Opšti je koncenzus da je
dobar film, čak i kada je prošaran značajnim momentima iz života njegovog
autora, dobar upravo jer može da demonstrira svoj kvalitet sve i da nismo
upoznati sa njegovom biografijom. Međutim, u slučaju prvog samostalnog projekta
najvećeg poljskog režisera ovo je poželjno, ali ne samo zato što prosečnom
gledaocu bolje objašnjava sam film Nož u vodi. Tragedije koje su
zadesile Romana Polanskog oblikovale su ne samo ovaj film već njegovu celokupnu
filmografiju, koja se danas najčešće posmatra kroz prizmu kontroverzi koje ga
prate. Umesto toga, preporučljivije je sagledati povezanost između Polanskog i
njegovog stvaralaštva. Iako zbog njegove averzije prema intervjuima nećete
saznati mnogo o njegovim filmovima, niti obrnuto, dramatičnost događaja iz
njegovog života se previše odražava na ono što nam on slika na filmskom platnu
da bi se to moglo ignorisati.
Kao pripadnik „pogrešne“
etničke grupe (poljski Jevrejin) koji je živeo u pogrešno vreme na pogrešnom
mestu, od najranijih dana morao je da uči kako da preživi. Prvo je izgubio
majku u Aušvicu a ostatak rata proveo jedući polu-trulu hranu i oslanjajući se
na kombinaciju znanja i sreće u izbegavanju nemačkih patrola. Holokaust je
najviše obeležio njegov život i postavio ga na stazu bega i izbeglištva sa koje
do danas nije skrenuo. Nakon rata, pozorišnu glumu je upražnjavao isključivo
kao hobi a veći deo entuzijazma i energije usmeravao ka onome što je video kao
svoju budućnost – biciklizmu. Ovo ga je zamalo koštalo života kada je postao
deveta žrtva lokalnog serijskog ubice koji ga je namamio u napušteni nemački
bunker pod izgovorom da će mu prodati trkački bicikl. Fizički ožiljak je brzo
zarastao ali psihički je učinio da razvije fobiju od klasičnih tuševa – osećaj
tečnosti (kiša i krv) koja se sliva niz glavu ostao je nepodnošljiv. Nekoliko
godina kasnije, vraća se na mesto zločina i snima svoj prvi kratki film, Bicikl
(1955.) koji rekreira ovaj događaj, ali je film nažalost nepovratno izgubljen.
Jedanaest godina kasnije, on ove košmarne momente reprodukuje ponovo, u filmu Cul-de-sac.
Nedugo zatim (1969.) za dlaku izbegava susret sa još jednim serijskim ubicom,
Čarlsom Mensonom, ali to se nažalost ne može reći i za njegovu, tada trudnu
suprugu, Šeron Tejt. Ovaj događaj ga gura duboko u holivudski ambis poroka koji
1977. rezultira optužbom za seksualno zlostavljanje maloletnice zbog čega beži
u Britaniju pa u Francusku.
Poput privatnog života, i
mnogi filmovi Romana Polanskog su samo naizgled o bekstvu ali se kroz njihovu
srž provlače teme buntovništva, nekonformizma, otuđenosti i izolacije a čini se
u Nožu u vodi više nego u bilo kom nakon njega. Likovi u njegovim
filmovima su marginalizovane individue, odbačene od društva i establišmenta ili
dobrovoljni egzilanti. Međutim, u vreme kada je krenuo na studije režije, najuticajniji filmovi, poput Pepela i
dijamanata (Andrzej Wajda, 1958.) iako neretko obeleženi džejmsdinovskim
protagonistima, većinom su se bavili neposrednom, ratnom prošlošću Poljske, a ovo
je kompromis na koji mladi Roman nije želeo da pristane. Svaki od njegovih
kratkih filmova bavio se prisnim, međuljudskim odnosima kao i temama nasilja,
klaustrofobije i bekstva, ali ne i prošlošću pa je bilo za očekivati da takav
bude i njegov prvi dugometražni projekat.
Ali, kada je podneo
scenario za reviziju, Ministarstvo kulture je izrazilo zabrinutost zbog tema i
nemoralnih momenata pa su mu dali rok od godinu dana da napravi potrebne
izmene. Međutim, i tako korigovan, Nož u vodi je bio (za ono vreme) pravi
psihološki triler koji nonšalantno riba palubu nametnutim dušebrižničkim
zahtevima kojekakvih centralnih komiteta. Priča govori o eskapadama bračnog
para koji na svoj jednodnevni odmor na pučini vode svojeglavog neimenovanog
mladića, nakon što ga kolima zamalo pregaze. Izolovani na minijaturnom
jedrenjaku i u njegovom klaustrofobičnom potpalublju, oni nemaju gde da pobegnu
jedni od drugih, a vreme koje se menja od vedrog i sunčanog pa sve o olujnog
naglašava promene u raspoloženju. Ovde Polanski kroz zanimljive likove
sukobljava establišment i njegovu opoziciju. U oči upada i jako dobra upotreba
kamere koja uspešno koristi svaki centimetar skučenog plutajućeg filmskog seta.
Ovaj spoj umetnosti i veštine dodatno dobija na potentnosti pričom čija se
radnja odigrava tokom 24 časa, što u velikoj meri daje na intenzitetu i
dramatičnosti.
Nož u vodi počinje kadrom gde vidimo
ovaj bračni par, predstavnike više srednje (visoke?) klase, kako putuju ka
svojoj jedrilici usidrenoj na obali jezera. Supruga, Krystyna (Jolanta Umecka),
je za volanom i svojom vožnjom iritira supruga, pompeznog Andrzeja (Leon Niemczyk).
Nakon smene za „kormilom“, Andrzej zamalo udara u mladića na putu (Zygmunt
Malanowicz). Kako bi se pokazao i pred suprugom i pred mladićem, Andrzej ga
poziva da im se pridruži na krstarenju jezerom. Ovde Polanski kreće da sjajno
gradi tenziju između dva alfa-mužjaka,
starijeg, konzervativnog Andrzeja i mladog buntovnika koji se bore za pažnju
nezadovoljne i nezainteresovane Krystine. Kad se tome dodaju falusni simboli
(mladićev ogromni nož i njegov lagani uspon do vrha jarbola; u jednoj sceni
mladić se iskusno i bez gledanja igra nožem i bez greške ga zabada između
prstiju, pa je utoliko komičniji usporen i nevešt pokušaj Andrzeja da isto
izvede kad misli da niko ne gleda), napetost stvara zapaljivu situaciju nasred
vode i sučeljava ova dva ovna na brvnu ne samo na primalnom nivou, već i kroz
sukob društvenih klasa.
No, ovo ne sprečava muža
da se pozivanjem na autoritet izdigne iznad konkurencije, tvrdeći da „ako su
dva muškarca na brodu, jedan mora da bude kapetan“. A kada njihov sukob iz
verbalnog, nakon što Andrej ispusti mladićev nož u vodu, preraste u fizički,
plavokosi autostoper pada preko ograde u jezero. Zažalivši zbog svog postupka,
mada bi se reklo pre zato što ga je supruga prekorila zbog postupka i nazvala
ubicom, negoli zato što je možda i ubio čoveka, Andrzej skače u vodu i ne
uspevši da ga nađe, nastavlja da pliva ka obali. U međuvremenu, Krystinino
presvlačenje prekida mladić koji je uspeo da se spase i ona, čisto da bi
napakostila mužu, odlučuje da spava s njim. Brod pristaje uz obalu, mladić se
iskrcava i nastavlja svoj put kombinovano – hodajući po balvanima što plutaju
niz reku. Dok lutalica nastavlja sa životnim lutanjima, bračni par se vraća
kolotečini života u gradu ali s tom razlikom što su maske sada spale. Pri
povratku automobilom, nailaze na raskršće gde Kristina priznaje mužu šta se u
međuvremenu desilo, ali Andrzej isprava odbija da poveruje u njenu „fantaziju“.
Ali onda shvata da se nalazi i na moralnom raskršću i da mora da donese jako
bitnu odluku – ili će da se drži ubeđenja da je ubio čoveka te da mora da se
preda zakonu, ili će da veruje da ga je supruga prevarila. Ovo je situacija u
kojoj on, za razliku od lutalice koji se izvukao bez posledica, u svakom
slučaju gubi, a sve zbog uticaja koji ideologija autoriteta ima nad njim. Nož
u vodi šalje poruku da bolje šanse za opstanak imaju nekonformisti, oličeni
u nadolazećim generacijama, nego oni koji su fanatički usidreni zastarelim
moralnim normama i konzervativizmom a oličeni upravo u režiserima poput Andžeja
Vajde.
Zanimljivo je napomenuti
da je sam Polanski želeo da igra ulogu skitnice, ali mu to nije odobreno.
Umesto toga, snimio je svoj glas i sinhronizovao u finalnoj verziji filma, tako
da zapravo njega čujemo kada mladić govori.
Prvi kritički osvrt na film, napisan i objavljen pre nego što je film
uopšte imao premijeru, bio je negativan i okarakterisao je film kao nepotreban.
Malo je reći da ovo nije oduševilo ljude iz Ministarstva kulture kojima se
ionako nisu svidele scene sa nagom Krystinom i dvosmislen kraj. Po nekim
navodima, sekretar Komunističke partije je u besu bacio pikslu na bioskopsko
platno.
Napadan sa svih strana,
Polanski je shvatio poruku – reakcionarna Poljska jednostavno nije imala
razumevanje za progresiviste. On u svoj rasklimatani auto ubacuje ono malo
stvari što je posedovao, uključujući Nož, i zapućuje se ka Parizu,
visoko podignutog srednjeg prsta i uz teatralno, a ispostaviće se opravdano,
obećanje da će proslaviti svoje ime. Ono što tada nije mogao da pretpostavi je
da će ga učiniti i podjednako ozloglašenim. Dok
ga je poljska kritika poprilično ocrnila, s druge strane bare film dobija
nominaciju za Oskara za najbolji film na stranom jeziku 1964. godine (koju
osvaja Felinijev Osam i po). I upravo ovaj ogroman jaz i kontrast između
dva potpuno suprotna aspekta Romana Polanskog predstavlja njegovo prokletstvo –
činjenica je da film može biti dobar i ako njegov autor nije, ali je isto tako
i činjenica da je njegovo stvaralaštvo prečesto u senci njegovog turbulentnog
privatnog života.
Njegova životna priča samo obogaćuje njegove ionako već kompleksne filmove i
objašnjava odakle crpi inspiraciju za teme kojima se bavi. S druge strane, ne
moramo da čitamo njegovu biografiju da bismo interpretirali njegove filmove i
uživali u njima – u eri postmoderne, njegovi filmovi ostaju podjednako kvalitetni,
napeti, uzbudljivi i mračni trileri čak i ako prihvatimo da je autor „mrtav“ a
sa njim i značenje kojim ih je režiser ispunio.
Нема коментара:
Постави коментар