Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 24. јун 2019.

Deadpool 2 (2018)



Kod nas nazvan: Dedpul 2
Žanr: Akcija | Avantura | Komedija | Naučna Fantastika
Režija: David Leitch
Glumci: Ryan Reynolds, Josh Brolin, Morena Baccarin...

Priča:
Deadpool sastavlja tim mutanata kako bi zaštitio momka koji ima natprirodne moći. Momka želi da uništi kiborg koji putuje kroz vreme - Cable.

Moj osvrt:
Humor u prvom Deadpool-u je bio sjajan ako ste klinac od 12 godina. Totalno nabacana gomila psovki bez ikakvog reda i smisla je trebala da nasmeje mase. Nemam ništa protiv tako niskog humora ali barem spremi scenu za nešto takvo. Nisu se trudili ni oko toga, ni oko priče, ni oko lika. Rezultat je bio prilično užasan film. Kakav je nastavak u poređenju sa jedinicom? Dobar. Kakav je uopšte? Sasvim gledljiv. 

Pre svega humor je znatno bolji. Neverovatno zvuči ali eto, nasmejaćete se uz Deadpool 2 čak iako niste u tinejdžerskom dobu. Kako je to moguće? Tako što je neko seo i smislio kako će da plasira fazone. Nije se bazirao na tome da superheroj treba da iznenadi psovkom već je pre svega mislio na humor gde povremeno može i da se opsuje. Fino se izgradi scena i uglavnom uspešno plasira humor. Nije to uvek sjajno, iz razloga što negde te vulgarnosti i štrče (npr. u sceni kada Colosus spašava Deadpoola a ovaj mu uzvraća gestikulacijom oralnog seksa) ali hajde sad, nek se smeju i klinci. 

Odlični su fazoni koji su vezani za današnju modu i preokupacije. Npr. u jednoj sceni Deadpool kaže da će lansirati gluten u svemir. Takođe, imamo i scenu u kojoj kaže da će mu dete imati samo jedno ime aludirajući na trend kod poznatih da detetu daju više imena. Takva kritika je uvek dobrodošla. Nemam ništa protiv glutena, više imena i svih tih nju ejdž stvari. Imaju one mesto na ovoj planeti ali bitno je koristiti ih iz potrebe i želje a ne mode. I upravo Deadpoolovo kenjanje po trendu je nešto što mi zaista prija. 

Obratite pažnju i na uvodnu scenu (spisak glumaca i ljudi koji su učestvovali u stvaranju filma). Na genijalan način se film sprda sa kritikom. Uspešno su istovarili gomilu smeća na svakog čije ime se pojavljuje na listi. Ne samo to, film tu postaje kritičan i na uvod koji nam je prikazan. Vraćao sam nekoliko puta ovo i slatko se smejao. Još jedna dopadljiva odluka je da ovu scenu serviraju kao uvodne u Bond filmove. To je celoj sceni dalo neki šarm.

Setimo se u Guardianima izbora muzike. Muzika je bila skroz simpatična ali propratne scene nisu bile epohalne pa ni ta muzika u njima nije doprinosila nekoj atmosferi. Deadpool je otišao još dalje, ubacio je muziku koja najviše odudara od onog što vidimo i rezultat je zapravo jako dobar. Kao i ove scene, i sam film u tom uvodu, dok ne krene zaplet, funkcioniše po principu pomešanih emocija. Nisu nam samo dali zabavu i veselje već vidimo i nešto sasvim drugo. Zašto je to dobro? Zato što onda Deadpool nije samo obična karikatura. Imaš sve preduslove da ti lik bude simpatičniji.

Još jedan dopadljiv segment filma je onaj u kom Deadpool formira ekipu. Ne samo da deluje suludo i besmsileno već i rezultira užasno zabavno. Ovo je simpatična kritika i totalni kontrast svim stvaranjima moćnih ekipa u bilo kom filmu.  

I nekako kada krene zaplet, film se donekle raspadne. Razlog tome je totalno nezanimljiva priča. Humor je neretko na mestu ali priča postaje takva da ni ne marim šta se dešava i šta će se desiti. Došli smo do dela gde Deadpoola povezuju sa X-menima i pomisliš biće nešto od ovoga, ali prc. Iza zapleta, upleta i raspleta stoji patetična, labava priča koja je užasno neinspirativna. Srce našeg heroja nije na pravom mestu, moš misliti. I on onda treba da pronađe svoj poziv i otkrije dobrog čoveka u sebi. Mislim ok, poenta i treba da ti bude ovako nešto, ali daj malo maštovitosti. Ne upiri prstom u to non stop već mi usput prodaj nečiju dobrotu i čovečnost. 

U centru priče je klinac koji ima moć koju ne može da kontroliše. I sada tu dolazimo do onoga "sa velikom moći dolazi i velika odgovornost". Mnjah, gledali smo to u prvom Spajdermenu, Iron Manu, kao i u svakom filmu gde neko postaje superheroj i uči da koristi svoje moći. No tu su i nevaljale čike koje su nanele zlo ovom momku pa imamo i priču o oproštaju. Jeeeej. Dramoserija at ic fajnest. Klinac je toliko antipatičan i na to užasavajuće preglumljuje da nisam imao ni malo simpatije za njega. Jednostavno mi je išao na nerve iz scene u scenu. A ček, priča se vrti oko njega. Jebigica onda. 

Rekoh da je negde vulgarni humor izmešten. To nije toliki problem. Veći problem je humor koji nam govori da sada gledamo film. Recimo Deadpool trči i okrene se ka kameri i kaže da pokrenu slow-motion. Ha ha, do jaja smešno, pogotovu kad nam se to ponavlja sto puta. Mislim ok, to bi bilo simpatično da je iskorišćeno kao kritika na nešto. Recimo na forsiranje specijalnih efekata, na smešne negativce, na bilo koju od boljki današnjih filmova. Jok, ove fore se koriste na sve strane i zaista su bespotrebne. 

Film se na neki način sprda sa Švarcenegerovim delima. Nisam uspeo da uhvatim nit zašto - samim tim ovo nije naročito uspešno. Zapravo bila je tu neka fora koja je bila ok ali sveukupno je ovo jako slabo. Verujem da ćete naći paralele na one veoma poznate Arnoldove filmove. Od možda manje popularnih imamo Escape plan - pogledajte kako izgledaju ćelije gde zatvaraju Deadpoola i samo majci simpatičnog momčića. Ako ste gledali Escape Plan videćete zapanjujuću sličnosti. 

Za razliku od prvog dela, ovde ipak imamo nešto što je gledljivo. U prvih pola sata ovaj film mi je dao nadu da ću gledati nešto, ako ne kvalitetno onda barem vredno pažnje. No sva kreativnost je pukla pred zapletom. Ne mogu da kažem na žalost jer ipak, kada se uporedi sa prethodnim filmom, ovde je uložen kakav takav trud.

Zanimljivosti:
Met Dejmon glumi lika koji je u filmu nazvan Redneck #2 (jedan od likova koji pričaju uz kamionet kada se Cable pojavljuje). Vremensku mašinu koju koristi Cable, napravio je kreator švajcarskih satova Carl F. Bucherer. Igralište na kom se bore na kraju je isto ono na kom je snimana noćna mora Sare Konor u Terminator 2.

Naj scena:

Uvodna akcija

Moja ocena: 6/10

четвртак, 20. јун 2019.

Nož u vodi (1962) – Polanski, umetnik i odmetnik

Boris Tiosavljević


Opšti je koncenzus da je dobar film, čak i kada je prošaran značajnim momentima iz života njegovog autora, dobar upravo jer može da demonstrira svoj kvalitet sve i da nismo upoznati sa njegovom biografijom. Međutim, u slučaju prvog samostalnog projekta najvećeg poljskog režisera ovo je poželjno, ali ne samo zato što prosečnom gledaocu bolje objašnjava sam film Nož u vodi. Tragedije koje su zadesile Romana Polanskog oblikovale su ne samo ovaj film već njegovu celokupnu filmografiju, koja se danas najčešće posmatra kroz prizmu kontroverzi koje ga prate. Umesto toga, preporučljivije je sagledati povezanost između Polanskog i njegovog stvaralaštva. Iako zbog njegove averzije prema intervjuima nećete saznati mnogo o njegovim filmovima, niti obrnuto, dramatičnost događaja iz njegovog života se previše odražava na ono što nam on slika na filmskom platnu da bi se to moglo ignorisati.


Kao pripadnik „pogrešne“ etničke grupe (poljski Jevrejin) koji je živeo u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, od najranijih dana morao je da uči kako da preživi. Prvo je izgubio majku u Aušvicu a ostatak rata proveo jedući polu-trulu hranu i oslanjajući se na kombinaciju znanja i sreće u izbegavanju nemačkih patrola. Holokaust je najviše obeležio njegov život i postavio ga na stazu bega i izbeglištva sa koje do danas nije skrenuo. Nakon rata, pozorišnu glumu je upražnjavao isključivo kao hobi a veći deo entuzijazma i energije usmeravao ka onome što je video kao svoju budućnost – biciklizmu. Ovo ga je zamalo koštalo života kada je postao deveta žrtva lokalnog serijskog ubice koji ga je namamio u napušteni nemački bunker pod izgovorom da će mu prodati trkački bicikl. Fizički ožiljak je brzo zarastao ali psihički je učinio da razvije fobiju od klasičnih tuševa – osećaj tečnosti (kiša i krv) koja se sliva niz glavu ostao je nepodnošljiv. Nekoliko godina kasnije, vraća se na mesto zločina i snima svoj prvi kratki film, Bicikl (1955.) koji rekreira ovaj događaj, ali je film nažalost nepovratno izgubljen. Jedanaest godina kasnije, on ove košmarne momente reprodukuje ponovo, u filmu Cul-de-sac. Nedugo zatim (1969.) za dlaku izbegava susret sa još jednim serijskim ubicom, Čarlsom Mensonom, ali to se nažalost ne može reći i za njegovu, tada trudnu suprugu, Šeron Tejt. Ovaj događaj ga gura duboko u holivudski ambis poroka koji 1977. rezultira optužbom za seksualno zlostavljanje maloletnice zbog čega beži u Britaniju pa u Francusku.


Poput privatnog života, i mnogi filmovi Romana Polanskog su samo naizgled o bekstvu ali se kroz njihovu srž provlače teme buntovništva, nekonformizma, otuđenosti i izolacije a čini se u Nožu u vodi više nego u bilo kom nakon njega. Likovi u njegovim filmovima su marginalizovane individue, odbačene od društva i establišmenta ili dobrovoljni egzilanti. Međutim, u vreme kada je krenuo na studije režije,  najuticajniji filmovi, poput Pepela i dijamanata (Andrzej Wajda, 1958.) iako neretko obeleženi džejmsdinovskim protagonistima, većinom su se bavili neposrednom, ratnom prošlošću Poljske, a ovo je kompromis na koji mladi Roman nije želeo da pristane. Svaki od njegovih kratkih filmova bavio se prisnim, međuljudskim odnosima kao i temama nasilja, klaustrofobije i bekstva, ali ne i prošlošću pa je bilo za očekivati da takav bude i njegov prvi dugometražni projekat.


Ali, kada je podneo scenario za reviziju, Ministarstvo kulture je izrazilo zabrinutost zbog tema i nemoralnih momenata pa su mu dali rok od godinu dana da napravi potrebne izmene. Međutim, i tako korigovan, Nož u vodi je bio (za ono vreme) pravi psihološki triler koji nonšalantno riba palubu nametnutim dušebrižničkim zahtevima kojekakvih centralnih komiteta. Priča govori o eskapadama bračnog para koji na svoj jednodnevni odmor na pučini vode svojeglavog neimenovanog mladića, nakon što ga kolima zamalo pregaze. Izolovani na minijaturnom jedrenjaku i u njegovom klaustrofobičnom potpalublju, oni nemaju gde da pobegnu jedni od drugih, a vreme koje se menja od vedrog i sunčanog pa sve o olujnog naglašava promene u raspoloženju. Ovde Polanski kroz zanimljive likove sukobljava establišment i njegovu opoziciju. U oči upada i jako dobra upotreba kamere koja uspešno koristi svaki centimetar skučenog plutajućeg filmskog seta. Ovaj spoj umetnosti i veštine dodatno dobija na potentnosti pričom čija se radnja odigrava tokom 24 časa, što u velikoj meri daje na intenzitetu i dramatičnosti.


Nož u vodi počinje kadrom gde vidimo ovaj bračni par, predstavnike više srednje (visoke?) klase, kako putuju ka svojoj jedrilici usidrenoj na obali jezera. Supruga, Krystyna (Jolanta Umecka), je za volanom i svojom vožnjom iritira supruga, pompeznog Andrzeja (Leon Niemczyk). Nakon smene za „kormilom“, Andrzej zamalo udara u mladića na putu (Zygmunt Malanowicz). Kako bi se pokazao i pred suprugom i pred mladićem, Andrzej ga poziva da im se pridruži na krstarenju jezerom. Ovde Polanski kreće da sjajno gradi tenziju  između dva alfa-mužjaka, starijeg, konzervativnog Andrzeja i mladog buntovnika koji se bore za pažnju nezadovoljne i nezainteresovane Krystine. Kad se tome dodaju falusni simboli (mladićev ogromni nož i njegov lagani uspon do vrha jarbola; u jednoj sceni mladić se iskusno i bez gledanja igra nožem i bez greške ga zabada između prstiju, pa je utoliko komičniji usporen i nevešt pokušaj Andrzeja da isto izvede kad misli da niko ne gleda), napetost stvara zapaljivu situaciju nasred vode i sučeljava ova dva ovna na brvnu ne samo na primalnom nivou, već i kroz sukob društvenih klasa.


No, ovo ne sprečava muža da se pozivanjem na autoritet izdigne iznad konkurencije, tvrdeći da „ako su dva muškarca na brodu, jedan mora da bude kapetan“. A kada njihov sukob iz verbalnog, nakon što Andrej ispusti mladićev nož u vodu, preraste u fizički, plavokosi autostoper pada preko ograde u jezero. Zažalivši zbog svog postupka, mada bi se reklo pre zato što ga je supruga prekorila zbog postupka i nazvala ubicom, negoli zato što je možda i ubio čoveka, Andrzej skače u vodu i ne uspevši da ga nađe, nastavlja da pliva ka obali. U međuvremenu, Krystinino presvlačenje prekida mladić koji je uspeo da se spase i ona, čisto da bi napakostila mužu, odlučuje da spava s njim. Brod pristaje uz obalu, mladić se iskrcava i nastavlja svoj put kombinovano – hodajući po balvanima što plutaju niz reku. Dok lutalica nastavlja sa životnim lutanjima, bračni par se vraća kolotečini života u gradu ali s tom razlikom što su maske sada spale. Pri povratku automobilom, nailaze na raskršće gde Kristina priznaje mužu šta se u međuvremenu desilo, ali Andrzej isprava odbija da poveruje u njenu „fantaziju“. Ali onda shvata da se nalazi i na moralnom raskršću i da mora da donese jako bitnu odluku – ili će da se drži ubeđenja da je ubio čoveka te da mora da se preda zakonu, ili će da veruje da ga je supruga prevarila. Ovo je situacija u kojoj on, za razliku od lutalice koji se izvukao bez posledica, u svakom slučaju gubi, a sve zbog uticaja koji ideologija autoriteta ima nad njim. Nož u vodi šalje poruku da bolje šanse za opstanak imaju nekonformisti, oličeni u nadolazećim generacijama, nego oni koji su fanatički usidreni zastarelim moralnim normama i konzervativizmom a oličeni upravo u režiserima poput Andžeja Vajde.


Zanimljivo je napomenuti da je sam Polanski želeo da igra ulogu skitnice, ali mu to nije odobreno. Umesto toga, snimio je svoj glas i sinhronizovao u finalnoj verziji filma, tako da zapravo njega čujemo kada mladić govori.  Prvi kritički osvrt na film, napisan i objavljen pre nego što je film uopšte imao premijeru, bio je negativan i okarakterisao je film kao nepotreban. Malo je reći da ovo nije oduševilo ljude iz Ministarstva kulture kojima se ionako nisu svidele scene sa nagom Krystinom i dvosmislen kraj. Po nekim navodima, sekretar Komunističke partije je u besu bacio pikslu na bioskopsko platno.


Napadan sa svih strana, Polanski je shvatio poruku – reakcionarna Poljska jednostavno nije imala razumevanje za progresiviste. On u svoj rasklimatani auto ubacuje ono malo stvari što je posedovao, uključujući Nož, i zapućuje se ka Parizu, visoko podignutog srednjeg prsta i uz teatralno, a ispostaviće se opravdano, obećanje da će proslaviti svoje ime. Ono što tada nije mogao da pretpostavi je da će ga učiniti i podjednako ozloglašenim. Dok ga je poljska kritika poprilično ocrnila, s druge strane bare film dobija nominaciju za Oskara za najbolji film na stranom jeziku 1964. godine (koju osvaja Felinijev Osam i po). I upravo ovaj ogroman jaz i kontrast između dva potpuno suprotna aspekta Romana Polanskog predstavlja njegovo prokletstvo – činjenica je da film može biti dobar i ako njegov autor nije, ali je isto tako i činjenica da je njegovo stvaralaštvo prečesto u senci njegovog turbulentnog privatnog života. Njegova životna priča samo obogaćuje njegove ionako već kompleksne filmove i objašnjava odakle crpi inspiraciju za teme kojima se bavi. S druge strane, ne moramo da čitamo njegovu biografiju da bismo interpretirali njegove filmove i uživali u njima – u eri postmoderne, njegovi filmovi ostaju podjednako kvalitetni, napeti, uzbudljivi i mračni trileri čak i ako prihvatimo da je autor „mrtav“ a sa njim i značenje kojim ih je režiser ispunio.