Vagabond / Sans toit ni loi (1985)

 

Žanr: Drama
Režija: Agnès Varda
Glumci: Sandrine Bonnaire, Macha Méril, Stéphane Freiss...

Priča:
Telo mlade žene pronađeno je smrznuto u jarku. Kroz flešbekove i svedočenja ljudi koji su je susretali, polako se otkrivaju događaji koji su vodili ka njenoj neminovnoj smrti.

Moj osvrt:
Vagabond praktično počinje krajem i to takvim da nas odmah ošamari. Uprkos tome nismo sigurni šta da očekujemo osim iskrenosti što ova prva scena i dostavlja. Telo devojke je pronađeno u jarku, smrznuto, napušteno. I sada bi očekivali misteriju zar ne? Nema je. Nema ni istrage, ni napetosti koja bi obično sledila iz ovoga. Agnes Varda nam odmah oduzima iluziju da ćemo dobiti odgovore koji će da rasvetle sve. Tako da ono što sledi, nije potraga za uzrokom smrti. Ono što sledi je spor, nemilosrdan pogled u život koji se sam od sebe raspadao. 

 

Mona nije lik koji traži da ga razumemo. Ona ne objašnjava ništa, ne pravda se, ne traži sažaljenje. Ona ide. Hoda, spava gde stigne, odbija stabilnost, odbija pravila, odbija čak i sopstveni komfor. Upravo zbog toga film konstantno nosi taj osećaj neprijatnosti. I naravno, ono što je zaista mučno je odsustvo nekog psihološkog ključa koji bi objasnio ovu devojku i time umirio nas gledaoce. 

 

Varda koristi dokumentarni pristup. Ljudi koje Mona susreće, govore direktno u kameru kao svedoci. I sva ta njihova izlaganja jasno pokazuju da Mona nije neko koga su upoznali. Koliko god oni tvrdili drugačije, pretpostavljali, nagađali, jasno je da su oni tu samo nešto okrznuli. Njihova sećanja su fragmentarna, kontradiktorna a najčešće površna. I tu leži i najveća istina filma - Monu niko nije upoznao zato što ona to nije ni dozvolila. 

 

Reč koju vezuju za monu je "Sloboda". Da, ona jeste slobodna ali u ovakvoj slobodi nema ni trunke lepote. Ona je prljava, iscrpljena, hladna. Ni trunke romantike ni nagoveštaja nekog boemskog lutanja. Nema "gitare uz vatru", nema osmeha koji bi ta sloboda donela. Zašto? Zato što sloboda ovde znači glad, prljavštinu, odbacivanje i stalnu izloženost. Jasno je da Varda svesno odbija da išta ulepša ili romantizuje. 

 

Sandrine Bonnaire igra Monu perfektno. Nema ni trunke želje u toj glumi da ovaj lik učini simpatičnim. Njeno lice je često tmurno, telo umorno, pogled hladan. Ona ne glumi bunt, ona ga živi, mehanički, pa mogu reći i gotovo sa inatom. Sa jedne strane imam samo divljenje za ovakvu glumu. Sa druge strane, braćo i sestre, treba izdržati gledati ovakvu autodestrukciju. 

 

Iako je na prvu možda bilo očekivano, film se ne bavi pitanjem zašto je Mona izabrala ovaj život. To pitanje konstantno ostaje van onog što gledamo i očigledno je da je to namerna odluka. Zašto? Zato što je Varda bila svesna da bi objašnjenje kao takvo umanjilo težinu izbora. Ako bismo znali "zašto", mogli bismo da je opravdamo ili odbacimo. Ovako nemamo alibi. 

 

Naravno, samo društvo se ogleda kroz reakcije na Monu. Neki je koriste, neki sažaljevaju, neki je žele, neki je se plaše. No tragedija je u tome što je niko ne vidi kao ravnopravno ljudsko biće. Njena sloboda je zapravo pretnja jer pokazuje koliko su drugi životi ukalupljeni. Samim tim, Mona je ogledalo pred kojim niko ne želi predugo da se zadrži. 

 

Zanimljiv je način na koji je priroda predstavljena u filmu. Ona bi za jednog lutalicu mogla biti utočište. No sva ova polja, vinogradi, sve je hladno, pusto i indiferentno. Zemlja kao da ne prihvata Monu kao romantičnu lutalicu već je u potpunosti troši. I kako film odmiče, Monino telo deluje sve teže i sve sporije, kao da se i uz ovu umornu prirodu i sama umorila.

 

Varda odbija klasičnu empatiju. Ni jednog momenta ne traži od nas da navijamo za Monu niti da se nadamo da će biti spasena. Ne daje nam nikakav trenutak rasterećenja niti svetlosti u celoj priči. Čak i trenuci bliskosti budu retki i kratki i na to deluju privremeno, krhko i osuđeno na propast. 

 

Zbog toga, Vagabond je film o granicama tolerancije. Koliko slobode društvo može da podnese pre nego što počne da isključuje? Koliko neprilagođenosti je dozvoljeno pre nego što ona postane problem? Mona ne krši zakon na neki veliki način. Pre mogu reći da ga ignoriše. I samo to je dovoljno da bude izbrisana. 

 

Struktura filma je nemilosrdna. Svaka uslovno rečeno epizoda deluje samo kao još jedan korak ka kraju koji već znamo. Nema nekog razvoja, samo postepeno trošenje. Mona ne uči, ne menja se, ne sazreva. Ona ostaje ista a svet oko nje pokazuje koliko je ta doslednost skupa. 

 

Vagabond ne govori o tome kako je sloboda lepa. Ne govori ni da je ona nužno ispravna. Ovaj film govori da je sloboda skupa i da oni koji odbiju da pripadaju često završe tamo gde ih više niko ne gleda. Mona ne umire zato što je slaba. Umire zato što je sama i zato što je insistirala na tome. 

Zanimljivosti:
Epizode u kojima učestvuje glavna junakinja razdvojene su pokretnim kadrom (tracking shotom) — ukupno ih je trinaest. Pokretni kadrovi koji obeležavaju svako „poglavlje“ tematski su povezani jedni s drugima. U jednom primeru, jedan tracking shot završava se na telefonskoj govornici, dok sledeći započinje na drugoj telefonskoj govornici. Drugi par povezan je kadrovima poljoprivrednih mašina, treći kadrovima guma, i tako dalje. Originalni francuski naslov filma Vagabond — Sans toit ni loi (Bez krova nad glavom i bez zakona) — igra je rečima zasnovana na uobičajenom francuskom izrazu sans foi ni loi, što znači „bez vere i bez zakona“. Istovremeno, naslov pravi i zvučnu dosetku sa izrazom sans toi — „bez tebe“. Oko 2:43 u filmu Vagabond, dok policija pregleda mesto događaja, u pozadini se vidi neobično brdo sa dva čempresa. To isto brdo, snimljeno iz gotovo identične perspektive, korišćeno je za omot albuma Goodbye Cruel World od Elvis Costella. Ironično, s obzirom na prizor u filmu. Album je objavljen oko petnaest meseci pre nego što je film izašao.

Naj scena:

U Yolandinoj kući. Scena koja pokazuje da Mona nije nesposobna za bliskost niti potpuno zatvorena. Sposobna je da primi nežnost ali nije sposobna da je zadrži. I njen sledeći odlazak više ne možemo tumačiti kao nužnost. To je izbor. Tvrd, svestan, samoubilački.

Moja ocena: 7/10

The Magic Flute / Trollflöjten (1975)

 

Žanr: Komedija | Muzički | Drama | Ljubavni
Režija: Ingmar Bergman
Glumci: Ulrik Cold, Josef Köstlinger, Irma Urrila...

Priča:
Priča o princu Taminu i njegovom pomoćniku Papagenu koji su poslati na misiju da spase prelepu princezu iz kandži zla.

Moj osvrt:
Čarobna frula nije samo filmska verzija opere već je i Bergmanova posveta umetnosti koja ga je formirala. On nije pokušao da osavremeni operu niti da je pretvori u filmski spektakl već da sačuva njenu suštinu. Ali upravo u tome leži i najveća protivrečnost filma. Uprkos toj nameri da sačuva nešto što lično voli, u isto vreme gubi magiju živog trenutka. 

 

Bergman prstupa Mocartu sa, za njega, neobičnom nežnošću. Nema ironije, nema distance kakvu često ima prema religiji ili ljudskim odnosima. Nema ni cinizma niti neke duboke analize. Umesto toga, tu je gotovo detinja fascinacija. Sve izgleda kao da se sam Bergman sklonio u neku pozorišnu ložu i odatle gleda svet. I dok posmatra svet on to ne radi sa sumnjom već as poverenjem. 

 

Ubedljivo najbolja stvar u filmu je lik Papagena. Beskrajno je zabavan, neposredan, topao, prizemljen. On je srce ove Čarobne Frule . Ogroman deo tog šarma duguje se glumcu Håkanu Hagegårdu koji Papagena igra sa savršenim osećajem za meru i tajming. Njegova fizička komika, mimika, način na koji se kreće, reaguje - sve to deluje prirodno, nenametljivo i ljudski. Za razliku od svih drugih, on ne igra simbol. On igra čoveka.

 

Papageno je suprotnost svemu uzvišenom u operi. Dok drugi likovi govore o mudrosti, svetlu i redu, on hoće hranu, piće, ljubav i malo mira. I Bergman ga očigledno voli više nego sve ostale. Na neki način nam ovim likom govori da su sve velike ideje lepe ali su potrebe običnog čoveka uvek konkretnije. 

 

Vizuelno, film je planski teatralan. Kulise su vidljive, prelazi namerni, kamera često ostaje u ravni pozorišne scene. Bergman ni jednog momenta ne pokušava da prevari gledaoca da zaboravi da gleda operu. Naprotiv, on stalno podseća na to. Kamera se često zadržava na licima, na reakcijama, na publici. Film započinje licima koja gledaju predstavu i ona su ključ za čitanje ovog dela. 

 

Ipak, koliko god ovaj pristup bio ličan i pošten, on nosi ne baš mali gubitak. Braćo i sestre, ako ste gledali operu uživo, bićete užasno svesni nedostataka ovakvog pristupa. Kada slušate ovo uživo, glas vibrira u prostoru, pevači dele isti vazduh sa publikom, beskrajno puta ste više svesniji orkestra i muzke nego ovako na filmu. Uživo, greška i savršenstvno postoje istovremeno. Koliko god film bio moćan, ne može to da prenese. Kamera izoštrava, kadrira, kontroliše. Na taj način se magija živog momenta pretvara u kompoziciju. Sve je to lepo ali je previše ograničeno, previše zatvoreno u poređenju sa operom uživo. 

 

Zbog svega toga, Čarobna Frula u ovakvom filmskom formatu gubi deo svoje ritualnosti. Put Tamina i Papagena više deluje kao sled događaja a ne iskustvo i otkrivanje. Sve je jasno, razumljivo pa čak i pitomo. Misterija je ublažena. Ono što bi potencijalno na sceni deolovalo zastrašujuće ili uzvišeno, ovde je racionalizovano pogledom kamere. 

 

Kraljica Noći, sa svojim arijama, je vokalno impresivna ali je u potpunosti daleka. Bergman je ne demonizuje ali joj ni ne daje neku dubinu. Ona je ovde više funkcija a ne ličnost. Očigledan je i Bergmanov fokus na ljudski aspekt a ne na simbolički sukob dobra i zla. 

 

Sarastro i njegov svet razuma, reda i svetlosti snimljeni su sa blagom rezervom. Bergman kojeg poznajemo kao nekog ko sumnja u autoritet i dogmu, ovde izgleda kao da ih prihvata, ali bez neke strasti. Sve je mirno, dostojanstveno ali ujedno i hladno. Kao ideal koji lepo izgleda ali suštinski ne greje. 

 

Ono što film često ponavlja i radi odlično je približavanje opere ljudskom licu. Kamera hvata sitne trzaje, znoj, treptaje. Samim tim pevači prestaju da budu glasovi i postaju ljudi. To je nesumnjivo Bergmanova pobeda jer opera prestaje da bude nedodirljivi hram umetnosti i postaje prostor emocije. 

 

No, ta bliskost dolazi sa cenom. Kada umetnost previše približiš, ona izgubi deo svoje tajne. Bergman bira da razotkrije sam mehanizam, da pokaže konce koji se povlače i upravaju. Sa jedne strane to je jako pošteno. Sa druge strane čini mi se da ostajemo uskraćeni jer nam se oduzima deo magije. 

 

Kako da pišem o muzici a kako da ne pišem o muzici kada je ona Mocartova. Naravno da ona nosi film iako smo uskraćeni za taj momenat živog nastupa. 

 

No, čini mi se da je ovo film koji više govori o Bergmanu nego o Mocartu. Tu je njegova potreba za redom za smislom, za umetnošću koja još uvek veruje u harmoniju. I zato ovaj film nije revolucionaran niti smeo. On je smiren, blag, pa mogu reći i utešan. Sa jedne strane u tome je njegova lepota ali sa druge i slabost. 

 

Bergmanova "Čarobna frula" pokazuje koliko sa jedne strane opera može biti topla i ljduska. No istovremeno nas podseća na ono što film nikada  ne može da zameni, živu, neponovljivu magiju trenutka kada sve to vidimo i čujemo uživo. No, darovao nam je sjajni lik Papagena koji ne traži večnost, mudrost niti prosvetljenje. Njemu je dovoljno da peva, da se smeje i da voli. Možda je on jedini lik koji iz ove Čarobne Frule izlazi potpuno živ. 

Zanimljivosti:
Liv Ulman se može videti u publici. Snimljen je jednočasovni dokumentarac o snimanju ovog filma  on prati Bergmana za vreme snimanja. 

Naj scena:

Da li Papageno dolazi u potragu za mudrošću?

Moja ocena: 6/10

Zlatno Runo I - VII - Borislav Pekić

 

Zlatno Runo se u čitaoca uvlači polako, kao neka porodična senka koje se prenosi sa kolena na koleno dok jednog dana ne shvatiš da više ne gledaš svet svojim očima već gledaš svet kroz slojeve istorije, krvi, mita i poraza

 

Zlatno runo nije roman niti je ciklus romana u klasičnom smislu. Zlatno runo je jedna ogromna misaona konstrukcija, jedan lavirint u kojem se čovek gubi sa zadovoljstvom jer zna da ne postoji izlaz, a ujedno i da postoji, on ne bi bio spas. Pekić ovde ne samo da priča priču, on gradi poseban univerzum.

 

Na površini, to je saga o porodici Njegovan. Saga o trgovcima, precima, naslednicima, grehovima koji se prenose kao genetski kod. Ali već posle prvih stranica postaje jasno da porodica ovde nije tema - ona je samo instrument. Prava tema je čovek u istoriji i istorija u čoveku. 

 

Pekić se ovde ponaša kao hirurg ali istovremeno i sudija. On secira Balkanski, evropski, zapadni mentalitet. No, on to ne radi sa distance. On piše iznutra, kao neko ko zna da je i sam deo tog mesa koje se reže. Nema ovde nikakve moralne nadmoći, samo nemilosrdna svest. 

 

Jedan od najupečatljivijih aspekata Zlatnog Runa je odnos prema vremenu. Koliko god mislili da je prošlost prošla, ona se nekako uvek vraća. Ona je aktivna, agresivna i uporna. Kako se ona vraća? Kroz navike, strahove, kroz način na koji se trguje, na koji se veruje, laže. Kod Pekića istorija nije učiteljica života. Ona je zatvor. 

 

Mit o Zlatnom Runu je uzet kao drevni san o bogatstvu, smislu i nagradi. On je ovde ogoljen do kosti. Kako? Tako što se Runom ne dolazi do spasenja već do još većeg prokletstva. Svako ko ga traži ne gubi malo. Gubi sebe. A šta je sa onima koji ga nađu? Oni shvate da su potrošili ceo život jureći privid. 

 

Ne bih Pekićeve junake nazvao dopadljivim, no ne bih rekao ni da su odbojni. Možda je najbolji opis reći da su neumoljivo ljudski. Slabi, proračunati, puni straha od propasti, opsednuti opstankom. U toj opsesiji oni postaju čak i groteskni pa i tragični.

 

Trgovina u Zlatnom runu nije samo ekonomska tema. Ona je ovde filozofija života. Sve se menja, sve ima cenu, sve je predmet razmene. Kada kažem sve, tu mislim i na moral pa čak i identitet. Čovek ovde ne prodaje samo robu. On prodaje vreme, poreklo i najtragičnije od svega, prodaje budućnost.

 

I zapanjujuće je koliko je ovaj tekst savremen. Iako se prostire kroz vekove, Zlatno runo govori direktno današnjem čitaocu, onom koji živi u svetu lažnih vrednosti, brzih dobitaka i večitog straha od gubitka statusa. Kao da Pekić nije pričao o nečemu iz prošlosti već o nečemu što se tek zahuktava. 

 

Religija ovde nije sklonište niti uteha. Ona je još jedan sistem, još jedna tvorevina kojomm se opravdavaju nasilje, pohlepa, dominacija. Bog ovde nije figura spasitelja već je odsutan a to njegovo prazno mesto ljudi popunjavaju sopstvenim interesima. 

 

Jedan od najvećih kvaliteta Zlatnog Runa je Pekićeva sposobnost da spoji ironiju i tragediju. On ume da bude duhovit ali ne lagan i ume da bude sarkastičan ali bez cinizma. Njegov humor ne razvedruje atmosferu već dodatno steže omču. 

 

Čitanje ovog serijala zahteva strpljenje i predaju. Ovo nikako nije literatura za brzo čitanje, za "još jedno poglavlje pred spavanje". Ovo je tekst koji traži da mu se vratiš umoran, zbunjen a ponkad i ljut. E baš tada on daje najviše. 

 

Likovi u Zlatnom runu često deluju kao zarobljenici sopstvene logike. Oni ne greše zato što su glupi već zato što su dosledni. Dosledni su sistemu vrednosti koji je u suštini od samog početka truo. Upravo u tome i jeste njihova tragedija.

 

Pekić ne nudi izlaz niti spas. On ne veruje u takve stvari. Ako ovde postoji pročišćenje, ono ne dolazi kroz nadu već kroz razumevanje. Kakvo razumevanje? Ako ste čitali i njegovu 1999 onda bi trebalo da znate. To je razumevanje da je istorija niz ponovljenih grešaka a ne put ka napretku. 

 

Pekićeva genijalnost se oslikava i u načinu na koji tretira ideju identiteta. Ne samo ličnog identiteta već i nacionalnog ili porodičnog. Identitet ovde nije status, nije ključ za lakši život, identitet je ovde teret. On nikako ne oslobađa i ne otvara vrata. On obavezuje. Identitet u Zlatnom runu ne daje smisao već nameće ulogu.

 

Zlatno Runo je takođe i roman o strahu, ali ne strahu od smrti. Zlatno Runo je roman o strahu od nestajanja. O strahu od toga da ime bude zaboravljeno, da loza presahne, da se izgubi kontinuitet. Taj strah je pokretač svakog ovde i isti taj strah rađa najgore moguće izbore. 

 

Imajući sve ovo u vidu, dolazimo dotle da je Pekić nemilosrdan prema ideji tradicije. Tradicija bi trebalo da bude čuvar vrednosti. Ovde je ona u potpunosti mehanizam kontrole. Ona ne pamti i ne obeležava onošto je važno već ono što je korisno. 

 

Stilski, ovo je Pekić u punoj snazi. Rečnice su misaone, često zahtevne ali naravno nikada prazne. Svaka rečenica nosi težinu, svaka ima razlog da postoji. Nekada mi se čini da ovo nije samo proza koja se čita već proza koja se i preživljava. 

 

Zlatno Runo je knjiga (tj. knjige) koju mislim da više poštujem nego što volim. Ne pamtim koja knjiga oslikava toliko dobro naše podneblje a opet stvara nelagodu zbog toga. To je onaj osećaj kada vas neko prepoznaje više nego što biste vi želeli i onda vidi sve bolje i od vas samih. 

 

Na kraju, Zlatno Runo nije priča o prošlosti, niti o mitu, niti je priča o jednoj porodici. To je priča o iluziji da se može živeti racionalno, proračunato, bez posledica. Pekić pokazuje ono što nas iskustvo neminovno nauči - svaki račun se na kraju plaća. Problem je samo u tome što cena nikada nije ono što smo očekivali. Zašto? Zato što nikada nismo svesni šta je to što smo spremni žrtvovati da bismo ostali ono što mislimo da jesmo.