Orlando - Virdžinija Vulf

 

Mnoge knjige se trude da objasne vreme o kom pričaju, da dočaraju momenat sa kulturološke, političke strane ili momente bitne za razvoj čovečanstva. Opet, postoje knjige koje razbijaju vreme i smeštaju nekarakteristične stvari u periode u kojim ih ne biste ni očekivali. Šta radi Orlando od ta dva? Ništa. Orlando ne pristaje da radi ni jedno ni drugo. On vreme pretvara u igru ali takvu igru u kojoj je svrha svakog od pravila da bude prekršeno. 

 

Na neki način ovo je i biografija. Čini mi se barem da se knjiga tako predstavlja donoseći nam život jednog čoveka kroz vekove. No nemojte da vas ovo zavara. Orlando nije priča o jednom životu. Orlando je priča o ideji života. Ovo je priča o tome šta znači trajati kada se sve oko tebe neprestano menja. 

 

Orlando nije jedan od onih klasičnih likova koje očekujemo. On ili Ona je figura kroz koju genijalna Virdžinija Vulf ispituje granice identiteta. Ali ne kao psihološki problem, već kao ontološko pitanje. Ne zanima je kako se identitet oseća iznutra, već šta uopšte znači postojati kao isto biće kroz promene. Ako se telo menja, uloga menja, vreme menja sve oko nas — šta je to što ostaje? I da li uopšte postoji nešto stabilno, ili je ideja kontinuiteta samo iluzija koju sebi ponavljamo da bismo izdržali sopstvenu promenljivost?

 

Promena pola koja je u centru romana nije tu da šokira. Virdžinija Vulf nije ovo iskoristila kao veliki dramski momenat. Ova promena se dešava tiho, gotovo prirodno. I tu je ogromna snaga ovakvog postupka. Nema objašnjavanja, nema dramatizacije. Kao da nam kaže "zašto bi ovo bilo neobično". I upravo tu kreće prava destabilizacija. 

 

Zašto "destabilizacija". Zamislite situaciju u kojoj se tako fundamentalna stvar kao što je pol može promeniti prirodno bez krize, bez objašnjenja, bez kazne. Ne ruši li to koncepte i pravila koja poznajemo? Ne pokreće li to brojna pitanja? Evo prvog, očiglednog - šta onda znači identitet? Šta onda znači "ja"? 

 

Orlando traje kroz vekove i što je fenomenalno, on nije heroj. On nije neko ko je pobedio vreme. Ne, braćo i sestre. On je svedok tog istog vremena. Nije pobedio vreme jer on ne može da utiče na njegov tok. Može samo da ga oseća i prepusti se. 

 

I samo vreme u ovom romanu nije linearno. Ono se šali sa nama, elastično je, kapriciozno, podsmeva nam se. Jedan vek prolazi u nekoliko stranica, jedan trenutak traje beskonačno. Sa jedne strane, to pokazuje značaj nekih trenutaka u odnosu na velika razdoblja. Sa druge strane Virdžinija Vulf pokušava da razbije samu ideju istorije kao niza događaja. 

 

Zašto ona to radi? Zato što istorija u Orlandu nije ono što se dogodilo. Istorija u ovom romanu je način na koji se nešto pamti. Hm, ako kažemo da pamtimo niz događaja, kako onda Virdžinija razbija ideju istorije? Jednostavno. Postoji jedan problem sa samim pamćenjem. Svi to već znamo, ono je nepouzdano. 

 

Još jedan od sjajnih aspekata ovog romana jeste i odnos prema književnosti. Sam Orlando je pisac ali njegovo pisanje nikada nije u centru priče. Ono je uvek u senci vremena, društva i očekivanja. Perfektan prikaz kakav odnos određeni trenutak u vremenu ima prema književnosti. Često ona mora da preživi doba u kom se nalazi da bi dobila ljubav koju zaslužuje. Na ovaj način i Virdžinija Vulf poručuje da umenost nikada nije autonomna. Ona mora da bude kompromis između unutrašnjeg impulsa i spoljnog sveta. I tako nas korak po korak knjiga dovodi i do pitanja roda. 

 

Kada Orlando postaje žena, pada u vodu sve ono što očekujemo posle nečeg takvog. Svet se ne menja. No pravila tog sveta i te kako postaju vidljiva. Ono što je nekada možda bilo neprimetno sada postaje ograničenje. Sloboda kretanja, izražavanja, čak i postojanja, odjednom ima granice. Šta je užasno u toj činjenici ako vam kažem da te granice nisu dramatične? One su svakodnevne. Ne čini ih to strašnim? 

 

Vulf ni jednog momenta ne "viče", ne optužuje. Ona pokazuje. I to njeno "pokazivanje" je nešto što me je izmestilo dok sam čitao. Ono ima veću snagu od bilo kakve deklaracije, pamfleta, glasnog stava. 

 

Orlando kao žena ni jednog momenta ne gubi sebe. No, gubi privilegije. I upravo u tom gubitku počinje prava svest. Svest o stvarima koje su tu ali nikada ne obraćamo pažnju na njih. Stvarima koje su nam svakodnevnica, rutina, uvek dostupne - sve do onog momenta kada više nisu. 

 

Volim kada nešto čitam i mogu da konstatujem da nisam čitao ništa slično. Ovaj roman sam povremeno doživljavao kao igru, kao eksperiment, kao neku duhovitu fantaziju. Između ostalog on i jeste sve to. Ali ne mogu reći da je on lak jer se ispod svega kroje jedna ozbiljna, gotovo nemilosrdna analiza društvenih struktura. 

 

Orlando nije neki oslobađajući tekst. On ne nudi nikakva rešenja. On ni jednog momenta ne kaže "E ovako treba živeti". On govori "Evo kako stvari funkcionišu". Priznaćete da to nikako nije isto. I sama ljubav u ovom romanu nije spas. Ona je prolazna, nestabilna pa često i iluzorna. Ljudi dolaze i odlaze. Orlando ostaje. To ostajanje nije ljubav, nije ni privilegija. To ostajanje je ogroman teret. Zašto teret? Braćo i sestre, biti konstantan u svetu koji se stalno menja znači ne pripadati tom svetu. 

 

Jedan od najlepših ali i najtužnijih aspekata romana jeste odnos prema prolaznosti. Svesni smo, sve prolazi - moda, ideje, odnosi pa i cela društva. Čak i sam identitet je nešto što je prolazno. Ali postoji nešto što opstaje, nešto što ne može da se definiše tako lako ali ipak može da se oseti. No Vulf to nikada ne imenuje. 

 

Šta je to? Možda je to svest. Možda je percepcija. Možda je to ipak samo iluzija kontinuiteta. No bez toga nečeg, sam roman bi se raspao. 

 

Stilski, Orlando je paradoks. Istovremeno je i lagan i težak. Rečenice teku ali nose ogromnu količinu značenja. Ironija je stalno prisutna ali nikada ne prelazi u cinizam. 

 

To je pisanje koje, kao što rekoh, deluje kao igra ali iza te igre stoji potpuna kontrola. Vulf ovde razgrađuje formu biografije ali je ne odbacuje. Ona je koristi kao masku, kao okvir koji stalno puca. Šta nastaje onda u tim pukotinama? Prava književnost. 

 

Možda je najvažnije reći da Orlandno nije knjiga koja traži veliko razumevanje. Ona traži prihvatanje. Čega? Prihvatanje da svet nije stabilan, da identitet nije čvrst, da vreme nije linearno i da ništa od toga ne mora da bude problem. 

 

No upravo tu dolazimo do određene nelagode. Zašto? Ako ništa nije stabilno, ako se sve menja, ako se sve može preoblikovati, gde je onda oslonac? Vulf ne daje odgovor i to je ovde njen najhrabriji potez. 

 

Na kraju, Orlando ne ostavlja osećaj završetka. Ne zatvara se, ne zaokružuje. On se jednostavno nastavlja van stranica, van forme, van potrebe da bude objašnjen. Ovo nije knjiga koja želi da bude shvaćena kao celina. Ovo je knjiga koja insistira na tome da je svaka celina iluzija. Sve se menja, sve klizi, sve izmiče. Jedino što ostaje je taj neuhvatljivi osećaj trajanja bez garancije i smisla. I možda je ovo nešto najbliže istini što književnost može da ponudi. Ne odgovor, ne utehu, već prostor u kojem se raspad konačno vidi bez potrebe da se popravi.

Monty Python and the Holy Grail (1975)

 

Žanr: Avantura | Komedija | Fantastika
Režija: Terry Gilliam, Terry Jones
Glumci: Graham Chapman, John Cleee, Eric Idle ...

Priča:
Kralj Artur i njegovi vitezovi Okruglog stola kreću u nadrealnu, namerno „siromašno“ prikazanu potragu za Svetim gralom, usput nailazeći na brojne, potpuno apsurdne prepreke.

Moj osvrt:
Prvo gledanje ovog filma, pre nekih dvadesetak godina je prošlo neslavno. Posle urnebesno smešnog Life of Brian, sem nekoliko svetlih trenutaka, ovaj nisam uspeo da doživim kako treba. Tada mi je ovo delovalo kao niz glupih skečeva. Posle ko zna koje već reprize jasno je kao dan da se iza te "gluposti" krije nadasve precizna inteligencija. Da, ovo je i dalje haotično ali taj haos nije bez kontrole. Ovo je haos koji tačno zna gde udara i svaki put kad ti se učini da je film "prešao meru", zapravo si ti taj koji je izgubio osećaj za meru. 

 

Priča prati kralja Artura koji je u potrazi za Svetim Gralom. No film od samog starta pokazuje da ga priča ni najmanje ne interesuje. Ne moram da nabrajam detalje koji to najbolje pokazuju jer svi koji ste gledali se sećate da konji ne postoje, zamenjeni su zvukom kakosovih oraha. Bitke su apsurdne, herojstvo je predmet sprdnje. Zašto baš ti elementi? To su elementi koji jednu ovakvu priču treba da učine epskom. E baš oni se ovde raspadaju u par sekundi. 

 

Film se ne sprda sa periodom u kom se radnja odvija. Film se šali sa nama. Kako? On pravi šale na račun naše potrebe da verujemo u strukturu, u smisao, u red. Svaka scena deluje kao da počinje normalno i svaka od njih se raspadne u onom momentu kada očekuješ poentu. 

 

Jedan od ključnih elemenata filma je odnos prema autoritetu. Kralj, crkva, vlast sve je to dovedeno do apsurda. Najbolja stvar je što likovi govore ozbiljno ali to što govore uopšte nema smisla. Neretko su takvi i govori autoriteta koje poznajemo u stvarnom životu. 

 

Scena sa seljacima koji raspravljaju o političkom sistemu je možda i najdirektnija od svih. Nije ona samo šala, ona je brutalno tačna dekonstrukcija vlasti. Autoritet postoji jer ljudi pristaju da ga prihvate. No šta se dešava kada uklonimo tu saglasnost, kada ne pristanemo na tako nešto? Onda ostaje samo čovek koji se dere da je kralj. 

 

Crni vitez koji odbija da prizna poraz dok ostaje bez udova je takođe jedan od najboljih simbola u filmu. Mislim da je to najbolji pokazatelj tvrdoglavosti koja je pretvorena u komediju. I ne samo komediju nego i nešto više od toga. To je savršena slika ljudi koji odbijaju realnost. Valjda je tako lakše nego priznati poraz. 

 

Film se konstantno igra sa našim očekivanjima. Kad pomisliš da scena ulazi u finiš i treba da ima poentu i kraj, ona se naglo prekine. Kad očekuje objašnjenje - dobijemo apsurd. Kad tražimo smisao - dobijemo tišinu ili iznenadni prekid. Naravno da ovo nije lenjost autora. Ovo je stav. 

 

Film ne napada religiju direktno ni jednog momenta ali je konstantno dovodi u pitanje. Sveti Gral kao centralni motiv gubi svoju težinu i to zbog niza besmislenih prepreka. Nešto takvo ovakve prepreke ne bi smele da obesmisle. Samim tim putovanje postaje važnije od cilja. I onda shvatamo da je i samo putovanje upitno. 

 

Likovi su u potpunosti u funkciji ideja. Svaki od njih predstavlja neku vrstu ljudske slabosti - glupost, ponos, slepo verovanje, potrebu za redom. I baš zato su memorabilni ali ne kao ljudi već kao stanja. 

 

Ovo je film o besmislu ali srećom ne o besmislu kao pesimizmu već besmislu kao oslobađanju. Kada konačno shvatimo da nema smisla, prestaje potreba da ga tražimo u svemu. 

 

Monty Python and the Holy Grail je film u kom ako tražiš logiku, frustriraće te. Ako tražiš strukturu, izneveriće te. Ali ako prihvatiš da pravila ne postoje, otvara se potpuno novi svet. On ne razbija samo mit o viteštvu, on razbija našu potrebu da svet ima smisla. I baš zato mi je ovo drag film, jer pokazuje da kada se sve raspadne, kada više nema pravila, autoriteta ni cilja, ostaje nam samo jedno. Da se smejemo. 

Zanimljivosti:
Led Zeppelin, Pink Floyd i Genesis učestvovali su u finansiranju ovog filma. Sredstva zarađena od albuma The Dark Side of the Moon benda Pink Floyd iskorišćena su za finansiranje ovog filma. Članovi benda bili su toliki fanovi serije Monty Python's Flying Circus da su čak prekidali snimanja kako bi je gledali. Čuveno prikazivanje galopirajućih konja pomoću kokosovih oraha (tradicionalni zvučni efekat iz radio emisija) nastalo je iz sasvim praktičnog razloga — produkcija jednostavno nije imala novca da priušti prave konje. 

 

Kada je film prikazan na Kanskom Filmskom Festivalu, publika je već tokom uvodnih špica počela da se smeje. U jednom trenutku projektor je stao, a publika je nastavila da se smeje, ubeđena da je i to deo filma. Međutim, ispostavilo se da je u pitanju bila dojava o bombi, pa su vatrogasci ušli u salu i evakuisali sve prisutne iz bioskopa. Francuska taktika gađanja Artura i njegovih vitezova stokom u filmu podseća na relativno noviju legendu o srednjovekovnoj opsadi utvrđenog grada Carcassonne na jugu Francuske. Prema toj priči, stanovnici grada, koji su bili na ivici gladi, iskoristili su poslednje zalihe hrane kako bi gađali opsadnu vojsku, želeći da je ubede — koja je i sama trpela nestašicu — da grad ima dovoljno hrane i da je opsada beznadežna. Taktika je uspela i opsada je na kraju prekinuta.

Naj scena:

Crni vitez

Moja ocena: 8/10

Pygmalion (1938)

 

Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Anthony Asquith, Leslie Howard
Glumci: Leslie Howard, Wendy Hiller, Wilfrid Lawson...

Priča:
Stručnjak za fonetiku i izgovor sklapa opkladu da može naučiti prodavačicu cveća sa kokni naglaskom da govori pravilnim engleskim i predstavi je kao damu u visokom društvu.
 
Moj osvrt:
Na površini imamo priču o transformaciji - siromašna prodavačica cveća postaje dama zahvaljujući jeziku i manirima. Sve ovo deluje kao jedna dopadljiva igra kojoj se smešimo. No, dok se smešimo potencijalno nam beži jedno ključno pitanje: koliko malo je zapravo potrebno da promenimo način na koji posmatramo nekog. 

 

U centru priče je profesor Higgins. Njegovo uverenje je da su identitet čoveka zapravo stvar govora i navika. Za njega, Eliza nije osoba već eksperiment. Njegova teorija je da će promenom njenog govora promeniti i njen identitet a samim tim će joj promeniti život. Tako da u suštini odnos ovo dvoje nije popločan dobrim namerama. Higgins ne želi da pomogne, on želi da dokaže teoriju. 

 

Eliza je prodavačica cveća na ulici i sastavni deo gradske buke. Jedna od onih osoba koje postoje samo dok ne smetaju. Zar to ne treba da učini njenu transformaciju uznemiravajućom? Nije stvar u tome što ona postaje dama već u tome što shvatamo koliko je granica između "dame" i "ulice" odjednom tako tanka. 

 

Rečenice koje čujemo u filmu su često oštre, duhovite, sarkastične. Nema ovde romantizacije društva i to se vidi u svakom dijalogu. Dinamika između Higinsa i Elize je prepuna varnica i one nisu komične kako bi se očekivalo. One razotrkivaju jedan klasni sistem koji počiva na apsurdima. 

 

Zanimljiv je način na koji Pygmailion tretira jezik. On nije ovde samo sredstvo komunikacije. On je i društvena legitimacija. Način na koji se izgovaraju reči određuju kako vas drugi vide u društvu. Ispada da je u ovom svetu naglasak ujedno i sudbina. 

 

I to je možda i najsmelija ideja filma. Ako je dovoljno promeniti način govora da bi neko postao gospodin ili dama, onda ceo društveni sistem počiva na maski. Kultura, obrazovanje, aristokratija - sve odjednom počinje da deluje kao predstava koja ne zavisi od znanja i inteligencije već od pravilnog izgovora. Ne mora to u današnjem društvu biti izgovor. Menjaju se sredstva na osnovu kojih nas neko procenjuje. Suština ostaje ista. 

 

Elizina transformacija je fascinantna ali ne zbog onog što biste pomislili. Jednostavna stvar, prljavu, loše obučenu, nenšminkanu devojku opereš, našminkaš i ona blista. Greška. U filmu ona se transformiše učenjem i napredovanjem. No lepota te transformacije je doneta sjajnom glumom Wendy Hiller. Njena gluma je ono što ovde nosi najveću vrednost. Momenat u kom Eliza najviše blista je onaj kada odbaci damske haljine i vrati se u običnu odeću. Ništa šminka braćo i sestre, samo čistokrvni talenat glumice. 

 

Sa druge strane Leslie Howard igra Higginsa sa savršenom dozom intelektualne arogancije. I tu dolazim do najvećeg problema ovog filma. Veza ovo dvoje bi trebala da preraste u romansu jel tako. Ovakav arogantni krelac jednostavno ne može u meni da izazove nikakvu emociju i ne donosi ni trunku hemije na ekran. Kada ga pogode emocije, trebali bi da vidimo donekle pukotine u njegovom karakteru ali one nekako ostaju previše na rečima. Zbog toga mi je taj romantični aspekt filma nedovoljno ubedljiv. 

 

Ovde smo počeli pričati o načinu na koji neko prebrodi društvene razlike. Šta mislite zašto je to tako? Zato što su te razlike zapravo neprirodne. Društvo je to koje ih stvara i onda se pretvara da su prirodne. Zašto? Zato što se plašiš da ti je ta druga strana koja je jako mrska zapravo tako blizu i jednom greškom možeš da se nađeš na njoj. Tragično je što nekad ljudi na toj "neželjenoj" strani umeju uniziti sebe a zapravo ne shvataju u čemu je razlika. Eliza je shvatila. Pročitajte i Martin Idn od Džeka Londona, perfektno delo na sličnu temu. 

 

Ironija cele ove priče je što je Higins uspeo da pronađe damu u Elizi ali nije uspeo da razume ženu koju je promenio. Njegov eksperiment uspeva lingvistički ali propada ljudski. Zato film i izbegava jednostavno emotivno razrešenje. Nema neke ljubavne kulminacije koja bi sve učinila predvidivim. 

 

Pygmailion nas podseća da nas društvo često ne vrednuje po onome što jesmo već na način na koji to nešto iznosimo. Dok gledamo kako Eliza prelazi granicu između ta dva sveta svhatamo da ta granica nije stvar karaktera. Ona je stvar "akcenta", ona je stvar privida, ona je stvar dobre maske.

Zanimljivosti:
Scena u kojoj Eliza tokom časa dikcije slučajno proguta kuglicu ne postoji u originalnoj drami. Tokom proba za tu scenu, na licu Wendy Hiller pojavio se bolan izraz. Kada je ispljunula kuglice koje je imala u ustima, rekla je: „Leslie, progutala sam jednu!“ Na to joj je Leslie Howard odgovorio: „Nema veze, ima ih još mnogo.“ Ta situacija je toliko zabavila prisutne članove ekipe da je scena na kraju ubačena u film, a kasnije i u njegovu muzičku verziju My Fair Lady. Wendy Hiller je lično izabrana za ulogu Elize Dulitl od strane autora George Bernard Shawa. Film Pygmalion bio je prvi britanski film u kojem se u dijalogu pojavljuje reč „bloody“. To danas možda ne ostavlja poseban utisak na modernu ili američku publiku, ali u to vreme ta reč smatrala se izuzetno vulgarnom.

Naj scena:

Finalni dijalog

Moja ocena: 7/10