Zlatno Runo I - VII - Borislav Pekić

 

Zlatno Runo se u čitaoca uvlači polako, kao neka porodična senka koje se prenosi sa kolena na koleno dok jednog dana ne shvatiš da više ne gledaš svet svojim očima već gledaš svet kroz slojeve istorije, krvi, mita i poraza

 

Zlatno runo nije roman niti je ciklus romana u klasičnom smislu. Zlatno runo je jedna ogromna misaona konstrukcija, jedan lavirint u kojem se čovek gubi sa zadovoljstvom jer zna da ne postoji izlaz, a ujedno i da postoji, on ne bi bio spas. Pekić ovde ne samo da priča priču, on gradi poseban univerzum.

 

Na površini, to je saga o porodici Njegovan. Saga o trgovcima, precima, naslednicima, grehovima koji se prenose kao genetski kod. Ali već posle prvih stranica postaje jasno da porodica ovde nije tema - ona je samo instrument. Prava tema je čovek u istoriji i istorija u čoveku. 

 

Pekić se ovde ponaša kao hirurg ali istovremeno i sudija. On secira Balkanski, evropski, zapadni mentalitet. No, on to ne radi sa distance. On piše iznutra, kao neko ko zna da je i sam deo tog mesa koje se reže. Nema ovde nikakve moralne nadmoći, samo nemilosrdna svest. 

 

Jedan od najupečatljivijih aspekata Zlatnog Runa je odnos prema vremenu. Koliko god mislili da je prošlost prošla, ona se nekako uvek vraća. Ona je aktivna, agresivna i uporna. Kako se ona vraća? Kroz navike, strahove, kroz način na koji se trguje, na koji se veruje, laže. Kod Pekića istorija nije učiteljica života. Ona je zatvor. 

 

Mit o Zlatnom Runu je uzet kao drevni san o bogatstvu, smislu i nagradi. On je ovde ogoljen do kosti. Kako? Tako što se Runom ne dolazi do spasenja već do još većeg prokletstva. Svako ko ga traži ne gubi malo. Gubi sebe. A šta je sa onima koji ga nađu? Oni shvate da su potrošili ceo život jureći privid. 

 

Ne bih Pekićeve junake nazvao dopadljivim, no ne bih rekao ni da su odbojni. Možda je najbolji opis reći da su neumoljivo ljudski. Slabi, proračunati, puni straha od propasti, opsednuti opstankom. U toj opsesiji oni postaju čak i groteskni pa i tragični.

 

Trgovina u Zlatnom runu nije samo ekonomska tema. Ona je ovde filozofija života. Sve se menja, sve ima cenu, sve je predmet razmene. Kada kažem sve, tu mislim i na moral pa čak i identitet. Čovek ovde ne prodaje samo robu. On prodaje vreme, poreklo i najtragičnije od svega, prodaje budućnost.

 

I zapanjujuće je koliko je ovaj tekst savremen. Iako se prostire kroz vekove, Zlatno runo govori direktno današnjem čitaocu, onom koji živi u svetu lažnih vrednosti, brzih dobitaka i večitog straha od gubitka statusa. Kao da Pekić nije pričao o nečemu iz prošlosti već o nečemu što se tek zahuktava. 

 

Religija ovde nije sklonište niti uteha. Ona je još jedan sistem, još jedna tvorevina kojomm se opravdavaju nasilje, pohlepa, dominacija. Bog ovde nije figura spasitelja već je odsutan a to njegovo prazno mesto ljudi popunjavaju sopstvenim interesima. 

 

Jedan od najvećih kvaliteta Zlatnog Runa je Pekićeva sposobnost da spoji ironiju i tragediju. On ume da bude duhovit ali ne lagan i ume da bude sarkastičan ali bez cinizma. Njegov humor ne razvedruje atmosferu već dodatno steže omču. 

 

Čitanje ovog serijala zahteva strpljenje i predaju. Ovo nikako nije literatura za brzo čitanje, za "još jedno poglavlje pred spavanje". Ovo je tekst koji traži da mu se vratiš umoran, zbunjen a ponkad i ljut. E baš tada on daje najviše. 

 

Likovi u Zlatnom runu često deluju kao zarobljenici sopstvene logike. Oni ne greše zato što su glupi već zato što su dosledni. Dosledni su sistemu vrednosti koji je u suštini od samog početka truo. Upravo u tome i jeste njihova tragedija.

 

Pekić ne nudi izlaz niti spas. On ne veruje u takve stvari. Ako ovde postoji pročišćenje, ono ne dolazi kroz nadu već kroz razumevanje. Kakvo razumevanje? Ako ste čitali i njegovu 1999 onda bi trebalo da znate. To je razumevanje da je istorija niz ponovljenih grešaka a ne put ka napretku. 

 

Pekićeva genijalnost se oslikava i u načinu na koji tretira ideju identiteta. Ne samo ličnog identiteta već i nacionalnog ili porodičnog. Identitet ovde nije status, nije ključ za lakši život, identitet je ovde teret. On nikako ne oslobađa i ne otvara vrata. On obavezuje. Identitet u Zlatnom runu ne daje smisao već nameće ulogu.

 

Zlatno Runo je takođe i roman o strahu, ali ne strahu od smrti. Zlatno Runo je roman o strahu od nestajanja. O strahu od toga da ime bude zaboravljeno, da loza presahne, da se izgubi kontinuitet. Taj strah je pokretač svakog ovde i isti taj strah rađa najgore moguće izbore. 

 

Imajući sve ovo u vidu, dolazimo dotle da je Pekić nemilosrdan prema ideji tradicije. Tradicija bi trebalo da bude čuvar vrednosti. Ovde je ona u potpunosti mehanizam kontrole. Ona ne pamti i ne obeležava onošto je važno već ono što je korisno. 

 

Stilski, ovo je Pekić u punoj snazi. Rečnice su misaone, često zahtevne ali naravno nikada prazne. Svaka rečenica nosi težinu, svaka ima razlog da postoji. Nekada mi se čini da ovo nije samo proza koja se čita već proza koja se i preživljava. 

 

Zlatno Runo je knjiga (tj. knjige) koju mislim da više poštujem nego što volim. Ne pamtim koja knjiga oslikava toliko dobro naše podneblje a opet stvara nelagodu zbog toga. To je onaj osećaj kada vas neko prepoznaje više nego što biste vi želeli i onda vidi sve bolje i od vas samih. 

 

Na kraju, Zlatno Runo nije priča o prošlosti, niti o mitu, niti je priča o jednoj porodici. To je priča o iluziji da se može živeti racionalno, proračunato, bez posledica. Pekić pokazuje ono što nas iskustvo neminovno nauči - svaki račun se na kraju plaća. Problem je samo u tome što cena nikada nije ono što smo očekivali. Zašto? Zato što nikada nismo svesni šta je to što smo spremni žrtvovati da bismo ostali ono što mislimo da jesmo. 

Black Orpheus / Orfeu Negro (1959)

 

Žanr: Drama | Muzički | Ljubavni
Režija: Marcel Camus
Glumci: Breno Mello, Marpessa Dawn, Lourdes de Oliveira...

Priča:
Prepričavanje mita o Orfeju i Euridiki, smešteno u vreme karnevala u Rio de Žaneiru.

Moj osvrt:
Black Orpheus sa jedne strane pulsira životom a opet, svestan si da ispod sve te pesme i svih tih ritmova se provlači i tiha pesma smrti. Na prvi pogled sve je ovde u suncu, sambi, bojama i karnevalu. Rio naprosto gori od muzike, tela se kreću u ritmu, noć traje i duže nego što bi smela. Ali već od prvih momenata je jasno da ovo nije priča o radosti. Znamo već mit, a ovo je priča o sudaru mita i stvarnosti, o ljubavi koja ne ume da preživi sopstvenu strast.

 

Marcel Camus uzima antički mit o Orfeju i Euridiki i seli ga u Brazlske favele. Nije ovo modernizacija mita već kulturni pomeraj koji iznenađujuće dobro funkcioniše. Mit prestaje da bude daleka alegorija i seli se u svakodnevicu. Orfej ovde nije pesnik sa lirom. On je muzičar, vozač tramvaja, čovek čija muzika doslovno budi sunce. Samim tim je njegova tragedija bliža nama običnim ljudima. Samim tim je i bolnija. 

 

Film ne pokušava da sakrije da je mit. Naprotiv, on ga nosi i te kako smelo. Smrt je personifikovana, sudbina je neumoljiva a ljubav osuđena. Nema iluzije da će se stvari završiti drugačije. U toj unapred poznatoj propasti leži i kvalitet filma. Ne leži u iznenađenju nego u neminovnosti. 

 

Black Orpheus je film prepun boja, kamera pleše sa ljudima, grad diše zajedno sa likovima. Karneval ovde nije pozadina priče, on je stanje duha. Karneval je ovde trenutak kada se brišu granice između života i smrti, razuma i transa. Sve izgleda kao san iz kog se budiš u znoju. 

 

Muzika je srce filma. Samba i bossa nova nikako nisu ukras već pokretač narativa. One nose emociju, ritam sudbine pa i unutrašnje stanje likova. Orfejeva muzika ima moć ali ne romantičnu kako se očekuje niti onu spasonosnu. Njegova muzika ima moć da pojača tragediju. Što je pesma lepša, to je pad teži. 

 

Ljubav između Orfeja i Euridike je kratka, pa možemo reći i stidljiva. Nema tu puno vremena za razvoj, za upoznavanje, za neku sigurnost. To je ljubav na samoj ivici - pogledi, dodiri, bekstvo. Čini se kao da film svesno ubrzava njihovu bliskost jer zna da je svako odlaganje samo dodatna patnja. Ovo na kraju nije priča o zajedničkom životu već o sudaru dve sudbine. 

 

Smrt u filmu nije apstrakcija. Ona je prisutna. Smrt hoda ulicama, posmatra, čeka. Nije zla u klasičnom smislu već je hladna, uporna i neumorna. Smrt ovde nije ni kazna. Ona je deo sveta koji ne mari za ljubav. 

 

Orfejev silazak u "podzemlje" je jedan od potresnijih delova filma. Nema tu nekih velikih vizija - samo birokratija, hodnici, hladnoća. Za ovaj film, pakao nije vatra već ravnodušnost. Orfej ne gubi Euridiku jer je slab već zato što veruje da ljubav može da pobedi pravila sveta. Svet mu to ne dozvoljava.

 

Moj najveći problem sa ovim filmom je romantizacija siromaštva. Patnju koja bi bila očigledna on pretvara u šarenu sliku. No iako romantizuje prostor, Black Orpheus ne romentizuje sudbinu. Zbog toga je teško poreći emocionalnu iskrenost ovog filma. 

 

Zanimljivo je kako film šeta između radosti i tuge. Svaki kadar je pun energije, plesa, ritma a opet osećaj strepnje je prisutan i sva ta energija neminovno ne vodi ka sreći. Tako da je ovaj ples koji gledamo konstantno na ivici provalije. I što je taj ples strasniji pad sve više preti i nekako je neminovniji. Camus ni jednog momenta ne dozvoljava da se opustimo iako nam nudi vesele slike. 

 

Orfej nije heroj u klasičnom smislu. On je slab, impulsivan i nadasve emotivan. Njegova greška nije u zlu ili gluposti. Njegova greška je u nadi. Kao i mitski Orfej i ovaj veruje da može da pogleda u nazad, da proveri, da se uveri. I baš ta ljudska potreba da se osvrnemo, da potvrdimo, da ne izgubmo je ono što ga vodi u propast. 

 

U za mene najemotivnijoj sceni, deca na kraju filma donose čudan osećaj tuge. Muzika se nastavlja, sunce ponovo izlazi. Kao da film kaže da mit ne umire, samo menja nosioce. Tragedija pojedinca ne zaustavlja tok života. I to je u isto vreme predivna ali i zastrašujuća misao. 

 

Black Orpheus je film koji nas zavodi lepotom da bi nas udario istinom. Natera nas da se zaljubimo u svet koji će nas povrediti. U tome jeste njegova posebnost. Nije suptilan, nikako nije tih, nije skroman ali je iskren u svojoj fatalnosti. Možda je i najveća snaga filma u toj kontradikciji. On slavi život dok govori o smrti. Pleše dok priča o gubitku. Peva dok sahranjuje ljubav. 

 

Black Orpheus nas podseća da ljubav ne propada zato što je slaba već zato što je previše ljudska. A svet, bio antički ili moderan, mitološki ili stvaran, retko ima razumevanja za ljudsku slabost. Muzika zaljubljenog Orfeja može da podigne sunce, ali ne može da zaustavi noć. 

Zanimljivosti:
Breno Mello je bio fudbaler bez ikakvog glumačkog iskustva u trenutku kada je izabran za ulogu Orfeja. Šetao je ulicom u Rio de Žaneiru kada ga je Marcel Camus zaustavio i pitao da li bi želeo da glumi u filmu. Snimanje na stvarnim lokacijama donelo je i niz problema. Marcel Camus, koji je već raspolagao vrlo ograničenim budžetom, brzo je ostao bez novca. Prema intervjuu koji je dao za Time Magazine, da bi smanjio troškove, Camus je počeo da štedi na obrocima i da spava na plaži umesto u hotelima. Kada mu je ostalo svega 17 dolara, tadašnji predsednik Brazila, Juscelino Kubitschek, pomogao mu je da od vojske dobije deo filmske opreme kako bi se snimanje nastavilo. „Siromaštvo se na kraju nije pokazalo kao loša stvar“, rekao je Camus. „Provodio sam toliko vremena hodajući unaokolo, samo posmatrajući, da sam na kraju stekao duboko razumevanje Brazila. Da sam imao novca, nikada ne bih snimio isti film. Sve bi bilo urađeno prebrzo.“ 

 

Marpessa Dawn nije bila iz Brazila, već iz Pittsburgha, u saveznoj državi Pennsylvania. Adhemar Ferreira da Silva, glumac koji u filmu tumači Smrt, bio je atletičar specijalizovan za troskok i osvajač dve zlatne olimpijske medalje — na Letnjim olimpijskim igrama 1952 i 1956. Dečak koji u filmu pleše svirajući pandeiro kasnije je odrastao i osvojio nacionalno takmičenje u sviranju pandeira, a svoj instrument svirao širom sveta. Danas Carlinhos Pandeiro de Ouro predaje u Los Angelesu i na California Brazil Camp.

Naj scena:

Klinci

Moja ocena: 7/10

Good Morning / Ohayô (1959)

 

Žanr: Komedija | Drama | Porodični
Režija: Yasujirô Ozu
Glumci: Keiji Sada, Yoshiko Kuga, Chishû Ryû

Priča:
Dva dečaka započinju štrajk ćutanjem kako bi naterali roditelje da im kupe televizor.

Moj osvrt:
U potpunosti čudan stav imam prema Ozuu. Kada gledam njegove filmove neretko mi misli odlutaju. Ne da ne mogu, već ne smem reći da su mi povremeno i dosadni. Stvar je u tome da je i više nego očigledno da oni kriju mnoge kvalitete. Ovaj ima i magične slike detinjstva. Ali opet, za mene, Ozu traži prilično strpljenja. Tako da u daljem tekstu ne mogu da uprem prstom ni u jednu manu iako nisam oduševljen. Pokušao sam realno sagledati kvalitete ovog filma. 

 

Good morning izgleda kao malecak film ali u svojoj skromnosti krije čitav svet. Ozu ne pokušava da nam priča velike tragedije, smrti i porodične lomove kao u nekim poznatijim radovima. On se ovde ipak spušta na nivo banalnog pa gledamo komšiluk, dečije zahteve, tračeve, televizore, pristojne pozdrave koji ne znače ništa. I upravo u tom "ničemu" Ozu je pronašao srž društva. 

 

Radnja je toliko jednostavna da skoro i ne postoji. Dva dečaka žele televizor. Roditelji odbijaju da ga kupe. Deca odlučuju da stupe u štrajk ćutanjem. Iz te sitne, detinje pobune počinje lančana reakcija nesporazuma, tišina, nelagodnosti ali i razotkrivanja. Ozu ovde ne gradi zaplet, on pušta svakondnevicu da se sama "zaplete". 

 

Ono što Good Morning radi genijalno je razotkrivanje komunikacije. Uopšteno, ljudi stalno govore ali se retko razumeju. Pozdravi su automatski, šablonski, fraze isprazne, rečenice služe da popune tišinu a ne da nešto kažu. Pa i sam naslov filma je ironija. "Dobro jutro" je ovde simbol društvene pristojnosti koja nema nikakvu težinu. 

 

Dečiji štrajk ćutanjem u početku izgleda kao šala ali zapravo predstavlja najradikalniji čin u filmu. Odbijanje govora postaje zapravo odbijanje licemerja. Deca ne žele da učestvuju u svetu u kom se stalno govori ali to što se izgovori ne znači ništa. Njihova tišina je čistija od svih rečenica koje odrasli izgovaraju. I Ozu to zna - deca su jedina istinski iskrena bića u ovom filmu. 

 

I televizor koji povod za pomenuti štrajk je ovde mnogo više od kućnog aparata. On je simbol modernog, simbol promene, želje da se svet vidi a ne samo zamišlja. Odrasli ga doživljavaju kao luksuz ali i opasnost dok ga deca vide kao prozor u nov svet. Sukob oko televizora je zapravo sukob između statičnog društva i generacije koja oseća da se svet menja. 

 

Ozuov humor je tih, pa mogu reći i skoro neprimetan. Nema nekih gegova (sem povremenih prdeža), nema poente koja tera da se nasmeješ naglas. Sve je u pogledima, pauzama, pogrešno protumačenim rečenicama. Kada se odrasli likovi sapliću o sopstvene pretpostavke i tračeve, to nije karikatura. To je preciizna dijagnoza društva koje živi od poluinformacija i šapata. 

 

Žene u filmu, zarobljene u ritualima svakodnevice, zaslužuju posebnu pažnju. Njihovi razgovori na prvi pogled deluju bezazleno ali su puni sitne agresije, nesigurnosti i potrebe za pripadanjem. Trač ovde nije zlo iz namere već je simptom praznine. Jednostavno je. Kada nemaš šta da kažeš, pričaš o drugima. 

 

Film je generalno nežan prema svojim likovima. Ozu ih ne ismeva, ne kažnjava i ne moralizuje. On ih razume. Njegova ironija nije zla već je blaga a opet neumoljiva. Izgleda mi kao roditelj koji vidi detetove mane ali ih ne koristi da bi ga ponizio. 

 

Možda i najlepši aspekt filma je način na koji se prikazuje promena bez ikakve revolucije. Nema nekog velikog sukoba, nema pobede ili poraza. Stvari se potpuno jednostavno pomeraju. Televizor dolazi. Deca ponovo govore. Život se nastavlja. Ali nešto je ipak drugačije iako je jako teško imenovati šta. 

 

Good Morning je film o društvu koje se boji tišine. Tišina razotkriva jer tera na razmišljanje. Zato je govor stalno prisutan čak i kada nema sadržaj. Deca, paradoksalno, to razumeju bolje od ostalih. Njihova pobuna nije glasna ali ispostavlja se jako preciznom. Ispod pastelnih boja i porodične komedije krije se ozbiljna kritika društvene učtivosti koja služi da sakrije ranodušnost. Film ne napada sistem direktno već ga razgrađuje deo po deo. 

 

Možda je i najveća vrednost filma u tome što pokazuje da se velike promene najčešće dešavaju kroz sitnice. Jedan televizor. Jedna tišina. Jedno "dobro jutro" koje više ne zvuči isto. Ozu veruje u ta mala pomeranja, u male pukotine kroz koje ulazi nova stvarnost. 

 

Good Morning je film koji nas podseća da društva ne propadaju zbog velikih laži već zbog malih svakodnevnih neistina koje prihvatamo ko normalne. I možda još bitnije, Good Morning pokazuje da ponekad najzdravija reakcija nije da kažeš više, nego da na trenutak zaćutiš. 

Zanimljivosti:
Good Morning (1959) je prvi film Yasujirôa Ozua koji je imao bioskopsku distribuciju u Sjedinjenim Američkim Državama. Yasujirô Ozu je o filmu Good Morning (1959) rekao: „Ljudi vole prazno brbljanje, ali kada dođe trenutak da se u presudnim situacijama kaže nešto važno, ostaju bez reči. To sam želeo da bude tema filma.“ Prah od plovućca koji dečaci jedu kako bi izazvali nadimanje inače se najčešće koristi u domaćinstvu kao sredstvo za čišćenje. Može se pronaći u sapunima i preparatima za piling. 

Naj scena:

Dobro jutro

Moja ocena: 7/10