I want to play a game

Iskreno, nisam očekivao da ću vam se obratiti ovako brzo. Otišao sam zbog toga što je pisanje počelo da me zamara, što mi se činilo da sam rekao sve što sam imao, što sam se opterećivao time šta ću da gledam, što sam sebi nametnuo tempo da moram konstantno da vas bombardujem tekstovima, što sam merio tekstove misleći da nisu dovoljno opširni. Negde je moralo da pukne. Nisam želeo da se to odrazi na kvalitet, nisam želeo da otaljavam. Prekid pisanja sam doživeo kao opasan raskid. Bio sam prilično tužan zbog svega. Pokušao sam da pišem nekoliko dana posle Game Over teksta, nije išlo. Morao sam da pustim da sve to odleži. 

Međutim, gledajući filmove, i dalje sam ih u glavi sekao deo po deo, i dalje sam beležio ono što mi je zanimljivo. Iako nisam uspeo te tačke da prenesem u tekst i nisam mogao da ga nakucam kao i obično, u glavi je taj tekst postojao, u glavi se on lagano povezivao sa nečim što želim da vam kažem. Pokušao sam da pišem nekih mesec dana posle Game Over teksta, i dalje nije išlo.

Posećivao sam redovno forume i blogove o filmovima. Čitao sam o stvarima koje mi se nisu dopale u potrazi za nečim što mi je promaklo. Jel moguće da Gone Girl porede sa Hičkokom, šta to nisam video? Jel moguće da je Interstellar na nivou ranijih Nolanovih filmova, šta sam tu propustio? Da li je moguće da sam postao drkadžija koji jedva čeka da ocrni film? Pustio sam i tome da odleži. 

U jednom momentu sam se pomirio da je zaista gotovo. Čak sam odgledao nekoliko filmova bez razmišljanja šta ću pisati o njima. Bez obzira što sam batalio pisanje, ljude je i dalje zanimalo šta mislim o tom i tom filmu. Prijatelji su mi i dalje slali trailere, pitali za mišljenje, pitali za preporuke. I dalje to rade. Ako za njih to nije gotovo, zašto ja to posmatram tako. 

I onda se desilo nešto zanimljivo. Pogledao sam holivudsku glupariju za skupljanje novca (nije Hobit), nešto što je osuđeno na propast i video scenu koja prevazilazi kvalitet tog i mnogih drugih filmova. Čoveče, to što sam pogledao bilo je sasvim dobro a scena perfekcija. Potom sam pogledao Francuza kog u životu ne bih pogledao i ostao oduševljen. Potom sam pogledao jednu stariju genijalštinu i gledajući Malkolma MekDauela sam skontao koliko je taj film veliki, kakvu priču priča i poželeo sam da to podelim sa vama. 

I opet sam dobio želju da vam prenesem nešto sjajno, i opet sam poželeo da izgazim nešto što nije vredno pažnje. O da. Više nisam bio nesiguran u ono što sam pisao već siguran da sam stvari nazvao pravim imenom. Više me nije bio strah da sam možda postao prestrog već sam ponovo postao siguran da nema popuštanja. Znao sam da ću se vratiti. Čekao sam samo momenat kada ću sesti i nalupati tekst u jednom dahu. Nije reč o ovom tekstu već o prikazu filma koji ću objaviti za nekoliko minuta. 

Nije ovo povratnički tekst. Zapravo nisam ni odlazio. Trebao mi je samo mali odmor, malo resetovanje da bih nastavio da radim ono što volim. Verni čitalac me je pitao da li bih mogao pisati o nečemu drugom. Mogu pisati i priče jer sam to i ranije radio, mogu pisati i o muzici koju volim i o knjigama koje su mi najveća strast ali postoji jedan problem u svemu tome - suviše volim da pišem o filmovima da bih pisao o nečemu drugom. 

Sa ovim, verovatno najbolji tekst koji sam napisao gubi na značaju, ali neću brisati Game Over post. Neka stoji da me podseti da sam prestao da verujem sebi i pokušao da razmišljam široko. Pokušao sam pogoditi želje mase, pokušao sam dostaviti ono što većina traži. Kakva je to samo greška bila. Nikada nisam pisao za mase. Ovo nije igra za mase. Ovo je naša igra i igrajmo je onako kako najviše volimo, igrajmo je onako kako znamo, igrajmo je tako da nas čini srećnim. I zato nema velikih reči niti nekog povratka sa stilom, tekstom o nekom grandioznom filmu. Nastavljamo tamo gde smo stali.