Nights of Cabiria / Le notti di Cabiria (1957)

Žanr: Drama
Režija: Federico Fellini
Glumci: Giulietta Masina, François Périer, Franca Marzi...

Priča:
Jedna naivna, ali uporna prostitutka luta ulicama Rima u potrazi za pravom ljubavlju, ali umesto sreće iznova nailazi samo na razočaranja i slomljeno srce

Moj osvrt:
Kako da kažem ovo a da ne zvuči patetično. Koliko god nam bilo teško i šta god se dešavalo, svesni smo da ljudsko srce može da izdrži mnogo više nego što mislimo. Ne zato što smo snažni već zato što uporno odbijamo da prestanemo da se nadamo. Upravo to je tema ovog filma. Ali ne radi se ovde o onoj lepoj, romantičnoj, poetskoj nadi. Radi se o onoj tvrdoglavoj, gotovo iracionalnoj, zbog koje ustajemo i onda kad nam život iznova pokazuje da možda ne bi trebalo. 

 

Kabirija je jedan od najlepše napisanih a meni i najdraži lik koji je Felini ikada stvorio. Nije ona klasična heroina koju očekujete. Ne donosi nam velike govore, ne ostvaruje veličanstvene pobede, nema onih trenutaka transformacije u nekog novog, nekog drugog. Naprotiv. Njena najveća snaga je u tome što ostaje ista u svetu koji se neprestano trudi da joj oduzme dostojanstvo. 

 

Felini nikada ne traži sažaljenje za Kabiriju. Genijalna odluka. Bilo bi je prelako pretvoriti u žrtvu koju će publika voleti samo zato što pati. No ona sama to odbija. Kabirija ume da bude tvrdoglava, impulsivna, neretko i smešna. Ima ponos. Ima temperament. No sve je to čini pravom, opipljivom osobom a ne simbolom. 

 

Film govori o usamljenosti ali ne usamljenosti čoveka koji nema nikoga. On govori o usamljenosti čoveka koji neprestano pruža ruku drugima a gotovo svaki put ostane praznih dlanova. To je, braćo i sestre, mnogo bolnija vrsta samoće. 

 

Ne znam da li treba da ponavljam da i ovde imamo onaj karakteristični Felinijev pogled na ljude. Čak i kada prikazuje njihovu sebičnost, pohlepu ili okrutnost, on ih nikada ne pretvara u čudovišta. Čini mi se da kao da razume da ljudi retko povređuju druge zato što su zli. Mnogo češće to rade zato što su slabi. 

 

Đulijeta Masina donosi jednu prelepu glumačku kreaciju. Neverovatno koliko emocija uspeva da prenese samim izrazom lica ili samo pogledom. Nekada mi izgleda kao dete koje još veruje da će sutra biti bolje. Nekada kao žena koja je umorna od svega. Braćo i sestre, između ta dva izraza nalazi se ceo život. 

 

Posebno mi se dopada što film nikada ne postaje ciničan iako je imao puno pravo na to. Sve što se događa Kabiriji u potpunosti bi moglo da opravda gorčinu. Ali Felini odbija da uzme cinizam za mudrost. Njegovi likovi mogu biti razočarani ali nikada potpuno mrtvi iznutra. 

 

Nights of Cabiria nije film o ljubavi. Ljubav je ovde samo obećanje koje se stalno pojavljuje na horizontu i jednako brzo nestaje. Prava tema ovde jeste ljudska potreba da uprkos svemu, veruje drugom čoveku. I sami znamo da je to jedna od najrizičnijih stvari koje možemo da uradimo. 

 

Nights of Cabiria odlično razume razliku između naivnosti i dobrote. Kabirija jeste naivna ali njena naivnost nije glupost. Svesna je sopstvenih odluka da ne dopusti svetu da je pretvori u nekog ko više nikome neće verovati. Upravo to zahteva više hrabrosti nego cinizam. 

 

Felini nas nikada ne tera da se divimo Kabiriji. On samo želi da je vidimo. Zaista vidimo. Ali ne kao profesiju, ne kao društveni status, ne kao nekoga ko postoji na margini. On želi da je vidimo kao ljudsko biće koje želi isto što i svi drugi: da bude voljeno, prihvaćeno i da jednog dana prestane da se plaši budućnosti. 

 

Završnica je čist majstorluk. Bez velikih reči, bez objašnjenja i bez potrebe da zaokruži priču onako kako bi publika možda želela. Samo jedno lice, nekoliko suza i nešto mnogo jače od optimizma. Jer optimizam kaže da će sve biti dobro. Nada kaže da ćeš nastaviti dalje čak i kada vidiš da nemaš nijedan razlog da veruješ u to. 

 

I upravo zato ovo je jedan od najhumanijih filmova koje sam gledao. Ne zato što veruje da će život nagraditi dobre ljude. Naprotiv. Film veoma dobro zna da često neće. Ali isto tako, zna da čoveka ne određuje ono što mu se dogodilo kada je pao. Određuje ga ono što odluči da ponese sa sobom kada se ponovo podigne sa zemlje. 

Zanimljivosti:
Tokom montaže ovog filma, montažer Leo Catozzo razvio je uređaj za spajanje filmske trake pomoću samoperforirajuće lepljive trake, poznat kao CIR splicer (ili jednostavno „Catozzo“). Taj izum doneo mu je veliko finansijsko bogatstvo tokom šezdesetih godina, a 1990. godine za njega je dobio i Oskara za Tehnička dostignuća. Federico Fellini je za ulogu „čoveka sa džakom“ angažovao montažera Leo Catozza i insistirao da ta scena ostane u završnoj verziji filma, uprkos protivljenju producenta Dina De Laurentiisa, koji je smatrao da usporava radnju. Na kraju je De Laurentiis otišao toliko daleko da je scenu jednostavno ukrao iz montažne sobe. Prema njegovim rečima, pet do sedam godina nakon premijere filma, Fellini ga je pozvao i zamolio da mu vrati tu scenu kako bi mogao da je ponovo uključi u film. Pošto je ostvarenje u međuvremenu steklo status klasika, De Laurentiis je pristao. me slavnog glumca kojeg Kabirija upoznaje na početku filma je Alberto Lazzari. To je namerna igra reči sa imenom Amedeo Nazzari, glumca koji tumači taj lik. Nazzari je u to vreme bio jedna od najvećih filmskih zvezda Italije, a njegov filmski lik u velikoj meri odražava njegov stvarni status i imidž.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 8/10

Charade (1963)

 

Žanr: Komedija | Misterijja | Ljubavni | Triler
Režija: Stanley Donen
Glumci: Cary Grant, Audrey Hepburn, Walter Matthau...

Priča:
U Parizu se razvija priča puna romantike, misterije i neizvesnosti, dok se jedna žena nađe na meti nekoliko muškaraca koji pokušavaju da se domognu bogatstva koje je njen ubijeni muž ukrao. Kako se događaji nižu, ona sve više gubi poverenje u ljude koji tvrde da žele da joj pomognu.

Moj osvrt:
Kakvo neočekivano blago sam otkrio, braćo i sestre. Charade je jedan od onih filmova koji vas podsećaju zašto ste se uopšte zaljubili u ovu umetnost. Ne zato što je on duboko filozofski ili menja način na koji posmatrate svet. Nego zato što će vas dva sata držati prikovane za ekran sa osmehom na licu i osećajem da prisustvujete nečemu što je napravljeno sa neverovatnom lakoćom. E ta lakoća je nekada najteža stvar za postići. 

 

Žanrovski, Charade je neka mešavina trilera, komedije, misterije i romantike koja u suštini ne bi trebalo ni da funkcioniše na nekom zavidnom nivou. Žena saznaje da joj je muž ubijen. Nekoliko sumnjivih tipova traži nestali novac. Pojavljuje se misteriozni muškarac kome ne može da veruje. Sve to deluje kao materijal za solidan triler. Stvar je u tome što Charade uporno odbija da bude samo to. 

 

Šta ga onda izdvaja od gomile sličnih ostvarenja? Ton. Charade nikada ne dozvoljava sebi da postane previše mračan ali ni previše lagan. Takvo hodanje po tankoj liniji obično završi katastrofom. Ovde? Ovde završava magijom. Veliki deo te magije dolazi od dvoje ljudi. 

 

Postoje filmski parovi koji imaju hemiju. A postoje i Odri Hepbern i Keri Grant. Ne teško, već nemoguće mi je objasniti koliko dobro funkcionišu zajedno. Njihovi pogledi, osmesi, način na koji razgovaraju jedno sa drugim. Deluju kao ljudi koji uživaju u svakom zajedničkom trenutku na ekranu. Nikako to nije samo romantična hemija. Ovo je hemija dvoje izuzetno inteligentnih ljudi koji konstantno pokušavaju da budu korak ispred onog drugog. 

 

Odri Hepbern ovde poseduje onu retku vrstu harizme zbog koje je dovoljno da se pojavi u kadru i scena odmah postaje zanimljiva. Postoji ogromna elegancija u njenoj glumi koja ni jednog momenta ne deluje veštački. Ona je u isto vreme sofisticirana i potpuno prirodna. Deluje kao neko koga možeš da sretneš na ulici a opet kao neko ko pripada samo filmskom platnu. Ne umem to bolje da objasnim. 

 

Sa druge strane, Keri Grant radi ono što Keri Grant radi bolje od bilo koga. Deluje opušteno čak i kada igra čoveka za kog nismo sigurni da li je heroj, prevarant ili nešto treće. Njegov šarm nije samo u izgledu i manirima. Njegov šarm je u tome što u svakoj prokletoj sceni deluje kao da zna nešto što mi ne znamo. Uvek je korak ispred nas. 

 

Njihovi dijalozi su pravo malo remek-delo. Možemo pričati o duhovitim dijalozima u današnjem filmu ali retko koji zaista opravdava taj izraz. U Charade gotovo svaka razmena ima ritam. Pstoji brzina, inteligencija i humor koji nikada nije usiljen. Ljudi ne pričaju da bi objasnili radnju. Pričaju zato što uživaju u nadmudrivanju. To filmu daje energiju koju je jako teško opisati. Čak i kada radnja na trenutak uspori, dijalog je dovoljan da te drži zainteresovanim. 

 

Naravno, ne treba zaboraviti ni samu misteriju. Film se neprestano igra našim poverenjem. Svaki put kad pomislimo da smo shvatili ko je ko, pojavi se neki nov detalj koji nas natera da preispitamo sve što smo videli do tada. Za razliku od mnogih trilera, ovde obrti nisu tu da impresioniraju. Oni su samo deo igre i to neopisivo više prija. A ta igra, braćo i sestre, beskrajno je zabavna. 

 

Ono što je za svako poštovanje je što film nikad ne postaje ciničan. Danas bi ovakva priča verovatno bila mračnija, hladnija i opsednutija sopstvenom inteligencijom. Charade nema potrebu da dokazuje i nameće to koliko je pametan. On to jednostavno jeste. 

 

I kako je film odmicao, sve manje pažnje sam iskreno posvećivao samoj misteriji. Čak i da je jasno gde priča ide, čak i da znamo obrte i kraj, to zapravo nije važno. Film je već posle nekog vremena postao poput razgovora sa starim prijateljem čije rečenice znate napamet ali ih uvek, sa zadovoljstvom slušate ponovo. 

 

Da li postoje bolji trileri? Naravno. Mnogo bolji. Da li postoje složenije misterije? Neuopredivo. Da li postoje dublje drame? I te kako. Da li postoje filmovi koji su ovliko šarmantni, duhoviti i beskrajno gledljivi kao Charade? E u to baš i nisam siguran. Na kraju, ne ostaje osećaj da sam gledao veliki film u nekom istorijskom ili umetničkom smislu. Ono što ostaje nekada ume da bude i mnogo vrednije. Ostaje mi osmeh. A što sam stariji sve više mislim da stvari koje ti poklone čistu radost mogu biti mnogo vrednije od onih koje samo pokušavaju da te impresioniraju. 

Zanimljivosti:
Dogovoreno je da Grant tokom scene tuširanja bude potpuno obučen, jer je u to vreme imao gotovo šezdeset godina i bio je pomalo gojazan. Međutim, autori filma su na kraju zaključili da je scena upravo zbog toga ispala još duhovitija. Prema rečima Odri Hepbern, scena u kojoj Ređina prospe sladoled po Alekovom odelu inspirisana je stvarnim događajem. Na jednoj večeri, Hepbern je slučajno prosula crno vino po odelu Keri Granta. Zbog napete atmosfere, prisustva Keri Granta, načina na koji je scenario konstruisan i brojnih obrta u priči, mnogi veruju da je Charade režirao Alfred Hičkok. Međutim, Hičkok nije imao nikakve veze sa nastankom filma. Zbog te česte zabune, ljubitelji filma ga često nazivaju „najboljim Hičkokovim filmom koji Hičkok nikada nije snimio.“ Kada se u filmu vidi potvrda sa popisom Čarlsovih ličnih stvari, na njoj stoji datum 4. maj 1963. godine — isti datum kada je Odri Hepbern proslavila svoj 34. rođendan. 

Naj scena:

Jako teško je izabrati najbolju jer su sve koje sadrže sjajne dijaloge između Hepbern i Granta su brilijantne. Ali recimo da je ova finalna lepo zaokružila priču i stavila trešnjicu na šlag na torti. 

Moja ocena: 10/10

Mračna Kula - Stiven King

 

Koliko često čujete pohvale na svet neke knjige? Na tu temu sigurno se pominje Tokinova “Srednja Zemlja”, onda svet Herbertove “Dine”, Luisova “Narnija”, Pračetov “Disksvet”... Ne samo da ovi sjajni pisci grade univerzume, oni pokušavaju da objasne i čoveka kroz njih. Šta “Mračna Kula” radi što nećete videti u mnogo ovakvih univerzuma? Ona briše granicu između sveta i čoveka sve dok na kraju nismo sigurni gde prestaje jedno a počinje drugo 

 

Suštinski, Mračna Kula deluje kao spoj epske fantastike, horora, vesterna, drame i naučne fantastike. Kakva suluda mešavina žanrova. Pa onda tu imamo revolveraše, pustinje, mutante, vozove koji govore, paralelne svetove, magiju ,tehnologiju koja truli. Povremeno mi se čini da je više ideja bilo na stolu i umesto da se odabere jedna, izabrane su sve i uprkos svakoj logici, uspešno su spojene i funkcionišu zajedno. Da, to jeste haos, braćo i sestre, ali upravo iz tog haosa nastaje nešto što King nije uspeo da dostavi čak ni u mnogo bolje napisanim, pojedinačnim romanima. Zašto? Zato što Mračna Kula nije samo priča. Ona je opsesija. 

 

Roland nije onaj klasični heroj iz priča. Neretko on nije naročito dopadljiv. Hladan je, opsednut, emocionalno osakaćen čovek koji uništava sve čega se dotakne. Uprkos svemu tome on odlično funkcioniše kao jedan od najtragičnijih likova moderne fantastike. On ne ide ka kuli jer veruje u dobro. Ne ide zato što će tamo pronaći spas i rešenje svih svojih problema. On ide tamo zato što više ne zna da postoji išta drugo sem tog puta. I upravo tu leži srž celog ovog serijala. 

 

Putovanje kroz Mračnu kulu nije samo potraga za ciljem, suštinom, trijumfom. To putovanje predstavlja i proces raspadanja. Čini mi se da svaka knjiga hladnokrvno oduzima nešto likovima: identitet, sigurnost, iluzije, ljude koje vole, život… Izgleda kao da sama kula traži žrtvu pre nego što dozvoli prilaz. I tu je još jedna kolosalna stvar koju donosi ovaj serijal. Nije samo stvar u žrtvi koju podnosi da bi ostvario svoj put. Ne, braćo i sestre. Nikada ne treba zaboraviti one koji su sebe žrtvovali da mi završimo svoju potragu. 

 

King ovde u potpunosti odbacuje ideju da avantura mora biti oslobađajuća. U Mračnoj kuli putovanje koje pratimo, ne širi svet. Ono ga prazni. Svet u kom obitava veći deo ove priče je raspadajući prostor između prošlosti i budućnosti. U isto vreme on je užasno melanholična lokacija. Sve što srećemo deluje kao ostatak nečega što je već umrlo. Gradovi trunu a i samo vreme gubi stabilnost. Da li ga ta nestabilnost čini stvarnijim?  

 

Ako pogledamo neke od gore nabrojanih knjiga, one stvaraju mitologiju koja izaziva divljenje. King ovde stvara mitologiju koja izaziva osećaj gubitka. Ceo serijal nosi svest da je svet već propao i da su ovi tragični likovi samo zakasneli svedoci tog raspada. 

 

Jedna od naročito zanimljivih stvari u vezi sa ovim serijalom jeste način na koji on koristi vreme. Vreme u Mračnoj kuli je sve samo ne linearno. Ono curi, vraća se, raspada se. Prošlost se nikada ne završava a budućnost nikada nije sigurna. I onda Roland ne deluje kao čovek zarobjlen u vremenu već zarobljen u obrascu. 

 

Ka-tet, grupa koja se okuplja oko rolanda je tu da podigne taj emocionalni aspekt serijala. Tek kroz njih, King dozvoljava da se ispod Rolandove opsesije vidi nešto ljudsko. No to ni malo nije utešno. Edi, Suzana i džejk postaju deo Rolandovog puta ali u isto vreme su i deo njegove propasti. Ljubav i prijateljstvo su donekle iskorišćeni kao snaga. Tragedija je što oni ovde čine gubitak mnogo težim. Upravo tu Mračna Kula postaje mnogo više od puke fantastike. Ovo je serijal o ljudima koji nastavljaju dalje čak i kada više ne postoji racionalan razlog da se nastavi.

 

King često ume da bude sentimentalan pisac. Ponekad i previše. No u Mračnoj kuli taj sentiment ide ruku pod ruku sa okrutnošću. Čim ti dozvoli da zavoliš neki odnos ili trenutak mira, serijal ga razbije. Nije to kod Kinga šok zbog šoka kao kod Martina koji često svoj narativ zasniva na takvim obrtima. Svet je zapravo takav. U tom univerzumu ništa ne traje dovoljno dugo da bi postalo sigurno. 

 

Ako ste alergični na apsurd, ovo neće biti vaša šoljica pepsija. Meni je to prijalo. King se nije plašio apsurdnosti pa je spojio arturijanske mitove, horor, strip estetiku, postapokalipsu, metafikciju i vestern bez potrebe da ih pravda. Neverovatno je koliko to dobro funkcioniše. Tako da Mračna Kula ne funkcioniše po pravilima žanra. Ona funkcioniše po logici sna a snovi ne moraju biti racionalni da bi bili istiniti. 

 

Serijal polako uvodi ideju da je priča sama svesna sebe. Granica između autora, fikcije i stvarnosti počinje lagano da se briše. Iskreno, pomislio sam da će ovo biti pretenciozno. No nekako mi je ovo delovalo kao prirodan završetak sveta koji se od početka raspada. Zašto? Ako se stvarnost dovoljno dugo lomi, sam narativ počinje da puca po šavovima.

 

Rolandova opsesija Kulom vremenom prestaje da bude herojska. Ona postaje zavisnost. Potreba koja više nema veze sa smislom. I to je momenat kada ovaj lik postaje najtragičniji. Zašto? Zato što on ne zna šta će da uradi kada konačno stigne tamo. 

 

Serijal (kao i svaki drugi sa većim brojem knjiga) nije savršen. Postoje delovi koji su razvučeni, neke epizode koje deluju kao digresije, trenuci kada Kingov stil sklizne u preterivanje i samodopadljivost. Ali opet, sve te stvari daju utsak da čitamo nešto živo, nestabilno, nesavršeno, nešto što je korigovano u procesu stvaranja. Mračna Kula nikada nema onu sterilnu preciznost velikih savršeno konstruisanih fantastika. Možda baš zato i prija njen haos.. 

 

Nije ovo svet koji pamtiš po pravilima, mapama, genealogijama. Pamtiš ga po osećaju, po prašini, po vetru, po usamljenosti koja izbija iz svakog pejzaža. Pamtiš ga po Rolandu koji nastavlja dalje iako je odavno izgubio gotovo sve. I baš zbog toga je završetak serijala toliko moćan. Ne zato što nudi odgovor već zato što menja samo pitanje. 

 

Bez ulaženja u detalje kraja, dovoljno je reći da King na kraju ne govori o pobedi niti o porazu. Govori i ciklusu. O ljudskoj nemogućnosti da pobegne od sopstvene prirode. I to je mnogo strašnije od bilo kog zla u serijalu. Prava jezivost Mračne Kule nikada nije bila u mutantima, demonima ili raspadu svetova. Ona je u ideji da čovek može ceo život juriti nešto što ga uništava i da čak i tada neće moći da stane. Roland nije zarobljen Kulom. Roland je zarobljen sobom. 

 

Na kraju, Mračna kula nikako ne ostavlja osećaj završenog putovanja. Ostavlja osećaj beskonačnog kretanja kroz svet koji se raspada sporije nego što čovek može da ga napusti. Upravo zato završetak ne deluje kao kraj priče već kao kazna izrečena samoj ideji opsesije. Zašto? Zato što Roland nikada nije tražio mir, niti istinu, niti spas. Tražio je Kulu. A postoje potrage koje toliko dugo traju da čovek na kraju više ne zna da li još uvek ide prema cilju ili ga sam cilj održava u životu samo da bi mogao još malo da ga uništava. Priča se ne završava. Svi mi još uvek tragamo za našom Mračnom Kulom. Do kada?