Biutiful (2010)

 

Žanr: Drama
Režija: Alejandro G. Iñárritu
Glumci: Javier Bardem, Maricel Álvarez, Hanaa Bouchaib, Guillermo Estrella...

Priča:
Nakon što sazna da boluje od neizlečive bolesti, Uksbal pokušava da obezbedi budućnost svojoj deci i pronađe mir u haotičnom životu na marginama Barselone.

Moj osvrt: 
Braćo i sestre, neke filmove mi je jako teško da preporučim. Ne zato što nisu dobri već zato što nisam siguran da nekom želim ono što su meni uradili. Biutiful je na neki način takav film. Kad se on završi, verujem da vam neće biti do toga da puštate nešto drugo, istražujete ili čitate bilo šta o filmu ili pokušate da racionalizujete šta ste upravo gledali. Treba da odleži ovo, kao neki trenutni ili budući bol u vama.

 

Injaritu uspeva iznova da izazove onu posebnu vrstu tuge, ne onu veliku, dramatičnu koja zahteva muziku, suze i velike rečenice. U pitanju je ona teža, svakodnevna. Ona kada život nastavlja da se događa iako bi čovek najradije da zaustavi sve. Kada treba ustati, spremiti nešto za jelo, razgovarati sa porodicom, zaraditi novac, rešavati probleme a negde u sebi nositi nešto što niko oko tebe ne može da ponese umesto tebe samog. Biutiful me je tu pronašao. 

 

Definitivno, sa godinama drugačije gledam filmove o smrti. Nekada je sama smrt bila jeziva. Danas mi mnogo strašnija pomisao na sve ono što ostaje nedovršeno. Na ljude kojima nisi rekao nešto što je trebalo da kažeš. Na stvari koje si odlagao jer si bio siguran da ima vremena. Na obične dane kojima nisi pridavao nikakav značaj zato što nisi znao da ih ima konačan broj. 

 

Svi živimo sa tom prevarom da vremena ima dovoljno. Znamo da nije tako, naravno. Nismo glupi. Ali znati nešto i zaista živeti sa svešću o tome, dve su potpuno suprotne stvari. Da svakog jutra zaista osećamo koliko je naše vreme ograničeno, verovatno ne bismo mogli normalno da funkcionišemo. Zato odlučujemo da zaboravimo. Planiramo sledeću nedelju, sledeće leto, sledeću godinu. Ostavljamo telefonski poziv za sutra. Zagrljaj za neki drugi dan. Izvinjenje kada bude pravi trenutak. Problem je što možda taj pravi trenutak nikada ne dođe. 

 

Injaritu je napravio film koji me je konstantno vraćao toj mislii. Ali ne smrti kao događaju nego smrti kao granici posle koje više nema popravljanja. I to mi je mnogo teže. Čovek može da prihvati da neće živeti zauvek. No, mnogo je teže prihvatiti da neće stići da popravi sve što je pokvario. Posebno kada iza sebe ostavlja decu. 

 

I tu me je Biutiful najivše pogodio. Ne želim ni da zamišljam kako izgleda saznanje da nećeš biti prisutan u životu ljudi kojima si još potreban. Da nećeš videti kakvi će postati. Da nećeš biti tu kda prvi put urade nešto veliko ali ni onda kada naprave neku glupost i bude im potreban neko ko će im reći da nije kraj sveta. Postoji nešto jebeno nepravedno u samoj pomisli da ljubav može ostati a čovek koji oseća ne. 

 

Bardem je u svemu tome neverovatan. Čovek kao da svakom ulogom prelazi na nov nivo. No zato što ovde ima velike glumačke trenutke koje možeš da izdvojiš i pokažeš kao dokaz njegovog talenta. Upravo suprotno. Najviše mi ostaje njegovo lice kada ćuti. Umor čoveka koji kao da je potrošio više života nego što mu je pripadalo. Kod njega sam imao osećaj da svaka briga ima težinu, da svaka neprospavana noć negde ostaje zapisana. Retko glumac uspe da mi prenese toliku količinu tuge bez potrebe da mi je objašnjava. 

 

Ovaj film je pun ljudi koje je život umorio. Njegova Barselona je drugačija nego u svim filmovima gde sam je gledao. Ne kao grad, već kao osećaj. Negde postoje svetla, turisti, restorani i ljudi koji se fotografišu ali ovaj film kao da je skrenuo dve ulice dalje i pronašao one koje niko ne fotografiše. Ljude koji postoje pored nas a koje smo naučili da ne vidimo. I nisam imao osećaj da mi Injaritu govori da su oni nesrećni zato što su nešto pogrešno uradili. Jednostavno su dobili lošije karte. 

 

To je možda jedna od stvari koje me najviše uznemiravaju i van filma. Potreba da verujemo da postoji nekakva pravda u načinu na koji su nam životi raspoređeni. Lakše je tako. Ako je neko uspeo, mora da je zaslužio. Ako je neko propao, sigurno je negde pogrešio. A onda dođe film poput ovog i pokaže koliko je život ravnodušan prema toj našoj potrebi da sve ima razlog. Neko se rodi na pravom mestu. Neko na pogrešnom. Neko dobije mnogo vremena. Neko gotovo ništa. I nikome nije dato objašnjenje. 

 

Nije samo tuga ono što ostaje posle ovog filma. Ostaje i nežnost. Ostaju oni mali trenuci u kojima neko nekoga pokrije, dodirne, pogleda, nahrani. Sve ono što inače smatramo nevažnim jer čekamo velike događaje koji bi našem životu trebalo da daju smisao. A možda smo potpuno pogrešili. Možda su upravo te sitnice život, dok su veliki događaji samo tačke pomoći kojih kasnije merimo vreme. 

 

I baš zbog toga je naslov Savršen. Biutiful. Pogrešno napisano Beautiful. Zašto? Nešto lepo što nije ispalo kako treba. Ne znam da li postoji bolji opis života. Ništa nije sasvim na svom mestu. Ljudi koje volimo nas povrede. Mi povredimo njih. Napravimo greške koje više ne možemo da ispravimo.  Budemo dobri kada je kasno i loši kada smo morali biti bolji. Gubimo vreme na potpuno nevažne stvari a onda bismo dali sve da vratimo jedan sasvim običan dan kojem nekada nismo pridavali nikakav značaj… Pa ipak, između svega toga, dogodi se nešto lepo. Neko nas voli. Mi volimo nekoga. I na nekoliko trenutaka, to bude sasvim dovoljno. 

Zanimljivosti:
Dok je Alehandro Gonzales Injaritu u jednoj školi tražio devojčicu za ulogu Ane, Hanaa Bouchaib mu je prišla, uhvatila ga za košulju i rekla: „Jesi li ti taj koji snima film? Hoću da učestvujem.“ Reditelj je kasnije ispričao da ga je njena neposrednost toliko očarala da ju je odmah zapamtio i ozbiljno uzeo u obzir za ulogu. Zvuk otkucaja srca koji se čuje u sceni u kojoj Uksbal grli svoju ćerku snimljen je direktno na setu. Mikrofoni su bili pričvršćeni za kožu glumaca tokom zagrljaja, tako da su otkucaji koje čujemo u filmu stvarni. Alehandro G. Injaritu napisao je ulogu Uksbala posebno za Havijera Bardema. Reditelj je rekao da je, od trenutka kada je prvi put zamislio Uksbala kao lika, Bardem bio jedini glumac koji mu je imao smisla za tu ulogu.

Naj scena:

"...pamti me..."

Moja ocena: 8/10

The Batman (2022)

 

Žanr: Akcija | Krimi | Drama | Misterija
Režjija: Matt Reeves
Glumci: Robert Pattinson, Zoë Kravitz, Jeffrey Wright...

Priča:
Kada sadistički serijski ubica počne da ubija istaknute političke ličnosti Gotama, Betmen kreće u istragu koja ga vodi duboko u skrivenu korupciju grada, primoravajući ga da se suoči i sa mogućom umešanošću sopstvene porodice.

Moj osvrt:
Ovo je sasvim solidan film, ne shvatite pogrešno, ali dok sam ga gledao, često sam imao osećaj da gledam mračni krimić u kojem se sasvim slučajno glavni junak oblači kao Betmen. Met Rivs je napravio film koji više duguje Noaru, Finčerovom Seven i pričama o serijskim ubicama nego klasičnom strip spektaklu. To samo po sebi i nije neki problem. No, problem je što sam se tokom tri, pa mogu i reći preduga sata, zapitao da li je ovo Betmen kakvog želim da gledam. 

 

Možda sam se, braćo i sestre, umorio od ovog ozbiljnog Betmena. Nolan ga je godinama prizemljavao, nisam još uvek gledao šta je Snajder uradio sa njim ali Rivs ga seli u svet krimi filma. Sve je mračno, mokro, korumpirano i smrtno ozbiljno. I sve to je urađeno izuzetno dobro. Ali mi sad već fali ludilo koje je Barton unosio u svet ovog superheroja. Nedostaje mi Gotam koji ne mora da liči na stvaran grad, negativac koji ne mora da bude psihološki objašnjiv i osećaj da ipak čitam neki od starih, suludih stripova umesto policijskog dosijea. Uh, izgleda da je vreme za reprizu Batman Returns. Sa ove tačke gledišta mi iskreno nije jasno što mi se taj film nije toliko dojmio. 

 

Ipak, Gotam koji ovaj film stvara nije loša vizija. Ovo je grad koji nikad nije video sunce. Kiša neprestano pada, ulice su prljave, svetlost dolazi od reklama i automobilskih farova a svaki čovek izgleda kao da nešto krije. Ovaj grad nije samo mesto radnje, on je bolestan organizam a korupcija nije njegov problem već prirodno stanje. No, fazon je što Betmen ovde nije neko ko pokušava da spase grad već pokušava da shvati koliko duboko ova trulež ide. 

 

Patison je samo donekle iskorišćen ali verujem da je bio plan da bude ovakav ceo film. Njegov Brus Vejn još uvek nije Brus Vejn kakvog generalno poznajemo. Gotovo da nema razlike između čoveka i maske. Brus ovde nije onaj plejboj koji preko dana glumi bezbrižnog milijardera. On je povučen, opsesivan čovek kojem je Betmen pojeo ostatak identiteta. To definitivno lišava ovaj lik ikakvog šarma ali opet, ima smisla jer on ovde još uvek ne razume šta to Betmen treba da predstavlja. 

 

Ridler definitivno podiže film na viši nivo. On je neka suluda kombinacija inteligencije, usamljenosti i potisnutog besa. Kripi je na način koji ne zavisi od kostima ili teatralnosti. Još važnije, dostojan je protivnik Betmenu jer ga ne izaziva samo fizički. On ga tera da razmišlja, i još važnije, tera ga da preispita sopstvenu ulogu u Gotamu. 

 

Ridlerov plan je takođe solidan. Ne moram da prihvatim svaki njegov detalj da bih poverovao u unutrašnju logiku lika i način koji sve vodi ka završnici. Čak mi je i ostvarenje tog plana mnogo ubedljivije od one smejurije kou smo dobili od Nolana u Vaznesenju Mračnog Viteza gde potreba za grandioznošću pojede logiku bez ikakve šanse da je opravdaš. 

 

Catwoman je korektna. Funkcioniše dovoljno dobro, odnos sa Betmenom je prihvatljiv. Svakako je ubedljivija od Nolanove karikature Catwoman (doduše to i nije naročito teško). Ali ovde povlačim granicu. Staviti bilo koju od ove dve u istu rečenicu sa Mišel Fajfer iz Batman Returns je jednostavno nepristojno. Fajferova je od Catwoman napravila nešto što je istovremeno dopadljivo, seksi, opasno i potpuno nepredvidivo. Tako da, En Hedavej je bila nebitna, Zoe Kravic je bila prihvatljiva, Mišel Fajfer je bila događaj. 

 

Pre gledanja ovog filma sam video da postoji i serija Pingvin i valjda su mi očekivanja bila velika. No njegov lik ostaje previše mrljav i nebitan. Ponovo se vraćam na problem koji imam sa celim filmom - realizam. Ne treba mi realističan Pingvin. Treba mi “over the top” Pingvin. Treba mi lik koji svojim prisustvom promeni energiju čitave scene. Kada pomislim na Bartonovog Pingvina i sjajnog De Vita, pomislim na groteskno biće koje kao da je ispuzalo iz kanalzacije neke noćne more. Ovde dobijam “yet another” kriminalca koji bi, da mu promeniš ime, mogao da postoji u bilo kom krimi filmu. 

 

Solidan je i način na koji film tretira samog Betmena kao problematičnu ideju. Na početku Bruce veruje da je on “osveta”. Misli da će kriminalci prestati da čine zločine ako se dovoljno plaše mraka. Ali Ridler mu pokazuje neprijatnu posledicu takvog razmišljanja. Ako Betmen može svoju traumu pretvoriti u opravdanje za nasilje, to bi mogao bilo ko drugi. Kada Bruce čuje sopstvene reči iz usta čoveka koji je sa druge strane, e onda kreću pitanja. 

 

Tako da se ovde nadovezujem na ono što sam rekao ranije. Ne mora Brus da uči kako da postane Betmen. On to jeste. Ali on ipak mora da nauči šta to Betmen treba da bude. Strah nije dovoljan. Osveta nije dovoljna. Ako ljudima koje pokušava da zaštiti prestavlja samo još jednu stvar koje treba da se plaše, njegova misija je besmislena. Zato završnica funkcioniše veoma dobro (uprkos predugom trajanju). Betmen koji pruža ruku ljudima mnogo je važniji Betmena koji nekom prebrojava rebra pesnicama. To je trenutak u ovom filmu kada se iza maske pojavljuje nešto nalik heroju. Rivs nas je tri sata držao u mraku da bi na kraju mogao da pokaže zašto je ovom liku potreban svetlost. 

 

No, film je predugačak. Povremeno ume da bude i zamoran. Svaka scena kao da mora da bude teška, svaka rečenica značajna jer prave se pauze, svaki kadar mora da bude natopljen kišom i traumom. 

 

Rivs jeste razumeo Betmena na drugačiji način od svih i za to mu skidam kapu. No nekako ovo nije moja šoljica Betmena u ovom momentu. Koliko god cenio mračnog detektiva koji hoda po kiši i proučava tragove, deo mene i dalje želi Gotam u kojem žena može da upadne kroz prozor, vrati se kući, sašije kostim i postane Catwoman. Želim Pingvina koji komaduje vojskom pravih pingvina. Želim gotičke tornjeve, grotesku, seksualnost, crni humor i Bartonovu ideju da strip ne moraš da učiniš realističnim da bi on bio ozbiljan. 

 

Ubedio me je ovaj film da još uvek postoji dosta toga što može da se uradi sa ovim likom. Ali istovremeno me je podsetio koliko mi nedostaje vreme kada Gotam nije davao sve od sebe da bude stvaran. Možda nam posle svih ovih ozbiljnih Betmena zaista više nije potreban Mračni Vitez. Možda treba da obrnemo krug. Možda nam ponovo treba Tim Barton. 

Zanimljivosti:
Met Rivs navodi stripove „Batman: Ego“, „Batman: Year One“ i „Batman: The Long Halloween“ kao glavne izvore inspiracije za film. Zanimljivo je da je Džef Lob, autor „The Long Halloween“, svojevremeno bio jedan od Rivsovih profesora scenaristike dok je studirao na Univerzitetu Južne Kalifornije (USC). Betmobil u ovom filmu je posebno modifikovan muscle car koji je Brus Vejn sam napravio. Inspiracija za takav pristup delimično potiče iz televizijske serije „Batman“ (1966), u kojoj je automobil Lincoln Futura prepravljen u Betmobil. Drugi izvor inspiracije bili su stripovi o Betmenu iz sedamdesetih godina koje je crtao Nil Adams, gde je Betmobil izgledao kao relativno običan automobil, što je Betmenu omogućavalo da se neprimetnije kreće ulicama Gotama. Ideja da Catwoman ima duge, zastrašujuće nokte bez laka, kako bi više podsećali na mačje kandže, potekla je od same Zoi Kravic.

Naj scena:

Razgovor Betmena i Ridlera

Moja ocena: 7/10

Zavodnik - Dejan Ognjanović

 

Da li će vam se ova knjiga dopasti zato što je dobro napisana? Da. Da li će vam se dopasti jer prepoznajete ljude, mesta, sudbine o kojima govori? Oooo da. Samim tim ovaj roman nije samo dobra književnost, on je ogledalo prostora i vremena o kom govori. Čekaj, pričam o horor romanu? Da. Zavodnik jeste odličan horor roman ali i mnogo više od toga. Čitao sam mnogo romana koji se bave hororom, psihologijam ili raspadanjem zajednica ali ni jedan koji sam čitao se ne dešava u mom selu, mojoj ulici ili mom dvorištu kao ovaj. Ovde sam i te kako osetio naše podneblje, naše ljude, naš jezik i naše selo. 

 

I to nije mala stavka. To je za mene enormna vrednost samog romana. Nije ovo samo odličan horor niti samo uspešno napisana priča. Zavodnik je važan zato što pokazuje da književnost strave ne mora da pozajmljuje svoje svetove iz američkih zabiti, engleskih zamkova ili japanskih sela. Naši putevi, naše šume, naše zaboravljene kuće su i te kako zaslužile ovakvu književnost. I to je dodatni razlog zašto je Zavodnik uznemirujuća knjiga. 

 

Dejan Ognjanović je odavno pokazao i dokazao da poznaje horor kao žanr. Kao doktor, teoretičar i kritičar odlično razume njegove mehanizme, bolje od većine autora koji mu se posvećuju. Ali ono što je prelepo, on to znanje nigde ne pretvara u puko pokazivanje umeća. Roman ne izgleda kao zbir referenci niti kao demonstracija poznavanja tradicije. Sve deluje prirodno, organski, duboko ukorenjeno u prostor iz kojeg je nastao. 

 

Veoma brzo postaje jasno da ovo nije roman koji pokušava da plaši naglim obrtima ili jeftinim efektima. Njegova snaga dolazi iz atmosfere, iz osećaja da je nešto duboko poremećeno mnogo pre nego što čitalac uspe da razume šta je to zapravo. Taj osećaj lagano raste, gotovo neprimetno sve dok ne postane preovladavajući. 

 

Međutim, ono što je mene možda najviše pogodilo jeste način na koji Ognjanović prikazuje selo. U književnosti često nailazimo ili na romantične slike sela kao poslednjeg utočišta autentičnosti ili na karikaturalne prikaze zaostalosti. Zavodnik ne bira ni jednu od te dve krajnosti. On prikazuje selo onakvim kakvo ono danas često jeste - umorno, prazno i polako osuđeno na nestajanje. 

 

To nije dekor u kom se odvija radnja. To je za mene jedan od glavnih junaka romana. Svaka napuštena kuća, svako zaraslo dvorište, svaka prazna ulica nose podjednako značenje kao i ljudi koji se kroz njih kreću. Tragedija ovog podneblja je što čitajući sve to, ne morate da uključite maštu. Videli ste sve ovo. Tako da ćete, čitajući roman, imati utisak da prisustvujete tihom nestanku jednog sveta koji neće propasti spektakularno. Samo će jednog dana jednostavno prestati da postoji. 

 

Mislim da je upravo taj realističan i bolan prikaz umirućeg sela jedan od najvrednijih aspekata knjige. Horor ovde nije nešto što dolazi spolja. On nastaje iz praznine koja ostaje kada ljudi odu, kada kuće ostanu zaključane, kada se više niko ne vraća i kada priroda polako počne da vraća ono što joj je nekada pripadalo. To je horor koji ne deluje izmišljeno. Vidimo ga već oko sebe. 

 

Ali Zavodnik nije važan samo zato što razume prostor u kojem se radnja odvija. Podjednako ubedljivo razume i ljude koji su taj prostor stvarali. Ognjanović izvanredno poznae našeg čoveka kroz vreme - njegov način razmišljanja, njegov odnos prema porodici, veri, autoritetu i sopstvenim slabostima. Ništa u ponašanju njegovih likova ne deluje kao naknadna interpretacija prošlosti iz savremene perspektive. Naprotiv. Oni razmišljaju, osećaju i donose odluke upravo onako kako bismo očekivali od ljudi koji pripadaju tom vremenu i tom podneblju. To je vrsta autentičnosti koja se ne može postići pukim istraživanjem. Ona zahteva duboko razumevanje mentaliteta. 

 

Posebno mi je upečatljivo koliko roman uspeva da prikaže odnose između muškarca i žene, bez idealizacije ali i bez potrebe da ih pojednostavljuje ili osuđuje. U tim odnosima ima ljubavi, privrženosti, požrtvovanja ali isto tako ima i neizgovorenih očekivanja, neravnopravnosti, straha i tereta koji su generacijama oblikovali živote ljudi na ovim prostorima. Ognjanović ne pokušava da prošlost učini lepšom nego što jeste niti da je posmatra isključivo kroz današnje vrednosti. On je prikazuje onakvom kakva je verovatno bila - surovom, često nepravednom ali duboko ljudskom. I upravo u tome vidim još jednu važnu vezu romana sa našom tradicijom: ne samo kroz folklor i legende, već kroz iskreno razumevanje ljudi koji su tu tradiciju živeli svakog dana. 

 

Ognjanović veoma mudro koristi folklorne motive ali nikada ne dozvoljava da roman sklizne u puku reprodukciju narodnih verovanja. Legende nisu ovde turistička atrakcija niti egzotični ukras. One predstavljaju način na koji zajednica pokušava da objasni ono što ne može da razume. Zbog toga deluju mnogo življe nego u većini savremenih romana koji posežu za sličnim motivima. 

 

Posebno mi se dopada način na koji autor gradi svoje likove. Nema ovde klasičnih heroja ili ljudi koji imaju velike sudbine. To su obični ljudi, upravo zato dovoljno uverljivi da poverujemo kako bi se ovakva priča mogla dogoditi bilo kome. U njihovim reakcijama nema filmske spektakularnosti. Ima straha, sumnje, tvrdoglavosti ali i nemoći. 

 

Roman pritom nikada ne zaboravlja da su ljudi često strašniji jedni drugima nego bilo kakva natprirodna sila. Zavodnik veoma dobro razume da se najveći užas ne krije u čudovištima već u pukotinama koje već postoje među ljudima. Natprirodno samo pronađe način da kroz njih uđe. 

 

Ono što posebno cenim jeste odsustvo potrebe da se čitalac neprestano šokira. U savremenom hororu često postoji tendencija da se granice pomeraju kroz eksplicitnost. Ognjanović bira drugačiji put. On razume da mašta gotovo uvek može da proizvede snažniji osećaj nelagode od bilo kakvog detaljnog opisa. 

 

Kako roman odmiče, sve više sam imao utisak da zapravo ne čitam priču o jednom mestu, već o čitavom prostoru koji se nalazi između prošlosti i budućnosti. O ljudima koji više ne pripadaju svetu svojih predaka ali još nisu pronašli mesto u novom vremenu. Upravo u toj pukotini nastaje osećaj straha koji roman uspešno održava. 

 

Iako je Zavodnik prvenstveno horor, ja mislim da je to samo jedan njegov sloj. Ispod njega se nalazi roman o nestajanju zajednica, o zaboravljenim krajevima i o ljudima koji ostaju da čuvaju uspomene na svet koji se polako gasi. Kada se tako posmatra, horor postaje samo prirodan izraz jedne mnogo dublje tuge. 

 

Zbog toga je ova knjiga za mene važna i izvan samog književnog kvaliteta. Ona pokazuje da naše podneblje nije samo kulisa za istorijske romane i socijalnu prozu. Ono može biti mesto izuzetnog horora upravo zato što nosi sopstvene mitove, sopstvene traume i sopstvene tišine. 

 

Čitajući Zavodnika, vratio sam se na ono razmišljanje o tome koliko se pravi horor razlikuje od površinskog zastrašivanja. Pravi horor se ne završava poslednjom stranicom. On ostaje u nama zato što prepoznajemo njegove korene u stvarnosti. A malo je stvarnosti strašnijh od one u kojoj čitava sela nestaju gotovo neprimetno, bez velike tragedije, bez istorijskih događaja, jednostavno zato što više nema ljudi koji bi u njima živeli. 

 

Možda je upravo zato Zavodnik ubedljiv. On nas ne tera da poverujemo u natprirodno. Dovoljno mu je da nas natera da pogledamo kroz prozor automobila dok prolazimo kroz neko skoro napušteno selo i zapitamo se koliko je života nekada postojalo iza tih zatvorenih prozora. Posle toga mašta sama odradi ostatak. 

 

Retko koja domaća knjiga je od onih koje sam čitao uspela da spoji atmosferu, folklor, psihologiju i društvenu stvarnost tako prirodno kao Zavodnik. To je roman koji ne želi da imitira ni jednog velikog horor autora. On ima sopstveni glas, sopstveni ritam i sopstveni identitet. Upravo zbog toga verujem da predstavlja jednu od važnih knjiga savremene srpske književnosti. 

 

Na kraju, za mene nije najveći kvalitet to što Zavodnik uspeva da uplaši čitaoca već što ga natera da drugačije pogleda svet koji mu je oduvek bio poznat. Posle ove knjige, sela više ne izgledaju samo napušteno, izgledaju kao mesta koja pamte. Tišina više nije samo odsustvo ljudi, ona je prisustvo svega što je ostalo iza njih. A kada književnost uspe da promeni način na koji posmatramo sopstveno okruženje, onda je uradila mnogo više od toga da ispriča dobru priču. Kada zatvorite korice, neće vam samo ostati utisak da ste pročitali priču o jednom ukletom mestu. Ostaće vam utisak da ste pročitali priču o prostoru koji previše dobro poznajete.