Nóz w wodzie (1962)

Alternativni naziv: Knife in the Water
Kod nas nazvan: Nož u Vodi
Žanr: Drama
Režija: Roman Polanski
Glumci: Leon Niemczyk, Jolanta Umecka, Zygmunt Malanowicz

Priča:
Na putu na jedrenje, muž u godinama i njegova supruga, iz potpuno čudnih razloga, pozivaju mladog stopera da im se pridruži.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, pred vama je rani, tačnije prvi Polanski. Većina vas zna da mi je on uz Kjubrika i Hičkoka omiljeni režiser. Ovaj film se razlikuje od svih njegovih koje sam do sada gledao. Prvo, ne očekujte ovde neku bolesno dobru priču, neku zanimljivu radnju, dopadljive likove - nema ovde ništa od toga. Ovaj film je stoprocentna psihologija, kritika dvoličnosti i opomena da ne možemo sakriti niti potreti ono što smo bili. 

Na početku vidimo bračni par koji se vozi i vidimo kako žena prepušta volan suprugu iznervirana njegovim zvocanjem. Tu već vidimo karakter ovog čoveka. Na to dodajte da na put vodi mladog stopera kako bi pokazivao svoju suporiornost i eto vam teme koja može samo da vas nervira. Ali onda se setite da je ovo radio Polanski i počnete da verujete da će to da valja. 

Nema ovde mudrovanja oko toga zašto moramo da pokažemo superiornost, zašto volimo da pokažemo drugima da su ispod nas. To je nešto što je deo svakodnevice. Čak i budale nađu pobedu u nečemu. Sećam se da sam čitao neki tekst o Hokingu na sajtu B92. Neki bistar momak je ostavio komentar: "Bolje bi ti bilo da ćutiš, ti nisi verovao u Higsov Bozon". I eto vam primer klasične budale. Bravo majstore, neka si ti rekao neukom Hokingu. Ljudi čak i takve stvari vide kao svoju pobedu. Ok, nije sporno da je neko pametniji od vas ili ste vi pametniji od nekog. Nije sporno da ste brži, viši, jači, bogatiji, uspešniji od nekog. Fazon je u tome što ljudi suviše gledaju sadašnji momenat. Time zanemaruju put koji su prešli i ono što ih čeka. 

Pogledajmo ova dva muškarca sada. Na sceni je klasično merenje alatki. Neverovatno je kako se nikada ne manemo toga. Nije sporno, pažnja prija, divljenje prija. Zašto radimo nego da bi uspeli i da bi bili priznati od strane drugih. Ali mi se čini da smo bolesni u cilju da dobijemo pažnju. Umesto da pokažemo da smo relevantni u nečemu bitnom, mi odlazimo u krajnost. Još gora stvar je ako želimo da pokažemo da smo bolji od nekog ko je priznat. Poput gorepomenute budale, naći ćemo najdebilnije poređenje u kojem ćemo biti u pravu. Kada pričam o ovim duelima, ne govorim o ženama jer one u ovoj priči imaju potpuno drugu ulogu. A i na to, teško da ovakva nadmetanja piju vodu za naše drage dame, one su ipak mnogo veća misterija. Ovde baš govorim o nama muškarcima i našoj sklonosti ka kurčenju. 

Recimo da ste majstor u svom poslu. Uspešni ste i priznati. Naravno, od toga imate veliku korist. Zašto se onda prepucavati sa nekim. Kakva je korist od poređenja sa nekim ko je ispod vas. To su nebitne, beskorisne pobede. Zašto se ne porediti sa nekim ko je iznad vas. Takvog morate da jurite i tada neminovno postajete još bolji. Zašto je sklonost ka tim mizernim pobedama velika i zašto su nam te pobede bitne. Recimo da ste pokazali nekom koliko ste iznad njega. Recimo da ste to u radili u vašem društvu i da se vaše društvo oduševilo time. Ako vam to pričinjava zadovoljstvo, zamislite da vas sa strane u tom momentu gleda neko ko je mnogo veći majstor od vas. Nije li vas sramota? Barem malo?

Hajde da se sada ubacimo u kožu ovog momka koji putuje sa bogatim intelektualcem i njegovom prelepom ženom. On je taj koji iz sve snage pokušava da se dokaže, da pokaže da može da uradi bilo šta što radi ovaj gospodin. Pazite, Polanski nije veliki tek tako. Ovaj film je jedna od stepenica ka visinama besmrtnih. Intelektualac jeste zaista sposoban, jeste ljigav, ali ne možemo reći da nije pametan. Kakav je mladić? Kao i svi momci - eksplozivan, impulsivan, željan dokazivanja, ali nije kao prosečan balvan koji će da proziva spisateljske sposobnosti Dobrice Ćosića bez da je pročitao barem jednu njegovu knjigu. Ovaj mladić želi da pokaže da može da radi sve što radi i gospodin u čijem je društvu, pa čak i bolje. Naravno da on to ne može. Mislite li da je u tome fazon? Naravno da nije. Fazon je u tome što on daje sve od sebe da uspe i što veruje da može. To je put ka uspehu. 

No, ovde imamo mnogo više od tih igara i igrica u kojima dva muškarca porede alatke. Postoji jedna stvar u našem društvu koja mi malo ide na nerve. Nekako mi se čini da smo previše dinosauruski sistem. Ok, stari majstori jesu majstori, zato su tu gde su, ali premalo je poverenja u mlade, premalo im se daje šansa. Mislite da grešim? Koliko vas u slučaju kada ide kod zubara ili doktora bira one malo iskusne? Jasno je to, svi želimo najbolju uslugu, svi želimo da budemo u rukama proverenih likova, nije to sporno. Ali i taj ko je sada majstor, nekada je bio juniorčić kome su možda ruke drhtale kada je prvi put radio svoj posao. Dozvolimo ljudima da budu majstori, dozvolimo mladima da pokažu ono što kriju u sebi. Jednostavna scena u kojoj iskusni lik pušta mlađeg da upravlja jahtom je odličan primer toga. Ok, njegove namere su uglavnom loše ali kako da ti neko pokaže da nešto zna ako mu ne dozvoliš. Kako da neko nešto nauči ako ga ne uputiš u to gde greši. 

Šta mislite ko je ključni lik u prepucavanju ova dva čoveka? Naravno žena. Ona je razlog zbog kog se oni prepucavaju. Samo da vas podsetim, ovo je Polanski. Nema šanse da dobijete devojče koje će biti fascinirano pizdarijama ove dvojice. Zašto? Zato što ispod svih tih prepucavanja ona zna ko su. Ona ne traži intelektualca, ne traži vazda sposobnog dasu, ne traži načitanog mudrosera, ne traži nekog ko će da je fascinira svojim sposobnostima već nekog uz koga će da bude, ko će joj pokloniti pažnju i uzdizati njene kvalitete. Ne kontam zašto ljudi poistovećuju ljubav i idolopoklonstvo pa pažnju kupuju stvaranjem slike o sebi. Ok, masa se pali na patetiku, na suze, na jake na rečima, na "Tišina Tamo" itd. Da li želiš da te voli masa ili da te voli osoba? 

Kao što rekoh u Game Over tekstu, sada je momenat da vam dam ključ. Pogledajmo intelektualca koji voli da pokaže koliko je iznad ovog momka. Nije to samo besmisleno iz moralnih razloga. Koliko god da ste bolji od nekog, besmisleno je da se dičite time jer ste u jednom momentu vi već bili taj neko. Bili ste golobradi, usplahireni momak koji želi svetu pokazati da može mnogo više nego što izgleda da može. I sada kada ste postigli nešto veliko, pljunućete na ono što ste bili nesvesni da bez tog zelenog mladića ne biste bili zreo čovek. Ne busajte se superiornošću nad nekim ko ste bili zato što ste i dalje inferiorni naspram onog što možete biti. Zašto mrzite tog starog sebe koji nije znao ili nije imao toliko? Niste vi ništa bolji čovek nego što ste bili, samo ste iskusniji. 

To se upravo vidi na ženi koja drži celu ovu priču. Ona je ta koja voli. E sada, pogledajte ljude koji vas iskreno vole. Voleli su vas i kada ste bili niko, vole vas i sada. Voleli su vašu impulsivnost, poletnost, voleli su vašu želju za dokazivanjem kao što sada vole vaš uspeh, vaše znanje, ono što ste postigli, kao što će vas voleti u vašem eventualnom padu. Ako neko voli i prihvata sve ono što ste bili, što jeste, što ćete biti, ako neko voli sve ono što predstavljate, zašto sami imate problem sa tim?

Zanimljivosti:
Polanski je želeo da tumači ulogu mladića ali je Jirži Bošak, pod čijim je pokroviteljstvom sniman ovaj film, odbio da snimi film sa Romanom u toj ulozi. Prvi poljski film koji je bio nominovan za Oskara za strani film. Inicijalno, Polanski je želeo da napravi krimi film gde bi mladić na kraju filma misteriozno nastradao. Kada su snimane scene na jarbolu, kamerman Jirži Lipman je bio vezan za jarbol ali nije mogao da drži kameru mirnom zbog njene težine. Polanski je bio uzbuđen zbog scene i pitao je Lipmana kako izgleda. Lipman je odgovorio "Jebeno prelepo" i ispustio je kameru u vodu. Kamera nikada nije pronađena. 

Kada je postao popularan u Americi, Polanski je dobio ponudu da napravi rimejk na engleskom jeziku u kom bi se pojavili Spense Trejsi i Elizabet Tejlor. Polanski je to odbio jer, po njegovim rečima, nije želeo da se ponavlja. Ovo je inače bio njegov režiserski debi i jedini film koji je snimio na svom maternjem jeziku. Za scene u automobilu, snimatelji nisu stajali na platformi već su bili vezani za kola. Prvi poljski film u kom postoji scena u kojoj se žena svlači. Glasine kruže da je čamac korišćen u filmu pripadao Hermanu Geringu. Jedan od omiljenih filmova Mika Džegera.

Naj scena:

Priznati ili zaboraviti

Moja ocena: 8/10