Maleficent (2014)

Kod nas nazvan: Grdana - Zla Vila
Žanr: Akcija | Avantura | Porodični | Fantastika | Ljubavni
Režija: Robert Stromberg
Glumci: Angelina Jolie, Elle Fanning, Sharlto Copley ...

Priča:
Osvetoljubiva vila proklinje tek rođenu princezu ali otkriva da je dete jedina osoba koje može da vrati mir zaraćenim zemljama.

Moj osvrt:
Od nedavno filmovanih Crvenkapice i Ivice i Marice imam opaku odbojnost ka filmovima koji obrađuju bajke. Generalno nemam ništa protiv kada se to radi ali ako menjaš, nemoj praviti idiotarije. Ako želiš to da prodaš deci, ne pravi likove banalnim. Zašto je lakše napraviti film sa devojkama koje više podsećaju na one praznoglave "selfie-kardašijan-modna blogerka-facebook-nevina u lakat" produkte nego smestiti u film obično devojče u kom možete prepoznati svoju (buduću) ćerku npr. Kako bi bilo za promenu napraviti likove za koje nas je zaista briga. Zašto sam dao šansu Maleficent? Iskreno, prikazivalo se na tv-u a mrzelo me je da tražim šta ću gledati. Da nisam bio u pauzi pisanja bloga, verovatno ne bih ni pogledao film.

Ideja da uspavanu lepoticu prikažeš iz drugog ugla zapravo i nije tako loša. Iz bajke ne znamo ništa više osim da je ona uvređena što nije pozvana na krštenje pa je odlukom obogaljila detence. Realno, ako i u filmu ostaviš to kao validan razlog, gledaćemo skotinu koji će te pretvoriti u žabu bez ikakvog razloga. Kao što znate, ja ne trpim idiote osim eventualno u komedijama. Film sa idiotima kao glavnim likovima za mene nema nikakvu vrednost. Elem, ovaj lik se u bajci ne pojavljuje toliko puta. Tu je da baci kletvu i da bude negativac u određenim momentima. Tako da je eventualna promena karaktera dobrodošla.

Na početku odmah dobra stvar. Podvlačim, bio sam spreman da popljujem ovaj film iz sve snage a kad sam u takvom raspoloženju, baš umem da cepidlačim. Tako da kada kažem da je ovde nešto dobro, to je zaista dobro. To dobro je podela na dva sveta. Imamo Vresište gde je naša Grdana (kako su je preveli majstorski) i imamo ostatak sveta. Ostatak sveta deluje realno i hladno. Nema mašte, gleda se materijalno, gleda se sopstveno zadovoljstvo i ljudi su gladni uspeha. To je realna slika današnjeg društva. Sa druge strane Vresište izgleda opasno dobro. Prvo imamo savršene slike iz prirode. Imamo jedinstvo likova i prirode gde su svi na istom nivou. To je definicija harmonije. E tako se prodaje priča deci. Ako na biljke i životinje gleda isto kao na ljude, dete će poštovati prirodu. Ljudi generalno premalo uživaju u prirodi i njenim lepotama. Takođe, premalo koristimo maštu. Maštamo dok smo klinci, posle se sve to svodi na planove za uspeh. Vresište upravo predstavlja ono najbolje iz dva sveta koje zaboravljamo ili zanemarujemo - iz prirode i iz mašte. 

Verujem da većina vas neće posvetiti pažnju ovom filmu jer je neozbiljan, predstavlja sve ono što nam se gadi, gomila pizdarija i efekata koji služe samo da uzmu novac. Slažem se sa tim ali zbog ovog o čemu ću sada da pričam, pogledajte film barem do ove scene. Brzo se ona dogodi tako da nećete izgubiti puno vremena. Prvo gledamo Grdaninino odrastanje, jednostavno zaljubljivanje i gomilu letova koji su pravi slatkiš za oko. Krila zaista upotpunjuju lepotu ovog divnog bića. Ali zanemarimo estetiku. Više puta ova vila pokazuje da su krila njena moć. Tu imamo odličnu simboliku. Ono najbolje i najlepše u/na nama i jeste naša moć. Može to biti bilo koja osobina koja nas čini uspešnim i dobrim. A zamislite sada da ostanete bez onog što vas čini snažnim, sposobnim, uspešnim, velikim. Kao što rekoh, krila su Grdanu činila veličanstvenom. Scena u kojoj ostaje bez krila višestruko prevazilazi kvalitet ovog filma. Ovo je uprkos svemu samo zabavan filmić sa nekoliko dobrih ili loših detalja. Ova scena bukvalno boli i prevazilazi sve što ovaj film predstavlja. To je onaj osećaj kada ste užasnuti nepravdom i ljudskom bezosećajnošću. Žao mi je samo što nisu imali hrabrosti da istraju sa ovim ali opet, film je namenjen mlađima i ne možeš očekivati baš toliko crnila u filmu za njih. 

Postoji ta priča o osveti i izdaji ali ona je baš ono što se očekivalo od ovog filma. Lagano napravljena priča sa razlogom za osvetu, iščekivanje duela, duel sa brdom efekata i predvidivih pizdarija. Mislim gledljivo je sve to ali se zaboravi sutradan. Niti mi je negativac naročito inspirativan uprkos ludom Kopliju, niti mi je ova pozitivka od Grdane naročito bitna u tom segmentu. Negativac i borba protiv njega su tu da čisto ispune formu. Druga mana filma je što je povremeno malo razvučen potrebom da se servira neka čarolija. Kontam da klincima to odgovara ali meni je to bilo malo previše "hej, vidi sad ovo, vidi sad ono". 

Scena "obeskriljavanja" je svakako najupečatljivija u filmu ali ovaj film me je kupio još nečim. Grdana nadgleda Auroru sve dok ona odrasta čekajući da dođe dan kada će se njena kletva ostvariti. Svo to vreme dok prati odrastanje ove devojčice, ona nema hrabrosti da je povredi, da joj naudi već se postavlja sasvim suprotno. Setimo se filma Man on Fire gde mala devojčica uspeva da probudi osobu koja je prazna, koja nema više motiv. To je ta dečija dobrota, to je ta sreća koju klinci donose. Praktično ne moraju ništa da urade. Dovoljno je da budu u vašoj blizini da bi vas nasmejali, da bi vam ulepšali dan. Kada izmamite osmeh detetu, kada ga obradujete, kada mu ulepšate dan, osetićete se ispunjenijim nego kada doživite bilo kakav poslovni uspeh. Iskreno, ovaj segment mi je čak i lepši od bilo kog segmenta u originalnoj bajci. 

Sama bajka Uspavana Lepotica je zanimljiva zbog nekih simpatičnih fazona. Recimo ta zla kletva koja se ostvaruje, trnje koje obraste zamak ali ima li u toj bajci lik osim Aurore koji vam je vredan velike pažnje? Pazite, princ dolazi, izvede svoj poljubac iskrene ljubavi i bam, sve je kako valja. Mislim čoveče, iskrena ljubav momčeta koji je uleteo u zamak i dao jedan cmokić. Čak i kao klincu to mi je bilo nedopadljivo . Više sam voleo mračnu priču koja je okruživala bajku. Maleficent daje tog princa i na neki način pokazuje klimavost tog postupka. E tu leži još jedna velika promena u odnosu na bajku a to je poljbuac iskrene ljubavi. Ok, jeste ovo grđenje i menjanje nečega što je klasika ali ne vidim vređanje jer je ovakav poljubac iskrene ljubavi koji vidimo na ekranu maestralna odluka.

Nisam neki veliki fan Anđe, čak i smatram da nije naročito talentovana glumica. Ali moram da priznam da me je u Changeling kupila. Iskreno, njen široki, prelepi osmeh i karakteristične crte lica baš kreiraju ovaj lik jedinstvenim. Već sam rekao da Vresište izgleda prelepo. Odlično je spojeno sa ovim likom Grdane. Prvo, dok je srećna i ima krila, fantastično se uklapa u celu scenografiju. Kada ostane bez krila, nekako vidite koliko bolno odudara od svega. Estetski, ovaj film je skoro savršen. Lepo su bojama dočaravali raspoloženje glavnog lika u filmu. To je opet dokaz da se neko malo potrudio ovde. 

Maleficent nije vrhunski niti odličan film ali naspram onog što sam očekivao, dobio sam veoma dobro ostvarenje. Ona akcija i neka priča o ljubavi i osveti su mi nezanimljivi i ni malo vredni pažnje. Međutim, pomenuta scena gde Grdana gubi krila je za mene čista umetnost. Odnos sa devojčicom koji menja ovaj lik je sjajan i upravo je ono što treba da prikažeš u filmu. Zaista baca senku na sve probleme, planove i sve gluposti koje ovde neminovno postoje. Upravo ono što deca rade u stvarnom životu, skreću nam pažnju na ono što je zaista bitno. Scenografija i Anđa prijaju oku. Fazon sa poljupcem je odličan i slatko me nasmejao. Nisam verovao da ću ovo reći, ali Maleficent je lep filmić za popravljanje raspoloženja. Pravljen je za zabavu ali ima nekoliko stvari koje su zaista vredne pažnje. Za razliku od generičkih pizdarija, neko je ovde uložio trud da napravi nešto pristojno. Ako vam film prodaje poruku da su deca ta koja donose čaroliju, jednostavno ne možete protiv toga, pa makar bili zakeralo poput mene.

Zanimljivosti:
Anđelina Džoli je odabrala Lanu Del Rej da peva "Once Upon a Dream". Ona nije koristila dublerku. Posle snimanja, Anđelina je zadržala jedan par rogova koje je nosila. Neki od rogova su bili toliko teški da ju je posle snimanja boleo vrat. Ovo je njena prva uloga posle četiri godine. Grdanina magija menja boju u zavisnosti da li je dobra (zlatna) ili loša (zelena).

Naj scena:

Buđenje bez krila.

Moja ocena: 7/10

House on Haunted Hill (1959)

Kod nas nazvan: Kuća Na Ukletom Brdu
Žanr: Horor | Misterija
Režija: William Castle
Glumci: Vincent Price, Carol Ohmart, Richard Long...

Priča:
Milioner nudi deset hiljada dolara ljudima koji pristaju da budu zaključani u velikoj, sablasnoj kući tokom cele noći sa njim i njegovom suprugom.

Moj osvrt:
Prvo pitanje koje postaviš u ovoj situaciji naravno je ko bi zapravo želeo da provede celu noć u tzv. ukletoj kući. Povucimo ručnu pre dizanja buke - uklete kuće ne postoje. Film ide na čistu ljudsku ljubav, potrebu i pohlepu za novcem. Zar 10.000 dolara nisu primamljivi i prilično laka zarada ako je sve što treba provesti noć u nekoj tamo kući na lošem glasu. Ok, možda to ne bi uradili svi ili čak većina ali uvek imamo ljude kojima je očajnički potreban novac. E to su igrači tj. učesnici u igri koja se odvija u "ukletoj kući". Ta njihova potreba za novcem i jeste karta na koju film igra. Ako čovek žudi za nečim, time je lako manipulisati njim. 

Kako onda uneti paniku u ovakvu grupu? Kao što rekosmo, ne postoje duhovi, čudovišta ili šta već. Gledali smo mnogo filmova koji pokazuju kako nekom u glavu ubaciti ideju. Recimo ubacivanje ideje kroz san smo videli u Inception. Drugi način je npr. ako nekom ubaciš ideju o sopstvenoj veličini koju bi dosegao na određeni način, navešćeš ga da uradi ono što želiš. Ovde je to jednostavno. Dovoljan je jedan paničar, dovoljne su priče i legende o kući u kojoj odsedaju. Pazite, od realne priče se lako rasprede legenda. Mnoge legende koje danas kruže su zapravo realne priče kojim je svako dodavao po nešto. To podgreje ljudima maštu. Ako im potom date malo opipljivih stvari sa kojima mogu da povežu takvu priču, tu već imamo začetak straha. 

Obično je loše kada vas film šeta između realnosti i fantastike. Ili ubiješ potencijalni sablasni horor nečim realnim ili se nekom fantazijom ubije realna priča. Kuća na ukletom brdu je odličan primer kako to možeš da radiš. Od prvog momenta pa do samog kraja non stop se otvara pitanje da li je nešto nameštaljka ili je realno. Jeste da je ovo stariji film, ali postoje scene koje su vrhunski jezive. Nije lako zastrašiti ljude nečim ovako starim ali ovom filmu to i te kako uspeva. Naj Scena je upravo esencija onog što bi trebalo da čine kada žele nekog da preplaše. Ne treba tu mudrosti, samo malo dobre atmosfere i element oko kog gradiš jezu. 

Kada su u pitanju horori sa ukletim kućama, stari Haunting ne bi smeli da propustite. Meni se taj klasik nije dojmio. Doduše davno sam ga gledao, možda bih sada imao nešto drugačije mišljenje ali opet, nikako mi se nije svidela činjenica da čujemo misli glavnog lika. To mi je u potpunosti ubijalo sav horor. Ono što želim da kažem je da ovo zapravo nije film o sablasnoj kući koja proganja posetioce već imamo pametan film koji predstavlja, ako smem reći, partiju šaha sa ljudskim figurama. To je već ozbiljnija tema od običnog prestravljivanja publike. Da bi naterao ljude da igraju kako ti sviraš, treba ti sredstvo manipulacije. Vratimo se na onu priču sa početka. Tu imamo novac kao sredstvo koje okuplja ljude. Nije li novac upravo nešto čime možeš da upravljaš ljudima? 

Kada već praviš igru, treba ti taktika za dolazak do konačnog cilja. Moraš da znaš čime raspolažeš, moraš da znaš šta je cilj protivnika i moraš da mu znaš mane i vrline. Na sve to ovde imamo ljude kao nekog kime moraš da upravljaš u svojoj igri. U šahu svaka figura ima svoj zadatak ali svaka je drugačije snage i sposobnosti. Zato sam i pomenuo partiju šaha sa ljudskim figurama. Kao i u šahu, i ovde detalji odlučuju i procena karaktera igrača je od presudnog značaja. Zbog toga je ovaj film zanimljiv jer imamo mini preokrete (koji nisu tu sami zbog sebe već su logični i smisleni), imamo neočekivane poteze, žrtvovanja, diverzije itd. Ulog nije zabava, ulog nije nebitan - ulog je život. 

Kako da ljudi ne posumnjaju da manipulišeš njima? Daš im lažnu sliku o njihovoj veličini i pružiš im sigurnost. Ideja da učesnicima igre organizator ponudi oružje je zapravo to - lažna slika sigurnosti. Odluka da su slobodni u kretnji kućom je isto to. U principu niko nije ograničen dodatnim pravilima osim onim da ne sme napustiti kuću. Tako se stiče lažni osećaj sigurnosti. Imamo sigurnost, ali kako da razdvojimo likove da ne budu isti. Isti likovi će imati iste ciljeve i isti način razmišljanja. Zbog toga će se teško ukomponovati. Pre će biti opasnost jedni za druge. Rešenje je jednostavno - uklopili su grupu tako da svako u njoj ima svoju ulogu. Ako ste jedini doktor u grupi kada je doktor potreban, ako ste jedini snagator u momentima kada je snaga potrebna, ako ste jedini poznavalac materije koja je aktuelna, imate svoj momenat i imate sliku o sopstvenoj bitnosti. Eto rešenja i eto pokazatelja koliko je ovo pametno napravljen film. 

Na kraju, ne bi bilo fer ne pomenuti glavni razlog zbog kog sam film pogledao a to je Vinsent Prajs. Ne znam koliko je sam uspeo da ga približim nekim od vas koji ga nisu otkrili. Iskreno, verovatno bih ga i ja otkrio mnogo kasnije da nije bilo Davora i njegovog bloga o horor filmovima. Žao mi je što nemamo više tako neku ikonu horora, barem u nagoveštaju. Ne da nemamo te majstore horora, nemamo skoro ni likove koji postanu ikone u jednoj jedinoj ulozi. Poslednja takva uloga je pripala Tobinu Belu u Saw. Sve ostalo je smejurija. Doduše, da bi napravio ikonu ovog žanra, moraš smisliti dobru priču a nje obično manjka u današnjim hororima. No, da ne dužim više. Kuća na Ukletom Brdu je film kojem vredi posvetiti pažnju a ako ste iskreni ljubitelj žanra, uživaćete u njemu.

Zanimljivosti:
Hičkok je izjavio kako je ovaj film bio jedan od motiva za njegov Psiho. Film je blago zasnovan na romanu Agate Kristi, Deset Malih Crnaca/Indijanaca.

Naj scena:

Susret

Moja ocena: 7/10

Trick 'r Treat (2007)

Kod nas nazvan: Najstrašnija Noć
Žanr: Komedija | Horor
Režija: Michael Dougherty
Glumci: Anna Paquin, Brian Cox, Dylan Baker

Priča:
Četiri isprepletane priče se dešavaju za Noć Veštica: Obični direktor škole vodi tajni život serijskog ubice; devica sa koledža sreće pravog momka; grupa tinejdžera izvodi grubu šalu; žena koja ne podnosi Noć Veštica mora da se nosi sa svojim suprugom koji je opsednut istom.

Moj osvrt:
Trick 'r Treat (u daljem tekstu TrT) ne bih smatrao naročito kvalitetnim hororom. On zapravo i ne funkcioniše kao film sa horor pričom. Ali zašto ga smatram dobrim? Zato što je ovo savršena parodija na horor filmove današnjice kao i odličan pokazatelj kako se šablonske gluposti mogu popraviti. Nema ovaj film u sebi ništa originalno osim sprdnje sa već viđenim stvarima koje idu na živce. Ali ima tu još jedna stvar a to je igrarija sa sentimentalnošću ljudi koji vole klasičan horor. Videćemo ovde elemente koje volimo u ovom posebnom žanru. 

I odmah i vidimo ono što volimo u hororu. Klasična slasher scena u kojoj ne vidimo ubicu ali vidimo mnogo krvi. Podsetimo se velikih slešera. Halloween počinje tako što vidimo ubistvo pa teko onda ubicu. Scream (koji i dalje ne mogu da svarim kao dobar film mada sam obećao da ću mu dati drugu šansu) ima lika koji je pod maskom ceo film. Manje više, svi slešeri i danas idu na kartu skrivanja ubice do samog kraja. Krvopljus se podrazumeva, preteća muzika takođe. Sve tu imamo kao odličan uvod u horor film. 

Ako vam kažem da se setite šta je sve loše polazilo za rukom glavnim likovima u hororima, šta mi možete reći? Nešto obore, nešto dokače dok se šunjaju, zazvoni im telefon u nezgodnom momentu i sve te gomile gluposti koje se neprestano ponavljaju. TrT se odlično sprda sa svim tim. Budimo realni, takve scene su potpuno bespotrebne i samo umeju da iznerviraju. TrT ih izvrće ruglu i kreira nekoliko urnebesnih "polaženja po zlu". 

90% slashera za priču imaju šalu koja polazi po zlu i onda x godina kasnije nam se servira neka osveta. Eh, taj greh iz mladosti. Elem, u velikom broju slučajeva mi nikada ne vidimo zašto se toliko dugo čekalo na osvetu. TrT nam servira šalu koju potkrepljuju nekom legendom. Op op, legendom. Još jedna stvar koja obogaćuje horor filmove. Priča iz prošlosti, koja u prkos tome što je sablasna, samo što se nije ostvarila. Tako da šala potkrepljena tom legendom kreće po zlu i imamo instant osvetu kao i buđenje starih duhova. Lud bonus i odlično usnimljene atmosferične scene. 

Šta nas nervira u hororima? Šablonski likovi. Znate ono, imamo nevinašce od devojke koja će da preživi. Uvek je to tako. One koje pokažu poprsje i/ili lako se daju, ne dočekaju kraj filma. Zaista, kada malo bolje razmislim, pokazivanje grudi uvek bude fatalno. Nerviraju vas oni tinejdžeri koji se beče, prevrću očima itd. Ima ih i ovde. Fazon je u tome što sve te šablonjare TrT kasapi iz sve snage. U životu ostaju samo oni koji su drugačiji. Još jedan šamar šablonskim filmovima. 

TrT-u zapravo ne manjka ničega. Sve je tu - i vampiri i vukodlaci i raznorazna čuda. Dok se ovde vampirizam svodi na fetiš i masku (dok filmski vampiri kao masku koriste normalan izgled), vukodlaci su baš ono što treba da predstavljaju - transformacija. Transformacija u hororima je retko debilna stvar. Šonja izraste u heroja, hejter i negativac se najpre žrtvuje za ekipu itd. Transformacija koju vidimo u TrT-u je majstorska i to ne samo simbolično već i vizuelno. I znate šta, za mene su tu neke scene bile dobar, neočekivan obrt. 

E, tu smo. Mislim nismo došli do nekog glavnog momenta u filmu već smo došli do mrskih mi obrta. To su stvari koje propisno upropaste film. Pominjao sam više puta Uspon Mračnog Viteza gde obrt nije služio ničemu a upropastio je film. Gone Girl velikim obrtom prelazi iz drame u cirkus za dečurliju. Ali je danas izgleda teško napraviti film bez obrta. Realno, film zasnivaš na obrtu - ne treba ti sadržaj. Film će biti smejurija ali će iznenaditi mnoge pa će se mase oduševljavati. TrT konstantno forsira obrte a oni su neretko iznenađenja a obavezno su blesavi iz sve snage. Neki od njih su me slatko nasmejali, neki od njih su mi baš legli (poput npr. Naj Scene). 

Uprkos tome što se sprda sa većinom horora, TrT dobrim stvarima odaje priznanje mnogim od klasika. Nećete ovde videti ni jedan originalni horor element ali ćete videti mnogo lepih koji će vas podsetiti na omiljene filmove iz žanra. Sa druge strane, TrT odaje poštovanje Noći Veštica kao tradiciji i događaju koji je toliko inspirisao horor žanr. I to je to. TrT je fina sprdnja sa šablonima horor filmova. On je i u isto vreme posveta onom dobrom u hororu, kritika onom što ne valja ali i pokazatelj kako bi neke stvari trebalo staviti u službu priče. Kao film, nije ovo epohalno. Kao posveta, kritika i sprdnja - ovo je prilično zabavno.

Zanimljivosti:
Najveći broj bundeva je napravljen od pene ili keramike. Na setu su se šalili da ni jedna bundeva nije stradala tokom snimanja. S obzirom da je film sniman kasno po noći, ulogu dece su tumačili veoma niski ljudi. TrT je zasnovan na kratkom filmu  Season's Greetings (1996). Izgled lika kojeg tumači Brajan Koks je zasnovan na režsieru čuvenih Halloween i The Thing, Džonu Karpenteru.

Naj scena:

Transformacija

Moja ocena: 7/10

Guardians of the Galaxy (2014)

Kod nas nazvan: Čuvari Galaksije
Žanr: Akcija | Avantura | Naučna Fantastika
Režija: James Gunn
Glumci: Chris Pratt, Vin Diesel, Bradley Cooper...

Priča:
Grupa intergalaktičkih kriminalaca je prisiljena da radi zajedno kako bi sprečila zastrašujućeg ratnika u njegovoj nameri da zavlada univerzumom.

Moj osvrt:
Kada su stripovi u pitanju, nekako sam zbog ljubavi iz mladosti ostao veran Bonelliju i njegovim herojima. Marvel i DC nisam imao priliku čitati tako da nisam nikada poredio te filmove sa stripovima po kojima su rađeni. Možda neki od njih verno prate strip a ne sviđaju mi se naročito (vazda prehvaljeni X-Men filmovi) tako da je možda i bolje što ih nisam do sada čitao. Elem, čemu ovako veliki uvod. Kada sam gledao prethodne DC/Marvel filmove nisam video uticaj stripa u vizuelnom smislu. Ovde mi se čini da su uspeli dosegnuti taj nivo. U stripovima svam voleo način na koji su crtane akcione sekvence. Filmovi se retko sete da upotrebe neko pozicioniranje kamere koje će podsećati na strip. Pazite, stripovi umeju da predstave okolinu sa vrlo malo detalja a da ona izgleda spektakularno. Čini mi se da filmovi daju previše detalja na sve strane ali da ono glavno gubi draž. Guardiani su mi povremeno delovali kao nešto što preslikava scene iz stripa. Sa druge strane, neki detalji su i ovde spektakularni. Ruševine sa početka su mi baš atmosferične i izgledaju dobro. Ne hvalim tehnički kvalitet efekata koliko način na koji je taj vizuelni deo osmišljen. 

Kada sam gledao najavu za film, nisam baš imao neki pozitivan stav. Kečer Bautista, rakun koji priča, drvo koje se kreće i govori, zeleno devojče - nije to puno obećavalo. Generalno, nije to ispalo loše ali imam problem sa hemijom između likova. Ovo je užasavajuće sklepan tim. Bolje da su potrošili više vremena na svakog od likova i sastavili ih na kraju kako treba umesto što su ih sklepali jedne uz druge. Ovako imamo čoveka koji je donekle duhovit, drvo koje zna da kaže "I Am Groot", devojku koja je Zelena, kečera koji je zaludno brdo. Preslabo. Čak i Američki Predsednik od Kapetana Amerike ima više karakteristika od ovoga. Način na koji su sastavili tim i nije loš. Odabrati neki sukob pun frke da vežeš likove je ok ali sve posle toga je užasno neubedljivo. Tako da ovde nema ni H od hemije. Neku povezanost imaju Grut i Roket (rakun) ali oni i jesu tandem. Sve ostalo je labavo i nezanimljivo. Što je najgore, fazoni i nisu naročito loši ali opet, zbog nedostatka hemije i karakterizacije nemaju onaj efekat kakav bi trebali imati. 

Neprestana akcija može da bude ok ali moraš da joj daš još neku dimenziju. U Taken je to tenzija, strah i iščekivanje. U trećem nastavku Die Hard su to igre i igrice, mali obrti i rešavanje zadataka. To su dva primera kako se to radi. Kao očajan primer imamo drugog Hobita gde kada akcija krene, samo akciju imamo i to je toliko dosadno da mi se u bioskopu prispavalo. Guardiansi to rešavaju na odličan način koristeći humor. To izgleda odlično jer niste sigurni da li gledamo komičnu scenu začinjenu akcijom ili akciju koju povremeno oplemeni humor. Nije uvek taj humor efikasan. Neretko su to fore za dečicu ali opet unesu malo promene u scenu koja bi bila teški smor da je totalna akcija bez ičeg drugog. Taj humor je u ovim akcionim scenama uglavnom dobar a desi se i neki urnebesan fazon. No, da je hemija između likova bila bolja, da nisu tek tako sklepani, humor bi bio značajno uspešniji i imali bi na čemu da ga baziraju. 

Problem koji sam imao sa ovim filmom je taj da je on pravljen da bude mega zabavan a zapravo je leglo patetike. Ne postoji ni jedan drugi normalan motiv za uraditi nešto ili se vezati za nekog osim tog. Scena koja otvara film je užasavajuće patetična. Ok, nemam problem ako će iz te scene da se  izleže neki Tiranosaurus Rex koji će da oždere ovaj film od kvaliteta ali i ta scena kao i sve ostale služe kao podloga za nov sloj patetike. Kao mrzimo se pa kao shvatim da si dobar pa ću onda da te nazivam prijateljem i žrtvovaću se za tebe. Ponavljam, svaki bogovetni postupak herojstva u filmu je zasnovan na brdu patetike. A opet, svi ostali motivi koji nisu herojski nemaju nikakav temelj. Zlikovac hoće da uništi grad eto tako, ova hoće da ga izda eto tako itd. Malo stvari ovde ima neku potporu. 

Velike pohvale na račun filma idu tome što je uprkos zavidnom trajanju, on prilično pitak. Brzo proleti vreme uz njega. Iako nemamo naročito dobre likove, iako nemamo neku jaku priču, dinamika filma je odlična. Kombinacija akcije i humora iznese dugu scenu bez problema. Dijaloge preživimo jer brdo nebitnih stvari i patetike opet preseku nekim humorom tako da nema velikih zastoja. Neretko su scene i vizuelno bogate tako da i slatkiš za oči može da premosti eventualnu dosadu. Tako da su Guardiansi jedan ok filmić za ubijanje vremena. Za nešto više od toga, suviše je ovo plitko.

Zanimljivosti:
Kada je Dejv Bautista dobio ulogu, plakao je od sreće. Odmah potom je upisao dodatne časove glume. Vin Dizel je snimio preko 1000 varijanti rečenice "I Am Groot" na Ruskom, Mandarinskom, Španskom, Portugalskom, Nemačkom i Francuskom kako bi mogli da koriste njegov glas u sinhronizacijama širom sveta. Tokom snimanja scena tuče, Saldana i Prat su nosili zaštitnike kako bi mogli zaista da udaraju jedno drugo. Prat je jednom zaboravio da stavi zaštitnike i umalo je zaradio slomljeno rebro. Kada Star Lord pokaže srednji prst, to je improvizacija Kris Prata. Iron Man se trebao pojaviti u ovom filmu ali je Dauni Džunior još bio nesiguran da li će u budućnosti glumiti tog superheroja pa su odustali od ideje. 

Kris Prat je imao intenzivne treninge i za pola godine je izgubio oko 30kg za potrebe uloge. Nanošenje maske na Bautistu je trajalo oko 5 sati a skidanje oko sat i po. Kris Prat je izjavio kako je Bautista svo to vreme, bez ikakvih problema, stajao mirno. Kako bi imao osećaj Grutove visine, Vin Dizel je svoje rečenice čitao stojeći na štulama. Kako bi se pripremila za ulogu Nebule, Karen Gilan je obrijala glavu. Na nekoliko jezika Groot znači "veliki". Nikol Perlman, jedan od scenarista, prva je žena koja je učestvovala u pisanju scenarija za Marvelove filmove. Prvi strip Guardiansa je izašao istog datuma kada je rođen Dejv Bautista.

Naj scena:

Rasplet plana sa veštačkom nogom

Moja ocena: 6/10

Whiplash (2014)

Kod nas nazvan: Ritam Ludila
Žanr: Drama | Muzički
Režija: Damien Chazelle
Glumci:Miles Teller, J.K. Simmons, Melissa Benoist...

Priča:
Talentovani, mladi bubnjar, u školi postaje član elitne grupe muzičara. Njegovi snovi o veličini su vođeni mentorom kojeg ništa ne zaustavlja na putu ostvarivanja punog potencijala grupe koju vodi.

Moj osvrt:
Odmah dve velike istine o Whiplash-u. Ovo je zanimljiv film bogat sjajnom muzikom. Druga velika istina, ovo je opasna prevara od filma jer nema toliko veze sa muzikom koliko se prodaje da ima. Malo kontradiktorno ali šta da se radi. Kad nepismeni mogu da pišu, kad nemaštoviti mogu da budu scenaristi, kad tupavi mogu da režiraju, zašto ne bi mogli da stvore muzički film bez i najmanjeg osećaja za muziku. Evo još jednog polupristojnog ostvarenja koji spada u one "nove velikane". Ljudi, pooštrite malo kriterijume. Sve dok ovakve polufilmove prihvatamo kao velike, nećemo ni dobiti ništa bolje. 

Elem, imamo "talentovanog" klinju i imamo mentora. Klinji je čast što je uleteo u grupu koju vodi ovaj stari majstor. To je ok. Ali način na koji se taj lik odnosi prema svom orkestru i kako oni reaguju na njega, to je preterivanje u svom najbesmislenijem svetlu. Ok, nemam ništa protiv da nam serviraš čudaka, ludaka, strogog i zaluđenog za muziku ali hej, ovo nema veze sa muzikom. Niko iz orkestra ne sme da ga pogleda u oči. Zašto? Svi ustaju kao u vojsci kad on uđe. Zašto? Vređa ih iz sve sange i fizički napda. Čemu to služi? Ne pričajte mi da je ovaj lik strog i da zbog toga ovo radi. Ovo je gluparija iz prostog razloga što nema blage veze sa muzikom. Vojničkim ponašanjem i negledanjem u oči, vređanjem i napadanjem ćeš napraviti prave muzičare? Može, al juče. Išli su donekle u pravom smeru kada su krenuli da predstavljaju perfekcionizam ovog ludaka, ali preterali su opasno i otišlo je predaleko. 

Prvo, predstave nam da je čast biti član njegovog orkestra, pa nam daju takvu budalu da ne vidiš ko bi normalan svirao za njega. Želiš da budeš veliki i hoćeš da se pridružiš njegovoj grupi. To bi bilo ok da je on ime koje želi da vas proda kao dobrog muzičara i da napravi nešto od vas. Ali jasno je kao dan da ovaj čova ne gotivi nikog osim sebe, da je sam sebi bitan i da je svaka njegova pozitivna rečenica u fazonu "ja pa ja". Ovakav, on ne može da napravi velikog muzičara jer mu ne bi dozvolio da bude takav. Svima drugima se obraća vređanjem. A da, tako ćeš najlakše napraviti dobrog muzičara, što ćeš ga do koske uvrediti. To će kao motivisati muzičara da ode i vežba kao lud? Neće da može, a u to ću vas ubediti kasnije. 

Talentovano momče vodi razgovor sa porodicom o svom učećšu u bendu i oni to prihvataju tek tako dok su oduševljeni time što neki drugi momčić iz porodice igra (američki) fudbal. Time nam govore najveću svetsku istinu, svi na svetu znaju ko je npr. Malkolm Smit (googlaj ako ne pratiš američki fudbal) a tek su retki čuli za npr. Hendriksa, Luisa Armstronga, Ringa Stara i tek tamo neke muzičke anonimuse. Zaista? Iz koje pećine su izašli ovi scenaristi i režiser? I ovako praviš neku dramu a zapravo dokazuješ kolike kretene gledamo na platnu i koliko veze nemaju ni scenaristi ni režiser sa temom koju obrađuju. Praviš film o muzici a muziku stavljaš ispod sporta koji čak nije ni širom sveta popularan. 

Elem, klinja dobija šansu i nadmaši konkurenciju pa sve bude bajno i sjajno dok on sam ne dobije konkurenciju. To je već ok. Umesto ekstremnog vređanja, konkurencijom i treba da podigneš motiv nekom da bude bolji. No, tu se naš klinja pokazuje kao derište. Neko će reći "odlučan je da uspe". Ja ću reći "odlučnost se pokazuje radom a ne ljubomornim laprdanjem". Zapravo taj ceo njegov san o veličini je užasno pogrešan. I to je opasan promašaj u filmu. Klinja sve, od prvog do poslednjeg momenta radi pogrešno. Ali hej, ne bi to bio problem da nam ga ne prodaju kao mega talenta. Ali hej, ni to ne bi bio užasan problem da nam profesora ne prodaju kao muzičkog maga a ni on nema veze sa tim kako stvoriti muzičara. Ali hej, kako da nam serviraju besmisleni razvoj u muzičkog terminatora svodeći muziku na fizičku disciplinu? Ne verujete? Mislite da preterujem? Čitajte dalje. 

Konstantnim vređanjima, zamenama u orkestru, obezvređivanjem svega što orkestar uradi, profa pokazuje svima da su zamenjivi. Jasan pokazatelj ko je jedini bitan u celoj priči - on sam. Kako da se iko pokaže velikim ako mu ne daš dovoljno prostora da uspe i da se pokaže. Naravno nikako. Čova samo menja likove a ti likovi dolaze kod njega da bi bili veliki. Ima li to ikakve logike? Naravno da nema. I kako nam onda film prodaje priču o nekom ko treba da bude veliki muzičar, o putu nekog ko treba da bude veliki muzičar? Ne prodaje, jer onaj ko je radio film, ne zna ni najmanju trunku o muzici osim da ona odlično zvuči. 

Klinja je posebna priča. Njegovi ispadi ljubomore, bolesna želja za uspehom i posvećenost celoj priči donose set opasno idiotskih scena prepunih preterivanja. Mislim čova kao hoće da se 100% posveti muzici i neće da ima devojku. O da majstore. Baš su veliki muzičari bili poznati po tome što su užasno asocijalni. Da li su ljudi koji su pisali ovaj scenario proučili život više od jednog muzičara? Ok, jasno mi je da treba da vežbaš, da treba da se odrekneš nekih stvari, ali ovo ide u krajnost. Što je najgore, ne vidim razlog za odricanje jer ne vidim nekog ko zapravo zna šta treba da radi. Ne vidim vežbu muzičara već vidim istog onog Rokija koji trči niz stepenice. Klinja nije na putu da postane dobar muzičar, to je jasno. Kako? Rećiću vam. 

Hajde sad ovako. Po čemu su poznati veliki muzičari? Po svom stilu. Kada čujete svog omiljenog muzičara, ne treba vam više od par nota da preopoznate ko svira. Čoveče, garantujem da znam na par nota skontati više od dvadeset gitarista a nisam muzički obrazovan. Fazon je što svako od njih ima neki svoj potpis, neki svoj stil, nešto što ga izdvaja od mase. Dakle odgovor je u jedinstvenosti. Šta vidimo u Whiplash? Muzika ovde nije jedinstvenost, ovde je to umetnost kopiranja. Oooo da. Načeli smo tek glavne probleme u filmu. Prvo, sumanuti profesor ne daje nikom da pokaže da zna išta više osim da do savršenstva kopira određenu melodiju. Gde je u tome umetnost. Ok, odlična je to kopija, sve to savršeno zvuči ali je besmisleno u smislu stvaranja jedinstvenog, velikog muzičara. Zašto bih slušao nekog ko savršeno kopira Točka ako mogu da slušam samog Točka. Ovde momče sluša note da bi ih ponavljao do perfekcije. Ma daj. Kopiraš samo u početku, dok se tražiš. Da bi bio iole ozbiljan muzičar, dodaj svemu tome nešto svoje. Dakle ovaj momak nije talenat, on je vrhunski plagijator. 

Rekoh da ovo nema veze sa muzikom. Naravno da nema. Osim ako muziku ne smatrate za sportsku disciplinu. Imamo besmislenu scenu u kojoj profa traži ko je najbrži bubnjar. I tu tri momka bubnjaju do krvi. Kad gledamo klinju kako vežba, radi to isto. Koliko ovo nema veze sa muzikom to je neverovatno. Sad ću da odem da izbacim Larsa iz Metalike jer tučem tri puta brže od njega. Da da, ne ide se ovde na sluh i zvuk braćo i sestre, već na fiziku, na trening. Tako da ne gledamo bubnjara koji treba da pogodi ritam već gledamo udarača koji bi dobro došao za trešenje tepiha. Da li je Hendriks veliki zato što je znao brzo da svira, što su njegove note zvučale savršeno precizno? Jes' malo sutra. Čovek je svirao i na raštimovanoj gitari. Onaj ko je pisao ovo nema veze sa muzikom jer ju je sveo na sportsku disciplinu, na udarače i one koji kopiraju. Ja tu ne vidim muziku, ja tu ne vidim veličinu u najavi. Dakle ovaj klinja nije muzički talenat, on je vrhunski udarač. 

Ako hoćeš da postaneš veliki muzičar, moraćeš da sarađuješ sa bendom. To znači da si, koliko god iskakao i solirao, ti timski igrač. Ovaj momak ne svira ni sa kim. Sam udara u svojoj sobi do iznemoglosti. Ne vidimo da prihvata ritam ostalih, ne vidimo da vežba sa nekim bendom, već on tuče za sebe. U prelošoj završnici u kojoj kao treba da se dokaže i nadmaši mentora, prosto potire učinak celog benda. Ako kažem da je najbolja stvar u filmu muzika koju čujemo, ovo solo udaranje dođe kao besmislica prve vrste. To mi ne dokazuje da je ovaj momak sjajni muzičar. Pokazuje da je derište koje treba šutnuti iz benda. I najgore od svega, umesto da imamo fokus na bend koji svoj posao radi odlično, mi gledamo duel ludaka i derišta. Sa bendom se izvodi i Whiplash i Caravan i to zvuči perfekcija. Ovo soliarnje i duel su silovanje. Sam, tuci u svoja četiri zida a ti ludače diriguj pod tušem. Pustite muzičare da rade ono što znaju.

Ali moram pomenuti i tri opasno dobre stvari. Kada bubnja kako treba, ovaj momak bubnja odlično. Majls Teler zaslužuje da bude pomenut. U zanimljivostima možete pronaći da on svira bubanj od svoje petnaeste godine i da je svo bubnjanje u filmu izveo sam. Ubedljivo najveći kvalitet prikazuje J.K. Simons. Gledao sam ga u dosta uloga i uvek je glumio nekog usputnog, nekog totalno sporednog. Prilično mi je smetalo što čoveku nikada nisu dali prostor. E sada je dobio prostor i pokazao da je majstor. Po meni, apsolutno zaslužen oskar za sporednu ulogu. Prvo sam gledao Birdmana pa Whiplash i pitao sam se kako je Nortonu izmakao oskar. Sada sam dobio potpuno zadovoljavajući odgovor. 

Umetnost kopiranja, brzina udaranja u bubanj, apsolutno soliranje i vi mi recite da gledamo film o usponu muzičara. Čini mi se, i kad se moglo raditi o muzici, film je prodavao gomilu preterivanja i gluparija i menjao je fokus sa muzike na nebitne stvari. Previše je tu akcentovanja profinog ludila i histerisanju balavca. To je ubilo sve što je muzika trebala doneti. Da ne pominjem usputne gluposti poput one rasprave u porodici i gomile slučajnosti koje otežavaju situaciju itd. Nekako je ovo prepuno preterivanja, pravljeno kao drama za one koji ne vole pravu dramu već emotivne, polupatetične bombice koje maskiraju da ispod nema naročito jakog sadržaja. No, muzika, kad nije brzo udaranje, odlično zvuči. Majls u njima bubnja odlično. Simons je pokazao odličnu glumu. Whiplash i Caravan zaista prijaju uhu. Nema ovde veličine. Ovo je samo film o muzici koji su pravili ljudi koji se u nju ne razumeju, drama koju su pravili ljudi koji misle da je najveća drama u sapunjarama i to je to. To je Whiplash.

Zanimljivosti:
Kada su snimane scene vežbanja (udaranja) režiser nije želeo da ih prekida dok se Majls Teler ne umori. J.K. Simons je slomio dva rebra u sceni tuče. On je ponovo pohađao časove klavira kako bi se pripremio za ulogu. Film je sniman 24 dana. Majls Teler svira bubnjeve od 15te godine. On i Simons su se dogovorili da u sceni šamaranja, šamari budu stvarni. Svo Endruovo bubnjanje je odradio sam Majls Teler. Endru se pojavljuje u svakoj sceni.

Naj scena:

Caravan - samo zbog muzike.

Moja ocena: 6/10