The Black Cat (1934)

 

Žanr: Avantura | Krimi | Horor | Ljubavni | Triler
Režija: Edgar G. Ulmer
Glumci: Boris Karloff, Bela Lugosi, David Manners...

Priča:
Tokom njihovog medenog meseca, bračni par u Mađarskoj doživi saobraćajnu nesreću. Nedugo posle toga oni postaju zarobljenici sveštenika satanizma.

Moj osvrt:
Iako su ovi stariji filmovi generalno naivniji, moram da priznam da nikada nisam bio razočaran njima. Čak i kada kvalitet nije na baš visokom nivou vidimo temelj koji su ovi filmovi udarili. Ovaj film deluje kao perfektna polazna tačka za nešto mnogo dobro. Ne mogu da ga kritikujem previše zbog nedostataka. Traje samo sat vremena, zabavan je, ima dobru atmosferu, ima dva legendarna glumca i dovoljno horor tematike da je obavezna preporuka za ljubitelje ovog žanra. 

 

Koliko puta sam se samo žalio na to što u hororima novijeg doba manjka priče. Nekako mi se čini da se pod hororom samo smatraju scene strave. Ne, to nije horor, to nije dovoljno da bi imao titulu horora. Conjuring 2 mi je tu najbolji primer. On predstavlja seriju savršeno usnimljenih horor scena sa kojima praktično možete da obrišete guzicu. I onda slušam kako je to "opasan horor" zato što smo se isprepadali. Da me maneš. Uvek biram nešto što ima priču i malo jeze nego nešto što je mutavo a servira mi vizuelne užase. 

 

Black cat vas neće isprepadati. Dovoljno je star da ste izgustirali ovakav vid strave. Ali on ima toliko potencijala, toliko priča koje mogu da se razviju u nezavisne filmove da je to fascinantno. U prvih nekoliko minuta upoznajemo lik doktora Vitusa (Lugoši) i odmah smo svesni njegove mračne priče i istorije. Kada nam predstave Polciga (Karlof) žurka može da počne. Njihova istorija, njihovi dueli, sve to pršti punom snagom. I tu dolazimo do osnovnog problema - treba nam još. 

 

Treba nam još zato što film nekako podrazumeva da sve ovo treba da prihvatimo zdravo za gotovo. Ok, to nije problem jer su Lugoši i Karlof proklete legende i verujemo u stravu koju oni donose. Oni svojom pojavom i glumom nadomeste odsustvo dodatnih scena i priče. Ali želimo da znamo više zato što je ono što vidimo jako dobro. Ako mi kažeš da je čovek vođa Kulta, začini to sa nekom pričom. Ne moraš čak ni scene da mi daš, daj mi Lugošija koji priča tu jezivu priču. Konstantno se pominje sudbonosni događaj iz prošlosti. Ovo da je dočarano i scenama, tačno bih pišnuo od sreće. Ovako nam se ostavlja da prihvatimo to kako jeste. No film je imao tu nesreću da je ostao bez mnogih scena tako da možemo samo pretpostaviti šta je tu sve bilo. 

 

Od prvog do zadnjeg momenta film drži odličnu atmosferu pretnje. Nema puno vremena za uvode i besciljna lutanja. Na startu nas stavlja u situaciju da konstantno očekujemo zlo i to je kvalitet koji retki horor filmovi imaju. Dosta je i zagonetnih scena koje imaju horor tematiku i prava je šteta što ih nismo videli još. Zbog toga film (ne)planski ostavlja neka pitanja otvorena. Čak nije to toliki problem jer ako pretpostavljamo zlo, naša mašta može da proizvede veliki horor. Ali još poneki nagoveštaj bi značajno odveo film još mračnijim putem. 

 

No, u ovakvom filmu moramo imati i običnog čoveka kao nekog kome preti najveća opasnost. Iako propusti u priči jesu najveći problem ovog filma, meni je ipak ovaj zaljubljeni dvojac kojem se ne piše dobro najslabiji deo filma. Ženska uloga ima malo šarma u nekim scenicama ali muška, braćo i sestre, izgleda kao da ste stavili Barbinog Kena u svaku od scena. Ispeglani lepotan neizbrisivog osmeha i njegova totalno rutinirana uloga su mi potpuni promašaj. A treba da strepim za njegovu bezbednost? Teško. Da su ga makli u bilo kom momentu ne bih ni trepnuo. 

 

Pomenuo bih i izgled Polcigove (Karlof) kuće (dvorca). Obično u horor filmovima ovakva zdanja izgledaju viktorijanski. Ova kuća izgleda u potpunosti futuristički a u sebi krije mnoge tamnice, prolaze i užase kojih je nesumnjivo moglo biti i više. No bez obzira na to, ovo je detalj koji jednostavno ne može da promakne. 

 

Belu Lugošija je proslavila uloga negativca no ovde ga vidimo sa druge strane i iskreno, meni je impresivniji ovde nego kao grof Drakula. Valjda je ovde mnogo manje teatralan pa je samim tim i njegova uloga upečatljivija. Karlof neretko ide preko granice i u nekim scenama je teatralniji i previše se unosi, no to ni malo ne smeta jer njegova harizma i talenat to iznose na odličan način. Mnogi će reći da je velika stvar što imamo ovde dve legende horor scene. Za mene je ipak veća stvar hemija koju njih dvojica imaju. Neretko su toliko dobri da su obesmislili mladi par oko čije sudbine se vrti ova priča. 

 

Teško mi je da ocenim ovaj film. Sa jedne strane tera nas da dosta stvari uzimamo zdravo za gotovo i ostavlja dosta otvorenih delova priče. Ne nudi baš sve što može i to je zaista očigledno. Sa druge strane za ovo trajanje je zabavan, efektan, ima dobru atmosferu i dve glumačke legende. Da procenjujem ovo samo sa strane priče i toga što je film ispričao, išla bi niža ocena. No sveukupni utisak značajno popravljaju dva velika glumca, odlična atmosfera i jako pitak film za ovako kratko vreme trajanja. Hajde malo da budemo pozitivniji pa idemo sa ocenom više.

Zanimljivosti:
Jedna od neobičnih stvari za doba kada je sniman ovaj film je muzika. Muzika se u to doba pojavljivala samo u uvodu i odjavnoj špici dok je ovde čujemo kroz ceo film. Poova priča je pomenuta kako bi film skrenuo pažnju. Radnja zapravo nema veze sa pomenutom pričom. Polcigova satanistička propoved se sastoji od nekoliko rečenica na latinskom i to su uglavnom bile poslovice. Ovo je prva saradnja Lugošija i Karlofa. Pričalo se da među njima postoji veliki rivalitet jer u to doba su bili dve najveće ikone horor filma. Međutim njihova saradnja je bila i više nego pozitivna i prerasla je u veliko prijateljstvo. U Velikoj Britaniji ovaj film je prikazivan pod imenom "House of Doom" zato što je mačka simbol sreće. Ovo je prvi film koji pominje Satanistički kult.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 7/10