Monty Python and the Holy Grail (1975)

 

Žanr: Avantura | Komedija | Fantastika
Režija: Terry Gilliam, Terry Jones
Glumci: Graham Chapman, John Cleee, Eric Idle ...

Priča:
Kralj Artur i njegovi vitezovi Okruglog stola kreću u nadrealnu, namerno „siromašno“ prikazanu potragu za Svetim gralom, usput nailazeći na brojne, potpuno apsurdne prepreke.

Moj osvrt:
Prvo gledanje ovog filma, pre nekih dvadesetak godina je prošlo neslavno. Posle urnebesno smešnog Life of Brian, sem nekoliko svetlih trenutaka, ovaj nisam uspeo da doživim kako treba. Tada mi je ovo delovalo kao niz glupih skečeva. Posle ko zna koje već reprize jasno je kao dan da se iza te "gluposti" krije nadasve precizna inteligencija. Da, ovo je i dalje haotično ali taj haos nije bez kontrole. Ovo je haos koji tačno zna gde udara i svaki put kad ti se učini da je film "prešao meru", zapravo si ti taj koji je izgubio osećaj za meru. 

 

Priča prati kralja Artura koji je u potrazi za Svetim Gralom. No film od samog starta pokazuje da ga priča ni najmanje ne interesuje. Ne moram da nabrajam detalje koji to najbolje pokazuju jer svi koji ste gledali se sećate da konji ne postoje, zamenjeni su zvukom kakosovih oraha. Bitke su apsurdne, herojstvo je predmet sprdnje. Zašto baš ti elementi? To su elementi koji jednu ovakvu priču treba da učine epskom. E baš oni se ovde raspadaju u par sekundi. 

 

Film se ne sprda sa periodom u kom se radnja odvija. Film se šali sa nama. Kako? On pravi šale na račun naše potrebe da verujemo u strukturu, u smisao, u red. Svaka scena deluje kao da počinje normalno i svaka od njih se raspadne u onom momentu kada očekuješ poentu. 

 

Jedan od ključnih elemenata filma je odnos prema autoritetu. Kralj, crkva, vlast sve je to dovedeno do apsurda. Najbolja stvar je što likovi govore ozbiljno ali to što govore uopšte nema smisla. Neretko su takvi i govori autoriteta koje poznajemo u stvarnom životu. 

 

Scena sa seljacima koji raspravljaju o političkom sistemu je možda i najdirektnija od svih. Nije ona samo šala, ona je brutalno tačna dekonstrukcija vlasti. Autoritet postoji jer ljudi pristaju da ga prihvate. No šta se dešava kada uklonimo tu saglasnost, kada ne pristanemo na tako nešto? Onda ostaje samo čovek koji se dere da je kralj. 

 

Crni vitez koji odbija da prizna poraz dok ostaje bez udova je takođe jedan od najboljih simbola u filmu. Mislim da je to najbolji pokazatelj tvrdoglavosti koja je pretvorena u komediju. I ne samo komediju nego i nešto više od toga. To je savršena slika ljudi koji odbijaju realnost. Valjda je tako lakše nego priznati poraz. 

 

Film se konstantno igra sa našim očekivanjima. Kad pomisliš da scena ulazi u finiš i treba da ima poentu i kraj, ona se naglo prekine. Kad očekuje objašnjenje - dobijemo apsurd. Kad tražimo smisao - dobijemo tišinu ili iznenadni prekid. Naravno da ovo nije lenjost autora. Ovo je stav. 

 

Film ne napada religiju direktno ni jednog momenta ali je konstantno dovodi u pitanje. Sveti Gral kao centralni motiv gubi svoju težinu i to zbog niza besmislenih prepreka. Nešto takvo ovakve prepreke ne bi smele da obesmisle. Samim tim putovanje postaje važnije od cilja. I onda shvatamo da je i samo putovanje upitno. 

 

Likovi su u potpunosti u funkciji ideja. Svaki od njih predstavlja neku vrstu ljudske slabosti - glupost, ponos, slepo verovanje, potrebu za redom. I baš zato su memorabilni ali ne kao ljudi već kao stanja. 

 

Ovo je film o besmislu ali srećom ne o besmislu kao pesimizmu već besmislu kao oslobađanju. Kada konačno shvatimo da nema smisla, prestaje potreba da ga tražimo u svemu. 

 

Monty Python and the Holy Grail je film u kom ako tražiš logiku, frustriraće te. Ako tražiš strukturu, izneveriće te. Ali ako prihvatiš da pravila ne postoje, otvara se potpuno novi svet. On ne razbija samo mit o viteštvu, on razbija našu potrebu da svet ima smisla. I baš zato mi je ovo drag film, jer pokazuje da kada se sve raspadne, kada više nema pravila, autoriteta ni cilja, ostaje nam samo jedno. Da se smejemo. 

Zanimljivosti:
Led Zeppelin, Pink Floyd i Genesis učestvovali su u finansiranju ovog filma. Sredstva zarađena od albuma The Dark Side of the Moon benda Pink Floyd iskorišćena su za finansiranje ovog filma. Članovi benda bili su toliki fanovi serije Monty Python's Flying Circus da su čak prekidali snimanja kako bi je gledali. Čuveno prikazivanje galopirajućih konja pomoću kokosovih oraha (tradicionalni zvučni efekat iz radio emisija) nastalo je iz sasvim praktičnog razloga — produkcija jednostavno nije imala novca da priušti prave konje. 

 

Kada je film prikazan na Kanskom Filmskom Festivalu, publika je već tokom uvodnih špica počela da se smeje. U jednom trenutku projektor je stao, a publika je nastavila da se smeje, ubeđena da je i to deo filma. Međutim, ispostavilo se da je u pitanju bila dojava o bombi, pa su vatrogasci ušli u salu i evakuisali sve prisutne iz bioskopa. Francuska taktika gađanja Artura i njegovih vitezova stokom u filmu podseća na relativno noviju legendu o srednjovekovnoj opsadi utvrđenog grada Carcassonne na jugu Francuske. Prema toj priči, stanovnici grada, koji su bili na ivici gladi, iskoristili su poslednje zalihe hrane kako bi gađali opsadnu vojsku, želeći da je ubede — koja je i sama trpela nestašicu — da grad ima dovoljno hrane i da je opsada beznadežna. Taktika je uspela i opsada je na kraju prekinuta.

Naj scena:

Crni vitez

Moja ocena: 8/10

Pygmalion (1938)

 

Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Anthony Asquith, Leslie Howard
Glumci: Leslie Howard, Wendy Hiller, Wilfrid Lawson...

Priča:
Stručnjak za fonetiku i izgovor sklapa opkladu da može naučiti prodavačicu cveća sa kokni naglaskom da govori pravilnim engleskim i predstavi je kao damu u visokom društvu.
 
Moj osvrt:
Na površini imamo priču o transformaciji - siromašna prodavačica cveća postaje dama zahvaljujući jeziku i manirima. Sve ovo deluje kao jedna dopadljiva igra kojoj se smešimo. No, dok se smešimo potencijalno nam beži jedno ključno pitanje: koliko malo je zapravo potrebno da promenimo način na koji posmatramo nekog. 

 

U centru priče je profesor Higgins. Njegovo uverenje je da su identitet čoveka zapravo stvar govora i navika. Za njega, Eliza nije osoba već eksperiment. Njegova teorija je da će promenom njenog govora promeniti i njen identitet a samim tim će joj promeniti život. Tako da u suštini odnos ovo dvoje nije popločan dobrim namerama. Higgins ne želi da pomogne, on želi da dokaže teoriju. 

 

Eliza je prodavačica cveća na ulici i sastavni deo gradske buke. Jedna od onih osoba koje postoje samo dok ne smetaju. Zar to ne treba da učini njenu transformaciju uznemiravajućom? Nije stvar u tome što ona postaje dama već u tome što shvatamo koliko je granica između "dame" i "ulice" odjednom tako tanka. 

 

Rečenice koje čujemo u filmu su često oštre, duhovite, sarkastične. Nema ovde romantizacije društva i to se vidi u svakom dijalogu. Dinamika između Higinsa i Elize je prepuna varnica i one nisu komične kako bi se očekivalo. One razotrkivaju jedan klasni sistem koji počiva na apsurdima. 

 

Zanimljiv je način na koji Pygmailion tretira jezik. On nije ovde samo sredstvo komunikacije. On je i društvena legitimacija. Način na koji se izgovaraju reči određuju kako vas drugi vide u društvu. Ispada da je u ovom svetu naglasak ujedno i sudbina. 

 

I to je možda i najsmelija ideja filma. Ako je dovoljno promeniti način govora da bi neko postao gospodin ili dama, onda ceo društveni sistem počiva na maski. Kultura, obrazovanje, aristokratija - sve odjednom počinje da deluje kao predstava koja ne zavisi od znanja i inteligencije već od pravilnog izgovora. Ne mora to u današnjem društvu biti izgovor. Menjaju se sredstva na osnovu kojih nas neko procenjuje. Suština ostaje ista. 

 

Elizina transformacija je fascinantna ali ne zbog onog što biste pomislili. Jednostavna stvar, prljavu, loše obučenu, nenšminkanu devojku opereš, našminkaš i ona blista. Greška. U filmu ona se transformiše učenjem i napredovanjem. No lepota te transformacije je doneta sjajnom glumom Wendy Hiller. Njena gluma je ono što ovde nosi najveću vrednost. Momenat u kom Eliza najviše blista je onaj kada odbaci damske haljine i vrati se u običnu odeću. Ništa šminka braćo i sestre, samo čistokrvni talenat glumice. 

 

Sa druge strane Leslie Howard igra Higginsa sa savršenom dozom intelektualne arogancije. I tu dolazim do najvećeg problema ovog filma. Veza ovo dvoje bi trebala da preraste u romansu jel tako. Ovakav arogantni krelac jednostavno ne može u meni da izazove nikakvu emociju i ne donosi ni trunku hemije na ekran. Kada ga pogode emocije, trebali bi da vidimo donekle pukotine u njegovom karakteru ali one nekako ostaju previše na rečima. Zbog toga mi je taj romantični aspekt filma nedovoljno ubedljiv. 

 

Ovde smo počeli pričati o načinu na koji neko prebrodi društvene razlike. Šta mislite zašto je to tako? Zato što su te razlike zapravo neprirodne. Društvo je to koje ih stvara i onda se pretvara da su prirodne. Zašto? Zato što se plašiš da ti je ta druga strana koja je jako mrska zapravo tako blizu i jednom greškom možeš da se nađeš na njoj. Tragično je što nekad ljudi na toj "neželjenoj" strani umeju uniziti sebe a zapravo ne shvataju u čemu je razlika. Eliza je shvatila. Pročitajte i Martin Idn od Džeka Londona, perfektno delo na sličnu temu. 

 

Ironija cele ove priče je što je Higins uspeo da pronađe damu u Elizi ali nije uspeo da razume ženu koju je promenio. Njegov eksperiment uspeva lingvistički ali propada ljudski. Zato film i izbegava jednostavno emotivno razrešenje. Nema neke ljubavne kulminacije koja bi sve učinila predvidivim. 

 

Pygmailion nas podseća da nas društvo često ne vrednuje po onome što jesmo već na način na koji to nešto iznosimo. Dok gledamo kako Eliza prelazi granicu između ta dva sveta svhatamo da ta granica nije stvar karaktera. Ona je stvar "akcenta", ona je stvar privida, ona je stvar dobre maske.

Zanimljivosti:
Scena u kojoj Eliza tokom časa dikcije slučajno proguta kuglicu ne postoji u originalnoj drami. Tokom proba za tu scenu, na licu Wendy Hiller pojavio se bolan izraz. Kada je ispljunula kuglice koje je imala u ustima, rekla je: „Leslie, progutala sam jednu!“ Na to joj je Leslie Howard odgovorio: „Nema veze, ima ih još mnogo.“ Ta situacija je toliko zabavila prisutne članove ekipe da je scena na kraju ubačena u film, a kasnije i u njegovu muzičku verziju My Fair Lady. Wendy Hiller je lično izabrana za ulogu Elize Dulitl od strane autora George Bernard Shawa. Film Pygmalion bio je prvi britanski film u kojem se u dijalogu pojavljuje reč „bloody“. To danas možda ne ostavlja poseban utisak na modernu ili američku publiku, ali u to vreme ta reč smatrala se izuzetno vulgarnom.

Naj scena:

Finalni dijalog

Moja ocena: 7/10

Oppenheimer (2023)

 

Žanr: Biografski | Drama | Istorijski
Režija: Christopher Nolan
Glumci: Cillian Murphy, Emily Blunt, Matt Damon...

Priča:
Dramatizovana priča o životu J. Robert Oppenheimera, fizičara koji je imao ključnu ulogu u razvoju atomskih bombi koje su doprinele završetku Drugog svetskog rata.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, hajde da kolektivno poželimo oporavak Kristoferu Nolanu iako mi se čini da iz filma u film sve mane nade ima. Ako niste čuli šta mu je, on boluje od gadnog oblika gubitka pamćenja, čini mi se beznadežnijeg od onog gubitka koji je imao jedan od njegovih likova, tamo iz vremena kada je on sam pravio dobre stvari. Ne verujete da ima problem sa pamćenjem? Pa da probamo ovako sa poslednjih pet filmova. 

 

U The Dark Knight Rises je zaboravio da je napravio strašnog negativca pretvorivši ga u nečiju kučkicu radi smešnog preokreta i servirao ga sporednom liku da mu presudi. U Interstellar je zaboravio da je najavio nešto što je konkurencija Odiseji u svemiru pa je zaboravio da je Odiseja svevremeno delo i snimio patetičnu dramurdu koja je tek zabavni sci-fi. U Dunkirku koji bi verovatno trebalo da je ratni film je zaboravio na takvu sitnicu kao što je rat. U Tenet je zaboravio da film mora da ima nešto više od trika - šta znam, možda priču i/ili dramu vrednu pažnje. Šta je zaboravio u Openhajmeru. Paaa recimo takvu sitnicu kao što je bomba koja je prvo oružje koje ima moć da nas istrebi kao vrstu. 

 

Ne shvatite pogrešno, ako hoćete da gledate film o tome kako sistem iskoristi nekog, ovo je odlično, ovo je top, vrh, sve što takav film treba da bude. Ali muku mu ljutu zar je film o Openhajmeru trebalo da bude to? Ovo nije film o bombi. Ovo nije film ni o njenim žrtvama. Sve se svelo na deo priče u kojoj naučnik postaje politički problem. Eksplozija, posledice, Hirošima... sve to postoji kao neka senka u pozadini. Prava priča je zapravo ono okolo. Prava priča ovog filma je politika koja je shvatila da je stvorila nešto što ne može da kontroliše. 

 

Odlični Marfi ovde ne igra heroja. On igra čoveka koji je postao dokaz protiv sebe. Openhajmer ne postaje tragičan zbog bombe, zbog toga kako se sam nosi sa tim, zbog moralnih dilema i načina na koji će njegov rad biti shvaćen. Gle, pa nije tako teško skontati čime je film trebalo da se bavi. Ne, on je ovde žrtva samo zato što je verovao da će posle svega toga što se desilo imati glas i pravo da iznese mišljenje. Ovim je film trebalo da se bavi 20-tak minuta. Ne. Film se ovim bavi celom svojom dužinom osim u poslednjoj sceni. 

 

Gde su posledice bombe? Gde je suočavanje sa razaranjem? Gde je uopšte prokleta scena eksplozije? Gde je insistiranje na žrtvama? Nekako ne mogu reći da je ovo mana filma jer film nije ni želeo da priča o tome. Ovo je Nolanov izbor. On nije želeo da priča šta je Openhajmerova bomba uradila svetu zato što je nesposoban da snimi bilo šta ozbiljno. On se odlučio na lakši put i odlučio da snima šta je Openhajmerova domovina učinila njemu posle bombe. 

 

Ako volite sudske drame, političke igre, manipulacije i sve stvari koje ovde imaju primat u odnosu na samu bombu, ovo je film za vas. Da, možemo reći da politička razaranja traju godinama a eksplozija jedan tren. No zašto bih trošio vreme na te izlizane teme? Sve te političke igrarije mogu da prestanu ako se dovoljan broj idiota koji vladaju sada najvećim silama zaigra sa svojim crvenim dugmićima. Trenutno najveće svestske sile vode kompletni idioti. Da li me zanimaju u takvoj priči petparačke, političke mahinacije koje su već toliko izlizane i providne da može da im veruje neko praznoglav.

 

Ali ali ali, moramo imati i negativca. Tu naravno dolazi lik koje tumači i vazda voljeni RDJ. I to je ono što me iritira. Sve te "zlikovačke" akcije i postupci su ljigavi, lični, osvetnički nastojeni i nadasve providni. Da li ja to treba da gledam tri sata a ok je da se ne bavimo šta sama bomba znači za čovečanstvo, da ne pominjemo posledice? Ne brate, daj šablonske negativce i njihove poteze iz prosečnih političkih sapunjara. 

 

No hajde, rekoh da je ovo suštinski kvalitetan film na pogrešnu temu i onda moram da pohvalim to što je kvalitetno. Film perfektno donosi poniženje osobe koja to ne zaslužuje. Openhajmer sedi, sluša, brani se ali u potpunosti nema kontrolu ni nad čim. Od nekog ko je heroj došao je dotle da mu glas više nije važan. Sistem ga je već definisao. On to ne može da promeni. 

 

Odlično je donet odnos između politike i nauke. Nauka ovde stvara moć. Politika odlučuje šta ta moć znači. Koliko god namera potencijalno bila plementa, koliko god ono što je urađeno bilo genijalno, u pogrešnim rukama, lošim odlukama sve pada u vodu. Šta je onda sa čovekom ovde? Ništa. On je alat. 

 

Zanimljivo je koliko film beži od emocije tamo gde emociju očekuješ. Nema nekog velikog sloma, nema nekih ispovesti sem u zadnjoj sceni. Sve je potisnuto, gotovo birokratski. I sam Openhajmer je na neki način saučesnik svog pada. Ušao je u sistem, igrao po pravilima, verovao da može da utiče iznutra. Kada je sve to palo u vodu? Kada je poželeo da povuče granicu i shvatio da ona ne postoji. Da, Openhajmer je povremeno i užasno naivan. 

 

Naravno, film pitanje bombe zapravo podvodi pod pitanje moći. I glavno je ko je taj ko odlučuje šta je dozvoljeno. Ko odlučuje ko je heroj a ko problem. Koliko brzo se ta uloga menja? Na žalost, Openhajmer nije film koji nam je ispričao kako je svet ušao u "nuklearno doba". Ovo je film o tome kako stvari funkcionišu nakon toga. O tome kako heroji nekad postanu suvišni. Možda je zapravo najveći kvalitet ovog filma što priča da nije važno šta si napravio već je važno ko odlučuje šta to znači. 

Zanimljivosti:
Da bi crno-bele sekvence filma bile snimljene u istom kvalitetu kao i ostatak materijala, kompanija Kodak proizvela je ograničenu količinu svog Double-X crno-belog filmskog negativa u 70mm formatu. Ovaj filmski materijal nije izabran slučajno — upravo zbog svog nasleđa. Naime, prvobitno je bio plasiran fotografima pod nazivom Super-XX tokom Drugog svetskog rata i bio je izuzetno popularan među foto-reportažerima tog vremena. Pravi general Leslie Groves bio je znatno gojazan. Iako Matt Damon nije pokušavao da se ugoji za tu ulogu, priznao je da mu je prijalo što tokom snimanja nije morao da drži dijetu i što je mogao da jede šta god poželi. 

 

Scene saslušanja u prostoriji AEC iz 2022. godine snimane su u stvarnoj kancelariji sa četiri zida i bez klimatizacije. Christopher Nolan želeo je da osećaj klaustrofobije bude autentičan, pa je postavio izazov da se snima u ograničenom prostoru, bez pomeranja plafona ili zidova, što se inače radi na filmskim setovima. Zbog toga su on i ostali članovi ekipe tokom snimanja morali da čuče van kadra ili da sede na podu. 

 

Omiljeni film u karijeri Robert Downey Jr.. Na premijeri u bioskopu Odeon Luxe Leicester Square izjavio je: „Reći ću otvoreno: ovo je najbolji film u kojem sam ikada igrao.“ Cillian Murphy, koji je i inače prilično mršav, morao je dodatno da izgubi značajnu količinu kilograma kako bi što verodostojnije dočarao izgled J. Robert Oppenheimer. Takođe je trenirao jahanje kako bi delovao prirodnije i sigurnije u sedlu tokom galopa.

Naj scena:

Ako pričamo o filmu koji smo gledali, to je scena gde se Openhajmeru objašnjava kako, kada bude dobijao priznanje neće biti zbog njega.

Ako pričamo o filmu koji je trebalo da gledamo onda je to poslednja i jedina scena gde se Openhajmer osvrće na ono što je zapravo napravio. 

Moja ocena: 7/10