Land Without Bread / Las Hurdes (1933)

 

Žanr: Dokumentarac | Kratki film
Režija: Luis Buñuel
Glumci: Abel Jacquin, Alexandre O'Neill

Priča:
Nadrealistički film snimljen u formi pseudo-dokumentarca, koji prikazuje Las Urdes, zabačenu i krajnje siromašnu oblast Španije gotovo netaknutu modernom civilizacijom, i težak život tamošnjih seljaka koji pokušavaju da prežive bez najosnovnijih uslova za život.

Moj osvrt:
Znate onaj osećaj kad vreme nije blagonaklono ka filmu. Obično ono pregazi film i film prestane da bude relevantan, pređe u naivnost i relikivju iz prošlosti. Land Without Bread je čini mi se ostario pre svega zbog toga što se promenio naš pogled na svet. Ono što je nekada delovalo kao provokativno, danas više izaziva nelagodu ali ne onu koja je inicijalno planirana. 

 

Moram da priznam da je na papiru ovo sjajna ideja. Otići u zabačeni kraj Španije među ljude koje je civilizacija gotovo zaboravila i pokazati svetu kako izgleda život u siromaštvu koje prevazilazi svaku romantizaciju. To je nešto što savršeno gura prst u oko društvu koje okreće glavu od neprijatnih istina.  

 

No vrlo brzo sam stekao utisak da ovde ljudi prestaju biti ljudi i postaju eksponati. Umesto da ih upoznamo, mi ih posmatramo kao nešto jako neobično. Granica između dokumentovanja bede i njenog pretvaranja u svojevrsni spektakl ne samo da postaje tanka već je Bunjuel neretko i prelazi ovde. 

 

Nije ovde problem što film prikazuje ekstremno siromaštvo. Naprotiv. Takve priče i treba pričati. Problem je u načinu na koji on to radi. Prvo ako krenemo od naratora, jako me je iritirao njegov ciničan ton i činilo mi se da se povremeno podsmeva ljudima koje gledamo. Zašto bi iko želeo biti duhovit na račun ovih ljudi? Rekoh da su ti ljudi eksponat. Oni ne mogu da odgovore na ovaj cinizam. 

 

No ubedljivo najviše mi smeta što je očigledno da je Bunjuel povremeno bio nezadovoljan stvarnošću. Vidi se da je osećao potrebu da je dodatno pojača besmislicama kako bi pojačao utisak. I onda kada znamo da su mnoge scene iscenirane ili izazvane tokom snimanja, ostaje da se pitamo gde prestaje dokumentarni film a gde počinje manipulacija. Kada autor počne da režira stvarnost umesto da je beleži, teško mi je da se ne zapitam koliko je cena tog umetničkog dojma zapravo visoka. 

 

To je najveća moralna dilema koju sam imao dok sam gledao ovaj film. Da li je dozvoljeno koristiti tuđu bedu kao umetnički materijal ako je cilj društvena kritika? Nije baš lak odgovor na ovo. Ali imam utisak da je Land Without Bread mnogo više zainteresovan za šok nego za ljude koje prikazuje. A kada šok postane važniji od empatije, to više nije moja šoljica pepsija i ne mogu da budem ovde na strani autora. 

 

Ok, nije sporno da je Bunjuel ovde imao hrabrosti. Tridesetih godina prošlog veka je bio spreman da pokaže kako su pojedini delovi Evrope bili zapostavljeni. Svojevremeno, film i jeste izazvao burne reakcije upravo zato što je rušio sliku o napretku i civilizaciji. Tako da, koliko god se meni ovo nesviđalo, istorijski značaj je nesumnjiv. 

 

ALI… istorijski značaj nije isto što i filmsko iskustvo. Dok sam gledao ovaj film, najmanje sam razmišljao o ljudima iz Las Hurdesa jer motivi i metode su mi ovde bili jako upitni. Umesto da imam osećaj tuge zbog njihove sudbine, nervirao me je način na koji su predstavljeni. Ako je ovo dokumentarac, onda autor nije smeo da zaseni svoje subjekte. 

 

Kao što rekoh, ovo je na kraju film koji je bitniji za istoriju i potencijalnu raspravu nego kao film koji me je emotivno dotakao. Njegova pitanja o siromaštvu, društvenoj nepravdi i ravnodušnosti su svakako i danas relevantna ali način na koji ih postavlja je za mene i suviše sklon preterivanju i još gore, manipulaciji. Možda je Bunjuel želeo da prodrma publiku po svaku cenu. Meni je, međutim, mnogo snažnije kada istina sama govori bez potrebe da je autor “pogura” i “ukrasi” po svaku cenu. 

Zanimljivosti:
Luis Bunjuel nije prezao ni od ubijanja životinja kako bi preneo poruku koju je želeo. Naredio je da se bolesni magarac premaže medom kako bi mogao da snimi kako ga napadaju pčele. Ni pad planinske koze niz liticu nije bio slučajnost – članovi Bunjuelove ekipe pucali su u životinju kako bi dobili kadar koji je reditelj želeo. Španske vlasti zabranile su prikazivanje ovog filma u Španiji, pa je zabrana bila na snazi od 1933. do 1936. godine.

Naj scena:

Teško mi je da ovo nazovem najboljom scenom ali ona upravo pokazuje zašto ne volim ovaj film. Narator izuzetno hladno prenosi priču o devojčici koja je bolesna. Ima još jedna gora na ovu temu ali to stvarno nisam mogao da izdvojim. 

Moja ocena: 3/10

Toy Story 3 (2010)

 

Žanr: Animirani | Avantura | Komedija | Porodični | Fantastika
Režija: Lee Unkrich
Glumci: Tom Hanks, Tim Allen, Joan Cusack...

Priča:
Dok se Endi sprema da ode na koledž, Vudi, Baz i ostatak družine suočavaju se sa neizvesnom budućnošću kada ih, zbog nesporazuma, odnesu u obdanište puno novih igračaka.

Moj osvrt:
Ono zbog čega Pixaru skidam kapu je što su njihovi crtaći namenjeni svima i za svakog imaju prave vrednosti. U Toy Story 3 deca će videti ono što traže - avanturu, humor i igračke koje ponovo kreću u veliku akciju. Mi odrasli ćemo gledati sasvim nešto drugo. Čini mi se da je ovaj film više posvećen ipak nama nego najmlađima. (Ok, moram da reprizram UP, postoji šansa da sam bio jako nepravedan prema njemu). Šta je to što mi gledamo u ovom filmu? Braćo i sestre, gledamo priču o odrastanju, o rastancima, o prihvatanju da neke stvari ne nestaju onda kada ih ostavimo već onda kada ih zaboravimo. 

 

Mislim da svi imamo neku kutiju koja više ne stoji ispod kreveta. Možda je završila negde na tavanu, možda je u podrumu, možda je i odavno bačena. U njoj su bili vojnici, autići, plišani medvedi, lutke, kocke... Kao deca, bili smo uvereni da ćemo ih čuvati zauvek. A onda se, gotovo neprimetno, jadnog dana nismo više vratili po njih. Niko nas nije na to naterao, niko nas nije učio tako. Braćo i sestre, jednostavno smo odrasli. 

 

I upravo zato me Toy Stoy 3 pogađa jače nego prva dva dela. Ovde više nije pitanje da li igračke ožive kada ih ne gledamo. Ovde je pitanje šta im se dešava kada dete prestane da bude dete i veruje u magiju. 

 

Endi odlazi na fakultet. Za njega je to početak novog života. Za Vudija, Baza i ostale, to je kraj jedinog života koji su ikada poznavali. I u toj tako jednostavnoj ideji se krije ogromna količina tuge koju ni ozbiljniji filmovi od ovoga ne umeju baš često da prenesu. 

 

Najlepša stvar ovog filma je što ni jednog momenta ne osuđuje Endija. Bilo bi lako napraviti priču u kojoj dete izdaje svoje igračke. Ali onaj ko je pravio ovaj film veome dobro razume da odrastanje nije izdaja. To je prirodan tok života. Deca nikada ne prestaju da vole svoje igračke. Prestaju da se igraju jer polako postaju neko drugi. I to je razlika koju mnogi zaboravljaju. Mi ne prerastamo igračke zato što nam više nisu bitne. Mi ih prerastamo zato što su one savršeno obavile svoj posao.  

 

One su bile naši prvi prijatelji, naši prvi heroji, naši prvi svetovi koje smo sami stvarali. Naučile su nas da maštamo mnogo pre nego što smo naučili da budemo ozbiljni. Zbog toga je Vudi oduvek bio mnogo više od glavnog junaka. On predstavlja onaj deo detinjstva koji odbija da poveruje da je njegovo vreme prošlo. Ne bori se on za policu ili sobu. On se bori za uspomenu da je nekome nekada bio ceo svet. 

 

Film na jako pametan način prikazuje i vrtić Sunnyside. Na prvi pogled izgleda kao raj za igračke. Deca na sve strane, stalna igra, večna svrha. Ali onda shvatiš da ni večna svrha nije dovoljna ako ne postoji ljubav. Razlika između igre i grubosti nije u tome šta dete radi, već kako vidi ono čime se igra. 

 

Lik Lotsoa je jedan od boljih negativaca koje je Pixar napravio. Ne zato što je zao već zato što ga je razočarenje pretvorilo u čoveka tj. plišanog medu koji više ne veruje da dobrota ima ikakvog smisla. Njegova priča zapravo je upozorenje šta se dogodi kada dozvliš da te jedno napuštanje definiše zauvek. 

 

Naravno, film je i dalje beskrajno zabavan. Akcione scene, humor, bekstva i gegovi funkcionišu jednako dobro kao i uprethodnim nastavcima. Pixar nikada ne zaaboravlja da je ovo pre svega avantura za klince. Ali za razliku od mnogih koji emociju ostavljaju za kraj, ona je ovde prisutna u skoro svakoj sceni. 

 

A onda dolazi ona scena. Neću je prepričavati. Mislim da nema potrebe. Svako ko je gledao Toy Story 3 zna na koju mislim. To je jedan od retkih momenata u animiranom filmu kada potpuno zaaboraviš da gledaš plastiku, tkaninu i gumu. Pred tobom više nisu igračke. Pred tobom su prijatelji koji su zajedno sa tobom ceo život. 

 

Mislim da je malo scena u istoriji animacije toliko iskreno emotivno izvedeno kao Endijevo opraštanje od svojih igračaka. Ne zato što je tužno što ih poklanja. Naprotiv. Tužno je zato što svi znamo da taj trenutak postoji za svakog od nas. U krajnjem slučaju, to ne mora biti igračka. Može to biti bicikl, stari stripovi. Svi jednog dana, a da nismo toga ni svesni, poslednji put uzmemo nešto što je obeležilo naše detinjstvo. Stvar je u tome što tek mnogo godina kasnije shvatimo da je to bio poslednji put. 

 

Zato Toy Story 3 toliko snažno pogađa odrasle. Ne tera nas da se setimo igračaka. Tera nas da se setimo dece koja smo nekada bili. A to su dve potpuno različite stvari. Na kraju ne ostane ti utisak da si gledao priču o Vudiju, Bazu i Endiju. Ostaješ razmišljajući o sopstvenom detinjstvu. O svim onim sitnicama koje si jednog dana ostavio iza sebe, potpuno uveren da ćeš ih se uvek sećati. 

 

I tu leži najveća vrednost ovog filma. Ne podseća nas on da smo odrasli. Podseća nas da u svakom odraslom čoveku i dalje postoji jedno dete koje bi, kada bi samo moglo da bira, još jednom selo na pod sobe, rasulo igračke oko sebe i na nekoliko sati zaboravilo koliko vreme brzo prolazi. 

 

E da, dužan sam vam kraj priče koju sam započeo na kraju teksta o Toy Story 2. Ako se ne sećate, pričao sam o svom medi kojeg sam dobio sa dve godine. Zapravo, nema kraja priče. Nastavlja se, ali se menja onaj ko mašta...

Zanimljivosti:
Tom Hanks i Tim Allen insistirali su da svoje replike snimaju zajedno. To su prethodno uradili samo jedan dan tokom snimanja prvog filma Toy Story, iako je u animiranim filmovima uobičajena praksa da glumci svoje deonice snimaju odvojeno. Obojica su smatrala da upravo zajednički rad doprinosi izvanrednoj hemiji koju Vudi i Baz imaju na ekranu. Do snimanja filma Toy Story 3, animatori studija Pixar već su savladali vernu animaciju elemenata poput vode i krzna. Iako su u početku mislili da će upravo krzno predstavljati najveći tehnički izazov, ispostavilo se da je mnogo teže realistično animirati obične kese za smeće. Zbog njihovih specifičnih osobina – naročito načina na koji reflektuju svetlost i menjaju oblik pri pomeranju – animatori su proveli nedeljama usavršavajući njihov izgled kako bi delovale što uverljivije na ekranu. Toy Story 3 postao je prvi animirani film u istoriji koji je na svetskim bioskopskim blagajnama zaradio više od milijardu dolara. Tu istorijsku granicu dostigao je 27. avgusta 2010. godine.

Naj scena:

"Thanks guys..."

Moja ocena: 9/10

Much Ado About Nothing (1993)

 

Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Kenneth Branagh
Glumci: Kenneth Branagh, Emma Thompson, Keanu Reeves...

Priča:
Mladi zaljubljeni par, Hero i Klaudio, koji se sprema za venčanje, smišlja plan da spoji Benedika i Beatriču – dvoje večitih samaca i majstora duhovitih verbalnih nadmudrivanja – i navede ih da se zaljube jedno u drugo.

Moj osvrt:
Much Ado About Nothing nije pokušao da modernizuje Šekspira. On je verovao autoru, nije bežao od svog književnog porekla već ga je na neki način slavio. Znam da neki kažu da Šekspira “treba preživeti” jer njegov jezik mnogima deluje teško. Dijalozi su prepuni metafora, ritam govora deluje neprirodno našem “savremenom” uhu. No ovaj film pokazuje da to može biti lako jer iza reči stoje glumci koji razumeju muzikalnost Šekspirovog jezika. Tako da ovde nećemo imati utisak da slušamo stihove. Slušaćemo ljude. 

 

Ono što je zarazno jeste količina životne radosti koja izbija iz gotovo svake scene. Nije ovo ukočena kostimirana drama koja se plaši da se nasmeje. Naprotiv. Film pršti od energije, smeha, muzike, vina, pogleda, dodira… Deluje kao da su glumci zaista uživali dok su stvarali ovaj film a taj osećaj se lako prenosi i na gledaoca. 

 

No, ispod sve te vedrine moraju postojati intrige jel? Ni najmanje nisam fan toga. Uvek imam utisak da su takve stvari ubačene samo da iritiraju gledaoca/čitaoca i na pogrešan način pokrenu emocije. No ovaj film se igra sa tim koliko su ljudi skloni da poveruju svemu čega se najviše plaše. Jedna laž, jedan pogrešno protumačen prizor ili nekoliko pažljivo izgovorenih reči dovoljni su da od ljubavi nastane sumnja a poverenje nestane preko noći. 

 

I baš zbog tih intriga za mene najveća snaga filma nije u zapletu. Ona je u odnosu Benedikta i Beatris. Njihovi razgovori nisu obična razmena duhovitih replika već pravi mali verbalni dvoboji. Oboje su previše ponosni da priznaju šta osećaju pa humor postaje njihov način odbrane. I to čini njihove scene jako zabavnim. Iza svake uvrede se krije simpatija a iza svake dosetke strah od iskrenosti. 

 

Film uspeva da napravi kontrast između njih i Klaudija i Hero. Dok prvi par ljubav gradi kroz sukob karaktera, drugi par pokazuje koliko ona može biti krhka kada počiva isključivo na idealizaciji. Šekspir poručuje da ljubav nije pitanje lepih reči već poverenje koje mora da opstane kada se pojavi sumnja. 

 

Glumačka postava je izuzetna no iz gomile poznatih njuški ja moram da izdvojim jednu koja je u potpunosti sporedan lik. Majkl Kiton. Iako se pojavljuje relativno kratko, njegov Dogberi dominira u svakoj sceni u kojoj se nađe. Njegova komika nije zasnovana samo na gegovima već i na neverovatnom osećaju za apsurd. Mogao je lako da sklizne u karikaturu ali Kiton uspeva od potpuno sporednog lika da napravi jednog kojeg ću verovatno najviše pamtiti iz ovog filma. 

 

Ima tu nekoliko stvari koje su mi zasmetale. Recimo, dešava se da emocije koje glumci pokazuju ne prate uvek ono što njihove replike zapravo govore. Kao da se u pojedinim scenama igra na intenzitet izraza više nego na neku unutrašnju logiku lika. Poneki pogled, uzvik ili gest deluju prenaglašeno, kao da se pokušava ostaviti snažniji utisak nego što sama scena zahteva. 

 

Odlično je što film ne pokušava da od Šekspira pravi filozofa koji neprekidno izgovara velike istine. Zbog toga je film konstantno zabavan i ne shvata ozbiljno mnogo toga. Likovi su sujetni, tvrdoglavi, lakoverni, smešni. Greše iz istih razloga iz kojih ljudi greše i danas i zbog toga su nam bliži nego što bismo očekivali od likova napisanih pre više od četiri veka. 

 

Much Ado About Nothing podseća zašto Šekspir i dalje opstaje. Ne zato što je pisao uzvišenim jezikom, ne zato što ga učimo u školama već zato što je razumeo ljude. Razumeo je koliko smo spremni da se pravimo ravnodušni kada volimo, koliko lako poverujemo u laž kada se plašimo i koliko nam je često potrebno da izgubimo nešto da bismo shvatili koliko nam to znači. 

 

Nije ovo film koji će vam doneti nešto veliko jer on ne pokušava da bude više nego što jeste. On je tu da vas nasmeje, da vas zabavi, da vas podseti koliko su ljubav i ponos često najtvrdoglaviji protivnici. A opet, on pršti od životne radosti i optimizma jer njegovi likovi ne prestaju da veruju da ljubav ipak ume da pronađe put do onih koji joj se najviše opiru. 

Zanimljivosti:
Filmski debi Kejt Bekinsejl. Baš kao i u filmu Much Ado About Nothing, i u ovoj verziji glavne uloge tumačio je bračni par iz stvarnog života. U televizijskoj adaptaciji iz 1967. godine to su bili Robert Stephens i Maggie Smith, dok su u filmu iz 1993. godine glavne uloge igrali Kenneth Branagh i Emma Thompson. Zanimljivo je da su se oba para kasnije razvela. U Šekspirovo vreme izraz „no thing“ bio je sleng za ženske genitalije. Zbog toga naslov Much Ado About Nothing krije dvostruko značenje – osim uobičajenog prevoda „Mnogo buke ni oko čega“, predstavlja i tipičnu Šekspirovu dvosmislenu igru reči koju je tadašnja publika bez problema razumela.

Naj scena:

Prvi razgovor nakon "podvale"

Moja ocena: 7/10