La passion de Jeanne d'Arc / The Passion of Joan of Arc (1928)

 

Žanr: Drama | Istorijski
Režija: Carl Theodor Dreyer
Glavne uloge: Renée Jeanne Falconetti, Eugène Silvain, André Berley, Maurice Schutz, Antonin Artaud

Priča:
Jovanka Orleanka izvedena je pred crkveni sud koji pokušava da je primora da se odrekne svojih tvrdnji o božanskim vizijama i svega u šta veruje.

Moj osvrt:
Nepristojno je nazvati ovaj film starim. Da, snimljen je pre skoro jednog veka a opet, postoje u njemu kadrovi koji izgledaju moćnije, hrabrije, modernije od ogromnog broja današnjih filmova. Ne mislim ovo kao kompliment koji dajemo klasicima zato što znamo da bi trebalo da ih cenimo. Mislim bukvalno. Neretko sam se zapitao kako je moguće da je ovo snimljeno 1928 a deluje mi toliko drugačije i moćnije. 

 

Drejer je tada već znao ono što film često ume da zaboravi - ljudsko lice je dovoljno. Da, ok, moraš da imaš i glumca koji zna svoj zanat. No, ne treba ti neka ogromna scenografija, ne treba ti ni pokazatelj koliko si love spucao niti gomila statista u pozadini. Približi kameru dovoljno blizu čoveku i ako tamo postoji nešto stvarno, dobio si emociju, priču pa i čitav svet koji ti treba. Ovde su oči, bore, znoj, suze, najmanji trzaj usana važniji od svega što se nalazi oko njih. Film je gotovo opsesivno sastavljen od krupnih planova a upravo zbog toga prostor počinje da nestaje i ostaju samo ljudi koji jedne druge lome pogledima. Deluje kao da je Drejer srušio sva tadašnja pravila filmske gramatike kako bi nas što više zatvorio u unutrašnju perspektivu Orleanke. 

 

Falkoneti je neverovatna. Čak mi je teško da njenu ulogu posmatram kroz kategoriju dobre glume. Ne izgleda kao da igra patnju. Izgleda kao da se nešto događa tom licu dok ga gledamo. Nema one sigurnosti koju obično osećamo kada znamo da iza lika postoji glumac koji će posle scene da se nasmeje i ode na pauzu. Kamera joj prilazi toliko blizu da gotovo postaje neprijatno gledati. Ti kadrovi i jesu srce ovog filma. 

 

Ali tu dolazim i do svog najvećeg problema sa filmom. Ja vidim koliko ona pati. No ne osećam dovoljno zašto je spremna da toliko pati. I znam da to zvuči čudno kada govorimo o jednoj od najpoznatijih istorijskih ličnosti. Znamo ko je ona, znamo za glasove, vojsku, Orlean, Šarla VII, rat sa Englezima… Ali film pretpostavlja da sve to nosimo sa sobom. Drejer nam gotovo potpuno oduzima istoriju i ostavlja samo suđenje i mučeništvo. Jasno mi je da je to namerna odluka. Film je zasnovan na zapisima sa suđenja i događaje svodi na gotovo jednu zatvorenu dramu dok sve ono što je bilo pre toga ostaje van kadra. 

 

Razumem opet šta se time dobija. Ona prestaje da bude vojskovođa, nacionalni simbol i istorijska figura i postaje jedno mlado ljudsko biće naspram čitave institucije. Ali meni nešto ipak nedostaje. Da bih potpuno osetio cenu njenog izbora, želeo bih da malo bolje osetim ono zbog čega ga pravi. Ne treba mi pola sata bitaka niti čas istorije. Treba mi nekoliko trenutaka koji bi mi pokazali šta ta vera znači njoj, a ne samo koliko je zbog nje spremna da istrpi. Zašto? Zato što patnja sama po sebi još uvek nije karakter. 

 

I tu upravo i jeste razlika između filma kojem se divim i filma koji me potpuno slomi. Mogu da gledam lice koje pati i da budem pogođen ali ako znam šta to lice pokušava da sačuva, ako razumem šta bi izgubilo kada bi popustilo, onda bol dobija sasvim drugu težinu. Kod nje mi ta unutrašnja osovina povremeno ostane skrivena. Vidim snagu njene vere kroz njeno odbijanje da je se odrekne ali bih voleo da sam tu veru malo više upoznao a ne samo gledao njene posledice. 

 

Verujem da je to posledica toga što film ne želi da bude biografija. Njega ne zanima Jovanka koja vodi vojsku niti ona koja menja tok rata. Zanima ga nekoliko sati tokom kojih jedna institucija pokušava da slomi ljudsko biće. I ako ga tako gledamo, film postaje strašno moćan. Više nije toliko važno da li gledamo religijsku priču. Gledamo grupu ljudi koja ima moć, pravila, autoritet i na žalost, unapred zamišljen odgovor, naspram osobe čija jedina prava odbrana jeste da odbije da kaže ono što oni žele da čuju. 

 

E tu mi film postaje mnogo bliži jer nije teško pronaći istorijske trenutke u kojima institucija odluči da je čovek problem samo zato što ne pristaje da se uklopi u odgovor koji mu je već pripremljen. Jovanku ispituju, vraćaju joj iste reči, pokušavaju da je navedu u zamku, nude joj izlaz samo ako pristane da prestane da bude ono što jeste. I tada njena tišina, pogled ili jednostavno “ne” postaju veći čin otpora od bilo kakvog velikog govora. 

 

A onda muzika. Gledao sam izdanje sa Voices of Light Ričarda Einhorna, i teško mi je da zamislim ovaj film bez te muzike. Iako nije deo originalne verzije iz 1928. godine, ona toliko prirodno prati Jovankinu patnju, strah i unutrašnju snagu da povremeno deluje kao da je oduvek pripadala tim kadrovima. 

 

I zbog svega ovoga imam pomalo čudan odnos prema filmu. Sa jedne strane, gledam ga i jasno mi je zašto zauzima mesto koje zauzima u istoriji filma. Neki kadrovi su toliko dobri da sam ih vraćao nekoliko puta. Ne zato što su dobri za godinu kada je film izašao već zato što su uopšte fenomenalni. Način na koji Drejer seče prostor, lica koja ulaze u kadar pod čudnim uglovima, osećaj da nigde nema vazduha - sve to i danas izgleda potpuno živo. 

 

Sa druge strane, Jovanka mi ostane malo dalje nego što bih želeo. Ne zato što Falkoneti ne uspeva da joj da dušu. Ona joj daje gotovo sve što glumac može da da. Problem je što scenario najveći deo njenog identiteta već uzima kao poznatu činjenicu. Zato na kraju mnogo bolje poznajem njenu patnju nego nju samu. 

 

Tako da mogu reći da je zbog toga moj odnos prema ovom filmu više odnos dubokog divljenja nego ljubavi. Divim se tome šta Drejer radi sa kamerom. Divim se Falkoneti. Divim se tome koliko malo filmu treba da napravi ogromnu emociju. Ali ostaje mi pitanje koje nisam uspeo potpuno da sklonim po strani: Ko je bila ova devojka pre nego što smo je zatvorili u sobu i počeli da gledamo kako pati? Možda bi samo nekoliko odgovora bilo dovoljno jer tada njene suze ne bi predstavljale samo bol. Predstavljale bi ono čega je odbila da se odrekne. Braćo i sestre, tada bih, umesto da gledam kako jedna žena umire za nešto u šta veruje možda zaista mogao da razumem zašto joj je to nešto vredelo više od života.

Zanimljivosti:
Originalni negativ prve verzije filma uništen je u požaru. Drejer je potom napravio novu verziju koristeći alternativne kadrove koje je snimio tokom produkcije. Drejer nije želeo da glumci nose šminku, što je za nemi film tog vremena bilo veoma neuobičajeno. Želeo je da svaka bora, pora i nepravilnost na licima bude vidljiva u krupnim planovima. Za film je izgrađena velika i skupa scenografija, iako je zbog Drejerovog insistiranja na krupnim planovima veliki deo tih kulisa jedva vidljiv u konačnoj verziji. Verzija filma koja se danas smatra najbližom Drejerovoj originalnoj montaži pronađena je 1981. godine u jednoj norveškoj psihijatrijskoj ustanovi. Kopija je bila izuzetno dobro očuvana i omogućila je kasniju restauraciju filma. Renée Falconetti je za potrebe filma zaista obrijala glavu, a The Passion of Joan of Arc ostao je njen jedini veliki filmski nastup i uloga po kojoj je zauvek ostala upamćena.


Naj scena:

Najviše mi je ostao trenutak u kojem grobar iz zemlje izvlači ljudsku lobanju. U jednom kadru Drejer Jovankinu dilemu pretvara u nešto potpuno fizičko: smrt više nije verska ideja niti pretnja sudija, već nešto što leži pred njenim očima. I baš tada, kada na njenom licu prvi put toliko jasno vidimo koliko zapravo želi da živi, njena kasnija odluka dobija mnogo veću težinu.

Moja Ocena: 8/10

Le fabuleux destin d'Amélie Poulain (2001)

Žanr: Komedija | Fantastika | Ljubavni
Režija: Jean-Pierre Jeunet
Glumci: Audrey Tautou, Mathieu Kassovitz, Rufus...

Priča:
Ameli, nevina i naivna devojka iz Pariza, sa svojim smislom za pravdu, odlučujući da pomogne drugima oko sebe, otkriva ljubav.

 

Nov osvrt:

Braćo i sestre, srećna nam sloboda. Izbor između dobra i zla nikada nije bio očigledniji. Drago mi je da smo uspeli da zlo sklonimo sa vlasti. Toliko o tome. Nadam se da više nikada neću morati da pominjem takve zlikovce ovde na blogu. Želeo sam da sledeći tekst bude nešto lepo, nešto vedro a opet vredno pažnje. Ima li boljeg izbora od Amelie? 

 

Nekada sam verovao da je lako prepoznati sreću. Ona mora biti velika, bučna, očigledna, zar ne? Nešto što ćemo pamtiti po datumu, fotografiji, možda i nekoj rečenici koju ćemo godinama kasnije prepričavati. Sa godinama mi sve više izgleda da sam potpuno grešio. Najlepše stvari u životu toliko često dođu tiho da ih primetimo tek kada prođu. 

 

Miris nečega što smo jeli kao deca. Pesma koja nas iznenada vrati dvadeset godina unazad. Neko ko se nasmeje zato što smo uradili neku glupost samo da bismo ga/je razveselili. Sunce koje pada kroz prozor u sobu u kojoj nam je lepo. Nešto što traje minut a ostane mnogo duže od stvari kojima smo posvetili godine. Amelie je film upravo o tim minutima. 

 

Ne znam da li svet zaista izgleda lepše kad ga gledamo njenim očima ili smo samo zaboravili kako se tako gleda. Kao deca smo imali neverovatnu sposobnost da običnim stvarima damo značaj. Jedan kamen je mogao biti blago. Ulica je mogla postati novi svet. Neka potpuno besmislena igra mogla je biti najvažniji događaj dana. A onda… Onda odrastemo i postanemo ozbiljni. Naučimo cenu stvari, naučimo rasporede, obaveze i rokove, a negde putem izgubimo sposobnost da uživamo u nečemu samo zato što je lepo. Možda me zato ovaj film toliko raduje. Ne pokušava da objasni kako treba živeti. Samo me podseti na nešto što sam znao. Da je lepo nekog usrećiti. 

 

Da, znam. Zvuči banalno dok se ne zapitamo koliko često to zaista radimo. Ne pričam o velikim gestovima za rođendane, godišnjice ili onim koji se očekuju. Mislim na onu malu, nepotrebnu dobrotu od koje nemamo ništa. Da nekom popravimo dan, a možda nikada ni ne sazna da smo mi zaslužni za to. Postoji nešto gotovo detinje čisto u takvom postupku. Svet neće postati bolji zbog jedne sitnice ali će možda neko na trenutak biti srećniji. Nekada je i to dovoljno. 

 

To je ono što kod Ameli volim više od njene neobičnosti, romantike ili svih tih čudesnih detalja kojima Žene puni film. On primećuje ljude, ali ne velike ljude, važne ljude, zanimljive ljude. Samo ljude. Njihove male navike, usamljenosti, strahove, zadovoljstva. Čini mi se da je to jedna od najlepših osobina koju čovek može imati - da primeti nekoga pored koga bi svi ostali samo prošli. 

 

A paradoks je što je mnogo lakše popravljati tuđe živote nego sopstveni. Tu mi Ameli postaje mnogo više od simpatične devojke iz neobičnog Pariza. Lako je biti hrabar kada posledice pripadaju nekom drugom. Lako je spojiti dvoje ljudi, vratiti nekome uspomenu, kazniti nekoga ko je zao. Mnogo je teže stati pred nekoga i reći “evo mene, ovo osećam” prepustivši mu se da te usreći ili povredi. 

 

Možda je to razlog zbog kog toliko ljudi živi oko sopstvenog života. Uvek postoji nešto što treba srediti pre nego što počnemo. Još malo da budemo sigurniji u sebe. Još malo da se stvari slože. Još samo da dođe pravi trenutak. I tako prođu godine. Postanemo stručnjaci za tuđe probleme a početnici u sopstvenoj sreći. 

 

Ljubav je tu naročito nezgodna. Filmovi su nas navikli da je doživljavamo kroz velike izjave, kišu, muziku i trčanje za nekim pred polazak voza. A meni su sve draži oni filmovi koji razumeju da ljubav često počinje mnogo gluplje. Pogledom koji traje malo duže. Željom da ponovo vidiš nekoga. Činjenicom da ti odjednom postane važno šta će neka osoba pomisliti o nečemu što radiš. 

 

I onda nastupi strah. Jer dok nešto samo zamišljamo, ono je savršeno. Osoba u našoj glavi nikada neće reći pogrešnu stvar. Ljubav koju nismo pokušali, nikada se neće završiti. Budućnost koju maštamo nema razočarenja. Stvarnost je mnogo opasnija upravo zato što može biti prelepa. Mislim da mi je to danas najvažnija stvar u Amelie. Mašta čini život lepšim ali ne sme postati mesto u kom se od života krijemo. A film je toliko zaljubljen u maštu da je lako prevideti koliko dobro razume upravo tu granicu. 

 

Pariz koji gledamo verovatno nikada nije postojao. Boje su lepše, ljudi čudniji, slučajnosti smislenije, muzika kao da prati nečije sećanje umesto stvarnog grada. Ali mene baš briga da li je Pariz stvarno takav. Nisam siguran da film želi da kaže da jeste. Možda nam samo pokazuje kako mesto izgleda kada nam nešto znači. 

 

Pisao sam ranije o tome kako grad može postati naš čak i ako nikada nismo kročili u njega, kako osećaj može biti važnije od same geografije. I nešto slično osećam ovde. Ženeov Pariz nije grad. To je raspoloženje. Mesto na kojem još uvek postoji mogućnost da se nešto lepo dogodi. I možda je upravo ta mogućnost ono što mi je najdraže. Ne tvrdnja da je svet lep. On to nije. Film to, uprkos svom šarenilu, zapravo veoma dobro zna. Ljudi su usamljeni, nesigurni. Neki su zlobni. Neki su odavno odustali od nečega. Ima bolesti, propuštenih života, straha i tuge. Ali ne znači da pored svega toga ne može postojati nešto malo i dobro. 

 

Možda je sreća upravo u toj tvrdoglavosti. Da znaš kakav je svet a ipak mu dodaš nešto lepo. Da posle svih razloga da postaneš ravnodušan ipak nekoga pogledaš. Da se nasmeješ. Da voliš. Da pronađeš zadovoljstvo u zvuku kašičice koja lomi koricu creme brulea, u zabadanju ruke u džak sa žitom, u bacanju kamenčića po vodi. Te sitnice iz filma nisu tu samo da bi Ameli bila neobična. One su čitava filozofija. Život se najvećim delom upravo sastoji od sitnica. Veliki događaji su retki. Obični dani su ono što ćemo dobiti. Pa ako ne umemo da pronađemo nešto lepo u njima, koliko ćemo zapravo lepote imati? 

 

Zato više ni ne mislim da je Amelie film o pronalaženju ljubavi. Ljubav je samo jedan deo nečeg mnogo većeg. Ovo je film o čovekovoj sposobnosti da svet oko sebe učini malo lepšim, ali i o potrebi da jednog dana dozvoli nekome da isto učini za njega. I tu je možda ona najvažnija stvar koju sam sa godinama počeo više da cenim. Nije dovoljno samo davati. Moramo umeti i da prihvatimo. Dobrotu. Nežnost. Ljubav. Tuđe vreme. Nečiju želju da bude deo našeg života. Nekada je za to potrebno mnogo više hrabrosti.  

 

Teško mi je reći koji je najlepši film ikada. Danas bih možda reč “najlepši” shvatio malo drugačije. Ne kao film sa najlepšom pričom, fotografijom ili junakinjom. Nego kao film koji u meni probudi najlepšu verziju načina na koji želim da gledam ljude. Da ih malo više primećujem. Da manje čekam pravi trenutak. Da se češće radujem glupostima. Da ne dozvolim da ozbiljnost odraslog života ubije sve ono što je dete u meni nekada umelo bez ikakvog truda. Jer na kraju možda nećemo pamtiti većinu dana koje smo smatrali važnim. Ali pamtićemo nečiji osmeh. Neku ulicu. Jedan dodir. Pesmu. Miris. Momenat u kojem smo bili potpuno srećni a nismo znali da će nam jednog dana toliko nedostajati. I ako postoji magija koju Amelie ostavlja iza sebe, onda za mene nije u njenom Parizu, njenim bojama ili njenim čudnim slučajnostima. Magija je u pomisli da možda ništa od toga nije potrebno. Možda je svet već pun čuda. Samo smo prestali da ih primećujemo.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, Ameli je filmski lik u koji se lako zaljubiti. Ovaj lik koji pomaže drugima na najsimpatičniji, najljupkiji, najromantičniji način za mene je najlepši filmski lik ikada. Do nje, prvo mesto je držala Maria (Džuli Endruz) iz filma Sound of Music (Moje Pesme Moji Snovi). Ujedno, uz taj, ovo je, po mom mišljenju, najlepši film ikada stvoren. Volim kada ljudi brinu i o najsitnijem detalju. Film počinje tako što nas upoznaje sa Ameli i u tom upoznavanju ima toliko blesavih i genijalnih ideja i detalja da me je film kupio prvom scenom. Iskreno nisam mogao da verujem koliko je tu genijalnih detalja ubačeno i većina njih me je slatko nasmejalo. 

Nisu samo ti detalji ono najbolje, u filmu ima toliko dobrih ideja da zaslužuju stojeće ovacije. Kada je romantika u pitanju, ne postoji film koji se može meriti sa ovim. Zašto? Zato što ni deseti deo ovih romantičnih stvari nećete videti ni u jednom filmu, zato što su one fenomenalne, originalne i neponovljive. Pazite samo jedan od detalja na koji način Ameli pomaže ljudima oko sebe. Ona pronalazi kutijicu sa stvarima koje su nekada davno pripadale nekom dečaku. Ameli se trudi da pronađe tog dečaka koji je već sada čovek u zrelim godinama, i na originalan način mu vraća tu kutiju tako da on ne zna ko je to učinio. U isto vreme ona uživa u njegovoj sreći. To je samo jedan od mnogo razloga zašto je Ameli najlepši i najdraži filmski lik ikada. 

Još jedna velika vrednost su svi ostali likovi u filmu. Ko god od njih se pojavljuje, bićete zainteresovani za njegovu sudbinu i nećete ostati ravnodušni prema stvarima koje im se dešavaju, bilo da je to stari slikar, radnik u piljarnici, žena u baru, čovek koj non stop posećuje taj isti bar... Sve njih, Ameli tka u jedan savršeni svet. Bravo Genijalci. Iskreno, ovo ako nije rađeno po knjizi, scenaristi zaslužuju titulu romanopisca. Svaka scena je savršena, svaka nosi neku emociju, neku ideju, svaka prikazuje ljubav na najlepši mogući način. 

Odri Tatu prosto oduševljava u glavnoj ulozi. Ona naprosto blista i ovaj lik i njena gluma spadaju u one najveće u kinematografiji. Sledeća savršena stvar je muzička podloga. Ja posedujem ceo soundtrack i mogu ga neprestano slušati. Kada je muzika iz filmova u pitanju, ovo spada u sam vrh. Šta da vam kažem, braćo i sestre, ovo jedino može da vam ne prija ako ste namćor koji nikada nije bio zaljubljen. Za sve ostale, ovo je remek delo. Film je toliko dobar da je pravljenje sličnih u budućnosti potpuno besmisleno. Bolje od ovoga ne može.

Zanimljivosti:
Glavni lik je specijalno pisan za Emili Votson ali je ona odbila ulogu zato što ne priča francuski. Boje su digitalno prepravljane. 

Bukvalno na svakom setu gde je film sniman, Žan-Pjer Žene je tražio da se pokupi svo smeće, da se izbrišu svi grafiti i da se uklone sve stvari koje su oštećene. Zbog toga je za scene na železničkoj stanici trebalo najviše vremena. Žene je 1974. počeo skupljati priče i ideje za ovaj film. Glavne boje u filmu (crvena, zelena i žuta) su tu zbog inspiracije slikama Brazilskog umetnika Huareza Mačada. Odri Tatu ne zna da pravi žabice pa su u tim scenama korišćeni specijalni efekti. Osim telefonskog poziva u kom Ameli daje informacije Ninu, ta dva lika nisu razmenila nijednu reč u toku filma.

Naj scena:

Ponekad je dovoljno vratiti čoveku jednu malu izgubljenu stvar da bi mu na trenutak vratio i deo života.

Moja ocena: 10/10

SLOBODA

 

Postoje reči koje toliko često izgovaramo da vremenom zaboravimo šta zapravo znače. Ljubav, istina, pravda, dostojanstvo. Reči od kojih smo napravili svakodnevicu, a koje bi morale da budu nešto gotovo sveto. I sloboda. Da, braćo i sestre, naročito sloboda. Ta mala, jednostavna reč, koju je tako lako izgovoriti, a za koju je čovek kroz istoriju plaćao najveću moguću cenu. Ponekad mi se čini da je čitav ljudski život samo beskrajna potraga za njom. Da sve što radimo, sve čemu se nadamo, sve što volimo, na kraju ima smisla jedino ako imamo pravo da budemo ono što jesmo. Bez straha. Bez poniženja. Bez potrebe da pred bilo kim spuštamo pogled. 

 

Godinama sam verovao da se sloboda podrazumeva. Da je ona nešto što jednom osvojimo, nešto što nam pripada samim tim što smo rođeni. Kao vazduh, kao sunčeva svetlost, kao pravo da zagrlimo nekoga koga volimo. A onda čovek odraste i shvati da ništa od toga nije zagarantovano. Da postoje ljudi kojima tuđa sloboda smeta, kojima je ljudsko dostojanstvo prepreka, kojima su strah i poslušnost potrebni kao vazduh. I da je najstrašnije od svega što se na takav svet možemo navići. Što možemo početi da prihvatamo nenormalno kao normalno, nepravdu kao neminovnost, a ćutanje kao mudrost. 

 

Možda je upravo to najveći poraz jednog društva. Ne trenutak u kojem pravda izgubi bitku, već trenutak u kojem ljudi prestanu da veruju da pravda uopšte postoji. Kada pošten čovek postane predmet podsmeha, kada istina počne da zvuči kao naivnost, kada se obrazovanje doživljava kao slabost, a beskrupuloznost kao sposobnost. Kada roditelji počnu da savetuju svoju decu da ne govore ono što misle, da ne talasaju, da gledaju svoja posla. I kada takve savete više ne daju zato što u njih veruju, već zato što se plaše.

 

A onda se dogodi nešto čudesno. Nešto što čoveku, uprkos svemu što je video i doživeo, vrati veru u ljude. Pojavi se generacija koja odbija da prihvati da svet mora da bude takav. Generacija koja još uvek veruje da istina nešto znači, da se poštenje ne meri novcem, da ljudska vrednost ne zavisi od toga kome se klanjamo. I odjednom, u društvu koje je toliko dugo učilo da ćuti, ponovo počinje da se čuje glas. Ne glas mržnje, ne glas osvete, već glas mladosti koja postavlja jedno jednostavno pitanje: zašto bismo pristali na manje od života kakav zaslužujemo?

 

I gledam tu decu, te mlade ljude pred kojima bi trebalo da bude čitav svet, i osećam nešto što već dugo nisam osećao. Ne umem čak ni sasvim precizno da objasnim šta je to. Ima u tome ponosa, svakako. Ima nade, one gotovo zaboravljene nade za koju sam verovao da je negde usput zauvek nestala. Ali ima i tuge. Neizmerne tuge zbog činjenice da su oni, koji bi trebalo da razmišljaju o ljubavi, prijateljstvima, putovanjima, knjigama, ispitima i svim onim divnim besmislicama od kojih se sastoji mladost, primorani da razmišljaju o stvarima koje su generacije njihovih roditelja morale odavno da reše.

 

Jer nije pravedno da deca ispravljaju greške svojih roditelja. Nije pravedno da mladost mora da se bori za ono što je trebalo da dobije rođenjem. Nije pravedno da njihova najlepša životna sećanja budu obeležena brigom za budućnost zemlje koju vole. I možda me upravo to najviše boli. Što smo toliko puta govorili da sve radimo zbog dece, a istovremeno smo im ostavljali svet u kojem moraju da se bore za najosnovnije ljudsko dostojanstvo.

 

Razmišljam često o tome šta zapravo znači biti roditelj. Nekada sam mislio da je dovoljno pružiti detetu ljubav, sigurnost, dom u koji će uvek moći da se vrati. Da je naša dužnost da ih naučimo razlikovati dobro od zla, da budu pošteni, da nikoga ne povređuju, da veruju u sebe. Ali danas mi se čini da postoji još jedna odgovornost, mnogo veća i mnogo teža. Da im ostavimo svet u kojem sve te vrednosti neće biti razlog za stradanje, podsmeh ili razočaranje. Svet u kojem neće morati da biraju između poštenja i uspeha, između istine i sigurnosti, između domovine i dostojanstva.

 

Ne želim da moje dete jednog dana mora da ode da bi živelo normalno. Ne želim da jednog dana stojim na aerodromu i pokušavam da se osmehnem dok gledam kako odlazi negde daleko, znajući da je tamo možda čeka budućnost koju ovde nije mogla da pronađe. Ne želim da joj objašnjavam kako je život jednostavno takav, kako se neke stvari nikada neće promeniti i kako je najbolje ne očekivati previše. Ne želim da je učim da se miri sa nepravdom. Želim da je učim da svet može da bude bolji. I, što je još važnije, želim da u to i sam verujem.

 

Postoji nešto beskrajno tužno u zemlji iz koje mladi odlaze ne zato što ne vole mesto u kojem su rođeni, već zato što ne veruju da ono voli njih. U zemlji u kojoj roditelji sa ponosom govore kako su im deca uspela negde daleko, dok u njihovom glasu ostaje jedva primetna pukotina koju nikakav uspeh ne može da popuni. Kao da smo prihvatili da se sreća naše dece nalazi negde drugde. Kao da smo se pomirili sa tim da se budućnost uvek dešava na nekom drugom mestu. A domovina ne bi smela da bude uspomena od koje se živi. Trebalo bi da bude mesto na kojem se živi.

 

I zato sloboda za mene danas nije neka velika, apstraktna ideja iz filozofskih knjiga. Nije zastava, nije himna, nije svečani govor. Sloboda je mogućnost da moje dete sutra bez straha kaže šta misli. Da se zaposli zato što nešto zna, a ne zato što nekoga poznaje. Da mu niko ne traži poslušnost kao cenu za dostojanstven život. Da se ne plaši onih koji bi trebalo da ga štite. Da ne odrasta u uverenju kako su laž, prevara i poniženje prirodni zakoni sveta. Sloboda je, na kraju krajeva, pravo jednog deteta da ostane nevino dovoljno dugo da zaista bude dete.

 

Ne znam kada smo tačno izgubili toliko toga. Takve stvari se verovatno nikada ne dogode odjednom. One dolaze polako, gotovo neprimetno. Jedna prećutana nepravda, jedna progutana uvreda, jedan kompromis koji pravimo protiv sopstvene savesti. Svaki put kažemo sebi da nije trenutak, da imamo porodicu, posao, obaveze, da će možda sutra biti bolje. I tako prolaze godine. A onda se jednog jutra probudimo i shvatimo da smo se toliko navikli na mrak da smo počeli da zaboravljamo kako izgleda svetlost.

 

Možda upravo zbog toga toliko snažno doživljavam ovu mladost. Zato što me podseća na nešto što sam nekada i sam znao, a što je život, sa svim svojim razočaranjima, pokušao da izbriše iz mene. Da čovek ne mora da pristane na sve. Da dostojanstvo nije luksuz. Da postoje stvari koje vrede više od udobnosti i lične koristi. I da nada nije naivnost, kako sam toliko puta čuo. Naprotiv, ponekad je za nadu potrebno mnogo više hrabrosti nego za očajanje. Očajanje nas oslobađa odgovornosti. Nada nam je vraća.

 

Ne idealizujem mladost. Znam da su i ti mladi ljudi samo ljudi, sa svojim slabostima, strahovima, nesigurnostima i greškama. I ne želim da ih pretvaram u simbole, jer simboli često prestaju da budu ljudi. Želim da imaju pravo da pogreše, da promene mišljenje, da budu nesavršeni. Želim da se smeju, da se zaljubljuju, da gube vreme, da prave gluposti, da otkrivaju ko su. Ne duguju nam oni svoju hrabrost. Mi njima dugujemo priliku za normalan život.

 

I kada pomislim na sve godine koje smo izgubili, na sve ljude koji su otišli, na sve snove koji su tiho ugašeni, osetim bes. Ali ne želim da taj bes postane mržnja. Mržnja je previše slična onome protiv čega čovek pokušava da sačuva svoje dostojanstvo. Ona nas polako pretvara u ono što preziremo. A sloboda koju zamišljam nema smisla ako u njoj nema mesta za različitost, za neslaganje, za pravo drugog čoveka da misli drugačije. Pravda ne sme da bude samo promena onih koji odlučuju. Ona mora da bude promena načina na koji se odnosimo jedni prema drugima.

 

Možda se jednog dana ništa od ovoga neće pamtiti onako kako danas zamišljamo. Istorija ima neobičnu sposobnost da velike ljudske emocije svede na datume, imena i nekoliko rečenica u udžbenicima. Ali ja verujem da postoje trenuci čija se važnost ne meri njihovim mestom u istoriji. Trenuci u kojima čovek ponovo prepozna sebe. U kojima shvati da, uprkos svim porazima i razočaranjima, još uvek nije izgubio sposobnost da veruje u nešto dobro. I možda je upravo u tome najveća vrednost ovih dana. U tome što su nas mladi podsetili da savest nije umrla.

 

Voleo bih da jednog dana mogu da pričam svom detetu o ovom vremenu bez gorčine. Da mu kažem da nije bilo lako, ali da je postojala nada. Da je bilo mnogo straha, ali i mnogo dobrih ljudi. Da su se, uprkos svemu, ljudi i dalje međusobno pomagali, grlili, delili ono malo što imaju i verovali da pristojnost nije uzaludna. Voleo bih da ga naučim da se sloboda ne ogleda u tome koliko smo moćni, već u tome koliko smo sposobni da budemo ljudi čak i kada je to teško.

 

Jer na kraju, kada prođu sve godine, kada se zaborave sva obećanja i kada vreme izbriše sve ono što nam danas izgleda toliko veliko i važno, ostaće samo neka jednostavna pitanja. Jesmo li bili dobri ljudi? Jesmo li sačuvali ono što je u nama vredelo? Jesmo li svojoj deci ostavili barem malo više svetlosti nego što smo je sami zatekli? I hoćemo li moći da ih pogledamo u oči bez potrebe da im objašnjavamo zašto smo se toliko puta mirili sa onim za šta smo znali da nije ispravno?

 

Ne očekujem savršen svet. Takav nikada nije postojao i verovatno nikada neće. Ne verujem ni u čudesna rešenja, ni u ljude koji će preko noći ispraviti sve naše greške. Ali verujem u mogućnost da jednog dana živimo u zemlji u kojoj se poštenje neće smatrati glupošću, dobrota slabošću, a istina opasnošću. U kojoj će čovek moći da stari spokojno, a dete da odrasta bez straha. U kojoj ćemo se razlikovati po mišljenju, ali ne i po pravu na dostojanstvo. U kojoj će budućnost ponovo postati nešto čemu se radujemo.

 

I možda je to sve što zapravo želim. Ne neku veliku pobedu koju ćemo slaviti nekoliko dana, ne trijumf jednih ljudi nad drugima, već ono tiho, gotovo neprimetno osećanje da smo ponovo kod kuće. Da živimo među ljudima, a ne među neprijateljima. Da ne moramo stalno da budemo oprezni, da merimo svaku reč i da učimo decu kako da se prilagode nepravdi. Da možemo jednostavno da živimo. Da budemo srećni bez osećaja krivice i ponosni bez potrebe da bilo koga mrzimo.

 

A ako me neko jednog dana upita šta je za mene sloboda, verovatno neću umeti da mu ponudim nikakvu veliku definiciju. Samo ću pomisliti na svoje dete. Na njegov osmeh, na sve one snove koje još nije ni stiglo da sanja, na sve puteve kojima će tek krenuti. I poželeću da nijedan od tih puteva ne mora da započne odlaskom iz sopstvene zemlje. Da nikada ne nauči da je strah prirodno stanje čoveka. Da nikada ne pomisli kako je ćutanje jedini način da sačuva mir.

 

Jer ne tražim slobodu samo za sebe. Moj život već dobrim delom prolazi, sa svim svojim radostima, greškama i propuštenim prilikama. Tražim je za one koji tek treba da žive. Za decu koja danas ne razumeju zašto su odrasli toliko zabrinuti. Za mlade koji bi trebalo da imaju pravo da budu bezbrižni. Za sve one koji će doći posle nas i koji nikada neće saznati koliko je toga moralo da se dogodi da bi njihov svet bio makar malo bolji.

 

I ako u svemu ovome postoji neka misao koju bih voleo da sačuvam zauvek, onda je to ona da sloboda nikada nije samo naša. Ona pripada i onima koji još nisu rođeni. Onima čija lica još ne poznajemo, čije glasove još nismo čuli, čije nas male ruke još nisu uhvatile za prst. Jer možda najveća sloboda koju čovek može da doživi nije ona koju je osvojio za sebe, već ona koju je uspeo da ostavi svojoj deci.

 

Braćo i sestre, vreme je za pravdu, vreme je za slobodu, vreme je za našu decu.