The Magic Flute / Trollflöjten (1975)

 

Žanr: Komedija | Muzički | Drama | Ljubavni
Režija: Ingmar Bergman
Glumci: Ulrik Cold, Josef Köstlinger, Irma Urrila...

Priča:
Priča o princu Taminu i njegovom pomoćniku Papagenu koji su poslati na misiju da spase prelepu princezu iz kandži zla.

Moj osvrt:
Čarobna frula nije samo filmska verzija opere već je i Bergmanova posveta umetnosti koja ga je formirala. On nije pokušao da osavremeni operu niti da je pretvori u filmski spektakl već da sačuva njenu suštinu. Ali upravo u tome leži i najveća protivrečnost filma. Uprkos toj nameri da sačuva nešto što lično voli, u isto vreme gubi magiju živog trenutka. 

 

Bergman prstupa Mocartu sa, za njega, neobičnom nežnošću. Nema ironije, nema distance kakvu često ima prema religiji ili ljudskim odnosima. Nema ni cinizma niti neke duboke analize. Umesto toga, tu je gotovo detinja fascinacija. Sve izgleda kao da se sam Bergman sklonio u neku pozorišnu ložu i odatle gleda svet. I dok posmatra svet on to ne radi sa sumnjom već as poverenjem. 

 

Ubedljivo najbolja stvar u filmu je lik Papagena. Beskrajno je zabavan, neposredan, topao, prizemljen. On je srce ove Čarobne Frule . Ogroman deo tog šarma duguje se glumcu Håkanu Hagegårdu koji Papagena igra sa savršenim osećajem za meru i tajming. Njegova fizička komika, mimika, način na koji se kreće, reaguje - sve to deluje prirodno, nenametljivo i ljudski. Za razliku od svih drugih, on ne igra simbol. On igra čoveka.

 

Papageno je suprotnost svemu uzvišenom u operi. Dok drugi likovi govore o mudrosti, svetlu i redu, on hoće hranu, piće, ljubav i malo mira. I Bergman ga očigledno voli više nego sve ostale. Na neki način nam ovim likom govori da su sve velike ideje lepe ali su potrebe običnog čoveka uvek konkretnije. 

 

Vizuelno, film je planski teatralan. Kulise su vidljive, prelazi namerni, kamera često ostaje u ravni pozorišne scene. Bergman ni jednog momenta ne pokušava da prevari gledaoca da zaboravi da gleda operu. Naprotiv, on stalno podseća na to. Kamera se često zadržava na licima, na reakcijama, na publici. Film započinje licima koja gledaju predstavu i ona su ključ za čitanje ovog dela. 

 

Ipak, koliko god ovaj pristup bio ličan i pošten, on nosi ne baš mali gubitak. Braćo i sestre, ako ste gledali operu uživo, bićete užasno svesni nedostataka ovakvog pristupa. Kada slušate ovo uživo, glas vibrira u prostoru, pevači dele isti vazduh sa publikom, beskrajno puta ste više svesniji orkestra i muzke nego ovako na filmu. Uživo, greška i savršenstvno postoje istovremeno. Koliko god film bio moćan, ne može to da prenese. Kamera izoštrava, kadrira, kontroliše. Na taj način se magija živog momenta pretvara u kompoziciju. Sve je to lepo ali je previše ograničeno, previše zatvoreno u poređenju sa operom uživo. 

 

Zbog svega toga, Čarobna Frula u ovakvom filmskom formatu gubi deo svoje ritualnosti. Put Tamina i Papagena više deluje kao sled događaja a ne iskustvo i otkrivanje. Sve je jasno, razumljivo pa čak i pitomo. Misterija je ublažena. Ono što bi potencijalno na sceni deolovalo zastrašujuće ili uzvišeno, ovde je racionalizovano pogledom kamere. 

 

Kraljica Noći, sa svojim arijama, je vokalno impresivna ali je u potpunosti daleka. Bergman je ne demonizuje ali joj ni ne daje neku dubinu. Ona je ovde više funkcija a ne ličnost. Očigledan je i Bergmanov fokus na ljudski aspekt a ne na simbolički sukob dobra i zla. 

 

Sarastro i njegov svet razuma, reda i svetlosti snimljeni su sa blagom rezervom. Bergman kojeg poznajemo kao nekog ko sumnja u autoritet i dogmu, ovde izgleda kao da ih prihvata, ali bez neke strasti. Sve je mirno, dostojanstveno ali ujedno i hladno. Kao ideal koji lepo izgleda ali suštinski ne greje. 

 

Ono što film često ponavlja i radi odlično je približavanje opere ljudskom licu. Kamera hvata sitne trzaje, znoj, treptaje. Samim tim pevači prestaju da budu glasovi i postaju ljudi. To je nesumnjivo Bergmanova pobeda jer opera prestaje da bude nedodirljivi hram umetnosti i postaje prostor emocije. 

 

No, ta bliskost dolazi sa cenom. Kada umetnost previše približiš, ona izgubi deo svoje tajne. Bergman bira da razotkrije sam mehanizam, da pokaže konce koji se povlače i upravaju. Sa jedne strane to je jako pošteno. Sa druge strane čini mi se da ostajemo uskraćeni jer nam se oduzima deo magije. 

 

Kako da pišem o muzici a kako da ne pišem o muzici kada je ona Mocartova. Naravno da ona nosi film iako smo uskraćeni za taj momenat živog nastupa. 

 

No, čini mi se da je ovo film koji više govori o Bergmanu nego o Mocartu. Tu je njegova potreba za redom za smislom, za umetnošću koja još uvek veruje u harmoniju. I zato ovaj film nije revolucionaran niti smeo. On je smiren, blag, pa mogu reći i utešan. Sa jedne strane u tome je njegova lepota ali sa druge i slabost. 

 

Bergmanova "Čarobna frula" pokazuje koliko sa jedne strane opera može biti topla i ljduska. No istovremeno nas podseća na ono što film nikada  ne može da zameni, živu, neponovljivu magiju trenutka kada sve to vidimo i čujemo uživo. No, darovao nam je sjajni lik Papagena koji ne traži večnost, mudrost niti prosvetljenje. Njemu je dovoljno da peva, da se smeje i da voli. Možda je on jedini lik koji iz ove Čarobne Frule izlazi potpuno živ. 

Zanimljivosti:
Liv Ulman se može videti u publici. Snimljen je jednočasovni dokumentarac o snimanju ovog filma  on prati Bergmana za vreme snimanja. 

Naj scena:

Da li Papageno dolazi u potragu za mudrošću?

Moja ocena: 6/10

Zlatno Runo I - VII - Borislav Pekić

 

Zlatno Runo se u čitaoca uvlači polako, kao neka porodična senka koje se prenosi sa kolena na koleno dok jednog dana ne shvatiš da više ne gledaš svet svojim očima već gledaš svet kroz slojeve istorije, krvi, mita i poraza

 

Zlatno runo nije roman niti je ciklus romana u klasičnom smislu. Zlatno runo je jedna ogromna misaona konstrukcija, jedan lavirint u kojem se čovek gubi sa zadovoljstvom jer zna da ne postoji izlaz, a ujedno i da postoji, on ne bi bio spas. Pekić ovde ne samo da priča priču, on gradi poseban univerzum.

 

Na površini, to je saga o porodici Njegovan. Saga o trgovcima, precima, naslednicima, grehovima koji se prenose kao genetski kod. Ali već posle prvih stranica postaje jasno da porodica ovde nije tema - ona je samo instrument. Prava tema je čovek u istoriji i istorija u čoveku. 

 

Pekić se ovde ponaša kao hirurg ali istovremeno i sudija. On secira Balkanski, evropski, zapadni mentalitet. No, on to ne radi sa distance. On piše iznutra, kao neko ko zna da je i sam deo tog mesa koje se reže. Nema ovde nikakve moralne nadmoći, samo nemilosrdna svest. 

 

Jedan od najupečatljivijih aspekata Zlatnog Runa je odnos prema vremenu. Koliko god mislili da je prošlost prošla, ona se nekako uvek vraća. Ona je aktivna, agresivna i uporna. Kako se ona vraća? Kroz navike, strahove, kroz način na koji se trguje, na koji se veruje, laže. Kod Pekića istorija nije učiteljica života. Ona je zatvor. 

 

Mit o Zlatnom Runu je uzet kao drevni san o bogatstvu, smislu i nagradi. On je ovde ogoljen do kosti. Kako? Tako što se Runom ne dolazi do spasenja već do još većeg prokletstva. Svako ko ga traži ne gubi malo. Gubi sebe. A šta je sa onima koji ga nađu? Oni shvate da su potrošili ceo život jureći privid. 

 

Ne bih Pekićeve junake nazvao dopadljivim, no ne bih rekao ni da su odbojni. Možda je najbolji opis reći da su neumoljivo ljudski. Slabi, proračunati, puni straha od propasti, opsednuti opstankom. U toj opsesiji oni postaju čak i groteskni pa i tragični.

 

Trgovina u Zlatnom runu nije samo ekonomska tema. Ona je ovde filozofija života. Sve se menja, sve ima cenu, sve je predmet razmene. Kada kažem sve, tu mislim i na moral pa čak i identitet. Čovek ovde ne prodaje samo robu. On prodaje vreme, poreklo i najtragičnije od svega, prodaje budućnost.

 

I zapanjujuće je koliko je ovaj tekst savremen. Iako se prostire kroz vekove, Zlatno runo govori direktno današnjem čitaocu, onom koji živi u svetu lažnih vrednosti, brzih dobitaka i večitog straha od gubitka statusa. Kao da Pekić nije pričao o nečemu iz prošlosti već o nečemu što se tek zahuktava. 

 

Religija ovde nije sklonište niti uteha. Ona je još jedan sistem, još jedna tvorevina kojomm se opravdavaju nasilje, pohlepa, dominacija. Bog ovde nije figura spasitelja već je odsutan a to njegovo prazno mesto ljudi popunjavaju sopstvenim interesima. 

 

Jedan od najvećih kvaliteta Zlatnog Runa je Pekićeva sposobnost da spoji ironiju i tragediju. On ume da bude duhovit ali ne lagan i ume da bude sarkastičan ali bez cinizma. Njegov humor ne razvedruje atmosferu već dodatno steže omču. 

 

Čitanje ovog serijala zahteva strpljenje i predaju. Ovo nikako nije literatura za brzo čitanje, za "još jedno poglavlje pred spavanje". Ovo je tekst koji traži da mu se vratiš umoran, zbunjen a ponkad i ljut. E baš tada on daje najviše. 

 

Likovi u Zlatnom runu često deluju kao zarobljenici sopstvene logike. Oni ne greše zato što su glupi već zato što su dosledni. Dosledni su sistemu vrednosti koji je u suštini od samog početka truo. Upravo u tome i jeste njihova tragedija.

 

Pekić ne nudi izlaz niti spas. On ne veruje u takve stvari. Ako ovde postoji pročišćenje, ono ne dolazi kroz nadu već kroz razumevanje. Kakvo razumevanje? Ako ste čitali i njegovu 1999 onda bi trebalo da znate. To je razumevanje da je istorija niz ponovljenih grešaka a ne put ka napretku. 

 

Pekićeva genijalnost se oslikava i u načinu na koji tretira ideju identiteta. Ne samo ličnog identiteta već i nacionalnog ili porodičnog. Identitet ovde nije status, nije ključ za lakši život, identitet je ovde teret. On nikako ne oslobađa i ne otvara vrata. On obavezuje. Identitet u Zlatnom runu ne daje smisao već nameće ulogu.

 

Zlatno Runo je takođe i roman o strahu, ali ne strahu od smrti. Zlatno Runo je roman o strahu od nestajanja. O strahu od toga da ime bude zaboravljeno, da loza presahne, da se izgubi kontinuitet. Taj strah je pokretač svakog ovde i isti taj strah rađa najgore moguće izbore. 

 

Imajući sve ovo u vidu, dolazimo dotle da je Pekić nemilosrdan prema ideji tradicije. Tradicija bi trebalo da bude čuvar vrednosti. Ovde je ona u potpunosti mehanizam kontrole. Ona ne pamti i ne obeležava onošto je važno već ono što je korisno. 

 

Stilski, ovo je Pekić u punoj snazi. Rečnice su misaone, često zahtevne ali naravno nikada prazne. Svaka rečenica nosi težinu, svaka ima razlog da postoji. Nekada mi se čini da ovo nije samo proza koja se čita već proza koja se i preživljava. 

 

Zlatno Runo je knjiga (tj. knjige) koju mislim da više poštujem nego što volim. Ne pamtim koja knjiga oslikava toliko dobro naše podneblje a opet stvara nelagodu zbog toga. To je onaj osećaj kada vas neko prepoznaje više nego što biste vi želeli i onda vidi sve bolje i od vas samih. 

 

Na kraju, Zlatno Runo nije priča o prošlosti, niti o mitu, niti je priča o jednoj porodici. To je priča o iluziji da se može živeti racionalno, proračunato, bez posledica. Pekić pokazuje ono što nas iskustvo neminovno nauči - svaki račun se na kraju plaća. Problem je samo u tome što cena nikada nije ono što smo očekivali. Zašto? Zato što nikada nismo svesni šta je to što smo spremni žrtvovati da bismo ostali ono što mislimo da jesmo. 

Black Orpheus / Orfeu Negro (1959)

 

Žanr: Drama | Muzički | Ljubavni
Režija: Marcel Camus
Glumci: Breno Mello, Marpessa Dawn, Lourdes de Oliveira...

Priča:
Prepričavanje mita o Orfeju i Euridiki, smešteno u vreme karnevala u Rio de Žaneiru.

Moj osvrt:
Black Orpheus sa jedne strane pulsira životom a opet, svestan si da ispod sve te pesme i svih tih ritmova se provlači i tiha pesma smrti. Na prvi pogled sve je ovde u suncu, sambi, bojama i karnevalu. Rio naprosto gori od muzike, tela se kreću u ritmu, noć traje i duže nego što bi smela. Ali već od prvih momenata je jasno da ovo nije priča o radosti. Znamo već mit, a ovo je priča o sudaru mita i stvarnosti, o ljubavi koja ne ume da preživi sopstvenu strast.

 

Marcel Camus uzima antički mit o Orfeju i Euridiki i seli ga u Brazlske favele. Nije ovo modernizacija mita već kulturni pomeraj koji iznenađujuće dobro funkcioniše. Mit prestaje da bude daleka alegorija i seli se u svakodnevicu. Orfej ovde nije pesnik sa lirom. On je muzičar, vozač tramvaja, čovek čija muzika doslovno budi sunce. Samim tim je njegova tragedija bliža nama običnim ljudima. Samim tim je i bolnija. 

 

Film ne pokušava da sakrije da je mit. Naprotiv, on ga nosi i te kako smelo. Smrt je personifikovana, sudbina je neumoljiva a ljubav osuđena. Nema iluzije da će se stvari završiti drugačije. U toj unapred poznatoj propasti leži i kvalitet filma. Ne leži u iznenađenju nego u neminovnosti. 

 

Black Orpheus je film prepun boja, kamera pleše sa ljudima, grad diše zajedno sa likovima. Karneval ovde nije pozadina priče, on je stanje duha. Karneval je ovde trenutak kada se brišu granice između života i smrti, razuma i transa. Sve izgleda kao san iz kog se budiš u znoju. 

 

Muzika je srce filma. Samba i bossa nova nikako nisu ukras već pokretač narativa. One nose emociju, ritam sudbine pa i unutrašnje stanje likova. Orfejeva muzika ima moć ali ne romantičnu kako se očekuje niti onu spasonosnu. Njegova muzika ima moć da pojača tragediju. Što je pesma lepša, to je pad teži. 

 

Ljubav između Orfeja i Euridike je kratka, pa možemo reći i stidljiva. Nema tu puno vremena za razvoj, za upoznavanje, za neku sigurnost. To je ljubav na samoj ivici - pogledi, dodiri, bekstvo. Čini se kao da film svesno ubrzava njihovu bliskost jer zna da je svako odlaganje samo dodatna patnja. Ovo na kraju nije priča o zajedničkom životu već o sudaru dve sudbine. 

 

Smrt u filmu nije apstrakcija. Ona je prisutna. Smrt hoda ulicama, posmatra, čeka. Nije zla u klasičnom smislu već je hladna, uporna i neumorna. Smrt ovde nije ni kazna. Ona je deo sveta koji ne mari za ljubav. 

 

Orfejev silazak u "podzemlje" je jedan od potresnijih delova filma. Nema tu nekih velikih vizija - samo birokratija, hodnici, hladnoća. Za ovaj film, pakao nije vatra već ravnodušnost. Orfej ne gubi Euridiku jer je slab već zato što veruje da ljubav može da pobedi pravila sveta. Svet mu to ne dozvoljava.

 

Moj najveći problem sa ovim filmom je romantizacija siromaštva. Patnju koja bi bila očigledna on pretvara u šarenu sliku. No iako romantizuje prostor, Black Orpheus ne romentizuje sudbinu. Zbog toga je teško poreći emocionalnu iskrenost ovog filma. 

 

Zanimljivo je kako film šeta između radosti i tuge. Svaki kadar je pun energije, plesa, ritma a opet osećaj strepnje je prisutan i sva ta energija neminovno ne vodi ka sreći. Tako da je ovaj ples koji gledamo konstantno na ivici provalije. I što je taj ples strasniji pad sve više preti i nekako je neminovniji. Camus ni jednog momenta ne dozvoljava da se opustimo iako nam nudi vesele slike. 

 

Orfej nije heroj u klasičnom smislu. On je slab, impulsivan i nadasve emotivan. Njegova greška nije u zlu ili gluposti. Njegova greška je u nadi. Kao i mitski Orfej i ovaj veruje da može da pogleda u nazad, da proveri, da se uveri. I baš ta ljudska potreba da se osvrnemo, da potvrdimo, da ne izgubmo je ono što ga vodi u propast. 

 

U za mene najemotivnijoj sceni, deca na kraju filma donose čudan osećaj tuge. Muzika se nastavlja, sunce ponovo izlazi. Kao da film kaže da mit ne umire, samo menja nosioce. Tragedija pojedinca ne zaustavlja tok života. I to je u isto vreme predivna ali i zastrašujuća misao. 

 

Black Orpheus je film koji nas zavodi lepotom da bi nas udario istinom. Natera nas da se zaljubimo u svet koji će nas povrediti. U tome jeste njegova posebnost. Nije suptilan, nikako nije tih, nije skroman ali je iskren u svojoj fatalnosti. Možda je i najveća snaga filma u toj kontradikciji. On slavi život dok govori o smrti. Pleše dok priča o gubitku. Peva dok sahranjuje ljubav. 

 

Black Orpheus nas podseća da ljubav ne propada zato što je slaba već zato što je previše ljudska. A svet, bio antički ili moderan, mitološki ili stvaran, retko ima razumevanja za ljudsku slabost. Muzika zaljubljenog Orfeja može da podigne sunce, ali ne može da zaustavi noć. 

Zanimljivosti:
Breno Mello je bio fudbaler bez ikakvog glumačkog iskustva u trenutku kada je izabran za ulogu Orfeja. Šetao je ulicom u Rio de Žaneiru kada ga je Marcel Camus zaustavio i pitao da li bi želeo da glumi u filmu. Snimanje na stvarnim lokacijama donelo je i niz problema. Marcel Camus, koji je već raspolagao vrlo ograničenim budžetom, brzo je ostao bez novca. Prema intervjuu koji je dao za Time Magazine, da bi smanjio troškove, Camus je počeo da štedi na obrocima i da spava na plaži umesto u hotelima. Kada mu je ostalo svega 17 dolara, tadašnji predsednik Brazila, Juscelino Kubitschek, pomogao mu je da od vojske dobije deo filmske opreme kako bi se snimanje nastavilo. „Siromaštvo se na kraju nije pokazalo kao loša stvar“, rekao je Camus. „Provodio sam toliko vremena hodajući unaokolo, samo posmatrajući, da sam na kraju stekao duboko razumevanje Brazila. Da sam imao novca, nikada ne bih snimio isti film. Sve bi bilo urađeno prebrzo.“ 

 

Marpessa Dawn nije bila iz Brazila, već iz Pittsburgha, u saveznoj državi Pennsylvania. Adhemar Ferreira da Silva, glumac koji u filmu tumači Smrt, bio je atletičar specijalizovan za troskok i osvajač dve zlatne olimpijske medalje — na Letnjim olimpijskim igrama 1952 i 1956. Dečak koji u filmu pleše svirajući pandeiro kasnije je odrastao i osvojio nacionalno takmičenje u sviranju pandeira, a svoj instrument svirao širom sveta. Danas Carlinhos Pandeiro de Ouro predaje u Los Angelesu i na California Brazil Camp.

Naj scena:

Klinci

Moja ocena: 7/10