To Be or Not to Be (1942)

 

Žanr: Komedija | Ljubavni | Ratni
Režija: Ernst Lubitsch
Glumci: Carole Lombard, Jack Benny, Robert Stack...

Priča:
Tokom okupacije poljske, grupa glumaca se uključuje u akciju borbe protiv nemačkog špijuna.

Moj osvrt:
Pričao sam već, kada praviš komediju, ako postoji hemija među glumcima, posao ti je znatno olakšan. Zbog tog razloga, dok sam gledao To Be or Not to Be imao sam utisak da je ceo film jedna perfektna improvizacija. Dijalozi nekako teku prirodno...ček ček ček. Ne teku, već pršte s obzirom na brzinu kojom ih likovi prosipaju, i sve vreme sam imao utisak da se nadmeću ko će da prikaže što bolji humor. Ne daje nam se dovoljno vremena da upijemo fazon i već se prelazi sledeći. To Be or not To Be je specifičan jer je komedija gde su Nacisti tema ismevanja. To ne bi bilo čudno da film nije sniman 1941/1942, u jeku Drugog Svetskog Rata. 

 

To be or not to be je odlična posveta glumi i umetnosti uopšte. Način na koji se ljudi bore protiv neprijatelja je upravo glumom. Glavni i sporedni protagonisti su glumci. Ako u sceni ne gledamo glumu priča se o glumi. No nije to samo posveta već i poruka da će umetnost pobediti zlo. Ček, pa nisu umetnici pobedili u drugom svetskom ratu? Naravno da nisu ali stvar je u tome da će umetnost preživeti i nadživeti sva ta zla. Opstaće uprkos zlu. Umetnost je večna. 

 

Film nas na početku na neki način vara tako što nismo sigurni šta je gluma a šta stvarnost. I dok mislimo da su scene pred nama stvarne, koliko god bile pune humora, nekako smo svesni da su to Nacisti i da je to pretnja. I to sve vodi do jedne sulude scene koja je prešla granicu. To više nije bio umereni humor već potpuna besmislica na koju sam se slatko nasmejao. I nekako sam tu video jednu našu crtu koju volim - koliko god da je loše, umemo da se našalimo sa tim. Iskoristićemo priliku za dobru foru zanemarivši stanje u kom se nalazimo. Sa druge strane, govori nam se da umetnost može da uradi bilo šta i da bude dobra. Ovde moram da povučem paralelu sa Tarantinovim Basterdsima koji uzimaju punu slobodu u eliminaciji Hitlera i u njegovom masterpisu Once upon a time in Hollywood gde film ispravlja životnu nepravdu i daje nam šansu da sanjamo.

 

S obzirom kada je film sniman i prikazivan, verujem da možda i nije bio najbolje prihvaćen s obzirom da komedija i trenutni rat možda i ne idu najbolje. Možda bi i najlakši način da utiša takve kritike filmu bio i taj da sav taj vedar duh preseče zverstvima koje su činjene. No film se ipak odlučio da ne ide dalje tj tragičnije od ruševina. Ostao je vedrog duha do samog kraja što zbog svega navedenog, moramo ipak smatrati hrabrošću. 

 

Ono što filmovi vole je da od nas kriju ključne stvari da bi nas iznenadili preokretima ili otkrovenjima. I to je danas sve više izraženo. To be or not to be u potpunosti okreće priču. Mi vidimo sve, sve nam je jasno ali likovi u filmu su ti koji su u misteriji. I dolazimo dotle da je naizgled jednostavna priča zakomplikovana neverovatnim peripetijama. Bezazleni događaji su protumačeni pogrešno i priča se opasno komplikuje dovodeći sve likove u sulude situacije. Nama je sve jasno i mi se smejemo. Oni su ti koji su sluđeni. Genijalno. 

 

Film je poprilično hvaljen zbog načina na koji ismeva Naciste. Sa jedne strane ovim likovima je samo bitno da pokažu moć i to ih čini jako jednodimenzionalnim. To je ok no mislim da je film mogao doneti više i otići dalje. No, moguće da je ovo bilo prerano. Sa ove tačke sa koje mi danas gledamo, ovaj istorijski period je zaokružena priča i moguće da imamo više opcija koje bi ovde trebale biti uključene u ismevanje. Iskreno ne delim baš toliko oduševljenje sprdnjom sa Nacistima, ni blizu koliko nesalomivošću duha ljudi koji su akteri ove priče. 

 

Sa ove tačke gledišta teško mi je da procenim da li je ovaj film 1942 bio hrabar ili bezobrazan. Razumem oba gledišta. Dok negde ljudi ginu, na drugoj strani se snimaju veseli filmovi o događanju u njihovoj zemlji. Zlo koje je realno i koje nosi živote dragih osoba je predmet ismevanja. I to je nešto što mogu da razumem kao jako problematično. No zanmarimo li to, ovo je jako dobar film, jako pitka komedija sa humorom koji ne zastareva. Umetnost se bori protiv zla, nesalomivi duh ljudi svetli u tami koja se nadnosi nad ratom zahvaćenom Evropom. Sve su to slike koje u ovom momentu imaju neku vrednost.

Zanimljivosti:
Kada je otac Džeka Benija video sina u naci uniformi odmah je izašao iz bioskopa. Kada ga je Džek ubedio da je film satira, otac je odlučio da mu da šansu i na kraju je jako zavoleo ovaj film. Kako je Kerol Lombard nastradala u avionskoj nesreći pre nego što je ovaj film premijerno prikazan, iz filma je izbačena rečenica koju ona izgovara "šta loše može da se dogodi u avionu". Ovo je njen poslednji film pošto je poginula 16 januara 1942. sa samo 33 godine. Posle snimanja ona je izjavila da joj je ovo najsrećnije iskustvo u karijeri. U jednoj sceni kada vidimo urušeno groblje u drugom svetskom ratu, na jednom od grobova vidimo ime Benjamin Kubelsky što je pravo ime Džeka Benija. Kerol Lombard je prihvatila ulogu iako se njen suprug, Klark Gejbl jako protivio. Beni smatra ovu ulogu jedinom velikom u svojoj karijeri.

Naj scena:

Heil myself

Moja ocena: 7/10