bezobrazno laže. 

 

Idemo dalje. Ovi ljudi su u stvarnom životu bili dve godine zarobljeni (ne vidi se u filmu). U jednom periodu, oni su bili izloženi kao u zoološkom vrtu gde su drugi dolazili da ih gledaju. U tri dana više od 3000 ljudi je PLATILO KARTU da uđe da ih vidi. Spilberg nije imao muda da ovo ubaci. Imao je savršenu priliku da napravi film koji će predstavljati veliku ranu čovečanstva (kao i Šindlerova lista) ali izgleda je bilo teško predstaviti svoje pretke kao zlotvore. Neee, po Spilbergu ameri su već imali svest o pravičnosti. Znate me, braćo i sestre. Ne mrzim ni jednu naciju a pogotovo mi se gadi taj neki stav gde nekog smatramo neprijateljem zbog hrpe idiota iz te iste nacije. Po toj logici bi trebali svi sve da mrzimo. Ali ovde pričamo o istorijskim činjenicama. Ovde pričamo o čoveku koji ne sme da pogleda u ogledalo već gleda u sliku laži koju sam kreira.

 

I ne završava se na ovome. Dok su u stvarnom životu izloženi kao u zoološkom vrtu, u filmu ljudi ne dolaze da ih posmatraju već da se mole za njih. Dolaze vernici koji se mole za njihovo spasenje. Na to, robovi pronalaze veru tako što gledaju slike u bibliji, poistovećuju se sa Hristovom patnjom. Ne, ovo nije prodavanje vere na pravi način. Eno je tamo u sjajnom Calvary. Ovo je bezobrazluk a evo zašto. Glavni lik priča kako u momentu velike patnje, oni se okreću svojim precima i prizivaju ih da budu sa njima. I to zvuči prelepo. To je nešto što treba da veličaš. Kultura drugog čoveka i njena lepota. Poštuj razliku i pronađi nešto veliko u tome. Ma joook, na osnovu slika iz biblije, Spilberg njima govori "e ovo je prava vera, u ovo treba da verujete i ovo će vas izbaviti". I u više scena ovi robovi su to i patetično prigrlili. Nije li to pljuvanje na verovanje i kulturu ovih ljudi. Nije li to postavljanje belačkih načina, običaja i verovanja ispred onih koji imaju ovi ljudi? Ma neeeee. Glupi smo pa ne vidimo. Ovo mu dođe kao Spilbergov krstaški rat. 

 

Mislite li da se ovde to završilo? Ma kakvi. Tokom filma vidimo crnce kako sede u sudnici, vidimo ih na visokom položaju. Zanimljivo je da u vreme u koje se radnja filma odvija, u stvarnom životu ni jedan crnac nije smeo sedeti u sudnici kao porotnik, svedok, saradnik, ukras, bilo jebeno šta, a kamo li biti išta bitno. Čudi me kad je već Spilberg prigrlio ovo, zašto nije postavio crnca na mesto predsednika. Nema veze što je prvi bio Obama. Kad već ovoliko laže, zašto nam ne da i crnog predsednika u 19 veku. Čudo ovi robovi nisu ostali u Americi posle i zasnovali porodice jer je jebeno tako gotivna nacija sa dobrim ljudima koji crncima dozvoljavaju da budu šta god požele. Uz svo dužno poštovanje gosn Spilberže, nosite se. 

 

I dolazimo do Kvinsija Adamsa. Ovde nam ga prodaje veliki Entoni Hopkins. Vidi se na samom početku šta će biti uloga ovog čoveka. I onda nam se on povremeno pojavi u filmu, kaže nešto što svi znamo ali hej, iz usta Entoni Hopkinsa to zvuči kao mudrost sveznajućeg. Wooow kakvo otkrovenje. Ako želim da dobijem slučaj, moram da ispričam ko su ljudi kojim se sudi. Nemreš verovati. Pa toga se nikada ne bih setio. Ali hej, to je Hopkins pa prihvatimo sve što kaže. To nije nikakav problem. Šta je problem? To što je odistinskog Kvinsija bolela patka za robove i crnce a ovde je veliki borac za pravdu? Zapravo, on je ovde višnjica na šlagu na torti. Zašto? 

 

Zato što je on taj altimet trijumf američke pravde. On je krajnji trijumf moćnog, pametnog belca koji donosi veliko oslobođenje jadnim robovima, crncima. On je velikan koji ima osećaj za pravdu i vidi čoveka u robu ispred sebe. On je zaostavština veličine i dobrote koja se rađa u americi tog doba. Jel vidite sada, braćo i sestre koliko je ovo prepuno fekalija? Jadni robovi koji pate su dobili jedva deset minuta u filmu. Sve ostalo je veličanje američkog osećaja za pravdu i boraca za slobodu ovih robova. U stvarnom životu im je suđeno kao da su nečije vlasništvo. Neki su dodeljeni vlasnicima. Izloženi su bili kao u zoološkom vrtu. Kada su oslobođeni, deca su morala provesti dve godine u Americi kako bi bila "prevaspitana".(mada ne vidimo nešto puno dece ovde) Patili su i više nego što se u filmu vidi. Zašto? Zbog trijumfa velikog američkog osećaja za pravdu, zbog trijumfa belačke nadmoći koja je udelila slobodu neukim robovima, zbog trijumfa vere belaca prema crnačkim džidža bidžama od priča. Amistad je odvratan i bezobrazan film. Ova ocena je previsoka za ono što je doneo, ali dajem je iz dva razloga. Prvi je Djimon Honsu. Drugi je onaj kratki segment gde zaista vidimo delić nesagledive patnje jadnih ljudi. Sve ostalo bih voleo da nikada nisam pogledao.

Zanimljivosti:
Entoni Hopkins je krajnji govor izveo iz jednog jedinog pokušaja bez prekida u snimanju. Djimon Honsu je naučio Mende jezik za potrebe snimanja.  

Naj scena:

 

Transport robova.

Moja ocena: 4/10

Eyes Wide Shut (1999)

Kod nas nazvan: Širom Zatvorenih Očiju

Žanr: Drama | Misterija | Triler

Režija: Stanley Kubrick

Glumci: Tom Cruise, Nicole Kidman, Todd Field...

Priča:

Posle večeri u kojoj mu žena priznaje da ga je za malo prevarila, doktor iz Nju Jorka provodi opasnu i nadasve čudnu noćnu odiseju prepunu seksualnih i moralnih otkrića.

Moj osvrt:

Braćo i sestre, danima pokušavam da počnem da pišem o ovom filmu. Toliko toga ima za reći o njemu a koliko god bilo rečeno, premalo je. Tek bih zagrebao ono u šta je Kjubrik samouvereno ušetao. Nije da nas Kjubrik već nije navikao na tako nešto. Recimo kraj Odiseje gde odlazimo u ono što nas možda jednog dana čeka, gde odlazimo u nepoznato, gde stičemo znanje koje nismo imali. To i treba da bude nerešivo i nesagledivo za nas. Ovde je Kjubrik takođe istraživao ali nije otišao u nepoznato. Otišao je u ono što znamo ali je rekao nešto o čemu mi tajimo, o čemu ne smemo, ne možemo ili ne želimo da pričamo. Uhvatio je temu toliko puta odrađenu ali je pričao o onome o čemu se ne priča, o onome što se izvrće ruglu kako bi se napravilo nešto petparačko, nešto za konzumente prosečnih sapunica. Kjubrik je pričao o nečemu što vi i ja ne smemo. Teško je i pisati o tome. Izgubio sam broj koliko puta sam započeo ovaj tekst. Malo upozorenje - tekst sadrži spoilere. 

 

Sami znate koliko muzika u Kjubrikovim filmovima ima važnu ulogu. Pričamo o jednom od najvećih ako ne i najvećem perfekcionisti među režiserima. Nema tu dileme. Eyes Wide Shut otvara Šostakovič i njegov Valcer br. 2. I ta melodija nekako u glavu donosi harmoniju, smirenost, eleganciju, lepotu. Na ekranu je prelep bračni par, kratka ljubavna, erotična scena koja neminovno vodi ka vođenju ljubavi. Nakon toga lepa porodična slika u toplom domu i odlazak na luksuznu zabavu sa prijateljima na visokom nivou. O da. Kupljeni smo. Verujemo u san. Kjubrik nas laže a mi to prihvatamo oberučke. Verujemo u savršenu bračnu idilu i prelep život oslobođen stega današnjice. To je slika kojoj težimo. To je nešto u šta verujemo. To je u isto vreme ono što se plašimo da ćemo izgubiti. 

 

Ne ruši Kjubrik tu sliku naglo. Obrti i štrecalice su oružje koje obično prigrliš kada ti manjka znanja, kada ti je suština podređena mini spektaklu iznenađenja. Prelepi supružnici počinju da flertuju sa drugim ljudima. Ali ne, nije to tako jednostavno. Kao da kod Kjubrika nešto jeste. U početku nismo sigurni da li se oni prepuštaju momentu, da li im to prija ili se poigravaju. Da li će odustati od toga ili otići korak dalje. Nemojmo se pitati zašto bi to neko radio pored prelepe žene ili prelepog muža. Većina nas je srećna u braku. Naši supružnici su prelepi. Ako nisu, negde ste u svom putu to zaboravili. Sami ste krivi za to. Lepotu koju ima taj pored vas treba da istražujete celog života. Tako je održavate živom. Ali šta je to što tera čoveka dalje? Šta to natera čoveka da zaboravi šta ima uz sebe i okrene ga na drugu stranu. Kjubrik počinje da ruši tu idilu napadajući moral. 

 

I posle ovih scena nismo sigurni ni dalje na čemu smo. Da li je ovo dvoje ljudi samo prihvatilo igru i nastavilo dalje. Da li su dozvolili da budu zavedeni ili su se samo poigravali sa drugim ljudima. Nemojmo ići u preveliku diskusiju oko toga zašto čoveka čini zadovoljnim da se poigrava drugim. To ovde nije tema. Jasno je da pažnja prija. Pitanje je da li bi se ovo dvoje zadržali samo na toj pažnji ili bi dozvolili da to preraste u nešto više, nešto što može ugroziti vezu ili brak. Kjubrik nas ovde ostavlja da nagađamo. Isto tako, on nam kaže ono što i uvek - poigravaće se sa našom glavom. On to ovde radi jače nego ikada. Šta smo rekli da je pitanje: šta bi uradilo ovo dvoje ljudi? Ne, nije to pitanje braćo i sestre. Pitanje je šta bi svi mi uradili? 

 

I potom nas Kjubrik ponovo vodi u topli dom. Vodi nas u krevet zajedno sa ovo dvoje prelepih ljudi. Ali ovde imamo otvaranje koje je do sada neviđeno. Ovde imamo onaj razgovor koga se plašimo. Ovde imamo ono što smo se zapitali mnogo puta ali ne smemo da pitamo na glas i ne želimo da čujemo odgovor. Ne zato što se plašimo odgovora već zato što i dalje ne bi znali da li da verujemo u njega i ako je onaj koji zvuči dobro. Ne postoji dobar odgovor na ovo. Kjubrik je svestan da bi par teško vodio ovakav razgovor. Zbog toga u igru dolaze lake droge koje im razvezuju jezik. I onda imamo razgovor koji slomi ne samo muškarca u filmu, taj ragzovor slomi i nas koji gledamo film. Uvek imamo sebe u mislima, kako bi mi odregovali, kako bi se mi postavili, kako bi se mi osećali. I od ovog momenta, koliko god vam to izgledalo čudno, priča filma više nema nikakvu vrednost. Od ovog momenta samo jedno je u fokusu - glava. 

 

Postoji mnogo teorija o onome što se odvija posle ovog razgovora. Najlakše je potegnuti san kao odgovor. Nije sporno, može to da bude i taj san ali ako neko kaže "sve je to samo bio san" onda nipodaštava sve u filmu. Nije stvar u tome da li gledamo snove ili stvarnost - stvar je u tome da gledamo ono što se odmotava u glavi čoveka posle ovakvog razgovora. To je ono što Kjubrik donosi - reprezentacija misli jedne sluđene glave. Ako vam se sviđa da je sve to san - nema problema. Ali je to san koji je vođen nemirom koji čovek ima u glavi. Tako da je nebitno da li je to stvarnost ili ne. Bitno je da shvatimo da ono što gledamo više ne predstavlja fizičku realnost već ono što se odvija u glavi čoveka. 

 

Sada je očekivano da branim ovu teoriju. Uzmimo prvo događaje koji slede. Previše je tu stvari koje su se zgodno namestile. Prosto je nemoguće da sve stvari imaju onakav tok kao u filmu. U tako velikom gradu je sve udaljeno toliko da može da se prošeta, gomila suludih stvari se odvija pred nama i ako se pitamo u čemu je suština toga - nemamo dobar odgovor. Kako je moguće da se uvek tu nekako motaju isti likovi na sve strane? Ako branimo teoriju o snu, složićete se da sanjamo ljude koje smo videli ili poznajemo - samo im se uloge menjaju. Da li zaista mislite da bi nas Kjubrik bombardovao besmislenim stvarima? Da bi dozvolio ovako neverovatan sled događaja? Da bi imao neku tajnu sektu i njen ritual eto tako? Čovek koji je napravio Odiseju u Svemiru, Paklenu Pomorandžu i ostale svevremene klasike? Nemojte da se svađamo. Vratimo se sada u tok ovog masterpisa i krenimo korak po korak sa njegovim protagonistom. 

 

Čovek saznaje da je u jednom momentu njegova supruga mogla da mu bude neverna i da je čak bila u stanju to da uradi samo da je imala priliku. Postojala je šansa - to je sve što je dovoljno da upropasti glavu ovog čoveka. Već je prevaren. Već je njegov savršeni san urušen. Njegova sigurnost je nestala. Ono u šta je verovao je krhko. Oseća poniženje, oseća se potcenjenim, prevarenim, izneverenim. I šta bi mogla biti jedna od reakcija? Osveta naravno. Impulsivna reakcija koja kaže "mogu i ja to isto". Koliko puta je čovek pokušao ovde to da prigrli? Mnogo. Koliko puta mu je uspelo? Da li je to baš tako lako? Kjubrik ovde ide dalje od jednostavne osvete. On nam dozvoljava da dobro razmislimo zajedno sa njegovim glavnim likom. Nije to tako lako. Koliko god šansi bilo, ukoliko ih prigrlimo, i sami rušimo ono što ne želimo da se sruši. 

 

Tu dolazimo do iskušenja. Ovaj čovek je jako privlačan, uspešan i na to mu se nebrojeno puta daje šansa da tu osvetu o kojoj smo pričali izvede. Kjubrik zna da muči svoje glumce besumučnim ponavljanjem scena i kadrova. Zašto bi likove štedeo? Koliko samo puta se ovom čoveku otvara put do drugih žena? Nebrojeno. Iskušenje je neminovno i užasno opterećujuće. Čoveka konstantno muči ono što je moglo biti između njegove supruge i drugog čoveka. No isto ga tako muči mogućnost i onog što će da bude. Šta je to što ga plaši onda? On može upropastiti ono što ima ali kako može da bude siguran da će se to desiti? E tu smo. Opet taj strah od nepoznatog. Taj strah nas vodi u mrak a u tom istom mraku čuči ogromno čudovište koje ćemo u glavi izvajati od najvećih strahova koje imamo. 

 

No i kada bi se odlučili na taj korak, postoji strah od toga da nas neko ne otkrije. Šta je potrebno da to sakrijemo? I tu dolazimo do famoznog rituala i prve simbolike koju on donosi. Šta je potrebno da bi se sakrili, da bi živeli u laži? Maska. I sa ovim se naš dobri Stenli poigrao besprekorno. Sa jedne strane maska krije nas onakve kakve nas drugi znaju. Onda možemo da radimo sve te sulude stvari na koje se nikada ne bi odvažili. Maska nam je neka lažna sigurnost koja nam daje hrabrost u određenom momentu da delamo onako kako ogoljeni ne bi mogli. No pogledajmo to sa druge strane - ne ogoljava li onda ta maska nas onakve kakve zapravo jesmo. Ako pod tom maskom radimo sve te lude stvari koje bez nje ne bi, ta maska je zapravo naše pravo lice. 

 

Kjubrik ovde radi ono što bi retko ko. To pravo lice a u isto vreme maskirano bi u svakom drugom filmu bilo spektakularno. To bi bio ili neko jako bolestan i sklon svakakvim zlim stvarima ili bi bio neki superheroj koji bi pod velom misterije rešavao ovaj svet tame koja mu preti. Kjubrik nam ovde ogoljava pravog čoveka, čoveka sa svim svojim slabostima. I njegova slabost su upravo taj moral i savest koje ima, ta čovečnost koje ne može da se reši. Zamislimo to ovako. Da je ovaj čovek pod maskom uradio svakakve stvari koje bez nje nije, utopio bi se u sve to i priča bi bila nebitna. On bi se uklopio sa svim ostalim a u filmu se pokazuje zapravo da on ne pripada toj grupi. 

 

Nama je jasno da ovaj čovek od prvog momenta ne pripada tu gde je došao. On ne pripada toj tamnoj strani. Ali zašto konstantno pokušava da ode tamo? Nesposoban je da bude toliko nemoralan. Šta ga tera na tu smešnu osvetu, da na potencijalnu prevaru uzvrati pravom prevarom? Glava. Konstantno mu je u glavi slika onog što je moglo da se desi. On je uznemiren. Izgubio je sigurnost i više ne može da bude ubeđen da njegova supruga neće nekada biti neverna. I to ga konstantno tera na tamnu stranu, pod crno, pod masku. Ali njemu tu nije mesto i to mu je pokazano. Kako je raskrinkan? 

 

Ok, otkriven je tokom obreda. Kako je dođavola bilo svima jasno da njemu tu nije mesto? Kako je moguće da su svi shvatili da je on uljez? E to je lepota moralnog čoveka. To je snaga nekog ko ima iskrene emocije. Takvog čoveka je lako prepoznati. Njemu maska ne stoji. Na njemu maska ne može dugo da se zadrži. I to mu se govori kroz smešne stvari - njegov kostim je jeftin (ne ume da vara), nije došao luksuznim automobilom (postupa onako kakav jeste zaista). On sam ne može da nosi tu masku i u jednoj emotivnoj sceni pred suprugom on ne uspeva da zadrži tu istu masku. Istina je teška ali oslobađa. Ima svoju cenu ali posle toga pretnje nestaju. Do tog momenta smo imali utisak da će se nešto loše desiti. Od tog momenta strah odlazi.

 

Zadržimo se još malo na ovom ritualu. Zašto je on ovako misteriozan, mračan, zagonetan, kompleksan. Upravo to je naš put u nepoznato, put u strahove koje imamo. Napravićemo nešto najgore što može biti. Imamo strah od stvari koje ne razumemo i to je za nas neki sistem koji funkcioniše na način nama nepoznat, stran a u isto vreme jeziv. Ovaj čovek pokušava da radi nešto što nikada nije, on pokušava da bude nešto što nije - kako očekujete da će da vlada situacijom, da mu je sve poznato. Ne. On je žrtva sopstvenih strahova koji se pred njegovim očima reprezentuju. On želi da ih prigrli, da ih pobedi ali jasno je da ne pripada tu. 

 

No, da ne bude da je žena ta koja je neverna a muškarac moralan. Možda bi neko to zaključio iz ovog teksta ili daleko bilo iz filma. Ovo bi radilo posao i da se uloge zamene. Kjubrik je muško i lakše mu je iz njegovog ugla pričati priču. No ima tu još par stvari koje jako bodu oči a koje je Kjubrik imao muda da prikaže. Zanemarimo sada glavne likove. Žene su te koje pokazuju ljubav. Pogledajmo scenu sa ženom kojoj naš glavni lik izjavljuje saučešće. Emotivno i ubedljivo zar ne. I onda imamo altimet dokaz ljubavi, ono čemu svi teže u svojim patetičnim pričama, u mega hitovima i bezmudim ostvarenjima - scena bezrazložnog žrtvovanja. I to je altimet dokaz ljubavi kada god nemaš kefalo da dostaviš nešto drugo. Ovde se žena žrtvuje za čoveka kog pratimo kroz film. Žena nam je potpuno nepoznata, scena je besmislena ali je savršeno maskirana u horor ambijent koji tada vlada. Zastanimo ovde. Pogledajmo onu scenu koju sam prethodno pomenuo. Poljubac, suze, emocije, zbunjenost - odlično i uverljivo. Verujemo u zaljubljenost žene koju gledamo. Ovo žrtvovanje je toliko neubedljvo i preterano ali je madrfaking žrtvovanje. Evo, Kjubrik vam je sve objasnio 1999 a vi se useravajte od Interstelara 15 godina kasnije. 

 

Kako je onda Kjubriku uspelo da to žrtvovanje ne izgleda ljigavo i patetično? U tom momentu smo isprepadani. Majstor nam daje horor top klase. Sam obred nam je digao kosu na glavi i leđima, misterija pršti na sve strane. Hej, ne lutajmo. Rekao sam da treba da se držimo glave našeg glavnog protagoniste. Pa šta onda to gledamo koji đavo? Upravo tu mračnu stranu koju lik ne pripada i koju ne razume. On je opterećen time da je njegova supruga mogla imati odnos sa nepoznatim muškarcem. Svud oko njega se u tim scenama dešava upravo to. Nepoznati muškarci i žene. Nebitno je ko je ispod maske muškaraca - sve maske su odvratne. Ispod svake od maski koje nose žene može biti njegova supruga. I to je horor koji on proživljava. Preživljava ga upravo tom altimet patetičnom žrtvom koju je kjubrik obesmislio tako što ju je spakovao u mrtvačnicu razbijenu od droge. Ubedio nas je u mrak ali nas je u isto vreme ubedio u šaradu svega toga. Dokaz ljubavi nije to što nam prodaju beskonačno mnogo puta. 

 

Iskreno niko vas na filmu neće ubediti da je vođenje ljubavi big deal kao Kjubrik ovde. Prvo, sama zamisao da je njegova supruga mogla voditi ljubav sa nekim drugim eksplodira ovom čoveku u glavi i eksplodira u priču koju pratimo. Da, seks je big dil. Ali ne za sve. Pogledajmo prvo lošu stranu. Najgoru. Imamo lika kog tumači Šerbedžija koji praktično prodaje svoju maloletnu ćerku. Potom svi ovi likovi pod maskama koji su sveli žene na objekte za svoje zadovoljenje. Iako se tu vrti oko seksa vidimo koliko je to ponižavajuće za ženu i vidimo to krivo shvatanje ovog čina. Seks je neretko i trijumf površnih. Na vašu i na moju sreću, mi nismo takvi - Kjubrik nije takav. 

 

Hajde sada da maknemo sve ove likove i bavimo se iskrenim ljudima, ljudima koje prevara može da povredi, ljudima koji žele da veruju u vezu i brak. Nemojte me zajebavati sa tim da to vođenje ljubavi preraste u rutinu u braku i dugim vezama. Negde ste se zajebali odmah da vam kažem. Sve dok vam veza i brak znače, braćo i sestre, to vođenje ljubavi je prelepo i evoluira upravo sa tom vezom. Nemojmo o tome da sam površan ako smatram da je vođenje ljubavi big dil. Naravno, deca su ispred svega, odnos koji imate sa vašim supružnikom takođe. Ali ne zanemarujmo moć seksa. Nisam površan. Za ovih 13 godina koliko sam sa suprugom, kada bi me neko pitao koji ti je najbolji period, uvek bih odgovorio sa "ovaj sada". I sam čin vođenja ljubavi mi je sve draži i značajniji. Vratimo se na onu scenu altimet žrtvovanja - nije li smešna? Pogledajmo finalnu scenu i poslednju rečenicu koju izgovara prelepa Nikol Kidmen. Šta od ta dva vam izgleda kao rešenje? Šta od ta dva vam izgleda kao dokaz i otelotvorenje ljubavi? U kom momentu vaše emocije eksplodiraju. I rest my case.

Zanimljivosti:
Kjubrik, iako nije pokazivao da je lošeg zdravlja, preminuo je nekoliko dana pošto je prezentovao ovaj film producentima. Tom Kruz i Nikol Kidmen su potpisali otvorene ugovore koji su ih držali vezane za film sve dok ih Kjubrik ne pusti. Lozinka "fidelio" je nastala od latinske reči "fidelis" što znači "veran". Kako bi bolje stvorio netrpeljivost između likova, Kjubrik je sve vreme snimanja odvojeno radio sa Kruzom i Kidmen. Kada je Nikol snimala erotične scene sa drugim glumcem, Kruzu nije bio dozvoljen boravak na setu.

 

Njih dvoje su proveli toliko vremena u Engleskoj snimajući ovaj film da su njihova deca dobila britanski akcenat. Iako mnogi ovaj film nazivaju Kjubrikovim nezavršenim masterpisom, on je zapravo završio film. Maska koju Kruz nosi u filmu je modelovana po licu Rajana o Nila i referenca je na film Barry Lyndon. 

 

Scena sa ogledalom u traileru traje oko minut i po dok u filmu ona traje 20tak sekundi. Scena kod bilijarskog stola sa Kruzom i Polakom je snimljena iz 200 pokušaja i snimana je 3 nedelje. Eva Hercigova je trebala glumiti Mendi ali je odbila zbog previše scena gde je trebala biti gola. Kjubrik je ovaj film smatrao za svoje najbolje ostvarenje. Zbog stresa tokom snimanja Tom Kruz je dobio čir na želucu ali nije dozvolio da to utiče na njegov raspored.

Naj scena:

 

...I do love you and you know there is something very important we need to do as soon as possible. ...

Moja ocena:11/10