Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

среда, 21. јул 2021.

Deset

 

Braćo i sestre, nismo se puno družili u poslednje vreme. Ima tu svega, odsustvo motivacije, obaveze, haotičnost na poslu, neplanirano putovanje, umor... Navikli ste da me povremeno nema neko vreme. Navikli ste da i konstantno zaboravljam naš mali jubilej. 7.juna je bilo tačno deset godina od kako ja nešto ovde smatram i ta svoja smatranja delim sa vama. Deset. 

 


Ne bih da pričam o planovima, onome kroz šta smo prolazili ovde, o stvarima koje želim da su drugačije. Ne želim da obećavam, da dajem prognoze i rokove. Ovo nije obaveza i ovo nije posao da bi morali da se bavimo brojkama i procenama. Ovo je druženje i želimo da traje. Nekada pričamo više, nekada manje, nekada se ne vidimo duži period ali tu smo. Nećemo pobeći nigde. Pronaći ćemo vreme da se posvetimo jedni drugima. 

 


Vreme je ono što nam fali. Fali više vremena u kojem ćeš svoje dete držati za ruku i uživati u zajedničkoj igri; vremena koje ćeš provesti sa porodicom, sa mlađim i sa onima čiji peščani sat je formirao baš veliku gomilicu i svestan si da neće još puno teći; vremena koje ćeš provesti sa partnerom pričajući o planovima, željama, stvarima koje su ti se dogodile, a fali vremena i za zajedničko ćutanje; vremena koje ćeš provesti na putovanju ili u prirodi, da promeniš malo ono o čemu misliš, da ti misli melanholično odlutaju i samo usećaš umesto razmišljaš; vremena koje ćeš potrošiti na knjigu, strip, film jer umetnost je nešto što ti otvara oči, um i igra se sa tvojim osećajima i emocijama; vremena za prijatelje, poznanike i događaje... A sve ti fali. Sve ono što doživiš je lepo ali bi želeo da svega ima toliko da kada odeš da spavaš, znaš da je tvoj dan bio ispunjen. 

 


Situacija sa Covidom nas je naterala da se odreknemo stvari koje smo smatrali podrazumevanim. Postali smo osetljiviji na sve. Sve nam smeta. Ljudi ne shvataju da nije maska to što ih guši već odsustvo slobode da rade ono što su radili ceo život ne obraćajući pažnju na to. I onda ljudi postaju frustrirani i raspoloženje je u velikom padu. No oni glupi i glasni to začine i onda shvatiš da nije virus ono što nas može ugroziti toliko koliko sami sebe ugrožavamo. I onda krenu priče o zaveri, o tome kako je ovo jedan eksperiment, kako će nas ubiti vakcinama, kako će nas čipovati, kako je zemlja ravna ploča... A ti samo želiš da ne slušaš sve te priče koje se vrte i koje daju šansu budalama da iskoče iz mase i budu glasne. Samo želiš da mirno prošetaš ulicom sa svojom porodicom i ne čuješ svačije smatranje na ovu već jadnu temu koju želimo zaboraviti. Ljudi su zaboravili da postoji život i van ovoga. No, neki ga nisu imali pa ovo koriste da budu borci za pravdu verujući u glupe teorije i smatranja neukih. Normalno je da običnom čoveku u takvoj atmosferi energija bude na izmaku, volja pred porazom, motivacija nepostojeća. 

 


I sva ta sranja su me dovela u stanje da ne znam šta da očekujem. Krajem prošlog meseca su se stekli uslovi da putujem poslovno u Francusku. Zbog svih tih pritisaka, tema i priča sam imao utisak da će me tamo posmatrati kao teroristu. Nisam imao ni jednu neprijatnost, ni jedan problem, niko mi nije tražio ništa osim PCR testa na pasoškoj kontroli i to je to. I osetio sam onu rasterećenost koja mi ovde toliko nedostaje. Ljudi paze šta rade, poštuju pravila koja nam je Covid nametnuo ali su nastavili najnormalnije sa svojim životima. U dve nedelje teme koje sam pretresao sa kolegama iz Francuske su Tour de France, Evropsko prvenstvo u fudbalu, knjige, stripovi, posao, zanimljivosti u dosadašnjim projektima, geografija, razlike između naše dve države u kulturi, umetnosti, geografiji, istoriji, knjige, stripovi, ljudi koji povezuju naše dve države... Sve u svemu, Covidom smo se bavili desetak minuta kada sam rekao kakvo je stanje u Srbiji i kakva su iskustva kolega koje su prošle kroz sve to. Lepo je kada tema virusa ne iskače iz svake reklame, tv programa ili novina. Maske su tu da opominju ali pašće i one. Još lepše je kada nemam ni teoretsku šansu da na tv-u vidim našu vlast i "opoziciju". Dok trtljate po ko zna koju prežvakanu temu o ovom virusu, dok se palite na teorije zavere fabrikovane od neukih koji ni zadnjicu ne umeju da obrišu, dog gledate ovu vlast i njihovu tzv. opoziciju, pogledajte oko sebe - život ide dalje. Ne dozvolite da vas ove stvari sprečavaju da živite. 

 


Ja sam se vratio na posao u kancelariju i prija mi. Bude tu još po koji kolega tako da se ona neka lepa dnevna rutina vratila donekle. Ćerkica je krenula u vrtić i na moju veliku radost divlja sa drugim klincima svaki dan donoseći neka nova iskustva. To što mogu da gledam svoje dete kako odrasta i uživam u tome smatram za najveću nagradu koji je život mogao da mi donese. Nadam se da će biti barem još jedno odrastanje u kom ću moći da uživam. Deca su ono najbolje na ovom svetu. Izvuku ono najbolje iz tebe i ne postoji ništa drugo što može da ti stvori tu količinu sreće kao oni. Malo je poražavajuće kada shvatiš da svet u koji smo ih doveli nije onakav kakav bi želeli da bude za njih. Želimo da veruju u bajke, želimo da žive bajke u koje veruju. Kako je rekao veliki Pekić, ne treba da ljubimo zemlju svojih očeva već zemlju svoje dece. 

 


Znam, odlutao sam od filmova. Ali toliko se već družimo da imam tu slobodu da vam pričam o svemu. Ali hajde, mali jubilej bloga je pa možemo koju i o tome. Iskreno, najdraži utisak ste mi ostavili vi. Ako krenete malo po komentarima u blogu, trebalo bi da vam bude jasno zašto. Tu su bile serije komentara u kojima ste i bez mene raspravljali o drugačijim kinematografijama, filmu kao umetnosti, simbolima koji se vide u određenim filmovima, filmovima koji obrađuju istu temu, filmovima koji su revolucionarni za period u kojem su izašli itd. I to su komentari koje sam čitao sa uživanjem, iznova, oduševljen što ljudi koji imaju mnogo veće znanje o filmu i umetnosti od mene dolaze da čitaju šta pišem. Beskrajno sam zahvalan svakom ko me nauči bilo čemu, ko mi otvori oči za bilo šta što do sada nisam video. Tako da svima vama mogu da kažem jedno veliko HVALA. Rekao sam već, pisao bih i za jednog koji bi čitao to što imam da kažem ali vas ima toliko vrednih svakog momenta posvećenog blogu da mogu samo da žalim što nemam više vremena da mu posvetim. 

 


Kao što rekoh, nemam planove i obećanja. Želim samo da nas zdravlje služi. Kuda idemo i gde ćemo stići? Videćemo. Ovo nam je tek prvih deset godina.

среда, 30. јун 2021.

Oasiseu (2002)

 

Alternativni naziv: Oasis
Kod nas nazvan: Oaza
Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Chang-dong Lee
Glumci: Sol Kyung-gu, Moon So-ri, Nae-sang Ahn...

Priča:
Neodgovorni i detinjasti bivši robijaš, sprijateljuje se sa devojkom koja ima cerebralnu paralizu.

Moj osvrt:
Suštinski ovo podseća na Intouchables i moram priznati da sam na neki način očekivao "more of the same" ali opet, Korejci su mi ulivali nadu da ću gledati i nešto bolje. Da li je na kraju ovo bolje od Intouchables? Nije. Za mene ne. Verujem da će nekima od vas i biti. Priznajem, Oasis jeste imao više potencijala i u jednom momentu mi je izgledao kao neuporedivo bolji film. Ali se nekako izgubio u preteranom komplikovanju, robovanju klišea i isforsiranoj tragikomediji koja mi nekako nije prijala. Ok, korejci umeju da ostave taj gorak utisak ali ceo film on ovde postoji, to nije sporno. Samo nije postojala potreba za tragikomični overkill na kraju. 

 


Ako gledamo ovo kao na priču o dve osobe, Oasis čak radi bolji posao od Intouchables. Francuski film je tu dosta jednostavniji kada su karakteri u pitanju. Oasis je neuporedivo kompleksniji i posvećuje pažnju obema osobama. Nekako je ta ljudska drama doneta mnogo upečatljivije, posvećeno je vreme svakom od likova i nacrtani su u najsitniji detalj. Neki detalji deluju suvišni i ima repetitivnosti ali opet ne mogu da kažem da oduzimaju na celom utisku ili priči. 

 


Oba lika su na neki način u istoj situaciji, odbačeni su od društva i od ljudi koji su im najbliži. Oni su kolateralna šteta. Devojka je sama i porodica je samo koristi kako bi dobila beneficije jer "izdržavaju" invalida. Ovo jeste patetično ali sa druge strane pojačava dramu ovog lika. Sa druge strane momak nije baš najbistriji i svi u porodici ga odbacuju. Kako vreme prolazi sve smo svesniji i njegove tragedije. Na početku vam deluje kao da nema šanse da se saosećate sa ovakvom budalom. Verujte mi, ovaj momak će vas kupiti lako. Ako pogledamo Intouchables, izuzimajući nesrećni slučaj, tamo nije baš tako crna situacija kada su karakteri u pitanju. Od ovo dvoje su svi digli ruke i njihov spoj bi trebao biti tragičan, zar ne? E pa ne. Ovde me je film malo pridobio. Njihov spoj, iako neočekivan, otkrio je ono najbolje u njima. Tek on nam je pokazao momka kakav zaista jeste. Dotle smo mu sudili kao budali koji je crna ovca familije. Od tog momenta on postaje nešto sasvim drugo. U celoj ovoj tragediji predstaviti jednostavnu i iskrenu ljubav kao nešto što otkriva skriveno je zaista prelepo. 

 


Veliki problem je taj, što dok ne dođe do tog spajanja, film će vas daviti. Ne mislim da je on dosadan već je više bio mučan jer smo kao i njegova porodica, odbacivali ovog momka jedva čekajući da sva scena prođe. Dakle, to jeste pravljeno planski ali i sada kada znam da je to namera, i dalje ne mogu da se otmem utisku da me je film u prvih pola sata prilično izmaltretirao. No uspeo je u cilju da me udalji od nekog i posle je uspeo da me još bolje pridobije. 

 


Kada je tragedija bolesne osobe u pitanju, ovaj film šije Intouchables za nekoliko dužina. Ne želim da shvatite ovo kao da poredim bolesti - to bi bilo itiotski sa moje strane. Samo pričam o tome kako su nam scene donete. Pre svega, glumica Mun So-ri je prelepa žena. I čak ovako groteskno iskrivljenog lica, njena lepota je i dalje tu. Ne čini li to njenu tragediju i većom. Druga stvar koja je užasna - jako teško je čitati emociju sa takvog lica i tela koje je u konstantnom grču. Smejaćete se sa njom ali samo kada ste sigurni da se smeje. Užasno bolne su sve te scene kada želite da vidite neku emociju a skrivena je iza svih tih grčeva i trzaja. 

 


Još jedan način u kom se ogleda njena tragedija je u stvarima koje ne može da uradi. Film neprimetno odluta u maštu gde je ona zdrava i ta scena je tako prelepa u svojoj jednostavnosti ali u isto vreme bolna u nekoj naivnosti. To su jednostavne stvari, pokreti, emotivni gestovi koje nekada i previdimo. Kada gledaš ovako nešto, ne možeš da se otmeš utisku da nisamo dovoljno zahvalni na običnim stvarima koje podrazumevamo iz dana u dan. I onda imamo jednu predivnu osobu koja ni to ne može da iskaže. Jedan običan osmeh i gurkanje ramenom. Jako tragično je kada vidite da su te jednostavne stvari nekom tako daleke. 

 


Mislite da je problem samo u tome što ne može da uradi? To smo imali u intouchables. Još su bolnije stvari koje može da uradi uz mnogo mučenja. Braćo i sestre, scena u kojoj se ova devojka gleda u ogledalo i šminka me je beskrajno rastužila. Teško je opisati da nešto tako jednostavno može da vas slomi, nešto što je nama tako dostupno, jedan tren iz svakodnevice koji sledećeg dana zaboravimo da smo i uradili. Namera da se dopadnemo nekom. Nemoguće je ne voleti ovu devojku. Nemoguće je ne osetiti njen bol. Prelep filmski lik. Jedan od onih koji će vam biti dragi bez obzira kako doživeli ovaj film. 

 


I potom dolazimo do prvih velikih problema. Verujem da mnogima ovo neće smetati i da će film doživeti kao masterpis ali on se za mene izgubio u klišeima. Scena u kojoj osobu sa cerebralnom paralziom ne žele da prime u restoran, u kojoj je sklanjaju, gledaju kao nakazu... Da, ima takvih ljudi, ima takvih slučajeva, ima takvih scena ali nemojte govoriti da su ljudi samo takvi. Na jednu budalu koja se tako ponaša doći će barem jedan koji će doneti pravu odluku. Svet nije uvek lepo mesto ali nije ni toliki užas da bi ovo ponašanje bilo uobičajeno. U jedoj perfektnoj sceni gde se devojka šminka si mi pokazao svu njenu bol. Povezao si ovo dvoje likova i film je mogao da blista od tog momenta. Ali ne, sada kada smo ih spojili, hajde da se ne posvećujemo njihovom odnosu kroz gestove i neke simpatične scene već hajde da ih vežemo kroz klišee i patetiku. Ne. Ne želim to da prihvatim. Ovakvi likovi treba da budu iznad svega toga. 

 


I kraj umesto da bude bolno prelep postao je tragikomično prekomplikovan. Previše je ovo urađeno na silu. Znate ono kada ide scena nepravde i vi to vidite a likovi ne mogu da dokažu jer se nešto baaaaaaš iskomplikovalo. Ovaj film to toliko muze da sve postaje providno. Da su ovoliko bika muzli, počeo bi od muke mleko da daje rekavši "krava sam, majke mi, a sad prestani". Navikao sam da me film iz koreje išamara, udari u stomak, izbije disanje, rastuži ali ovo je išlo drugim putem i više sam bio razočaran i iznerviram. Verujem da mnogi ljudi neće reagovati ovako i prihvatiće kraj kakav jeste. Ako ste u toj grupi, verujem da ćete biti oduševljeni ovim filmom. Za mene je on imao strašan potencijal, nekoliko epskih scena i na tone neiskorišćenih prilika.

Zanimljivosti:
Kandidat Južne Koreje za oskara za najbolji strani film.

Naj scena:


Šminkanje

Moja ocena:7/10


недеља, 30. мај 2021.

Mortal Kombat (2021)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Fantastika | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Simon McQuoid
Glumci: Lewis Tan, Jessica McNamee, Josh Lawson...

Priča:
MMA borac Kol Jang zajedno sa najboljim borcima na zemlji pokušava da se suprotstavi borcima iz drugog sveta.

Moj osvrt:
Nije lako praviti Mortal Kombat film. Naravno pod uslovom da želiš napraviti nešto iole smisleno i kvalitetno. Zbog toga su dva prethodna filma zapravo guilty pleasure bućkuriši koji nas matore vrate u vreme dvodimenzionalnih šibanja dok smo besomučno lupali po dugmićima sega kontrolera nadajući se da će to proizvesti neki poseban potez ili magiju. Nekog kvaliteta nije tu bilo ali opet, sve te viđene elemente smo uklapali u dečiju viziju voljene igre. Zašto je problem praviti film? Zato što imaš previše likova i previše priča. Treba to sve ispričati i na kraju doći do tog sudbonosnog turnira. Premalo je vremena za to. Ako se ne varam, Machinima je pravila te neke male serije koje su dostupne na YT. Pogledao sam nekoliko i delovalo mi je pristojno ali na žalost nisam završio tako da ne mogu doneti neku krajnju presudu o kvalitetu. 

 


Novi MK počinje začuđujuće dobro. Realno ta priča o sukobu Sub-Zeroa i Scorpiona jeste nešto najupečatljivije i film svojim surovim otvaranjem stvarno ulaže napor da nam je dostavi na jako dobar način. Prelepe scene, dobra atmosfera, krvopljusna šibanja, surova sudbina Hasašijeve (Scorpion) porodice, glumačka postava koja obećava... Zaista izgleda kao da je neko konačno odlučio da nas počasti sa nečim vrednim pažnje. 

 


Još jedna stvar koja me je i više nego obradovala - Hirojuki Sanada. Čovek je sjajan glumac i njegov odabir za ulogu u narodu vazda omiljenog Scorpiona je zaista dobar. I prvo razočaranje je kada je taj uvod završen, kreće se sa totalno blentavom pričom i glumcima koji nemaju ni trunke talenta niti harizme. Užasava ovolika količina neprirodnog dijaloga i ponašanja. Čoveče, sediš/stojiš i pričaš i ne možeš da zvučiš normalno. Smejurija jedna i od heroja i od negativaca. 

 


Vidi se da će borbe biti i te kako forsirane. E sada ću da se žalim na to i to u filmu po imenu Mortal Kombat. Gledajmo na tu tuču kao na sportski duel - moraš da imaš neki uvod i neku pripremu, zar ne. Ovde su životi u pitanju. Daj mi barem neko građenje sukoba dok on ne krene. Barem nešto. Koliko smo samo čekali finalni sukob u Enter the Dragon, Bloodsport, Kill Bill itd. Zašto? Zato što je taj sukob kreiran i pre fizičkog okršaja. Ima li toga ovde?  Ma kakvi. Eto nam nekih nasumičnih likova da se šibaju. Kao što rekoh, krvopljus je ok zato što je ipak ovo Mortal Kombat ali već u duelu Jax-a i Sub-Zeroa sam bio hladan kao špricer. 

 


Još jedan veliki problem je Sub-Zero koji deluje kao nezaustavljiva sila. Na samom početku filma deluje kao lik koji bi sam mogao da razvali celu vojsku. I to je ok ako praviš film o Godzili ili negativca protiv koga treba da se bori ceo odred superheroja. Ali razmislimo malo. Ako odmah vidim Sub-Zeroa kojeg naizgled vojska ne može da zaustavi, kako misliš da mi ga predstaviš u borbi 1 na 1. Mislim šta, zabranićeš mu da koristi desnu ruku ili nešto? I bez nje deluje kao da bi mogao da razvali ili zaledi bilo koga. Onda se zapitaš, zašto se negativci brinu za predstojeći turnir pored ovakvog ratnika. Sub-Zero mi je omiljeni lik iz igrice, i to onaj plavi nindža. Kada je on u pitanju, u starom filmu je jedan običan vic kojeg je lik porazio kantom vode. U drugom je nezaustavljiva sila od samog početka. Ovo drugo je bolje ali generalno ni jedno nije dobro. 

 


Elem, problem sa kojim se film nosi je taj kako okupiti taj elitni tim boraca koji će se boriti za našu čast. Mislim da bi logičnija odluka od viđene bila da nađu najveće fanove Mileta Kitića i daju im da se šibaju nego ovo što su uradili. Kao ti likovi su obeleženi nekim simbolom. Zašto? Kako? Na osnovu čega? Sledeća glupost, ako neko ubije tog lika koji je obeležen, on postaje obeležen. Pa sjajno. Tehnički moja baba je mogla da kolima pregazi odabranog i dobila bi taj žig. I onda bih ja sedeo u publici i vikao "ajmo baba, šutni tog Goroa u guzicu". A rešenje ovog problema je užasavajuće jednostavno. Lord Raiden je mogao da poseti svakog, odvede ih na neko fantastično mesto i održi im govor i predavanje. To bi trajalo desetak minuta. Ovo mučenje sa objašnjavanjem i otrkivanjem podataka je baš neubedljivo i smešno. "E vidi, istraživala sam, postoji neki turnir na svakih par stotina godina, tu se odučuje o sudbini zemlje, ti si obeležen i moj stric isto koji je ubio neku obeleženu babu pa idemo da se šibamo za sudbinu sveta". Idi beži. Najgore od svega što likovi to tako jednostavno prihvataju. Šta, pa to je najnormalnija stvar na planeti. Mislim, ljudi veruju i Vučiću, ovo nije tako strašno. 

 


Film boluje od onih propusta koji su karakteristični za scenariste koje baš mrzi da razmisle o tome što pišu. Jednostavno moram da navedem dva primera. Prvi: Ekipa sakuplja te podatke o turniru i šampionima i vidimo gomilu papira na zidu u sobi Sonje Blejd. Elem, kada plamen zahvati te papire ona kaže kako su uništene godine istraživanja. Zaista!?!? U 21. veku svu dokumentaciju držiš na stikerima na zidu? I ti treba da budeš spas ovog čovečanstva. Majko mila. Druga stvar, turnir se bliži. Raiden je okupio ekipu kako bi ih što pre istrenirao za ovo kratko vreme. Ok, onda imaš klasični primer idiotskog drevnog boga kome nije palo na pametd da barem 10 godina ranije, ako ne i od detinjstva, krene u trening. Prvo bi svi oni bili utrenirani kao Novak, agilni kao Rafa i magični kao Rodžer. Ali neeee, veća dramaturgija je u poslednjim momentima kada kao ne znamo da li će svi likovi da otkriju svoje super moći. 

 


Užasava nepostojeća hemija među likovima. Previše je klišea u njihovom stvaranju, previše je šablonskih dijaloga i petoparački humor tu ne doprinosi ničemu. O lošoj glumi sam već pričao. Bukvalno jedina dva lika koja me zanimaju su Scorpion i Sub-Zero, pre svega jer su imali dobru scenu na otvaranju filma. E tu si izgradio neki temelj gde će mi njihovo šibanje značiti. Ostali likovi su jako antipatični i jako mi zvižde jajca za njih. Jednostavno loša gluma i još lošije napisani likovi nisu mogli rezultirati nečim dobrim. Kliše za klišeom za sobom vuče predvidivost i ništa u filmu me nije pozitivno iznenadilo (sem tog otvaranja). Negativci su takođe teška smejurija. Pored toliko boljih mogućnosti, očekivao sam barem pristojnije efekte likova međutim ovi ništa bolje ne izgledaju od onih iz 1995. Negativci bi trebali da nas zastraše. Sub-Zero jeste odličan. Ostali su neubedljivi a naročito baba u crnoj venčanici. Nje se ne sećam iz igrice. A šta, to je Šeng-Tsung? Auuuu. 

 


Sa druge strane moram da priznam da su se trudili da budu dosledni igrici. Nekoliko okruženja je i više nego prepoznatljivo. Šteta što nije bilo još više tih scena poput jedne krakte borbe na mostu. Za jedan Mortal Kombat film, zaista imamo finu dozu krvi, fatalita, magija, likova i film se kako-tako trudi da ne luta u nepoznato. Ono sa čim imam problem, uz činjenicu da skoro ni jedna borba nije naročito izgrađena je i ta što su generalno te borbe ravne. Pod ravne mislim na nezanimljive. Vidno su išli na kvantitet umesto na kvalitet pa im je bilo bitnije da ubace što više kratkih borbi sa jednim memorabilnim momentom i to je to. 

 


Još jedna stvar za kojoj filmu moram da odam priznanje, pokušao je da ispriča priču i složi likove. Ne ne, nije on to uradio ni malo dobro. Naprotiv. Ali je na neki način pokušao da napravi tim boraca. U starom filmu su se oni tu zadesili i eto hajde sad u šibanje. Drugo, ako se vratimo na stari film, nikom živom nije jasno kako je taj turnir koncipiran. Gomila nasumičnih borbi i to je to. Nema žreba, nema plana, nema određenih pravila, nema određenih arena, nema logike. Ovde su lukavo zaobišli celu tu priču pa nas još nisu ni vodili do turnira. Obavili su borbe ranije i to je to. Sa jedne strane to je sigurnije rešenje nego da sada koncipiraju taj turnir ali imamo tu jedan veliki problem. 

 


U čemu je problem? U tome što si ubio gomilu likova. Lepo su tizovali nastavak. Jako pametno i taman da ti zagolica maštu ko glumi Džonija Kejdža. Ali problem je što si ubio toliko negativaca da u narednom filmu moraš: a) da uvodiš nove i da ih zaista predstaviš kao pretnju jer su ovi trenutni bili teški buljson od boraca. b) vaskrsneš stare u nekoj formi što bi bilo jako neozbiljno jer su se em loše borili u ovom filmu, em ćeš to teško da mi objasniš kao logično. Da se ne lažemo, ima tu još dosta prostora za nove likove. Ali opet, moraćeš da praviš novu priču i nove razloge. Što nas dovodi do pitanja, čemu zapravo služi ovaj film. Ovde si mogao da nas uz manje borbi uvedeš u likove i da izgradiš sve te buduće borbe. Nastavak ti je mogao služiti za trijumf. 

 


Kao što rekoh, teško je napraviti normalan film na temu Mortal Kombata. Ali ovde svm video neku nameru što mi zapravo pokazuje da ima nade. Ok, ima nade ako ne daš kompletnim dilejama da ti pišu scenario. Prelep uvod je vodilja kako su trebali da prave film. Na žalost propali su pod težinom očajnih glumaca, užasnog scenarija, previše propusta i neubedljivog bilo čega u filmu. Gomila nasumičnih ideja koje su ili loše ili im nisi dao logičan sled kako bi se primile nisu uspele da iznesu ovaj film ni do nivoa loše zabave poput onog starog. Želeo sam da ovo ispadne dobro pa da dubokim glasom napišem na kraju "Well done" (Dobro, teško bi bilo "Superb") ali ništa od toga. Setite se kada posle rečenice "finish him" niste uspeli da kombinacijom tastera pokrenete fatalit i protivnik se samo srušio u mestu. Upravo taj utisak ispuvka ostavlja i ovaj film.

Zanimljivosti:
Hirojuki Sanada se spremao za snimanje ovog filma tako što je danima igrao Mortal Kombat. Maks Huang je jedan od statista u filmovima Džeki Čena i konstantno je imao ideje kako poboljšati scene borbi. Džo Taslim (Sub-Zero) je morao da uspori prilikom snimanja scena borbi jer je njegova kretnja bila prebrza. Film je inicijalno bio brutalniji ali je režiser odlučio da izbaci veliki broj scena nasilja.

Naj scena:


 

Uvod

Moja ocena: 4/10