Amistad (1997)

 

Žanr: Biografski | Drama | Istorijski
Režija: Steven Spielberg
Glumci: Djimon Hounsou, Matthew McConaughey, Anthony Hopkins

Priča:
1839, pobuna robova na španskom brodu Amistad dovodi do kontroverznog sudskog procesa.

Moj osvrt:
Istorijski spektakl pod režiserskom palicom Stivena Spilberga - šta može da pođe po zlu. Mislim, čovek nam je dao Šindlerovu listu, jedan od najznačajnijih filmova ikada, pa onda malko precenjeni ali svakako odlični Spasavanje Redova Rajana. War Horse je bio promašaj ali to su mu novi radovi. Amistad ne bi trebao da omane, zar ne? Molim? Amistad predstavlja prodavanje pogrešnih stvari i sve ono što mi se gadi u tome. Nije ovo prodavanje muda za bubrege poput npr. Gone Girl ili Cluoud Atlas. Ti filmići su laka, benigna, glupava zabava. Ovaj pokušava da kritikuje aktuelnu priču a zapravo sakriva pravi problem veličajući pogrešne stvari. Amistad je užasavajuće sramotan film na toliko nivoa. Ako sten fan ovog filma, pričekajte sa negativnim komentarom na ovaj tekst. Prvo želim da vas ubedim da je ovo filmski promašeno, a potom bezobrazno do krajnjih granica. 

 

Film otvara pobuna robova na brodu Amistad. I to je usnimljeno sjajno. U tako kratkoj sceni se vidi sav bes robova i sva mržnja koju gaje prema ljudima koji su ih utamničili. I ovde najveći mogući naklon zaslužuje vazda potcenjeni Djimon Honsu. Ovo nije gluma, ovo je prava emocija. Verujem u njegov bes i plašim ga se. Verujem u njegovu patnju i patim sa njim. Verujem u njegovu suzu i boli me kao i njega. Strašan glumac. 

 

I takvo brutalno otvaranje je iskorišćeno za opako tešku dramu. Molim? Nije? A onda je sigurno velika avantura. Šta? Nije ni to? Hm. A pa mora da je onda to surovi ratni film. Šta, nije ni to? Pa šta je onda majku mu? Sudska drama? O čoveče. Čekaj, imaš krvavu pobunu robova i imaš njihovo hapšenje. I od svega si uspeo da izguraš samo dramu u sudnici? Dobro, jel barem to iskorišćeno da se ispriča jeziva priča tih robova? Donekle. Hm, pa šta su onda koji moj pričali dva i po sata. 

 

Hajde onda da pričamo o još jednoj stvari koja valja. To je kratki segment u kom vidimo porobljavanje i transport robova. Ta scena zaslužuje da se nađe u najvećim filmovima ikada. To parčence filma je sam vrh kinematografije. Toliko surovosti, jeze, ljudskog horora, patnje i užasa jako teško je odgledati. Usnimljeno je brutalno i sa mudima do zemlje. Dosta se čekalo do ove scene i kada sam je pogledao, bio sam spreman da zaboravim svo prethodno davljenje do nje. No od ove scene film je nastavio da davi pojačavajući bezobrazluk iz scene u scenu. E sada sve ono što ne valja. 

 

Ok, do sada je jasno da su potencijalno kolosalnu priču podredili sudskoj drami. To je ok ako imaš uslovno rečeno sitan slučaj. Pod tim mislim na nešto što je uobičajeno - ubistvo, krađu, prevaru ili šta već. Ovo je nešto što je istorijski relevatno i što odjekuje. Zašto onda ne pričaš o patnji tih ljudi, o njihovoj drami? Ne, hajde da se zezamo po sudu. Što je najgore, posle tog dramatičnog odvaranja filma, kreću još da se sprdaju sa nemogućnošću komunikacije sa ovim ljudima. Čoveče pa to je još veći razlog za patnju, to što ne možeš nekom da saopštiš to što želiš. Ma jok, dobri stari Stivi je bio više u fazonu "daj da se prvo malo zezamo sa tim". 

 

Od sudske drame očekuješ barem neku napetost. Očekuješ velika otkrića u samoj priči. Očekuješ i preokrete (evo gde su poželjni). Amistad u svoja dva i po sata dostavlja nešto sitne patetike. Nema one tenzije pred donošenjem presude jer se ona donosi tri prokleta puta. Posle prvog sam prestao da marim jer film počinje da grli smrdljive, patetične ljigavštine. Hajde da suštinu podredimo spletkama. To će emotivno vezati ljude za film. Guess what - neće. To je sitan trik koji mi se gadi jer ga svakodnevno viđam na našoj političkoj sceni. Ne želim to. Želim suštinu - ovde je ne dobijam. 

 

Rekao sam da nemam ništa protiv ako menjaš istorijske činjenice ako za to imaš valjan razlog. Spilberg je ovde promašio u svakom mogućem pogledu. Zašto? E tu smo. Ne čekam kraj ovog teksta da vam kažem najveći problem - evo ga sada. Umesto istorijski relevantne drame koja će pokazati nepravdu i patnju ovih robova, Spilberg je napravio Amistad kako bi veličao veliku američku pravdu i veličao belca u svakom jebenom pogledu. Gade mi se ovi novi politički korektni filmovi jer zapravo ograničavaju slobodu izražavanja ali ovaj mi se gadi još više. U daljem tekstu, evo gomile dokaza za ovu tvrdnju. 

 

U filmu vidimo da advokat pokušava da spasi robove tako što će slučaj podvesti pod temu vlasništva. Ovde je to predstavljeno kao "gle ovaj trik, smatraćemo da su roba pa ćemo ih tako osloboditi". U stvarnom životu ovo suđenje jeste predstavljalo spor oko vlasništva. Jedno dete rob je čak i dodeljeno nazad špancima koji su činili sve one gadosti ali hej, Spilberg to neće da nam prikaže. Ma jooook. Amerikanci ovog doba su imali visok stepen osećaja za pravdu i toleranciju. Iako na sve strane vidimo te iste robove, sve pršti od nekog patriotizma i želje da se oni spase. Braćo i sestre, advokati odbrane su ove ljude smatrali za robu - ne za ljude koje treba osloboditi. Spilberg vas bezobrazno laže. 

 

Idemo dalje. Ovi ljudi su u stvarnom životu bili dve godine zarobljeni (ne vidi se u filmu). U jednom periodu, oni su bili izloženi kao u zoološkom vrtu gde su drugi dolazili da ih gledaju. U tri dana više od 3000 ljudi je PLATILO KARTU da uđe da ih vidi. Spilberg nije imao muda da ovo ubaci. Imao je savršenu priliku da napravi film koji će predstavljati veliku ranu čovečanstva (kao i Šindlerova lista) ali izgleda je bilo teško predstaviti svoje pretke kao zlotvore. Neee, po Spilbergu ameri su već imali svest o pravičnosti. Znate me, braćo i sestre. Ne mrzim ni jednu naciju a pogotovo mi se gadi taj neki stav gde nekog smatramo neprijateljem zbog hrpe idiota iz te iste nacije. Po toj logici bi trebali svi sve da mrzimo. Ali ovde pričamo o istorijskim činjenicama. Ovde pričamo o čoveku koji ne sme da pogleda u ogledalo već gleda u sliku laži koju sam kreira.

 

I ne završava se na ovome. Dok su u stvarnom životu izloženi kao u zoološkom vrtu, u filmu ljudi ne dolaze da ih posmatraju već da se mole za njih. Dolaze vernici koji se mole za njihovo spasenje. Na to, robovi pronalaze veru tako što gledaju slike u bibliji, poistovećuju se sa Hristovom patnjom. Ne, ovo nije prodavanje vere na pravi način. Eno je tamo u sjajnom Calvary. Ovo je bezobrazluk a evo zašto. Glavni lik priča kako u momentu velike patnje, oni se okreću svojim precima i prizivaju ih da budu sa njima. I to zvuči prelepo. To je nešto što treba da veličaš. Kultura drugog čoveka i njena lepota. Poštuj razliku i pronađi nešto veliko u tome. Ma joook, na osnovu slika iz biblije, Spilberg njima govori "e ovo je prava vera, u ovo treba da verujete i ovo će vas izbaviti". I u više scena ovi robovi su to i patetično prigrlili. Nije li to pljuvanje na verovanje i kulturu ovih ljudi. Nije li to postavljanje belačkih načina, običaja i verovanja ispred onih koji imaju ovi ljudi? Ma neeeee. Glupi smo pa ne vidimo. Ovo mu dođe kao Spilbergov krstaški rat. 

 

Mislite li da se ovde to završilo? Ma kakvi. Tokom filma vidimo crnce kako sede u sudnici, vidimo ih na visokom položaju. Zanimljivo je da u vreme u koje se radnja filma odvija, u stvarnom životu ni jedan crnac nije smeo sedeti u sudnici kao porotnik, svedok, saradnik, ukras, bilo jebeno šta, a kamo li biti išta bitno. Čudi me kad je već Spilberg prigrlio ovo, zašto nije postavio crnca na mesto predsednika. Nema veze što je prvi bio Obama. Kad već ovoliko laže, zašto nam ne da i crnog predsednika u 19 veku. Čudo ovi robovi nisu ostali u Americi posle i zasnovali porodice jer je jebeno tako gotivna nacija sa dobrim ljudima koji crncima dozvoljavaju da budu šta god požele. Uz svo dužno poštovanje gosn Spilberže, nosite se. 

 

I dolazimo do Kvinsija Adamsa. Ovde nam ga prodaje veliki Entoni Hopkins. Vidi se na samom početku šta će biti uloga ovog čoveka. I onda nam se on povremeno pojavi u filmu, kaže nešto što svi znamo ali hej, iz usta Entoni Hopkinsa to zvuči kao mudrost sveznajućeg. Wooow kakvo otkrovenje. Ako želim da dobijem slučaj, moram da ispričam ko su ljudi kojim se sudi. Nemreš verovati. Pa toga se nikada ne bih setio. Ali hej, to je Hopkins pa prihvatimo sve što kaže. To nije nikakav problem. Šta je problem? To što je odistinskog Kvinsija bolela patka za robove i crnce a ovde je veliki borac za pravdu? Zapravo, on je ovde višnjica na šlagu na torti. Zašto? 

 

Zato što je on taj altimet trijumf američke pravde. On je krajnji trijumf moćnog, pametnog belca koji donosi veliko oslobođenje jadnim robovima, crncima. On je velikan koji ima osećaj za pravdu i vidi čoveka u robu ispred sebe. On je zaostavština veličine i dobrote koja se rađa u americi tog doba. Jel vidite sada, braćo i sestre koliko je ovo prepuno fekalija? Jadni robovi koji pate su dobili jedva deset minuta u filmu. Sve ostalo je veličanje američkog osećaja za pravdu i boraca za slobodu ovih robova. U stvarnom životu im je suđeno kao da su nečije vlasništvo. Neki su dodeljeni vlasnicima. Izloženi su bili kao u zoološkom vrtu. Kada su oslobođeni, deca su morala provesti dve godine u Americi kako bi bila "prevaspitana".(mada ne vidimo nešto puno dece ovde) Patili su i više nego što se u filmu vidi. Zašto? Zbog trijumfa velikog američkog osećaja za pravdu, zbog trijumfa belačke nadmoći koja je udelila slobodu neukim robovima, zbog trijumfa vere belaca prema crnačkim džidža bidžama od priča. Amistad je odvratan i bezobrazan film. Ova ocena je previsoka za ono što je doneo, ali dajem je iz dva razloga. Prvi je Djimon Honsu. Drugi je onaj kratki segment gde zaista vidimo delić nesagledive patnje jadnih ljudi. Sve ostalo bih voleo da nikada nisam pogledao.

Zanimljivosti:
Entoni Hopkins je krajnji govor izveo iz jednog jedinog pokušaja bez prekida u snimanju. Djimon Honsu je naučio Mende jezik za potrebe snimanja.  

Naj scena:

 

Transport robova.

Moja ocena: 4/10