Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 17. октобар 2019.

Thor: Ragnarok (2017)


Kod nas nazvan: Tor: Ragnarok
Žanr;: Akcija | Avantura | Komedija | Fantastika | Naučna fantastika
Režija: Taika Waititi
Glumci: Chris Hemsworth, Tom Hiddleston, Cate Blanchett...

Priča:
Zarobljen na planeti Sakaar, Tor je u trci sa vremenom kako i sprečio propast svog sveta od ruku moćne i surove Hele.

Moj osvrt:
Moram da kažem da me raduje što što prilazim kraju ovim Marvelima. Jedan od razloga je što bi ovi filmovi na kraju trebali imati određeni kvalitet. Drugi od razloga je ovaj što sam bio u pravu da na vreme odustanem od Marvela. U jednom momentu mi je postalo jako dosadno zbog užasne repetitivnosti i odsustva sadržaja. Sad već preti da će mi postati muka od svega ovoga. 

Thor Ragnarok nema veze sa superherojskim filmom. Thor Ragnarok radi posao samo ako ga posmatrate kao komediju. Film je zapravo parodija na sve što ima veze sa onim herojstvom koje je strip posadio kao vrlinu. Thor Ragnarock je odličan ako ne znate šta on zapravo treba da bude i došli ste da gledate neku nasumičnu, urnebesnu komediju. Jednom rečju nazovimo ovaj film sprdnjom. 

Ja ne mogu da se primam na taj humor kad on izvrće ruglu sve što zapravo ovaj film treba da predstavlja. Recimo treba nekog negativca da predstavite kao opasnog, kao nepobedivog. Setimo se kako je izgledao Bejn kod Nolana na početku Dark Knight Rises (dok se sam Nolan nije pokakio na njega) - kao jebeni nepobedivi zli stroj. Kako nam izgleda Terminator u prvom delu tog filma? Čak ne mora da bude nepobediv, on makar treba da bude velika pretnja. Na početku filma, Tor se bukvalno sprda sa nekim ogromnim demonom. I imate utisak da je taj demon opasan kao i tihi prdež. Hej, to ne bi bilo strašno da sam taj demon nema veliku ulogu u Ragnaroku. O toj sramoti nešto kasnije. 

Ovde bih pomenuo jednu skroz pozitivnu stvar u filmu. Neko se sjajno setio da iskoristi Immigrant Song Led Zeppelina. Kako ta pesma diže adrenalin i diže na noge, tako i akcija postaje još bolja. Ne moraš da imaš nenormalnu scenu akcije ali ta pesma će je učiniti sjajnom. Setimo se Shipping out to Boston u Departed kako dobro podgreje atmosferu. Immigrant Song radi isto to. I ovde je koriste na dva mesta i to su dve od tri scene koje su vredne pomena. 

Film umesto da odaje poštovanje nordijskoj mitologiji on se iz sve snage trudi da se sprda sa njom. Odin je vrhovni Bog ali njega u jednom momentu nema u Asgardu. Saznajemo da ga je Loki smestio u starački dom na Zemlji. Da li vam zaista treba objašnjenje koliko je ovo bedno, loše, nebitno, nesmešno, idiotski? Zbog toga što će se neko nasmejati ovome, ti ćeš da pljuneš na sve. Bravo. I eto vrhovni bog je završio u "Jesen stiže dunjo moja" staračkom domu gde će da peva "Stani more, moj Dragane..." sa ostalim drugarima i nervira Iliju Čvorovića. Pričamo o jednom od najmoćnijih bića u ovom Marvelovom univerzumu. Bravo idioti. 

Kada sam video ko glumi glavnog negativca, obradovao sam se. Imaš užasno talentovanou glumicu, ne treba ti mnogo da njen lik zablista. Na žalost njen lik je napravljen takvim da ona izgleda kao da je pre par minuta izašla iz ludare. Najšablonskiji mogući negativac sa najnebitnijim mogućim razlozima, bez i jednog jedinog motiva sem osvete, bez i jednog normalno napisanog dijaloga ili monologa. Prosto mi je bilo mučno gledati Kejt kako mora da sroza svaki mogući glumački kvalitet da donese ovu ulogu. Ljudi moji za ovo ste mogli dovući bilo koju glumicu koja može da se ugura u kostim. Nema ličnosti u njoj. Nema ništa sem neke tamo želje za osvetom i rečenica koje izgovara kao neko ko baš i nije u vinklu. 

Neko će reći da ovaj lik ima istoriju, da su nam ga predstavili. Hajde ovako. Ako je Tor sa tim likom, tj svojom ćerom išao u silne bitke i osvajao sve i svašta, kako je moguće da se njeno ime izgubilo u istoriji i niko je nigde i nikada nije pomenuo? Mislim jeste moguće ali ne na način na koji nam je film to objasnio. Kako ju je Odin zatvorio, zašto Odinov odlazak znači njenu slobodu... koga briga. Prihvati to kako ti kažu, ionako ne očekuju da razmišljaš dok ovo gledaš. To je tragedija današnje kinematografije, zasniva se na tome da film koji praviš serviraš kompletnom idiotu. E da, inače u stripu i mitologiji Hela je Lokijeva ćera, but Who Cares. 

Ista situacija je sa Karlom Urbanom. Glumi totalnog nebitnjakovića i gnjidu koja mora da servira neki moralni obrt. Na samom početku svojim glupostima vas taj lik odbije a kasnije bi trebalo da nas se tiče njegova sudbina. Urban može da ti bude sjajan sporedni lik (Eomer), nebitno da li negativac ili pozitivac. But nooooo, hajde da ga napravimo bezveznjakom, pa kao da nas posle celog filma gde nas mrcvere tim likom kupe nekim moralnim obrtom. Doviđenja. Gasi svetlo. Briši. 

Loki.... Tom Hidlston je bez sumnje bolji glumac od Hemsforta. Ako mene pitate neuporedivo je harizmatičniji ali nek bude da je isto harizmatičan kao Hemsfort. I evo koji film po redu čekam da njih dvojica od prvog momenta budu tim. Zašto da ne? Spojiš dva harizmatična lika i to ne može da ne valja. Ali neeeee, zašto nam ne bi dali istu stvar kao i u svakom filmu do sada. Kao se mrze a zapravo se vole a zapravo Loki uvek želi da zabode Toru nož u leđa a zapravo ga Tor uvek nadmudri a zapravo sve to oni izglade jer jebigica, malo šege nije na odmet. Zaista? U svakom filmu sa ova dva lika smo gledali ovu priču. Zašto nam Lokija na pravoj strani daješ na kašičicu i koristiš ga na isti jebeni način svaki put? Zašto nam ne prikažeš njegovu moć kao jaku? Ok, zato što si nemaštoviti balvan koji ne ume da smisli ništa drugo, to mi je jasno. Zašto sam se uopšte i nadao... 

Kontao sam da će se film po nazivu Thor Ragnarok baviti tim Ragnarokom. Ali očigledno sam glup. Film se bavi Torovim begom sa neke tupave planete na koju je pao. Od dva sata filma, više od sat vremena se radi o ovome. Čekaj, šta je sa Ragnarokom. Koga boli patka, gledaj kako ćemo da napravimo smešne situacije na tamo nekoj planeti. Ubacićemo malo Goldbluma, malo Hulka, dosta humora, koga boli patka za Ragnarok. To je samo propast Torovog, Lokijevog i Odinovog sveta. Mnogo je bolje gledati neki svet u kom vlada kompletni idiot. Da ne postavljamo pitanje kako je moguće biti u tom svetu na koji konstantno padaju tone smeća, na kom se ne vidi ni biljni ni životinjski svet... 

Asgard bi trebao biti veličanstveno kraljevstvo heroja i bogova, zar ne? Šta od toga vidimo? Apsolutno ništa. Asgard je jedna palata u kojoj se nalaze nasumično pokupljeni ljudi koji baš i nisu sigurni šta tu rade. Asgard bi trebao biti moćno kraljevstvo? Uuuuu do jaja. Ratnici su nastradali očas posla bez ikakvog otpora a i bilo ih je desetak. Šta je sa vasrkslim ratnicima Asgarda, oni bi trebali biti zajebani protivnici. Ma da, jedan lik ih mačem počisti sve bez problema. Šta smo saznali da je Asgard iz svih dosadašnjih filmova? Gajba gde povremeno visi Tor sa familijom i ima onaj šareni most i mogućnost teleporta. Jbt pa Black Panther je u jednom filmu fino predstavio svoje kraljevstvo sa sve plemenima, običajima, geografijom, sociologijom...  Šta onda čini ovaj Asgard velikim, moćnim i vrednim pažnje? I ovo a i odnos scenarista prema njemu daju odgovor - ništa. Bitno je da se skoro svo vreme troši na sprdnju i Torov beg sa neke tamo planete. Ko jebe Asgard i neku ludaču koja tamo obitava. Ako se tako odnosiš prema kraljevstvu koje moraš da braniš onda ona ti je ova drama na kraju jedna mlohava nezanimljiva i neprivlačna bulja. 

Ako ne znate šta je Ragnarok, istražite. Ovo što se vidi na filmu nije Ragnarok jer svi likovi koji donose taj sudbonosni dan su nebitni, iskarikirani frikovi. Trebali bi strahovati za Asgard i njegovu popoulaciju kada se Ragnarok desi ali jebiga, niti Asgard niti stanovnike nismo upoznali do sada. Zajebi me moralnih odluka na kraju, ne vrede one pišljiva boba jer nisi mi dao ništa od navedenog. Zajebi me te glavne negativke i njene moći kad je to ludača koju što pre treba lečiti. Kao klinac sam igrao igru Rune gde se pominje taj Ragnarok. Čak i tu je taj sudbonosni dan zvučao preteće i jezivo. U prokletoj igrici koja nema ovaj budžet ali barem ima ljude koji imaju maštu i poštovanje prema mitologiji. Ovde u filmu su napravili sprdnju od svega toga. Jedini momenat kad sam možda poverovao u to je oproštaj od Odinovog lika. Pomislio sam da će ipak tu biti nečega. SPOJLER ALERT. Nema ovde ničega. 

Thor Ragnarok je užasavajuće promašen film. Sprda se sa svim što bi trebao da akcentuje, ističe i glorifikuje. Nemam ništa protiv humora, on je i dobrodošao u filmovima koji su prvenstveno zabava. Pogledajte Tonija Starka i njegov lik kroz sve filmove gde se pojavljuje. Humor koji on forsira ne unižava nikog, ne usere momenat, odbrambeni je mehanizam i čini ga simpatičnijim. Ovaj humor konstantno ima pogrešnu metu. Smešan jeste ali bi vredeo da je ovo samo urnebesna komedija koja želi da se sprda sa Marvelovim univerzumom. Negativci ne postoje, samo prejadne karikature koje glume ljudi čiji glumački kvaliteti su neiskorišćeni. Ragnaroka nema već tako neki haos u dečijoj sobi a kada mama dođe i pripreti da se to uspremi, ti se pokupiš sa drugarima i odete kod nekog drugog da tamo pravite sranje. Dok su trebali pričati priču, bavili su se radnjom na nekoj tamo nebitnoj planeti. Šta ovde imamo da valja? Immigrant song i odlazak Odina, božanstva koje je prejadno tretirano. To je to.

Imamo još 3 filma iz ove grupe do kraja, posle čega se opraštam od Marvela. Ako ne budete tražili da nešto pogledam ili se to ne desi nekim ludim slučajem, većina narednih filmova neće biti ovde na blogu. Previše je ovo otišlo od originalne ideje šta bi (super)heroji trebali biti, previše je zanemarena suština, previše su zanemarene poruke koje film treba da šalje. Sve je to strip odlično doneo i te stripove uvek vredi čitati. Što se filmova tiče, zbog ljudi nesposobnih da ispoštuju strip, ideju i zdrav razum, nemam ti ja tri života sine.

Zanimljivosti:
 Taika Waititi je izjavio kako je 80% filma bila improvizacija. Prvi Marvel film gde Hulku nije glas davao Lou Ferrigno već Mark Ruffalo. Cate Blanchett nije želela da glumi u filmu ali je prihvatila na zahtev svoje dece. U stripovima i u nordijskoj mitologiji, Loki je Helin otac. Tesa Tompson je svoj lik i glumu zasnivala na Sari Konor iz filma Terminator 2 (reče i ostade živa). U stripu Thor koji je objavljen 2017, Thor je crtan tako da ima Hemsfortov lik. 

Naj scena:

Odinov odlazak

Moja ocena: 4/10

уторак, 15. октобар 2019.

Noći bugija (1997) – dani slave

 Boris Tiosavljević

Sa uspehom svog prvog filma Teška osmica (Hard Eight, 1996), Pol Tomas Anderson je dobio mogućnost da svoj dokumentarac iz tinejdžerskih dana o porno glumcu Džonu Holmsu (The Dirk Diggler Story, 1988) pretoči u dugomteražni film. Noći bugija je meditativni komad o usponu i slomu porno industrije ugneždene u San Fernando dolini, u Andersonovoj rodnoj Kaliforniji. Film počinje okupan disko svetlima 1977. godine, malo pre nego što je tamni oblak AIDS-a odneo iluziju slobodne ljubavi bez posledica i podstakao oštrije regulative u industriji filmova za odrasle. Uprkos činjenici da se radi o temi koja je i dalje za većinu šokantna i tabu, Anderson joj pristupa zrelo i odmereno, te nam pokazuje ljude od krvi i mesa, sposobne za ljubav i mržnju baš kao i mi.

Pravi pokretač filma i izvor emocionalne drame je tema porodice, tačnije odbačenost od ili gubitak iste. Priča počinje sa Dirkom (Mark Volberg), pravog imena Edi Adams, klincem glave pune snova i doma punog problema. Otac (Lorens Had) ga u potpunosti zapostavlja a uvek pijana majka (Džoana Glison) ga emocionalno zlostavlja te je samo pitanje vremena kada će naći topliji roditeljski zagrljaj, u ovom slučaju, u naručju režisera porno filmova Džeka Hornera (Bart Rejnolds) i njegove glumice Ember (Džulijen Mur). Noći bugija postavlja ovu dinamiku u srž svoje priče, predstavljajući Hornerovu filmsku ekipu kao pravu porodicu dok zajedno dele bitne trenutke u životu i vesele se na venčanjima i dodelama nagrada. Anderson nam pokazuje kako Dirk Digler sebe dovodi na rub propasti odbacivanjem svoje filmske porodice i da spas nalazi tek kad se pokunjen i poražen vrati svom pater familijasu. Time se kreira moderna alegorija o bludnom sinu koja opominje da će se tragedija dogoditi onome ko reši da okrene leđa najmilijima.
 Noći bugija je je produkt mladog i ambicioznog režisera sa nepresušnim rezervama entuzijazma i vešto kombinuje pripovedanje iz više perspektiva u stilu Roberta Altmana i kinetičku energiju Martina Skorsezea i Džonatana Demija (Jonathan Demme) od kojih je po sopstvenom prizanju Anderson pozajmio razne tehnike ali im (i ne samo njima) i odaje počast brojnim suptilnim aluzijama rasejanim po filmu. 

Pa tako u sceni gde Dirk i Ember pričaju u kancelariji, na zidu između njih se može videti fotografija Eliota Goulda iz filma Na pravi put (Getting Straight, 1970), o veteranu Vijetnamskog rata koji se vraća kući i pokušava da se ponovo uklopi u društvo. U sceni u prodavnici muzičke opreme, Bak (Don Čidl) pokušava da zainteresovanoj mušteriji proda stereo sistem TK-421. Muzička linija ovog imena ne postoji, već je u pitanju aluzija na Ratove zvezda, legendarni film koji je izašao 1977. godine, kada počinje i radnja Noći bugija. TK-421 je oznaka Stormtrupera čiji je oklop Luk Skajvoker (Mark Hamil) iskoristio da se infiltrira na Zvezdu smrti. Može se čak i reći da je to ono što Bak tokom filma i radi, uzimajući tuđe „oklope“ u potrazi za svojim pravim identitetom. U katastrofanom pokušaju da glumačku karijeru zameni pevačkom, Dirk u muzičkom studiju falšira „The Touch“ Stena Buša (Stan Bush), motivacion pesmu pisanu za animirani film Transformersi (1986), koja je ovde upotrebljena ironično. I naravno, poslednja scena, gde odrasli, znatno zreliji Dirk priča svom odrazu u ogledalu, omaž je Razjarenom biku (1980) Martina Skorsezea.
 
S obzirom da je ovo ipak film o ljudima koji snimaju filmove, direktor fotografije Robert Elzvit (Robert Elswit) je, umesto improvizacija sa sferičnim objektivima, kao u slučaju Teške osmice, koristio anamorfne objektive i vrlo filmski 2.40:1 format slike. Pritom, dinamika kamere, koja je zaštitni znak Andersonovih filmova, privlači pažnju na sebe i pojačava svaku scenu, a naročito onu koja otvara film i koju će svaki ljubitelj filmova prepoznati kao jasan omaž Skorsezeovom filmu Goodfellas (1990). Prvo nam kamera na kranu pokazuje samo ime filma ispisano neonskim slovima na pročelju zgrade i energiju noćnog života Kalifornije, da bi onda neosetno skliznula u ruke operatera i unutrašnjost noćnog kluba gde se upoznajemo sa bitnim likovima. Pritom, ovo je prilično ekonomičan način  da se odrede i vreme i mesto radnje. Jako dugi, impresivan kadar ovog tipa priziva u sećanje sličan početak Altmanovog Igrača (The Player, 1992) i Dodir zla (Touch of Evil, 1958) Orsona Velsa. Zanimljivost je i da je kamera u ovoj sceni svoj put započela zaokretanjem za 90 stepeni, ali ne da bi se dočaralo psihološko stanje izazvano alkoholom i opijatima ili bilo šta slično, već isključivo da bi se izbeglo prikazivanje susedne reklame za „Mobil“ benzinsku pumpu.
 Još jedan dugi kadar koji valja pomenuti je scena sa novogodišnje zabave gde Mali Bil (Vilijam H. Mejsi) ubija suprugu (Nina Hartli) koja ga stalno vara, a zatim i sebe. Može se zapravo napraviti paralela sa zloglasnom scenom odsecanja uha iz Tarantinovog prvenca (Ulični psi, 1992). U oba filma imamo dugi kadar u haotičnoj zgradi u kojoj muzika glasno svira, oba lika izlaze iz iste, tišina napolju zamenjuje glasnu muziku i uzbuđenje unutrašnjosti, zatim prelaze ulicu da bi uzeli oružje iz automobila. Potom se vraćaju unutra, sa namerom da počine strašan zločin.

Najočigledniji kontrast ovakvim scenama je scena venčanja Baka i Džesi (Melora Volters) i predstavlja montažnu sekvencu od svega desetak sekundi. Iako je venčanje značajan događaj, njemu se ovde ne pridaje značaj kao kasnijoj sceni sa pljačkom u pekari recimo, iz prostog razloga što se tom scenom postiže mnogo veći emotivni efekat. Najpre se Bak parkira ispred pekare da bi po želji svoje trudne supurge, koja ga čeka u kolima, kupio gomilu krofni. Sledi dugi kadar gde ih on bira i pitamo se zašto je ova scena nepotrebno duga ako je ceo obred venčanja spakovan u deset sekundi. Razlog je dvojak. Prvo, od svake scene očekujemo neki konflikt pa smo ovde navedeni na pogrešan trag mišlju da će doći do sukoba između njih dvoje jer možda Bak neće moći da zapamti sve i kupiće pogrešno pecivo. Drugo, dugi kadar jedne svakodnevne radnje pojačava njenu svakodnevnost i samu scenu čini dodatno realističnijom, čime se efektivno pojačava efekat scene pljačke koja će uslediti. Pored toga, scena sa krofnama je duga, tiha i spora, dok je scena pljačke glasna i sastoji se od gomile glasnih i brzih kadrova, čime do izražaja dolazi ovaj kontrast.
 Dizajner produkcije Bob Ziembiki (Bob Ziembicki) zaobilazi očekivana preterivanja i kič u dekoru enterijera i umesto toga živahne, psihodelične boje veselih sedamdesetih (i osamdesetih) prosto iskaču iz ekrana, ali samo onda kada je to neophodno. Ne treba zaboraviti ni dinamičnu montažu Dilana Tičenora (Dylan Tichenor) koja čini da skoro tri sata prolete kao epizoda neke serije. Naravno, film o ovom periodu ne bi bio ni izbliza efektivan da Anderson nije vešto probrao neke od najpopularnijih pesama da oda utisak autentičnosti ere u kojoj su nastali.
          
Što se scenarija tiče, potpisuje ga sam Anderson i može se reći da je odradio odličan posao. Priča ima odličnu strukturu i dosledno se drži pravila monomita iliti herojevog puta Džozefa Kembela. Ovaj profesor komparativne mitologije i religije, čiji rad je imao direktan uticaj na strukturu priče prvog filma iz serijala Ratova zvezda (između ostalih), odavno je uočio da od davnina, većina priča prati isti šablon te da se pridržavanjem istog osigurava baza i verodostojnost narativa. Taj šablon se u osnovi sastoji od više etapa, od kojih su glavne da priču započinjemo prateći neiskusnog protagonistu, koji se u želji za promenom odaziva na „zov u avanturu“, pritom plaća veliku cenu za to i doživljava značajnu transformaciju, nakon čega se vraća kući sa poukom koju je izvukao iz celog procesa i  očigledno je da je svaka od navedenih deonica prisutna i ovde.
 Kao neko ko je i sam odrastao u vreme kada je analognoj tehnologiji (filmska traka) počela da preti digitalna (video kamere, tj. kamkoderi), Anderson uključuje ovaj element kao jedan od značajnijih mesta u zapletu. Takođe, taj događaj potresa celu industriju porno filmova i postaje tačka trvenja između Džeka (i njegovog, neko bi rekao tarantinovskog stava prema filmskoj traci) s jedne strane, i Flojda Gondolija (Filip Bejker Hol), vlasnika lanca bioskopa za projekciju porno filmova, s druge strane. Gondoli je epitom pragmatičnog čoveka i oportuniste koji bi da unovči neumoljivu digitalizaciju. VHS tehnologija suprotstavlja ove dve ideologije kao sukob biznisa i umetnosti, koji se svakako može primeniti na filmsku industriju uopšte. Za likove Noći bugija, video je predskazatelj izdaje i propasti i u neku ruku je i paralela sa tranzicijom iz jedne decenije u narednu, a ako je suditi po gorepomenutoj novogodišnjoj zabavi, ta promena nikako ne sluti na dobro.
 Smatram da najbolji filmovi često nisu oni koji zarad nekakve originalnosti reše da u potpunosti raskrste sa pravilima, već filmovi koji prihvataju i nadopunjuju ostvarenja koja su nastala pre njih. Ako uporedimo Andersonov Noći bugija i Goodfellas Martina Skorsezea, možemo naći mnogo toga zajedničkog. Oba filma prate uspon i pad dva mlada i ambiciozna muškarca, koji pronalaze osećaj pripadnosti u surogat porodicama, a čija pohlepa i ego na kraju dovode do njihovog samouništenja. Ali iako možda u značajnoj meri dele iste DNK, svaki film čini dovoljno da etablira sebi svojstvenu viziju, pokazujući nam kako film može da pozajmi mnoge tematske ili strukturne elemente i da ipak zadrži sopstveni kreativni pečat.
 Noći bugija i Goodfellas počinju s mladim protagonistima Henrijem (Rej Liota) i Dirkom, respektivno, koji se rvu s teškim životnim prilikama, zavedeni novim svetom i svim njegovim mogućnostima. Romantizuje se taj stil života, ta zajednica, i razumljivo je zašto. Iz Henrijeve i Dirkove perspektive, ovi ljudi imaju sve - žene, automobile, vile, novac, veze. Uskoro nisu više puki članovi, već postaju zvezde u usponu koje zavređuju poštovanje svih koji ih okružuju. Sve savršeno funkcioniše u svetu naših junaka, ili tako bar deluje na prvi pogled. Mnogo toga što vidimo u prvoj trećini Noći bugija nagoveštava mračnije momente koje će film kasnije pokazati.
 Prvi čin je za naše junake prošao prilično dobro, novac se gomila, porodična veza je i dalje jaka i svi su srećni. Živi se kao u snu, baš kao što su oduvek želeli, sve dok se ne dođe do sredine respektivnih priča. Ono što je počelo kao zabava, brzo se pretvorilo u nešto potpuno drugačije i karma dolazi na naplatu. Sve do ove tačke u oba filma, protagonisti su imali priliku da okuse surovu realnost, ali je i dalje poriču. Bilo zbog ponosa ili ega, ili očajničkog pokušaja da održe stari način života, oni i dalje prave iste greške koje su ih vodile niz tu mračnu stazu, sve dok obojica ne dožive momenat otrežnjenja u ključnoj sceni koji savršeno oslikava haos u glavama dva neispavana narkomana, što se očajnički hvataju za ono malo moći kojom još uvek raspolažu, pri čemu i Dirk i Henri konačno dobijaju ono što su svojim postupcima i zaslužili.  
 U ovim scenama, Skorseze i P.T. Anderson uspevaju da publici savršeno prenesu ovaj osećaj anksioznosti i paranoje u svojim glavnim likovima kroz mudar izbor muzike, scenarija, montaže i pokreta kamerom. Kamera koja se kod Skorsezea brzo kreće nasuprot usporenoj kameri u Noći bugija. Kratki rezovi u Goodfellas nasuprot dugom kadru kod Andersona. Muzika na Henrijevom radiju u kolima nasuprot onoj koju mi čujemo, ali ne i Dirk. Upravo ovakva rešenja generišu anksioznost i paranoju u Goodfellas i strah i klaustrofobiju u Noći bugija.
 Odmah nakon ovih neverovatno napetih scena koji maksimalno testiraju mlađane avanturiste, oni se vraćaju patrijarsima svoji surogat porodica u očajničkoj potrebi za pomoći. Dirku je oprošteno i dobrodošao je nazad u porodicu, ali Henri je odbačen, i samo dobija malo novca za ispomoć. I tu se dva filma zaista razlikuju. U Goodfellas porodica se raspala, s tim da je većina članova već mrtva, a nekolicina koja je ostala ne zna kome još uvek može da veruje, dok Noći bugija gravitira ka bajkovitom hepiendu.
 S ova dva filma u vezi, može se uočiti slična paralela i između scene sa helikopterom sa kraja filma Goodfellas i scene sa prodajom droge iz Noći bugija. I ovde Anderson i Skorseze imaju na raspolaganju sličan arsenal filmskih elemenata ali ih još jednom koriste na različite, sebi svojstvene načine da postignu željeni efekat i izgrade atmosferu napetosti. Tokom vrelog letnjeg popodneva Henri multitaskuje porodičnim (dovozi brata iz bolnice, sprema večeru) i poslovnim (odnosi oružje prijatelju, uzima kokain od ljubavnice) obavezama, a da bi uopšte bio u stanju da izdrži pritisak, on ušmrkava kokain koji ga samo čini napetijim. Situaciju ne čini nimalo lakšom ni njegova paranoja izazvana stvarnom ili umišljenom policijskom prismotrom za koju on dokaz nalazi u helikopteru koji deluje kao da prati njegov automobil. Kamera koja leti na sve strane, u pratnji dinamične rok muzike i kratkih, brzih scena i napadno uočljivih rezova, odlično dočaravaju ovakvo stanje svesti.
 U Noći bugija Dirk Digler i njegovi prijatelji pokušavaju da prevare lokalnog dilera  drogom (Alfred Molina), i da mu prodaju pola kilograma sode bikarbone kao kokain. Napetnost je samim tim sastavni deo ove scene jer se pitamo da li će diler otkriti istinu i hoće li iko od njih odatle izaći živ. Povrh rizične prevare, diler pod dejstvom iste glasno peva pop muziku 80-ih, i igra ruski rulet sam sa sobom. Ali ono što možda najviše diže tenziju jeste mladić koji ležerno baca petarde po sobi. Ovi sporadični pucnji su jako glasni i uspevaju da prepadnu i na ponovno gledanje jer predstavljaju surogat zvuku koji možemo očekivati da odjekne svakog trenutka, ukoliko se prevara otkrije. Ovde je kamera spora i zastaje kako bismo u potpunosti upili neku informaciju, kao recimo sam početak scene kada Dirk i društvo ulaze u vilu a kamera se zadržava na kapiji koja se lagano zatvara za njima, nedvosmilseno aludirajući na rešetke zatvora u koji su upali. Zatim uočavaju da je jedan od dilerovih ljudi naoružan, čime klaustrofobija i strah polako počinju da izazivaju napad panike kod naših prevaranata-amatera. Na kraju, kamera zumira Dirka i ostaje tako čitav minut, prateći čitav niz emocija koje mu preleću preko lica sve dok konačno ne shvati da je dotakao dno života. Kičasta pop muzika 80-ih je u potpunom kontrastu sa ozbiljnošću situacije i čini da i sami osećamo neprijatnost. Montaža je ovde uglavnom lagana i neprimetna, sem naglih prekida kojima se naglašava pucanje petardi. Tek kada primopredaja droge pođe po zlu i kadrovi kreću da se brže smenjuju, u skladu sa akcijom i sveopštim haosom.
 Oba filma nas mogu puno naučiti o potencijalnim opasnostima koje sa sobom nose ego, ponos i sebičnost. Takođe, sigurno imaju puno za reći o posledicama i o tome kako na kraju uvek požnjete ono što ste posejali. I Goodfellas i Noći bugija ističu važnost porodice, i da iako nisu krvne, veze u njima nisu manje bitne te im nikada ne treba okrenuti leđa. Noći bugija je podigao veliku prašinu kada je prikazan, i dobio mnogo pohvala na prestižnim filmskim festivalima u Torontu, Njujorku i drugim gradovima, kao i tri nominacije za Oskara, uključujući jednu za originalni scenario. Samim tim, film se pokazao jako uspešnim, delom i zbog, u to vreme u pop kulturi aktuelne, nostalgije za 70-im godinama. Srećom, Noći bugija je nadživeo trendove perioda koji dočarava, postavši jedan od najboljih filmova 90-ih i pritom obezbedivši Andersonu budućnost kao najvećoj mladoj nadi na režiserskoj sceni Holivuda.