For All Mankind (1989)

 

Žanr: Dokumntarni | Istorijski
Režira: Al Reinert

Priča:
Pogled na više NASA misija sletanja na mesec, počevši od Apollo 8. 

Moj osvrt:
Da li sam oduševljen ovim filmom zato što mi je ostavio sjajan utisak, zato što nije bio puki dokumentarac već svedočenje ljudi koji su postigli i doživeli nešto veličanstveno - jesam. Ali na sve to imamo još jedan nemali dodatak - ovo sam gledao sa svojom devetogodišnjom ćerkicom koja prvi put gleda ovako nešto ozbiljno i prvi put zaista svedoči putovanju u svemir. Uz gomilu pitanja prenela mi je valjda i tu dečiju fascinaciju pa je ovaj filmić za mene bio jedno lepo uživanje. 

 

Da li je ovo film koji govori o osvajanju svemira? Hm, nije da nije tačno no čini mi se da to nije njegova glavna poruka. Zašto to kažem? Zato što ovde nema nekih patriotskih fanfara, nema nekih velikih objašnjenja, nema naratora koji diže tenziju i spektakl. Ovde vidimo arhivske slike NASA misija i čujemo glasove astronauta koji se prisećaju nečega što je istovremeno deo istorije ali i lično iskustvo. I onda imamo činjenicu da nešto što je bilo spektakl za milione, ovde postaje intimno sećanje nekolicine ljudi. Tako da ovo nije film koji prvenstveno govori o osvajanju svemira, ovo je film koji govori o tišni koja dolazi posle te pobede. 

 

Nema ovaj dokumentarac scene o fantastičnoj tehnici, nauci koja je dovela do ovako spektakularnih stvari. Da, vidimo rakete koje poleću, module koji se spajaju i razdvajaju, ali film ne insistira na pukim činjenicama. On traži unutrašnji pejzaž. On pokazuje šta znači gledati Zemlju spolja i pre svega videti svet bez granica, bez zastava i bez ratova. Upravo u tome leži prava težina filma. 

 

U jednom momentu dok smo gledali scene sa meseca, ćerkica me je upitala zašto je tamo tako tiho. Film koristi muziku ali ta muzika jednostavno ne potiskuje prazninu i tišinu. Samim tim površina Meseca na neki način deluje nestvarno, gotovo metafizički. Nema vetra, nema zvuka, nema života. Samo svelost i senka. I onda dolaze ti trenuci jeze jer ovo mesto nije predviđeno za čoveka.

 

Ono što film čini posebnim je pogled astronauta. Njihove rečenice nikada nisu herojske, nikada nisu teatralne. Često su jednostavne pa ponekad i banalne. I baš zato mi je to ostavljalo odličan utisak. Kada oni govore o tome kako su prvi put videli Zemlju iz svemira, u njihovom glasu nema trijumfa već više osećamo tihu zaprepašćenost. Kao da shvataju nešto što na Zemlji nisu mogli i što mi ne shvatamo. 

 

I stvarno taj pogled na zemlju ostavlja neki poseban utisak. Vidimo je kao plavu loptu bez granica, bez vidljivih podela. I što je fascinantno, samo u tom prizoru ima više političkih poruka nego u hiljadama govora. No film ne moralizuje ali ostavlja osećaj da je sve ono zbog čega se borimo dole potpuno besmisleno kada posmatraš iz ove udaljenosti. 

 

Jako mi se svidelo što Reinert izbegava da pretvori ove Apolo misije u nacionalni mit. Zastava naravno jeste tu ali nije centralna. Fokus nije na Americi već na čoveku. To je krucijalna razlika u vreme prodaje bulšita. Ovo nije film o nadmetanju za vreme Hladnog rata što sam možda i očekivao. Ovo je film o trenucima kada čovečanstvo napušta sopstvenu kolevku.

 

Poseban utisak ostavljaju trenuci u kojima astronauti pričaju o strahu, o izolaciji, o mogućnosti da se ne vrate, o tome kako je pogled na Zemlju istovremeno utešan ali i zastrašujući. Tako da se film ne bavi hrabrošću na neki bučan način. On pokazuje da hrabrost ume biti tiha i često neprimetna.

 

Film na neki način nosi melanholiju jer znamo da se ovo doba završilo. Mesec više nije destinacija već uspomena. Ovi koraci su ostali usamljeni. For All Mankind je na neki način elegija za ambiciju koja je nekada postojala. 

 

Ovo je film uz koji je jasno da tehnološki napredak ne znači automatski i moralni napredak. Svesni smo u kakvom svetu živimo, pogledajte samo današnji dan. Ovaj film treba da nas natera da pogledamo gore i shvatimo koliko je svet mali a koliko je naš pogled ograničen. For All Mankind na neki način pokazuje da hod po mesecu nije toliko veliki korak za čovečanstvo kao momenat kada smo prvi put videli sebe spolja. To je momenat u kom shvatiš da smo možda trebali da budemo mnogo bolji nego što jesmo. 

Zanimljivosti:
Snimci odvajanja raketnih stepena snimljeni su zato što je NASA želela da dokumentuje tok leta bespilotnog Saturnovog lansiranja, kako bi inženjeri, u slučaju kvara, mogli da pregledaju snimke i utvrde šta je pošlo naopako. Kamere su bile postavljene na strateškim mestima i aktivirale su se u ključnim trenucima, beležeći proces odvajanja raketnih stepena tokom manje od pola minuta. Nakon završetka snimanja, neprozračne kapsule sa izloženim filmom bile su izbačene iz rakete, spuštale su se ka Zemlji pomoću radio-signalnih uređaja i padobrana, a bile su zaštićene toplotnim štitnicima. Transportni avioni američkog ratnog vazduhoplovstva tipa C-130, koji su vukli ogromne mreže, presretali su i skupljali ove kapsule iznad južnog Atlantika.

Naj scena: 

Prvi pogled na Zemlju i sjajni monolog koji ga prati

Moja ocena: 8/10

Vagabond / Sans toit ni loi (1985)

 

Žanr: Drama
Režija: Agnès Varda
Glumci: Sandrine Bonnaire, Macha Méril, Stéphane Freiss...

Priča:
Telo mlade žene pronađeno je smrznuto u jarku. Kroz flešbekove i svedočenja ljudi koji su je susretali, polako se otkrivaju događaji koji su vodili ka njenoj neminovnoj smrti.

Moj osvrt:
Vagabond praktično počinje krajem i to takvim da nas odmah ošamari. Uprkos tome nismo sigurni šta da očekujemo osim iskrenosti što ova prva scena i dostavlja. Telo devojke je pronađeno u jarku, smrznuto, napušteno. I sada bi očekivali misteriju zar ne? Nema je. Nema ni istrage, ni napetosti koja bi obično sledila iz ovoga. Agnes Varda nam odmah oduzima iluziju da ćemo dobiti odgovore koji će da rasvetle sve. Tako da ono što sledi, nije potraga za uzrokom smrti. Ono što sledi je spor, nemilosrdan pogled u život koji se sam od sebe raspadao. 

 

Mona nije lik koji traži da ga razumemo. Ona ne objašnjava ništa, ne pravda se, ne traži sažaljenje. Ona ide. Hoda, spava gde stigne, odbija stabilnost, odbija pravila, odbija čak i sopstveni komfor. Upravo zbog toga film konstantno nosi taj osećaj neprijatnosti. I naravno, ono što je zaista mučno je odsustvo nekog psihološkog ključa koji bi objasnio ovu devojku i time umirio nas gledaoce. 

 

Varda koristi dokumentarni pristup. Ljudi koje Mona susreće, govore direktno u kameru kao svedoci. I sva ta njihova izlaganja jasno pokazuju da Mona nije neko koga su upoznali. Koliko god oni tvrdili drugačije, pretpostavljali, nagađali, jasno je da su oni tu samo nešto okrznuli. Njihova sećanja su fragmentarna, kontradiktorna a najčešće površna. I tu leži i najveća istina filma - Monu niko nije upoznao zato što ona to nije ni dozvolila. 

 

Reč koju vezuju za monu je "Sloboda". Da, ona jeste slobodna ali u ovakvoj slobodi nema ni trunke lepote. Ona je prljava, iscrpljena, hladna. Ni trunke romantike ni nagoveštaja nekog boemskog lutanja. Nema "gitare uz vatru", nema osmeha koji bi ta sloboda donela. Zašto? Zato što sloboda ovde znači glad, prljavštinu, odbacivanje i stalnu izloženost. Jasno je da Varda svesno odbija da išta ulepša ili romantizuje. 

 

Sandrine Bonnaire igra Monu perfektno. Nema ni trunke želje u toj glumi da ovaj lik učini simpatičnim. Njeno lice je često tmurno, telo umorno, pogled hladan. Ona ne glumi bunt, ona ga živi, mehanički, pa mogu reći i gotovo sa inatom. Sa jedne strane imam samo divljenje za ovakvu glumu. Sa druge strane, braćo i sestre, treba izdržati gledati ovakvu autodestrukciju. 

 

Iako je na prvu možda bilo očekivano, film se ne bavi pitanjem zašto je Mona izabrala ovaj život. To pitanje konstantno ostaje van onog što gledamo i očigledno je da je to namerna odluka. Zašto? Zato što je Varda bila svesna da bi objašnjenje kao takvo umanjilo težinu izbora. Ako bismo znali "zašto", mogli bismo da je opravdamo ili odbacimo. Ovako nemamo alibi. 

 

Naravno, samo društvo se ogleda kroz reakcije na Monu. Neki je koriste, neki sažaljevaju, neki je žele, neki je se plaše. No tragedija je u tome što je niko ne vidi kao ravnopravno ljudsko biće. Njena sloboda je zapravo pretnja jer pokazuje koliko su drugi životi ukalupljeni. Samim tim, Mona je ogledalo pred kojim niko ne želi predugo da se zadrži. 

 

Zanimljiv je način na koji je priroda predstavljena u filmu. Ona bi za jednog lutalicu mogla biti utočište. No sva ova polja, vinogradi, sve je hladno, pusto i indiferentno. Zemlja kao da ne prihvata Monu kao romantičnu lutalicu već je u potpunosti troši. I kako film odmiče, Monino telo deluje sve teže i sve sporije, kao da se i uz ovu umornu prirodu i sama umorila.

 

Varda odbija klasičnu empatiju. Ni jednog momenta ne traži od nas da navijamo za Monu niti da se nadamo da će biti spasena. Ne daje nam nikakav trenutak rasterećenja niti svetlosti u celoj priči. Čak i trenuci bliskosti budu retki i kratki i na to deluju privremeno, krhko i osuđeno na propast. 

 

Zbog toga, Vagabond je film o granicama tolerancije. Koliko slobode društvo može da podnese pre nego što počne da isključuje? Koliko neprilagođenosti je dozvoljeno pre nego što ona postane problem? Mona ne krši zakon na neki veliki način. Pre mogu reći da ga ignoriše. I samo to je dovoljno da bude izbrisana. 

 

Struktura filma je nemilosrdna. Svaka uslovno rečeno epizoda deluje samo kao još jedan korak ka kraju koji već znamo. Nema nekog razvoja, samo postepeno trošenje. Mona ne uči, ne menja se, ne sazreva. Ona ostaje ista a svet oko nje pokazuje koliko je ta doslednost skupa. 

 

Vagabond ne govori o tome kako je sloboda lepa. Ne govori ni da je ona nužno ispravna. Ovaj film govori da je sloboda skupa i da oni koji odbiju da pripadaju često završe tamo gde ih više niko ne gleda. Mona ne umire zato što je slaba. Umire zato što je sama i zato što je insistirala na tome. 

Zanimljivosti:
Epizode u kojima učestvuje glavna junakinja razdvojene su pokretnim kadrom (tracking shotom) — ukupno ih je trinaest. Pokretni kadrovi koji obeležavaju svako „poglavlje“ tematski su povezani jedni s drugima. U jednom primeru, jedan tracking shot završava se na telefonskoj govornici, dok sledeći započinje na drugoj telefonskoj govornici. Drugi par povezan je kadrovima poljoprivrednih mašina, treći kadrovima guma, i tako dalje. Originalni francuski naslov filma Vagabond — Sans toit ni loi (Bez krova nad glavom i bez zakona) — igra je rečima zasnovana na uobičajenom francuskom izrazu sans foi ni loi, što znači „bez vere i bez zakona“. Istovremeno, naslov pravi i zvučnu dosetku sa izrazom sans toi — „bez tebe“. Oko 2:43 u filmu Vagabond, dok policija pregleda mesto događaja, u pozadini se vidi neobično brdo sa dva čempresa. To isto brdo, snimljeno iz gotovo identične perspektive, korišćeno je za omot albuma Goodbye Cruel World od Elvis Costella. Ironično, s obzirom na prizor u filmu. Album je objavljen oko petnaest meseci pre nego što je film izašao.

Naj scena:

U Yolandinoj kući. Scena koja pokazuje da Mona nije nesposobna za bliskost niti potpuno zatvorena. Sposobna je da primi nežnost ali nije sposobna da je zadrži. I njen sledeći odlazak više ne možemo tumačiti kao nužnost. To je izbor. Tvrd, svestan, samoubilački.

Moja ocena: 7/10

The Magic Flute / Trollflöjten (1975)

 

Žanr: Komedija | Muzički | Drama | Ljubavni
Režija: Ingmar Bergman
Glumci: Ulrik Cold, Josef Köstlinger, Irma Urrila...

Priča:
Priča o princu Taminu i njegovom pomoćniku Papagenu koji su poslati na misiju da spase prelepu princezu iz kandži zla.

Moj osvrt:
Čarobna frula nije samo filmska verzija opere već je i Bergmanova posveta umetnosti koja ga je formirala. On nije pokušao da osavremeni operu niti da je pretvori u filmski spektakl već da sačuva njenu suštinu. Ali upravo u tome leži i najveća protivrečnost filma. Uprkos toj nameri da sačuva nešto što lično voli, u isto vreme gubi magiju živog trenutka. 

 

Bergman prstupa Mocartu sa, za njega, neobičnom nežnošću. Nema ironije, nema distance kakvu često ima prema religiji ili ljudskim odnosima. Nema ni cinizma niti neke duboke analize. Umesto toga, tu je gotovo detinja fascinacija. Sve izgleda kao da se sam Bergman sklonio u neku pozorišnu ložu i odatle gleda svet. I dok posmatra svet on to ne radi sa sumnjom već as poverenjem. 

 

Ubedljivo najbolja stvar u filmu je lik Papagena. Beskrajno je zabavan, neposredan, topao, prizemljen. On je srce ove Čarobne Frule . Ogroman deo tog šarma duguje se glumcu Håkanu Hagegårdu koji Papagena igra sa savršenim osećajem za meru i tajming. Njegova fizička komika, mimika, način na koji se kreće, reaguje - sve to deluje prirodno, nenametljivo i ljudski. Za razliku od svih drugih, on ne igra simbol. On igra čoveka.

 

Papageno je suprotnost svemu uzvišenom u operi. Dok drugi likovi govore o mudrosti, svetlu i redu, on hoće hranu, piće, ljubav i malo mira. I Bergman ga očigledno voli više nego sve ostale. Na neki način nam ovim likom govori da su sve velike ideje lepe ali su potrebe običnog čoveka uvek konkretnije. 

 

Vizuelno, film je planski teatralan. Kulise su vidljive, prelazi namerni, kamera često ostaje u ravni pozorišne scene. Bergman ni jednog momenta ne pokušava da prevari gledaoca da zaboravi da gleda operu. Naprotiv, on stalno podseća na to. Kamera se često zadržava na licima, na reakcijama, na publici. Film započinje licima koja gledaju predstavu i ona su ključ za čitanje ovog dela. 

 

Ipak, koliko god ovaj pristup bio ličan i pošten, on nosi ne baš mali gubitak. Braćo i sestre, ako ste gledali operu uživo, bićete užasno svesni nedostataka ovakvog pristupa. Kada slušate ovo uživo, glas vibrira u prostoru, pevači dele isti vazduh sa publikom, beskrajno puta ste više svesniji orkestra i muzke nego ovako na filmu. Uživo, greška i savršenstvno postoje istovremeno. Koliko god film bio moćan, ne može to da prenese. Kamera izoštrava, kadrira, kontroliše. Na taj način se magija živog momenta pretvara u kompoziciju. Sve je to lepo ali je previše ograničeno, previše zatvoreno u poređenju sa operom uživo. 

 

Zbog svega toga, Čarobna Frula u ovakvom filmskom formatu gubi deo svoje ritualnosti. Put Tamina i Papagena više deluje kao sled događaja a ne iskustvo i otkrivanje. Sve je jasno, razumljivo pa čak i pitomo. Misterija je ublažena. Ono što bi potencijalno na sceni deolovalo zastrašujuće ili uzvišeno, ovde je racionalizovano pogledom kamere. 

 

Kraljica Noći, sa svojim arijama, je vokalno impresivna ali je u potpunosti daleka. Bergman je ne demonizuje ali joj ni ne daje neku dubinu. Ona je ovde više funkcija a ne ličnost. Očigledan je i Bergmanov fokus na ljudski aspekt a ne na simbolički sukob dobra i zla. 

 

Sarastro i njegov svet razuma, reda i svetlosti snimljeni su sa blagom rezervom. Bergman kojeg poznajemo kao nekog ko sumnja u autoritet i dogmu, ovde izgleda kao da ih prihvata, ali bez neke strasti. Sve je mirno, dostojanstveno ali ujedno i hladno. Kao ideal koji lepo izgleda ali suštinski ne greje. 

 

Ono što film često ponavlja i radi odlično je približavanje opere ljudskom licu. Kamera hvata sitne trzaje, znoj, treptaje. Samim tim pevači prestaju da budu glasovi i postaju ljudi. To je nesumnjivo Bergmanova pobeda jer opera prestaje da bude nedodirljivi hram umetnosti i postaje prostor emocije. 

 

No, ta bliskost dolazi sa cenom. Kada umetnost previše približiš, ona izgubi deo svoje tajne. Bergman bira da razotkrije sam mehanizam, da pokaže konce koji se povlače i upravaju. Sa jedne strane to je jako pošteno. Sa druge strane čini mi se da ostajemo uskraćeni jer nam se oduzima deo magije. 

 

Kako da pišem o muzici a kako da ne pišem o muzici kada je ona Mocartova. Naravno da ona nosi film iako smo uskraćeni za taj momenat živog nastupa. 

 

No, čini mi se da je ovo film koji više govori o Bergmanu nego o Mocartu. Tu je njegova potreba za redom za smislom, za umetnošću koja još uvek veruje u harmoniju. I zato ovaj film nije revolucionaran niti smeo. On je smiren, blag, pa mogu reći i utešan. Sa jedne strane u tome je njegova lepota ali sa druge i slabost. 

 

Bergmanova "Čarobna frula" pokazuje koliko sa jedne strane opera može biti topla i ljduska. No istovremeno nas podseća na ono što film nikada  ne može da zameni, živu, neponovljivu magiju trenutka kada sve to vidimo i čujemo uživo. No, darovao nam je sjajni lik Papagena koji ne traži večnost, mudrost niti prosvetljenje. Njemu je dovoljno da peva, da se smeje i da voli. Možda je on jedini lik koji iz ove Čarobne Frule izlazi potpuno živ. 

Zanimljivosti:
Liv Ulman se može videti u publici. Snimljen je jednočasovni dokumentarac o snimanju ovog filma  on prati Bergmana za vreme snimanja. 

Naj scena:

Da li Papageno dolazi u potragu za mudrošću?

Moja ocena: 6/10