Much Ado About Nothing (1993)

 

Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Kenneth Branagh
Glumci: Kenneth Branagh, Emma Thompson, Keanu Reeves...

Priča:
Mladi zaljubljeni par, Hero i Klaudio, koji se sprema za venčanje, smišlja plan da spoji Benedika i Beatriču – dvoje večitih samaca i majstora duhovitih verbalnih nadmudrivanja – i navede ih da se zaljube jedno u drugo.

Moj osvrt:
Much Ado About Nothing nije pokušao da modernizuje Šekspira. On je verovao autoru, nije bežao od svog književnog porekla već ga je na neki način slavio. Znam da neki kažu da Šekspira “treba preživeti” jer njegov jezik mnogima deluje teško. Dijalozi su prepuni metafora, ritam govora deluje neprirodno našem “savremenom” uhu. No ovaj film pokazuje da to može biti lako jer iza reči stoje glumci koji razumeju muzikalnost Šekspirovog jezika. Tako da ovde nećemo imati utisak da slušamo stihove. Slušaćemo ljude. 

 

Ono što je zarazno jeste količina životne radosti koja izbija iz gotovo svake scene. Nije ovo ukočena kostimirana drama koja se plaši da se nasmeje. Naprotiv. Film pršti od energije, smeha, muzike, vina, pogleda, dodira… Deluje kao da su glumci zaista uživali dok su stvarali ovaj film a taj osećaj se lako prenosi i na gledaoca. 

 

No, ispod sve te vedrine moraju postojati intrige jel? Ni najmanje nisam fan toga. Uvek imam utisak da su takve stvari ubačene samo da iritiraju gledaoca/čitaoca i na pogrešan način pokrenu emocije. No ovaj film se igra sa tim koliko su ljudi skloni da poveruju svemu čega se najviše plaše. Jedna laž, jedan pogrešno protumačen prizor ili nekoliko pažljivo izgovorenih reči dovoljni su da od ljubavi nastane sumnja a poverenje nestane preko noći. 

 

I baš zbog tih intriga za mene najveća snaga filma nije u zapletu. Ona je u odnosu Benedikta i Beatris. Njihovi razgovori nisu obična razmena duhovitih replika već pravi mali verbalni dvoboji. Oboje su previše ponosni da priznaju šta osećaju pa humor postaje njihov način odbrane. I to čini njihove scene jako zabavnim. Iza svake uvrede se krije simpatija a iza svake dosetke strah od iskrenosti. 

 

Film uspeva da napravi kontrast između njih i Klaudija i Hero. Dok prvi par ljubav gradi kroz sukob karaktera, drugi par pokazuje koliko ona može biti krhka kada počiva isključivo na idealizaciji. Šekspir poručuje da ljubav nije pitanje lepih reči već poverenje koje mora da opstane kada se pojavi sumnja. 

 

Glumačka postava je izuzetna no iz gomile poznatih njuški ja moram da izdvojim jednu koja je u potpunosti sporedan lik. Majkl Kiton. Iako se pojavljuje relativno kratko, njegov Dogberi dominira u svakoj sceni u kojoj se nađe. Njegova komika nije zasnovana samo na gegovima već i na neverovatnom osećaju za apsurd. Mogao je lako da sklizne u karikaturu ali Kiton uspeva od potpuno sporednog lika da napravi jednog kojeg ću verovatno najviše pamtiti iz ovog filma. 

 

Ima tu nekoliko stvari koje su mi zasmetale. Recimo, dešava se da emocije koje glumci pokazuju ne prate uvek ono što njihove replike zapravo govore. Kao da se u pojedinim scenama igra na intenzitet izraza više nego na neku unutrašnju logiku lika. Poneki pogled, uzvik ili gest deluju prenaglašeno, kao da se pokušava ostaviti snažniji utisak nego što sama scena zahteva. 

 

Odlično je što film ne pokušava da od Šekspira pravi filozofa koji neprekidno izgovara velike istine. Zbog toga je film konstantno zabavan i ne shvata ozbiljno mnogo toga. Likovi su sujetni, tvrdoglavi, lakoverni, smešni. Greše iz istih razloga iz kojih ljudi greše i danas i zbog toga su nam bliži nego što bismo očekivali od likova napisanih pre više od četiri veka. 

 

Much Ado About Nothing podseća zašto Šekspir i dalje opstaje. Ne zato što je pisao uzvišenim jezikom, ne zato što ga učimo u školama već zato što je razumeo ljude. Razumeo je koliko smo spremni da se pravimo ravnodušni kada volimo, koliko lako poverujemo u laž kada se plašimo i koliko nam je često potrebno da izgubimo nešto da bismo shvatili koliko nam to znači. 

 

Nije ovo film koji će vam doneti nešto veliko jer on ne pokušava da bude više nego što jeste. On je tu da vas nasmeje, da vas zabavi, da vas podseti koliko su ljubav i ponos često najtvrdoglaviji protivnici. A opet, on pršti od životne radosti i optimizma jer njegovi likovi ne prestaju da veruju da ljubav ipak ume da pronađe put do onih koji joj se najviše opiru. 

Zanimljivosti:
Filmski debi Kejt Bekinsejl. Baš kao i u filmu Much Ado About Nothing, i u ovoj verziji glavne uloge tumačio je bračni par iz stvarnog života. U televizijskoj adaptaciji iz 1967. godine to su bili Robert Stephens i Maggie Smith, dok su u filmu iz 1993. godine glavne uloge igrali Kenneth Branagh i Emma Thompson. Zanimljivo je da su se oba para kasnije razvela. U Šekspirovo vreme izraz „no thing“ bio je sleng za ženske genitalije. Zbog toga naslov Much Ado About Nothing krije dvostruko značenje – osim uobičajenog prevoda „Mnogo buke ni oko čega“, predstavlja i tipičnu Šekspirovu dvosmislenu igru reči koju je tadašnja publika bez problema razumela.

Naj scena:

Prvi razgovor nakon "podvale"

Moja ocena: 7/10

Poništeno - Mišel Uelbek

 

Poništeno ne pokušava da objasni savremeni svet već pokušava da objasni zašto se u njemu osećamo sve usamljenije. Uelbek nas čak ovde malo i “provoza” pa povremeno imamo utisak da je ovo priča o politici, terorizmu, porodici, bolesti. No ispod svega toga imamo priču o ljudima koji su toliko dugo živeli jedni pored drugih da su zaboravili kako izgleda biti zajedno. 

 

Uelbek je na neki način oduvek bio pisac otuđenja. Retko njegovi junaci traže sreću. Mnogo češće traže razlog da nastave dalje. Sa jedne strane, u “Poništeno”, taj osećaj dostiže možda svoj najtiši ali u isto vreme i najdublji oblik. Umesto cinizma koji ga je proslavio, ovde nalazimo nešto neočekivano - umor. Ali ne umor od života kao takvog već od sveta koji je postao toliko složen da više ne ostavlja prostor za bliskost. 

 

Glavni junak je čovek koji, gledano spolja, deluje potpuno funkcionalno ako tako smem reći. Ima dobar posao, uređenu svakodnevicu, sposobnost da racionalno rešava probleme. No iznutra, on je potpuno prazan. Njegov život funkcioniše kao dobro podmazan mehanizam iz kog je nestalo svako zadovoljstvo. Uelbek na majstorski način nije prikazao taj unutrašnji raspad dramatično. Naprotiv. On ga prikazuje kao nešto sasvim obično. 

 

Jedna od najvećih vrednosti romana je način na koji prikazuje savremenu usamljenost. Ljudi ovde nisu sami zato što nemaju nikoga. Oni su sami zato što više ne umeju da dopru jedni do drugih. Razgovori postoje ali nema komunikacije. Brak postoji ali nema bliskosti. Porodica postoji ali zajedništva gotovo da više nema. 

 

Uelbek odbija da osuđuje svoje likove. On ih posmatra sa neobičnom dozom razumevanja. Nisu njegovi junaci sebični zato što su loši ljudi. Sebični su zato što su godinama učeni da emocije predstavljaju slabost i da je jedina prava vrednost u efikasnosti. Tek kada se taj sistem uruši, postaje jasno šta su izgubili. 

 

Politika je ovde zamka. Tu je da privuče pažnju. Napadi, sajber-terorizam, predsednički kabinet, državne institucije - sve to vuče na klasičnu trilersku strukturu. No to nije cilj ove knjige. Politika je samo dekor ispod kog se odvija priča koja je znatno intimnija. 

 

Neko bi mogao da pita “pa dobro, čemu onda služi ovde ta politika”. Ima svrhu, naravno. No Uelbek koristi političke događaje da pokaže koliko su velike istorijske promene često potpuno nebitne za pojedinca koji se suočava sa bolešću, starenjem ili raspadom porodice. Dok država pokušava da reši globalne krize, čovek pokušava da pronađe način da razgovara sa suprugom sa kojom godinama deli isti stan a više ne deli život. 

 

Bolest koja postepeno ulazi u roman u potpunosti menja njegov ritam. Sve što je do tada izgledalo važno počinje da gubi značaj. Karijera, politički uticaj, društveni status - sve se polako povlači pred nečim mnogo jednostavnijim i mnogo strašnijim. Šta je to? Prolaznost, braćo i sestre. 

 

U tim trenucima “Poništeno” prestaje da bude roman o savremenoj Francuskoj. Postaje roman o svakom čoveku koji je makar jednom shvatio da vreme više nije beskonačan resurs. Uelbek izuzetno vešto pokazuje kako se čitava hijerarhija ljudskih prioriteta menja kada se pojavi vest o kraju. 

 

Posebno je zanimljiv odnos između glavnog lika i njegove supruge. Njihov brak gotovo da ne postoji, ali nije uništen velikim sukobima niti neverstvom. Uništen je svakodnevicom, sitnim odustajanjima, prećutkivanjima i godinama u kojima niko nije napravio prvi korak ka drugom. Uelbek time pokazuje da se najveće tragedije često ne događaju u jednom trenutku. One nastaju polako, gotovo neprimetno. 

 

Roman se zato ne bavi pitanjem kako ljubav nestaje. On postavlja mnogo bolnije: može li se vratiti onda kada izgleda da je odavno umrla? To je možda i najlepše iznenađenje ove knjige. Oni koji očekuju isključivo hladnog i ciničnog Uelbeka mogli bi ostati zatečeni. “Poništeno” jeste melanholičan roman ali nije bez nade. Nije optimističan u klasičnom smislu ali dopušta mogućnost da se čovek promeni čak i onda kada izgleda prekasno. 

 

Jedna od najbitnijih tema romana je ranjivost. Čovek može biti uspešan, obrazovan, uticajan, finansijski obezbeđen ali ni jedna od tih stvari ga ne štiti od usamljenosti, bolesti ili smrti. Uelbek ne govori ništa novo ali način na koji govori, braćo i sestre, imao sam utisak da sve te istine prvi put otkrivam. 

 

Kao i ostalim njegovim romanima, nemojte tražiti ovde jednostavne odgovore. Nema jasnih krivaca niti jednostavnih rešenja. Svet nije propao zato što je neko doneo jednu pogrešnu odluku. Propao je pomalo, svakog dana, svaki put kada je efikasnost postala važnija od prisustva a produktivnost važnija od bliskosti. I to je utisak koji nosi ovaj roman. To su lica ljudi koji su prekasno shvatili koliko su bili udaljeni jedni od drugih. 

 

Poništeno nije roman o kraju sveta već o mnogo tišem i mnogo češćem kraju. O onom kraju koji nastaje kada čovek polako prestane da oseća da pripada sopstvenom životu. Uelbek ne nudi neka velika otkrovenja niti pokušava da pronađe smisao u patnji. On samo pokazuje koliko malo je potrebno da se jedan život isprazni i koliko je neverovatno teško vratiti mu sadržaj. “Poništeno” nas ne tera da razmišljamo o tome kako će se svet završiti. On nas tera da se zapitamo u kom trenutku smo prestali da primećujemo sopstveni život dok je on još trajao. 

The Element of Crime / Forbrydelsens element (1984)

 

Žanr: Krimi | Drama | Triler
Režija: Lars von Trier
Glumci: Michael Elhick, Esomond Knight, Me Me Lai...

Priča:
U mračnoj, distopijskoj Evropi, policijski inspektor pokušava da uhvati serijskog ubicu oslanjajući se na kontroverzne istražne metode svog nekada slavnog, a danas ozloglašenog mentora.

Moj osvrt:
Sećam se, nekada davno, duboko u noć i listanje TV kanala. Naleteo sam na nešto što je vizuelno bilo toliko upečatljivo. Takav mrak i takve scene nisam video do tada. No, nisam imao pojma šta to gledam, sve do nedavno. The Element of Crime je film koji sam tražio. U prvih nekoliko minuta smo svesni atmosfere, mraka, tona, depresije. Meni je samo bilo bitno da film u nekom momentu ne odustane od toga. 

 

Nije ovo film koji će da nam priča priču. Tanano je to ovde. Ono što film radi perfektno je to što nas uvlači u stanje uma. Tako da ako ovde tražite onaj standardni krimić, bićete razočarani. Ubica, istraga, potraga za istinom, ovde su samo okvir za nešto mnogo mračnije. Zločin nije ovde prava tema. Prava tema je čovek koji pokušavajući da razume zlo polako počinje da liči na njega. 

 

Od prvog kadra je jasno da fon Trir nije zainteresovan za realizam. Svet je obojen žutim i braon tonovima, ulice su mokre, vazduh težak a noć ne prestaje. Ni jedan jedini kadar ovog filma ne izgleda kao stvarnost. I to je za mene najjači utisak ovog filma. Atmosfera je daleko važnija od radnje. 

 

Naravno, postoji istraga, postoji detektiv koji se trudi da nađe ubicu, postoje tragovi, metode, sumnjivci. Ali ubrzo je jasno da nas ovde manje zanima ubica a više to šta ovakva istraga uradi čoveku koji je vodi. 

 

Sama istraga se vrti oko metode po kojoj detektiv pokušava da razumišlja kao ubica. No jasno je da što više pokušava da se uživi  u tu ulogu, to je manja granica između istražitelja i zločinca. Nije ovo nikako nova ideja. Videli ste ovo u mnogim filmovima ali mislim da nigde nije prikazano na ovakav način. 

 

Rekoh već koliko je ovo vizuelno moćan film a imajte u vidu da je ovo fon Trirov debi. Svaki kadar mi deluje kao pažljivo komponovana fotografija. Svetlost je iskorišćena ne da osvetli prostor već da stvori osećaj raspadanja. Kiša, blato, dim i senke postaju likovi u filmu. Tako da ćete manje imati osećaj da gledate priču a više noćnu moru od sat i po. 

 

I tu dolazimo do najveće mane filma. Čini mi se da je sve toliko predano estetici da fon Trir zaboravlja da gledalac traži barem neku emocionalnu tačku oslonca. Tako da imamo delove filma koji su fasninatni za gledanje ali nekako su samo slika, nemaju dovoljno jak emocionalni udarac koji se traži u tim momentima. Ne znači ovo da je film lišen emocija. Tu su. Ali su jako hladne. Sve deluje otuđeno. Ovaj film je mogao da nas išamara, izudara u stomak a ovakav kakav jeste, samo nam budi jaku nelagodu. 

 

Gluma je prilično suzdržana. Ljudi retko pokazuju emocije na način na koji bismo očekivali. Da li je to problem? Donekle. Pričali smo već o emotivnom aspektu filma. Sa druge strane, to je potpuno u skladu sa svetom koji film gradi jer nije ovo priča o ljudima od krvi i mesa. Ovo je priča o idejama, opsesijama i raspadu ličnosti. 

 

Film nikako ne daje lake odgovore. Šta je zločin? Šta je odgovornost? Da li čovek može moralno opstati ako se svakodnevno bavi najmračnijim delovima ljudske prirode? Jako teško ćemo doći do tih odgovora. No, kada je misterija u pitanju, kao što rekoh, potencijlano možete biti razočarani. Dok ne dođete do vašeg odgovora, osetićete se izmučeno, izudarano i neće ovaj film doneti ono krajnje otkrovenje koje će vas baš učiniti zadovoljnim. Ako striktno gledamo misteriju, ovaj film ste već gledali više puta. 

 

Jako teško mi je da preporučim svima ovaj film. Nekima će biti spor, hermetičan, previše stilizovan. Čak ne mogu da kažem da su te zamerke pogrešne. Ovaj film zaista traži strpljenje i spremnost da prihvatiš da ti atmosfera priča neku drugu priču, verovatno veću i bitniju od one koju pratiš. Ako te uvuče u svoj svet, onda je ovo nešto što ćeš definitivno pamtiti. Naravno, ne zbog obrta i likova, već zbog samog osećaja koji ostavlja. 

 

Na kraju, nije ovo film koji se završava klasičnim rešenjem misterije. Nije ono to što on suštinski želi da ponudi. On nudi nešto odvratnije a to je mogućnost da nije najveća opasnost u zlu koje postoji već u tome koliko ćemo mu se prilagoditi da bi ga razumeli. To je ona opasnost da postajemo slični onome što smo mrzeli u jednom velikom trenutku. A takve stvari se dešvaju neprimetno. Dovoljno je samo da počnemo da razmišljamo kao ono protiv čega se borimo. Braćo i sestre, to i nije toliko teško. 

Zanimljivosti:
Iako je Lars von Trier veliki poštovalac Tarkovskog i u svojim filmovima često odaje počast njegovom radu, kasnije je saznao da je Tarkovski pogledao ovaj film – i da mu se nimalo nije dopao. Ovo je prvi film iz Evropske trilogije Larsa fon Trira, u kojoj kroz tri međusobno povezana ostvarenja istražuje traume i duhovno stanje Evrope. Preostala dva filma u trilogiji su Epidemija (Epidemic, 1987) i Evropa (Europa, 1991). U filmu postoji scena u kojoj jedna žena pripoveda priču i tom prilikom izgovara rečenicu „The House That Jack Built“ („Kuća koju je Džek sagradio“). Godinama kasnije, Lars fon Trir iskoristio je upravo taj izraz kao naslov svog filma Kuća koju je Džek sagradio (The House That Jack Built, 2018).

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10