Pygmalion (1938)

 

Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Anthony Asquith, Leslie Howard
Glumci: Leslie Howard, Wendy Hiller, Wilfrid Lawson...

Priča:
Stručnjak za fonetiku i izgovor sklapa opkladu da može naučiti prodavačicu cveća sa kokni naglaskom da govori pravilnim engleskim i predstavi je kao damu u visokom društvu.
 
Moj osvrt:
Na površini imamo priču o transformaciji - siromašna prodavačica cveća postaje dama zahvaljujući jeziku i manirima. Sve ovo deluje kao jedna dopadljiva igra kojoj se smešimo. No, dok se smešimo potencijalno nam beži jedno ključno pitanje: koliko malo je zapravo potrebno da promenimo način na koji posmatramo nekog. 

 

U centru priče je profesor Higgins. Njegovo uverenje je da su identitet čoveka zapravo stvar govora i navika. Za njega, Eliza nije osoba već eksperiment. Njegova teorija je da će promenom njenog govora promeniti i njen identitet a samim tim će joj promeniti život. Tako da u suštini odnos ovo dvoje nije popločan dobrim namerama. Higgins ne želi da pomogne, on želi da dokaže teoriju. 

 

Eliza je prodavačica cveća na ulici i sastavni deo gradske buke. Jedna od onih osoba koje postoje samo dok ne smetaju. Zar to ne treba da učini njenu transformaciju uznemiravajućom? Nije stvar u tome što ona postaje dama već u tome što shvatamo koliko je granica između "dame" i "ulice" odjednom tako tanka. 

 

Rečenice koje čujemo u filmu su često oštre, duhovite, sarkastične. Nema ovde romantizacije društva i to se vidi u svakom dijalogu. Dinamika između Higinsa i Elize je prepuna varnica i one nisu komične kako bi se očekivalo. One razotrkivaju jedan klasni sistem koji počiva na apsurdima. 

 

Zanimljiv je način na koji Pygmailion tretira jezik. On nije ovde samo sredstvo komunikacije. On je i društvena legitimacija. Način na koji se izgovaraju reči određuju kako vas drugi vide u društvu. Ispada da je u ovom svetu naglasak ujedno i sudbina. 

 

I to je možda i najsmelija ideja filma. Ako je dovoljno promeniti način govora da bi neko postao gospodin ili dama, onda ceo društveni sistem počiva na maski. Kultura, obrazovanje, aristokratija - sve odjednom počinje da deluje kao predstava koja ne zavisi od znanja i inteligencije već od pravilnog izgovora. Ne mora to u današnjem društvu biti izgovor. Menjaju se sredstva na osnovu kojih nas neko procenjuje. Suština ostaje ista. 

 

Elizina transformacija je fascinantna ali ne zbog onog što biste pomislili. Jednostavna stvar, prljavu, loše obučenu, nenšminkanu devojku opereš, našminkaš i ona blista. Greška. U filmu ona se transformiše učenjem i napredovanjem. No lepota te transformacije je doneta sjajnom glumom Wendy Hiller. Njena gluma je ono što ovde nosi najveću vrednost. Momenat u kom Eliza najviše blista je onaj kada odbaci damske haljine i vrati se u običnu odeću. Ništa šminka braćo i sestre, samo čistokrvni talenat glumice. 

 

Sa druge strane Leslie Howard igra Higginsa sa savršenom dozom intelektualne arogancije. I tu dolazim do najvećeg problema ovog filma. Veza ovo dvoje bi trebala da preraste u romansu jel tako. Ovakav arogantni krelac jednostavno ne može u meni da izazove nikakvu emociju i ne donosi ni trunku hemije na ekran. Kada ga pogode emocije, trebali bi da vidimo donekle pukotine u njegovom karakteru ali one nekako ostaju previše na rečima. Zbog toga mi je taj romantični aspekt filma nedovoljno ubedljiv. 

 

Ovde smo počeli pričati o načinu na koji neko prebrodi društvene razlike. Šta mislite zašto je to tako? Zato što su te razlike zapravo neprirodne. Društvo je to koje ih stvara i onda se pretvara da su prirodne. Zašto? Zato što se plašiš da ti je ta druga strana koja je jako mrska zapravo tako blizu i jednom greškom možeš da se nađeš na njoj. Tragično je što nekad ljudi na toj "neželjenoj" strani umeju uniziti sebe a zapravo ne shvataju u čemu je razlika. Eliza je shvatila. Pročitajte i Martin Idn od Džeka Londona, perfektno delo na sličnu temu. 

 

Ironija cele ove priče je što je Higins uspeo da pronađe damu u Elizi ali nije uspeo da razume ženu koju je promenio. Njegov eksperiment uspeva lingvistički ali propada ljudski. Zato film i izbegava jednostavno emotivno razrešenje. Nema neke ljubavne kulminacije koja bi sve učinila predvidivim. 

 

Pygmailion nas podseća da nas društvo često ne vrednuje po onome što jesmo već na način na koji to nešto iznosimo. Dok gledamo kako Eliza prelazi granicu između ta dva sveta svhatamo da ta granica nije stvar karaktera. Ona je stvar "akcenta", ona je stvar privida, ona je stvar dobre maske.

Zanimljivosti:
Scena u kojoj Eliza tokom časa dikcije slučajno proguta kuglicu ne postoji u originalnoj drami. Tokom proba za tu scenu, na licu Wendy Hiller pojavio se bolan izraz. Kada je ispljunula kuglice koje je imala u ustima, rekla je: „Leslie, progutala sam jednu!“ Na to joj je Leslie Howard odgovorio: „Nema veze, ima ih još mnogo.“ Ta situacija je toliko zabavila prisutne članove ekipe da je scena na kraju ubačena u film, a kasnije i u njegovu muzičku verziju My Fair Lady. Wendy Hiller je lično izabrana za ulogu Elize Dulitl od strane autora George Bernard Shawa. Film Pygmalion bio je prvi britanski film u kojem se u dijalogu pojavljuje reč „bloody“. To danas možda ne ostavlja poseban utisak na modernu ili američku publiku, ali u to vreme ta reč smatrala se izuzetno vulgarnom.

Naj scena:

Finalni dijalog

Moja ocena: 7/10

Oppenheimer (2023)

 

Žanr: Biografski | Drama | Istorijski
Režija: Christopher Nolan
Glumci: Cillian Murphy, Emily Blunt, Matt Damon...

Priča:
Dramatizovana priča o životu J. Robert Oppenheimera, fizičara koji je imao ključnu ulogu u razvoju atomskih bombi koje su doprinele završetku Drugog svetskog rata.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, hajde da kolektivno poželimo oporavak Kristoferu Nolanu iako mi se čini da iz filma u film sve mane nade ima. Ako niste čuli šta mu je, on boluje od gadnog oblika gubitka pamćenja, čini mi se beznadežnijeg od onog gubitka koji je imao jedan od njegovih likova, tamo iz vremena kada je on sam pravio dobre stvari. Ne verujete da ima problem sa pamćenjem? Pa da probamo ovako sa poslednjih pet filmova. 

 

U The Dark Knight Rises je zaboravio da je napravio strašnog negativca pretvorivši ga u nečiju kučkicu radi smešnog preokreta i servirao ga sporednom liku da mu presudi. U Interstellar je zaboravio da je najavio nešto što je konkurencija Odiseji u svemiru pa je zaboravio da je Odiseja svevremeno delo i snimio patetičnu dramurdu koja je tek zabavni sci-fi. U Dunkirku koji bi verovatno trebalo da je ratni film je zaboravio na takvu sitnicu kao što je rat. U Tenet je zaboravio da film mora da ima nešto više od trika - šta znam, možda priču i/ili dramu vrednu pažnje. Šta je zaboravio u Openhajmeru. Paaa recimo takvu sitnicu kao što je bomba koja je prvo oružje koje ima moć da nas istrebi kao vrstu. 

 

Ne shvatite pogrešno, ako hoćete da gledate film o tome kako sistem iskoristi nekog, ovo je odlično, ovo je top, vrh, sve što takav film treba da bude. Ali muku mu ljutu zar je film o Openhajmeru trebalo da bude to? Ovo nije film o bombi. Ovo nije film ni o njenim žrtvama. Sve se svelo na deo priče u kojoj naučnik postaje politički problem. Eksplozija, posledice, Hirošima... sve to postoji kao neka senka u pozadini. Prava priča je zapravo ono okolo. Prava priča ovog filma je politika koja je shvatila da je stvorila nešto što ne može da kontroliše. 

 

Odlični Marfi ovde ne igra heroja. On igra čoveka koji je postao dokaz protiv sebe. Openhajmer ne postaje tragičan zbog bombe, zbog toga kako se sam nosi sa tim, zbog moralnih dilema i načina na koji će njegov rad biti shvaćen. Gle, pa nije tako teško skontati čime je film trebalo da se bavi. Ne, on je ovde žrtva samo zato što je verovao da će posle svega toga što se desilo imati glas i pravo da iznese mišljenje. Ovim je film trebalo da se bavi 20-tak minuta. Ne. Film se ovim bavi celom svojom dužinom osim u poslednjoj sceni. 

 

Gde su posledice bombe? Gde je suočavanje sa razaranjem? Gde je uopšte prokleta scena eksplozije? Gde je insistiranje na žrtvama? Nekako ne mogu reći da je ovo mana filma jer film nije ni želeo da priča o tome. Ovo je Nolanov izbor. On nije želeo da priča šta je Openhajmerova bomba uradila svetu zato što je nesposoban da snimi bilo šta ozbiljno. On se odlučio na lakši put i odlučio da snima šta je Openhajmerova domovina učinila njemu posle bombe. 

 

Ako volite sudske drame, političke igre, manipulacije i sve stvari koje ovde imaju primat u odnosu na samu bombu, ovo je film za vas. Da, možemo reći da politička razaranja traju godinama a eksplozija jedan tren. No zašto bih trošio vreme na te izlizane teme? Sve te političke igrarije mogu da prestanu ako se dovoljan broj idiota koji vladaju sada najvećim silama zaigra sa svojim crvenim dugmićima. Trenutno najveće svestske sile vode kompletni idioti. Da li me zanimaju u takvoj priči petparačke, političke mahinacije koje su već toliko izlizane i providne da može da im veruje neko praznoglav.

 

Ali ali ali, moramo imati i negativca. Tu naravno dolazi lik koje tumači i vazda voljeni RDJ. I to je ono što me iritira. Sve te "zlikovačke" akcije i postupci su ljigavi, lični, osvetnički nastojeni i nadasve providni. Da li ja to treba da gledam tri sata a ok je da se ne bavimo šta sama bomba znači za čovečanstvo, da ne pominjemo posledice? Ne brate, daj šablonske negativce i njihove poteze iz prosečnih političkih sapunjara. 

 

No hajde, rekoh da je ovo suštinski kvalitetan film na pogrešnu temu i onda moram da pohvalim to što je kvalitetno. Film perfektno donosi poniženje osobe koja to ne zaslužuje. Openhajmer sedi, sluša, brani se ali u potpunosti nema kontrolu ni nad čim. Od nekog ko je heroj došao je dotle da mu glas više nije važan. Sistem ga je već definisao. On to ne može da promeni. 

 

Odlično je donet odnos između politike i nauke. Nauka ovde stvara moć. Politika odlučuje šta ta moć znači. Koliko god namera potencijalno bila plementa, koliko god ono što je urađeno bilo genijalno, u pogrešnim rukama, lošim odlukama sve pada u vodu. Šta je onda sa čovekom ovde? Ništa. On je alat. 

 

Zanimljivo je koliko film beži od emocije tamo gde emociju očekuješ. Nema nekog velikog sloma, nema nekih ispovesti sem u zadnjoj sceni. Sve je potisnuto, gotovo birokratski. I sam Openhajmer je na neki način saučesnik svog pada. Ušao je u sistem, igrao po pravilima, verovao da može da utiče iznutra. Kada je sve to palo u vodu? Kada je poželeo da povuče granicu i shvatio da ona ne postoji. Da, Openhajmer je povremeno i užasno naivan. 

 

Naravno, film pitanje bombe zapravo podvodi pod pitanje moći. I glavno je ko je taj ko odlučuje šta je dozvoljeno. Ko odlučuje ko je heroj a ko problem. Koliko brzo se ta uloga menja? Na žalost, Openhajmer nije film koji nam je ispričao kako je svet ušao u "nuklearno doba". Ovo je film o tome kako stvari funkcionišu nakon toga. O tome kako heroji nekad postanu suvišni. Možda je zapravo najveći kvalitet ovog filma što priča da nije važno šta si napravio već je važno ko odlučuje šta to znači. 

Zanimljivosti:
Da bi crno-bele sekvence filma bile snimljene u istom kvalitetu kao i ostatak materijala, kompanija Kodak proizvela je ograničenu količinu svog Double-X crno-belog filmskog negativa u 70mm formatu. Ovaj filmski materijal nije izabran slučajno — upravo zbog svog nasleđa. Naime, prvobitno je bio plasiran fotografima pod nazivom Super-XX tokom Drugog svetskog rata i bio je izuzetno popularan među foto-reportažerima tog vremena. Pravi general Leslie Groves bio je znatno gojazan. Iako Matt Damon nije pokušavao da se ugoji za tu ulogu, priznao je da mu je prijalo što tokom snimanja nije morao da drži dijetu i što je mogao da jede šta god poželi. 

 

Scene saslušanja u prostoriji AEC iz 2022. godine snimane su u stvarnoj kancelariji sa četiri zida i bez klimatizacije. Christopher Nolan želeo je da osećaj klaustrofobije bude autentičan, pa je postavio izazov da se snima u ograničenom prostoru, bez pomeranja plafona ili zidova, što se inače radi na filmskim setovima. Zbog toga su on i ostali članovi ekipe tokom snimanja morali da čuče van kadra ili da sede na podu. 

 

Omiljeni film u karijeri Robert Downey Jr.. Na premijeri u bioskopu Odeon Luxe Leicester Square izjavio je: „Reći ću otvoreno: ovo je najbolji film u kojem sam ikada igrao.“ Cillian Murphy, koji je i inače prilično mršav, morao je dodatno da izgubi značajnu količinu kilograma kako bi što verodostojnije dočarao izgled J. Robert Oppenheimer. Takođe je trenirao jahanje kako bi delovao prirodnije i sigurnije u sedlu tokom galopa.

Naj scena:

Ako pričamo o filmu koji smo gledali, to je scena gde se Openhajmeru objašnjava kako, kada bude dobijao priznanje neće biti zbog njega.

Ako pričamo o filmu koji je trebalo da gledamo onda je to poslednja i jedina scena gde se Openhajmer osvrće na ono što je zapravo napravio. 

Moja ocena: 7/10

O miševima i ljudima - Džon Stajnbek

 

Ovo je prva Stajnbekova knjiga koju sam čitao i nisam znao šta da očekujem. Tako da za mene ovo nije bila knjiga koja me je odmah pogodila već me je slomila tek kada sam na kraju shvatio da sam je pogrešno čitao. O Miševima i Ljudima na prvi pogled deluje prilično jednostavno, mogao bih reći i skromno. Knjiga je kratka, jasna, bez neke stilske razmetljivosti. I baš u takvom stilu i takvoj ogoljenosti leži sva njena surovost. 

 

Iako likovi često pričaju o čemu sanjaju, ovo nikako nije knjiga o snovima. Naprotv. Ovo je knjiga o nemogućnosti sna. O tome kako se taj san rađa u pogrešnim ljudima u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Ako dobro znamo da konstantno živimo za neki san u budućnosti, kakav utisak onda ovako nešto može da ostavi? Šta mislite, kakav kraj može da ima takva priča? 

 

Stajnbek smešta radnju svoje priče u Ameriku za vreme Velike depresije. No taj istorijski kontekst nije tako bitan. Ono što Stajnbek oslikava je stanje duha. Ovo je svet u kojem se radi da bi se preživelo a ne da bi se živelo. Ovo je svet u kom se ljudi ne mere po onom što jesu već po onom što mogu da izdrže. Pitanje je samo, koliko neko može da podnese takvo stanje. Ako opstane dugo, kakav je to život? 

 

Džordž i Leni nisu onaj klasični prijateljski duo. Na neki način oni su simbioza slabosti. Zašto to kažem? Zato što ne mogu jedan bez drugog ali ni zajedno ne mogu nigde. Nismo ovde dobili odnos koji je idealizovan. Taj odnos je pun nervoze, straha i zavisnosti. I baš zato je taj odnos opipljiviji i realističniji. Šta onda vezuje te likove? 

 

Leni je dete zarobljeno u telu odraslog čoveka. Stajnbek ni jednog momenta ne koristi njegovu mentalnu ograničenost da izazove sažaljenje. Naprotiv. Leni najbolje oslikava svet koji ne zna šta da radi sa nevinošću i čistoćom. U sistemu koji razume samo kontrolu, Lenijava snaga i nevinost su opasna kombinacija. 

 

Sa druge strane imamo Džoržda koji nosi teret svesti. On zna kako svet funkcioniše. Zna i da snovi nisu realni, da su te priče o farmi samo način da se pregura još jedan dan. Za mene je njegova tragedija još veća, upravo zato što on zna sve to ali ipak nastavlja da veruje. Kao što rekoh, svi mi živimo za neki tamo san.

 

E sad, da li su naši snovi veliki? San o maloj farmi, o zemlji, o zečevima nije nikakva velika utopija. To je baš minimalna želja. Možemo reći skromna pa čak i bedna. Braćo i sestre, ne podsmevajmo se ni najmanjem snu. Baš zato što je ova želja minimalna, jezivo je koliko je nedostižna. Stajnbek nam govori da sistem u kojem i takav san deluje nemoguće, nije sistem, već kazna. U kakvom to sistemu onda živimo?

 

Ljudi koji okružuju Džordža i Lenija nisu tu da bi ova priča izgledala bogatije. Oni dodatno stežu omču oko vrata. Svi su usamljeni, svi su na ivici i svi imaju neku verziju istog sna koji nikada neće biti ostvaren. Na neki način svi su tu da veruju u nešto slično i sve to deluje kao kolektivni san. Ako toliko ljudi deli isti san, onda znaš da su u ratu ili da su bolesni ili da su ugroženi ili da su napušteni... Treba li da nastavljam?

 

Kendi predstavlja hodajuću budućnost svakog od ovih radnika. Sudbina njegovog psa je sudbina svakog ko je nepotreban. To je za mene jedna od najstrašnijih scena u književnosti. Zašto je baš tako potresna? Zato što je tako mirna. Bez patetike, bez pobune. Samo prihvatanje neminovnog.

 

Ta scena nikako nije usputna epizoda. Ona je ključ. Ona najavljuje kraj. Ona pokazuje kako se u ovom svetu slabost ne toleriše. Slabost se uklanja.

 

Možda je Kruks zapravo najtragičniji lik u knjizi iz prostog razloga jer sve vidi jasno. On je izolovan, ponižen, odvojen rasom i statusom. On jedini razume da je san kolektivna laž. Ali upravo iz tog razloga, kada se na trenutak usudi da poveruje, šta mislite kakav će rezultat proizvesti to na šta se odvažio? Surov? Brutalan? Ne, nema dobrog izbora. 

 

Žene u ovom svetu nemaju imena. Bukvalno deluje kao da su etikete. One ovde nisu ličnosti već predstavljaju opasnost, iskušenje, pretnju stabilnosti. Ne, ovo nije Stajnbekova slabost ili propust. Ovo je njegova presuda svetu koji ne zna šta da radi sa ženama osim da ih krivi. 

 

Nasilje u ovoj knjizi nije eksplozivno. Ono je tiho ali u isto vreme neizbežno. Zapravo, tragedija je što je ovde nasilje logično. Ono dolazi kao prirodni završetak niza pogrešnih okolnosti a ne nešto što nas iznenadi. 

 

Nema ovde moralisanja. Ne traži ova priča da se opredelimo. Stajnbek ovde samo postavi situaciju i pušta da se sama uruši. I upravo zbog svega toga, kraj ima tako veliku težinu. 

 

Šta reći o završnom činu? Da li je on herojski? Nikako. Da li je kukavički? Nije ni to. Tragično je što je taj završni čin racionalan. To je onaj trenutak u kom biraš dva zla i biraš ono koje manje boli. Problem je što on ovakav ostavlja veću prazninu. 

 

I onda smrt ovde ne dolazi kao kazna. Ona je zapravo oslobađanje. I to je možda najjezivija stvar, spoznaja da je jedini izlaz iz ovakvog sveta prestanak postojanja. 

 

O Miševima i ljudima je knjiga o tome kako sistem melje one koji nisu dovoljno jaki, dovoljno pametni i dovoljno prilagodljivi. Da li onda jaki pobeđuju? Ne, ovde ne pobeđuju. Oni ovde samo duže traju. 

 

Ovo je roman bez ikakvih iluzija ali opet nije bez empatije. Stajnbekova ljubav prema svojim likovima nije sentimentalna. On ih razume a to razumevanje ovde je teže od ljubavi. 

 

Obično je smrt ono što je najveća tragedija nekog umetničkog dela. Ovde nemam utisak da je smrt upravo to. Najveća tragedija je da san onog ko je sada mrtav nikada nije imao šansu. Od samog početka taj san je bio osuđen. 

 

Kada saberemo sve, O miševima i ljudima je u isto vreme i jako surova ali u isto vreme jako poštena knjiga. Ne kažem to zato što ona govori istinu. Mnoge knjige to rade. Kažem to zato što ona ni jednog momenta ne nudi lažnu nadu niti lažnu utehu. 

 

Na kraju, nije ovo knjiga koja pokušava da objasni svet niti da ga popravi. Ona pre svega beleži mehanizam. U tom mehanizmu nema mesta za slabost ali nema ni nagrade za snagu. Postoje oni koji se samo još neko vreme uklapaju i oni koji su uklonjeni ranije. Smrt na kraju nije tragična zato što je nasilna već upravo zato što je logična. Ona je poslednji korak sistema koji od samog početka ne ostavlja alternativu. Stajnbek ne zatvara knjigu osećajem gubitka, već osećajem hladne pravilnosti. Kao da se ugasi mašina koja je obavila posao. I upravo u toj ravnodušnosti leži najveća, surova, iskrena jezivost ovog romana.