Harry Potter and the Sorcerer's Stone (2001)

 

Žanr: Avantura | Porodični | Fantastika
Režija: Chris Columbus
Glumci: Daniel Radcliffe, Rupert Grint, Richard Harris...

Priča:
Na svoj 11. rođendan, Hari Poter saznaje da je siroče dvoje moćnih čarobnjaka i da i sâm poseduje čarobne moći. U Hogvortsu, Hari kreće u avanturu svog života.

Moj osvrt:
Negde pri početku studiranja od jednog kolege dobio sam CD sa knjigama u pdf-u i među njima je bila jedna simpatičnog naziva: Hari Poter i Kamen Mudrosti. Iako sam već tada voleo ozbiljnije i teže stvari ova knjiga me je privukla brzo i kako ne volim ni knijge ni stripove ako nisu na papiru jasno je bilo da je ovo delo nešto što želim imati u kolekciji. Bez obzira na to u šta su se knjige pretvorile, Dž.K. Rouling ima moje apsolutno poštovanje i zbog nje i lika malog čarobnjaka posvetiću prvo neko vreme pišući o knjigama. 

 

Od prvog momenta kad krenete čitati ovu priču, jasno je kao dan da je u nju uneseno toliko ljubavi i pažnje. Odustvo tih ljupkih detalja zbog kojih sam voleo ove likove u knjigama, odsustvo humora i genijalnih sitnica je nešto što sam najviše zamerao filmovima i to je nešto što ni jedan od ovih filmova nije doneo. Da, već posle 2,3 knjige jasna je kreativna kriza kroz koju Roulingova prolazi. Nema više nikakvih posebnih originalnih ideja, samo trikove. Uvek je tu neki novi profesor koji pravi iste probleme kao i svaki prethodni. Vatreni Pehar jer samo druga verzija turnira u Kvidiču. Red Feniksa je ubedljivo najgora knjiga u serijalu. Polukrvni princ i Relikvije smrti su vrhunac nemaštovitosti jer je tu ona dobra stara formula - kada ne znaš šta ćeš napravi obrt. Te finalne knjige su totalno obesmislile celu priču.

 

No bez obzira na pad kvaliteta, svi ti sitni elementi su i dalje bili tu negde prisutni, magični svet koji je Roulingova osmislila bio je i dalje tu. On je uspeo da nas prevari da potencijalno čitamo nešto što je ok iako je to već bilo beskonačno daleko od prve knjige. Rekoh već, teško je napisati ovoliki serijal, držati kvalitet i originalnost. Iako je završen loše, to nikada neće umanjiti onu lepotu koju sam doživeo kada sam listajući prve stranice knjige Hari Poter i Kamen Mudrosti, uronio u magični, čarobni svet: Bajku u stvarnosti, dečiju priču u svetu odraslih, neozbiljno ozbiljni magični ep. Kako tu stojimo sa filmovima? 

 

Mislim da sam gledao prva četiri i odustao. Da li je sad plan da sve pogledam? Ne znam. Videćemo. No prvi sam svakako hteo reprizirati iz prostog razloga što sam posle toliko vremena hteo napraviti prikaz neopterećen knjigama. Da, nema te magije, ne oseća se tolika ljubav i detalji iz knjige ne postoje ali nećemo sada o tome. Čini mi se da je filmovima bilo mnogo teže jer ovo je jedan od retkih slučajeva gde su knjige bile popularnije. Teško je zadovoljiti ljubitelja knjige nečim filmovanim. 

 

Velika prednost ove priče je što je vešto utkana u stvarni svet. Pre svega, klinci treba da maštaju i da se igraju. Ovako nešto je idealno jer hrani njihovu maštu. Moraju da veruju u lepotu i magiju, to vam je odavno jasno. No šta je sa nama starijima? Pa i meni kao matorom klipanu ovo je beskrajno simpatično. Setio sam se i Gejmenove knjige Nikadođija koja je imala solidnu ideju ali na žalost nije imala ništa sem toga pa se pretvorila u gomilu nasumičnih događaja i beskrajan promašaj. Nekada taj svet mašte ne smeš da mešaš sa ovim našim. Deo mog detinjstva je beskrajno bio povređen filmom He-Man i drugim delom Beastmastera. Tim pričama nije bilo mesta u ovom svetu. Ovaj svet ih je obesmislio. Priča o Hari Poteru čini ovaj svet mnogo simpatičnijim. 

 

Moram da priznam da je veliki trud uložen u misteriju. Kako? Tako što se neko pametno dosetio da u SVAKU scenu poseje seme misterije. Evo nekoliko primera: Hari i Hagrid odlaze u banku po zlatnike ali Hagrid uzima nešto misteriozno iz nekog tamo sefa. Šta? Profesori pomenu mračnu šumu ili sobu u nekoj kuli u koje đaci ne smeju da idu. Zašto? Tajnu kamena znaju Dambldor i Nikolas Flamel. Ko je Nikolas Flamel? Hari dobija Nimbus 2000. Od koga? Bukvalno uzmite nasumičnu scenu u filmu i svaka krije neko pitanje za ono što sledi. Svaka vam udari čežnju za novim saznanjima. To je ubedljivo najveći kvalitet ovog filma. 

 

Jedna stvar zbog koje je ovom filmu lakše nego svim narednim - ne mora da ima veliku priču. Ovo su oni prvi filmovi u serijalu koji služe samo za upoznavanje sa likovima i svetom. Zato ti filmovi odlično rade posao. Da su npr. prvi Transformersi želeli pričati veću priču nego što su bili predstavljanje bili bi teško smeće kao i svi ostali. Ovako su igrali na iznenađenje i čežnju nekadašnje dece koja su jako volela taj animirani film. Svet Hari Potera ima toliko toga da ponudi i svi ti detalji su melem za oči. Samim tim oni čine priču grandioznom iako je ona u osnovi mala. Ako izuzmemo upoznavanje sa svim likovima i svetom imamo samo jednog lika koji želi da naudi Hariju i traži način da to uradi. Ali film veoma vešto servira nebrojeno detalja i prati ih misterijom. I ovako mala priča je automatski uspešna u takvom okruženju. 

 

Sviđa mi se što su uspeli da u temu koja je po svemu trebala biti jako neozbiljna, uneti dovoljnu količinu ozbiljnosti. Ne preterano, za početak, ali dovoljno da ne možemo reći da je ovo strogo dečiji film. Sama Roulingova je to odlično dozirala jer prave probleme uviđamo kako odrastamo tako da je svaka knjiga sve ozbiljnija. Samom tom ozbiljnošću, u ovom filmu uspevaju da nam prodaju i porodičnu dramu Harija Potera. Ne možete mi reći da scene pred ogledalom nisu bolne. Ne možete mi reći da scene sa ubistvom jednoroga nisu čist horor. Da, film ih je posadio između onih avanturističkih i veselih ali i dalje su tu. Uostalom, i knjige su bivale sve ozbiljnije ali nisu gubile onu veselost i humor. 

 

Zanimljiv momenat kom se film morao i bolje posvetiti je i podela đaka po kućama. Nekako je nespretno ispalo da zli i potencijalno zli klinci šablonski idu u Sliterin, simpatični u Grifindor dok drugima nije posvećena pažnja toliko. Mislim da nam ovaj segment govori mnogo više nego što to izgleda. Ambicija u kombinaciji sa lošim karakterom je predstavljena kao odličan temelj za zlo. Neću o drugim kućama jer se ni film nije potrudio. Potrudili su se da nam pokažu kako su svi srčani u Grifindoru. Naravno, srčane ljude je najlakše voleti. 

 

Namerno sam za kraj ostavio lik Severusa Snejpa. I to je još jedna stvar na kojoj skidam kapu Roulingovoj jer je napravila mega simpatičnog naizgled negativca. Da, izgleda na prvi pogled kao šablonski negativac ali kada sam čitao, zapitao sam se da li je moguće da je neko ko se ovoliko potrudio oko detalja od jednom prigrlio kliše. I posle prvog kontakta sa Poterom mi je sve bilo jasno. Na prvi pogled to izgleda kao da on želi da ponizi potera tako što ga ispituje koji napitak čemu služi. A zapravo na opasno inteligentan način mu govori kako da napravi napitke kojim bi mogao da se odbrani i iskoristi ih. Ovaj lik mi je kroz knjige bio pravo blago a Alan Rikman je najblaže rečeno perfektan izbor za ovu ulogu. 

 

Braćo i sestre, nekada se treba prepustiti ovakvim stvarima. Nekada nismo za nešto teško pa ovako magični filmići mogu da donesu momente opuštanja. Hari Poter nije ni po čemu vrhunski film. Rekoh, ne može doneti ni blizu atmosfere i magije koje je sakrila knjiga. Ali je dovoljno dobar da vam priredi finu misteriju i fantaziju u kojoj se možete izgubiti. Gde dalje posle ovoga? Pa, sada bismo mogli u jednu totalno neočekivanu šetnju divljinom.

Zanimljivosti:
Dž. K. Rouling je izabrala Rikmana za ulogu Severusa Snejpa. Čak mu je odala i tajnu koju su čitaoci saznali tek u poslednjoj knjizi. Učenici su radili svoj pravi domaći iz škole kako bi scene izgledale realistično. Ričard Heris je izjavio kako se nikada nije vezao za glumačku postavu kao u toku snimanja ovog filma. Roulingovoj su tražili da u sceni sa ogledalima glumi Harijevu majku ali je odbila pod izgovorom da nije glumica i da bi zabrljala nešto sigurno. Originalno je Brus Springstin snimio pesmu za ovaj film ali je na kraju izbačena.

Naj scena:

Ceo uvod i otkrivanje su čista magija.

Moja ocena: 7/10