There Will Be Blood (2007)

Kod nas nazvan: Biće krvi
Žanr: Drama
Režija: Paul Thomas Anderson
Glumci: Daniel Day-Lewis, Paul Dano, Ciarán Hinds...

Priča:
Priča o porodici, religiji, mržnji, nafti i ludilu u čijem centru je čovek koji napreduje u začetku stvaranja posla sa naftnim bušotinama.

Moj osvrt:
Jedini problem koji imam sa There Will Be blood je to što pokušava svaku tačku i svaki detalj da nacrta tako da ti duboko u glavu usadi sve što smatra da je bitno. Samim tim film ponekad deluje razvučeno pa i pomalo naporno. Zašto uvod krećem sa ovim? Zato što ipak moram da opravdam ovo. Svakako je ovo moglo i brže da se ispriča ali potreba Andersona da nam da temeljnu dramu nam je približila ne samo život glavnog protagoniste priče već nam je donela i sliku modernog čoveka. Na nama je da procenimo da li ka tome neminovno idemo i da li to želimo. Da li to posmatramo kao cilj ili neminovnost? Da li smo ipak nešto drugo?

Priča se u po;etku svodi na to da nam pokaže uspon Daniela Plainviewa. Zašto nam ne daje odmah moćnog, bogatog kopača nafte? Nije to cilj ove plemenite veštine. To nije vizija današnjeg čoveka. Instant bogataši nisu predstavnik vrste. Oni su njen tumor. Ovde je jako bitna Andersonova namera da ide polako korak po korak. Nema nebitnih detalja. Kasniji Plaiview koga gledamo ne silazi u okno. Ovaj sa početka to radi, rizikuje glavu, nastavlja i dalje uprkos teškoj povredi noge, nastavlja bez obzira na sve. Nemojmo o tome da kasniji Daniel to ne bi uradio. Naravno da bi uradio. Svi koji teškom mukom dođu do nečega poštuju način na koji se dolazi do toga i nikada im nije teško da zaprljaju ruke. To je nešto što mora da se poštuje. 

Ova priča nas uči da je za ovakav uspeh ipak neminovna velika žrtva. Žrtva Daniela Plainviewa je ne samo čovek već i porodica. Oni su sredstvo za dolazak do cilja. Na tome film jako potencira. Zapravo, na početku film pokušava da nas zavara visokim moralom glavnog junaka. Kada pregovara o kupovini polja na kojima bi tražio naftu, ljudi odbijaju njegove zahteve i on, reklo bi se sasvim mirno odustaje. Ono što pomisliš u takvom momentu je to da ovaj čovek jednostavno ne želi da radi protiv volje drugog čoveka. I taman kad si spreman aplaudirati ovakvom moralu svhatiš da je poenta u nečem sasvim drugom. Ljude koji se suprotstavljaju, koji imaju svoj stav ne možeš lako da iskoristiš za svoj cilj. Da vas ubedim u ovu tvrdnju: pogledajte radnike koji rade za Daniela. Da li se i jedan nekada žalio na nešto? Ne. Ko pravi prve probleme? Sveštenik koji ima svoje zahteve sa kojima se Daniel ne slaže. 

Ovde dolazimo do nove osobine Daniela Plainviewa. Pogledajte zahteve iritantnog sveštenika. Oni su nešto što Daniel može da ispuni lako. 2 minuta govora na otvaranju radova i suma novca koju može da isplati svakog momenta. Zašto on to ne radi? Zato što ovog puta on ne dobija ništa materijalno od toga osim malo mira. Ovo nije po njegovom planu. On ne želi mir, on želi svet koji je ogranizovan po njegovom planu. I ovde imamo jedan sukob nečeg što bi trebalo biti duhovno sa nečim što su principi i stavovi jednog čoveka. 

Samo nakratko da se vratim na onu žrtvu. Kada je porodica u pitanju, Daniel ih žrtvuje za svoje ciljeve. Očekivano je možda da se on neće osvrnuti na to ali tu je ovaj film suptilniji. Ovo i te kako ostavlja trag na njemu. Naizgled on ne želi da ostavi utisak da ga išta uznemirava ali budimo realni, čovek je socijalno biće i mora da ima nekog. Da, on žrtvuje porodicu za svoje ciljeve ali to i te kako ostavlja trag na njemu. I ovde dolazimo do jedne stvari koja mi se nije svidela a to je segment priče gde Daniel upoznaje svog polubrata. Daleko od toga da je ovaj segment višak, pogotovu što se tu vidi Danielova potreba da ima nekog bliskog uz sebe. Ova priča najbolje oslikava Danielovu slabost. I jako je efektan sam epilog ove priče. Ono što me je ubilo u pojam je jedan njihov razgovor gde Daniel priča o sebi kakav je čovek. Bukvalno svaku rečenicu ste već videli kroz priču i iz njegovih usta ona je suvišna i izveštačena. Ako dotle niste shvatili sve o čemu on ovde priča, ne znam u šta ste gledali. I onda mi taj dijalog izgleda potpuno prazno i užasno uspori ceo film. Ne volim baš to upiranje prstom u svaki detalj da bi publika shvatila nešto. Oni kojima je potrebno ovo da shvate svakako neće voleti film. Zašto onda zamarati ljude koji razumeju?

Još jedan bitan deo ove priče je ismevanje sna iz detinjstva. Sa jedne strane to je dobro, znači da smo postigli i više. Ali loše je što se tako odnosimo prema nečemu što nam je nekada bilo uspeh. To onda govori da nikada nismo zadovoljni sa onim što imamo i da uvek želimo više. No, zapitajmo se onda, nismo li uglavnom takvi. 

Celom pričom imamo sukob sveštenika (u tumačenju ovde odličnog Pola Dejna) i Daniela (u tumačenju vazda odličnog Daniel Dej Luisa). I uprkos tome što gledamo njihove razlike i razmirice, suštinski oni na neki način rade iste stvari. Obojica žele da se pitaju, da su bitni - tačnije obojica žele da vladaju. Obojica žele da su nad drugima. Jedan je nad radnicima drugi je nad pristalicama njegove crkve. Ni jedan ne želi da na neki način pripada svetu ovog drugog. I krajnji cilj, obojica žele ovog drugog za dužnika. Time što ćemo pokoriti drugog dokazujemo jačinu svoje ideje. To je jedna od velikih grešaka čoveka.  

Ovde dolazimo do moćne scene u kojoj Daniel pristaje da bude pripadnik crkve kako bi mogao da kupi određeni posed. I u masi laži koje izgovara samo da bi se ta procedura završila ima jedna bolna istina koju će uzviknuti. Ovo nije samo detalj, ovo je genijalno. Jako lep pokazatelj koliko istina ume da odjekne u moru laži. No hajde da se vratimo na sveštenika. Iako Danielu on deluje kao varalica, ne možemo se oteti utisku koliko on unosi sebe u svoje govore. Doći će i momenat kada će i sveštenik morati da izgovori ono u šta ne veruje. Videćete isto. 

Sad još jedan suptilni detalj. Sveštenik treba da bude neko ko je jako okrenut ka Bogu, religiji, moralima i principima vere. Vidimo kako ovaj ipak pada pred materijalnim. Simbolično, i Daniel će ga u jednoj sceni uvaljati u zemlju i blato. No nemojte misliti da ovaj film kroz ovakvog čoveka želi da kritikuje crkvu. Zapravo nisam se dobro izjasnio, želi, ali ne kao instituciju već kao čoveka koji tu instituciju koristi. Ali ovo nije jednostrano. Ako ovog čoveka izvrće ruglu zbog materijalnog, sa Danielom radi isto to. U jednom momentu nam se ovaj čovek gadi zbog odnosa prema ljudima. Ako pogledate sveštenika, koliko god bio odbojan, on je generalno loš samo prema Danielu (i ocu koji je opet pao pod Danielov uticaj). Ostali ljudi ga vole i jako su mu zahvalni. Kažem, postoje dve strane ove priče. To nikada ne treba gubiti iz vida. 

Dobar je momenat kada Daniel pokaže šta je njegov glavni cilj. Imamo scenu u kojoj on može da zaradi toliko da ne može da potroši. Ali on to odbija. Zašto? Zašto i odbija da bude deo grupe? Moć braćo i sestre, moć koja pripada samo nama. Ovaj čovek je gladan moći. I upravo on je taj čovek današnjice. Nisu to likovi koji jure za lovom. Nekom ludom srećom sutra možda postaneš milioner. Teškom glupošću prekosutra postaješ prosjak. Ali moć, braćo i sestre, to je nešto što se ne kupuje. To se zarađuje. 

I gledajte sad ovo, imamo sveštenika koji je na neki način uspeo da krsti Daniela ali imamo i Daniela koji je uspeo da krsti ovog sveštenika. Kako? There Will Be Blood (Biće krvi). Šta je krv ovde? Za sveštenika je jasno, on u svojim propovedima priziva krv. No šta je krv za Daniela? Čime Daniel krsti svog sina? Šta je Danielov cilj? Nafta braćo i sestre. Nafta je njegova krv. On je kršten u onome što on smatra krvlju. Kako su krstili jedan drugog? Sveštenik krsti Daniela u crkvi svojim metodama. Daniel je krstio sveštenika tako što ga je utopio u zemlju i naftu. Vidi se ko više ceni zemaljsko. Na kraju će se obojica utopiti u krvi. Samo je pitanje ko će u kojoj. 

Sveštenikova crkva se naziva Crkva Trećeg Otkrovenja (Church of Third Revelation). Prvo otkrovenje je vezano za Mojsija i obraćanje Bogu gde on dobija 10 zapovesti. Drugo otkrovenje je vezano za Isusa. Treće otkrovenje je sam čovek. Ovaj film nam daje dva čoveka i sve stvari koje ih vezuju. Nemojmo o izuzetnim primercima, o posebnima, o retkima. Pričajmo o onima koji imaju moć. Sveštenik i poslovni čovek. Svako je moćan, svako je dobar i svako je loš. Kada kažemo da je treće otkrovenje vezano za čoveka, koji od ova dva bi to mogao biti. Da li je očigledno? Ima li dobrog izbora? Ima li razlike? Jedno je sigurno. There Will Be Blood.

Zanimljivosti:
Dillon Freasier koji tumači Danielovog sina zapravo nije glumac. Pol Anderson je tražio dozvolu od majke da on glumi u filmu. Kako bi znala sa kim će glumiti, ona je pogledala Gangs of New York i jedva je pristala da dopusti momku da glumi pored Daniel Dej Luisa čija pojava u pomenutom filmu ju je zgrozila. 

Pol Dejno je inače trebao glumiti samo Pola, sveštenikovog brata ali je nekoliko dana pre početka snimanja Anderson ponudio Dejnu da glumi sveštenika. Zbog toga je scenario promenjen kako bi ova dvojica bili braća blizanci On je imao samo 4 dana da se spremi za ulogu za razliku od Luisa koji je imao tri godine. 

Govor koji Daniel drži stanovnicima Malog Bostona je Luisova improvizacija. Daniel Dej-Luis je glas i karakterizaciju svog lika zasnovao na glumcu Džonu Hjustonu. Kel O'Nil je trebao glumiti sveštenika ali je uloga otišla Polu Dejnu. Rasel Harvard koji glumi gluvu osobu je zaista gluv.

Naj scena:

I've abandoned my child! I've abandoned my child! I've abandoned my boy!

Moja ocena: 8/10

A Clockwork Orange (1971)

Kod nas nazvan: Paklena Pomorandža
Žanr: Kriminalistički | Drama | Naučna Fantastika
Režija: Stanley Kubrick
Glumci: Malcolm McDowell, Patrick Magee, Michael Bates...

Priča:
U budućnosti, sadistički vođa je smešten u zatvor i pristaje da volontira u eksperimentu promene ličnosti. Ali stvari se ne odvijaju baš po planu.

Moj osvrt:
Paklena Pomorandža nije dobar prevod ovog naslova, ne zato što je teško prevesti "A Clockwork Orange" kako treba već zato što sam naslov sugeriše na suštinu onog što gledamo. Možda bi bolji prevod bio narandža na navijanje ili tako nešto. Šta sugeriše taj naslov? Otvara pitanje možeš li nešto živo naterati da se ponaša kako želiš, da obavlja ono što hoćeš i možeš li mu promeniti suštinu. Ako može, rezultat je očigledno besmislen kao i naslov. Time se i bavi ovaj neverovatni film. 

Pre svega, A Clockwork Orange nam prikazuje neku bližu budućnost. Verujete li da je ovo moguće, da ta budućnost donosi nasilje radi nasilja? Nije li nasilje već deo naše svakodnevice? Kažnjivo jeste, takvo je i u ovoj priči ali niko ga ne sprečava u njegovom začetku. Momci koji sprovode to "ultra-nasilje" su slobodni da ga ostvare kad god požele. 

Ne samo što su u mogućnosti da budu nasilni kada požele, nego to nasilje uopšte nema jasno određenu metu. Prvo vidimo da je meta stari beskućnik. Tu možemo da nagovestimo motive ove grupice. No potom se sučeljavaju sa drugom bandom, napadaju čoveka i ženu u njihovoj kući itd. Nasilje koje nema jasno određenu metu je još više zastrašujuće. Kjubrik to provlači kroz note ozbiljne muzike tako da uz nešto prelepo dobijamo i nešto surovo. Sve to rezultira suludom simfonijom nasilja. 

Imate jako dobre tekstove na internetu o tome kako je muzika upotrebljena u filmu. Možete videti detaljnu analizu kada se upotrebljavaju koji tonovi, kakva pralela je sa događajima u filmu i osećanjima koje gledamo. To dovljno govori o Kjubrikovom potrebnom za detaljima i naravno govori o kakvom genijalcu je reč. Ono na šta bih se ja osvrnuo je da je Betoven, tj njegova muzika zapravo okidač za Alekasa (Mekdauel). I ne samo da ga ona vodi kroz film, njegovi postupci su ispraćeni tom istom muzikom. Što je suludo, vrhunac njegovog seksualnog zadovoljstva ne dolazi u odnosu sa dve devojke, u silovanju u kom je učestvovao već tek kada sluša note ovog čuvenog kompozitora. Šta vam to govori? Da li je ovo običan tabadžija? Ne, ovde imamo nešto dublje. 

Kada smo već doli do teme seksa, film je prepun aluzija i slika. Osim pomenutih scena vođenja ljubavi i silovanja, enterijer u milk-baru gde Aleks pije mleko sa svojim ortacima je takav da su gole žene na sve strane. U njegovom stanu vidimo slike ne samo gole žene već vidimo i četiri Isusa čije genitalije su jasno izražene. Vidimo i zmiju koja opet aludira na onu biblijsku jer je uklopljena u sliku sa ženinim nagim telom. Kada Aleks i drugari provale u kuću jedne žene, zidovi sobe u koju nas priča odvede su prepuni nagih tela. Čak i umetnički predmet je kolosalni penis i Aleks ga koristi kako bi napao ženu čiju kuću je obio. Šta nam ovo govori? Mnogo toga. Više nema privatnosti, više nema sramote. Sve je to dostupno, sve se shvata lako i nema uzvišenosti niti nekih posebnih emocija u celoj priči oko seksa. Na seks ovde gledamo kao na oružje. Pravo zadovoljstvo i dalje dolazi od muzike. 

Ono što sam zapravo hteo reći u prethodnom pasusu je da je to prirodno i da je ljudskost iskvarena. Da u svim tim stvarima koje bi trebale biti posebne došlo nešto što ih je pretvorilo u funkcije. Tu se vratimo na ono što sam pričao o naslovu. Možeš li nešto prirodno da preinačiš, da mu promeniš svrhu. Vidimo da u onom baru momci piju mleko. Za početak nevino to deluje. Prva asocijacija na mleko je naravno majčino mleko i mleko nam je glavno piće u detinjstvu. Potom dolazimo do toga da se u mleku nalazi nešto (čitaj droga) što pokreće ove momke na "ultra-nasilje". Nešto što nas podseća na detinjstvo, na esencijalno piće za one tek pridošle na svet je iskvareno i stavljeno u potpuno drugu funkciju. A šta ako se to isto uradi sa čovekom? 

Da se još malo zadržim na ovome. Kakvi su Aleksovi roditelji? Oni su ovde prikazani kao funkcije. Oni samo obavljaju ulogu roditelja i ne vidimo ni jednu jedinu emociju. Scene u kojima Aleksova majka plače su čisto šablonska mesta na kojima biste to očekivali. Ali ono što vidimo ne sugeriše na emocije. Ako čoveku oduzmeš emociju ka drugom, on zaista postaje funkcija. Sa jedne strane ovo izgleda nerealno, iskarikirano. Da li nam ovo govori da čoveka ipak ne možeš oblikovati tako? O ne. Ovo govori do čega to može dovesti. Najveća ljubav koju čovek može da oseća je prema sopstvenom detetu. Kjubrik nas ovde lišava toga i prikazuje kako izgleda bez te ljubavi. Ovo nije smešno, čudno ili zabavno. Ovo je jezivo. 

Vidimo i gospodina Deltoida koji nadgleda Aleksa. Sa jedne strane, očekuješ da mu je cilj da Aleks izađe na pravi put (mada se ta namera ne vidi ni kod Aleksovih roditelja). Ali kada on krene da priča, jasno je kao dan da je Aleks za njega samo statistika. Poznato? Naravno. Danas kada nam prodaju muda za bubrege potežu statistiku kao glavno oružje. Kažu da ubistva nikad manje a samim tim nipodaštavaju nečiju smrt koja ispada statistička greška. Kada su nedavno radnici poginuli na građevini, naš predsendik kaže da u Americi mnogo više ljudi gine. To vam je klasičan primer kako neko piša po grobu ljudi koji su mogli biti vaši očevi, dede ili deca. Ne bi li se trebali osećati besno, poraženo, poniženo? Gledajući naše društvo izgleda da ne. Braćo i sestre, tako izgleda kada ste samo statistika. Većina izleda uživa u tome. 

Pogledajmo odnos prema ženama. Aleksova majka je majka samo zato što joj je to uloga. Ako se ne varam, prva žena koju vidimo u filmu je umalo silovana, druga je silovana, kasnije je još jedna silovana i umrla je. Odnos Aleksa i družine prema ženama je užasavajući i užasan. Ali kada dođu u mlečni bar, jedan iz Aleksove bande priča sa statuom žene iz koje sipa mleko kao da je ona živa. Aleks se kasnije divi ženi tek kada ona zapeva Odu Radosti ali samo zbog toga. Nema ovde ljubavi prema ženama, samo prema njihovoj trenutnoj funkciji. 

Kada gospodin Deltoid završi svoje izlaganje, naš mali Aleks deluje kao heroj koji se suprotstavlja tome, izgleda kao neko ko nije statistika, ko nije šablon. Ali opet, on čini zla koja su neoprostiva. Postoji li onda dobra varijanta? Tu dolazimo do Ludoviko tehnike gde bi Aleksova ličnost trebala kompletno da se promeni. U osnovi tehnika se sastoji od toga da Aleks koji se divi nasilju postane netolerantan na njega. U čemu je razlika između ovoga i učenja nekog šta su prave vrednosti? Ludoviko metod zapravo predstavlja kažnjavanje a ne učenje. Uostalom i danas sve prekršaje rešavamo kaznom a ne učenjem. Šta je tu problem? Mogućnost izbora. 

Sada pogledajte koliko je ovo kompleksno. Ukoliko sprovedeš pomenutu tehniku nad Aleksom, on upravo postaje ona "A clockwork orange". To je ubijanje želje i sprečavanje namere. Tako čovek nema izbor već je vođen onim što mu kažu. Ne moram da pišem toliko o tome. Već sam to učinio nebrojeno puta. Poenta je da čovek onda nije čovek već oruđe koje koristiš kako treba. Ovo u filmu je primer koji možeš da popiješ. Šta ako imamo nešto gore? Šta ako je svrha te promene ponašanja takva da dovodi do neminovnog zla? Još jedna stvar na koju treba obratiti pažnju je paralela sa današnjim društvom i pravilima. Skoro ništa nije pravljeno da spreči problem u nastajanju već sve funkcioniše na rešavanju problema kada se on već desi. 

No pogledajmo sve ovo sa druge strane. Ako Aleksu daješ mogućnost izbora, onda on vlada situacijom. Ali s obzirom na njegov karakter, davanje slobode opet dovodi do zla. I upravo ovim nas Kjubrik matira. Ne daje nam pravi izlaz, ne daje nam mogućnost da kažemo "znam rešenje". Valjda smo suviše tako sjebani kao društvo da ne možemo da nađemo izlaz već konstantno biramo između dva zla. Ostaje nam da se pitamo čega bi se više plašili, poslušnika ili slobodnih psihopata. Ima li velike razlike? 

Nema ovo samo dve strane. Kada Aleks naizgled biva izlečen on je sve ono što društvo želi da bude. Dobar, poslušan, nesposoban da nanese zlo drugima. I šta se sa njim tada dešava? On postaje žrtva. Kažnjava ga bukvalno svako. Zašto? Hajde da se vratimo i na ono nasilje sa početka priče. Zašto ljudi to rade? Zato što im se može. Dovoljno je da se malo osetimo silni i odmah dolazi želja da ponizimo druge. Dovoljno je da nam je neko naneo i malo bola, spremni smo da se osvetimo još gore. Ne čini nam se da što smo bolji, to su drugi gori prema nama. Ima li leka za nas? 

Ludoviko tehnika nije samo nasilna promena ponašanja. Rezultat joj je ispao takav da je Aleks povezao svo to nasilje koje mu se sada gadi sa muzikom koja mu je bila pokretač. To nije slučajnost. Čovek bez onog što ga pokreće postaje bezvoljan. Upravo u tome se nalaizi ključ ovog načina na koji je slomljena ličnost čoveka. Ako vam neko oduzme ono što vam je motiv, ono što vas čini srećnim, zbog čega onda radite ono što radite? Tako da ova metoda zapravo ne oduzima čoveku samo mogućnost izbora, oduzima mu sve.

Genijalan način je onaj na koji film manipuliše i gledaocem. Konstantno nas vodi od osude do razumevanja, od gađenja do sažaljenja, od optužbe do praštanja. Na kraju nismo više sigurni ni u šta. Čini se da se vrtimo u krug ali da smo u tom kruženju prilično izudarani kao da smo išli kroz špalir. Šta radi Ludoviko metoda - tera te da se ponašaš kako je neko zamislio. Braćo i sestre, ne radi li Kjubrik to isto sa ovim filmom - vodi nas do toga da mislimo kako on želi.

Na kraju moram da se dotaknem Mekdauela. I dalje mi je neverovatno kako njegova karijera nije eksplodirala. Posle If.... i A Clockwork Orange on je trebao biti jedna od najvećih faca na filmu. Prosto je žalosno kad ga vidiš kako statira u retardacijama poput Silent Hill dvojke ili Zombijevom Halloweenu. 

Šta više reći o filmu koji na svako novo gledanje doživljavate drugačije, koji je sve bolji sa vremenom, koji je opasan (u svakom smislu), koji je toliko dubok i detaljan da svakim novim otkrićem postajete zapanjeniji. Pre izvesnog vremena sam pročitao detaljne tekstove o korišćenju muzike u filmu, religioznim simbolima, načinom na koji je seks upotrebljen u filmu. Iskreno nisam verovao koliko je tu detalja i na koliko se stvari ovde obraća pažnja. Potražite tekstove po interenetu i videćete šta o filmu kažu ljudi koji su stručnjaci u muzici, psihologiji, kinematografiji.  

A Clockwork Orange nije vizija onog što nas čeka, on je upozorenje na nešto što je izvesno. Zašto sam rekao da je opasan film? Opasan je jer sve što otvara oči je jako opasno. Tekst želim da završim tako što ću citirati dr. Ognjanovića koji je za ovaj film rekao: "masterpis prvog reda. prvo te zavede, a onda te siluje! i taman kad to prođe, i kad počne da te mazi i priča ti neku slatku priču – opet te odjednom zvekne kurcem po čelu! potpuno genijalna manipulacija gledaocem, idejama, slikama.."

Zanimljivosti:
MekDauelove oči su bile anestezirane za vreme Ludoviko terapije kako ne bi osećao smetnju. No držači kapaka su mu propisno izgrebali zenice. Kjubrikova prva verzija filma je trajala nekih 4 sata. Zmiju Bazila je u film ubacio Kjubrik kada je čuo za MekDauelov strah od reptila. Hteo je ovom zmijom da učini lik DeLardža zastrašujućim ali i da se našali sa MekDauelom. Doktor koji sedi uz MekDauela tokom Ludoviko tretmana je pravi doktor. Želeli su da se pobrinu da se ništa loše neće desiti MekDauelovim očima.

Kada Aleks peva "Singing in the rain" to nije postojalo u scenariju. Kjubrik je danima snimao scenu i uvek mu je bila previše konvencionalna. Potom je pitao MekDauela da li zna da pleše. Potom su snimili scenu gde je MekDauel počeo pevati prvu pesmu koja mu je pala na pamet. Kjubriku se to toliko svidelo da je odmah platio prava za tu pesmu što je iznosilo 10.000 dolara. U dokumentarcu posvećenom filmu, MekDauel je izjavio kako je ubrzana scena seksa snimljena iz prvog pokušaja i trajala je 28 minuta. 

Kada je MekDauel sreo Džin Kelija koji originalno izvodi Singing in the Rain, Keli se rezignirano okrenuo i nije želeo ni da se pozdravi. Bio je jako uznemiren što je čuvena pesma iskorišćena na takav način. Kjubrik je uništio sav materijal koji nije iskorišćen. Iako igra 15togodišnjaka, MekDauel je u vreme snimanja imao 27. Tokom snimanja Ludoviko tretmana, MekDauel je povredio oko i trenutno je oslepeo na njega. Tokom snimanja scene u kojoj je on ponižen u predstavi, slomio je rebro. 

Pre snimanja scene u kojoj profesionalni bilder, Dejvid Praus nosi kolegu glumca u kolicima niz stepenice, pitao je Kjubrika kako da izvede scenu kako bi je izveo u što manje pokušaja. To je izveo tako što je rekao "Ti nisi baš poznat kao neko ko snima iz jednog pokušaja". Svi su bili zapanjeni kako ovaj čovek priča sa Kjubrikom. Kjubrika je to slatko nasmejalo i obećao je da će snimiti scenu u najkraćem roku. Scena je snimljena u šest pokušaja. 

Korova Milk Bar je nazvan po ruskoj reči za kravu. Pre snimanja scene silovanja, Edrien Kori koja je glumila žrtvu, prišla je MekDauelu i rekla "Pa, Malkolme, danas ćeš da otkriješ da sam prirodno riđa." Kjubrikov prvi samostalni scenario. U sceni kada Obri Moris (Deltoid) pljuje Aleksa, zapravo je iskorišćena scena kada je to uradio Stiven Berkof. Moris se požalio Kjubriku posle brojnih pokušaja snimanja scene da je ostao bez pljuvačke. 

Kjubrik je upravljao reklamnom kampanjom za film. Tokom snimanja ubrzane scene seksa MekDauel je bio oduševljen što je mogao da improvizuje. Međutim često je preterivao pa se Kjubrik morao konstantno da viče na njega. Bardžis po čijoj knjizi je snimljen film je originalno prava prodao Miku Džegeru za 500 dolara pošto mu je brzo trebao keš. Džeger je želeo da snimi ovo sa članovima benda. 

Iako Aleks automobil koji vozi naziva Durango 95, zapravo je reč o Adams Probe-u. Jednom od 3 koji su napravljeni. Kada Aleks dođe u prodavnicu ploča, vidi se poster za Kjubrikov film Odiseja u Svemiru. Prezime DeLardž je MekDauelova ideja.

Naj scena:

Brutalni uvod koji kulminira sa Singing in the Rain.

Moja ocena: 10/10

Jurassic Park (1993)

Kod nas nazvan: Park iz Doba Jure
Žanr: Avantura | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Steven Spielberg
Glumci: Sam Neill, Laura Dern, Jeff Goldblum ...

Priča:
Tokom ture razgledanja, park ostaje bez napona što dozvoljava kloniranim dinosaurusima da se kreću po volji.

Moj osvrt:
Već sam pisao kako sam čitao Krajtonove knjige pa su mi svi Jurski Park filmovi (+ Sfera + Kongo + Mreža vremena...) bili jako loši u poređenju sa Majkovim pisanijem. No, čak iako posmatram van knjige, Jurski Park film je sasvim ok ali glavni utisak je da je ovo ipak jako precenjeno ostvarenje. Mislim ok, ideja je samo donekle originalna. Imamo Dinosauruse u King Kong filmu iz tridesetih. Tako da njihova pojava u uslovno rečeno novom dobu nije novost. No, ovog puta su vizuelni efekti učinili svoje pa smo dobili nešto što i jeste jako lepo za pogledati.

Ovaj film dobija na značaju kada se pogledaju današnji nastavci. Pogledajte likove iz prvog dela (Krajtonove likove). Dva paleontologa u zavidnim godinama, profesor matematike (čiji monolozi su u Krajtonovoj knjizi neprocenjivi) i dvoje podnošljive dece. Pogledajte likove u novom filmu: Barbika koja misli da su dinosaurusi cool, Supermen koji nije obukao gaće preko helanki ali je to evidentno on, užasavajuće iritantna deca koju nam prodaju kao doktore i vrhunske stručnjake u nečemu. Morate priznati da je razlika kada vam o nekoj temi priča neko ko zaista ima veze sa tim. I da, velika je razlika u tome kada ceo film navijate za dinosauruse ili ipak favorizujete nekog iz svoje vrste. 

U starim filmovima sa naučnofantastičnom tematikom (pa i u nekim novim plićacima) nisu se trudili da objasne te fantastične događaje i stvari. Krajton je u svakoj svojoj knjizi voleo da razvije teoriju kako je nešto moguće. I to su fino preneli na film. Dobićete dosta detalja kako je došlo dotle da imamo Jurski Park. Lep broj stvari je prikazan i dosta dijaloga se troši na to. Ako vas to ne zanima i tražite samo šupljoglavu akciju sa dinosaurusima, gledajte onda ostale nastavke. Meni je ovo i u knjizi a i na filmu bilo jako dopadljivo. 

Imamo tu i moralisanje, zašto bi neko ovo napravio, šta sa tim, kako kontrolisati. Na sreću film ne patetiše ni jednog momenta. Postavljaju se realna pitanja, analiziraju realni problemi što te i tera da se zamisliš šta će biti u budućnosti. Ono što mi ovde nedostaje su neki govori Iana Malkolma. Suludi način na koji taj lik objašnjava stvari je i nekako stvoren za Goldbluma. Na žalost, dosta toga nije iskorišćeno u filmu pa je i sam Goldblum nepravedno ostao u senci. 

Šta je sa dinosaurusima? Film odlično golica maštu na početku sa njima. Prvo, nesrećan slučaj te tera da se zapitaš i da jedvačekaš (pffff nova reč). Onda malo upoznavanja sa likovima kao i sa nekim karakteristikama dinosaurusa kroz priču paleontologa što opet dovede dotle da zamisliš kako bi izgledao pravi susret sa tim bićem. Pa nam onda daju ideju sa ostrvom. Sa svim tim su pripremili teren za ono što sledi. I to nas dovodi do jako lepe scene gde se likovi prvi put sreću sa dinosaurusima. 

Još jedna pametna stvar je način na koji su tempirali pojavu onih opasnih dinosaurusa. Na početku vidimo ove uslovno rečeno pitome a kolosalne. I onda šetnja pored njih izgleda velelepno. Daju nam šansu da razgledamo i divimo se onome što vidimo bez ikakvih opasnosti po likove koje pratimo. Kada sve to izgustiramo i kada dođe do problema, tada se krvoločni pojavljuju. Jako dobar i pametno odabran tajming. Jedino što je tu po meni mana je što se nemali broj tih opasnih scena odvija u zatvorenom prostoru. Više bih voleo neku outdoor akciju ali kad pomislim na ovaj poslednji film i dinosaurusa koji vreba kao onaj nesrećni Bababdook, ovo je i više nego pristojno. 

Jurassic Park je film koji je napravljen da nas zabavi i u tome je uspeo. Jako bitna stvar je što nas ne nervira glupostima i tupavim likovima. Jednostavna avanturica sa nekoliko vizuelno memorabilnih scena i to je to. Ako doživim neki nastavak u koji će biti uloženo truda u priču poput ovoga, biću sasvim zadovoljan. U protivnom, gasi ovu franšizu dok nisam i keca zamrzeo.

Zanimljivosti:
Ovaj film je jako doprineo popularnosti dinosaurusa da je posle njegovog prikazivanja zabeležen rekorndi broj studenata paleontologije. Mehanički T-Rex se često kvario zbog kiše. Tiranosaurusova rika je kombinacija zvukova psa, pingvina, tigra, aligatora i slona. Spilberg je tražio da raptori budu viši nego što su bili u stvarnom životu. Nakon snimanja filma je pronađena nova vrsta raptora koja je bila visoka kao ona u filmu.

Harison Ford je odbio ulogu koja je na kraju otišla Semu Nilu smatrajući da on nije pravi čovek za nju. I posle gledanja filma je potvrdio da je bio u pravu. Universal je platio Krajtonu 2 miliona dolara za prava i pre nego što je on objavio svoju knjigu. Glavni glumci su dobili po jedan model raptora kao poklon od Spilberga. 

Zvuk T-Rexovih koraka je zapravo zvuk sekvoja koje padaju na zemlju. Krajton je izjavio da film obuhvata nekhi 20% njegove knjige. Iz filma je izbačena scena u kojoj jedno od dece jaše Triceratopsa. Takva scena je iskorišćena u filmu iz 2015. Najteža scena za usnimiti je bila kada su trebali da se pojave krugovi vode u čaši. To je na kraju snimano tako što je čaša stavljena na gitaru i okinuta je žica kako bi se krugovi pojavili.

Knjiga je objavljena 1990 a pre produkcija filma je krenula 1989. Tu su koristili Krajtonov manuskript. On je na ideju za knjigu došao 1981 ali je nije napisao jer nije znao kako da "oživi" dinosauruse. Spilberg, Nil i Goldblum su na premijeru došli u džipovima koji su korišćeni u filmu.

Naj scena:

Prvi susret sa dinosaurusima.

Moja ocena: 7/10