The Batman (2022)

 

Žanr: Akcija | Krimi | Drama | Misterija
Režjija: Matt Reeves
Glumci: Robert Pattinson, Zoë Kravitz, Jeffrey Wright...

Priča:
Kada sadistički serijski ubica počne da ubija istaknute političke ličnosti Gotama, Betmen kreće u istragu koja ga vodi duboko u skrivenu korupciju grada, primoravajući ga da se suoči i sa mogućom umešanošću sopstvene porodice.

Moj osvrt:
Ovo je sasvim solidan film, ne shvatite pogrešno, ali dok sam ga gledao, često sam imao osećaj da gledam mračni krimić u kojem se sasvim slučajno glavni junak oblači kao Betmen. Met Rivs je napravio film koji više duguje Noaru, Finčerovom Seven i pričama o serijskim ubicama nego klasičnom strip spektaklu. To samo po sebi i nije neki problem. No, problem je što sam se tokom tri, pa mogu i reći preduga sata, zapitao da li je ovo Betmen kakvog želim da gledam. 

 

Možda sam se, braćo i sestre, umorio od ovog ozbiljnog Betmena. Nolan ga je godinama prizemljavao, nisam još uvek gledao šta je Snajder uradio sa njim ali Rivs ga seli u svet krimi filma. Sve je mračno, mokro, korumpirano i smrtno ozbiljno. I sve to je urađeno izuzetno dobro. Ali mi sad već fali ludilo koje je Barton unosio u svet ovog superheroja. Nedostaje mi Gotam koji ne mora da liči na stvaran grad, negativac koji ne mora da bude psihološki objašnjiv i osećaj da ipak čitam neki od starih, suludih stripova umesto policijskog dosijea. Uh, izgleda da je vreme za reprizu Batman Returns. Sa ove tačke gledišta mi iskreno nije jasno što mi se taj film nije toliko dojmio. 

 

Ipak, Gotam koji ovaj film stvara nije loša vizija. Ovo je grad koji nikad nije video sunce. Kiša neprestano pada, ulice su prljave, svetlost dolazi od reklama i automobilskih farova a svaki čovek izgleda kao da nešto krije. Ovaj grad nije samo mesto radnje, on je bolestan organizam a korupcija nije njegov problem već prirodno stanje. No, fazon je što Betmen ovde nije neko ko pokušava da spase grad već pokušava da shvati koliko duboko ova trulež ide. 

 

Patison je samo donekle iskorišćen ali verujem da je bio plan da bude ovakav ceo film. Njegov Brus Vejn još uvek nije Brus Vejn kakvog generalno poznajemo. Gotovo da nema razlike između čoveka i maske. Brus ovde nije onaj plejboj koji preko dana glumi bezbrižnog milijardera. On je povučen, opsesivan čovek kojem je Betmen pojeo ostatak identiteta. To definitivno lišava ovaj lik ikakvog šarma ali opet, ima smisla jer on ovde još uvek ne razume šta to Betmen treba da predstavlja. 

 

Ridler definitivno podiže film na viši nivo. On je neka suluda kombinacija inteligencije, usamljenosti i potisnutog besa. Kripi je na način koji ne zavisi od kostima ili teatralnosti. Još važnije, dostojan je protivnik Betmenu jer ga ne izaziva samo fizički. On ga tera da razmišlja, i još važnije, tera ga da preispita sopstvenu ulogu u Gotamu. 

 

Ridlerov plan je takođe solidan. Ne moram da prihvatim svaki njegov detalj da bih poverovao u unutrašnju logiku lika i način koji sve vodi ka završnici. Čak mi je i ostvarenje tog plana mnogo ubedljivije od one smejurije kou smo dobili od Nolana u Vaznesenju Mračnog Viteza gde potreba za grandioznošću pojede logiku bez ikakve šanse da je opravdaš. 

 

Catwoman je korektna. Funkcioniše dovoljno dobro, odnos sa Betmenom je prihvatljiv. Svakako je ubedljivija od Nolanove karikature Catwoman (doduše to i nije naročito teško). Ali ovde povlačim granicu. Staviti bilo koju od ove dve u istu rečenicu sa Mišel Fajfer iz Batman Returns je jednostavno nepristojno. Fajferova je od Catwoman napravila nešto što je istovremeno dopadljivo, seksi, opasno i potpuno nepredvidivo. Tako da, En Hedavej je bila nebitna, Zoe Kravic je bila prihvatljiva, Mišel Fajfer je bila događaj. 

 

Pre gledanja ovog filma sam video da postoji i serija Pingvin i valjda su mi očekivanja bila velika. No njegov lik ostaje previše mrljav i nebitan. Ponovo se vraćam na problem koji imam sa celim filmom - realizam. Ne treba mi realističan Pingvin. Treba mi “over the top” Pingvin. Treba mi lik koji svojim prisustvom promeni energiju čitave scene. Kada pomislim na Bartonovog Pingvina i sjajnog De Vita, pomislim na groteskno biće koje kao da je ispuzalo iz kanalzacije neke noćne more. Ovde dobijam “yet another” kriminalca koji bi, da mu promeniš ime, mogao da postoji u bilo kom krimi filmu. 

 

Solidan je i način na koji film tretira samog Betmena kao problematičnu ideju. Na početku Bruce veruje da je on “osveta”. Misli da će kriminalci prestati da čine zločine ako se dovoljno plaše mraka. Ali Ridler mu pokazuje neprijatnu posledicu takvog razmišljanja. Ako Betmen može svoju traumu pretvoriti u opravdanje za nasilje, to bi mogao bilo ko drugi. Kada Bruce čuje sopstvene reči iz usta čoveka koji je sa druge strane, e onda kreću pitanja. 

 

Tako da se ovde nadovezujem na ono što sam rekao ranije. Ne mora Brus da uči kako da postane Betmen. On to jeste. Ali on ipak mora da nauči šta to Betmen treba da bude. Strah nije dovoljan. Osveta nije dovoljna. Ako ljudima koje pokušava da zaštiti prestavlja samo još jednu stvar koje treba da se plaše, njegova misija je besmislena. Zato završnica funkcioniše veoma dobro (uprkos predugom trajanju). Betmen koji pruža ruku ljudima mnogo je važniji Betmena koji nekom prebrojava rebra pesnicama. To je trenutak u ovom filmu kada se iza maske pojavljuje nešto nalik heroju. Rivs nas je tri sata držao u mraku da bi na kraju mogao da pokaže zašto je ovom liku potreban svetlost. 

 

No, film je predugačak. Povremeno ume da bude i zamoran. Svaka scena kao da mora da bude teška, svaka rečenica značajna jer prave se pauze, svaki kadar mora da bude natopljen kišom i traumom. 

 

Rivs jeste razumeo Betmena na drugačiji način od svih i za to mu skidam kapu. No nekako ovo nije moja šoljica Betmena u ovom momentu. Koliko god cenio mračnog detektiva koji hoda po kiši i proučava tragove, deo mene i dalje želi Gotam u kojem žena može da upadne kroz prozor, vrati se kući, sašije kostim i postane Catwoman. Želim Pingvina koji komaduje vojskom pravih pingvina. Želim gotičke tornjeve, grotesku, seksualnost, crni humor i Bartonovu ideju da strip ne moraš da učiniš realističnim da bi on bio ozbiljan. 

 

Ubedio me je ovaj film da još uvek postoji dosta toga što može da se uradi sa ovim likom. Ali istovremeno me je podsetio koliko mi nedostaje vreme kada Gotam nije davao sve od sebe da bude stvaran. Možda nam posle svih ovih ozbiljnih Betmena zaista više nije potreban Mračni Vitez. Možda treba da obrnemo krug. Možda nam ponovo treba Tim Barton. 

Zanimljivosti:
Met Rivs navodi stripove „Batman: Ego“, „Batman: Year One“ i „Batman: The Long Halloween“ kao glavne izvore inspiracije za film. Zanimljivo je da je Džef Lob, autor „The Long Halloween“, svojevremeno bio jedan od Rivsovih profesora scenaristike dok je studirao na Univerzitetu Južne Kalifornije (USC). Betmobil u ovom filmu je posebno modifikovan muscle car koji je Brus Vejn sam napravio. Inspiracija za takav pristup delimično potiče iz televizijske serije „Batman“ (1966), u kojoj je automobil Lincoln Futura prepravljen u Betmobil. Drugi izvor inspiracije bili su stripovi o Betmenu iz sedamdesetih godina koje je crtao Nil Adams, gde je Betmobil izgledao kao relativno običan automobil, što je Betmenu omogućavalo da se neprimetnije kreće ulicama Gotama. Ideja da Catwoman ima duge, zastrašujuće nokte bez laka, kako bi više podsećali na mačje kandže, potekla je od same Zoi Kravic.

Naj scena:

Razgovor Betmena i Ridlera

Moja ocena: 7/10

Zavodnik - Dejan Ognjanović

 

Da li će vam se ova knjiga dopasti zato što je dobro napisana? Da. Da li će vam se dopasti jer prepoznajete ljude, mesta, sudbine o kojima govori? Oooo da. Samim tim ovaj roman nije samo dobra književnost, on je ogledalo prostora i vremena o kom govori. Čekaj, pričam o horor romanu? Da. Zavodnik jeste odličan horor roman ali i mnogo više od toga. Čitao sam mnogo romana koji se bave hororom, psihologijam ili raspadanjem zajednica ali ni jedan koji sam čitao se ne dešava u mom selu, mojoj ulici ili mom dvorištu kao ovaj. Ovde sam i te kako osetio naše podneblje, naše ljude, naš jezik i naše selo. 

 

I to nije mala stavka. To je za mene enormna vrednost samog romana. Nije ovo samo odličan horor niti samo uspešno napisana priča. Zavodnik je važan zato što pokazuje da književnost strave ne mora da pozajmljuje svoje svetove iz američkih zabiti, engleskih zamkova ili japanskih sela. Naši putevi, naše šume, naše zaboravljene kuće su i te kako zaslužile ovakvu književnost. I to je dodatni razlog zašto je Zavodnik uznemirujuća knjiga. 

 

Dejan Ognjanović je odavno pokazao i dokazao da poznaje horor kao žanr. Kao doktor, teoretičar i kritičar odlično razume njegove mehanizme, bolje od većine autora koji mu se posvećuju. Ali ono što je prelepo, on to znanje nigde ne pretvara u puko pokazivanje umeća. Roman ne izgleda kao zbir referenci niti kao demonstracija poznavanja tradicije. Sve deluje prirodno, organski, duboko ukorenjeno u prostor iz kojeg je nastao. 

 

Veoma brzo postaje jasno da ovo nije roman koji pokušava da plaši naglim obrtima ili jeftinim efektima. Njegova snaga dolazi iz atmosfere, iz osećaja da je nešto duboko poremećeno mnogo pre nego što čitalac uspe da razume šta je to zapravo. Taj osećaj lagano raste, gotovo neprimetno sve dok ne postane preovladavajući. 

 

Međutim, ono što je mene možda najviše pogodilo jeste način na koji Ognjanović prikazuje selo. U književnosti često nailazimo ili na romantične slike sela kao poslednjeg utočišta autentičnosti ili na karikaturalne prikaze zaostalosti. Zavodnik ne bira ni jednu od te dve krajnosti. On prikazuje selo onakvim kakvo ono danas često jeste - umorno, prazno i polako osuđeno na nestajanje. 

 

To nije dekor u kom se odvija radnja. To je za mene jedan od glavnih junaka romana. Svaka napuštena kuća, svako zaraslo dvorište, svaka prazna ulica nose podjednako značenje kao i ljudi koji se kroz njih kreću. Tragedija ovog podneblja je što čitajući sve to, ne morate da uključite maštu. Videli ste sve ovo. Tako da ćete, čitajući roman, imati utisak da prisustvujete tihom nestanku jednog sveta koji neće propasti spektakularno. Samo će jednog dana jednostavno prestati da postoji. 

 

Mislim da je upravo taj realističan i bolan prikaz umirućeg sela jedan od najvrednijih aspekata knjige. Horor ovde nije nešto što dolazi spolja. On nastaje iz praznine koja ostaje kada ljudi odu, kada kuće ostanu zaključane, kada se više niko ne vraća i kada priroda polako počne da vraća ono što joj je nekada pripadalo. To je horor koji ne deluje izmišljeno. Vidimo ga već oko sebe. 

 

Ali Zavodnik nije važan samo zato što razume prostor u kojem se radnja odvija. Podjednako ubedljivo razume i ljude koji su taj prostor stvarali. Ognjanović izvanredno poznae našeg čoveka kroz vreme - njegov način razmišljanja, njegov odnos prema porodici, veri, autoritetu i sopstvenim slabostima. Ništa u ponašanju njegovih likova ne deluje kao naknadna interpretacija prošlosti iz savremene perspektive. Naprotiv. Oni razmišljaju, osećaju i donose odluke upravo onako kako bismo očekivali od ljudi koji pripadaju tom vremenu i tom podneblju. To je vrsta autentičnosti koja se ne može postići pukim istraživanjem. Ona zahteva duboko razumevanje mentaliteta. 

 

Posebno mi je upečatljivo koliko roman uspeva da prikaže odnose između muškarca i žene, bez idealizacije ali i bez potrebe da ih pojednostavljuje ili osuđuje. U tim odnosima ima ljubavi, privrženosti, požrtvovanja ali isto tako ima i neizgovorenih očekivanja, neravnopravnosti, straha i tereta koji su generacijama oblikovali živote ljudi na ovim prostorima. Ognjanović ne pokušava da prošlost učini lepšom nego što jeste niti da je posmatra isključivo kroz današnje vrednosti. On je prikazuje onakvom kakva je verovatno bila - surovom, često nepravednom ali duboko ljudskom. I upravo u tome vidim još jednu važnu vezu romana sa našom tradicijom: ne samo kroz folklor i legende, već kroz iskreno razumevanje ljudi koji su tu tradiciju živeli svakog dana. 

 

Ognjanović veoma mudro koristi folklorne motive ali nikada ne dozvoljava da roman sklizne u puku reprodukciju narodnih verovanja. Legende nisu ovde turistička atrakcija niti egzotični ukras. One predstavljaju način na koji zajednica pokušava da objasni ono što ne može da razume. Zbog toga deluju mnogo življe nego u većini savremenih romana koji posežu za sličnim motivima. 

 

Posebno mi se dopada način na koji autor gradi svoje likove. Nema ovde klasičnih heroja ili ljudi koji imaju velike sudbine. To su obični ljudi, upravo zato dovoljno uverljivi da poverujemo kako bi se ovakva priča mogla dogoditi bilo kome. U njihovim reakcijama nema filmske spektakularnosti. Ima straha, sumnje, tvrdoglavosti ali i nemoći. 

 

Roman pritom nikada ne zaboravlja da su ljudi često strašniji jedni drugima nego bilo kakva natprirodna sila. Zavodnik veoma dobro razume da se najveći užas ne krije u čudovištima već u pukotinama koje već postoje među ljudima. Natprirodno samo pronađe način da kroz njih uđe. 

 

Ono što posebno cenim jeste odsustvo potrebe da se čitalac neprestano šokira. U savremenom hororu često postoji tendencija da se granice pomeraju kroz eksplicitnost. Ognjanović bira drugačiji put. On razume da mašta gotovo uvek može da proizvede snažniji osećaj nelagode od bilo kakvog detaljnog opisa. 

 

Kako roman odmiče, sve više sam imao utisak da zapravo ne čitam priču o jednom mestu, već o čitavom prostoru koji se nalazi između prošlosti i budućnosti. O ljudima koji više ne pripadaju svetu svojih predaka ali još nisu pronašli mesto u novom vremenu. Upravo u toj pukotini nastaje osećaj straha koji roman uspešno održava. 

 

Iako je Zavodnik prvenstveno horor, ja mislim da je to samo jedan njegov sloj. Ispod njega se nalazi roman o nestajanju zajednica, o zaboravljenim krajevima i o ljudima koji ostaju da čuvaju uspomene na svet koji se polako gasi. Kada se tako posmatra, horor postaje samo prirodan izraz jedne mnogo dublje tuge. 

 

Zbog toga je ova knjiga za mene važna i izvan samog književnog kvaliteta. Ona pokazuje da naše podneblje nije samo kulisa za istorijske romane i socijalnu prozu. Ono može biti mesto izuzetnog horora upravo zato što nosi sopstvene mitove, sopstvene traume i sopstvene tišine. 

 

Čitajući Zavodnika, vratio sam se na ono razmišljanje o tome koliko se pravi horor razlikuje od površinskog zastrašivanja. Pravi horor se ne završava poslednjom stranicom. On ostaje u nama zato što prepoznajemo njegove korene u stvarnosti. A malo je stvarnosti strašnijh od one u kojoj čitava sela nestaju gotovo neprimetno, bez velike tragedije, bez istorijskih događaja, jednostavno zato što više nema ljudi koji bi u njima živeli. 

 

Možda je upravo zato Zavodnik ubedljiv. On nas ne tera da poverujemo u natprirodno. Dovoljno mu je da nas natera da pogledamo kroz prozor automobila dok prolazimo kroz neko skoro napušteno selo i zapitamo se koliko je života nekada postojalo iza tih zatvorenih prozora. Posle toga mašta sama odradi ostatak. 

 

Retko koja domaća knjiga je od onih koje sam čitao uspela da spoji atmosferu, folklor, psihologiju i društvenu stvarnost tako prirodno kao Zavodnik. To je roman koji ne želi da imitira ni jednog velikog horor autora. On ima sopstveni glas, sopstveni ritam i sopstveni identitet. Upravo zbog toga verujem da predstavlja jednu od važnih knjiga savremene srpske književnosti. 

 

Na kraju, za mene nije najveći kvalitet to što Zavodnik uspeva da uplaši čitaoca već što ga natera da drugačije pogleda svet koji mu je oduvek bio poznat. Posle ove knjige, sela više ne izgledaju samo napušteno, izgledaju kao mesta koja pamte. Tišina više nije samo odsustvo ljudi, ona je prisustvo svega što je ostalo iza njih. A kada književnost uspe da promeni način na koji posmatramo sopstveno okruženje, onda je uradila mnogo više od toga da ispriča dobru priču. Kada zatvorite korice, neće vam samo ostati utisak da ste pročitali priču o jednom ukletom mestu. Ostaće vam utisak da ste pročitali priču o prostoru koji previše dobro poznajete.

Land Without Bread / Las Hurdes (1933)

 

Žanr: Dokumentarac | Kratki film
Režija: Luis Buñuel
Glumci: Abel Jacquin, Alexandre O'Neill

Priča:
Nadrealistički film snimljen u formi pseudo-dokumentarca, koji prikazuje Las Urdes, zabačenu i krajnje siromašnu oblast Španije gotovo netaknutu modernom civilizacijom, i težak život tamošnjih seljaka koji pokušavaju da prežive bez najosnovnijih uslova za život.

Moj osvrt:
Znate onaj osećaj kad vreme nije blagonaklono ka filmu. Obično ono pregazi film i film prestane da bude relevantan, pređe u naivnost i relikivju iz prošlosti. Land Without Bread je čini mi se ostario pre svega zbog toga što se promenio naš pogled na svet. Ono što je nekada delovalo kao provokativno, danas više izaziva nelagodu ali ne onu koja je inicijalno planirana. 

 

Moram da priznam da je na papiru ovo sjajna ideja. Otići u zabačeni kraj Španije među ljude koje je civilizacija gotovo zaboravila i pokazati svetu kako izgleda život u siromaštvu koje prevazilazi svaku romantizaciju. To je nešto što savršeno gura prst u oko društvu koje okreće glavu od neprijatnih istina.  

 

No vrlo brzo sam stekao utisak da ovde ljudi prestaju biti ljudi i postaju eksponati. Umesto da ih upoznamo, mi ih posmatramo kao nešto jako neobično. Granica između dokumentovanja bede i njenog pretvaranja u svojevrsni spektakl ne samo da postaje tanka već je Bunjuel neretko i prelazi ovde. 

 

Nije ovde problem što film prikazuje ekstremno siromaštvo. Naprotiv. Takve priče i treba pričati. Problem je u načinu na koji on to radi. Prvo ako krenemo od naratora, jako me je iritirao njegov ciničan ton i činilo mi se da se povremeno podsmeva ljudima koje gledamo. Zašto bi iko želeo biti duhovit na račun ovih ljudi? Rekoh da su ti ljudi eksponat. Oni ne mogu da odgovore na ovaj cinizam. 

 

No ubedljivo najviše mi smeta što je očigledno da je Bunjuel povremeno bio nezadovoljan stvarnošću. Vidi se da je osećao potrebu da je dodatno pojača besmislicama kako bi pojačao utisak. I onda kada znamo da su mnoge scene iscenirane ili izazvane tokom snimanja, ostaje da se pitamo gde prestaje dokumentarni film a gde počinje manipulacija. Kada autor počne da režira stvarnost umesto da je beleži, teško mi je da se ne zapitam koliko je cena tog umetničkog dojma zapravo visoka. 

 

To je najveća moralna dilema koju sam imao dok sam gledao ovaj film. Da li je dozvoljeno koristiti tuđu bedu kao umetnički materijal ako je cilj društvena kritika? Nije baš lak odgovor na ovo. Ali imam utisak da je Land Without Bread mnogo više zainteresovan za šok nego za ljude koje prikazuje. A kada šok postane važniji od empatije, to više nije moja šoljica pepsija i ne mogu da budem ovde na strani autora. 

 

Ok, nije sporno da je Bunjuel ovde imao hrabrosti. Tridesetih godina prošlog veka je bio spreman da pokaže kako su pojedini delovi Evrope bili zapostavljeni. Svojevremeno, film i jeste izazvao burne reakcije upravo zato što je rušio sliku o napretku i civilizaciji. Tako da, koliko god se meni ovo nesviđalo, istorijski značaj je nesumnjiv. 

 

ALI… istorijski značaj nije isto što i filmsko iskustvo. Dok sam gledao ovaj film, najmanje sam razmišljao o ljudima iz Las Hurdesa jer motivi i metode su mi ovde bili jako upitni. Umesto da imam osećaj tuge zbog njihove sudbine, nervirao me je način na koji su predstavljeni. Ako je ovo dokumentarac, onda autor nije smeo da zaseni svoje subjekte. 

 

Kao što rekoh, ovo je na kraju film koji je bitniji za istoriju i potencijalnu raspravu nego kao film koji me je emotivno dotakao. Njegova pitanja o siromaštvu, društvenoj nepravdi i ravnodušnosti su svakako i danas relevantna ali način na koji ih postavlja je za mene i suviše sklon preterivanju i još gore, manipulaciji. Možda je Bunjuel želeo da prodrma publiku po svaku cenu. Meni je, međutim, mnogo snažnije kada istina sama govori bez potrebe da je autor “pogura” i “ukrasi” po svaku cenu. 

Zanimljivosti:
Luis Bunjuel nije prezao ni od ubijanja životinja kako bi preneo poruku koju je želeo. Naredio je da se bolesni magarac premaže medom kako bi mogao da snimi kako ga napadaju pčele. Ni pad planinske koze niz liticu nije bio slučajnost – članovi Bunjuelove ekipe pucali su u životinju kako bi dobili kadar koji je reditelj želeo. Španske vlasti zabranile su prikazivanje ovog filma u Španiji, pa je zabrana bila na snazi od 1933. do 1936. godine.

Naj scena:

Teško mi je da ovo nazovem najboljom scenom ali ona upravo pokazuje zašto ne volim ovaj film. Narator izuzetno hladno prenosi priču o devojčici koja je bolesna. Ima još jedna gora na ovu temu ali to stvarno nisam mogao da izdvojim. 

Moja ocena: 3/10