Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

четвртак, 29. април 2021.

A Beautiful Mind (2001)


Kod nas nazvan: Blistavi Um
Žanr: Biografski | Drama
Režija: Ron Howard
Glumci: Russell Crowe, Ed Harris, Jennifer Connelly...

Priča:
Kada brilijantni ali asocijalni matematičar prihvati tajni zadatak vezan za kriptografiju, njegov život postaje noćna mora.

Moj osvrt:
U akciji "repriziramo filmove i popravljamo stare tekstove" došao je red i na Blistavi um. Kada god repriziram nešto što sam davno gledao, krajnji utisak se donekle izmeni. Recimo nedavno reprizirani American Beauty mi je ostavio bolji utisak nego ranije. Postoje filmovi koji repriziranjem dobijaju novu dimenziju svaki put i uvek otkrijem nešto novo. Recimo Linčov Mullholand Drive je takav. Bio sam siguran da se ovde krajnje mišljenje neće promeniti. Ipak, ovo gledanje je pomoglo da uvidim neke propuste. Ne kvari to krajnju procenu da je Beautiful Mind jako dobar film ali postoje stvari koje ga jasno udaljavaju od statusa masterpisa. 
 

Matematika. Znam, većina ljudi je ne voli. Jasan je takav stav pre svega jer ona zahteva veliki mentalni napor i zavidnu količinu inteligencije. Ja je volim ali nisam neki matematičar. Nekako joj prilazim kao velikom izazovu i imam veliku želju da savladam mnoge stvari. No ne mogu da se podičim krajnjim rezultatima iako uviđam njenu lepotu. Blistavi um nam lepo ali čini mi se nedovoljno približava ovo. Prvo o onome što je dobro. Neš je matematičar. Prelepo je što su njegovi instinkti i njegova rezonovanja neretko vođeni matematikom. Čovek u svemu vidi matematiku i upravo je ovo najlepši mogući način da pokažeš njegovu strast. Nebitna je situacija u kojoj se on nalazi, njegova opsesija i ljubav prema matematici su očigledne. 
 

Ljudi koji su majstori u nekom poslu ili disciplini imaju razumevanje koje drugi nemaju. Ok, možemo mi perfektno naučiti to u čemu su oni majstori ali ono što njih izdvaja je potpuno razumevanje materije. Mi ćemo naučiti zakon i primeniti ga po šablonu, on taj zakon razume i zna kako da ga primeni u mnogo više situacija, zna mu prednosti i mane, zna da ga izvede, prilagodi ili izmeni. E to je ono što je film propustio da nam da. Ok, Neš je genijalac, on sve razume i možemo da mu se divimo. Ali upravo ono što nam film ne nudi je trunka tog razumevanja. Kako? Ljudi koji imaju razumevanje će vam objasniti to na jednostavan način. Matematika je kompleksna ali Neš je mogao da nam predstavi nešto na tako običan način da bi mi bili fascinirani tom predstavom. Nije dovoljno to što on razmišlja šta bi se desilo kada svi krenu ka jednoj devojci i iz toga sam u svjoj glavi izvede zaključak. To je bio sjajan momenat da nam se nešto objasni. Ne mislim da je to nebitno. To je onaj momenat magije koji nam učiniš dostupnim. Neš je u toj matematici od početka do kraja za nas ostao čarobnjak. 
 

Bitan deo filma je i priznanje koje Neš juri. Film uspeva da nam objasni tu životnu lekciju. Uspeh nije momentalan, uspeh nije nešto što se samo desi. Postoji put koji moraš da prođeš, ne samo do tog momenta kada nešto uspeš već taj put podrazumeva dokazivanje i trajanje ideje. Da se ne lažemo, film trpi najveće zamerke za umetničku slobodu. Mislim da te promene ne utiču na suštinu filma. Ovo jeste ulepšana verzija priče ali ću detaljno da branim ili kudim te umetničke slobode u daljem tekstu. Ono što želim da kažem, iako je ta scena sa olovkama umetnička sloboda scenarista, ona zaista ima svoju svrhu. Svaki uspeh u životu moraš da zaradiš, moraš da dokažeš i moraš da istraješ. Ako dođeš do njega iznenada, onda ćeš morati da dokažeš kako si došao dotle i moraš pokazati da si vredan dostignuća. 
 

Ako Neš na život gleda kao na matematiku, sve bi trebalo da ide kako je zamislio. Ali vrlo brzo se dokazuje da nije baš sve tako. Jedan mali ali odličan primer je igra go-a koju je izgubio. Ali to prelazi i na veću sliku kada u jednačinu njegovog života ulaze dve nepoznate - ljubav i bolest. I svaka menja ceo njegov život na svoj način, svaka ga vuče ka nekom drugom rešenju. Sa jedne strane, odlično je što on ima matematički pristup svakom problemu. To je ono što sam rekao, matematika je život i život je matematika. Simpatična je i njegova nesnađenost u običnim životnim situacijama. Tragična je njegova nemoć da shvati problem bolesti i da se izbori sa njim. Ok, ovde je film odlutao malo ali o tom nešto kasnije. Pre nego iznesem najveću kritiku, želim da iznesem najveću odbranu ovog filma od onih najčešćih kritika koje je doživeo. 
 

Rekao sam već nebrojeno puta, ne smeta mi kada menjaš činjenice ako zadržavaš suštinu. Koliko god se protivili kritičari ovog filma, ovde je suština sačuvana. Dobar primer lošeg izvrtanja činjenica je Social Network koji nam prodaje muda za bubrege umesto da se bavi paradoksom da nešto što se zove "Društvena mreža" zapravo donosi suprotne stvari. Pokušavao je kroz odnos dvoje glavnih likova ali ipak je to film ni o čemu na kraju krajeva. Blistavi um jeste dosta toga izmenio. Pomenuo sam već scenu sa olovkama. Ali sve te izmene nisu ni jednog momenta donele pogrešnu sliku. Ulepšale je jesu, ublažile neke stvari jesu. Navešću sve to gde je film pogrešio ali prvenstveno hoću da opravdam izmene koje je uneo. 
 

Prva kritika koja je izneta filmu - Neš nije imao ove vizije. Ok, paranoidna šizofrenija nije nešto uobičajeno i blisko ljudima. Morao si da je doneseš na neki način da nam prikažeš izmučenost Nešovog uma. Nešove vizije u stvarnosti su se odnosile na dolazak vanzemaljaca i Papu koji je umešan u celu priču oko te zavere. Zamislite sada da se film bavio ovim? Većina bi na to gledala kao da je ovaj lik lud ko daska i film bi nas totalno izgubio. Ne možeš nam dočarati tako dobro šta je u glavi ovog čoveka. Njemu je to uverljivo do bola. Zato opravdavam odluku da nam se ipak servira ovakva priča. Prihvatljivija je nama, prihvatljivija je u našim glavamo kao nešto u šta je Neš mogao verovati. Njegova opsesija nam je mnogo bliža. Da smo morali da gledamo scene u kojima se Neš tripuje od vanzemaljaca, izgubili bi dramski momenat i povezanost sa ovim čovekom. 
 

Ali Outsideru, on je prevario ženu i razveo se od nje... Da, to je tačno. Ali isto tako je tačno da, dok su bili razvedeni, ona ga je izdržavala i stanovao je sa njom i njenim mužem. Za mene je to čak i veća ljubav nego ova prikazana u filmu. Ali da li je ovo toliko drastično drugačije od stvarnosti? Oni su se u stvarnosti ponovo venčali. Tako da za mene ova promena nije ni oduzela ni dodala celoj priči. Možda je sveukupno romantičnija i lepša za gledanje ali ljubav ove žene je u obe priče neupitna i njena veličina je zapravo glavna stvar i u filmu i u stvarnom životu. Tako da kritičarima ni ova zamerka ne pije vodu. 
 

Evo šta je za mene najveća mana filma i razlog zašto sam mu posle drugog gledanja spustio ocenu. Odnos prema paranoidnoj šizofreniji nije onakav kakav bi trebao biti. To je bolest koja pretvara čoveku život u pakao. Film se dotiče toga i baš kada nas kreće bacati u očaj, umesto da nas dotuče, kreće Nešova mentalna borba i ne tako strašno nošenje sa situacijom. Film se čak povremeno i sprda sa tom bolešću. To mi se nikako nije dopalo. Ne shvatite pogrešno, nisam neko ko želi da gleda nečije mučenje na ekranu ali film jednostavno ne odaje dovoljno poštovanja Nešovoj tragediji i njegovoj užasavajućoj borbi. To je za mene jedina prava velika mana ovog filma. 
 

Dženifer Koneli. Prosto je neverovatno koliko je ova žena lepa u svakom njenom životnom dobu. Obratite pažnju, ovde ne postoji ni jedna jedina scena u kojoj je ona ista. Kada kažem ista, mislim na frizuru, odevanje, stav, raspoloženje, situaciju... I znate šta je zanimljivo? Zaljubio sam se u svaku verziju nje u ovom filmu. Prva pojava je upravo onaj neočekivani upliv lepote u Nešov život, nešto što mu menja formule ali čini život boljim. Naredna pojava u izlasku - prikazuje svu otmenost i samouverenost jedne velike dame. U svakoj sceni ona je neverovatna i za mene utisak broj jedan u filmu. Uz svo dužno poštovanje Raselu koji jeste odličan, za mene je ovde Dženifer iznad njega. 
 

Zašto mi je film dao šansu da stavim Dženifer iznad Rasela? Hajde da se vratimo na The Theory of Everything. To je zapravo trebao biti film o Stivenu Hokingu ali je to bio zapravo film o njegovoj supruzi. Hoking je iskorišćen kao odličan izgovor da se pravi film o ženi iza tako velikog čoveka. Blistavi Um je tu mnogo bolji. Ovde nemamo priču o Nešu pa smo uz to dobili priču o njegovoj supruzi, niti je Neš iskorišćen da se ispriča priča o njoj kao što je to pomenuti film radio. Ovde imamo dva ravnopravna lika. Jednog genijalca koji se bori sa opakom bolešću. Njegovu suprugu koja se bori zajedno sa njim i pokazuje neopisivu ljubav. Ovde nemamo glavnu i sporednu ulogu već imamo dve glavne uloge. Za razliku od The Theory of Everything, ovde su obe odlične i vredne pažnje. Čak iako ništa ne znamo o Nešu i njegovoj supruzi, ovo je odlična priča u kojoj će nam oboje biti bitni. 
 

Blistavi um jeste ulepšao stvarnost, nema tu dileme. Ali nam je izneo jednu veliku životnu priču i svakako zainteresovao za život velikog matematičara. Jeste pravljeno da nas dirne u svakoj mogućoj situaciji i da bude pitkije nego surova stvarnost ali opet, to je uradio na prelep način ne vređajući ono što se zaista desilo. Jedina i to ne mala zamerka je taj odnos sa bolešću koji je film prikazao. Zašto mi je ova scena sada najbolja ako se ni ona nije desila? Hajde da Vas vratim na Once upon a time in Hollywood gde je genijalni Tarantino ispravio životnu nepravdu. Tada sam rekao da je film taj koji ima moć da barem donekle ispravi nepravdu. Nije li ova scena upravo to? Nije li ona pokazivanje poštovanja koje ovaj čovek možda nije dovoljno dobio. Braćo i sestre, film ima tu moć. Pametni znaju da je upotrebe. 

Zanimljivosti:
Tom Kruz je trebao da glumi Džona Neša a Robert Redford da režira film. Scena pri samom kraju filma kada Neš razmišlja da li da pije čaj je istinita. Rasel Krou, kada je upoznao Neša, ovaj je 15 minuta razmišljao o tome da li da pije kafu ili čaj. Krou je bio fasciniran pokretima koje je Neš činio rukama. Film je sniman istim redosledom kojim idu scene kako bi olakšali Krou privikavanje na promenu karaktera njegovog lika. Ljubavna scena između Kroua i Konelijeve je izbačena iz filma.

Naj scena:



Poštovanje...

Moja ocena: 8/10

среда, 07. април 2021.

Shutter (2004)

 

Kod nas nazvan: Okidač
Žanr: Horor | Misterija | Triler
Režija: Banjong Pisanthanakun, Parkpoom Wongpoom
Glumci: Ananda Everingham, Natthaweeranuch Thongmee, Achita Sikamana...

Priča:
Mladi fotograf i njegova devojka, posle tragedije, otkrivaju misteriozne senke na fotografijama. Ubrzo otkrivaju da ne možeš pobeći od svoje prošlosti.

Moj osvrt:
Glavni problem koji sam imao sa filmom je to da je sve ovo već viđeno i da je svaki korak užasavajuće predvidiv. Da li je to velika zamerka? I jeste i nije. Jeste zato što ne mogu da se oduševim filmom ako mu znam svaki korak i ako sve to već liči na nešto što sam gledao. Nije, zato što je ovo opet ukusno uklopljeno u filmić koji može da se pogleda. Ako niste gledali veći broj sličnih horora, može ovaj film da bude i prijatno iznenađenje. Ali posle originalnih Ju-On (Grudge), Ringu, Dark Water i ostalih klasika, Shutter dođe kao jedan rutinski film. No ni prvi Conjuring nije imao ništa originalno u sebi pa sam bio blagonaklon prema njemu. Drugi deo je već bio neopevano smeće ali nećemo o tome. Pričajmo o Shutteru. 

 


Ako gledamo dublje, ovo je film o krivici koja se ovde manifestuje jezivim elementima. I to je verovatno najveći kvalitet filma i nešto na čemu je mogao dodatno da poentira. Ako vidimo koga sve duh proganja, jasno je da on predstavlja taj osećaj krivice koji nikad ne nestaje, koji nam je uvek na ramenima. Tu se Shutter jako lepo trudi da imamo jednu slikovitu predstavu težine nečega što nosimo na duši. Lepo je to i tempirano, prvo kao mali osećaj krivice, tek puko prisećanje a posle kao nešto od čega ne možemo pobeći, nešto što nam ne da mira i od čega nema spasa. Tu zaista nemam nikakve zamerke. 

 


Zašto kažem da je film mogao da poentira više na tome? Imamo jednog glavnog lika i njegovu slatkiš devojku koja je glumački i ubedljivija od njega. No za celu priču su bitni još neki likovi. Film ima praznog hoda i u tom vremenu je trebao da prošeta i do tih ostalih likova i da nam da njihove sudbine kao jednu zagonetku. Ovako ih je otaljao. Dao nam kasnije u filmu jedu rečenicu o njima i sada to treba da nam bude wow. To nije mali propust. Jedna stvar je ako vam kažem da su tri osobe nastradale u saobraćajnoj nesreći. Sasvim druga stvar je ako vam kažem ko su osobe, kojih godina, šta su bili itd., jer ta tragedija postaje ličnija. Da smo ove tragedije iz priče videli na ekranu, dobili bi jezive momente i odličnu zagonetku za kasnije. 

 


Uz predvidivost, najveću zamerku imam na taj prazan hod. Ok je da mi serviraš san koji će opet vući na neku krivicu i držaćeš se teme, ali ovde nije tako. Ovde imamo san koji devojka sanja a on dolazi ni iz čega. Takav san treba da dođe sa krajnjim saznanjem a ne na početku. I ovde su ti snovi gubljenje vremena. Druga stvar koja mi se nije svidela, nešto šušne, odemo da proverimo, proverimo tri stvari, ništa se nije desilo. I tako nekoliko puta. Umesto da mi daš momente tenzije, uspavaš me a to ne volim u hororu. Da je priča odlutala na one sporedne likove u ovom momentu, verujem da bi to bilo mnogo bolje. No kada smo već kod snova, volim što su te sablasne pojave u tom nekom fazonu, dal je san il je java. To zapravo izgleda odlično zato što daje potporu onoj priči o krivici i sve se pretvara u noćne more jednog izmučenog uma. 

 


Veliki plus filma je taj dramski momenat. Ne očekujte ovde povratak u prošlost kao u Ringuu. Ringu je ipak masterpis za sebe i u tom povratku vidite i užas i dramu i misteriju i horor.... ma sve. Ovde je to znatno jednostavnije ali opet, bolje je što su išli takvim pristupom. Priča je prizemnija i sudbina žrtve je i te kako tužna. Film će vam objasniti njen bes i zaista je bolno kada neko nevin strada ovako. Kažem, bolje je što je priča prizemnija iz razloga što, ako bi sklonili sablasne momente i pretvorili ih u momente nekog ludila, ovo bi i dalje funkcionisalo kao neka dramica. Naravno, nema ovde ništa neviđeno u oba ta slučaja ali kao što rekoh, ne mogu zbog toga da imam velike zamerke. 

 


Manju zamerku imam i na neke reakcije likova. Recimo nešto sablasno se desi, likovi nekada odreaguju kao da ništa nije bilo. Najekstremniji primer je kada se glavnom liku niotkud pojavi prijatelj u sobi i ponaša se totalno uvrnuto. Trenutak kasnije on nestane i naš junak totalno iskulira na sve što se desilo. Srećom nema onih "američki tinejdžeri svesno idu u propast" idiotskih odluka. Zasmetala mi je ta njihova reakcija u nekim situacijama. Može biti i da je do glume. Ženski lik je odglumljen ok, uverljiviji je dok je muški prilično nemlačan i neubedljiv.

 


Kada je manifestacija ovih užasnih stvari u pitanju, imamo dve grupe. Prva je ona koju su ustoličili Ringu i Ju-On a druga je pojava tih duhova na fotografijama. E i tu je po meni potrošeno vremena na bespotrebne stvari. Kako sam zakeralo, na početku mi je smetalo to što se duh pojavljuje samo na fotografijama. Zašto baš tu? I onda na kraju kada vidimo celu priču i rasplet, ta ideja se ispostavi fenomenalnom i zaista ima smisla. Ali onda celo mrsomuđenje oko istraživanja duhova na fotografijama pada u vodu. Film je posvetio dosta vremena istraživanju takvih fotografija. Šta smo dobili od toga? Krajnji zaključak je da smo odlutali od priče. Ali čekaj bre outsideru, pa zar ne vidiš da nam je tu neki čika rekao da je duh došao da se nekom načestita mile nove godine? A ček, duhovi u horor filmovima dođu da se igramo lastiša sa njima, šta? 

 


Da zaključim. Ne nasedajte na priču da je ovo bolje od Ringua ili u tom rangu. Ne može ovo ni da prismrdi tom masterpisu kome ću se vratiti jednom prilikom. Taj film takođe zaslužuje bolji tekst. Shutter je ukusno odrađen filmić sa gomilom elemenata koje smo već videli. Da je ovo neko lepo vreme u kom imamo gomilu dobrih horora, na ovaj ne bi bilo potrebe toliko osvrtati se. Ali s obzirom da je ideja sve manje, efekata i praznoglave priče sve više, horor daj nam naš nasušni pa da se radujemo i ovakvim sitnicama. Ako ste već konzumirali dobar broj kvalitetnog horora, nije ovo nešto što ćete pamtiti ali postoje i mnogo gori načini da izgubite sat i po vremena.

Zanimljivosti:
U jednoj sceni gde likovi istražuju fotografije, vidi se uvećana fotografija duha koji stoji pored polica. To je fotografija iz Williard biblioteke u Evansvilu, Indijana. Tokom godina, ova biblioteka je postala jako popularna i ljudi tu pokušavaju da usnime paranormalne fenomene. Film je 2008 rimejkovan u Holivudu. U jednoj sceni kada se lik spušta stepenicama, konstatno dolazi do četvrtog sprata. U mnogim azijskim zemljama broj 4 se izgovara slično kao i reč "smrt" i predznak je nečeg lošeg.

Naj scena:



Fotografija

Moja ocena: 7/10

четвртак, 01. април 2021.

American Beauty (1999)


Kod nas nazvan: Američka Lepota
Žanr: Drama
Režija: Sam Mendes
Glumci: Kevin Spacey, Annette Bening, Thora Birch...

Priča:
Lester Burnam, deprimirani otac iz predgrađa koji zapada u krizu srednjih godina, zaljubljuje se u najbolju prijateljicu svoje kćerke i odlučuje naglo da promeni život.

Moj osvrt:
Prvo želim da obrazložim svoj stav koji sam imao pre repriziranja ovog filma. Kada sam se konačno naterao na reprizu, retko sam se čega sećao osim da jako mrzim ovaj film. Nikada mu nisam sporio rejting koji ima, nikada nisam osporavao da je on klasik ali nisam nikako mogao da uživam u gledanju. Film jednostavno nije imao dovoljno stvari kojim bi me držao, koje bih pamtio. No, postojeći tekst je pisan jako davno a film sam gledao sa jako malo filmofilskog staža. Vreme je bilo da ga repriziram, da uvidim da li sam išta propustio, da kažem šta je ok i šta nije, da priznam šta mi je promaklo kao i šta i dalje ne volim. 
 

Kada imaš glumca koji će u svakoj sceni da ugrabi 100% pažnje, mnogo toga si rešio. Npr. imamo tupavi film poput The Edge (1997) ali sve što je potrebno je da daš prostora Hopkinsu i on će ni iz čega da napravi nešto veliko. Ok, nije ovde tako drastična razlika u kvalitetu izvedbe i stvarnom kvalitetu lika ali Spejsi celu priču i lik koji tumači diže za dva nivoa više. Stavite ovde nekog manje upečatljivog ali kvalitetnog glumca, iće jasno kao dan da ovaj lik nije toliki masterpis kao što izgleda. Ono što je sjajno, svaki od likova ima svoj momenat slave, sa svakim od njih film uspeva da nam kaže nešto, da ispriča priču koju želi. Ono što ne vidim je možda veličina nekog od njih posebno. Ne kažem da je to nužno loše. Ima ovde paralela koje ćemo povući sa filmom Druk (Another Round). I tamo imamo više likova ali Mikelsenov nam se konstantno otkriva i konstantno se pričaju priče i prezentuje nam se život kroz njega. Kroz njega vidimo gomilu emocija. U Spejsijevom liku i svakom od odraslih likova je primetno samo jedno - promašenost. 
 

Pre nego što neko kaže "ali to treba tako da bude" - znam. Ne sporim sve što film hoće da kaže. Ne kažem da je loše. Naprotiv. Dobro je to predstavljeno. Ali nije čovek samo to. Čovek jeste i ono što je promašio i ono što je propustio i ono što je izgubio, ali čovek je i ono što voli, što je osvojio, što je zaradio, čovek je i onaj Mikelsenov nesrećni pijanac koji odlazi iz porodičnog doma ali i onaj srećni koji pleše na kraju filma. Ovde niko ne pleše. Ovde nam se kroz odrasle likove daje samo ta promašenost. Tek na kraju vidimo sećanje na momente sreće. Ali to nije čovek koji pleše. To je prelep momenat kada shvatiš da si izgubio nešto prelepo ili si ga zaboravio. I ovo je odlično izneto i odlično prikazano ali mislim da smo mi kao ljudi mnogo više od toga. Momenat u kom sve gubimo ne treba da bude jedini u kom shvatamo šta smo to imali. Sa jedne strane mi se to ne dopada. Sa druge, najupečatljiviji je utisak što treba da budemo zahvalni što smo imali to što jesmo. I onda, kada pogledaš kraj, zapitaš se, gde mi je film nudio tu sreću, taj značaj prelepih događaja i ljubavi. Nema ga. Film nas laže sve vreme. 
 

Kao i u Another Round, i ovde imamo onaj momenat kad shvatimo da smo deo života na neki način prošli na autopilotu. Pogledaš sadašnji momenat koji nije dobar, setiš se onog nekadašnjeg koji si voleo i pitaš se, šta se to dogodilo u međuvremenu. Kako je došlo do toga da nam se ovo dešava? Kako smo se uspavali, počeli da stavljamo funkciju ispred emocije, počeli da živimo po šablonu ponavljajući istu rutinu dan za danom? Another round će te naterati da promisliš o svemu tome. American Beauty neće. On se ne bavi suštinskim pitanjima, on nam odmah opali šamar i kaže - sve je to bila laž. Usrali smo sve što smo mogli. Došli smo dotle da smo nezadovoljni, džangrizavi, omatorili i posledice svega toga ne trpi samo naš odnos već i naša deca. Ima tu opasno kvalitetnih detalja koji su mi izmakli u ranijim gledanjima. Da, ovaj film jeste mnogo bolji nego što sam ga doživljavao. Ali ne mogu i dalje da prihvatim prevelike praznine koje nije uspeo da popuni. 
 

Evo prvog priznanja. Kada sam ranije pisao tekst, nervirao me je taj izveštačen stav Lesterove (Spejsi) supruge Karolin (Anet Bening). Užasavala me je svaka prokleta scena sa njom i to je jedan od glavnih razloga zašto sam mrzeo film. Braćo i sestre, kako sam bio slep. Ovo je savršeno. Ovo je slika onoga kako mali Perica zamišlja savršen život. Ovo je ona slika koju vam prodaju na reklamama. Ovo zamislite kada slušate lajfkoučeve koji vam život pretvaraju u šarenu teoriju, sliku koja zaobilazi suštinu, kratki uzlet lišen bilo kakve emocije. U svakoj prokletoj sceni sa Karolin, ne vidite živo biće i stvaran život. Vidite samo lažnu sliku onoga kako neko zamišlja taj život, nekog ko se ne prepušta životu već je zacrtao kako on treba da izgleda a to ne može da ostvari. Zašto ne može? Zato što to nema veze sa životom. Sve te slike su šarena laža, motivacioni poster. Čovek nije tako ravan, nije tako plitak. Čovek je mnogo više od toga. Problem je što ovde ne vidimo odraslu osobu koja ovde oseća život kako treba. Prelepo je što vidimo decu koja otkrivaju život. 
 

Kada vidimo roditelje, ne možemo da se otmemo utisku da njihova deca baš nemaju neke uzore. Od jednog momka, otac pravi vojnika i projektuje ga ka svojoj slici. Roditelji druge devojke ne uspevaju ni da ostvare komunikaciju sa njom a ne vidimo ni neki veliki trud. I šta sad ovo dvoje mladih vidi kao budućnost? Ako se pretvore u svoje roditelje, biće nezadovoljni životom. Roditelji im ne daju ni jedan jedini razlog zašto bi klinci vodili slične živote. Kroz roditelje im se servira budućnost koja ne sadrži ama baš ništa što bi klinci želeli videti u svom poznijem životu. I film ovde servira prelep rasplet. Budućnost treba da bude nepoznata, neizvesna. Treba da stremimo ka nečemu, da slušamo svoj osećaj i pre svega da volimo. To su prelepe poruke koje film šalje. Daje nam sve ono što ne treba biti i uspeva da odvede decu na drugu stranu. Možda ta strana nije savršena, sigurno će sadržati gomile problema ali za razliku od učmalosti na drugoj strani, ova strana je život.
 

Zadržao bih se kratko ovde na ocu koji je vojno lice i koji sina želi disciplinovati. Do pred kraj, jedina emocija koju ovaj čovek pokazuje je bes kada se njegovi standardi ne zadovolje, kada ne vlada disciplina koju on želi. Njegova supruga je bez ikakve emocije. Šta nam ovo govori? Život nije disciplina, ne možeš ga okovati u šablon, ne možeš ga oblikovati po postulatima. Život treba da bude nepredvidiv, treba da bude haos, treba da bude neočekivanih stvari. I ovaj čovek i njegova supruga konačno pokazuju emocije kada se desi nešto što ne mogu da kontrolišu. Složićemo se da je velika razlika između onih glupavih trendova (o njima uskoro) i ove vojničke discipline. Isto tako ćemo se složiti da i jedno i drugo ne stvara srećne ljude. I jedno i drugo će te udaljiti od onoga što bi želeo biti, stvoriće ti lažnu sliku o životu i izgubićeš osećaj.
 

Uticaj takvih odraslih se najbolje vidi u tome što deca nemaju svest o onome što ih čeka u tom međuvremenu, u tom periodu koji se desio od srećnih momenata do ovih koje sada gledamo. I nesvesni toga i oni pokušavaju da projektuju neku sliku o sebi, nešto što bi trebalo da zadovolji današnje standarde. I to najlepše vidimo kroz Anđelu (Mena Suvari). Ona o sebi stvara takvu sliku koje zadovoljava neke izmišljene standarde ali prepoznaćemo to. Zašto? Zato što su to ista ona sranja koja nam se prodaju. Svojevremeno mi je do ruku došao jedan od popularnijih ženskih časopisa tog vremena. Prelistao sam ga i zgrozio se koliko se sam taj časopis kroz članke obraća ženi kao totalnom idiotu. I tu čitam takve savete kao "Do 18 treba da izgubiš nevinost. Do 21 da imaš vezu za jednu noć..." I onda listam na članak o ishrani i ne mogu da verujem. I onda se prebacim na članak koji govori o tome šta žene treba da čitaju i opet ne verujem. Da sam žena, bio bih jako uvređen. I upravo takvi saveti i standardi će ili stvoriti idiota ili devojčicu koja ne može da se snađe u stvarnom svetu. Jednostavno, sve te govnarije i trendovi NISU ŽIVOT. Koliko god da se "trendseteri" i "influenseri" trudili da vam nametnu mišljenje, ono nije život. Pokušajte da ih poslušate i izgubićete svaku šansu da ga proživite normalno, izgubićete individualnost. Ne verujte njihovom šljaštećem uspehu. Iza njega stoji duboko neostvarena i promašena osoba. 
 

I sada dolazimo dotle da i sam Lester postane motivisan tom lažnom slikom. Ok, zabavna je ta njegova transformacija, ta novopronađena sloboda, mogućnost da kaže šta god želi i uradi šta god hoće. Ali činjenica je da, koliko god izgledao srećno, i sam je promašen koliko i njegova supruga. I sam je zaljubljen u sliku nečega. Ali ovde postoji jedna kvaka. Zapravo dve. Momenat u kom me je ovaj film razoružao je su upravo ta dva osvešćenja. Prvo, taj balon od sapunice koji mu se raspukao pred očima je doveo do toga da je shvatio šta je mladost i šta je stvarna lepota. Ona ne treba da bude iskorišćena, ne treba da bude trijumf promašenog čoveka - ona treba da bude pokretač i ostane netaknuta, neuprljana. Tek tada Lester shvata šta ga je to činilo srećnim. No, kao što rekoh, ovde nema plesa, ovde je to bolan momenat gubitka. Nema nade za odrasle, njihovo je prošlo. Previše su promašeni i potrošeni da bi mogli da ponovo pronađu sreću i lepotu. Lepota nije za njih. Ne mogu baš da se uhvatim u kolo sa ovom idejom.
 

Sa druge strane ako uzmemo Lesterovu ćerku Džejn, tu vidimo drugačiji put za jednu devojčicu. Prvo je prisutna ta nesigurnost ali imamo klinku koja se izdigla iznad tih glupavih "standarda". Ona ne podleže njima već oseća. I gledajući iz scene u scenu zapravo vidimo njenu transformaciju od klinke u ženu. Nema tu puno scena ali su jako efektne. Npr. u jednoj sceni ona priča kako je štedela za operaciju grudi. To je upravo ona nesigurna klinka koja je rob trendovima. I onda se tren kasnije nasmeje gde osmeh pokazuje blesavost te namere. Takođe, u drugoj sceni se od stidljivog sakrivanja iza zavese potpuno otkriva i ostaje gola pred očima drugog. Nema više nesigurnost, samo emocija, instinkt i klinka koja više nije klinka već postaje žena. 
 

I kada dođemo do momka koji snima gomilu stvari i priča o lepotama koje vidi tu vidimo promašenost odraslih. Da, slažem se, previše je lepota na ovom svetu ali mi ih konstantno propuštamo ili smo spremni da ih ukaljamo. Promašenost svih ovih ljudi je upravo u tome što su zaboravili sve te lepote a sve to zbog lažne slike onog što bi život po njima trebao biti. I tu dolazimo do toga da nam je film previše puta prikazao šta to život zapravo nije a stvarni život konstantno trpi. Razumem da je film trebao biti satirični prikaz "Američkog života" ali stvarni život smo dobili na kašičicu. Da, treba da budemo srećni i zahvalni što živimo. Ali isto tako treba da glorifikujemo i lepote koje smo videli i sreću koju smo osećali i osećamo. Nije uvek prekasno za to. 

Zanimljivosti:
Pola Abdul je osmislila način plesa koji ovde prikazuju navijačice. Scena kada Lester konkuriše za posao u Smiley Burger-u je snimana noću pa su je kasnije preradili da izgleda kao da je snimana po danu. Ako se dobro zagledate, nećete nigde videti senku koja bi postojala da je dan. Ruke i stomak na posteru filma ne pripadaju Meni Suvari već modelu Kloe Hanter. Kada Lester baca asparagus, trebao ga je baciti na pod ali je Spejsi promenio odluku što je izenadilo Anet Bening i Toru Birč. Pošto je Tora Birč u vreme snimanja imala 17 godina, njeni roditelji su morali da odobre toples scenu.

Naj scena:

 
 
My oh my oh my....

Moja ocena: 7/10