Gran Torino (2008)

Žanr: Drama
Režija: Clint Eastwood
Glumci: Clint Eastwood, Bee Vang, Christopher Carley...

Priča:
Džangrizavi ratni veteran pokušava da utiče na novog suseda, mladog Taoa koji je pokušao da ukrade njegov Gran Torino.

Moj osvrt:
Gran Torino, kroz svog glavnog protagnostu, starog, džangrizavog Voltera Kovalskog pokušava da ispriča nekoliko već viđenih priča, pokušava da obradi nekoliko životnih tema a sve to radi na takav način da od prvog momenta moraš da uhvatiš film za ruku i dozvoliš mu da te vodi kroz sve to što si video toliko puta. Gledali smo priče o sukobu generacija, ljudima koji ne vide druge ljude kako treba zbog gomile predrasuda, ljudima kojima je sukob način funkcionsanja i u svim tim pričama mi čekamo preobražaj, otkrovenje koje će promeniti čoveka. Gran Torino to radi mnogo lepše od većine i ima neke finese koje većina filmova sa sličnom tematikom nema. 

Film ima dve mane od kojih je ova koju ću sad da izložim ozbiljna. Ona druga i ne tako. Elem, Kovalski jeste težak čovek ali njegova porodica je sastavljena od samih idiota. Prvo, toliko nepoštovanja od sinova prema ocu mi je užasavajuće. Kada vidimo da su to uspešni ljudi možemo samo još više da pobesnimo. Ne moraš da imaš perfektnu komunikaciju sa ocem ali moraš da poštuješ to što te je podigao, što ti je brisao guzicu dok sam nisi naučio, što te je hranio dok nisi odrastao, što te je napravio čovekom koji si sad. Ne, toga ovde nema i što je najgore prikazano je na način na koji biste očekivali u najgorim sapunicama. Način na koji se iskazuje nepoštovanje je baš nizak. Klint je omanuo tu i u Devojci od Milion Dolara ali o tome neki drugi put. 

Kovalski je podigao zidove ka svima i neretko je nepristupačan i neprijatan bez ikakvog razloga. I to je lik koji bi trebao da nas nervira, zar ne? Stvar je u tome da ga ovde tumači jedini čovek na planeti zemlji koji može da tumači ovakvu ulogu tako da ga voliš u njoj. Klint briljira u svakom momentu filma. Budimo realni. Gomila dijaloga koje vodi sa momkom (Tao) su prepakivanje istih stvari. Ali kad ih Klint iznese na scenu to je urnebesno i spektakularno svaki put. Da je glavnu ulogu tumačio bilo ko drugi, film bi drastično izgubio na kvalitetu. 

Na samom početku film nam kroz priču jednog sveštenika postavlja pitanje šta je život a šta bi trebala biti smrt. Film uspešno daje odgovor na sve to. Ako gledamo kroz Kovalskog, tu imamo rušenje zidova prema drugim ljudima i veliku žrtvu koju podnosi za budućnost. Kroz celu njegovu priču imamo šta život jeste i šta bi mogao biti. Ne serviraju nam samo one lepe stvari. Priča nam prikazuje i promašaje u ovom čoveku ali opet daje neku sliku kako bi stvari trebale ipak izgledati. Ako uzumemo bilo koji segment filma, imamo odgovore na pitanja o tome šta je to život. Svaka emocija nam je doneta na ekran ali se jasno vidi koje su one lepe. Film pravi jasnu razliku između dobrih i loših poteza i pokazuje koliko dobri mogu da zasene sve ono loše.

Film nam jako brzo pokazuje zašto je Kovalski podigao zidove prema svima. Ovde me je Gran Torino podsetio na White Buffalo gde mi gledamo čoveka koji ima veliku težinu na grudima. Kovalski se ovde veoma brzo otkriva. Njegov put ka tom nekom iskupljenju i rušenju pomenutih zidova zavisi od oproštaja ali oproštaja koji mora sam sebi da da. No on ne ide ka tome planski kao što to donekle radi glavni protagonsta priče o Belom Bizonu. Kovalski na taj put izlazi pukom slučajnošću. Iako je on taj koji je nepristupačan, postupcima ipak lako stiže do drugih. U čemu je onda problem? Šta je rešenje? Rešenje je to što su drugi dospeli do njega. Drugi su uspeli da ga dirnu, da u uliju nadu u nešto bolje. Kroz prijateljstvo sa ljudima koje do nedavno nije mogao da smisli Kovalski nesvesno pronalazi put iskupljenja. Kovalski pronalazi mir. 

Kada zidovi padnu, tu vidimo pravog čoveka. Kovalski prestaje da bude namrgođeni kliše i postaje čovek kojeg želiš da upoznaš. Tu film počinje da nas miluje i uljuljkava. Kovalski ostvaruje prijateljstvo sa momkom iz susedstva (i njegovom porodicom) i ono što on uči momka, ono što pokazuje tim ljudima, svi ti divni i suludi postupci su njegova zaostavština. To je njegov način da učini ovaj svet boljim. Naizgled, to je jednostavno. Samo treba da pomogneš nekom. Pomoć je potrebna svima. Kovalski pomaže momku da pronađe i sebe i pravi put kojim treba da ide. No, teškoće su svuda oko nas. Kako da izguramo? E tu dolazi nešto veliko. Tu dolazi neko ko ti usadi veru u pravi put. Kovalski postupcima postaje voljen ali postaje i uzor. Voleo ga ili ne, neke stvari zaslužuju poštovanje. 

Kao što rekoh, film nas ovde uljuljka, mazi, češka gde najviše volimo pa i vodi ljubav sa nama. I tu imamo gomilu scena koje su praktično prepakovane ali opet, Klint te iste i slične monologe vodi na neki svoj način i njegove bravure će zamaskirati nešto što inicijalno ne govori mnogo. Nešto što smo čuli više puta u filmu je upakovano u prelepo ruho Klintovih genijalština. Kako to da ne voliš? Tu dolazimo do druge mane filma a to je klinac. Možda je momak samo meni antipatičan tako da to uzmite sa rezervom ali način na koji glumi je previše izveštačen, čak i za dete glumca. Sa druge strane, Ahney Her koja tumači njegovu sestru je brilijantna. Srećom, nemam problem sa likom u filmu već samo glumačkom izvedbom koja je u slučaju Bee Vanga, blago rečeno, ispodprosečna. 

Kao što rekoh, zidovi koje je Kovalski podigao padaju kada on stekne prijatelje i to među ljudima koje je prezirao. Ono što je lepo, ovo je dvosmerno. Isti ti ljudi nisu baš gledali blagonaklono na njegovo prisustvo. Ali su jedni druge kupili postupcima. I to je lepota - dozvoliš da ti predrasude padnu tako što uvidiš ljudskost sa druge strane. I ta ljudskost se ovde ne vidi samo kroz velike i lepe stvari već i kroz one ne tako sjajne. Kada vidiš da je onako užasan Kovalski spreman da oprosti i pomogne, film te ubedi da ima nade, ne samo za njega i ljude u filmu. Film te ubedi u nadu u bolje sutra, u nadu u bolje odnose među ljudima. U realnosti gledamo kako su nas vladaoci naterli da mrzimo jedni druge dok oni profitiraju od toga. U isto vreme ovaj film nam obećava nešto sasvim drugo - poništavanje podela. 

I tu smo. Do momenta o kome ću sad pisati film je bio prelepa limunada. Kao što rekoh, film nas uljuljka, utopli, ubedi u bajke, da nam samo dobra osećanja... I onda nas udari u stomak, otrezni, zaledi, baci sa krova višespratnice, zgazi dok ležimo dole bespomoćni. I upravo sva genijalnost ovog filma dolazi u tom otrežnjenju U momentu kada jednu potpunu nevinost vidite oblivenu krvlju, tada sve pada. Upravo kada pomisliš da je sve onako kako si poželeo, zlo te ubedi da ne spava. Zlo ti prikaže krv i poremeti ti rasuđivanje i svest. Spreman si učiniti korak koji nikada ne bi, nesvestan da možeš sebe zakopati, da možeš sebi upropastiti ostatak života. I tu dolazimo do genijalnog sukoba generacija. Zaboravite idiotsku porodicu Kovalskog i taj sukob. Ovde je sukob čoveka koji je preživeo sve varijante onog što dečaku može da se dogodi i dečaka koji tek treba da uradi pravu stvar i/ili pogreši. 

Na ovu genijalštinu dolazi još jedna. Klinta se pretvara u onog tihog osvetnika kojeg smo gledali u dobrim starim vesternima. Tu je sve, i stav i hladan pogled i to neko uverenje da će on izaći kao heroj još jednom. Atmosfera je prepuna takvih emocija, scene su prepune takvog naboja i imamo utisak da je to onaj isti lik. I on jeste taj heroj, jeste borac za pravdu ali ovde imamo dve stvari koje su drugačije. Prva, on je neminovno ostario. Šta on može da učini? Ubeđeni smo da može da pokaže i dokaže da je heroj. On tu ne može da omane. I neće omanuti, nemojte ni jednog momenta posumnjati u to. Heroji su besmrtni u svojim delima. No ovde on ima još jednog velikog protivnika - realnost. Surovu realnost koju ne možeš da poraziš brzim potezom, lukavim trikom i oštrim okom. Ne. Načini na koji se ovde boriš protiv zla se znatno razlikuju. Krv traži krv. Žrtva je neminovna. 

Vratimo se sada na početak, na pitanje života i smrti. Ako je ovaj stari čovek preživeo sve varijante onog što momku može da sledi, može li onda on da navede momka na pravi put? Može li da ga, barem sada, natera da on izbegne to? Eto ga pravi sukob generacija: šta mladi misle da treba da urade, šta stari misle o tome. Ali hajde da pričamo o krucijalnim stvarima a ne trikovima, efektima i šminkanju. Ovo je to. Ovo je iskustvo koje zna da prepozna grešku koju je napravilo i mladost koju instinkt vodi u nepoznato. Šta je život? Traženje pravog puta i stvaranje nečeg boljeg za one koji dolaze iza nas. Život je naša zaostavština ovom svetu. Smrt je zaključak koji zavisi samo od toga kako smo živeli i kakav nam je bio taj životni put. 

I opet, kada pomsiliš da te film umotao u crnilo, on ipak daje neku nadu. Ta nada je upravo Gran Torino. Gran Torino nije nagrada koju si osvojio. Osvojiti nešto možeš i pukom srećom pa i zaslugom drugih. To je nagrada koju si zaradio. To je nagrada koja te podseća da si napravio nešto dobro. To je nagrada koja je jedno od ostvarenja tvojih želja. Ta nagrada je san koji si uspeo da doživiš. I te stvari ipak ulivaju nadu da ima lepote i pravde na ovom svetu. Na tome moramo biti zahvalni i onima pre nas. No u isto vreme to nam je zadatak. Da one koje donosimo na ovaj svet izvedemo na pravi put. Da onima koji dolaze posle ostavimo bolji svet.

Zanimljivosti:
Klintov sin Skot se pojavljuje u filmu u ulozi Treja. Voltov pas Daisy je zaista pas Klint Istvuda. Volt u filmu puca iz oružja samo jednom i to slučajno. Iako je Gran Torino njegov auto, Volt ga nikada ne vozi u filmu. Dugo se mislilo da će ovo biti poslednji film o Prljavom Hariju. Bee Vang koji je tumačio Taoa je rekao kako su Hmong glumci uvek bili izolovani od drugih, nikada im nije bilo dozvoljeno da improvizuju i jednom, kada su svi iz glumačke ekipe išli na bejzbol, oni nisu bili pozvani.

Naj scena:

Krv...
Ne mogu reći da je ovaj deo filma najbolja scena ali ovo je momenat od kog film kreće da bude nešto više. Od ovog momenta pa sve do konačnog obračuna, svi scene su vrhunske.

Moja ocena: 9/10

Adams æbler / Adam's Apples (2005)

Alternativni naslov: Adam's Apples
Kod nas nazvan: Adamove Jabuke
Žanr: Komedija | Kriminalistički | Drama
Režija: Anders Thomas Jensen
Glumci: Ulrich Thomsen, Mads Mikkelsen, Nicolas Bro...

Priča:
Neo-nacista je osuđen na društveno korisni rad u crkvi gde se sukobi sa neverovatno posvećenim sveštenikom.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, odavno nisam gledao film koji se ovako dobro igra sa borbom između dobra i zla kao i sa temom vere. Toliko je ovde paradoksa, toliko poigravanja sa klišeima, toliko simbolike da film mora da se gleda više puta. Na momente sve deluje apsurdno i može se učiniti da niste baš sigurni šta on hoće da vam ispriča. Budite strpljivi, budite pažljivi i pronaći ćete mnogo dobrog. Tekst sadrži dosta spoilera tako da vam toplo savetujem da pogledate film pre čitanja.

Adam je neo-nacista koji je poslat na društveno korisni rad u manastir gde ga dočekuje Ivan koji mu je sušta suprotnost. I tu se odmah poteže tema jabuka iz naslova. Ivan traži od Adama da izabere jedan realan cilj koji će ostvariti dok se nalazi ovde. Adam bira jednostavan cilj - da napravi pitu od jabuka kada one budu zrele. Hajde da pričamo o Adamovim ciljevima koje je imao pre dolaska ovde. Šta može biti cilj jednog neo-naciste? Šta on od toga može realno da ostvari? Ovde dobija jedan jednostavan zadatak i film te natera da pomisliš da ovaj čovek konačno dobija jedan cilj u životu koji ima smisla.

Ovo je prelep pokazatelj toga da zapravo ne postoji mali clj. Koliko god taj cilj bio mali, ako je smislen, on povlači mnogo stvari. Tako je i ovde. Te jabuke moraju da sazrele i sam Adam mora da bude spreman da napravi tu pitu. Koliko nevolja samo ovde ima, to je neverovatno. Prvenstveno, tu su problemi sa vranama koje napadaju jabuke. Potom, isto to rade i crvi... Imamo i druge probleme koji se isprečuju i odjednom shvatiš da taj cilj nije tako jednostavan. Da moraš da radiš za njega. Da moraš da napraviš mnogo dobrih stvari kako bi došao do toga što želiš. I upravo to film koristi da razvija Adamov lik. I ne samo njegov...

Još jedna genijalna stvar je što ta ista jabuka oslikava Adamovu ličnost. Jabuka je zelena Adam dođe što jasno oslikava mladost. Nedugo potom napadaju je vrane. Ako posmatramo Adama kao to drvo jabuke, te vrane su upravo spoljni uticaji koji loše utiču na mladog čoveka, koji ga razdiru a da on nije ni svestan toga. O da. I tu nam film servira dosadašnje Adamove saborce iz naci pokreta. Potom jabuke postaju crvljive. To je ono što je Adam iznutra. To sve treba da se reši. Čekaj stani, zar ono nije bio samo običan cilj pravljenja pite od jabuka? Ne. Cilj je da pronađemo sebe. No, nije samo to Adamov cilj. I Ivan je na istom tom putu.

Adam, jabuka ... jel vam to malo liči na nešto? Biblija? Film to naravno radi malo drugačije nego kako nam predanja govore. Ono što je zadržano iz biblije je da je ta jabuka na drvetu spoznanja dobra i zla. Ključna stvar je što tu pitu Adam ne jede sam već sa Ivanom. Ivanova priča je na neki način ekranizacija jedne od najmračnijih priča iz biblije - priče o Jovu. Ako je Ivan zapravo Jov, Jov čija vera ne jenjava ni jednog momenta iako mu se samo loše stvari dešavaju, čiji duh nije klonuo uprkos odsustvu bilo čega lepog u životu, zašto bi on morao da jede jabuku pomoću koje će doći do spoznanja dobra i zla? E tu me film kupuje.

Nisu samo Adam i Ivan ovde u centru priče. Još nekoliko likova su ovde ništa manje bitni. Ne samo da i oni nose imena biblijskih likova, tu su da nam se pokaže koliko je ova priča univerzalna. Prvo, svi su u iskušenju. Svako od njih može da donese dobru i lošu odluku i svuda su vidljive posledice tih odluka. Svako od njih je u problemu ali kako tako, uspevaju da se održe? Da li je to vera u svevišnjeg? Izgleda tako, barem neko vreme. Svi su oni došli kod Ivana i dobili spasenje, utočište i oprost tako da je prirodno da pomislimo da su u veri pronašli spas. I jesu, ali ne na onaj klišeizirani način na koji smo navikli gde likovi ni iz čega spoznaju gospoda i izađu na pravi put. Ovde je ključan čovek koji im je pomogao da se kako tako drže puta - Ivan. I tu dolazimo do jedne od glavnih tema filma - vere u čoveka.

Ako izuzmemo Adama, svi ostali veruju Ivanu i veruju u njega. Ako pogledamo te likove, oni i dalje prave greške. Zašto je to genijalno? Zato što smo svi ljudi. I kada izađemo na pravi put, postoje stvari koje nas iskušavaju. I to je genijalno i sa one religijske strane. Konstantno smo pod iskušenjem da napravimo grešku. Niko nije od kamena. Pre ili kasnije volja će oslabiti i napravićeš grešku. Ali bitno je da postoji nešto ili neko ko će te vratiti na pravi put. Ovde je to Ivan. Kada Ivan padne, to postaje jasno kao dan. Tako da i kada ovde dolazimo do vere u Boga, došla je kroz veru u čoveka. Kada taj čovek bude pogođen svim silnim zlom i padne, zapitamo se da li tako treba da prolazi onaj ko je odan Bogu. Da li je Jov zaslužio da izgubi porodicu i sve što ima samo da bi Bog dokazao da će mu taj čovek i dalje verovati? Film te na pametan način natera da razmisliš o tome. Ako je najbolji među nama kažnjen, šta ostaje onda za nas?

Sada dolazimo do jedne sjajne paralele. Ivan se ponaša tako da ne vidi ništa loše ni u čemu. To dovodi do gomile komičnih scena. No to izluđuje Adama koji konstantno pokušava da mu nanese zlo i trudi se da mu na taj način omogući da uvidi zlo. Tu smo. Koliko god bio dobar, Ivan je u užasnoj zabludi. On poriče zlo ili ne vidi zlo ili je nesvestan postojanja zla iako mu se ono konstantno događa. Sa druge strane, Adam se gnuša i odbija sve što izgleda kao gest dobrote. Pogledajmo, ti Adamovi pokušaji da Ivanu pomogne da vidi zlo su zapravo nanošenje zla ili pokušaji da uništi sve ono u šta Ivan veruje. No, ako pogledamo Adama, i on je u istoj situaciji. Ono što radi ne smatra za zlo. Poznaje li onda on dobro i zlo kako bi trebao?

Vratimo se na pitu od jabuke. Pitao sam zašto bi Ivan morao da je jede sa Adamom. Sada imate odgovor. Ta pita je samo simbolični rasplet onog što sve vreme gledamo. Imamo Ivanov put da uvidi i prepozna zlo koje mu se desilo. To je put svakog od nas na kom moramo da budemo svesni i odvojimo loše od dobrog. Isto tako, moramo da prigrlimo to loše. Ne možemo ga uvek pobediti, ne možemo ga izbeći. Moramo da budemo jaki, moramo biti spremni da ga prihvatimo i voljni da nastavimo dalje uprkos tome. Sa druge strane, Adam uspeva konačno da nađe svoj cilj i razluči dobro od zlog kao i da pronađe veru. Kao što rekoh, vera u čoveka je nešto što film i te kako propagira. Kada se Ivan podiže - kada prihvati postojanje zla i samim tim vrati veru u Boga ali i u čoveka. Te dve vere je izgubio u istom momentu. Adam je izašao na pravi put kada je odlučio da se bori za Ivana. Onog momenta kada je shvatio Ivanovu ulogu, kada je počeo da bude svestan šta se gubi Ivanovim odsustvom, tada se u njemu rodila promena. Tada se pojavila ta zdrava jabuka. Tada je počeo da veruje u stvarnog čoveka.

Ono što je najlepše, pričao sam vam tek o nekoliko stvari. Film je prepun svega i svačega. Za mene je bio baš prijatno osveženje. Nasmejao me je više puta i naterao me je da se zamislim skoro u svakoj sceni. Nekoliko dana posle gledanja i dalje me drže utisci. To je najbolji znak da ću se filmu vraćati još nekoliko puta jer sam ubeđen da ima tu još stvari koje nisam video a koje zavređuju pažnju. Ne bih ga zvao crnom komedijom jer uči više o životu od mnogih drama.  Bilo bi nepravedno da ne spomenem glumu. Tomsen i Mikelsen pre svega su perfektni. Pominjao sam već ovo ali moram opet, za deset puta manje od ovoga Holivud dodeljuje oskare.

Zanimljivosti:
Scena sa vranama je trebala biti plod specijalnih efekata. Međutim, nekoliko ljudi iz Češke se pojavilo sa treniranim vranama i pomogli su u snimanju scene tako da su troškovi na kraju bili znatno manji.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 8/10

Filmski Hitovi - Godina Deveta

Uh, prerano smo počeli da zaboravljamo. Opet kasnimo sa rođendanskim postom. Ko bi rekao, već deveti. 

Ovaj post bih počeo jednim velikim HVALA. Hvala vam, braćo i sestre, što ste sa mnom godinama, što me bodrite, hvalite, kritikujete, trpite, savetujete, što me činite bogatijim iz dana u dan. 

Ne bih se osvrtao za nama. Dosta je toga. Idemo samo napred i nadajmo se da je ono najbolje pred nama. Braćo i sestre, budite mi zdravi, uspešni i nasmejani 

Srećan nam deveti

Stand by Me (1986)

Kod nas nazvan: Ostani uz mene
Žanr: Avantura | Drama
Režija: Rob Reiner
Glumci: Wil Wheaton, River Phoenix, Corey Feldman...

Priča:
Posle smrti jednog od prijatelja, pisac se priseća puta na koji je išao sa svojim prijateljima kako bi pronašli telo nestalog dečaka.

Moj osvrt:
Stand by me je film o prijateljstvu, detinjstvu a prvenstveno odrastanju. Napravljen je tako da je pitak, zabavan, deluje jednostavno a opet nosi velike emocije: snažnu ljubav ali i setu i gorčinu. Ovo nije film za mlađe generacije već film za one koji su nekada bili mladi. Oni će u filmu prepoznati i svoj put. Ovo je film o svima nama koji smo odrasli i odlutali od nečeg što je predstavljalo detinjstvo. Neki su uspešni, neki ne, neki su se ostvarili, neki ne, a opet, sa odrastanjem smo svi na neki način izdali to detinjstvo i doživeli nenadoknadiv gubitak. Stand by me ide lagano, zavlači se pod kožu i na kraju te obuzme celog. Kada pogledaš odjavnu scenu, oči se same od sebe navlaže. To nije zbog filma, braćo i sestre. To je zbog nas samih. 

Kao što pesma nekadašnjeg dečijeg idola kaže "U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo." Koliko god bili ubeđeni da smo kao deca malo svesni svega, koliko god mislili da su naše odluke i procene pogrešne, to nije tako. Grešimo. Nesvesni smo koliko. Današnje procene su nam nametnute egzistencijalnim pitanjima, trendovima, moranjima, vođama i raznoraznim drugim stvarima. Kao deca smo se vodili čistom emocijom. Prijateljstvo između četiri dečaka u filmu je prelepo. Toliko je tu lepih gestova, momenata i svega onoga što ti obeleži detinjstvo. Uprkos čarkama, klinci lako ispeglaju svoje odnose. Sećam se da sam se kao klinac potukao sa najboljim prijateljem i to zbog devojčice koja nam se sviđala. Nismo pričali jedan jedini dan. Zajebi me svega drugog kada nam je najlepši deo dana bio da se bacamo za loptom, skrivamo u igri žmurke, jurimo u igri kauboja i indijanaca, pravimo kanal za vodu i most preko kog ćemo voziti autiće... Teško mi je da ovo pišem a da mi oči ne zasuze. Kakva je danas situacija. Živim preko puta tog divnog čoveka. Ne pamtim kada smo proveli više od 10 minuta zajedno. Recite mi onda, da li smo razumniji od dece? 

Uzmimo i primer pomenutog Branka Kockice iz prethodnog pasusa. Danas je tužno gledati čoveka koji se prodaje da bi promovisao političku stranku. Njegove izjave su bolne po nas koji smo odrastali uz njega. Bolno je i kada čitam gomile napada na tog čoveka. Nemojmo ići tako daleko. Vratimo se u prošlosti pogledajmo šta je činio. Imate li danas takve emisije za decu? Ne. Nemojte mi pričati onda o Branku ovom sada. Ovo sada je čovek koji je razočaran, uništen, kome su svi ideali ubijeni. Lako je suditi. Ali nemojmo kenjati po onome što je čovek napravio i što je bio. Za mnogo godina, to treba da bude ono po čemu ćemo ga pamtiti. Ako nam je ova slika sada preča od one uz koju smo odrastali i bili srećni, onda smo i sami izdali svoje detinjstvo. Onda smo postali ogorčeni i nismo ništa gori od onih po kojima bacamo drvlje i kamenje. Čuvajmo ono što smo imali kao deca. To je blago. 

Pogledajmo ove klince. U goroj su situaciji od 99% ljudi koje poznajem. Ni jedan nema normalnu porodicu, ni jedan nije lišen tragedije i teškog života. I ocrtava se to na njima ali uz drugove nikada ne klonu duhom. I upravo to je snaga detinjstva i prijateljstva. Ne treba ti mnogo da bi bio srećan - samo drugovi. E to "samo" je danas ogromno. Gledamo ih kako sede u prašini, prljavi, bacaju kamenčiće u konzervu i slažu se da se provode kao nikada u životu. I mi to gledamo i osećamo tu scenu. Sećamo se igara koje su tako obične a tako savršene. Osećamo svu moć nedostajanja tog dela života, detinjstva koje će ti ispuniti dan jednim običnim uspehom u igri, jednim gestom drugarstva. I onda odrasteš, stekneš neko drugo bogatstvo, juriš za materijalnim a svestan si da bi toliko toga zamenio za jednu igru, za jedan momenat bezbržnosti i nekoliko drugarskih osmeha. To detinjstvo nije imalo moć da te izoluje od svega. Svestan sam bio da za vreme sankcija u kući nije bio ni jedan jedini novčić, svestan sam bio rata koji je bio tu, preko reke, svestan sam bio ljudi koji su prolazili pored moje kuće bežeći iz svojih domova. I to je tragedija koja ostavlja tragove. Ali hej, to detnjstvo je imalo moć da donese nadu u nešto bolje. Detinstvo je nepresušni izvor optimizma. 

Film na suptilan način pokazuje taj prelaz iz detinjstva u odrastanje. Kao primer ću uzeti scenu u kojoj ovi klinci šetaju prugom. Prva dva pričaju o budućnosti gde jedan kaže drugom da je pametan i treba da ode iz tog malog mesta. Da ne treba da dozvoli da ga prijateljstvo ili nešto drugo zadrže tu jer on zaslužuje bolje i više od ostalih. Ovu scenu je pozajmio i Vil Hanting, samo što je ovde ta scena neuporedivo jača. I baš ovde vidite zrelo rezonovanje jednog deteta. Rezonovanje koje je užasno zrelo ali i bolno iz prostog razloga što sebe ne vidiš negde gde je dobro, dok drugog oslobađaš ikakve veze želeći mu ono najbolje. Svestan si gubitka i bola ali si spreman da ga prihvatiš. I to dolazi iz usta jednog deteta. I upravo taj upliv bola u njihove mlade živote predstavlja odrastanje. Ček, rekao sam suptilan način na koji film prelazi na "odrasle" teme. O da. Za to vreme druga dva dečaka pričaju ko bi pobedio u borbi između Supermena i Super miša. 

I onda počneš da razmišljaš o tome šta je budućnost za ove momke u mestu u kom se nalaze. Ne moraš puno jer ti film daje stariju verziju momaka koji su zapravo banda bitangi. Ali ne, ti ne vidiš u ovim dečacima takvo nešto - ali ne možeš reći da to nije jedna od opcija. Momci koji baš nemaju srećne porodice, momci koji su na neki način obeleženi u društvu tragedijama koje nisu lično njihove. Pogledajte, svako je obeležen nečim za šta nije sam kriv. Jedan momak ima oca koji je u ratu izgubio razum, drugi porodicu koja ne mari za njega već pati za izgubljenim detetom itd. Tu dolazimo do odgovornosti porodice tj. do odgovornosti koje mi stariji imamo prema deci koju smo doneli na ovaj svet. I onda se zapitaš, da li želimo svojoj deci najbolje. (Poslušajte 3N od velikog Štulića). Zapitaš se da li je moguće da svojoj deci ne damo makar toliku podršku u tome da se ostvare u nečemu što žele. Mi treba da ih dovedemo do onog momenta kada počinju da budu odgovorni za svoj život. Onda su formirani ljudi koji treba da se izbore za sebe, za svoju koru hleba, moraju da izbore pobede za sebe. Ovde gledamo tragičnu sliku gde je ovoj deci već presuđeno. Ona moraju jako rano da se bore za sebe. To je prerano stupanje u svet odraslih. Dobrodošli klinci. Neće vam biti lako. Nije bilo ni nama, pa nećemo baš ni vama dozvoliti. Zapitajmo se, šta se desilo sa onim detetom koje smo bili. Zašto je sada prepuno ogorčenosti. 

Upliv odraslih u živote ove dece se ne završava sa roditeljima i pomenutom bandom. Tu se ide mnogo dalje. U jednom noćnom razgovoru između dva klinca o tome kako je jedan od njih ukrao novac ali ga je vratio učiteljici, pri čemu ga je ona zadržala i nikada nije to objavila, vidimo pravi užas. Vidimo kako neko ko ima trunku autoriteta može da obeleži dete i znatno utiče na njegov put ili budućnost. Sa jedne strane takvo odsustvo ljudskosti je poražavajuće do krajnjih granica. No hajde da pogledamo sad to očima deteta. Neko ko ima autoritet poput pedagoga, on je nešto uzvišeno u očima deteta. On bi trebao biti pravda i imati moralni integritet. I onda dolazimo dotle da padaju ideali. Da klinci uviđaju prvi put da je nešto u šta su verovali trulo. Užasno je kad klincima oduzmeš veru u nešto dobro. Neoprostivo je kad im ubiješ snove. To je zločin koji smo maskirali u odrastanje. 

I kada klinci počnu da razmišljaju i pričaju o svojoj budućnosti, to onda počne da deluje poražavajuće. Kao da ne vide da postoji izlaz, kao da su svesni da ne mogu biti ono što žele. Svoje želje i snove su podredili tim šta drugi žele od njih i kako ih drugi gledaju. No, zastanimo malo ovde. Svaki roditelj svom detetu želi najbolje ali čini mi se da u toj želji dođe do nečeg što je kontraproduktivno. Kada dete izrazi želju šta želi da bude, mi se odmah vodimo time šta bi mi želeli da budu i/ili šta će im rešiti egzistenciju pa smo u stanju forsirati decu da idu putem kojim ne žele a sve to misleći da radimo za njihovo dobro. To je sve samo ne rad za njihovo dobro. Posao je nešto na čemu ćeš provesti veći deo života. Ako te taj posao ne čini srećnim i ne ispunjava - on je kazna, kazna koju moraš da ispuniš svaki dan da bi živeo pristojno. Ako dozvoliš detetu da se razvija u pravcu u kom želi, dao si mu moć da napravi nešto veliko. Kada radi ono što voli, nema granica do kojih može da napreduje. Ne ubijajmo im san u nastanku samo zato što mislimo da znamo bolje. 

Posle toga smo počašćeni jednom prelepom, kratkom scenom u kom dečak čita strip i pred njega izlazi jelen. I ta kratka scena je ipak neka nada. Vidimo prirodu koja je netaknuta i pomislimo da je ipak sve kako treba biti. Vidimo nevinost cele situacije, životinju koja ne beži od čoveka koji drži uperenu cev u nju već gleda u dete koje je isto tako nevino poput ove prelepe životinje. Ova scena je velika. Koliko god sve izgledalo mračno - ima nade, ima stvari koje drugi ne mogu da upropaste. San je živ, volja je jaka, koračamo dalje. Klinci su svesni poraza ali su ga doživeli i prošli kroz njega. I dalje idu ka cilju. I dalje su zajedno. I dalje mogu da pobede bilo šta. Ništa nije tako jako da ih natera da odustanu. Njihova snaga volje je istrajala. Koliko god ih blatili, oni su i dalje neukaljani u svetu u kom žive. Šta god ih čekalo u budućnosti, kakve god im priče i sudbine bile, ovaj momenat je samo njihov i žive ga najbolje što mogu. 

Kada se vrate u grad, tu čujemo rečenicu koja kaže da im se on učinio malim. Pazite, sva ona sranja koja su im se dešavala su govorilia "Dobrodošli u svet odraslih". I na kraju, kada su ih prošli, shvatili su koliko svega ima van tog njihovog malog sveta. Sada mogu da krenu daleko, da osvajaju sve ono što je deo njihovih snova. Odrasli su. No, u ljudskoj prirodi je to da svaki san ima svoju cenu. San koji imaš se obično ne poklapa sa snom koji imaju drugi. Ti ćeš raditi za svoj san, taj neko drugi koga voliš za svoj. Svi ti ciljevi, drugi ljudi i životi će se umešati između vas. Udaljićete se. Nećete se čuti danima, mesecima, godinama. Pitaćete druge ljude šta je sa tim i tim. Svo to vreme, negde duboko u vama čuči svest o ljubavi koju ste gajili prema toj osobi. Znate šta je najgore - i dalje volite tu osobu isto toliko kao i onda. I dalje su te igre koje ste igrali bile nešto najbolje. I dalje su te tajne koje ste delili najdraže. I dalje su igračke kojim ste se igrali imale svrhu samo kada ste zajedno. No postoji tu jedna gadna stvar koja nas udalji, koja nas odvuče jedne od drugih. I na kraju, prekasno shvatimo da su sve te osobe bile na dohvat ruke ali uvek smo drugim stvarima davali prednost. No, možda si još uvek jako mlad prijatelju pa ti ove reči zvuče čudno, nerealno, besmisleno. Dođi ovde za dvadesetak godina i pročitaj ovaj tekst. Pročitao? Jel ti sada jasno? Dobrodošao u svet odraslih.

Zanimljivosti:
Kada je Rajner prikazao Kingu ovaj film, pisac je bio vidno uznemiren i izašao je iz sobe. Kada se vratio, rekao je da je ovo ubedljivo najbolja adaptacija neke njegove knjige. Jezerce u koje upadaju je kreirano za potrebe filma. To je urađeno kako bi klinci bili bezbedni. No pošto je napravljeno mnogo pre snimanja, svašta se nakupilo unutra i momci svakako nisu bili sigurni čega sve tu ima. 

Dok su boravili u hotelu tokom snimanja, četiri momka su pravila raznorazne probleme. Bacali su hotelski nameštaj u bazen, nelegalno igrali video igre pa čak i pokrili auto Kifera Saterlenda blatom. Kako bi klinci imali još veću netrpeljivost prema njegovom liku, Saterlend ih je konstantno prozivao i van snimanja. Cigerete koje dečaci puše su napravljene od lišća kupusa. Rajner smatra ovo za najbolji film koji je napravio. Film je zasnovan na kratkoj priči Stivena Kinga (The Body) koja se nalazi u knjizi "Godišnja doba".

Naj scena:

I never had any friends later on like the ones I had when I was twelve. Jesus, does anyone?

Moja ocena: 10/10

The Square (2017)

Kod nas nazvan: Skver
Žanr: Komedija | Drama
Režija: Ruben Östlund
Glumci: Claes Bang, Elisabeth Moss, Dominic West...

Priča:
Kustos prestižnog stokholmskog muzeja se nalazi u profesionalnoj i personalnoj krizi dok sprema za kotnroverznu izložbu - The Square.

Moj osvrt:
Pitanje koje sam sebi najviše puta postavio je - šta ja to zapravo gledam? Da je ovaj film jedinstveno iskustvo - može se reći. Da li je pametan, da li je za određenu grupu, da li je samo za one koji razumeju umetnost - zajebi me toga. Nije ovaj film toliko pametan iako se prilično trudi da bude. Stvari koje on priča su uglavnom ispričane, samo je način na koji ih donosi specifičan. Tako da nećete gledati npr. Borgmana koji će vam silovati mozak ali imaćete utisak da ste odgledali nešto dobro. Nema toga ovde. No, da li je ovakav Square ipak nešto nadprosečno? 

Scene su preduge i to ne u smislu da su dosadne već je svaka prokleta scena mogla biti barem za trećinu ako ne i za pola svoje dužine trajanja kraća. Scena krene i deluje ok. Posle nekog vremena se zapitate gde zapravo ide ovo što gledam. Posle nekog vremena već počinjete da imate utisak da u sceni ima nepotrebnih stvari. Ali hej, sve to deluje blesavo pa čekate da se nešto konačno desi. I na kraju se scena završi tako što niste sigurni: a) šta su zapravo rekli njom; b)zašto im je trebalo ovoliko vremena za nju kad je sve rečeno mnogo pre njenog kraja. Nebitno da li je u pitanju dijalog ili događaj. Isti je princip.

Generalno, toliko toga krene da se razvija u filmu i konstantno menjate percepciju ka tome o čemu se zapravo radi. Veliki deo priče zauzimaju posledice jedne krađe. Čoveku je ukraden novčanik i posle toga on izvodi nešto kako bi ga vratio. Kroz ceo film se provlače posledice tog njegovog poteza. I onda pomisliš - ima tu nešto. Nešto će se tu epohalno desiti. Neki tragičan događaj. Neko prosvetljenje. U principu nema tu puno. I ovo je u službi nekih opštih stvari o kojima film priča i kroz ostala dešavanja. 

Potom imamo jednu relativno romantičnu priču. Ona je, što bi se na engleskom reklo "over the top". Totalno je blentava, suluda, počela je glupim dijalogom, nastavila se vođenjem ljubavi, produžila neverovatno besmislenom i tupavom raspravom i poslednje što tu vidimo je dijalog koji, iako deluje kao gluparija, slatko me je nasmejao. E sada, da ne bi pljuvali po tim scenama, koliko sve one delovale usiljeno, iskarikirano, koliko god dijalozi delovali neprimereno, ima to svoju svrhu. Veliki deo filma priča o odnosima među ljudima. Ovde imamo emotivni segment gde zapravo nemamo pravu emociju. Uz to, vidimo da je glavni lik razveden. Tako da imamo emotivne boljke novijeg doba gde se ipak romantična povezanost ne uzima toliko za ozbiljno. 

Kroz onaj deo priče koji se radi o posledicama krađe vidimo komunikaciju između ljudi različitih slojeva (no vidi se to i van te priče). Nerviraće Vas tu mnogi dijalozi jer su rasprave konstantne. Nerviraće vas zato što je jasno kao dan da ih je lako okončati jednim jednostavnim gestom izvinjenja, jednim običnim dogovorom ili nečim što zaista ne iziskuje napor. No nema ovde tog nekog poravnanja. Neprihvatanje i raslojavanje je još jedna od bolesti koja je dodatno eskalirala u modernom dobu. I sve te scene ne deluju naročito epohalno niti bitno iz prostog razloga što tome svedočimo svaki dan. Nije to besmisleno ali je to previše vremena potrošenog na opštu temu.

Kroz ceo film, ljudi mole za pomoć. Pretežno su to oni koji prose ali ako pogledamo pažljivije, pre ili kasnije je svako zatraži. Znate li šta je tragično? Samo na dva mesta sam video da je neko nekome pomogao. Samo na jednom gde to nije bilo isforsirano. I kada pogledate šta je ta pomoć trebala biti, jasno je šta film želi da nam kaže. Na jednom mestu to je izvinjenje. Na drugom mestu to je odgovor na poziv. Na sledećem, da ti neko pričuva torbu. Ljudi odbijaju da pomognu bez da znaju problem. I to viđamo svaki dan. Neretko okrećemo glavu i zaobilazimo one koji mole za pomoć. No, nije to glavna tema ovog filma. 

Glavna tema je odsustvo poverenja u ljude. Prestali smo da verujemo da nekome treba pomoć. Postali smo pomalo egocentrični i smatramo da smo i mi ugroženi. I sve to dolazi od odsustva poverenja u ljude. I tu imamo pomenutu izložbu, The Square koja je izgleda koncipirana oko iste teme - poverenja među ljudima. Vidimo samo mali njen privju i čini nam se da će ići na dobru stranu. Konačno nešto željno iščekujemo u filmu. Na tom, da tako kažem, testu izložbe imamo i fiktivni rezultat da ljudi uglavnom veruju drugim ljudima. I sve je to bajno i sjajno ali u stvarnom životu konstantno gledamo nešto drugo. Uglavnom ne verujemo ljudima. Nije to neopravdano. Loši ljudi su nas naterali na tako nešto. Ali smo otišli do krajnje granice pa ne verujemo nikom. 

Glavni lik u filmu je kustos tako da je očekivano da će se film baviti i umetnošću. Prvo, očigledno je da umetnost nije imuna na popularne trendove. To je jedna od stvari koje se ističe ovde. Ako pogledate diskusuje, više se vode razgovori oko toga kako predstaviti ovo popularnim nego oko suštine same izložbe. To je i izrodilo jako bizaran video koji je isplivao online. I onda, ako gledate sa strane umetnosti, nije vam jasno sa čim to ima veze. Sa druge strane, donelo je pažnju i popularnost. I tu film pametno postupa. Video je šokantan, užasan ali ne raspravlja se o njegovoj suštini već o nečemu sasvim drugom. I odjednom, kada se shvati da je taj video reklama, prestaje svaka diskusija oko njega i prelazi se na to šta on treba da reklamira. Kao da je to odjednom opravdanje. 

Zašto je takav stav pogrešan? Hajde da uzmem nešto što nije tako bitno i epohalno a blisko nam je. Recimio uzmimo ovaj blog. Mogu da napravim reklamu koja će da zgrabi pažnju svakog. Ne mora da se sviđa svima ali je dovoljno da bude šokantna i da većina ljudi obrati pažnju na nju. I onda mogu privući ovde ljude koji zapravo ni ne žele da tu budu. Reklama koja bi realno predstavila ovaj blog bi dovukla tek ponekog. Reklama koja je užasavajuće šokantna bi dovela veliki broj. Cilj opravdava sredstva, zar ne? Zavisi šta tražite. Ko treba da vam bude publika? Koga želite da privučete? O tome se radi. To su one clickbait vesti koje serviraju danas. "Nećete verovati.... cela srbija bruji.... monstruozno zakucavanje...". Garantujem, ispod svakog od tih naslova nije ništa u šta nećete verovati, ni 1% srbije ne bruji oko toga, zakucavanje je solidno i to je to. Praktično si prevario onog koga si privukao. Zašto ti to treba? Lova. Ali ovde treba da se radi o umetnosti, zar ne? Braćo i sestre, ni ona nije više imuna. 

Film celim svojim trajanjem nekako nipodaštava umetnost modernog doba i pokazuje samu umetnost kao žrtvu. Retko šta ćete videti a da će vas zapanjiti ili oduševiti u nekom smislu umetničkog doživljaja. Recimo umetnost predstavljaju neke hrpice šljunka ili nabacane stolice koje se koriste u učionicama i slične stvari. Mi laici ne vidimo ništa u tome. Neki tamo vide ne znam šta. Da li to nas laike čini glupima a ove druge inteligentnima. Ili je pak obratna situacija, možda su ti drugi snobovi koji i dalje ništa ne razumeju ali žele da ostave takav utisak. Na samom početku filma kustos kaže novinarki "ako stavim ovde vašu torbu, da li to znači da je umetničko delo". Film zapravo pametno kritikuje sve ovo. 

I onda na kraju dolazi The Square. Prvo, ideja koju čujemo je opšta da opštija ne može biti a sve u duhu ovog novog doba u kojem se trubi o ljudskim pravima. Najnormalnije je da očekuješ mudroseriju prve vrste. Ali film nam daje neki početak te izložbe koji se zasniva na poverenju, na slušanju, na prihvatanju. Čoveče, film ide toliko daleko da te natera da se zapitaš da li smo mi eksponati u muzeju. Da li je naša priroda umetnost ili prepoznavanje gde grešimo i gde smo završili. Taj nagoveštaj je odličan i pomislio sam da će taj The Square da me na kraju raspameti, išamara, istrese iz gaća. Ne, braćo i sestre. Izgleda da je cela ideja da je film koji gledamo tj priča koju pratimo taj The Square. Od izložbe nećete dobiti ništa. 

Nije to loša ideja i dalje, ali je omanula iz prostog razloga što je film omanuo da poentira u svakom prokletom segmentu. Dobro, skoro svakom. Recimo imamo užasno bizarnu scenu u kom muzej predstavlja Džunglu i u toj sceni glumac tumači gorilu na PERFEKTAN način. I to je i dalje ono što možda prepoznajemo ili ne kao umetnost. I film i nas i učesnike te scene siluje do poslednjeg momenta. Do poslednjeg momenta nismo sigurni da li je to umetnost koju ne razumemo jer nemamo tu sposobnost pa moramo da je prihvatimo takvom ili je vreme da ustanemo i kažemo da je to odavno izgubilo kriterijume onog što umetnost treba da bude. Scena je savršena u svojoj bizarnosti. Razotkriva ljude na način na koji nismo očekivali ali u isto vreme i od čoveka pravi eksponat. 

Posle toga The Square je morao da poentira tom izložbom. Ali kao što rekoh, nema ništa od toga. Svaku priču koju je započeo film nije uspeo da dovede do nekog vrhunca. Hajde, možemo reći da je taj deo o umentosti donekle poentiran pomenutom bizarnom scenom. Ali hej, gledamo čoveka. Prvo, njegova emotivna priča je nedovršena, siromašna, neispričana, nedefinisana. Potom, njegov odnos sa dve predivne ćerkice skoro pa nepostojeći. Ne mogu da verujem da se film bavio vezom za jednu noć a nije mogao da posveti vreme priči o odnosu ovog čoveka sa decom ili bivšom suprugom. Potom ona priča o krađi je zauzela previše vremena a samo je jedna opšta, milion puta prežvakana tema. Jasno mi je šta film hoće da kaže. Neke stvari mogu da se srede jednostavnim gestom ali ih mi rastežemo u beskonačnost. Ovde to nije predstavljeno dobro već je mučno za gledati. 

I kada pogledate ovaj tekst, delovaće da je film zaista bogat. Ne mogu da vam opišem zapravo koliko je on promašio da poentira na svemu. Vratimo se na početak gde sam  rekao su scene preduge. Film traje dva i po sata. Toliko toga si mogao da sažmeš, zaokružiš, daš neku kulminaciju, daš nešto bolje drame a to vreme si trošio na bla bla bla bla čekaj o čemu se ovde beše radi i priča bla bla bla bla hoće li se ova scena završiti bla bla bla evo završava se bla bla bla a ne još ali sad će bla bla bla čekaj pa ovo su mogli da završe za duplo kraće vreme bla bla bla hm, o čemu se zapravo ovde radilo. Šteta jer gluma je dobra, muzika odlična, likovi su delovali interesatno, film je imao dobru nameru šta želi da ispriča ali suviše opštih tema je potrošilo previše vremena da bi ovo bilo upečatljivo. U rukama nekog ko bi znao kako da izvede ovu priču, imali bi filmčinu. Ovako tu imamo gomilu propuštenih šansi.

Zanimljivosti:
Publika pred kojom Oleg izvodi svoju glumu gorile sastoji se od najbogatijih Šveđana iz stvarnog života. Ta scena je inspirisana istinitim događajem samo što je umetnik, Oleg Kulik tu glumio psa. Na kraju je bio uhapšen. Incident sa čovekom koji ima Turetov sindrom je takođe inspirisan istinitim događajem.

Naj scena:

Dobrodošli u džunglu

Moja ocena: 6/10