Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

недеља, 21. новембар 2021.

Kelly's Heroes (1970)

 

Kod nas nazvan: Kelijevi Heroji / Kelijevi Junaci
Žanr: Avantura | Komedija | Ratni
Režija: Brian G. Hutton
Glumci: Clint Eastwood, Telly Savalas, Don Rickles

Priča:
Grupa Američkih vojnika ide iza neprijateljskih linija kako bi se dokopala tajne zalihe blaga koje je u rukama Nacista.

Moj osvrt:
Kada pogledaš glumačku ekipu, lako je odlučiti se za ovaj film. Kada pogledaš tematiku još nema se šta čekati. Pljačka banke iza neprijateljskih linija, Istvud, Savalas, Saterlend, šta tu ima da se misli. Na to, režiser je čova koji nam je doneo sjajni Where Eagles Dare. Uzmi iglu, ubodi me u venu i odvrni lagano da teče. Da li je prijalo? Hmmm recimo da jeste. Da li je ispunilo očekivanja? I ne baš. Očekivao sam više. Pričaću uglavnom o problemima ali imajte u vidu da je ovo jako zabavan film. Neću puno o pozitivnim stvarima jer i sami možete zaključiti koje su one. 

 


Ubedljivo najveći problem u filmu je neozbiljnost. Ok, ovo jeste komedija ali nije samo komedija. Da je totalna sprdnja, ne bi bilo problema. Ali ovaj film ne pokušava da bude potpuna sprdnja. On želi da budemo svesni žrtve i izgubljenog života. Problem je što su konstantnom vedrinom zanemarili taj dramski momenat, prilično ublažili užase rata i onda kada neko konačno nastrada, odreagujemo sa "meh" i idemo dalje. Nema onog momenta tragedije koji nas opasulji. Recimo i "Veliko Bekstvo" je imalo taj vedriji ton i pomalo neozbiljnosti ali kada udari, udara kako treba jer je drama bila na dobrom nivou. 

 


Zašto fali drame? Zato što nemamo jači upliv u likove. Kada imaš ovakve glumčine, treba ti jako malo detalja o njihovom životu, navikama, delima. Ovde su se igrali samo fasadom. Istvudov lik je tihi odmetnik kao i u onim starim vesternima, Savalasov je onaj standardni narednik koji mnogo viče ali jako je poštovan i voli svoje vojnike, Saterlendov lik je ona standardna budala. Ok, to je dobar nacrt za početak. Daj mi nešto više. Kako? Daj mi momenat koji će da ovog smirenog učini glasnim ili rasplače, daj mi momenat u kom će narednik da bude nečim poražen, daj mi momenat u kom će budala da bude pogođena tragedijom ili nastupi ozbiljno. Ništa. Sve je jako jednodimenzionalno. Ovo ne predstavlja problem za komediju jer ovaj film i jeste vrhunska komedija. Ono što ovom filmu manjka je malo drame i mnogo ratne realnosti. 

 


Mislite da zakeram i da tražim previše? Naravno da ne tražim. Evo pogledajte Inglorious Basterds. Imamo šale od kojih se slatko nasmejemo, zar ne. Bred Pitovo "Signore" je dovoljno da izmami osmeh na licu. Hajde da prošetamo onda u drugi momenat tog filma i vratimo se na Landino ispitivanje sa početka filma. Ja sam se preznojio. Zašto? Zato što je Landa jebeno zlo od koga se plašiš, zato što se plašiš za život običnog čoveka. Ne smatram taj film ništa boljim od ovoga ali mešavinu komedije i rata je doneo na znatno bolji način. Upravo zato si ovde morao da doneseš običnog čoveka iza te maske koju serviraš. 

 


Već ste naslutili sledeći problem iz pasusa gore. Pomenuh da je Landa zlo kojeg se plašiš. Ovde su Nemci bezopasniji od nevremena. Pričamo o vojsci koja je u jednom momentu samouvereno krenula da osvoji sve što može i krenula je to jako uspešno da radi. Sigurno postoji jak razlog zašto im je to uspevalo zar ne? Ovde od toga nema ništa. Nemci skoro nikog nisu ubili ceo ovaj film. Nemci su velika opasnost od kojih heroji beže početkom filma ali posle se lagano ušetaju u njihove linije i počiste ih gde god ih vide. Priča se o tenkovima koji su skoro neuništivi - ti isti tenkovi skoro ništa ne urade u odsudnoj borbi. I onda se sve ovo svede na "igramo se rata" što može da bude ok samo u čistokrvnoj komediji što, rekosmo već, ovaj film nije. 

 


Možda je ova nesposobnost Nemaca donekle ublažena ništa manjom nesposobnošću druge strane, prvenstveno vrha komande. Vojska naših heroja zapravo najveće nepriatelje ima u svojoj strani. Bombardovanja i vazdušni napadi koje jedva prežive dolaze od iste strane što naravno kod gledaoca izaziva salve smeha. Onaj momenat u kom misliš da je plan totano upropašten i skapiraš da je upropašten od strane kojoj pripadaju naši heroji je sa strane komedije neprocenjiv. A tek kada vidite suludi vrh komande koji nema pojma ni o čemu, zapitate se zašto se film i trudio biti ozbiljan uopšte. O Kelijevim Herojima kao komediji ne bih trošio reči. Slatko sam se smejao skoro svakoj sceni. Vidi se da postoji hemija među glumcima tako da su komične scene došle prirodno. Tu imam samo reči hvale. 

 


Zapravo jedina stvar koju mogu da zamerim filmu sa te komične strane je preterivanje sa Saterlendovim likom. Ok, on je posveta hipi pokretu ali šta ta posveta traži u filmu čija priča se odvija u drugom svetskom ratu. Cela njegova jedinica su hipiji. Sa jedne strane Saterlend je mega talentovan kada treba da donese blesav lik na filmsko platno. Ali samo malo ozbiljnosti da su mu dali, mislim da bi ovo bilo znatno efektnije. Ako je već odličan vojnik, ako ima jedinicu koja je jako sposobna i bespogovorno ga sluša, mogli su nam dati jasnije razloge zašto je to tako. On je samo vesela budala ovde koja donosi salve smeha a mogao je biti mnogo, mnogo više. 

 


Još jedna stvar mi je ovde zanimljiva - zlato kao motiv. Ok, svi žele da se obogate ali pazite, ovi ljudi su već u ratu i razikuju glavu. Ovo im je šansa da urade nešto za sebe. To je sjajan zaokret kada se ima u vidu koliko nekada filmovi prosipaju tu famu oko heroja a neretko se i proseravaju. Uzmimo Spasavanje Redova Rajana u razmatranje. To je sjajan film. Ali ideja da žrtvuješ ceo vod i šalješ ga u samoubilačku misiju da bi vratio jednog momka zato što je njegova majka izgubila nekoliko njih jako smrdi na patetiku. Zašto? Ako uzmemo da je preko 16 miliona amerikanaca učestvovalo u drugom svetskom ratu, da je preko 400.000 ubijeno, da li je moguće da je ovo jedina majka sa takvom situacijom? Zašto bi onda ovo zlato bilo dobro kao motiv? Pogledajmo sa strane i recimo da ne znamo zašto ova vojska prodire u neprijateljske linije. Videćemo odred koji čisti sve pred sobom što izgleda kao opako herojski čin. Zar je onda bitan povod? Mislim da se film odlično igra sa ovim. 

 


Iako sam kritikovao film, iako je previše neozbiljan, iako je na početku prilično razvučen, iako nije doneo naročito sjajnu dramu, on je opasno zabavan i kao komedija ima jako veliki kvalitet. Budimo realni, sa ovakvom ekipom glumaca morao bi da budeš teški balvan da napraviš loš film. Neko kao Tarantino bi ovde verovatno izvukao maksimum iz priče i likova ali druga je to era. Možda nisam dobio ono što sam očekivao ali je ovo sasvim dovoljno zabavan film da bih uvek rado ponovio neke od scena pa zašto ne i reprizirao ga. Ne mora da bude sve tako mračno. Why don't we knock it off with them negative waves.

Zanimljivosti:
Saterlend se toliko prehladio tokom snimanja da je poslao supruzi telegram da hitno dođe ali ju je upozorio da će on verovatno biti mrtav kada ona stigne. Film je sniman u Jugoslaviji zato što je Jugoslovenska vojska još uvek imala veliki broj Šerman tenkova. 1990 grupa entuzijasta je želela da napravi model grada potpuno isti kao u završnoj borbi u filmu. Toliko su bili predani poslu da su otputovali u Vizinadu (Hrvatska) i iznajmili helikopter kako bi imali bolji uvid u izgled grada. Hrvatska policija ih je uhapsila i optužila da su strani špijuni ali su pušteni nešto kasnije.

Naj scena:


Odlična posveta vesternima

Moja ocena: 7/10


недеља, 14. новембар 2021.

Re-Animator (1985)


 

 Žanr: Komedija | Horor | Naučna Fantastika
Režija: Stuart Gordon
Glumci: Jeffrey Combs, Bruce Abbott, Barbara Crampton...

Priča:
Kada pomalo čudan student stigne u kampus, počinju bizarni eksperimenti sa oživljavanjem mrtvog tkiva.

Moj osvrt:
Ako bih birao jedan žanr koji mi najmanje leži to bi bila horor-komedija. Za mene su to najiskrenije dva teško spojiva žanra. Ima tu bisera koje volim pogledati ali uglavnom ostanem ravnodušan prema smešno-strašnim filmovima. Retko koja horor-komedija ima dobar balans između žanrova. Desi se da gledam film i uvuče me u horor atmosferu i onda krene drugom stranom gde odmah izgubim interesovanje. Evil Dead je nešto što je dinamikom i sjajnim junakom uspelo da dostavi kvalitet koji želim. Re-Animator spada u bolje horor-komedije koje sam pogledao ali i dalje je to nešto što mi je ok za jedno gledanje. 

 


Nisam siguran da li su imali nameru da od ovoga prave pravi, čistokrvni horor ali mi se sviđa što su bili dovoljno pametni da shvate da nešto ovakve tematike ne može biti toliko efikasno kao čistokrvni film strave. Ovo je snimano 1985 i filmovi o ludim naučnicima su ostali zatrpani decenijama iza. Da bi dostavio nešto vrhunsko, morao bi da budeš jako originalan. I sama odluka da se sprdaju sa tom tematikom je jako dobra. Mala zamerka je u tome što su, čini mi se, čekali neko vreme da krenu sa tim. Iskreno nisam ni znao da je ovo horor-komedija. Tek kada se film zaleteo shvatio sam o čemu je reč. 

 


Ono što me je oduševilo je odnos prema tim ludim naučnicima. U starim horor filmovima svi beže od njih, oni su očigledni zlikovci. Ovde, šta god oni uradili ljudi prihvataju i prilaze im. Vest je jako sumniv, izvodi nešto grozno i eto, glavni junak ide uz njega. U fazonu "jebi ga, pametniji je od mene". Iako ta genijalnost ne prizvodi ništa dobro, iako se rađa problem za problemom, nema zaustavljanja. Vest ima podršku, odvratni profesor koji izrasta u Vestovog neprijatelja takođe. Još je i više nego jasno kakve namere taj profa ima, koliko greši, plagijator je itd. Ali jebigica, on je uvaženi drug član i njegova reč se poštuje. Genijalnosti ovih ludih naučnika eskaliraju i eksplodiraju gomilom suludih scena kako priča odmiče. 

 


Već sam napisao da kod horor-komedija imam problem sa tim prelazom između horora i komedije. Recimo ovde vidimo jednu vaskrsnutu raspalu mačku. Ta scena me je malo podsetila ja scenu sa jednom kucom koja me i dan danas boli a iz filma je Fly 2. Prvo što pomisliš, u kakvim bolovima je to stvorenje što je ipak elemenat horora. Iskreno sam mislio da će se posvetiti više tome, momentu oživljavanja i žrtvom. No film je odlutao u komediju i ugasio mi interesovanje za tu temu. Moja greška je svakako što to nisam očekivao. Igra se film time kada treba oživeti žrtvu i u kakvom stanju će biti. Ali nekako mi je neiskorišćen potencijal toga pogotovu kada se ima u vidu poslednja scena u filmu koja je bila i više nego očekivana. 

 


Najbolja stvar u filmu je Herbert Vest u odličnom tumačenju Džefrija Kombsa. Kombs je odlično izneo lika koji u isto vreme deluje genijalno ali i zlokobno. Za mene najveća vrednost ovog lika je neodlučnost oko toga da li je on ovde negativac ili pozitivac. Film nas navodi na obe strane. U početku izgleda kao ludi genije koji ne donosi ništa dobro ali onda vidimo druge likove u poređenju sa kojim ovaj čova izgleda kao najnormalniji čovek na svetu. Tako da je on verovatno jedan od najkarakterističnijih antiheroja koje možete videti na filmu. 

 


Nemam ovde još puno šta dodati. Horor-komedije me retko privuku i pokrenu tako da je sličan slučaj i sa ovom. No opet, ovo spada u bolje koje sam gledao i zbog Kombsa (Vesta) rad sam pogledati i nastavke. Za razliku od većine filmova iz ovog žanra, ovaj mi je držao pažnju i doneo mi momente zabave. Ljudima koji nemaju problem sa ovim žanrom, verujem da će ovo biti beskrajno zabavno tako da navalite. Što se mene tiče, ovakve stvari baš i nisu moja šoljica pepsija.

Zanimljivosti:
Za potrebe snimanja, potrošeno je oko 15 litara lažne krvi. Stjuart Gordon je inicijalno želeo da film bude crno beli i da bude veran Lavkraftovoj priči. Uloga Herberta Vesta je jedna od prvih većih Kombsovih i zbog te uloge je uglavnom ostao u Horor žanru kroz celu karijeru. Kada je bio na audiciji za ovu ulogu, Kombs nije ni znao ko je Lavkraft.

Naj scena:



Početak haosa

Moja ocena: 6/10

среда, 27. октобар 2021.

Lost Highway (1997)

 

Kod nas nazvan: Izgubljeni auto-put
Žanr: Misterija | Triler
Režija: David Lynch
Glumci: Bill Pullman, Patricia Arquette, John Roselius...

Priča:
Fred Medison, saksofonist, optužen je pod misterioznim okolnostima da je ubio svoju suprugu, Rene. Čekajući smrtnu presudu on postaje Pit Dejton, mladić koji vodi potpuno drugi život.

Moj osvrt:
Sećam se kada sam prvi put pisao o Mullholand Dr. i bio sam besan jer ništa nisam razumeo. Smatrajući da niti film niti priča nemaju naročitog smisla izbacio sam svu frustraciju iz sebe ne dozvoljavajući da me film kupi atmosferom, da me zaintrigira na novo gledanje, da me kupi utiskom i da se zapitam šta sam to gledao. Ako te delo natera da o njemu misliš dugo i razmišljaš šta si gledao, znači da je vredno pažnje. No ono što tada kao balavac nisam znao je da je Lost Highway isto Ličnov film. Ok, neću da se hvalim da sam ga razumeo tada kao klinac jer nisam ali bio mi je odlična, mračna misterija sa nekoliko opakih elemenata horora i bio sam kupljen. Pojma nemam šta sam gledao ali je bilo dobro. No, da vidimo kako ću da se snađem sa ovim 15tak godina stariji. 

 


Pre svega neću ulaziti u neku žestoku analizu. Postoji dosta dobrih tekstova koje ćete lako pronaći koji objašnjavaju neku verziju misterioznog čoveka u crnom i šta se zapravo desilo na filmu. Nešto sam i sam skapirao ali ne mogu da kažem da sam prokljuvio u najveći deo toga jer to bi bila laž. Naknadnu pamet oblikovanu u moje rečenice neću i ne želim da prosipam. To nikada nisam radio. Ono što ćete dobiti nije veliko ali mogu da kažem da su to moja dva centa. To su neke stvari koje su meni bile zanimljive i neke paralele koje sam sam izvukao i kako sam shvatio sve ovo. Linč je jedan od retkih koji će naterati masu ljudi da doživi film na svoj način tako da ćete pročitati neki moj doživljaj. Može biti da ću se izlupetati povremeno, ali tu ste vi da me vratite na pravi put. 

 


Kada sam pisao o Mullholand Dr. potcenio sam moć sna a evo i zašto. U 99% situacija u filmovima san te samo odvuče na pogrešnu stranu i bude gubljenje vremena. I kada god vidim san u filmu računam da taj deo filma nisam ni gledao. No potcenio sam tu moć sna i sada mi je to jasnije nego ikada. U Lost Highway je to još izraženije nego u Mullholand Dr. Ovde se Linč konstantno poigrava sa nama. Čak i najavi san i onda nisi siguran da li je san ono što sledi ili ono što je prethodilo tome. Zašto Linč spada onda u onih 1% koji znaju da iskoriste san kako treba? Zato što u 99% situacija nama je na pola sna jasno da je to san i da gubimo vreme i interesovanje do samog momenta buđenja. Kod Linča na kraju filma i dalje nismo sigurni ni šta je san. Ako ne možemo da razlikujemo stvarnost od sna, kakva je onda to stvarnost? Sulude stvari se dešavaju na sve strane i ovo nam dođe kao prilično mračna epizoda Zone Sumraka. 

 


I kao u Mullholand Dr. nisi siguran da li gledaš jednu priču, dve verzije jedne priče, dve priče ili šta već. U pomenutom filmu, Linč nam je stavio lice i naličje Holivuda i isprepletao te dve priče. U Lost Highway on je uronio u glavu jednog lika i onda je ostvario sve ono što je u tom umu. U početku vidimo čoveka koji sumnja u svoju suprugu. I nastavku nam se sumnje ostvaruju. Od čoveka koji je bio nekako povučen i nije uspeo da ispolji taj neki bes napravio je ubicu i čoveka od akcije. Zamislite kada bi neko ostvario sve ono što vam/mu je u glavi, sve želje, sumnje, sve ono što želite ali i ne želite da pokažete. Linč je to doneo na platno. I dok je početak nekako miran ali pun straha i nesigurnosti, to oslobađanje donosi potpuni haos i ludilo. O da, to je upravo haos koji svako od nas ima u svojoj glavi. Nebitno da li se on zaista desio. On se odvija u nama a Linč  uspeva da ga prikaže. 

 


I kada vidimo sve to, da li treba da budemo iznervirani što nismo sigurni šta je tu san, šta je java, šta su neostvarene želje donesene na platno, šta su strahovi koji su možda nepostojieći. O ne. Linč nam oslikava jedan suludi ali i izmučeni um na najbolji mogući način. Tu je sve ono svetlo i mračno u čoveku. Nemamo jasnu granicu između dobra i zla iako se Linč tu lukavo igra. Pogledajte onu smernu ženu u koju se samo sumnja - kosa joj je crna, non stop je u crnom, ali deluje jako nevino i smerno. I šta se dešava? Lako smo se zaljubili u ovu verziju koju tumači sjajna Patriša Arket. A kakava je u drugoj verziji - konstantno u svetlim tonovima, jako svetle kose ali očigledno nemoralna i nosi nevolju sa sobom. I od ovakve žene bežimo, zar ne? Zar ne? Oooo ne. I ova verzija Patriše Arket je nešto što obara s nogu. Šta to govori o ženama a šta o muškarcima. I opet se zapitajmo, koja od ove dve žene je ona prava, ona koja nije iz glave, ona koja je istinita? Zar je važno? Pali smo na obe. 

 


Haotičnost misli je na neki način pretočena u priču koja je tako rastrzana, kojoj hronologija nije naročito logična ali ono što je najbolje, prepuštamo se vožnji i uživamo. Na neki način, ovakvim pristupom, Linč je otvorio gomilu misterija. Dao nam je rasplet neke priče ali sam zaplet koji mu je sledio je otvorio pitanja što je magično. Saznajemo da je čovek mrtav pre nego što ga vidimo na ekranu i upoznamo uopšte. Ali onda njegova smrt donosi misteriju. Nije li to možda predstavljanje priče na neki naš način, na nešto što je naš doživljaj, nešto u šta mi želimo da verujemo ili nešto što sami nismo razumeli. Mi stvaramo priču i dodajemo elemente koji fale. Zašto mislim da je ovo povezano sa haotičnošću onoga što je čoveku u glavi? Sam glavni lik kaže da voli da se seća stvari na neki svoj način, ne nužno kako su se one dogodile. Eto nam odgovora.  

 


Kažem, imate sjajne tekstove na ovu temu koji detaljnije objašnjavaju misterioznog mračnog lika, koji objašnjavaju detalje cele priče mnogo bolje nego što ću ja da učinim. Možda ovo što ću nadalje da pišem neće imati za vas neke logike ali čini mi se da su tu ipak neke stvari očigledne. Uz svu tu priču o kojoj možete čitati, mislim da Lost Highway u sebi sadrži i posvetu samom filmu. Pošto ću pominjati neke od scena, ako niste gledali film, možete preskočiti dalji tekst. 

 


U početnim scenama filma, bile one san ili java, toliko puta se u sceni u pozadini nalazi crvena zavesa. Ok, to možda ne bi bilo čudno da nekoliko puta u scenama u kojima kamera luta kroz sobe ne fokusira samo tu zavesu. Nije ti ta crvena zavesa nešto što je karakteristično za bioskope. Pretražite slike na googleu, ukucajte recimo "movie theater curtain" i pogledajte koja će boja izaći u 99% slučajeva. Da li na neki način Linč želi da nam kaže da gledamo film u filmu? Da li su to glumci? Da li su to različite priče u kojima se oni nalaze? Moooožda. Za mene je to više od možda a evo i sledećih razloga. 

 


Kako glumci tumače više uloga u svojoj karijeri, oni u ulogama menjaju karaktere, menjaju izgled, navike, imena. Nije li upravo to ono što vidimo u filmu. Vidimo ženske likove koje tumači Patriša Arket i ta dva lika su suprotna po izgledu i po naravi. Vidimo situaciju gde jedan lik postaje drugi, gde jedan lik ima dva imena. Vidimo toliko stvari koje su na neki način posveta holivudskim filmovima (velike zabave, jurnjave vozilima, nevini momci koji jure za opasnim devojkama koje su, gle slučaja, devojke opasnih mafijaša). Linč se savršeno igra stereotipima i prodaje nam film o filmu i film u filmu dok nam priča još toliko stvari. Da li vam je još uvek neubedljiva moja tvrdnja? Ok, idemo dalje. 

 


U igru uvodimo misterioznog mračnog lika. Pronaći ćete u mnogim sjajnim tekstovima aluzije na đavola, na Mefista itd. U svakom slučaju on ovde deluje kao neko ko ima raznorazne moći. Za mene, ovo je jednom rečju filmotvorac (u isto vreme režiser, kamerman, scenarista....). Krenimo od samog početka. Kada bračni par dobija kasetu na kom se vidi kako im neko snima kuću pa kasnije još jednu kada se vidi da ih neko snima dok spavaju, malo se prestravimo. Ko ih snima? Ko drži kameru u posledjoj sceni? Misteriozni čovek u crnom. Njega ništa ne sprečava da snimi bilo šta, kuću, njih kako spavaju, njihove intimne momente, ubistvo. On je uvek prisutan.

 


Potom, u svim čudnim momentima kada se nešto natprirodno desi u filmu, on je prisutan. On deluje svemoguće. Kako to? On je čovek koji smišlja i menja priču. Prilagođava je kako hoće i utiče na sudbine likova. Ko to radi bolje od režisera i scenarista. Treba li vam još detalja? U jednom momentu on preti čoveku i kaže "when a person is sentenced to death, they're sent to a place where they can't escape, never knowing when an executioner may step up behind them, and fire a bullet into the back of their head". On stvara priču, on je snima, ne možeš mu pobeći, on odlučuje kad napuštaš scenu. Jedan momenat u kom ne zna šta će sa likom je dovoljan da ga se reši. Lik ne može ništa da uradi povodom toga. 

 


I sve to je složeno u poslednjoj, verovatno najznačajnijoj sceni u filmu. Zašto nije naj scena za mene, zato što prema ovoj koja mi je najbolja imam ljubav iz detinjstva. Vidimo na samom kraju kako misteriozni čovek u crnom totalno menja priču gde jedan lik nestaje, drugi menja oblik. On je taj koji određuje ime ženskom liku, on je presudio kakav je taj lik. I na tom kraju, on drži kameru i snimajući čoveka pita ga "And your name? What the fuck is your name?" Onaj ko ga je stvorio, ko može da ga uništi, ko mu menja život(priču), on mu i daje ime. Kao da za malo nije rekao "zoveš se kako ja odlučim". 

 


Braćo i sestre, Lost Highway je za mene potcenjeni dragulj od filma. Istog momenta kako sam završio gledanje, imao sam potrebu da ga pustim opet. Ovo je film koji možeš da gledaš od sredine bez ikakvih problema, odvešće te na pravi put. Možeš da ga gledaš nebrojeno puta i svaki put da pronađeš nešto novo. Linč nas vodi na putovanje kroz čovekov um, vodi nas kroz mračnu priču, vodi nas kroz suludi holivudski film. Vremenom postaneš neosetljiv na tip filmova koji si gledao toliko puta. Odgledaš rutinski, arhiviraš i to je to. Ovakve stvari naučiš da ceniš sve više. Na kraju, kada vidiš ovako nešto, smestiš se udobno i kažeš "sipaj u oči majstore".

Zanimljivosti:
Deo filma je zasnovan na nečemu što se Linču dogodilo. Neko mu je rano ujutru zazvonio na interfon i rekao "Dick Laurant is dead.". Kada je pogledao napolje, nije video nikoga. Kada su Ebert i Ziskel dali negativne kritike na film, Linč je naručio nov set postera na kojim se referencirao na ove kritike napisavši "još dva razloga da pogledate ovaj film". Kuća u kojoj živi Fred Medison (Bil Pulman) pripada Dejvidu Linču i on ju je sam osmislio. Pulman u jednoj kratkoj sceni svira Saksofon i za potrebe ove scene je i naučio da svira taj instrument. Robert Lođa je zaboravljao planirane poteze u sceni borbe pa se dešavalo da ga je Pulman odistinski udario nekoliko puta.

Naj scena:

-We've met before, haven't we.
-I don't think so. Where was it you think we met?
-At your house. Don't you remember?
-No. No, I don't. Are you sure?
-Of course. As a matter of fact, I'm there right now.
-What do you mean? You're where right now?
-At your house.
-That's fucking crazy, man.
-Call me. Dial your number. Go ahead.


Moja ocena: 9/10