Majstor i Margarita - Mihail Bulgakov

 

Braćo i sestre, postoje knjige posle kojih se pitam kako je neko uopšte uspeo da ih napiše. Ne mislim samo kako je smislio priču, likove ili svet. Mislim kako je u jednoj knjizi uspeo da smesti toliko potpuno različitih stvari, da ih pomeša na način koji bi kod skoro svakog drugog pisca završio katastrofom i da iz svega toga napravi nešto što deluje kao da drugačije nije ni moglo da bude napisano. Majstor i Margarita je groteska, satira, ljubavna priča, filozofski roman, fantastika, religijska parabola, politički komentar i još deset stvari koje sam verovatno zaboravio. Kakav haos. Kakva knjiga. 

 

Đavo dolazi u Moskvu. Sa njim stižu jedan izuzetno sumnjiv gospodin, ubica, veštica i ogromni crni mačak koji govori, pije, raspravlja se, koristi oružje i ponaša se kao da je jedini normalan stanovnik grada. Negde paralelno pratimo Pontija Pilata i Ješuu u Jerusalimu. Onda se pojavljuje pisac koji se zove jednostavno Majstor, njegova Margarita postaje veštica, leti iznad Moskve i završava kao domaćica Sataninog bala. Probajte ovo nekome da prepričate ko nikada nije čitao knjigu. Zvučaćete kao da ste prolupali i da ste spojili pet različitih romana. I Bulgakov nekako uspeva da ih spoji. 

 

Možda je upravo ta potpuna nepredvidivost ono što me najviše oduševljava kod ove knjige. Nisam imao osećaj da čitam roman koji ide prema nečemu što mogu da pretpostavim. Čak i kada sam razumeo pravila ovog sveta, nisam bio siguran da pravila uopšte postoje. Svaki put kada sam pomislio da znam šta čitam, Bulgakov bi otvorio još jedna vrata i iza njih bi stajala potpuno druga knjiga. Ne sećam se kada sam poslednji put naišao na delo koje toliko slobodno radi šta god poželi. 

 

A onda dolazi ono najbolje. Uprkos svom tom ludilu, Majstor i Margarita nije besmislena knjiga. Naprotiv. Mislim da je neverovatno precizna. Volandov dolazak u Moskvu možda najbolje pokazuje šta Bulgakov radi. Na površini je to genijalna ideja – đavo dolazi među ljude. Samo što ubrzo shvatimo da đavo skoro da nema nikakav posao. On ne mora da ih uči pohlepi, laži, licemerju, gramzivosti ili kukavičluku. Sve je već tu. Dovoljno je samo da ih malo pogura, postavi ih u odgovarajuću situaciju i sačeka. 

 

Koliko je to dobra ideja? Đavo dolazi da proveri ljude, a ljudi ga gotovo razočaraju koliko su sposobni da se unište bez njegove pomoći. Zbog toga mi je Voland fantastičan lik. Očekujemo oličenje apsolutnog zla, a dobijamo nekoga ko je ponekad strašniji, ali neretko i pravedniji od ljudi oko sebe. Njegova logika nije ljudska i nikako ga ne treba pretvarati u nekakvog simpatičnog antiheroja, ali on vidi ono što ostali pokušavaju da sakriju. Pred njim ljudi postaju ono što stvarno jesu. Maske jednostavno padaju. 

 

A njegova družina... teško mi je da objasnim koliko mi je Behemot dobar. Postoje likovi koji su sjajno napisani i postoje oni koje jednostavno želiš da vidiš svaki put kada okreneš stranicu. Behemot pripada drugoj kategoriji. Ogromni crni mačak koji sve vreme pravi potpuni haos mogao je da bude obična komična atrakcija romana. Nije. On postaje deo identiteta knjige. Mislim da je praktično nemoguće pomisliti na Majstora i Margaritu a da se negde u toj slici ne pojavi i taj prokleti mačak. 

 

Ali humor ovde radi nešto jako važno. Bulgakov nas prvo nasmeje, pa onda shvatimo čemu smo se zapravo smejali. Smejemo se pohlepi, birokratiji, ljudskoj gluposti, književnicima koji su od književnosti napravili zanimanje bez ljubavi prema književnosti, ljudima koji bi prodali dostojanstvo za nešto malo bolji stan ili društveni status. I u jednom trenutku više nisam siguran da li je Moskva smešna ili užasavajuća. To je ono što dobra satira radi. Loša satira objašnjava metu. Dobra joj samo dozvoli da govori dovoljno dugo. 

 

Posebno me pogodio deo sa književnicima. Verovatno zato što je Bulgakov ovde najličniji. Imamo ljude kojima bi književnost trebalo da bude nešto sveto, a ona se pretvorila u položaj, status, privilegiju i pripadnost. Ko sme da piše? Ko odlučuje šta je dobra književnost? Koliko umetnik može da izdrži ako mu se dovoljno dugo govori da ono što pravi ne vredi? I šta se desi kada na kraju počne da veruje ljudima koji ga uništavaju? 

 

Tu dolazi Majstor i meni je veoma zanimljivo što Bulgakov svog naslovnog junaka nije napravio veličanstvenim. Majstor je slomljen čovek. Nije revolucionar koji će podići pesnicu protiv sistema. Nije čak ni posebno hrabar. Napisao je nešto u šta je verovao, svet ga je kaznio zbog toga i on je poklekao. Spalio je rukopis. Odustao. I onda dobijamo onu čuvenu ideju da rukopisi ne gore. 

 

Često se ta rečenica izvlači iz knjige kao neka lepa misao o besmrtnosti umetnosti. Ovde mi deluje mnogo bolnije. Rukopis možda ne gori, ali čovek koji ga je napisao može da izgori. Možeš sačuvati delo i izgubiti autora. Možeš pobediti cenzuru i ipak slomiti čoveka. Bulgakov kao da istovremeno veruje u večnost umetnosti i vrlo dobro zna koliko je umetnik prolazan i ranjiv. 

 

A onda Margarita. Kakav lik. Mislim da roman menja temperaturu onog trenutka kada ona zaista uđe u njega. Do tada dominiraju ironija, groteska, satira, strah i apsurd. Margarita donosi emociju. Ne neku nežnu, bezazlenu ljubav, već ljubav koja je očajna, tvrdoglava i spremna na sve. Ona ne čeka da neko reši njen problem. Ako je potrebno da ode kod đavola da bi pronašla Majstora, dobro – ide kod đavola. 

 

I upravo je ona mnogo hrabrija od Majstora. To mi je veoma bitno za ovu priču. Majstor jeste stvaralac, ali Margarita je ona koja odbija da prihvati njegov poraz. On odustaje od rukopisa, od sebe, praktično i od sveta. Ona ne pristaje na to. Njena ljubav nije samo romantična komponenta romana. Ona predstavlja potpuno suprotan odgovor na očaj. Jedan čovek kaže „ne mogu više“, a drugi kaže „onda ću ja“. 

 

Njeno letenje iznad Moskve jedna je od onih scena zbog kojih razumem zašto je ova knjiga toliko voljena. To nije samo fantastična scena. Oseća se oslobađanje. Godinama postoje pravila, obaveze, brak, društvo, očekivanja, sve ono što čoveka polako zatvara u život koji možda više ni ne prepoznaje. I onda Margarita bukvalno poleti iznad svega toga. Nimalo suptilna metafora, možda, ali kakve veze ima kada tako dobro funkcioniše. 

 

A onda Bulgakov preseče sve i vrati nas Pontiju Pilatu. Prvi put mi je taj prelaz delovao skoro kao da neko prekida jednu knjigu i daje mi drugu. Kasnije sam shvatio koliko su te dve priče povezane. Pilat je možda čak i ključ za razumevanje svega ostalog. Jer ako bih morao da izaberem jednu reč koja prolazi kroz ceo Majstor i Margarita, to ne bi bila ljubav, zlo, vera ili sloboda. Bila bi kukavičluk. 

 

Pilat zna da Ješua ne zaslužuje ono što mu se sprema. Nije neobavešten. Nije glup. Nije nemoćan u klasičnom smislu. On jednostavno zna šta je ispravno i nema hrabrosti da to uradi jer cena može biti previsoka. Koliko je samo strašna ta ideja. Mnogo je lakše oprostiti čoveku koji ne zna šta radi nego onome koji tačno zna, ali ipak izabere sebe. 

 

I tu se Jerusalem odjednom spaja sa Moskvom. Koliko ljudi oko Majstora zna da ono što mu rade nije ispravno? Koliko njih ćuti? Koliko njih jednostavno želi da sačuva svoj položaj, stan, posao, mir? Sistemi možda jesu surovi, ali sistem nije nikakvo mitsko biće. Sistem svakog dana održavaju obični ljudi koji negde odluče da je lakše ćutati. 

 

Bulgakov mi je ovde mnogo zanimljiviji nego kada ga jednostavno nazovemo kritičarem sovjetskog društva. Naravno da roman jeste prožet vremenom u kojem je nastao, ali ako ga zatvorimo samo tamo, učinili smo ga mnogo manjim nego što jeste. Kukavičluk nema državno uređenje. Birokratija nema vek. Licemerje nema ideologiju kojoj pripada zauvek. Promenimo zastave, imena institucija i funkcije ljudi, mehanizam ostaje zastrašujuće poznat. 

 

Isto važi i za odnos dobra i zla. Ovde Bulgakov pravi nešto što mi je fantastično. Ako je Voland đavo, zašto toliko često imamo osećaj da uvodi red? Zašto oni koji nominalno pripadaju normalnom, racionalnom svetu izgledaju moralno bednije od njega? Ne mislim da Bulgakov govori da je zlo dobro. To bi bilo previše jednostavno. Mislim da namerno uništava komfor jasnih kategorija. Možda svet nije uredno podeljen onako kako bismo mi želeli. 

 

Tu mi se dopada i religijski sloj knjige. Nije mi potrebno da verujem u religijsku sliku sveta koju roman koristi da bi mi priča Ješue i Pilata nešto značila. To je priča o istini, strahu, moći i savesti. O čoveku koji može da uradi pravu stvar i ne uradi je. Takva priča ne zahteva veru. Dovoljno zahteva iskustvo sa ljudima. 

 

A onda imamo ljubav koja radi nešto što ni politika, ni književne institucije, ni razum, ni sam Majstor nisu mogli. Margarita vraća Majstora. Ali Bulgakov ni tu ne ide tamo gde očekujem. Ne dobija se tipična velika romantična pobeda. Ne postoji osećaj da su sada svi problemi nestali i da svet konačno ima smisla. Ono što dobijaju mnogo je čudnije. Dobijaju mir. 

 

I tu sam se zaustavio. Jer Majstor ne dobija svetlost. Dobija mir. Šta to govori o njemu? Možda da je previše slomljen za nešto više. Možda da čovek koji je toliko dugo ratovao sa svetom više ni ne želi pobedu. Možda mu treba samo mesto na kojem ga niko više neće terati da se brani, objašnjava, dokazuje, strepi. Ne znam koliko je to srećan kraj. Ali znam da je savršen kraj za Majstora. 

 

I onda dolazim do onoga što me najviše fascinira kod ove knjige. Majstor i Margarita je mogla da bude gomila briljantnih ideja koje ne funkcionišu zajedno. Realno, trebalo bi da bude. Satira sovjetske birokratije pored biblijske priče, demonski bal pored ljubavne tragedije, mačak koji puca iz pištolja pored rasprave o moralnoj odgovornosti Pontija Pilata. Ko normalan piše ovakvu knjigu? Bulgakov. 

 

I ne samo da funkcioniše nego baš zbog svega toga postaje jedinstvena. Ne znam sa čime bih je uporedio a da poređenje ne učini neku nepravdu. Postoje knjige koje su možda bolje strukturisane, postoje emotivnije, filozofski dublje, smešnije ili uzbudljivije. Ali veoma malo njih ima ovu vrstu identiteta. Pročitate nekoliko stranica Majstora i Margarite i niko ne mora da vam kaže šta čitate. Taj svet može pripadati samo ovoj knjizi. 

 

Možda mi je zato i toliko draga. Oseća se da nije nastala pokušajem da se napiše „veliki roman“. Oseća se ludilo ideje, lična potreba, bes, ljubav prema književnosti, mržnja prema ljudskoj sitničavosti, strah od vlasti, fascinacija dobrom i zlom i nekakav potpuno bezobrazan smeh svemu tome u lice. Knjiga je istovremeno očajna i vesela. Ozbiljna i idiotska. Nežna i surova. Sveta i bogohulna. Kao život, valjda. 

 

A možda je najveća pobeda Majstora i Margarite nešto što Bulgakov nije mogao ni da vidi. Pisao je o umetniku čije delo pokušavaju da uguše. Pisao je knjigu koju za života nije video objavljenu u obliku u kojem ju je zamislio. Pisao je o svetu u kojem drugi ljudi odlučuju koje će rečenice opstati, a koje nestati. I danas? Gotovo niko ne zna imena onih koji su odlučivali šta Bulgakov sme da objavi. Majstora, Margaritu, Volanda, Pilata i Behemota znaju milioni. Nekada istorija baš ume da ima smisla za humor. 

 

I zbog toga ne mogu da smislim bolji način da završim priču o ovoj knjizi. Majstor i Margarita govori da rukopisi ne gore. Bulgakov nije morao da bude u pravu. Moglo je da ostane samo kao lepa rečenica jednog poraženog pisca. Ali onda je vreme uradilo svoje i pretvorilo njegovu metaforu u činjenicu. Ljudi koji su mogli da zabrane knjigu dobili su nekoliko decenija. Knjiga je dobila sve posle njih.

La passion de Jeanne d'Arc / The Passion of Joan of Arc (1928)

 

Žanr: Drama | Istorijski
Režija: Carl Theodor Dreyer
Glavne uloge: Renée Jeanne Falconetti, Eugène Silvain, André Berley, Maurice Schutz, Antonin Artaud

Priča:
Jovanka Orleanka izvedena je pred crkveni sud koji pokušava da je primora da se odrekne svojih tvrdnji o božanskim vizijama i svega u šta veruje.

Moj osvrt:
Nepristojno je nazvati ovaj film starim. Da, snimljen je pre skoro jednog veka a opet, postoje u njemu kadrovi koji izgledaju moćnije, hrabrije, modernije od ogromnog broja današnjih filmova. Ne mislim ovo kao kompliment koji dajemo klasicima zato što znamo da bi trebalo da ih cenimo. Mislim bukvalno. Neretko sam se zapitao kako je moguće da je ovo snimljeno 1928 a deluje mi toliko drugačije i moćnije. 

 

Drejer je tada već znao ono što film često ume da zaboravi - ljudsko lice je dovoljno. Da, ok, moraš da imaš i glumca koji zna svoj zanat. No, ne treba ti neka ogromna scenografija, ne treba ti ni pokazatelj koliko si love spucao niti gomila statista u pozadini. Približi kameru dovoljno blizu čoveku i ako tamo postoji nešto stvarno, dobio si emociju, priču pa i čitav svet koji ti treba. Ovde su oči, bore, znoj, suze, najmanji trzaj usana važniji od svega što se nalazi oko njih. Film je gotovo opsesivno sastavljen od krupnih planova a upravo zbog toga prostor počinje da nestaje i ostaju samo ljudi koji jedne druge lome pogledima. Deluje kao da je Drejer srušio sva tadašnja pravila filmske gramatike kako bi nas što više zatvorio u unutrašnju perspektivu Orleanke. 

 

Falkoneti je neverovatna. Čak mi je teško da njenu ulogu posmatram kroz kategoriju dobre glume. Ne izgleda kao da igra patnju. Izgleda kao da se nešto događa tom licu dok ga gledamo. Nema one sigurnosti koju obično osećamo kada znamo da iza lika postoji glumac koji će posle scene da se nasmeje i ode na pauzu. Kamera joj prilazi toliko blizu da gotovo postaje neprijatno gledati. Ti kadrovi i jesu srce ovog filma. 

 

Ali tu dolazim i do svog najvećeg problema sa filmom. Ja vidim koliko ona pati. No ne osećam dovoljno zašto je spremna da toliko pati. I znam da to zvuči čudno kada govorimo o jednoj od najpoznatijih istorijskih ličnosti. Znamo ko je ona, znamo za glasove, vojsku, Orlean, Šarla VII, rat sa Englezima… Ali film pretpostavlja da sve to nosimo sa sobom. Drejer nam gotovo potpuno oduzima istoriju i ostavlja samo suđenje i mučeništvo. Jasno mi je da je to namerna odluka. Film je zasnovan na zapisima sa suđenja i događaje svodi na gotovo jednu zatvorenu dramu dok sve ono što je bilo pre toga ostaje van kadra. 

 

Razumem opet šta se time dobija. Ona prestaje da bude vojskovođa, nacionalni simbol i istorijska figura i postaje jedno mlado ljudsko biće naspram čitave institucije. Ali meni nešto ipak nedostaje. Da bih potpuno osetio cenu njenog izbora, želeo bih da malo bolje osetim ono zbog čega ga pravi. Ne treba mi pola sata bitaka niti čas istorije. Treba mi nekoliko trenutaka koji bi mi pokazali šta ta vera znači njoj, a ne samo koliko je zbog nje spremna da istrpi. Zašto? Zato što patnja sama po sebi još uvek nije karakter. 

 

I tu upravo i jeste razlika između filma kojem se divim i filma koji me potpuno slomi. Mogu da gledam lice koje pati i da budem pogođen ali ako znam šta to lice pokušava da sačuva, ako razumem šta bi izgubilo kada bi popustilo, onda bol dobija sasvim drugu težinu. Kod nje mi ta unutrašnja osovina povremeno ostane skrivena. Vidim snagu njene vere kroz njeno odbijanje da je se odrekne ali bih voleo da sam tu veru malo više upoznao a ne samo gledao njene posledice. 

 

Verujem da je to posledica toga što film ne želi da bude biografija. Njega ne zanima Jovanka koja vodi vojsku niti ona koja menja tok rata. Zanima ga nekoliko sati tokom kojih jedna institucija pokušava da slomi ljudsko biće. I ako ga tako gledamo, film postaje strašno moćan. Više nije toliko važno da li gledamo religijsku priču. Gledamo grupu ljudi koja ima moć, pravila, autoritet i na žalost, unapred zamišljen odgovor, naspram osobe čija jedina prava odbrana jeste da odbije da kaže ono što oni žele da čuju. 

 

E tu mi film postaje mnogo bliži jer nije teško pronaći istorijske trenutke u kojima institucija odluči da je čovek problem samo zato što ne pristaje da se uklopi u odgovor koji mu je već pripremljen. Jovanku ispituju, vraćaju joj iste reči, pokušavaju da je navedu u zamku, nude joj izlaz samo ako pristane da prestane da bude ono što jeste. I tada njena tišina, pogled ili jednostavno “ne” postaju veći čin otpora od bilo kakvog velikog govora. 

 

A onda muzika. Gledao sam izdanje sa Voices of Light Ričarda Einhorna, i teško mi je da zamislim ovaj film bez te muzike. Iako nije deo originalne verzije iz 1928. godine, ona toliko prirodno prati Jovankinu patnju, strah i unutrašnju snagu da povremeno deluje kao da je oduvek pripadala tim kadrovima. 

 

I zbog svega ovoga imam pomalo čudan odnos prema filmu. Sa jedne strane, gledam ga i jasno mi je zašto zauzima mesto koje zauzima u istoriji filma. Neki kadrovi su toliko dobri da sam ih vraćao nekoliko puta. Ne zato što su dobri za godinu kada je film izašao već zato što su uopšte fenomenalni. Način na koji Drejer seče prostor, lica koja ulaze u kadar pod čudnim uglovima, osećaj da nigde nema vazduha - sve to i danas izgleda potpuno živo. 

 

Sa druge strane, Jovanka mi ostane malo dalje nego što bih želeo. Ne zato što Falkoneti ne uspeva da joj da dušu. Ona joj daje gotovo sve što glumac može da da. Problem je što scenario najveći deo njenog identiteta već uzima kao poznatu činjenicu. Zato na kraju mnogo bolje poznajem njenu patnju nego nju samu. 

 

Tako da mogu reći da je zbog toga moj odnos prema ovom filmu više odnos dubokog divljenja nego ljubavi. Divim se tome šta Drejer radi sa kamerom. Divim se Falkoneti. Divim se tome koliko malo filmu treba da napravi ogromnu emociju. Ali ostaje mi pitanje koje nisam uspeo potpuno da sklonim po strani: Ko je bila ova devojka pre nego što smo je zatvorili u sobu i počeli da gledamo kako pati? Možda bi samo nekoliko odgovora bilo dovoljno jer tada njene suze ne bi predstavljale samo bol. Predstavljale bi ono čega je odbila da se odrekne. Braćo i sestre, tada bih, umesto da gledam kako jedna žena umire za nešto u šta veruje možda zaista mogao da razumem zašto joj je to nešto vredelo više od života.

Zanimljivosti:
Originalni negativ prve verzije filma uništen je u požaru. Drejer je potom napravio novu verziju koristeći alternativne kadrove koje je snimio tokom produkcije. Drejer nije želeo da glumci nose šminku, što je za nemi film tog vremena bilo veoma neuobičajeno. Želeo je da svaka bora, pora i nepravilnost na licima bude vidljiva u krupnim planovima. Za film je izgrađena velika i skupa scenografija, iako je zbog Drejerovog insistiranja na krupnim planovima veliki deo tih kulisa jedva vidljiv u konačnoj verziji. Verzija filma koja se danas smatra najbližom Drejerovoj originalnoj montaži pronađena je 1981. godine u jednoj norveškoj psihijatrijskoj ustanovi. Kopija je bila izuzetno dobro očuvana i omogućila je kasniju restauraciju filma. Renée Falconetti je za potrebe filma zaista obrijala glavu, a The Passion of Joan of Arc ostao je njen jedini veliki filmski nastup i uloga po kojoj je zauvek ostala upamćena.


Naj scena:

Najviše mi je ostao trenutak u kojem grobar iz zemlje izvlači ljudsku lobanju. U jednom kadru Drejer Jovankinu dilemu pretvara u nešto potpuno fizičko: smrt više nije verska ideja niti pretnja sudija, već nešto što leži pred njenim očima. I baš tada, kada na njenom licu prvi put toliko jasno vidimo koliko zapravo želi da živi, njena kasnija odluka dobija mnogo veću težinu.

Moja Ocena: 8/10

Le fabuleux destin d'Amélie Poulain (2001)

Žanr: Komedija | Fantastika | Ljubavni
Režija: Jean-Pierre Jeunet
Glumci: Audrey Tautou, Mathieu Kassovitz, Rufus...

Priča:
Ameli, nevina i naivna devojka iz Pariza, sa svojim smislom za pravdu, odlučujući da pomogne drugima oko sebe, otkriva ljubav.

 

Nov osvrt:

Braćo i sestre, srećna nam sloboda. Izbor između dobra i zla nikada nije bio očigledniji. Drago mi je da smo uspeli da zlo sklonimo sa vlasti. Toliko o tome. Nadam se da više nikada neću morati da pominjem takve zlikovce ovde na blogu. Želeo sam da sledeći tekst bude nešto lepo, nešto vedro a opet vredno pažnje. Ima li boljeg izbora od Amelie? 

 

Nekada sam verovao da je lako prepoznati sreću. Ona mora biti velika, bučna, očigledna, zar ne? Nešto što ćemo pamtiti po datumu, fotografiji, možda i nekoj rečenici koju ćemo godinama kasnije prepričavati. Sa godinama mi sve više izgleda da sam potpuno grešio. Najlepše stvari u životu toliko često dođu tiho da ih primetimo tek kada prođu. 

 

Miris nečega što smo jeli kao deca. Pesma koja nas iznenada vrati dvadeset godina unazad. Neko ko se nasmeje zato što smo uradili neku glupost samo da bismo ga/je razveselili. Sunce koje pada kroz prozor u sobu u kojoj nam je lepo. Nešto što traje minut a ostane mnogo duže od stvari kojima smo posvetili godine. Amelie je film upravo o tim minutima. 

 

Ne znam da li svet zaista izgleda lepše kad ga gledamo njenim očima ili smo samo zaboravili kako se tako gleda. Kao deca smo imali neverovatnu sposobnost da običnim stvarima damo značaj. Jedan kamen je mogao biti blago. Ulica je mogla postati novi svet. Neka potpuno besmislena igra mogla je biti najvažniji događaj dana. A onda… Onda odrastemo i postanemo ozbiljni. Naučimo cenu stvari, naučimo rasporede, obaveze i rokove, a negde putem izgubimo sposobnost da uživamo u nečemu samo zato što je lepo. Možda me zato ovaj film toliko raduje. Ne pokušava da objasni kako treba živeti. Samo me podseti na nešto što sam znao. Da je lepo nekog usrećiti. 

 

Da, znam. Zvuči banalno dok se ne zapitamo koliko često to zaista radimo. Ne pričam o velikim gestovima za rođendane, godišnjice ili onim koji se očekuju. Mislim na onu malu, nepotrebnu dobrotu od koje nemamo ništa. Da nekom popravimo dan, a možda nikada ni ne sazna da smo mi zaslužni za to. Postoji nešto gotovo detinje čisto u takvom postupku. Svet neće postati bolji zbog jedne sitnice ali će možda neko na trenutak biti srećniji. Nekada je i to dovoljno. 

 

To je ono što kod Ameli volim više od njene neobičnosti, romantike ili svih tih čudesnih detalja kojima Žene puni film. On primećuje ljude, ali ne velike ljude, važne ljude, zanimljive ljude. Samo ljude. Njihove male navike, usamljenosti, strahove, zadovoljstva. Čini mi se da je to jedna od najlepših osobina koju čovek može imati - da primeti nekoga pored koga bi svi ostali samo prošli. 

 

A paradoks je što je mnogo lakše popravljati tuđe živote nego sopstveni. Tu mi Ameli postaje mnogo više od simpatične devojke iz neobičnog Pariza. Lako je biti hrabar kada posledice pripadaju nekom drugom. Lako je spojiti dvoje ljudi, vratiti nekome uspomenu, kazniti nekoga ko je zao. Mnogo je teže stati pred nekoga i reći “evo mene, ovo osećam” prepustivši mu se da te usreći ili povredi. 

 

Možda je to razlog zbog kog toliko ljudi živi oko sopstvenog života. Uvek postoji nešto što treba srediti pre nego što počnemo. Još malo da budemo sigurniji u sebe. Još malo da se stvari slože. Još samo da dođe pravi trenutak. I tako prođu godine. Postanemo stručnjaci za tuđe probleme a početnici u sopstvenoj sreći. 

 

Ljubav je tu naročito nezgodna. Filmovi su nas navikli da je doživljavamo kroz velike izjave, kišu, muziku i trčanje za nekim pred polazak voza. A meni su sve draži oni filmovi koji razumeju da ljubav često počinje mnogo gluplje. Pogledom koji traje malo duže. Željom da ponovo vidiš nekoga. Činjenicom da ti odjednom postane važno šta će neka osoba pomisliti o nečemu što radiš. 

 

I onda nastupi strah. Jer dok nešto samo zamišljamo, ono je savršeno. Osoba u našoj glavi nikada neće reći pogrešnu stvar. Ljubav koju nismo pokušali, nikada se neće završiti. Budućnost koju maštamo nema razočarenja. Stvarnost je mnogo opasnija upravo zato što može biti prelepa. Mislim da mi je to danas najvažnija stvar u Amelie. Mašta čini život lepšim ali ne sme postati mesto u kom se od života krijemo. A film je toliko zaljubljen u maštu da je lako prevideti koliko dobro razume upravo tu granicu. 

 

Pariz koji gledamo verovatno nikada nije postojao. Boje su lepše, ljudi čudniji, slučajnosti smislenije, muzika kao da prati nečije sećanje umesto stvarnog grada. Ali mene baš briga da li je Pariz stvarno takav. Nisam siguran da film želi da kaže da jeste. Možda nam samo pokazuje kako mesto izgleda kada nam nešto znači. 

 

Pisao sam ranije o tome kako grad može postati naš čak i ako nikada nismo kročili u njega, kako osećaj može biti važnije od same geografije. I nešto slično osećam ovde. Ženeov Pariz nije grad. To je raspoloženje. Mesto na kojem još uvek postoji mogućnost da se nešto lepo dogodi. I možda je upravo ta mogućnost ono što mi je najdraže. Ne tvrdnja da je svet lep. On to nije. Film to, uprkos svom šarenilu, zapravo veoma dobro zna. Ljudi su usamljeni, nesigurni. Neki su zlobni. Neki su odavno odustali od nečega. Ima bolesti, propuštenih života, straha i tuge. Ali ne znači da pored svega toga ne može postojati nešto malo i dobro. 

 

Možda je sreća upravo u toj tvrdoglavosti. Da znaš kakav je svet a ipak mu dodaš nešto lepo. Da posle svih razloga da postaneš ravnodušan ipak nekoga pogledaš. Da se nasmeješ. Da voliš. Da pronađeš zadovoljstvo u zvuku kašičice koja lomi koricu creme brulea, u zabadanju ruke u džak sa žitom, u bacanju kamenčića po vodi. Te sitnice iz filma nisu tu samo da bi Ameli bila neobična. One su čitava filozofija. Život se najvećim delom upravo sastoji od sitnica. Veliki događaji su retki. Obični dani su ono što ćemo dobiti. Pa ako ne umemo da pronađemo nešto lepo u njima, koliko ćemo zapravo lepote imati? 

 

Zato više ni ne mislim da je Amelie film o pronalaženju ljubavi. Ljubav je samo jedan deo nečeg mnogo većeg. Ovo je film o čovekovoj sposobnosti da svet oko sebe učini malo lepšim, ali i o potrebi da jednog dana dozvoli nekome da isto učini za njega. I tu je možda ona najvažnija stvar koju sam sa godinama počeo više da cenim. Nije dovoljno samo davati. Moramo umeti i da prihvatimo. Dobrotu. Nežnost. Ljubav. Tuđe vreme. Nečiju želju da bude deo našeg života. Nekada je za to potrebno mnogo više hrabrosti.  

 

Teško mi je reći koji je najlepši film ikada. Danas bih možda reč “najlepši” shvatio malo drugačije. Ne kao film sa najlepšom pričom, fotografijom ili junakinjom. Nego kao film koji u meni probudi najlepšu verziju načina na koji želim da gledam ljude. Da ih malo više primećujem. Da manje čekam pravi trenutak. Da se češće radujem glupostima. Da ne dozvolim da ozbiljnost odraslog života ubije sve ono što je dete u meni nekada umelo bez ikakvog truda. Jer na kraju možda nećemo pamtiti većinu dana koje smo smatrali važnim. Ali pamtićemo nečiji osmeh. Neku ulicu. Jedan dodir. Pesmu. Miris. Momenat u kojem smo bili potpuno srećni a nismo znali da će nam jednog dana toliko nedostajati. I ako postoji magija koju Amelie ostavlja iza sebe, onda za mene nije u njenom Parizu, njenim bojama ili njenim čudnim slučajnostima. Magija je u pomisli da možda ništa od toga nije potrebno. Možda je svet već pun čuda. Samo smo prestali da ih primećujemo.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, Ameli je filmski lik u koji se lako zaljubiti. Ovaj lik koji pomaže drugima na najsimpatičniji, najljupkiji, najromantičniji način za mene je najlepši filmski lik ikada. Do nje, prvo mesto je držala Maria (Džuli Endruz) iz filma Sound of Music (Moje Pesme Moji Snovi). Ujedno, uz taj, ovo je, po mom mišljenju, najlepši film ikada stvoren. Volim kada ljudi brinu i o najsitnijem detalju. Film počinje tako što nas upoznaje sa Ameli i u tom upoznavanju ima toliko blesavih i genijalnih ideja i detalja da me je film kupio prvom scenom. Iskreno nisam mogao da verujem koliko je tu genijalnih detalja ubačeno i većina njih me je slatko nasmejalo. 

Nisu samo ti detalji ono najbolje, u filmu ima toliko dobrih ideja da zaslužuju stojeće ovacije. Kada je romantika u pitanju, ne postoji film koji se može meriti sa ovim. Zašto? Zato što ni deseti deo ovih romantičnih stvari nećete videti ni u jednom filmu, zato što su one fenomenalne, originalne i neponovljive. Pazite samo jedan od detalja na koji način Ameli pomaže ljudima oko sebe. Ona pronalazi kutijicu sa stvarima koje su nekada davno pripadale nekom dečaku. Ameli se trudi da pronađe tog dečaka koji je već sada čovek u zrelim godinama, i na originalan način mu vraća tu kutiju tako da on ne zna ko je to učinio. U isto vreme ona uživa u njegovoj sreći. To je samo jedan od mnogo razloga zašto je Ameli najlepši i najdraži filmski lik ikada. 

Još jedna velika vrednost su svi ostali likovi u filmu. Ko god od njih se pojavljuje, bićete zainteresovani za njegovu sudbinu i nećete ostati ravnodušni prema stvarima koje im se dešavaju, bilo da je to stari slikar, radnik u piljarnici, žena u baru, čovek koj non stop posećuje taj isti bar... Sve njih, Ameli tka u jedan savršeni svet. Bravo Genijalci. Iskreno, ovo ako nije rađeno po knjizi, scenaristi zaslužuju titulu romanopisca. Svaka scena je savršena, svaka nosi neku emociju, neku ideju, svaka prikazuje ljubav na najlepši mogući način. 

Odri Tatu prosto oduševljava u glavnoj ulozi. Ona naprosto blista i ovaj lik i njena gluma spadaju u one najveće u kinematografiji. Sledeća savršena stvar je muzička podloga. Ja posedujem ceo soundtrack i mogu ga neprestano slušati. Kada je muzika iz filmova u pitanju, ovo spada u sam vrh. Šta da vam kažem, braćo i sestre, ovo jedino može da vam ne prija ako ste namćor koji nikada nije bio zaljubljen. Za sve ostale, ovo je remek delo. Film je toliko dobar da je pravljenje sličnih u budućnosti potpuno besmisleno. Bolje od ovoga ne može.

Zanimljivosti:
Glavni lik je specijalno pisan za Emili Votson ali je ona odbila ulogu zato što ne priča francuski. Boje su digitalno prepravljane. 

Bukvalno na svakom setu gde je film sniman, Žan-Pjer Žene je tražio da se pokupi svo smeće, da se izbrišu svi grafiti i da se uklone sve stvari koje su oštećene. Zbog toga je za scene na železničkoj stanici trebalo najviše vremena. Žene je 1974. počeo skupljati priče i ideje za ovaj film. Glavne boje u filmu (crvena, zelena i žuta) su tu zbog inspiracije slikama Brazilskog umetnika Huareza Mačada. Odri Tatu ne zna da pravi žabice pa su u tim scenama korišćeni specijalni efekti. Osim telefonskog poziva u kom Ameli daje informacije Ninu, ta dva lika nisu razmenila nijednu reč u toku filma.

Naj scena:

Ponekad je dovoljno vratiti čoveku jednu malu izgubljenu stvar da bi mu na trenutak vratio i deo života.

Moja ocena: 10/10