Good Morning / Ohayô (1959)

 

Žanr: Komedija | Drama | Porodični
Režija: Yasujirô Ozu
Glumci: Keiji Sada, Yoshiko Kuga, Chishû Ryû

Priča:
Dva dečaka započinju štrajk ćutanjem kako bi naterali roditelje da im kupe televizor.

Moj osvrt:
U potpunosti čudan stav imam prema Ozuu. Kada gledam njegove filmove neretko mi misli odlutaju. Ne da ne mogu, već ne smem reći da su mi povremeno i dosadni. Stvar je u tome da je i više nego očigledno da oni kriju mnoge kvalitete. Ovaj ima i magične slike detinjstva. Ali opet, za mene, Ozu traži prilično strpljenja. Tako da u daljem tekstu ne mogu da uprem prstom ni u jednu manu iako nisam oduševljen. Pokušao sam realno sagledati kvalitete ovog filma. 

 

Good morning izgleda kao malecak film ali u svojoj skromnosti krije čitav svet. Ozu ne pokušava da nam priča velike tragedije, smrti i porodične lomove kao u nekim poznatijim radovima. On se ovde ipak spušta na nivo banalnog pa gledamo komšiluk, dečije zahteve, tračeve, televizore, pristojne pozdrave koji ne znače ništa. I upravo u tom "ničemu" Ozu je pronašao srž društva. 

 

Radnja je toliko jednostavna da skoro i ne postoji. Dva dečaka žele televizor. Roditelji odbijaju da ga kupe. Deca odlučuju da stupe u štrajk ćutanjem. Iz te sitne, detinje pobune počinje lančana reakcija nesporazuma, tišina, nelagodnosti ali i razotkrivanja. Ozu ovde ne gradi zaplet, on pušta svakondnevicu da se sama "zaplete". 

 

Ono što Good Morning radi genijalno je razotkrivanje komunikacije. Uopšteno, ljudi stalno govore ali se retko razumeju. Pozdravi su automatski, šablonski, fraze isprazne, rečenice služe da popune tišinu a ne da nešto kažu. Pa i sam naslov filma je ironija. "Dobro jutro" je ovde simbol društvene pristojnosti koja nema nikakvu težinu. 

 

Dečiji štrajk ćutanjem u početku izgleda kao šala ali zapravo predstavlja najradikalniji čin u filmu. Odbijanje govora postaje zapravo odbijanje licemerja. Deca ne žele da učestvuju u svetu u kom se stalno govori ali to što se izgovori ne znači ništa. Njihova tišina je čistija od svih rečenica koje odrasli izgovaraju. I Ozu to zna - deca su jedina istinski iskrena bića u ovom filmu. 

 

I televizor koji povod za pomenuti štrajk je ovde mnogo više od kućnog aparata. On je simbol modernog, simbol promene, želje da se svet vidi a ne samo zamišlja. Odrasli ga doživljavaju kao luksuz ali i opasnost dok ga deca vide kao prozor u nov svet. Sukob oko televizora je zapravo sukob između statičnog društva i generacije koja oseća da se svet menja. 

 

Ozuov humor je tih, pa mogu reći i skoro neprimetan. Nema nekih gegova (sem povremenih prdeža), nema poente koja tera da se nasmeješ naglas. Sve je u pogledima, pauzama, pogrešno protumačenim rečenicama. Kada se odrasli likovi sapliću o sopstvene pretpostavke i tračeve, to nije karikatura. To je preciizna dijagnoza društva koje živi od poluinformacija i šapata. 

 

Žene u filmu, zarobljene u ritualima svakodnevice, zaslužuju posebnu pažnju. Njihovi razgovori na prvi pogled deluju bezazleno ali su puni sitne agresije, nesigurnosti i potrebe za pripadanjem. Trač ovde nije zlo iz namere već je simptom praznine. Jednostavno je. Kada nemaš šta da kažeš, pričaš o drugima. 

 

Film je generalno nežan prema svojim likovima. Ozu ih ne ismeva, ne kažnjava i ne moralizuje. On ih razume. Njegova ironija nije zla već je blaga a opet neumoljiva. Izgleda mi kao roditelj koji vidi detetove mane ali ih ne koristi da bi ga ponizio. 

 

Možda i najlepši aspekt filma je način na koji se prikazuje promena bez ikakve revolucije. Nema nekog velikog sukoba, nema pobede ili poraza. Stvari se potpuno jednostavno pomeraju. Televizor dolazi. Deca ponovo govore. Život se nastavlja. Ali nešto je ipak drugačije iako je jako teško imenovati šta. 

 

Good Morning je film o društvu koje se boji tišine. Tišina razotkriva jer tera na razmišljanje. Zato je govor stalno prisutan čak i kada nema sadržaj. Deca, paradoksalno, to razumeju bolje od ostalih. Njihova pobuna nije glasna ali ispostavlja se jako preciznom. Ispod pastelnih boja i porodične komedije krije se ozbiljna kritika društvene učtivosti koja služi da sakrije ranodušnost. Film ne napada sistem direktno već ga razgrađuje deo po deo. 

 

Možda je i najveća vrednost filma u tome što pokazuje da se velike promene najčešće dešavaju kroz sitnice. Jedan televizor. Jedna tišina. Jedno "dobro jutro" koje više ne zvuči isto. Ozu veruje u ta mala pomeranja, u male pukotine kroz koje ulazi nova stvarnost. 

 

Good Morning je film koji nas podseća da društva ne propadaju zbog velikih laži već zbog malih svakodnevnih neistina koje prihvatamo ko normalne. I možda još bitnije, Good Morning pokazuje da ponekad najzdravija reakcija nije da kažeš više, nego da na trenutak zaćutiš. 

Zanimljivosti:
Good Morning (1959) je prvi film Yasujirôa Ozua koji je imao bioskopsku distribuciju u Sjedinjenim Američkim Državama. Yasujirô Ozu je o filmu Good Morning (1959) rekao: „Ljudi vole prazno brbljanje, ali kada dođe trenutak da se u presudnim situacijama kaže nešto važno, ostaju bez reči. To sam želeo da bude tema filma.“ Prah od plovućca koji dečaci jedu kako bi izazvali nadimanje inače se najčešće koristi u domaćinstvu kao sredstvo za čišćenje. Može se pronaći u sapunima i preparatima za piling. 

Naj scena:

Dobro jutro

Moja ocena: 7/10

Yojimbo / Yôjinbô (1961)

 

Žanr: Akcija | Drama | Triler
Režija: Akira Kurosawa
Glumci: Toshirô Mifune, Eijirô Tôno, Tatsuya Nakadai...

Priča:
Snalažljivi ronin dolazi u grad koji je podeljen između dve kriminalne bande i odlučuje da ih okrene jednu protiv druge kako bi grad oslobodio.

Moj osvrt:
Kurosava uzima mali, prljavi gradić, šačicu bandita i jednog usamljenog putnika i od toga pravi moralnu parabolu koja ima više težine nego većina filmova sa deset puta većim abmcijama. Sanjuro, lutalica bez adrese i bez prošlosti, dolazi kao strano telo u bolesni organizam. Zato i štrči toliko. Ako vam ovo zvuči poznato a niste gledali Yojimbo, možda ste gledali jedan filmić, inspirisan ovim, u režiji Serđa Leonea. 

 

Kurosava je uvek znao da ne priča priče o likovima već o prilikama koje se lome kroz njih. U Yojimbu, lice velikog, kolosalnog Tošira Mifunea je maska koja skriva jedan ceo svet iza sebe. On je čovek koji posmatra, osluškuje, meri. Ne treba mu puno da shvati da ovaj grad nije zajednica. On je infekcija, mesto koje se raspada iznutra, tražeći bilo kakvu silu koja bi ga presekla i rešila muka. Sanjuro dolazi tiho ali njegova tišina je uvod u oluju. Sjajan kontrast. 

 

Grad je podeljen između dve frakcije, dva smešna carstva zla koja se ponašaju kao deca koja se igraju rata. Očekivali smo opasne, jezive, strašne likove. No, Kurosava ih snima bez spektakla. Nema stila, nema časti, nema romantične predstave kriminalaca. Ima samo gluposti, pohlepe i nasilja. I upravo u tome leži genijalnost filma - on ne gradi mit. On ga ruši. On pokazuje da ponekad svet ne zaslužuje junaka ali ga ipak dobija, možda ne onakvog kakvog je zamišljao. 

 

Sanjuro nije spasitelj. On je katalizator. On razume prirodu haosa bolje od onih koji ga stvaraju. On ulazi u njihovu igru ali ne zato što želi moć, već zato što želi ravnotežu. Njegova prljava, cinična taktika, da zavađa obe strane dok se ne unište, možda deluje hladno ali zapravo je jedina moguće intervencija u svetu koji je već odavno izgubio moral. Braćo i sestre, možda će vas iznenaditi ovo ali to nije put dobra. To je put nužnosti. 

 

Ne postoje reči kojim može da se opiše gluma Tošira Mifunea. Iz filma u film on pokazuje sve veću širinu i veštinu vrednu divljenja. On igra Sanjura kao mešavinu duha i tela ali i mešavinu nežnosti i brutalnosti. Njegov pokret ramena, njegov cinični smešak, način na koji nosi mač - sve nam to govori puno bez da smo čuli i jednu reč. On ne mora da viče da bi dominirao scenom. Dovono je da stoji. Kamera ga prati kao senku koja zna više od svih prisutnih. 

 

Atmosfera filma je prašnjava, sirova, prljava, kao duša grada koju Kurosava oblači u vetar. Ulice su prazne, kuće razrušene, ljudi u stalnom grču. Sve izgleda kao mesto koje bi prirodno propalo i bez dolaska samuraja. Kao da se istorija zaglavila i ne zna da ide napred ili nazad. Kurosava sjajno koristi ovaj prostor kao moralni komentar. 

 

Tu je i onaj prepoznatljiv Kurosavin humor - crn, ironičan, gorak. Likovi su često kairkirani pa čak i groteskni, ali ta groteska nije ovde za zabavu. Ona je dijagnoza. Pokazuje koliko su ljudi mali kad im ponestane ideala i koliko brzo postaju zveri kada neko otključa vrata njihovih želja. 

 

Jedan od najlepših aspekata filma je neizrečena filozofija samog Sanjura. On ne sudi nikome ali vidi sve. Ima neku tihu tugu u sebi, kao čovek koji zna da svet ne možeš popraviti ali možeš sprečiti da se potpuno raspadne. Njegova borba nije za ljude koje spašava. Ne. Njegova borba je za ideju da haos ne sme biti jedina istina. I baš zato je sam jer niko drugi ne razume tu ideju. 

 

Sanjurova brutalnost nije glorifikacija nasilja. Ona je sredstvo, posledica, reakcija. Nasilje u Yojimbu nikada nije estetsko, nema specijalnih efekata i krvopljusa. Uvek je prljavo, kratko, stvarno. Kurosava zna da mač ne rešava sukobe već ih zaustavlja na trenutak. No taj trenutak je sve što ova zajednica ima. Zato Sanjuro radi to što radi bez iluzija i bez ponosa. 

 

Film je posebno zanimljiv kad ga posmatraš kao simboliku raspada sistema. Ovaj grad je mikroverzija svakog društva koje izgubi kompas. Svi se svađaju, svi žele kontrolu ali niko ne zna šta da radi sa njom. U takvom okruženju, pojedinac koji zna da čita svet postaje opasnost za one koji taj isti svet ne razumeju. Zato Sanjuro ovde ne pripada ni jednoj strani. On pripada svrsi. 

 

Kurosava priča priču bez preterivanja, bez zamora, bez suvišnih dijaloga. U svakoj sceni se oseća težina, oseća se napetost između ljudi koji su navikli da mrze jer ne znaju da misle. I baš zbog toga je tempo filma kao i hod ovog samuraja - smiren, odlučan, precizan. Ništa ne žuri a opet sve ide ka eksploziji. 

 

I kada se eksplozija dogodi, ona je oslobođenje. Grad se čisti vatrom ali vatra nije kazna već neminovnost. Sanjuro stoji kao čovek koji je završio posao ali ne slavi pobedu. Nema šta da slavi. On zna da je samo vratio svet u stanje nule, samo je sprečio katastrofu. Ovo je jedan jako usamljen trijumf. 

 

I kada on ode, grad ne izgleda nužno bolji, samo izgleda tiši. To je Kurosavin realizam. Heroj ne menja svet, samo ga pomera za korak dalje od ivice. Ono što će ljudi dalje uraditi više nije njegova briga. On je doneo ravnotežu ali zna da ona neće trajati dugo. Braćo i sestre, to je teret savkog junaka koji ne pripada svetu koji spasava. 

 

Yojimbo je priča o društvu koje je zaboravilo razliku između reda i straha. Sanjuro je samo privremena terapija, gorak lek koji niko nije hteo ali bez kojeg bi grad umro. Na kraju, pokazuje nam jednu veliku istinu. Svet se ne menja zahvaljujući dobrima, nego zahvaljujući onima koji su spremni da urade ono što dobri ljudi ne smeju.

Zanimljivosti:
Akira Kurosawa je rekao Toshiru Mifuneu da njegov lik treba da bude poput vuka ili psa, a Tatsuji Nakadaiju da je njegov lik nalik zmiji. Podstaknut tim uputstvima, Mifune je osmislio Sanjurov prepoznatljivi trzaj ramena, nalik pokretu kojim pas ili vuk pokušava da se otrese buva. Sergio Leone je bio inspirisan ovim filmom i snimio čuveni „špageti-vestern“ A Fistful of Dollars (1964) sa vrlo sličnom radnjom. Međutim, pošto Leone nije zvanično dobio dozvolu da preradi film koji je bio zaštićen autorskim pravima, Akira Kurosawa ga je tužio, što je odložilo izlazak filma za tri godine. Leone je na kraju platio određenu sumu novca, uz dodatnih 15% od profita. Zanimljivo je da je i sam Kurosawa izjavio kako je svoj film zasnovao na The Glass Key (1942), ekranizaciji romana Dashiella Hammetta, ali bez zvaničnog navođenja izvora. Ipak, brojni kritičari i čitaoci Hammettovog opusa primetili su da je ukupna struktura radnje „Yojimba“ zapravo bliža romanu Red Harvest, a ne The Glass Key. Akira Kurosawa je zamolio svog ton-majstora Ichirôa Minawu da osmisli zvučni efekat koji bi se koristio u trenutku kada mač seče i ubija nekoga. Nakon raznih eksperimenata — uključujući sečenje govedine i svinjetine — savršen zvuk pronađen je tek kada su u sirovu piletinu ubodena dva drvena štapića za jelo, a zatim sve presečeno mačem.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 8/10

Godina smrti Rikarda Reiša - Žoze Saramago

 

Braćo i sestre, za početak godine sam spremio dva teksta ali sam odlučio da umesto teksta o filmu imamo za promenu jedan o knjizi. Moguće da sam ranije i nevešto pisao o nekim knjigama koje sam tada čitao ali hajde sada da se uozbiljimo. Šta je ideja? Ideja je da vam povremeno predstavim neku knjigu koja je po meni zaista vredna čitanja. To znači da ovde, barem za početak, ne očekujte da ću pisati o stvarima koje me nisu toliko dirnule ili koje su OK. Za sada samo ono što mi je srcu drago a krećemo od knjige koja je JA.

 

Iako sam ovu knjigu pročitao nebrojeno puta, ne mogu to nazvati čitanjem. Kad god uronim u njene strane, kao da ulazim u maglu. Ne traži ova knjiga da je razumeš brzo. Ne traži da je voliš odmah. Ne nudi ti ona zaplet kao udicu. Ona te jednostavno pusti da stojiš, da gledaš i ćutiš. I ako nemaš strpljenja za tišinu, ovo nije knjiga za tebe. No ako imaš, uvući će te duboko, polako, bez upozorenja. 

 

Saramago ovde ne piše klasični roman već stanje svesti. Lisabon je siv, vlažan, umoran grad, kao da je i sam postao lik koji ne želi da se probudi. Kiša pada gotovo stalno, ulice su poluprazne, ljudi hodaju kao senke. U tom prostoru se pojavljuje Rikardo Reiš, pesnik koji se vraća u Portugal posle godina provedenih u Brazilu, ali ne vraća se kući, nego u neku vrstu međuprostora između života i smrti. 

 

Rikardo Reiš i nije lik u klasičnom smislu. On je ideja, maska, ostatak jednog već završenog života. Pesoa ga je izmislio, Saramago ga vraća među žive. I taj čin, vraćanje u svet koji više ne pripada nikome, jedan je od retko hrabrih književnih poteza koje sam čitao. Reiš hoda gradom ali ne učestvuje u njemu. On posmatra, beleži, razmišlja. On je kao duh koji nije još shvatio da je mrtav. 

 

Jedan od najjačih aspekata romana je odnos između Reiša i Fernanda Pesoe. Pesoa se pojavljuje kao mrtav čovek koji još uvek dolazi u posetu, još uvek razgovara, još uvek postoji. Smrt ovde nije granica već produžetak. Razgovori između njih dvojice nisu dijalozi već razmišljanja naglas, o prolaznosti, o poeziji, o besmislu. Pesoa kao da podseća Reiša da je već sve završeno a Reiš se ponaša kao da još uvek ima vremena. 

 

Priča se odvija 1936. godine ali politika je prisutna kao zagušljiva klima, ne kao tema. Fašizam raste, Španija gori, Salazarova Portugalija ćuti. Saramago ne drži lekcije, ne objašnjava. On samo pušta da se istorija dešava u pozadini, kao stalna nelagodnost. Ljudi znaju da se nešto strašno sprema ali niko ne reaguje. Ovo je, između ostalog, knjiga o pasivnosti koja se maskira u dostojanstvo. 

 

Rikardo Reiš je upravo oličenje tog pasivnog stava. On veruje u povlačenje, u sopstveni mir, u estetiku umesto akcije. Umalo pa da citiram samog pisca, Rikardo reiš bira da ne bira. I Saramago ga zbog toga ne osuđuje otvoreno ali ga nemilosrdno razotkriva. Reiš nije zao, nije kukavica u onom trivijalnom smislu. On je čovek koji je izabrao da se skloni od sveta. 

 

Ženski likovi u romanu funkcionišu kao kontrapunkt Reišovoj hladnoći. Lidija je tiha, telesna, ukorenjena u svakodnevicu. Ona oseća život kroz rad, dodir, rutinu. Marsenda je suprotnost, krhka, sputana, simbol neostvarene mogućnosti. Reiš se kreće između njih, ali se nikada istinski ne vezuje. Kao da mu je i ljubav samo misaoni eksperiment. 

 

Smrt je stalno prisutna ali nikada teatralna. Ona je svakodnevna, obična, gotovo prijateljska. Pesoa dolazi i odlazi kao stari znanac. Reiš zna da mu je vreme ograničeno ali se ne opire. Ova knjiga ne govori o strahu od smrti već o navikavanju na nju. Kao da Saramago kaže da prava tragedija nije umreti, nego živeti kao da si već mrtav. 

 

Jedan od najupečatljivijih aspekata romana jeste taj osećaj zastoja. Ništa se ne pomera a sve se menja. Dani prolaze ali ne vode nikuda Reiš čita novine, šeta, piše, susreće ljude ali nema tu razvoja, nema kulminacije. I upravo u tome leži istina romana - život često nema dramaturgiju. On se samo troši. 

 

Saramago ovde vodi tihi obračun sa intelektualnim povlačenjem iz stvarnosti. Ideja da se umetnost i misao mogu izolovati od politike je srušena bez vike. Reiš veruje da je neutralnost vrlina ali svet oko njega pokazuje da je neutralnost saučesništvo. Roman ne moralizuje ali postavlja pitanje šta to zapravo znači neučestvovati?

 

Lisabon u romanu nije romantičan grad. On je razglednica. On je organizam u kom se taloži umor. Kiša pere ulice ali ne čisti savest. Ljudi žive kao da čekaju nešto što nikada neće doći. Grad i Reiš su jedno - oboje u stanju tihe predaje.

 

Posebna snaga romana je u tome što ne traži identifikaciju. Ne moraš da voliš Reiša. Ne moraš da se složiš sa njim. Dovoljno je da ga posmatraš. Saramago te ne uvlači emocionalnim trikovima, on te tera da razmišljaš, da se pitaš gde si ti u svemu tome. 

 

Roman je i ujedno dijalog sa samom književnošću. Pesao, poezija, identitet, sve je dovedeno u pitanje. Ko govori kada pišemo? Da li autor ikada zaista postoji? Reiš kao lik koji je svestan svog porekla postaje simbol književnosti koja zna da je izmišljena ali i dalje traži smisao. 

 

Tempo knjige je spor, gotovo prkosno spor. U svetu koji traži brzinu i događaj, Saramago bira zadržavanje. On piše protiv nestrpljenja. I zato ova knjiga nije za svakoga. Ali za onoga ko je spreman da se zaustavi, ona postaje gotovo intimna. 

 

Godina smrti Rikarda Reiša nije roman koji se završava. On se jednostavno ugasi, kao svetlo u sobi. Reiš odlazi ali ništa nije rešeno. I to je pošten kraj. Nema odgovora, nema zaključaka. Ostaje samo svest da je vreme prošlo. 

 

U tom smislu, ovo je i roman o odustajanju. Ali ne o odustajanju kao slabosti već kao stanju duha. Saramago ne slavi pasivnost, on je razume. On je analizira, secira ali je ostavlja pred tobom da sam odlučiš šta ćeš sa njom. 

 

Kada zatvoriš knjigu, ne osećaš ispunjenost. Osećaš tišinu. Kao posle duge šetnje po kiši. I ta tišina je možda najveća vrednost romana. ona te tera da ostaneš sa sopstvenim mislima, bez distrakcije. 

 

Godina smrti Rikarda Reiša je knjiga o životu koji se odlaže dok ne postane nemoguć. O čoveku koji bira da ne živi u potpunosti jer veruje da je to dostojanstvenije. I na kraju, ovo je knjiga o svetu koji ga polako ali sigurno sustiže. 

 

Na kraju, ovo nije knjiga o smrti jednog pesnika. Ovo je knjiga o smrti jedne iluzije - iluzije da možemo stajati po strani dok istorija prolazi pored nas. I upravo zato, koliko god  bila tiha, ova knjiga ostavlja dubog trag, onaj koji ne boli odmah ali se dugo ne briše.