O miševima i ljudima - Džon Stajnbek

 

Ovo je prva Stajnbekova knjiga koju sam čitao i nisam znao šta da očekujem. Tako da za mene ovo nije bila knjiga koja me je odmah pogodila već me je slomila tek kada sam na kraju shvatio da sam je pogrešno čitao. O Miševima i Ljudima na prvi pogled deluje prilično jednostavno, mogao bih reći i skromno. Knjiga je kratka, jasna, bez neke stilske razmetljivosti. I baš u takvom stilu i takvoj ogoljenosti leži sva njena surovost. 

 

Iako likovi često pričaju o čemu sanjaju, ovo nikako nije knjiga o snovima. Naprotv. Ovo je knjiga o nemogućnosti sna. O tome kako se taj san rađa u pogrešnim ljudima u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Ako dobro znamo da konstantno živimo za neki san u budućnosti, kakav utisak onda ovako nešto može da ostavi? Šta mislite, kakav kraj može da ima takva priča? 

 

Stajnbek smešta radnju svoje priče u Ameriku za vreme Velike depresije. No taj istorijski kontekst nije tako bitan. Ono što Stajnbek oslikava je stanje duha. Ovo je svet u kojem se radi da bi se preživelo a ne da bi se živelo. Ovo je svet u kom se ljudi ne mere po onom što jesu već po onom što mogu da izdrže. Pitanje je samo, koliko neko može da podnese takvo stanje. Ako opstane dugo, kakav je to život? 

 

Džordž i Leni nisu onaj klasični prijateljski duo. Na neki način oni su simbioza slabosti. Zašto to kažem? Zato što ne mogu jedan bez drugog ali ni zajedno ne mogu nigde. Nismo ovde dobili odnos koji je idealizovan. Taj odnos je pun nervoze, straha i zavisnosti. I baš zato je taj odnos opipljiviji i realističniji. Šta onda vezuje te likove? 

 

Leni je dete zarobljeno u telu odraslog čoveka. Stajnbek ni jednog momenta ne koristi njegovu mentalnu ograničenost da izazove sažaljenje. Naprotiv. Leni najbolje oslikava svet koji ne zna šta da radi sa nevinošću i čistoćom. U sistemu koji razume samo kontrolu, Lenijava snaga i nevinost su opasna kombinacija. 

 

Sa druge strane imamo Džoržda koji nosi teret svesti. On zna kako svet funkcioniše. Zna i da snovi nisu realni, da su te priče o farmi samo način da se pregura još jedan dan. Za mene je njegova tragedija još veća, upravo zato što on zna sve to ali ipak nastavlja da veruje. Kao što rekoh, svi mi živimo za neki tamo san.

 

E sad, da li su naši snovi veliki? San o maloj farmi, o zemlji, o zečevima nije nikakva velika utopija. To je baš minimalna želja. Možemo reći skromna pa čak i bedna. Braćo i sestre, ne podsmevajmo se ni najmanjem snu. Baš zato što je ova želja minimalna, jezivo je koliko je nedostižna. Stajnbek nam govori da sistem u kojem i takav san deluje nemoguće, nije sistem, već kazna. U kakvom to sistemu onda živimo?

 

Ljudi koji okružuju Džordža i Lenija nisu tu da bi ova priča izgledala bogatije. Oni dodatno stežu omču oko vrata. Svi su usamljeni, svi su na ivici i svi imaju neku verziju istog sna koji nikada neće biti ostvaren. Na neki način svi su tu da veruju u nešto slično i sve to deluje kao kolektivni san. Ako toliko ljudi deli isti san, onda znaš da su u ratu ili da su bolesni ili da su ugroženi ili da su napušteni... Treba li da nastavljam?

 

Kendi predstavlja hodajuću budućnost svakog od ovih radnika. Sudbina njegovog psa je sudbina svakog ko je nepotreban. To je za mene jedna od najstrašnijih scena u književnosti. Zašto je baš tako potresna? Zato što je tako mirna. Bez patetike, bez pobune. Samo prihvatanje neminovnog.

 

Ta scena nikako nije usputna epizoda. Ona je ključ. Ona najavljuje kraj. Ona pokazuje kako se u ovom svetu slabost ne toleriše. Slabost se uklanja.

 

Možda je Kruks zapravo najtragičniji lik u knjizi iz prostog razloga jer sve vidi jasno. On je izolovan, ponižen, odvojen rasom i statusom. On jedini razume da je san kolektivna laž. Ali upravo iz tog razloga, kada se na trenutak usudi da poveruje, šta mislite kakav će rezultat proizvesti to na šta se odvažio? Surov? Brutalan? Ne, nema dobrog izbora. 

 

Žene u ovom svetu nemaju imena. Bukvalno deluje kao da su etikete. One ovde nisu ličnosti već predstavljaju opasnost, iskušenje, pretnju stabilnosti. Ne, ovo nije Stajnbekova slabost ili propust. Ovo je njegova presuda svetu koji ne zna šta da radi sa ženama osim da ih krivi. 

 

Nasilje u ovoj knjizi nije eksplozivno. Ono je tiho ali u isto vreme neizbežno. Zapravo, tragedija je što je ovde nasilje logično. Ono dolazi kao prirodni završetak niza pogrešnih okolnosti a ne nešto što nas iznenadi. 

 

Nema ovde moralisanja. Ne traži ova priča da se opredelimo. Stajnbek ovde samo postavi situaciju i pušta da se sama uruši. I upravo zbog svega toga, kraj ima tako veliku težinu. 

 

Šta reći o završnom činu? Da li je on herojski? Nikako. Da li je kukavički? Nije ni to. Tragično je što je taj završni čin racionalan. To je onaj trenutak u kom biraš dva zla i biraš ono koje manje boli. Problem je što on ovakav ostavlja veću prazninu. 

 

I onda smrt ovde ne dolazi kao kazna. Ona je zapravo oslobađanje. I to je možda najjezivija stvar, spoznaja da je jedini izlaz iz ovakvog sveta prestanak postojanja. 

 

O Miševima i ljudima je knjiga o tome kako sistem melje one koji nisu dovoljno jaki, dovoljno pametni i dovoljno prilagodljivi. Da li onda jaki pobeđuju? Ne, ovde ne pobeđuju. Oni ovde samo duže traju. 

 

Ovo je roman bez ikakvih iluzija ali opet nije bez empatije. Stajnbekova ljubav prema svojim likovima nije sentimentalna. On ih razume a to razumevanje ovde je teže od ljubavi. 

 

Obično je smrt ono što je najveća tragedija nekog umetničkog dela. Ovde nemam utisak da je smrt upravo to. Najveća tragedija je da san onog ko je sada mrtav nikada nije imao šansu. Od samog početka taj san je bio osuđen. 

 

Kada saberemo sve, O miševima i ljudima je u isto vreme i jako surova ali u isto vreme jako poštena knjiga. Ne kažem to zato što ona govori istinu. Mnoge knjige to rade. Kažem to zato što ona ni jednog momenta ne nudi lažnu nadu niti lažnu utehu. 

 

Na kraju, nije ovo knjiga koja pokušava da objasni svet niti da ga popravi. Ona pre svega beleži mehanizam. U tom mehanizmu nema mesta za slabost ali nema ni nagrade za snagu. Postoje oni koji se samo još neko vreme uklapaju i oni koji su uklonjeni ranije. Smrt na kraju nije tragična zato što je nasilna već upravo zato što je logična. Ona je poslednji korak sistema koji od samog početka ne ostavlja alternativu. Stajnbek ne zatvara knjigu osećajem gubitka, već osećajem hladne pravilnosti. Kao da se ugasi mašina koja je obavila posao. I upravo u toj ravnodušnosti leži najveća, surova, iskrena jezivost ovog romana. 

For All Mankind (1989)

 

Žanr: Dokumntarni | Istorijski
Režira: Al Reinert

Priča:
Pogled na više NASA misija sletanja na mesec, počevši od Apollo 8. 

Moj osvrt:
Da li sam oduševljen ovim filmom zato što mi je ostavio sjajan utisak, zato što nije bio puki dokumentarac već svedočenje ljudi koji su postigli i doživeli nešto veličanstveno - jesam. Ali na sve to imamo još jedan nemali dodatak - ovo sam gledao sa svojom devetogodišnjom ćerkicom koja prvi put gleda ovako nešto ozbiljno i prvi put zaista svedoči putovanju u svemir. Uz gomilu pitanja prenela mi je valjda i tu dečiju fascinaciju pa je ovaj filmić za mene bio jedno lepo uživanje. 

 

Da li je ovo film koji govori o osvajanju svemira? Hm, nije da nije tačno no čini mi se da to nije njegova glavna poruka. Zašto to kažem? Zato što ovde nema nekih patriotskih fanfara, nema nekih velikih objašnjenja, nema naratora koji diže tenziju i spektakl. Ovde vidimo arhivske slike NASA misija i čujemo glasove astronauta koji se prisećaju nečega što je istovremeno deo istorije ali i lično iskustvo. I onda imamo činjenicu da nešto što je bilo spektakl za milione, ovde postaje intimno sećanje nekolicine ljudi. Tako da ovo nije film koji prvenstveno govori o osvajanju svemira, ovo je film koji govori o tišni koja dolazi posle te pobede. 

 

Nema ovaj dokumentarac scene o fantastičnoj tehnici, nauci koja je dovela do ovako spektakularnih stvari. Da, vidimo rakete koje poleću, module koji se spajaju i razdvajaju, ali film ne insistira na pukim činjenicama. On traži unutrašnji pejzaž. On pokazuje šta znači gledati Zemlju spolja i pre svega videti svet bez granica, bez zastava i bez ratova. Upravo u tome leži prava težina filma. 

 

U jednom momentu dok smo gledali scene sa meseca, ćerkica me je upitala zašto je tamo tako tiho. Film koristi muziku ali ta muzika jednostavno ne potiskuje prazninu i tišinu. Samim tim površina Meseca na neki način deluje nestvarno, gotovo metafizički. Nema vetra, nema zvuka, nema života. Samo svelost i senka. I onda dolaze ti trenuci jeze jer ovo mesto nije predviđeno za čoveka.

 

Ono što film čini posebnim je pogled astronauta. Njihove rečenice nikada nisu herojske, nikada nisu teatralne. Često su jednostavne pa ponekad i banalne. I baš zato mi je to ostavljalo odličan utisak. Kada oni govore o tome kako su prvi put videli Zemlju iz svemira, u njihovom glasu nema trijumfa već više osećamo tihu zaprepašćenost. Kao da shvataju nešto što na Zemlji nisu mogli i što mi ne shvatamo. 

 

I stvarno taj pogled na zemlju ostavlja neki poseban utisak. Vidimo je kao plavu loptu bez granica, bez vidljivih podela. I što je fascinantno, samo u tom prizoru ima više političkih poruka nego u hiljadama govora. No film ne moralizuje ali ostavlja osećaj da je sve ono zbog čega se borimo dole potpuno besmisleno kada posmatraš iz ove udaljenosti. 

 

Jako mi se svidelo što Reinert izbegava da pretvori ove Apolo misije u nacionalni mit. Zastava naravno jeste tu ali nije centralna. Fokus nije na Americi već na čoveku. To je krucijalna razlika u vreme prodaje bulšita. Ovo nije film o nadmetanju za vreme Hladnog rata što sam možda i očekivao. Ovo je film o trenucima kada čovečanstvo napušta sopstvenu kolevku.

 

Poseban utisak ostavljaju trenuci u kojima astronauti pričaju o strahu, o izolaciji, o mogućnosti da se ne vrate, o tome kako je pogled na Zemlju istovremeno utešan ali i zastrašujući. Tako da se film ne bavi hrabrošću na neki bučan način. On pokazuje da hrabrost ume biti tiha i često neprimetna.

 

Film na neki način nosi melanholiju jer znamo da se ovo doba završilo. Mesec više nije destinacija već uspomena. Ovi koraci su ostali usamljeni. For All Mankind je na neki način elegija za ambiciju koja je nekada postojala. 

 

Ovo je film uz koji je jasno da tehnološki napredak ne znači automatski i moralni napredak. Svesni smo u kakvom svetu živimo, pogledajte samo današnji dan. Ovaj film treba da nas natera da pogledamo gore i shvatimo koliko je svet mali a koliko je naš pogled ograničen. For All Mankind na neki način pokazuje da hod po mesecu nije toliko veliki korak za čovečanstvo kao momenat kada smo prvi put videli sebe spolja. To je momenat u kom shvatiš da smo možda trebali da budemo mnogo bolji nego što jesmo. 

Zanimljivosti:
Snimci odvajanja raketnih stepena snimljeni su zato što je NASA želela da dokumentuje tok leta bespilotnog Saturnovog lansiranja, kako bi inženjeri, u slučaju kvara, mogli da pregledaju snimke i utvrde šta je pošlo naopako. Kamere su bile postavljene na strateškim mestima i aktivirale su se u ključnim trenucima, beležeći proces odvajanja raketnih stepena tokom manje od pola minuta. Nakon završetka snimanja, neprozračne kapsule sa izloženim filmom bile su izbačene iz rakete, spuštale su se ka Zemlji pomoću radio-signalnih uređaja i padobrana, a bile su zaštićene toplotnim štitnicima. Transportni avioni američkog ratnog vazduhoplovstva tipa C-130, koji su vukli ogromne mreže, presretali su i skupljali ove kapsule iznad južnog Atlantika.

Naj scena: 

Prvi pogled na Zemlju i sjajni monolog koji ga prati

Moja ocena: 8/10

Vagabond / Sans toit ni loi (1985)

 

Žanr: Drama
Režija: Agnès Varda
Glumci: Sandrine Bonnaire, Macha Méril, Stéphane Freiss...

Priča:
Telo mlade žene pronađeno je smrznuto u jarku. Kroz flešbekove i svedočenja ljudi koji su je susretali, polako se otkrivaju događaji koji su vodili ka njenoj neminovnoj smrti.

Moj osvrt:
Vagabond praktično počinje krajem i to takvim da nas odmah ošamari. Uprkos tome nismo sigurni šta da očekujemo osim iskrenosti što ova prva scena i dostavlja. Telo devojke je pronađeno u jarku, smrznuto, napušteno. I sada bi očekivali misteriju zar ne? Nema je. Nema ni istrage, ni napetosti koja bi obično sledila iz ovoga. Agnes Varda nam odmah oduzima iluziju da ćemo dobiti odgovore koji će da rasvetle sve. Tako da ono što sledi, nije potraga za uzrokom smrti. Ono što sledi je spor, nemilosrdan pogled u život koji se sam od sebe raspadao. 

 

Mona nije lik koji traži da ga razumemo. Ona ne objašnjava ništa, ne pravda se, ne traži sažaljenje. Ona ide. Hoda, spava gde stigne, odbija stabilnost, odbija pravila, odbija čak i sopstveni komfor. Upravo zbog toga film konstantno nosi taj osećaj neprijatnosti. I naravno, ono što je zaista mučno je odsustvo nekog psihološkog ključa koji bi objasnio ovu devojku i time umirio nas gledaoce. 

 

Varda koristi dokumentarni pristup. Ljudi koje Mona susreće, govore direktno u kameru kao svedoci. I sva ta njihova izlaganja jasno pokazuju da Mona nije neko koga su upoznali. Koliko god oni tvrdili drugačije, pretpostavljali, nagađali, jasno je da su oni tu samo nešto okrznuli. Njihova sećanja su fragmentarna, kontradiktorna a najčešće površna. I tu leži i najveća istina filma - Monu niko nije upoznao zato što ona to nije ni dozvolila. 

 

Reč koju vezuju za monu je "Sloboda". Da, ona jeste slobodna ali u ovakvoj slobodi nema ni trunke lepote. Ona je prljava, iscrpljena, hladna. Ni trunke romantike ni nagoveštaja nekog boemskog lutanja. Nema "gitare uz vatru", nema osmeha koji bi ta sloboda donela. Zašto? Zato što sloboda ovde znači glad, prljavštinu, odbacivanje i stalnu izloženost. Jasno je da Varda svesno odbija da išta ulepša ili romantizuje. 

 

Sandrine Bonnaire igra Monu perfektno. Nema ni trunke želje u toj glumi da ovaj lik učini simpatičnim. Njeno lice je često tmurno, telo umorno, pogled hladan. Ona ne glumi bunt, ona ga živi, mehanički, pa mogu reći i gotovo sa inatom. Sa jedne strane imam samo divljenje za ovakvu glumu. Sa druge strane, braćo i sestre, treba izdržati gledati ovakvu autodestrukciju. 

 

Iako je na prvu možda bilo očekivano, film se ne bavi pitanjem zašto je Mona izabrala ovaj život. To pitanje konstantno ostaje van onog što gledamo i očigledno je da je to namerna odluka. Zašto? Zato što je Varda bila svesna da bi objašnjenje kao takvo umanjilo težinu izbora. Ako bismo znali "zašto", mogli bismo da je opravdamo ili odbacimo. Ovako nemamo alibi. 

 

Naravno, samo društvo se ogleda kroz reakcije na Monu. Neki je koriste, neki sažaljevaju, neki je žele, neki je se plaše. No tragedija je u tome što je niko ne vidi kao ravnopravno ljudsko biće. Njena sloboda je zapravo pretnja jer pokazuje koliko su drugi životi ukalupljeni. Samim tim, Mona je ogledalo pred kojim niko ne želi predugo da se zadrži. 

 

Zanimljiv je način na koji je priroda predstavljena u filmu. Ona bi za jednog lutalicu mogla biti utočište. No sva ova polja, vinogradi, sve je hladno, pusto i indiferentno. Zemlja kao da ne prihvata Monu kao romantičnu lutalicu već je u potpunosti troši. I kako film odmiče, Monino telo deluje sve teže i sve sporije, kao da se i uz ovu umornu prirodu i sama umorila.

 

Varda odbija klasičnu empatiju. Ni jednog momenta ne traži od nas da navijamo za Monu niti da se nadamo da će biti spasena. Ne daje nam nikakav trenutak rasterećenja niti svetlosti u celoj priči. Čak i trenuci bliskosti budu retki i kratki i na to deluju privremeno, krhko i osuđeno na propast. 

 

Zbog toga, Vagabond je film o granicama tolerancije. Koliko slobode društvo može da podnese pre nego što počne da isključuje? Koliko neprilagođenosti je dozvoljeno pre nego što ona postane problem? Mona ne krši zakon na neki veliki način. Pre mogu reći da ga ignoriše. I samo to je dovoljno da bude izbrisana. 

 

Struktura filma je nemilosrdna. Svaka uslovno rečeno epizoda deluje samo kao još jedan korak ka kraju koji već znamo. Nema nekog razvoja, samo postepeno trošenje. Mona ne uči, ne menja se, ne sazreva. Ona ostaje ista a svet oko nje pokazuje koliko je ta doslednost skupa. 

 

Vagabond ne govori o tome kako je sloboda lepa. Ne govori ni da je ona nužno ispravna. Ovaj film govori da je sloboda skupa i da oni koji odbiju da pripadaju često završe tamo gde ih više niko ne gleda. Mona ne umire zato što je slaba. Umire zato što je sama i zato što je insistirala na tome. 

Zanimljivosti:
Epizode u kojima učestvuje glavna junakinja razdvojene su pokretnim kadrom (tracking shotom) — ukupno ih je trinaest. Pokretni kadrovi koji obeležavaju svako „poglavlje“ tematski su povezani jedni s drugima. U jednom primeru, jedan tracking shot završava se na telefonskoj govornici, dok sledeći započinje na drugoj telefonskoj govornici. Drugi par povezan je kadrovima poljoprivrednih mašina, treći kadrovima guma, i tako dalje. Originalni francuski naslov filma Vagabond — Sans toit ni loi (Bez krova nad glavom i bez zakona) — igra je rečima zasnovana na uobičajenom francuskom izrazu sans foi ni loi, što znači „bez vere i bez zakona“. Istovremeno, naslov pravi i zvučnu dosetku sa izrazom sans toi — „bez tebe“. Oko 2:43 u filmu Vagabond, dok policija pregleda mesto događaja, u pozadini se vidi neobično brdo sa dva čempresa. To isto brdo, snimljeno iz gotovo identične perspektive, korišćeno je za omot albuma Goodbye Cruel World od Elvis Costella. Ironično, s obzirom na prizor u filmu. Album je objavljen oko petnaest meseci pre nego što je film izašao.

Naj scena:

U Yolandinoj kući. Scena koja pokazuje da Mona nije nesposobna za bliskost niti potpuno zatvorena. Sposobna je da primi nežnost ali nije sposobna da je zadrži. I njen sledeći odlazak više ne možemo tumačiti kao nužnost. To je izbor. Tvrd, svestan, samoubilački.

Moja ocena: 7/10