Zavodnik - Dejan Ognjanović

 

Da li će vam se ova knjiga dopasti zato što je dobro napisana? Da. Da li će vam se dopasti jer prepoznajete ljude, mesta, sudbine o kojima govori? Oooo da. Samim tim ovaj roman nije samo dobra književnost, on je ogledalo prostora i vremena o kom govori. Čekaj, pričam o horor romanu? Da. Zavodnik jeste odličan horor roman ali i mnogo više od toga. Čitao sam mnogo romana koji se bave hororom, psihologijam ili raspadanjem zajednica ali ni jedan koji sam čitao se ne dešava u mom selu, mojoj ulici ili mom dvorištu kao ovaj. Ovde sam i te kako osetio naše podneblje, naše ljude, naš jezik i naše selo. 

 

I to nije mala stavka. To je za mene enormna vrednost samog romana. Nije ovo samo odličan horor niti samo uspešno napisana priča. Zavodnik je važan zato što pokazuje da književnost strave ne mora da pozajmljuje svoje svetove iz američkih zabiti, engleskih zamkova ili japanskih sela. Naši putevi, naše šume, naše zaboravljene kuće su i te kako zaslužile ovakvu književnost. I to je dodatni razlog zašto je Zavodnik uznemirujuća knjiga. 

 

Dejan Ognjanović je odavno pokazao i dokazao da poznaje horor kao žanr. Kao doktor, teoretičar i kritičar odlično razume njegove mehanizme, bolje od većine autora koji mu se posvećuju. Ali ono što je prelepo, on to znanje nigde ne pretvara u puko pokazivanje umeća. Roman ne izgleda kao zbir referenci niti kao demonstracija poznavanja tradicije. Sve deluje prirodno, organski, duboko ukorenjeno u prostor iz kojeg je nastao. 

 

Veoma brzo postaje jasno da ovo nije roman koji pokušava da plaši naglim obrtima ili jeftinim efektima. Njegova snaga dolazi iz atmosfere, iz osećaja da je nešto duboko poremećeno mnogo pre nego što čitalac uspe da razume šta je to zapravo. Taj osećaj lagano raste, gotovo neprimetno sve dok ne postane preovladavajući. 

 

Međutim, ono što je mene možda najviše pogodilo jeste način na koji Ognjanović prikazuje selo. U književnosti često nailazimo ili na romantične slike sela kao poslednjeg utočišta autentičnosti ili na karikaturalne prikaze zaostalosti. Zavodnik ne bira ni jednu od te dve krajnosti. On prikazuje selo onakvim kakvo ono danas često jeste - umorno, prazno i polako osuđeno na nestajanje. 

 

To nije dekor u kom se odvija radnja. To je za mene jedan od glavnih junaka romana. Svaka napuštena kuća, svako zaraslo dvorište, svaka prazna ulica nose podjednako značenje kao i ljudi koji se kroz njih kreću. Tragedija ovog podneblja je što čitajući sve to, ne morate da uključite maštu. Videli ste sve ovo. Tako da ćete, čitajući roman, imati utisak da prisustvujete tihom nestanku jednog sveta koji neće propasti spektakularno. Samo će jednog dana jednostavno prestati da postoji. 

 

Mislim da je upravo taj realističan i bolan prikaz umirućeg sela jedan od najvrednijih aspekata knjige. Horor ovde nije nešto što dolazi spolja. On nastaje iz praznine koja ostaje kada ljudi odu, kada kuće ostanu zaključane, kada se više niko ne vraća i kada priroda polako počne da vraća ono što joj je nekada pripadalo. To je horor koji ne deluje izmišljeno. Vidimo ga već oko sebe. 

 

Ali Zavodnik nije važan samo zato što razume prostor u kojem se radnja odvija. Podjednako ubedljivo razume i ljude koji su taj prostor stvarali. Ognjanović izvanredno poznae našeg čoveka kroz vreme - njegov način razmišljanja, njegov odnos prema porodici, veri, autoritetu i sopstvenim slabostima. Ništa u ponašanju njegovih likova ne deluje kao naknadna interpretacija prošlosti iz savremene perspektive. Naprotiv. Oni razmišljaju, osećaju i donose odluke upravo onako kako bismo očekivali od ljudi koji pripadaju tom vremenu i tom podneblju. To je vrsta autentičnosti koja se ne može postići pukim istraživanjem. Ona zahteva duboko razumevanje mentaliteta. 

 

Posebno mi je upečatljivo koliko roman uspeva da prikaže odnose između muškarca i žene, bez idealizacije ali i bez potrebe da ih pojednostavljuje ili osuđuje. U tim odnosima ima ljubavi, privrženosti, požrtvovanja ali isto tako ima i neizgovorenih očekivanja, neravnopravnosti, straha i tereta koji su generacijama oblikovali živote ljudi na ovim prostorima. Ognjanović ne pokušava da prošlost učini lepšom nego što jeste niti da je posmatra isključivo kroz današnje vrednosti. On je prikazuje onakvom kakva je verovatno bila - surovom, često nepravednom ali duboko ljudskom. I upravo u tome vidim još jednu važnu vezu romana sa našom tradicijom: ne samo kroz folklor i legende, već kroz iskreno razumevanje ljudi koji su tu tradiciju živeli svakog dana. 

 

Ognjanović veoma mudro koristi folklorne motive ali nikada ne dozvoljava da roman sklizne u puku reprodukciju narodnih verovanja. Legende nisu ovde turistička atrakcija niti egzotični ukras. One predstavljaju način na koji zajednica pokušava da objasni ono što ne može da razume. Zbog toga deluju mnogo življe nego u većini savremenih romana koji posežu za sličnim motivima. 

 

Posebno mi se dopada način na koji autor gradi svoje likove. Nema ovde klasičnih heroja ili ljudi koji imaju velike sudbine. To su obični ljudi, upravo zato dovoljno uverljivi da poverujemo kako bi se ovakva priča mogla dogoditi bilo kome. U njihovim reakcijama nema filmske spektakularnosti. Ima straha, sumnje, tvrdoglavosti ali i nemoći. 

 

Roman pritom nikada ne zaboravlja da su ljudi često strašniji jedni drugima nego bilo kakva natprirodna sila. Zavodnik veoma dobro razume da se najveći užas ne krije u čudovištima već u pukotinama koje već postoje među ljudima. Natprirodno samo pronađe način da kroz njih uđe. 

 

Ono što posebno cenim jeste odsustvo potrebe da se čitalac neprestano šokira. U savremenom hororu često postoji tendencija da se granice pomeraju kroz eksplicitnost. Ognjanović bira drugačiji put. On razume da mašta gotovo uvek može da proizvede snažniji osećaj nelagode od bilo kakvog detaljnog opisa. 

 

Kako roman odmiče, sve više sam imao utisak da zapravo ne čitam priču o jednom mestu, već o čitavom prostoru koji se nalazi između prošlosti i budućnosti. O ljudima koji više ne pripadaju svetu svojih predaka ali još nisu pronašli mesto u novom vremenu. Upravo u toj pukotini nastaje osećaj straha koji roman uspešno održava. 

 

Iako je Zavodnik prvenstveno horor, ja mislim da je to samo jedan njegov sloj. Ispod njega se nalazi roman o nestajanju zajednica, o zaboravljenim krajevima i o ljudima koji ostaju da čuvaju uspomene na svet koji se polako gasi. Kada se tako posmatra, horor postaje samo prirodan izraz jedne mnogo dublje tuge. 

 

Zbog toga je ova knjiga za mene važna i izvan samog književnog kvaliteta. Ona pokazuje da naše podneblje nije samo kulisa za istorijske romane i socijalnu prozu. Ono može biti mesto izuzetnog horora upravo zato što nosi sopstvene mitove, sopstvene traume i sopstvene tišine. 

 

Čitajući Zavodnika, vratio sam se na ono razmišljanje o tome koliko se pravi horor razlikuje od površinskog zastrašivanja. Pravi horor se ne završava poslednjom stranicom. On ostaje u nama zato što prepoznajemo njegove korene u stvarnosti. A malo je stvarnosti strašnijh od one u kojoj čitava sela nestaju gotovo neprimetno, bez velike tragedije, bez istorijskih događaja, jednostavno zato što više nema ljudi koji bi u njima živeli. 

 

Možda je upravo zato Zavodnik ubedljiv. On nas ne tera da poverujemo u natprirodno. Dovoljno mu je da nas natera da pogledamo kroz prozor automobila dok prolazimo kroz neko skoro napušteno selo i zapitamo se koliko je života nekada postojalo iza tih zatvorenih prozora. Posle toga mašta sama odradi ostatak. 

 

Retko koja domaća knjiga je od onih koje sam čitao uspela da spoji atmosferu, folklor, psihologiju i društvenu stvarnost tako prirodno kao Zavodnik. To je roman koji ne želi da imitira ni jednog velikog horor autora. On ima sopstveni glas, sopstveni ritam i sopstveni identitet. Upravo zbog toga verujem da predstavlja jednu od važnih knjiga savremene srpske književnosti. 

 

Na kraju, za mene nije najveći kvalitet to što Zavodnik uspeva da uplaši čitaoca već što ga natera da drugačije pogleda svet koji mu je oduvek bio poznat. Posle ove knjige, sela više ne izgledaju samo napušteno, izgledaju kao mesta koja pamte. Tišina više nije samo odsustvo ljudi, ona je prisustvo svega što je ostalo iza njih. A kada književnost uspe da promeni način na koji posmatramo sopstveno okruženje, onda je uradila mnogo više od toga da ispriča dobru priču. Kada zatvorite korice, neće vam samo ostati utisak da ste pročitali priču o jednom ukletom mestu. Ostaće vam utisak da ste pročitali priču o prostoru koji previše dobro poznajete.

Land Without Bread / Las Hurdes (1933)

 

Žanr: Dokumentarac | Kratki film
Režija: Luis Buñuel
Glumci: Abel Jacquin, Alexandre O'Neill

Priča:
Nadrealistički film snimljen u formi pseudo-dokumentarca, koji prikazuje Las Urdes, zabačenu i krajnje siromašnu oblast Španije gotovo netaknutu modernom civilizacijom, i težak život tamošnjih seljaka koji pokušavaju da prežive bez najosnovnijih uslova za život.

Moj osvrt:
Znate onaj osećaj kad vreme nije blagonaklono ka filmu. Obično ono pregazi film i film prestane da bude relevantan, pređe u naivnost i relikivju iz prošlosti. Land Without Bread je čini mi se ostario pre svega zbog toga što se promenio naš pogled na svet. Ono što je nekada delovalo kao provokativno, danas više izaziva nelagodu ali ne onu koja je inicijalno planirana. 

 

Moram da priznam da je na papiru ovo sjajna ideja. Otići u zabačeni kraj Španije među ljude koje je civilizacija gotovo zaboravila i pokazati svetu kako izgleda život u siromaštvu koje prevazilazi svaku romantizaciju. To je nešto što savršeno gura prst u oko društvu koje okreće glavu od neprijatnih istina.  

 

No vrlo brzo sam stekao utisak da ovde ljudi prestaju biti ljudi i postaju eksponati. Umesto da ih upoznamo, mi ih posmatramo kao nešto jako neobično. Granica između dokumentovanja bede i njenog pretvaranja u svojevrsni spektakl ne samo da postaje tanka već je Bunjuel neretko i prelazi ovde. 

 

Nije ovde problem što film prikazuje ekstremno siromaštvo. Naprotiv. Takve priče i treba pričati. Problem je u načinu na koji on to radi. Prvo ako krenemo od naratora, jako me je iritirao njegov ciničan ton i činilo mi se da se povremeno podsmeva ljudima koje gledamo. Zašto bi iko želeo biti duhovit na račun ovih ljudi? Rekoh da su ti ljudi eksponat. Oni ne mogu da odgovore na ovaj cinizam. 

 

No ubedljivo najviše mi smeta što je očigledno da je Bunjuel povremeno bio nezadovoljan stvarnošću. Vidi se da je osećao potrebu da je dodatno pojača besmislicama kako bi pojačao utisak. I onda kada znamo da su mnoge scene iscenirane ili izazvane tokom snimanja, ostaje da se pitamo gde prestaje dokumentarni film a gde počinje manipulacija. Kada autor počne da režira stvarnost umesto da je beleži, teško mi je da se ne zapitam koliko je cena tog umetničkog dojma zapravo visoka. 

 

To je najveća moralna dilema koju sam imao dok sam gledao ovaj film. Da li je dozvoljeno koristiti tuđu bedu kao umetnički materijal ako je cilj društvena kritika? Nije baš lak odgovor na ovo. Ali imam utisak da je Land Without Bread mnogo više zainteresovan za šok nego za ljude koje prikazuje. A kada šok postane važniji od empatije, to više nije moja šoljica pepsija i ne mogu da budem ovde na strani autora. 

 

Ok, nije sporno da je Bunjuel ovde imao hrabrosti. Tridesetih godina prošlog veka je bio spreman da pokaže kako su pojedini delovi Evrope bili zapostavljeni. Svojevremeno, film i jeste izazvao burne reakcije upravo zato što je rušio sliku o napretku i civilizaciji. Tako da, koliko god se meni ovo nesviđalo, istorijski značaj je nesumnjiv. 

 

ALI… istorijski značaj nije isto što i filmsko iskustvo. Dok sam gledao ovaj film, najmanje sam razmišljao o ljudima iz Las Hurdesa jer motivi i metode su mi ovde bili jako upitni. Umesto da imam osećaj tuge zbog njihove sudbine, nervirao me je način na koji su predstavljeni. Ako je ovo dokumentarac, onda autor nije smeo da zaseni svoje subjekte. 

 

Kao što rekoh, ovo je na kraju film koji je bitniji za istoriju i potencijalnu raspravu nego kao film koji me je emotivno dotakao. Njegova pitanja o siromaštvu, društvenoj nepravdi i ravnodušnosti su svakako i danas relevantna ali način na koji ih postavlja je za mene i suviše sklon preterivanju i još gore, manipulaciji. Možda je Bunjuel želeo da prodrma publiku po svaku cenu. Meni je, međutim, mnogo snažnije kada istina sama govori bez potrebe da je autor “pogura” i “ukrasi” po svaku cenu. 

Zanimljivosti:
Luis Bunjuel nije prezao ni od ubijanja životinja kako bi preneo poruku koju je želeo. Naredio je da se bolesni magarac premaže medom kako bi mogao da snimi kako ga napadaju pčele. Ni pad planinske koze niz liticu nije bio slučajnost – članovi Bunjuelove ekipe pucali su u životinju kako bi dobili kadar koji je reditelj želeo. Španske vlasti zabranile su prikazivanje ovog filma u Španiji, pa je zabrana bila na snazi od 1933. do 1936. godine.

Naj scena:

Teško mi je da ovo nazovem najboljom scenom ali ona upravo pokazuje zašto ne volim ovaj film. Narator izuzetno hladno prenosi priču o devojčici koja je bolesna. Ima još jedna gora na ovu temu ali to stvarno nisam mogao da izdvojim. 

Moja ocena: 3/10

Toy Story 3 (2010)

 

Žanr: Animirani | Avantura | Komedija | Porodični | Fantastika
Režija: Lee Unkrich
Glumci: Tom Hanks, Tim Allen, Joan Cusack...

Priča:
Dok se Endi sprema da ode na koledž, Vudi, Baz i ostatak družine suočavaju se sa neizvesnom budućnošću kada ih, zbog nesporazuma, odnesu u obdanište puno novih igračaka.

Moj osvrt:
Ono zbog čega Pixaru skidam kapu je što su njihovi crtaći namenjeni svima i za svakog imaju prave vrednosti. U Toy Story 3 deca će videti ono što traže - avanturu, humor i igračke koje ponovo kreću u veliku akciju. Mi odrasli ćemo gledati sasvim nešto drugo. Čini mi se da je ovaj film više posvećen ipak nama nego najmlađima. (Ok, moram da reprizram UP, postoji šansa da sam bio jako nepravedan prema njemu). Šta je to što mi gledamo u ovom filmu? Braćo i sestre, gledamo priču o odrastanju, o rastancima, o prihvatanju da neke stvari ne nestaju onda kada ih ostavimo već onda kada ih zaboravimo. 

 

Mislim da svi imamo neku kutiju koja više ne stoji ispod kreveta. Možda je završila negde na tavanu, možda je u podrumu, možda je i odavno bačena. U njoj su bili vojnici, autići, plišani medvedi, lutke, kocke... Kao deca, bili smo uvereni da ćemo ih čuvati zauvek. A onda se, gotovo neprimetno, jadnog dana nismo više vratili po njih. Niko nas nije na to naterao, niko nas nije učio tako. Braćo i sestre, jednostavno smo odrasli. 

 

I upravo zato me Toy Stoy 3 pogađa jače nego prva dva dela. Ovde više nije pitanje da li igračke ožive kada ih ne gledamo. Ovde je pitanje šta im se dešava kada dete prestane da bude dete i veruje u magiju. 

 

Endi odlazi na fakultet. Za njega je to početak novog života. Za Vudija, Baza i ostale, to je kraj jedinog života koji su ikada poznavali. I u toj tako jednostavnoj ideji se krije ogromna količina tuge koju ni ozbiljniji filmovi od ovoga ne umeju baš često da prenesu. 

 

Najlepša stvar ovog filma je što ni jednog momenta ne osuđuje Endija. Bilo bi lako napraviti priču u kojoj dete izdaje svoje igračke. Ali onaj ko je pravio ovaj film veome dobro razume da odrastanje nije izdaja. To je prirodan tok života. Deca nikada ne prestaju da vole svoje igračke. Prestaju da se igraju jer polako postaju neko drugi. I to je razlika koju mnogi zaboravljaju. Mi ne prerastamo igračke zato što nam više nisu bitne. Mi ih prerastamo zato što su one savršeno obavile svoj posao.  

 

One su bile naši prvi prijatelji, naši prvi heroji, naši prvi svetovi koje smo sami stvarali. Naučile su nas da maštamo mnogo pre nego što smo naučili da budemo ozbiljni. Zbog toga je Vudi oduvek bio mnogo više od glavnog junaka. On predstavlja onaj deo detinjstva koji odbija da poveruje da je njegovo vreme prošlo. Ne bori se on za policu ili sobu. On se bori za uspomenu da je nekome nekada bio ceo svet. 

 

Film na jako pametan način prikazuje i vrtić Sunnyside. Na prvi pogled izgleda kao raj za igračke. Deca na sve strane, stalna igra, večna svrha. Ali onda shvatiš da ni večna svrha nije dovoljna ako ne postoji ljubav. Razlika između igre i grubosti nije u tome šta dete radi, već kako vidi ono čime se igra. 

 

Lik Lotsoa je jedan od boljih negativaca koje je Pixar napravio. Ne zato što je zao već zato što ga je razočarenje pretvorilo u čoveka tj. plišanog medu koji više ne veruje da dobrota ima ikakvog smisla. Njegova priča zapravo je upozorenje šta se dogodi kada dozvliš da te jedno napuštanje definiše zauvek. 

 

Naravno, film je i dalje beskrajno zabavan. Akcione scene, humor, bekstva i gegovi funkcionišu jednako dobro kao i uprethodnim nastavcima. Pixar nikada ne zaaboravlja da je ovo pre svega avantura za klince. Ali za razliku od mnogih koji emociju ostavljaju za kraj, ona je ovde prisutna u skoro svakoj sceni. 

 

A onda dolazi ona scena. Neću je prepričavati. Mislim da nema potrebe. Svako ko je gledao Toy Story 3 zna na koju mislim. To je jedan od retkih momenata u animiranom filmu kada potpuno zaaboraviš da gledaš plastiku, tkaninu i gumu. Pred tobom više nisu igračke. Pred tobom su prijatelji koji su zajedno sa tobom ceo život. 

 

Mislim da je malo scena u istoriji animacije toliko iskreno emotivno izvedeno kao Endijevo opraštanje od svojih igračaka. Ne zato što je tužno što ih poklanja. Naprotiv. Tužno je zato što svi znamo da taj trenutak postoji za svakog od nas. U krajnjem slučaju, to ne mora biti igračka. Može to biti bicikl, stari stripovi. Svi jednog dana, a da nismo toga ni svesni, poslednji put uzmemo nešto što je obeležilo naše detinjstvo. Stvar je u tome što tek mnogo godina kasnije shvatimo da je to bio poslednji put. 

 

Zato Toy Story 3 toliko snažno pogađa odrasle. Ne tera nas da se setimo igračaka. Tera nas da se setimo dece koja smo nekada bili. A to su dve potpuno različite stvari. Na kraju ne ostane ti utisak da si gledao priču o Vudiju, Bazu i Endiju. Ostaješ razmišljajući o sopstvenom detinjstvu. O svim onim sitnicama koje si jednog dana ostavio iza sebe, potpuno uveren da ćeš ih se uvek sećati. 

 

I tu leži najveća vrednost ovog filma. Ne podseća nas on da smo odrasli. Podseća nas da u svakom odraslom čoveku i dalje postoji jedno dete koje bi, kada bi samo moglo da bira, još jednom selo na pod sobe, rasulo igračke oko sebe i na nekoliko sati zaboravilo koliko vreme brzo prolazi. 

 

E da, dužan sam vam kraj priče koju sam započeo na kraju teksta o Toy Story 2. Ako se ne sećate, pričao sam o svom medi kojeg sam dobio sa dve godine. Zapravo, nema kraja priče. Nastavlja se, ali se menja onaj ko mašta...

Zanimljivosti:
Tom Hanks i Tim Allen insistirali su da svoje replike snimaju zajedno. To su prethodno uradili samo jedan dan tokom snimanja prvog filma Toy Story, iako je u animiranim filmovima uobičajena praksa da glumci svoje deonice snimaju odvojeno. Obojica su smatrala da upravo zajednički rad doprinosi izvanrednoj hemiji koju Vudi i Baz imaju na ekranu. Do snimanja filma Toy Story 3, animatori studija Pixar već su savladali vernu animaciju elemenata poput vode i krzna. Iako su u početku mislili da će upravo krzno predstavljati najveći tehnički izazov, ispostavilo se da je mnogo teže realistično animirati obične kese za smeće. Zbog njihovih specifičnih osobina – naročito načina na koji reflektuju svetlost i menjaju oblik pri pomeranju – animatori su proveli nedeljama usavršavajući njihov izgled kako bi delovale što uverljivije na ekranu. Toy Story 3 postao je prvi animirani film u istoriji koji je na svetskim bioskopskim blagajnama zaradio više od milijardu dolara. Tu istorijsku granicu dostigao je 27. avgusta 2010. godine.

Naj scena:

"Thanks guys..."

Moja ocena: 9/10