Reprise (2006)

Žanr: Drama
Režija: Joachim Trier
Glavne uloge: Anders Danielsen Lie, Espen Klouman Høiner, Viktoria Winge, Odd-Magnus Williamson...

Priča: 
Dvojica mladih prijatelja sanjaju o književnom uspehu, ali kada jedan od njih iznenada postane objavljeni pisac, njihove ambicije, prijateljstvo i predstave o budućnosti počinju da se menjaju.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, ima ona faza života u kojoj verujemo da nam pravi život još nije počeo. Kao da sve što trenutno radimo predstavlja samo pripremu za trenutak kada ćemo konačno postati ono što mislimo da trebamo biti. Kada ćemo napisati knjigu, kada ćemo snimiti film, upoznati pravu osobu, otići u pravi grad, postati neko kome će se diviti ljudi do čijeg mišljenja nam je stalo. Reprise je film upravo o tome. 

 

Na površini, ovo je film o dvojici mladih ljudi koji žele da postanu pisci. No, meni je ovo mnogo više bio film o onoj vrsti mladosti u kojoj ne umemo da odvojimo ono što želimo od onog što mislimo da moramo da želimo. O potrebi da budemo posebni, da se izdvojimo, da naš život ne bude običan nego nešto o čemu bi vredelo napisati knjigu. 

 

Erik i Filip jesu prijatelji ali njihovo prijateljstvo nikada nije potpuno oslobođeno poređenja. Možeš nekoga iskreno voleti i želeti mu uspeh ali ipak osetiti nelagodnost kada uspe baš tamo gde ti želiš da uspeš. Zato je Erik možda zanimljiviji lik. Tiši je, ostaje u senci čoveka koji mu je istovremeno najbolji prijatelj i merilo sopstvene vrednosti. Film jako dobro razume kako umetnička ambicija lako postane pitanje identiteta. Nije dovoljno napisati knjigu. Ona mora biti važna. Nije dovoljno biti pisac. Moraš biti PISAC, neko ko kroz ono što stvara stalno potvrđuje da je poseban. 

 

Reprise očigledno voli taj svet ali mi se dopada što ga ne romantizuje. Film zna koliko je zavodljiva ideja mladog genija koji pati više od drugih, razume više od drugih i zato stvara nešto veliko. Ali isto tako pokazuje koliko takva slika može biti opasna. Zašto? Zato što patnja nije dokaz talenta. Samouništenje nije dubina. Čovek ne postaje veći umetnik tako što postane manje sposoban da živi. Filip je očigledan primer toga. Njegova ranjivost jeste stvarna, unutrašnja borba i više nego ozbiljna, ali njegova nestabilnost nije neophodan dodatak njegovom talentu. Upravo suprotno. Nešto što u njemu postoji i što bi moglo da bude lepo, postaje gotovo nemoguće odvojiti od svega što ga uništava. 

 

Odnos Filipa i Kari je u isto vreme i prelep i tužan. Tužan, ne zato što je njihova ljubav neka velika tragična romansa već zato što Filip u jednom trenutku pokušava nešto što mi je istovremeno i razumljivo ali i užasno tužno - pokušava da ponovi ono što su nekada doživeli. Vraća se sa njom na ista mesta, pokušava da ponovi iste trenutke, iste gestove, isti raspored stvari, gotovo kao da veruje da se emocija može prizvati rekonstruisanjem okolnosti u kojima se ona prvi put pojavila. 

 

I to je možda i najupečatljivija ideja ovog filma, jer svi to ponekad radimo, samo na manje očigledan način. Vratimo se na mesto na kom smo nekada bili srećni. Pustimo istu pesmu. Ponovo pročitamo knjigu koju smo tada voleli. Odemo u isti restoran. Pokušamo da ponovimo neku staru rutinu. Kao da negde duboko verujemo da prošlost nije nestala, nego samo treba dovoljno precizno složiti njene delove da bi se vratila. Ali ne može, braćo i sestre. Možemo ponoviti mesto. Možemo ponoviti rečenicu. Možemo ponoviti čak i isti dodir. Ali ne možemo ponoviti sebe kakvi smo bili tada. I ne možemo naterati drugu osobu da ponovo bude ona koju pamtimo. 

 

Filipov pokušaj da rekonstruiše njihovu prošlost nikako nije romantičan gest. To je očaj. Kao da on pokušava da dokaže sebi da još uvek postoji verzija života pre svega što mu se dogodilo. Ako ponovo uradi iste stvari, možda će se vratiti isti osećaj. Možda će Kari ponovo biti ista. Možda će on ponovo biti isti. Ali vreme ne funkcioniše tako.  

 

Reprise se bavi i time koliko nam vlastite predstave mogu postati važnije od stvarnosti. Filip ne želi samo Kari. On želi i svoju uspomenu na Kari. Erik ne želi samo da piše. Želi da bude osoba kakvu zamišlja kada kaže reč “pisac”. Njihovi prijatelji takođe igraju svoje uloge, dele isti ukus, iste reference, iste male rituale kojima potvrđuju pripadnost nečemu što smatraju važnijim od običnog života. 

 

I upravo kao da se svi pomalo plaše tog običnog života. Postoji u filmu očigledan strah od prosečnosti koji nam može biti jako blizak. Ne mislim ovde samo na umetnost. Čovek lako počne da veruje da njegov život mora imati neku veliku priču da bi imao smisla. Mora imati veliki uspeh, veliku ljubav, veliki pad, nešto što će ga izdvojiti iz mase. A možda je to jedna od najgorih stvari koje možemo sebi da uradimo. Jer onda ne živimo svoj život. Stalno ga posmatramo sa strane i procenjujemo da li je dovoljno zanimljiv. Da li smo dovoljno uspešni. Da li dovoljno volimo. Da li dovoljno patimo. Da li će jednog dana sve ovo izgledati značajno kada se budemo sećali. 

 

Reprise je brz, nervozan, pun skokova, mogućih budućnosti, zamišljenih ishoda i priča koje možda jesu a možda nikad neće biti stvarne. Povremeno izgleda kao da film sam razmišlja na isti način kao njegovi junaci. Njihove glave su stalno nekoliko godina ispred njihovih života. Film ne kaže šta oni žele već on izgleda kao njihova želja. Problem je što život nekako uvek zaostane za slikom koju smo napravili o njemu. 

 

Možda je odrastanje upravo trenutak kada čovek prestane da pokušava da svoju stvarnost natera da liči na zamišljenu verziju sebe. Ne moraš biti genije. Ne moraš napisati remek-delo. Ne moraš imati ljubav koja izgleda kao iz romana. Ne moraš čak ni postati osoba za koju si sa dvadeset godina bio siguran da ćeš postati. To ne znači da treba odustati od ambicije. Mislim da film to uopšte ni ne govori. Mnogo više mi deluje da pokušava da napravi razliku između želje da nešto stvoriš i potreba da kroz to stvaranje dokažeš sopstvenu vrednost. Ta razlika je ogromna. Jer kada ti je svaki uspeh potvrda da vrediš, svaki neuspeh postaje dokaz da ne vrediš. A to je užasno teško živeti. 

 

Zato mi Reprise nije priča o piscima. Pisanje je samo prostor u kom se njihova nesigurnost najbolje vidi. Mnogi su želeli da budu muzičari, reditelji, sportisti ili bilo šta drugo. Suština bi ostala ista. To su mladi ljudi koji još uvek pokušavaju da postanu svoje zamišljene verzije. Neki će u tome uspeti. Neki neće. A svi će tek kasnije shvatiti da to nikada nije ni bilo ono najvažnije. Zašto? Zato što život nije prva verzija rukopisa koju ćemo jednog dana ispraviti. Nema konačnog izdanja u kojem će sve ono što nam se nije dopalo biti prepravljeno. I koliko god želeli da napravimo reprizu nečega što smo jednom imali, možemo se vratiti na ista mesta samo da bismo shvatili da prošlost tamo više ne živi. Možda odrastemo tek kada prestanemo da pokušavamo da je ponovimo. 

Zanimljivosti:
Sten Egil Dahl, povučeni stariji pisac kojem se Filip divi, zasnovan je na norveškom književniku Toru Ulvenu. Ulven je tokom čitave karijere dao samo jedan intervju, a smatra se jednim od najznačajnijih norveških pisaca osamdesetih i devedesetih godina. one Danielsen, koja u filmu igra Filipovu majku, zapravo je majka Andersa Danielsena Liea, glumca koji tumači Filipa. Tako su majka i sin i pred kamerama igrali majku i sina. Reprise je prvi dugometražni film Joachima Triera. Kasnije će postati prvi deo njegove nezvanične „Oslo trilogije“, koju čine još Oslo, August 31st i The Worst Person in the World.

Naj scena:

Jednostavni kraj. Život se samo nastavi, bez trunke patetike, bez izforsiranih tragedija. 

Moja ocena: 7/10

Star Wars: Episode III - Revenge of the Sith (2005)

 

Žanr: Naučna fantastika, avantura, akcija
Režija: George Lucas
Glumci: Ewan McGregor, Hayden Christensen, Natalie Portman, Ian McDiarmid, Samuel L. Jackson

Priča: 
Dok se Ratovi klonova bliže kraju, Anakin Skywalker sve više potpada pod uticaj kancelara Palpatinea, dok Džedaji pokušavaju da spreče propast Republike i uspon nove sile koja će zauvek promeniti galaksiju.

Moj osvrt:
Revenge of the Sith definitivno popravlja ono što je pre njega bilo klimavo. Prva dva filma prikvel trilogije imaju svoje kvalitete, ideje, svet koji je proširen ali oba sada deluju samo kao priprema za ono što smo zapravo želeli da vidimo. Ovde se napokon sve pokreće. Rat dolazi do svog kraja, Republika se raspada, Džedaji nestaju, Imperija se rađa, prijateljstva pucaju i konačno dobijamo tragediju koju je čitava trilogija od početka obećavala. Za mene je ovo ubedljivo najbolji film od sva tri prikvela i verovatno jedini koji može da stoji uz originalnu trojku. 

 

Šta je dobro? Definitivno osećaj da prisustvujemo kraju jednog sveta. Anakinov pad je važan ali ovo je ipak važnije. Star Wars uvek bolje funkcioniše kad imamo utisak da iza onoga što gledamo postoji veća istorija. (Kahm, kahm Isak Asimov). Recimo u originalnom filmu Obi-Wan govori o Džedajima kao nečemu što je nekada postojalo, o Republici kao davno izgubljenom vremenu, o Vejderu kao čoveku koji je nekada bio neko drugi. Upravo ovde gledamo nastanak svih tih priča ali ne kao legendu koju nam neko prepričava već kao katastrofu koja se upravo događa. 

 

Palpatin je definitivno jedan od najzanimljivijih likova u filmu. Ne zato što je super moćan ili ima najbolji plan već zato što gotovo sve postiže tako što pusti druge da urade posao umesto njega. On ne ruši republiku spolja. Republika mu sama daje moć. Ne uništava odnos Anakina i Džedaja. Samo pronalazi ono što je u tom odnosu već puklo. Ne tera Anakina da mu veruje. Samo mu kaže upravo ono što ovaj očajnički želi da čuje. U ovakvom filmu, to mi je mnogo zanimljivije od Marvel negativca koji želi da osvoji galaksiju. Palpatin zapravo i ne izgleda kao čovek koji bi bilo šta da osvaja. On izgleda kao neko ko rešava probleme. Rat traje? Treba mu dati veća ovlašćenja. Džedaji mu ne veruju? Onda su oni problem. Postoji neprijatelj? Potrebna je veća sigurnost. Korak pok korak, nešto što bi u jednom trenutku izgledalo nezamislivo postaje sasvim prihvatljivo. 

 

I upravo je propast Džedaja važan deo toga. Naravno da nam Lukas ne govori kako su oni prikriveni negativci. Nisu. Ali su institucija koja se predugo oslanjala na sopstveni autoritet. Toliko veruju pravima, da prestanu da primećuju ljude koji se ne uklapaju u njih. Anakin tu jeste možda ekstremni primer ali kroz njega se jasno vidi koliko su nesposobni da se nose sa nečim što ne mogu jednostavno da stave u neku od svojih kategorija. 

 

I tu dolazimo do Anakinovog pada. Osnova toga odlično funkcioniše. Čovek koji je kao dete ostao bez sigurnosti, kasnije je izgubio majku i sada živi sa strahom da će izgubiti još nekog koga voli, postaje laka meta za nekog ko mu obeća kontrolu nad onim što ne može da kontroliše. To je odlično definisana tragedija. No, problem je što film u jednom trenutku kao da odluči da više nema vremena da je polako razvija. Anakin neko vreme stoji na ivici a onda je odjednom na drugoj strani i spreman je da uradi stvari za koje nedostaje nekoliko koraka između. Ne smeta mi gde Lukas vodi lik. Smeta mi brzina kojom tamo stiže. Ovo je praktično smisao cele ove prikvel trilogije i baš zbog toga je taj deo morao dobiti više prostora. Da smo barem još malo videli čoveka kako sam sebi objašnjava da ono što radi još uvek ima smisla, da smo videli neku unutrašnju borbu. Ovakve transformacije su mnogo upečatljivije kada lik ne primeti tačno kada je prešao granicu. 

 

Ipak, jedna stvar koja diže Anakinovu priču na viši nivo je Obi-Wan. MekGregor nosi ovaj film na svojim leđima. Upravo ovde je prestao da bude mlađa verzija lika kojeg je nekad igrao Alek Ginis i postao je Obi-Wan. Ima smirenost, humor i autoritet koju očekujemo od njega. A ispod svega toga postoji toplina prema Anakinu koju prethodni filmovi nisu uvek uspevali dovoljno dobro da pokažu. Zato njihov odnos radi mnogo bolje od ljubavne priče između Anakina i Padme. Kada Obi-Wan naziva Anakina bratom, verujemo mu. Osećamo da ispod toga postoji zajednički život koji filmovi možda nisu uvek dovoljno pokazivali, ali ga MekGregor uspeva prodati pogledom, načinom na koji razgovara sa njim i onom mešavinom nerviranja i privrženosti kakvu ljudi imaju prema nekome ko im je zaista blizak. 

 

I baš zato Mustafar funkcioniše. Naravno da je scena ogromna, naravno da imamo lavu, eksplozije, rušenje konstrukcija i dvojicu ljudi koji rade stvari koje možda više pripadaju nekoj legendi nego fizičkom svetu. Ali ništa od toga nije razlog zbog kog scena ostaje u glavi. Razlog je što nijedan od njih dvojice zapravo nije želeo tamo da se nađe. 

 

Najbolje borbe u filmovima nisu one u kojima želimo da vidimo ko je jači. Najbolje su one u kojima bismo najradije da se borba uopšte ne dogodi. Ovde već znamo kako se završava. Znamo ko će ostati na zemlji. Znamo ko će obući crni oklop, znamo koliko će dugo trajati posledice tog trenutka. I baš zato nema pravog zadovoljstva u pobedi. Obi-Wan tehnički pobedi, ali teško je zamisliti čoveka koji se u tom trenutku oseća manje kao pobednik. 

 

Tu je i “Order 66”. Ako gledamo čitav Star Wars svet a ne samo glavne likove, ovo je verovatno najbolji deo filma. Za samo nekoliko minuta nestaje sve što je delovalo kao jedan od temelja galaksije. Džedaji umiru svuda. Nema velike poslednje bitke, nema herojske odbrane koja traje pola filma. Sistem je već napravljn tako da ih može ugasiti jednim naređenjem. Tu se vidi koliko je Palpatinova pobeda potpuna. On nije samo pobedio Džedaje. Napravio je svet u kojem je njihovo uništenje postalo administrativna odluka. 

 

Lukas je uvek bolji kad priča kroz ideje nego kroz razgovor dvoje ljudi. To se ovde i te kako vidi. Ima replika koje su toliko neprirodne da gotovo izbace gledaoca iz scene, posebno kada se Anakin i Padme prepuste romantici. Ima i trenutaka kada likovi bukvalno izgovore ono što bi mnogo bolje funkcionisalo da je ostalo neizgovoreno. A onda isti taj Lukas napravi sliku koja kaže sve bez i jedne reči. Džedaj stoji sam pred vojskom koja se upravo okrenula protiv njega. Obi-Wan gleda čoveka kojeg je voleo kao brata i shvata da ga više nema. Vejder prvi put udahne kroz masku. Padme umire dok se rađaju deca koja će jednog dana srušiti ono što je upravo nastalo. To su momenti zbog kojih mu oprostim veliki deo nezgrapnog dijaloga. 

 

Povezivanje sa originalnom trilogijom je definitivno najbitniji momenat ovog filma. I to nije samo onaj “aha znam ovo" utisak gde povezujemo nešto što vidimo sa nečim što znamo. Ovo je važnije. Zašto? Zato što, ako ponovo pogledamo prvi Star Wars, drugačije posmatramo Obi-Wana kada govori o Luku i njegovom ocu. Drugačije gledamo i samog Vejdera. Drugačije posmatramo Republiku. Dosta toga što je 1977. bila misterija iz prošlosti sada ima lice, odnose i gubitke. Naravno, negde je lepše imati misteriju ali mislim da Revenge of the Sith lepo popunjava praznine i nekim stvarima daje novu emociju. 

 

Na kraju ovog filma, niko više nije tamo gde je bio na početku. Sve ono što smo tokom tri filma upoznavali kao sadašnjost odjednom postaje ona davna prošlost o kojoj će se pričati u originalnoj trilogiji. I tu je definitivno vrednost ovog filma. Ne kao priča o nastanku Darta Vejdera već kao priča o nestanku čitavog jednog vremena. I baš zato je ovo jedini od prikvela koji osećam kao neophodan deo Star Wars sage. 

 

Kada se na kraju pojave dve bebe koje još ništa ne znaju o svetu koje su nasledile, posle svega mračnog što smo upravo gledali, ostaje ona mala stvar bez koje Star Wars nikada nije bio Star Wars. Nada. Ne velika, ne glasna, ne pobednička. Nova. Tek dvoje dece negde na suprotnim krajevima galaksije. Sve ostalo je propalo. Ali priča još nije završena. 

Zanimljivosti:
Ewan McGregor i Hayden Christensen trenirali su dva meseca mačevanje i fizičku pripremu za završni duel Obi-Wana i Anakina. Brzina kojom se bore u gotovom filmu nije digitalno ubrzavana – zaista su tako brzo izvodili koreografiju. Originalna verzija filma trajala je skoro četiri sata. Sam uvodni deo sa svemirskom bitkom i spasavanjem Palpatinea navodno je trajao više od sat vremena pre nego što je film skraćen za bioskopsku verziju. Za prizore Mustafara korišćeni su i stvarni snimci erupcije Etne u Italiji, koja je eruptirala upravo u vreme kada je ekipa snimala materijal za film. 

 

Christopher Lee je ubedio Georgea Lucasa da Count Dooku ne moli Anakina za život. Takva scena je prvobitno bila planirana, ali je Lee smatrao da bi takvo ponašanje bilo potpuno suprotno Dookuovom karakteru, pa je ideja odbačena. George Lucas je namerno učinio Vaderovo odelo neprijatnijim i težim za Haydena Christensena, između ostalog dodajući težinu kacigi. Želeo je da Vaderovi prvi pokreti izgledaju nespretno, kao da se Anakin još nije navikao na novo telo i oklop.

Naj scena:

Celo finale sa okršajem na Mustafaru, dolaskom na svet Lee i Luka, rađanjem Vejdera je masterpis.

Moja ocena: 8/10

Biutiful (2010)

 

Žanr: Drama
Režija: Alejandro G. Iñárritu
Glumci: Javier Bardem, Maricel Álvarez, Hanaa Bouchaib, Guillermo Estrella...

Priča:
Nakon što sazna da boluje od neizlečive bolesti, Uksbal pokušava da obezbedi budućnost svojoj deci i pronađe mir u haotičnom životu na marginama Barselone.

Moj osvrt: 
Braćo i sestre, neke filmove mi je jako teško da preporučim. Ne zato što nisu dobri već zato što nisam siguran da nekom želim ono što su meni uradili. Biutiful je na neki način takav film. Kad se on završi, verujem da vam neće biti do toga da puštate nešto drugo, istražujete ili čitate bilo šta o filmu ili pokušate da racionalizujete šta ste upravo gledali. Treba da odleži ovo, kao neki trenutni ili budući bol u vama.

 

Injaritu uspeva iznova da izazove onu posebnu vrstu tuge, ne onu veliku, dramatičnu koja zahteva muziku, suze i velike rečenice. U pitanju je ona teža, svakodnevna. Ona kada život nastavlja da se događa iako bi čovek najradije da zaustavi sve. Kada treba ustati, spremiti nešto za jelo, razgovarati sa porodicom, zaraditi novac, rešavati probleme a negde u sebi nositi nešto što niko oko tebe ne može da ponese umesto tebe samog. Biutiful me je tu pronašao. 

 

Definitivno, sa godinama drugačije gledam filmove o smrti. Nekada je sama smrt bila jeziva. Danas mi mnogo strašnija pomisao na sve ono što ostaje nedovršeno. Na ljude kojima nisi rekao nešto što je trebalo da kažeš. Na stvari koje si odlagao jer si bio siguran da ima vremena. Na obične dane kojima nisi pridavao nikakav značaj zato što nisi znao da ih ima konačan broj. 

 

Svi živimo sa tom prevarom da vremena ima dovoljno. Znamo da nije tako, naravno. Nismo glupi. Ali znati nešto i zaista živeti sa svešću o tome, dve su potpuno suprotne stvari. Da svakog jutra zaista osećamo koliko je naše vreme ograničeno, verovatno ne bismo mogli normalno da funkcionišemo. Zato odlučujemo da zaboravimo. Planiramo sledeću nedelju, sledeće leto, sledeću godinu. Ostavljamo telefonski poziv za sutra. Zagrljaj za neki drugi dan. Izvinjenje kada bude pravi trenutak. Problem je što možda taj pravi trenutak nikada ne dođe. 

 

Injaritu je napravio film koji me je konstantno vraćao toj mislii. Ali ne smrti kao događaju nego smrti kao granici posle koje više nema popravljanja. I to mi je mnogo teže. Čovek može da prihvati da neće živeti zauvek. No, mnogo je teže prihvatiti da neće stići da popravi sve što je pokvario. Posebno kada iza sebe ostavlja decu. 

 

I tu me je Biutiful najivše pogodio. Ne želim ni da zamišljam kako izgleda saznanje da nećeš biti prisutan u životu ljudi kojima si još potreban. Da nećeš videti kakvi će postati. Da nećeš biti tu kda prvi put urade nešto veliko ali ni onda kada naprave neku glupost i bude im potreban neko ko će im reći da nije kraj sveta. Postoji nešto jebeno nepravedno u samoj pomisli da ljubav može ostati a čovek koji oseća ne. 

 

Bardem je u svemu tome neverovatan. Čovek kao da svakom ulogom prelazi na nov nivo. No zato što ovde ima velike glumačke trenutke koje možeš da izdvojiš i pokažeš kao dokaz njegovog talenta. Upravo suprotno. Najviše mi ostaje njegovo lice kada ćuti. Umor čoveka koji kao da je potrošio više života nego što mu je pripadalo. Kod njega sam imao osećaj da svaka briga ima težinu, da svaka neprospavana noć negde ostaje zapisana. Retko glumac uspe da mi prenese toliku količinu tuge bez potrebe da mi je objašnjava. 

 

Ovaj film je pun ljudi koje je život umorio. Njegova Barselona je drugačija nego u svim filmovima gde sam je gledao. Ne kao grad, već kao osećaj. Negde postoje svetla, turisti, restorani i ljudi koji se fotografišu ali ovaj film kao da je skrenuo dve ulice dalje i pronašao one koje niko ne fotografiše. Ljude koji postoje pored nas a koje smo naučili da ne vidimo. I nisam imao osećaj da mi Injaritu govori da su oni nesrećni zato što su nešto pogrešno uradili. Jednostavno su dobili lošije karte. 

 

To je možda jedna od stvari koje me najviše uznemiravaju i van filma. Potreba da verujemo da postoji nekakva pravda u načinu na koji su nam životi raspoređeni. Lakše je tako. Ako je neko uspeo, mora da je zaslužio. Ako je neko propao, sigurno je negde pogrešio. A onda dođe film poput ovog i pokaže koliko je život ravnodušan prema toj našoj potrebi da sve ima razlog. Neko se rodi na pravom mestu. Neko na pogrešnom. Neko dobije mnogo vremena. Neko gotovo ništa. I nikome nije dato objašnjenje. 

 

Nije samo tuga ono što ostaje posle ovog filma. Ostaje i nežnost. Ostaju oni mali trenuci u kojima neko nekoga pokrije, dodirne, pogleda, nahrani. Sve ono što inače smatramo nevažnim jer čekamo velike događaje koji bi našem životu trebalo da daju smisao. A možda smo potpuno pogrešili. Možda su upravo te sitnice život, dok su veliki događaji samo tačke pomoći kojih kasnije merimo vreme. 

 

I baš zbog toga je naslov Savršen. Biutiful. Pogrešno napisano Beautiful. Zašto? Nešto lepo što nije ispalo kako treba. Ne znam da li postoji bolji opis života. Ništa nije sasvim na svom mestu. Ljudi koje volimo nas povrede. Mi povredimo njih. Napravimo greške koje više ne možemo da ispravimo.  Budemo dobri kada je kasno i loši kada smo morali biti bolji. Gubimo vreme na potpuno nevažne stvari a onda bismo dali sve da vratimo jedan sasvim običan dan kojem nekada nismo pridavali nikakav značaj… Pa ipak, između svega toga, dogodi se nešto lepo. Neko nas voli. Mi volimo nekoga. I na nekoliko trenutaka, to bude sasvim dovoljno. 

Zanimljivosti:
Dok je Alehandro Gonzales Injaritu u jednoj školi tražio devojčicu za ulogu Ane, Hanaa Bouchaib mu je prišla, uhvatila ga za košulju i rekla: „Jesi li ti taj koji snima film? Hoću da učestvujem.“ Reditelj je kasnije ispričao da ga je njena neposrednost toliko očarala da ju je odmah zapamtio i ozbiljno uzeo u obzir za ulogu. Zvuk otkucaja srca koji se čuje u sceni u kojoj Uksbal grli svoju ćerku snimljen je direktno na setu. Mikrofoni su bili pričvršćeni za kožu glumaca tokom zagrljaja, tako da su otkucaji koje čujemo u filmu stvarni. Alehandro G. Injaritu napisao je ulogu Uksbala posebno za Havijera Bardema. Reditelj je rekao da je, od trenutka kada je prvi put zamislio Uksbala kao lika, Bardem bio jedini glumac koji mu je imao smisla za tu ulogu.

Naj scena:

"...pamti me..."

Moja ocena: 8/10