La isla mínima (2014)

Alternativni naziv: Marshland
Kod nas nazvan: Najmanje Ostrvo
Žanr: Kriminalistički | Triler
Režija: Alberto Rodríguez
Glumci: Javier Gutiérrez, Raúl Arévalo, María Varod ...

Priča:
Dva detektiva moraju da izglade razlike kako bi istražili slučaj serijskih ubistava devojaka u jednom zabačenom mestu.

Moj osvrt:
Hteo sam da pitam zašto mi ovo niko nije preporučio ali i sam sam slučajno naleteo na ovaj film. Nije mi jasno zašto ovo nije popularnije među filmofilima. Da se razumemo, ne radi se o nekom epohalnom filmu niti nečemu što će da vas obori s nogu ali u današnje vreme dobar triler je prava retkost. Kada se ima u vidu da se snima pizdilion serija na sličnu temu plus da se hajpuju neki prejadni trileri ovo dođe kao pravo osveženje. Ako ste fan trilera a muka vam je od CSI, NCIS, Crminal Minds i sličnih mlaćenja prazne slame La isla minima je vaša konjska mast kada išijas ne popušta. 

Da ne mlatim dalje, šta je to što ovaj film izdvaja od gomile detektivskih trilera? Pre svega atmosfera. Sećate se atmosfere iz Se7en? Sećate li se atmosfere iz Memories of Murder? La Isla Minima ne zaostaje ni milimetar za njima. Naprotiv. Ovo je prelepo uslikan film. Kada je vreme ok, preovladava zlatno žuta boja koja deluje jako melanholično. Kada vreme nije ok, tu su kiše koje deluju sivlje nego one u Se7en. Od prvog do poslednjeg momenta, La isla minima je praznik za oči. 

Samo mesto na kom se radnja filma odvija i te kako doprinosi utisku. Ni jednog momenta ne popušta utisak učmalosti. Močvarni teren, pustara, stare kuće, ruinirani brodovi. Tačno imam utisak da je ovo neki zaboravljeni deo Španije od koga su svi digli ruke. Samim tim, posao koji ova dva detektiva rade deluje ne naročito bitno iako su u pitanju jezivi zločini o kojim bi sve trebalo da zvoni. 

Ljudi u mestu su isti kao i samo mesto. Propali, zapušteni, izgubljeni. Kada se priča o nekim mlađim non stop se potencira da bi pobegli odatle. I kada se zločini dogode, umesto da mesto bude uzdrmano, ne vidite da se to odražava na ljude, na zajednicu. To i jeste tuga, gledanjem u sopstvenu bedu ne vidimo da tonemo sve dublje. 

Što se tiče atmosfere, ne mogu da ne pomenem muziku. Možda grešim, ali ovo malo podseća na Inarituov Babel s tim što tamo muzika doprinosi emociji a ovde atmosferi. Odlično je ukomponovana u svaku scenu. Ne iskače nigde, ne preuzima glavni utisak, samo sjajno prati ono što već gledamo. 

Kada su zločini u pitanju nije ovo nešto neviđeno. Surovo jeste, jezivo jeste, udara u stomak ali toga smo se nagledali. Stvar je u tome što je prvenstveno La Isla Minima ovde išao na kritiku. Pazite, ovo je zločin koji odzvanja, koji ne bi smeo proći neopaženo, koji bi uzdrmao celu državu. A šta ovde vidimo? On dotiče tek neke ljude u malom mestu. Pogledajte na kraju kakav članak u novinama dobija, pa to je zaista suludo. Ali vratimo se u stvarnost. I kod nas se desi da zločini ostanu skriveni od neke veće javnosti. Tako da je razumljivo ovo što gledamo. Još jedna stvar koju film kritikuje da postoje oni koji su zaštićeni, koje ne možeš da kazniš. Povodom toga su mi pomešane emocije. To delimično nerasvetljavanje priče ume da bude jako efektno ali ovde ne vidim da je doprinelo nečemu. 

Za jedan film sa temom ubistva i rasvetljavanja istog ovo je sjajno tempirano. Na početku vidimo jeziv zločin i upoznajemo se sa zajednicom. Potom sledi totalna konfuzija i zapetljavanje priče. Kada to krene ka raspletu, tada iz scene u scenu raste napetost. I onda se pitate šta je iza sledećih vrata, šta se krije iza naredne krivine. Zajedno sa tenzijom raste i tempo filma pa su scene dinamičnije što sjajno legne kao finale. 

Ako smem tako da se izrazim, film jako malo priča a mnogo govori. Sve ove stvari o kojima pričam su uglavnom nastale iz utiska a ne dijaloga i akcije. Odnos dva lika se skoro i ne vidi kroz njihove retke dijaloge ali ova dva čoveka pričaju gestovima više nego rečima. Nema nikakve patetične priče o njihovom odnosu, nema onog "dvoje su se tako smuvali" momenta. Kao što rekoh, jedan drugog procenjuju kroz gestove i njihov odnos imate u nekoliko scena. Svaka od tih scena je sjajna, nosila ona negativni naboj, neko saznanje ili lepu emociju. 

La Isla Minima (poznat i pod imenom Marshland) je dobar film, prelepo uslikan, odlično režiran, sjajno odglumljen, bez jedne jedine scene viška. Iskreno, od filmova na ovu temu sam već odavno digao ruke zbog pomenute eksplozije serija koji se bave njom. E onda se pojavio ovaj film i fino išamarao sve te šablonjare koje žive na smešnim preokretima i beskranim trkama sa vremenom. U zadnje vreme, ni jedan triler niije nudio ovakav prikaz i kritku društva, ovakvu sliku ljudi i likove koji su mnogo više od akcionih heroja.

Zanimljivosti:
Fotografije iz vazduha sa početka filma je obradio Israel Milan a fotografisao ih je Hektor Garido. Ovaj fotograf je objavio knjigu "Armonía fractal de Doñana y las marismas" (Fractal Harmony of Doñana and marshes) u kojoj se vide neke od fotografija iz filma. Fotografije odgovaraju raznim močvarama Andaluzije. Neke od fotografija iz filma su inpirisane izložbom fotografa Atina Aye.

Naj scena:

Jurnjava od koje kreće rasplet.

Moja ocena: 7/10