Prijatelju...

Primetno je da smo usporili i to jako. Ne želim da ovaj tekst bude neko opravdanje ali previše stvari me je odvojilo od pisanja. Nije problem ćerkica koja kasno zaspi, nisu problem obaveze na poslu i van njega, nije stvar u tome da mi se ne piše - daleko je od toga. Imao bih svaki dan nešto da vam kažem ali problem je što neko vreme nisam bio zaljubljen u gledanje filmova. 

Posle gubitka bliskog prijatelja sam postao ravnodušan prema mnogim stvarima a film je jedna od njih. Počneš da češljaš i prečešljavaš svoj život razmišljajući o lošim stvarima koje mogu da se dese. I onda ti ovako male stvari postanu nebitne. Treba ti vremena da se osvestiš, da te prolaznost ne plaši i da sitnice počnu ponovo da znače. 

Gubitak je nešto što boli, što trajno nosiš u sebi. Ako te je neko ispunjavao praznina posle njega ostaje nepobediva. Jaka emocija ume da odluta u patetiku. Ne želim tamo da idem jer se gnušam tih stvari. Da sam patetičan, nadao bih se da postoji onaj svet na kom prijatelj može da vidi ove reči. Onda bih mu ovde istresao sve što imam. Ne mogu to da prihvatim. Prihvatio sam da sam ga izgubio, prihvatio sam prazninu.  

Ali to što se ne obraćam njemu ne znači da ne mogu da se obratim nekom drugom. Možda baš tebi koji čitaš ovo. Znam kako će ovo da zvuči ali veruj mi, ne može biti gore od saznanja da je neko ko je bio vođa, dobričina, jedan od najvedrijih i najboljih ljudi koje sam poznavao oduzeo sebi život. Zato se obraćam tebi, prijatelju. Ukoliko digneš ruku na sebe, zastani. Ne želim da te ubeđujem da tvoji razlozi nisu jaki. Možda to jesu stvari koje su preteške. Ne želim da te ubeđujem zašto da ne umireš, želim samo da te ubedim da postoji nešto za šta vredi da živiš. 

Odlutao sam, izvinite. Ali sama činjenica da ovo govorim vama znači nešto. Vratimo se na one sitnice koje su prestale da znače. Zapitao sam se da li prestati. Objavio sam nekoliko tekstova koje sam ranije napisao. Dugo nisam pogledao neki film. Logično je bilo prekinuti ali ovog puta bez nekog oproštaja. Zašto bih ponovo pisao iste stvari i onda se možda predomišljao. Neka stvari samo stoje. 

Znate sigurno priču o Njutnu i jabuci. Srećom, mene je mnogo lakša i lepša jabuka udarila u glavu. U uši mi se nekako prikrala The Flower of Carnage pesmica i odmah sam pustio scenu iz Kill Bill-a gde vidimo borbu O-Ren-Ishi i dame znane kao The Bride u tumačenju vazda oku i duši prijajuće Ume Turman. I šta mi je Uma sa nekoliko pokreta mačem rekla - e to sam upravo želeo da vam prenesem. Ček, zašto sam želeo da vam prenesem? Zato što sam filmove iskreno zavoleo uz vas. Onog momenta kad ne budeim imao šta da vam kažem, neću ni gledati filmove. 

Ne obećaavam neki nenormalno brz ritam ali mislim da je film ili dva nedeljno sasvim korektan broj. Zaistan nemam vremena za pokrivanje svega aktuelnog a i baš me briga. Ok, biće tu nekih Dunkirka, Blade Runnera ali prvenstveno ćete čitati o stvarima koje zavređuju pažnju a ovi navedeni tu svakako spadaju. No da ne gubim vreme na ovo, kasno je već. Nekoliko lepih slika Ume Turman čeka u glavi za tekst o Kill Bill-u. Ako pročitate ovo večeras, tj noćas i budete jako zaludni, čeka vas i taj tekst nešto kasnije.