Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

уторак, 26. јануар 2021.

Vampyr (1932)


 

Kod nas nazvan: Vampir
Žanr: Fantastika | Horor
Režija: Carl Theodor Dreyer
Glumci: Julian West, Maurice Schutz, Rena Mandel ...

Priča:
Avanturista opsednut natprirodnim dolazi u mesto gde se veoma bolesna devojka pretvara u vampira.

Moj osvrt:
Glavni junak naše priče je avanturista, zavisnik o sablasnim stvarima i pričama. To je baš lak način da nas: a) uvuku u bilo kakvu horor priču. Zašto smo tu - eto ovaj lik se pali na strašne stvari pa je došao da pogleda šta se tu dešava; b) ubede da je ok što ovaj bata bez ikakvog razloga ode tamo negde gde se dešavaju te pizdarije iako je opasnost očigledna. Ceo taj početni segment je bajkovit i mračan u isto vreme. Preteća atmosfera je nekako podrazumevana u ovako starijim horor filmovima. 

 


No ovde bih pomenuo najveći problem koji sam imao sa filmom a to je upravo glavni lik. Njegovo učešće u svim ovim događajima mi je nekako isforisrano i nametnuto. On je totalni stranac za sve ljude okolo ali eto, dođe i bude dobrodošao svuda. Svi mu se obraćaju i smatraju da je najnormalnija stvar što je on tu. Zar nije mogao biti bludni sin koji se vraća kući i zatiče neželjene stvari na svom povratku. Ovo je samo jedna od mogućih varijanti koje bi bile ubedljivije. 

 


Drugi problem koji sam imao sa ovim momkom je što je prilično drven u svim momentima. Pazite, ovo nije nemi film ali pripada tom dobu gde su se emocije prenaglašavale mimikom, facijalnom ekspresijom, pokretima. Ovaj momak to ponekad radi očima ali najčešće deluje kao da je na teškim sedativima. Ispada da su svi drugi likovi koji su u ovom slučaju sporedni, dopadljiviji od njega. 

 


U pojedinim momentima i nismo baš sigurni šta to gledamo. Da li je ovo loše? O ne. Ti momenti su takođe bajkoviti i pitamo se da li je u pitanju san ili java. Nemogućnost da odredimo doba dana (ili noći) kao i da raščivijamo igru senki i neke od događaja će nas ostaviti u dilemi šta se zapravo dogodilo. No, ovo su "onostrane" sile i upravo ta nepoznanica krije neku lepotu iz prostog razloga što je predstavljena na ovakav način. Dok se film ne zaleti, dok ne vidimo uticaj Le Fanuove Karimile, nećemo baš biti sigurni šta to gledamo. 

 


Prelomni momenat u filmu je otvaranje stare knjige koja nam objašnjava priču o vampirima. Nemojte pomisliti da je ovo loše jer nam priča priču koju već znamo. Ne ne ne. Ovo je prelepo iz više razloga. Prvi, znate i sami braćo i sestre da sam bibliofil. Knjiga ovako stara koja priča o nečemu zlom - kupio si me. Više puta se ponavlja da neko čita tu knjigu i praktično najavi šta ide posle čega gledamo nekoliko scena pre nego se opet vratimo knjizi. Ok, znam sve te fore sa vampirima, nisam ovde pronašao ništa novo ali sam uživao u svakoj rečenici iz ove knjige. Stvarale su odgovarajuću atmosferu i stvarale su neko očekivanje zapleta/raspleta što je sasvim dobro. 

 


Druga stvar zbog koje mi se svidela cela ova priča sa knjigom je to što smo videli odlično doziranje horora i opasnosti. Hajde da se pravimo da ne znamo ništa o vampirima. Ova priča kreće tako što nas uvodi u celu tu tamu i nismo sigurni šta očekujemo. Loše stvari su evidentne ali ne postoji najava šta će se dogoditi. I onda naredno čitanje - stvari su konkretnije. Vidimo šta se dešava. Potom se otvaraju nova pitanja. Najbitnije od njih - kako se boriti protiv ovog zla. I onda nas knjiga ukopava i donekle poražava samim tim što vidimo da se zlo širi, da je nezaustavljivo, da je obuzelo sve. To je taj prelepi momenat beznađa u hororu. Ovo je film iz 1932. Mnogi noviji filmovi ovo nemaju. 

 


Rasplet je sličan onom početku u kom nismo baš najjasniji šta se dešava samo što smo ovde počašćeni scenom zatvaranja i zakivanja mrtvačkog sanduka. Ok, šta je tu tako spektakularno? Paaaa samo to da je ovo scena iz PRVOG LICA. I dalje je tu ona dilema šta je san, šta je java ali bez obzira na to, ovo je prilično jezivo i za današnje standarde. Pravi horor masterpis. Verujem da će ovo biti najupečatljiviji momenat filma ljudima koji budu gledali. 

 


Za jedan horor film, fali mi još malo jezivih scena. Ok, znam, 1932 je, šta možeš da mi dostaviš? Ček ček, zar Nosferatu nije i stariji od ovoga a tamo sve pršti od horora. Film ima odličnu atmosferu i morao je da je začini sa još tame. Takođe, kraj je nekako previše svetao i pun optimizma. Previše je to "svetlost je odnela tamu, čujemo ptičice, šetamo gledamo cveće i drveće". No to je do mene koji preferiram da tama u hororu ne iščezne skroz. Vampyr je svakako lepa, atmosferična, mračna bajka kojoj vredi posvetiti pažnju.

Zanimljivosti:
Za većinu glumaca, ovo je bio jedini nastup na filmu. Carl Theodor Dreyer je inače preferirao da radi sa amaterima. Kako bi se dočarao san, stavljana je gaza ispred sočiva kamere. Prvi film koji je u Britaniji zaradio oznaku "H" što je značilo da je previše strašan za sve mlađe od 16 godina. Kako bi imao što više paučine u jednoj prostoriji, Dreyer je razbio teglu sa džemom mesec dana pre snimanja scene znajući da će to privući insekte. Potrošeno je 3 tone pšeničnog brašna za potrebe snimanja.

Naj scene:


Knjiga

Moja ocena: 7/10


уторак, 19. јануар 2021.

Stalker (1979) – zagonetka umotana u poeziju unutar vere




Boris Tiosavljević  

     Kako živeti u svetu bez vere i da li je takav svet uopšte održiv? Čini se da je ovo glavno pitanje jednog od najlepših i najpoetičnijih filmova u istoriji.


     Ovaj čudesni film bazira se u osnovi na priči „Piknik pored puta“ braće Borisa i Arkadija Strugatskog. U njoj, vanzemaljska rasa posećuje Zemlju na 6 naizgled nasumičnih lokacija, kasnije nazvanih Zone. Po odlasku, oni za sobom ostavljaju brojne artefakte koje lovci na iste, zvani stokeri (eng. stalker, jer se radnja dešava u Kanadi, prim. aut.) kradu i prodaju na crnom tržištu. Otud i naslov koji predstavlja analogiju sa piknikom u prirodi nakon koga ljudi za sobom ostavljaju svakojako đubre, koje za životinje, koje ne mogu da pojme šta vide, predstavlja nešto zanimljivo, vredno, a možda i opasno. Redrick, protagonista knjige (u filmu nema ime) je zbog izloženosti Zoni (ne pominje se nikakva radijacija, ali Zona je "drugačija") postao i sam malo "drugačiji". Ova abnormalnost se prenosi na njegovu ćerku koja zato ima izraženu maljavost, pa otud i ima nadimak "Monkey".

     

     Još jedan izvor inspiracije bila je sama ruska realnost.  Sredinom 50ih godina 20. veka u Rusiji je postojalo mnogo poligona za nuklearne testove najrazličitijih vrsta, a naselja koja su se nalazila u njihovoj blizini bila su odsečena od civilizacije, svojevrsni kvazi-karantini sa ciljem očuvanja tajnosti. Ako bi došlo do neke opasne havarije, okolna mesta su bila evakuisana ali ne i ona u najneposrednijoj blizini eksplozije. Tim ljudima su informacije bile ne samo uskraćivane već su ih i dezinformisali u cilju suzbijanja panike. Pad meteora bilo je najčešće objašnjenje za bljesak i snažne zvuke koje bi meštani primetili. Verovatno i najpoznatiji primer je grad Ozjorsk i takozvana Kištimska katastrofa gde je 1957. godine u istoimenom gradu došlo do curenja radijacije iz lokalnog postrojenja za proizvodnju oružanog plutonijuma. Prošle su godine pre nego što je stanovništvo Ozjorska evakuisano, naravno prekasno da bi imalo svrhu, jer ovo je posle Černobilja (1986) i Fukušime (2011) bio najozbiljniji incident te vrste. Zanimljivo je pomenuti i da serija Dark 33-godišnjim ciklusima aludira na ove događaje.


 

     

     U budućnosti, svet je očajan i unesrećen zbog pada meteora, nekakvog čuda ili nekog trećeg uzroka, ostaje nedefinisano. Još jedna posledica je nastanak mesta zvanog Zona, koje deluje primamljivo ali je zapravo opasnije nego ostatak sveta. Vodiči kroz Zonu, takozvani Stalkeri, vode ljude do skrivene Sobe (u knjizi Zlatna Sfera), mesta koje im ispunjava najdublje želje. Neimenovani Stalker vodi izvesnog Profesora, kojem je aspiracija da bude međunarodno priznat zbog svog rada, i Pisca, koji želi da prevaziđe kreativnu blokadu. 

     Film predstavlja putovanje jednog čoveka kroz sopstvenu psihu, tugu, samozavaravanje i samoprezir koji leže u srži ljudskih poriva. Kao što sam Stalker kaže, Zona ne ceni ni intelekt ni iskrene namere, već pušta unesrećene, slomljenje, one koji su puni mana. Najbolji primer daje sam Stalker kada priča o svom bivšem mentoru, čiji je nadimak „Porcupine“. Ovaj stalker je u Zoni svesno izazvao smrt rođenog brata. On odlazi u Sobu, sa željom da mu se brat vrati iz mrtvih, ali kada se vraća kući, umesto brata, zatiče veliku količinu novca i nedelju dana kasnije izvršava samoubistvo. U trenutku prosvetljenja, Pisac objašnjava i zašto – Soba ne ispunjava želje o kojima molilac razmišlja, već ono što nam je iskreno u srcu, što su po filmu najčešće izopačenost, pohlepa i sebični interesi. 


     Sloboda koju nam Tarkovski ostavlja u interpretaciji daje prostora i teoriji po kojoj se priča o Porcupine-u (sa stanovišta filma, ne knjige) nikad nije ni desila već predstavlja grižu savesti našeg anonimnog Stalkera. On je svesno ugrozio ćerkino zdravlje, išao je u Sobu sa namerom da je izleči ali se ispostavilo da je njegova najdublja želja bila sebična i materijalističke prirode te je, kada je to i shvatio, pokušao da se obesi, zbog čega i nosi zavoj oko grla – da sakrije ožiljak od omče.


     Ono što nam dodatno privlači pažnju je njegov pomalo komičan nadimak (porcupine na engleskom znači bodljikavo prase a ruski ekvivalent se uslovno može prevesti i kao jež iako za ovu životinju postoji zasebna reč, prim. aut.) a koji odmah asocira na „ježevu dilemu“ ili „dilemu bodljikavog praseta“ kojom su se bavili Šopenhauer i Frojd. S jedne strane, da se tokom zime ne bi smrzao, jež/bodljikavo prase mora da se zbije uz druge pripadnike svoje vrste, ali s druge strane, time će povrediti jedni druge. Ova analogija predstavlja dodatne tema kojima se film bavi, a to su društveni odnosi, problem izolovansti i potreba za bliskošću.


     Na osnovu Stalkerovih jadikovki vidimo da u ovom svetu ljudi više ne veruju u Boga. On sam nikada ne koristi čudotvornost Sobe već dovodi druge zato što na taj način oni potvrđuju svoju veru jer inače ne bi rizikovali život u Zoni. Njegova žena ne razume zašto i on sam toliko rizikuje (zatvor) vraćanjem u Zonu ali, kako je i sam Tarkovski rekao: „Stalker mora da nađe ljude koji veruju u nešto u svetu koji više ne veruje  ni u šta. […] Ovo je film o postojanju Boga u čoveku i o smrti spiritualnosti kao posledice neispravnog znanja koje posedujemo“. Međutim, ovo je manje film o tome da li Bog postoji a više o posledicama života u bezbožnom svetu. Režiser nam ovo pokazuje svojom paletom boja – dok je Zona u raskošnim bojama, svet van nje je u sepiji.


     S ovim u vezi, čini se kao da film od prvog do poslednjeg kadra vodi napeto takimičenje sa samim sobom u umetničkoj fotografiji. Kadrovi su hipnotišući, opuštajući, nalik snovima. Po Tarkovskom, filmu ne trebaju reči da bi komunicirao sa publikom, već emocije, ili preciznije: „Pesnik je neko ko koristi jednu sliku da bi iskazao univerzalnu poruku“. Dodao bih takođe, da u slučaju briljantnog Rusa, te slike imaju trodimenzionalnost, jer deluju opipljivo i samim tim realno, što pojačava našu emocinalnu reakciju kad ih vidimo. Još jedna tehnika koja naglašava poetičnost njegovih filmova, a posebno ovog, jeste upotreba dugih kadrova, kojima se i proslavio. Da bi slika i zvuk imali hipnotišući efekat, potreban je kontinuitet, a montaža ovo narušava. Tarkovski je film video kao „mozaik sačinjen od vremena“, te je bazirao montažu na „vremenskom pritisku u sceni“. Što više vreme odmiče, više se i pritisak povećava. Onog momenta kada atmosfera dosegne vrhunac, scena se naglo završava. Apsolutno najbolji primer ovoga u njegovoj a možda i kinematografiji uopšte je nezaboravna scena iz Stalkera u kojoj se Stalker, Profesor i Pisac voze dresinom u Zonu. Ona je u sepiji, traje čitava četiri minuta i lagano ali neprekindo pojačava tempo upotrebom prvo očekivanog zvuka dresine koji nakon nekog vremena kombinuje sa sintetičkim zvucima koji na kraju odnose prevagu, da bi se scena iznenada završila eksplozijom boja. Ovo me je navelo da se bukvalno trgnem, kao iz sna, i naglas prokomentarišem.


     Tranzicija iz sepije u boju odlično dočarava atmosferu – dok grad predstavlja zagađenje i ugnjetavajući, brutalni, totalitaristički režim, Zona je divljina Čoveku teško dostupna, figurativni raj, te otud i bogatsvo boja. Tarkovski kaže da su scene u gradu snimane u tonovima sepije jer likovi ne vide boju u svojim životima. I sam Stalker kaže da je za njega svako mesto zatvor i da je samo u Zoni slobodan. Njihovo putovanje kroz Zonu je u boji jer predstavlja živopisan doživljaj, te se svaki detalj, svaka boja, urezuje u sećanje. Ta piktoresknost predstavlja životno iskustvo koje je Tarkovski želeo da nam prikaže. Zato je ovo sećanje a ne san, kao što bi se lako moglo pomisliti. Nalik snu, i sećanjima nedostaju detalji, ali razlika je što su sećanja mnogo bolje i više utemeljena u realnosti i ovde su briljantno oživljena.


     Još jedna tehnika koju Tarkovski briljantno koristi je vožnja ili far (kamera se postupno uvodi u kretanje, postavljanjem na šine, na stative sa hidraulikom, na vozilo ili ručno, prim.aut.) i njenu upotrebu vidimo već u drugom kadru. On počinje statično, centriran na noćni stočić sa špricem i lekovima – neko je bolestan. Vibracije izazvane prolaskom voza pomeraju čašu i istovremeno, pokreće se i kamera ulevo. Prvo vidimo suprugu kako spava i pitamo se da li je ona bolesna. Zatim vidimo ćerku, koja svakako deluje bolesnije. Onda vidimo oca, ali on je budan i deluje zabrinut zbog nje. Kamera se vraća nazad i završava ciklus koji je samo naizgled dosadan jer opet vidimo sve što smo već videli, samo u suprotnom pravcu. Osim što je supruga sada budna i ostaje okrenuta leđima njima – postoji konflikt. Zašto? Kamera se ponovo vraća na stočić i daje odgovor. Zvuk voza, koji ju je probudio, simbol je putovanja i predskazuje ono što će doći.

     Drugi sjajan primer jeste san koji Stalker sanja. Kamera zumira njegovo lice i zatim kreće na gore, ka njegovom čelu, da pokaže da je sve što ćemo nakon toga videti produkt njegovog uma, delimično nalik na sličnu scenu sa samog početka Eraserhead-a (1977) Dejvida Linča. Dok kamera klizi naviše, vidimo stvari koje mu u podsvesti ne daju mira – špric, novac, Isusovu ikonu, oružje. Kada se kamera konačno zaustavi, ponovo smo se vratili Stalkeru i još jednom, ciklus je potpun. 


     No, ubedljivo najbolji primer je opet ta magiča scena koja nas upoznaje sa Zonom. Zvuk dresine je ritmičan i prosto hipnotiše. Prvo vidimo Pisca koji gleda ka polaznoj tački ili metaforički, u prošlost. On na trenutak gleda u suprotnom pravcu, da bismo zatim videli Profesora kako radi to isto. Na kraju vidimo Stalkera koji gleda isključivo napred, u budućnost. Kamera se zatim vraća nazad i još jednom, kompletira ciklus. U međuvremenu, neobični elektronski zvuci daju na dinamičnosti scene i narušavaju prvobitan ritam te više nismo sigurni gde smo i koliko je vremena  proteklo. Tarkovski nas uvodi u stanje nalik transu, ili snu. I odjednom, reklo bi se niotkuda – Zona, boje i nakrivljeni telefonski stubovi, nimalo slučajno slični raspećima.


     Pored vizelnog, valja pomenuti i zvučni aspekt filma. Tačnije, muziku, tj. odsustvo iste. Od skoro 3 sata, muzika je prisutna u manje od 20 minuta filma, što je posledica ubeđenja Tarkovskog da „filmovima muzika uopšte nije ni potrebna“. Umesto toga, on vešto koristi ritam ambijentalnih zvukova da stvori neki poseban muzički jezik. Pomenuta scena sa dresinom završava se nestankom ne samo sepije već i zvuka. Iako je Zona priroda, kontrast sa klaustrofobičnošću urbanog života, odsustvo zvuka stvara snažan osećaj nelagode. Pored ovoga, granica između nedijegetskog zvuka (onog koji čuje samo publika, prim. aut.) i dijegetskog (onog koji čuju i likovi u filmu prim.aut.) često nestaje. Tako možemo čuti šuštanje vetra dok se trava ne talasa. Žuborenje vode dok gledamo vatru u kaminu. Možemo kroz zvuk biti na dve lokacije istovremeno. Ili čuti pad kamena u bunar tek nakon dvadesetak sekundi. Kada se na sve ovo dodaju scene kao što je ona gde sva trojica odlaze da spavaju iako je dan i ostaje dan i kada se probude ili ona gde je u toku razgovora kuća u pozadini jasno vidljiva a u narednom trenutku je odsečena gustom maglom, stiče se utisak da Zona ima ulogu svojevrsnog nepouzdanog pripovedača. Tarkovski ovo radi jer dizajn zvuka „mora da pokaže da je realnost uslovljena i da u isto vreme precizno predstavi stanje uma, zvuke unutrašnjeg sveta te osobe“.

     Što se tiče tri glavna nosioca radnje, postoji mnogo teorija o tome šta zapravo predstavljaju u filmu i, na osnovu onoga što je sam Tarkovski rekao, kao i na osnovu tuđih argumentovanih zapažanja, pet teorija se nameće kao najvalidnije:

1.    Njih trojica predstavljaju 3 nivoa svesti o kojima je govorio Frojd. Profesor je superego, aspekt ličnosti koji potiskuje želje i sprečava nas  da nešto uradimo. Nasuprot njemu stoji Pisac, tj. id, koji predstavlja instinktivno ponašanje  i upravo nas navodi da delamo. Kao medijator između njih stoji Stalker, odnosno ego.

2.    Zona i Soba predstavljaju utopijsku viziju čoveka, te protagonisti predstavljaju različite misaone pravce i istorijske periode i posledično drugačije i reaguju na Zonu:

Stalker predstavlja Premodernizam (ekstremni konzervitivizam) – on veruje u Boga, sujeveran je po pitanju Zone i opasnosti koje vrebaju u njoj, stalno je zabrinut, živi jednostavnim životom sa svojom porodicom i putuje u Zonu u pokušaju da pronađe ličnu utopiju.

Pisac predstavlja Prosvetiteljstvo – pripada buržoaziji (i sam kaže da živi u vili), ima uzvišene filozofske ideje i primoran je da sam sebe kritikuje. On želi da uspostavi vezu sa čitaocima ali mu to samo delimično polazi za rukom. Ambicija mu je da posredstvom Zone dostigne (dinamičku) uzvišenost koju je Imanuel Kant pripisivao prirodi. Stavljajući krunu od trnja na glavu, on sebe ironično predstavlja kao isusolikog proroka. Konačno, to što prvi prolazi kroz mašinu za mlevenje mesa može predstavljati simboličan raskid sa prethodnim, feudalnim društvom.

Profesor predstavlja (Post)Modernu – on je naučnik, sve želi da svede na puke brojeve kako bi mogao da izračuna i kvantifikuje Zonin aspekt misterioznog; metodičan je i racionalan. Bez razmišljanja se vraća po ranac u kojem je bomba – on Sobu vidi kao opasnu utopiju i želi da je uništi iz straha da će biti zloupotrebljena. Ovo može da se protumači kao aluzija na naše, nuklearno doba – bazira se na hiper racionalnosti (nepobitna vera u efikasnost racionalne misli) koja vodi u tehnološke katastrofe.


     Odavde se scena gde Pisac brani Profesora i udara Stalkera može shvatiti kao udruživanje buržoazije i tehnokrata kako bi (nasilno) uspostavili kontrolu nad običnim, malim ljudima/proletarijatom. Oni predstavljaju staljinistički totalitarizam – on je hiper racionalan dok se u isto vreme predstavlja kao prosvećen i sa filozofskom osnovom. Oni žele da uguše viziju utopije koju je Stalker stvorio svojom percepcijom Sobe.


3.    Stalker je simbol za sveštenika/veru/anđela dok Pisac i Profesor predstavljaju emocionalnost i racionalnost običnog čoveka. Tako ovaj anđeo pokušava da ih kroz „zonu lične dušvne krize“ sprovede ka Bogu. Zato se kao logična analogija nameće biblijska priča o putu u Emaus, u kojoj se nakon raspeća Isus ukazuje dvojici putnika, vodi dug razgovor sa njima i nestaje tek kada su napokon shvatili ko je on. 

4.    Sva trojica su ista osoba i supruga je svesna njegovog poremećaja. Zato se na kraju i obraća svoj trojici, kada pita da li neko želi psa. A kada mu nije dobro i bunca u delirijumu, ona se smireno brine o njemu jer je navikla na takve situacje. Tako da scena sa špricem na stolu označava da je on taj koji boluje, a ne ćerka. I kao što se da primetiti, on nikad ne učestvuje u raspravama između Pisca i Profesora jer te scene predstavljaju njegov unutrašnji konflikt.

Od njih trojice, Stalker je očigledno jedini stvaran. Naučnik predstavlja njegove misli u vezi sa naukom, neobjašnjivim fenomenima i stanjem njegove ćerke, dok Pisac predstvalja njegovu umetničku stranu i želju da i sam bude pisac. Zato on i zna Piščeve pesme koje u Zoni recituje i na kraju, dok leži u sobi, odjednom vidimo i gomilu polica sa knjigama, što je izostalo na početku filma.


5.    Tarkovski je potvrdio da je uzrok Zone božanskog karaktera. Ona predstavlja stvaranje čovečanstva, a njih trojica predstavljaju tri puta kojim Rusija može krenuti i filozofske vrednosti koje su usvojene kasnije, nakon pada komunizma. Stalker u potpunosti polaže veru u Boga odnosno u prirodu. Pisac je nešto skeptičniji prema ovim fenomenima sve dok mu se njihova snaga ne manifestuje. S druge strane, Profesor samo sluša šta Stalker priča ali nikad to ne dovodi u pitanje. On robuje racionalnoj misli, što mu Pisac i kaže, dok je Stalker sluga Prirode/Boga i predstavlja biblijskog pastira čiji je zadatak da svoje stado, koje je izgubilo nadu, izvede na pravi put. On se može shvatiti i kao predstavnik potlačenog ruskog naroda koji želi da pobegne, Profesor kao neko ko budućnost vidi samo u uništenju Rusije i podizanju nove iz pepela, a Pisac kao neko ko čovečanstvo vidi nevezano za granice i religiju već u kontekstu logike (kada kaže da iz argumenta nastaje istina).


     Na kraju, možemo se zapitati da li je rezonovanje Tarkovskog o uticaju gubitka vere na mukotrpno bivstvovanje validno ili je realno stanje stvari zapravo obrnuto. Primeri kao što su Prvi i Drugi svetski rat pokazuju da su ovakvi događaji uticali na promenu razmišljanja i napuštanje vere – teško da je gubitak iste mogao da izazove ove ratove. No, sve ove reči, analize i hipoteze su ipak samo oslonac za nestabilne, nešto sa fasadom racionalnosti što treba da nam pruži utehu dok narativ neometano plovi svojim tokom. Strahota i lepota Staklera potiče od smirenog pogleda što prodire duboko u dušu i značenja koje film želi da sami za sebe sklopimo od delova slagalice fluidnih kao voda koja je bila toliko čest motiv u svim njegovim filmovima. Jer, Tarkovski je bio umetnik, uvek izbegavajući skrivene simbole, zato što oni daju konačno značenje priči, a to nije prava umetnost. Kako je to rekao Dejvid Linč: „Zašto ljudi očekuju da umetnost ima smisla dok istovremeno prihvataju da ga život nema“? Lepota je u misteriji, a gde naći lepšu od ove, poteklu  iz zemlje koja je „zagonetka, obavijena velom misterije, unutar enigme“?




субота, 16. јануар 2021.

Mank (2020)

 

Žanr: Biografski | Komedija | Drama
Režija: David Fincher
Glumci: Gary Oldman, Amanda Seyfried, Lily Collins...

Priča:
Slika Holivuda tridesetih godina u čijem centru je džangrizavi alkoholičar Herman J. Mankiewicz koji žuri da napiše scenario za film Građanin Kejn.

Moj osvrt:
Izgleda da sa mnom nešto nije u redu. Čitam hrpu komentara "Da li je moguće da čovek koji je napravio" pa onda ovde ljudi nabace listu filmova među kojima vidim Social Network, Gone Girl i The Girl with the Dragon Tattoo, "napravi ovako loš film". Aloe!!! O čemu pričamo ovde. Ok, Mank nije naročito epohalan film. Nemojmo se zanositi da je ovde reč o nečemu sjajnom, vrhunskom ili čak naročito dobrom. Ali posle bespotrebnog Social Networka, tupavog Gone Girl, kopiranog odradka od Girl with the Dragon Tattoo Finčer je napravio jedan film za koji samo možemo reći da je dosadnjikav. Za mene je iskreno ovo napredak. Radije ću da se smorim uz film nego da se nerviram zbog idiotskog sadržaja. 

 


Elem, Mank bi trebao biti posveta Građaninu Kejnu. U suštini imamo jednostavnu priču koju ne možeš usrati glupostima i imamo film koji je postao sinonim za kinematorgrafiju. Lepa šansa da neko napravi lepu posvetu filmu uopošte. Zašto da ne Finčer? Nek izađe iz neke tupave tematike i napravi jednostavan film koji bi bio neka najava boljih radova. Ovo je tema gde neko ko je iskusan režiser može da ispolji svoju kreativnost. I nije ovde Finčer razočarao u suštini. Problem je u nečemu drom a to su sadržaj i odsustvo umeća da se ispriča priča. Film jako boluje od loše izvedbe ove dve stavke. 

 


Jedna stvar u filmu je na maksimalnom nivou, čista desetka - gluma Gerija Oldmena. Nemojmo se zavaravati, on je sav kvalitet ovog filma, on nosi svaku scenu. On briljira u svakom dijalogu, svakoj sceni, svakom monologu, svakom pokretu, u svemu. Da je ovo vrhunski film, Geri Oldman bi bio i šlag na torti i višnjica na šlagu na torti ali i onaj nadev koji najviše volimo. Ovako je on eurokrem na palačinci koja se skamenila od stajanja. Previše je scena koje su na njegovim plećima. Scena treba da ima dramski naboj ali nema dok on ne progovori ili dok ne akcentuje to što bi trebalo da donosi taj naboj. 

 


Kao što rekoh, film bi, uz to što je priča o Manku, trebao biti posveta građaninu Kejnu. I scene u kojima Mak opisuje nešto što smo videli u Kejnu su dobre. Nekako mogu u glavi da zamislim scenu koju izgovara a Oldmanove naratorske sposobnosti dolaze do izražaja. Ovakva scena je posejana lukavo na samom početku kako bi imali utisak da će ovo biti prelepa balada o čuvenom filmu. Na žalost premalo je ovakvih referenci. Ceo film bi trebao da nam prikaže i Manka i Šta ga je inspirisalo da napiše scenario za Kejna. Film kao i sadrži sve to. Ali je priča jadno ispričana i ne zanima nas ni jedan lik osim Manka. 

 


Pomalo je izromantiziran taj filmski svet. Dijalozi su nakićeni kao da su ispali iz filmova četrdesetih i pedesetih. Likovi su pomalo iskarikirani ali znate šta - mislim da je ovo genijalna odluka. Finčer na sjajan način uspeva da očuva duh tih starih filmova. Film je crno beli i nekad se stvarno zapitaš da li gledamo nešto staro 60-70 godina ili film novijeg doba. Uspeo je da donese taj neki osećaj starih holivudskih filmova i skidam mu kapu zbog toga. Ne kažem, nekom će ovo možda smetati. Meni je neopisivo prijalo i uz sjajnu glumu Gerija Oldmena ovo je ostavljalo sasvim prijatan utisak. 

 


Imamo tu još referenci ali one su vezane za ljude koji su radili na filmu. Ne sporim, tu su mnoge bitne njuške holivuda tog doba. Problem je što je njihova priča jako loše doneta. Idemo gde upoznajemo osobu A pa onda osobu B pa se vratimo na A pa onda upoznamo osobe C,D,E i tako u beskraj. Ni jedna od tih osoba me nije zainteresovala iako su mnoge imale potencijal. Mislite da te priče drugih likova nisu tako veliki problem? Grešite. Upravo ti likovi i događaji koje pratimo su bili Mankova inspiracija za Kejna. Toliko sam bio ravnodušan prema svim tim događajima, likovima i dijalozima da sam povremeno i zaboravio na Kejna. Umesto da gledam film i kažem "o da, evo je inspiracija" ja gledam film i čekam da zaista vidim nešto što je uticalo na stvaralačku motivaciju ovog čoveka. 


 

Kada sam već kod događaja, dosta vremena se posvećuje aktuelnoj političkoj situaciji kao i uticaju koji holivud ima na to. I tu vidimo tragove Kejna, nije to sporno. Problem je što su ove scene jako naporne za gledati osim ako Mank nema nešto da kaže. Slušanje gomile nasumičnih, nezanimljivih likova i njihova smatranja nekako ne spadaju u moju šoljicu čaja. Film je ovde počeo da se dotiče teme Nacizma i Hitlerovog pokreta. To je zazvučalo zanimljivo na početku zbog odnosa nekih likova prema svemu tome ali je ta sama tema brzo napuštena i prešli smo na političke aktuelnosti. 

 


I kada je ta politika u pitanju, zabavno je to kako je Holivud uticao na te izbore. Vidimo kako vešto plasirane, odglumljene laži utiču na rezultat. Izgleda da takve stvari nikada ne zastarevaju. Film je ovde propustio da nam ispriča zašto je cela ta politička strana priče bitna za filmsku industriju. Ako je ovo jedan od motiva Manku za njegovog Kejna, previše daviš pevca sa tom pričom. U samom Kejnu je bitnija sama drama koja se provlači uz tu politku dok ovde izgleda u potpunosti drugačije. Tek kada Mank pred svima jednim odličnim monologom posloži situaciju, onda tek saznajemo kakvu ulogu likovi imaju u tome. Sve te stvari su se nekako izgubile u ovoj priči. 

 


Naravno, kako se radi o Građaninu Kejnu, imamo i pojavu Velsa. Neki smatraju da mu je načinjena nepravda jer Mank nije pisao scenario ovako kako je navedeno u filmu već je veći udeo u tome imao Vels. Ne bih o tome. Film je o Manku na kraju krajeva, morao je ići u njegovu korist. Istraživao sam malo taj sukob njih dvojice, neki tvrde da Mank jeste zaslužan više za scenario, neki opet kažu da je scenario Velsova zasluga. Razumem zašto se film opredelio za ovo. Ipak je Mank onaj o kome se priča. On je ovde (anti)heroj  i morao je pobrati simpatije. No ne bih rekao da je sveukupno Velsu ovde učinjena nepravda. Do tog finala gde vidimo sukob, vidno je strahopoštovanje koje ne samo likovi u filmu nego i Finčer gaji prema Orsonu. Meni je Velsova veičina evidentna od prve scene i ako izuzmemo taj sukob, Finčer zaslužuje pohvale za način na koji je dostavio velikog Orsona. 

 


No kada podvučem crtu, ako izuzmemo sjanog Oldmena, nema ovde ništa naročito vredno pažnje. Oldmen briljira i prava je šteta što i njegov lik nema neke priče koje bi imale približan kvalitet. Ovako je on glumom od nebitnosti stvarao nešto vredno pažnje. Nekako nam se non stop sugerišu njegove vrline i mane ali scene to teško dokazuju. Moramo da im verujemo na reč. Ali onda dođe njegova gluma i verujemo u to što nam se govori. Ali nekako mi fali da sve ostalo u filmu prati Oldmena. Fali mi da ti likovi sa kojima je on u interakciji nešto vrede i da me njihova priča zanima. Fale mi ubedljivije scene da bi me ubedile da sve to kroz šta Mank prolazi ima jači uticaj na njega i njegovu kreativnost. Scene to ne pokazuju pa je morao Mank jednim sjajnim monologom da nam ispriča šta smo to gledali u ovom razvučenom filmu. Odsustvo veštine da se ispriča priča je zaista koštalo ovaj film.

Zanimljivosti:
Scenario je pisao pokojni otac Dejvida Finčera, Džek Finčer. Amanda Sejfrid je izjavila kako ju je Finčer terao da snimi jednu scenu 200 puta i to scenu u kojoj nije izgovarala ništa. Finčer je trebao ovaj film snimati nakon The Game(1997) ali nije jer studio nije želeo da se snima u crno-beloj tehnici.

Naj scena:


Scenario...

Moja ocena: 6/10