Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 17. септембар 2020.

Ménilmontant (1926)

 

Žanr: Kratki film | Drama
Režija: Dimitri Kirsanoff
Glumci: Nadia Sibirskaïa, Yolande Beaulieu, Guy Belmont...

Priča:
Bračni par je brutalno ubijen u radničkoj četvrti u Parizu. Priča prati živote njihove dve ćerke koje se zaljubljuju u istog čoveka kada im se putevi razdvoje.

Moj osvrt:
Znate kako nemi filmovi imaju one tekstove između scena kako bi doneli dijalog ili objasnili nešto? E ovaj to nema. Bez ikakvog teksta, bez ikakvog objašnjenja i uvoda, ovaj filmić je uspeo da ispriča priču, dostavi emociju ali pre svega na magičan način donese nagoveštaj i simboliku. 

 


Priča je verovatno za svoje vreme šokantna i surova. Danas ona nije takva. Ako samo posmatrate priču, nećete imati utisak nečeg neviđenog. I nekako mi je cela ta priča ovde u pozadini. Sve ostale stvari koje film donosi ostavljaju na mene jači utisak. Od priče imate ono što bi vam neko ugrubo ispričao u tri rečenice. Verujte mi, to je sasvim dovoljno jer ne ostavlja prostora za patetiku. Film se ne zadržava i videćete preskoke većih vremenskih perioda ali će vam ti nagli prelazi i promene biti jasni. Perfekcija. 

 


Ubedljivo najlepša i najsnažnija stvar za mene su nagoveštaji. U uvodu prvo vidimo ubistvo pa razigrane devojčice koje su nesvesne da su izgubile roditelje. Te dve scene su perfektan kontrast. Sledi nam scena gde vidimo gomilu kadrova saobraćaja, gradske gužve, ljude koji čavrljaju. I tu vidimo neverovatnu snagu filma. Umesto da vidimo one tekstove između scena koji će nam pričati priču, mi vidimo scene koje su van te priče ali najavljuju mnogo i daju perfektnu sliku stanja.

 


Recimo ova pomenuta scena u isto vreme označava kraj detinjstva gde nema više odsustva brige. Došli smo u doba kada je sve užurbano, kada smo preokupirani poslom, kada jurimo na sve strane. Ali na neki način scena nosi i neku toplinu jer vidimo ljude koji komuniciraju, vidimo da je dan lep. I kasnije imamo takvih primera. Gledamo puste ulice (i još što šta) koje savršeno dočaravaju samoću, gledamo kišno vreme koje najavljuju setni deo priče. I te scene su jako emotivne i nadasve efektne. Ubace vas u tačno ono raspoloženje u kom treba da budete za naredni deo priče. 

 


Tu je i simbolika. Recimo sećanje na bezbrižno detinjstvo koje kreće baš posle gubljenja nevinosti je u isto vreme i toplo i bolno. Film je na neverovatan način uspeo da dočara beznađe, osećaj gladi, tragediju, potencijalni užas... Potom jedan nagoveštaj potencijalnog ubistva je užasavajuć i jeziv. Film vas pušta da gorite na laganoj vatri i kida vam sve u stomaku dok nagoveštava nešto što ne želimo da vidimo. Mogao bih pisati ovde i mnogo opširnije ali ne želim da spojlujem. Ovo traje nešto više od pola sata tako da verujem da imate vremena da pogledate. 

 


Mogu da kažem da mi je ovaj film u pola sata probudio više emocija od većine koji traju po tri i četiri puta duže. Recimo uzmimo izvikani Boyhood koji traje letnji dan do podne a emocija mu je ravna kao jezero. Ovo vas odvede do svake moguće emocije i iskida toliko da ne možete da ostanete ravnodušni. Pravi emocionalni rolerkoster. Male sekvence između onih scena u kojim vidimo glavne aktere su prelep umetnički iskaz. Film je bez i jedne reči, gomilom slika, izrazima lica, atmosferom i nagoveštajima uspeo da ispriča sve. To mogu samo majstori.

Zanimljivosti:
Čuveni filmski kritičar, Polina Kel je izjavila kako joj je ovo najdraži film koji je gledala. Tekst između scena je posebno pisan za verziju filma koja je prikazana u Belgiji. U Francuskoj je prikazivana verzija bez ikakvog teksta.

Naj scena:


Očaj


Moja ocena: 8/10


среда, 09. септембар 2020.

Black Swan (2010)


Kod nas nazvan: Crni Labud
Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Darren Aronofsky
Glumci:  Natalie Portman, Mila Kunis, Vincent Cassel...

Priča:
Balerina dobija glavnu ulogu u "Labudovom Jezeru" i savršena je za ulogu nežnog Belog Labuda, Princeze Odette, ali polako počinje da gubi razum i sve više postaje kao Odile, Crni Labud.

Moj osvrt:
Black Swan je priča o životu i umetnosti, o tome kako glume jedno drugo, kako utiču jedno na drugo, kako prave pakao jedno drugom, kako se prepliću i kako se u jednom momentu granica između njih izgubi. Ne postavlja se pitanje ko se čemu ovde podređuje. Black Swan je potraga za skladom umetnosti i života a ta potraga mora ići bolnim putem. 

 


Šta je u umetnosti bitno? Jedinstvenost. Umetnici koji se pamte su oni koji su u svoj rad udahnuli nešto svoje. Možete do savršenstva kopirati nečiju izvedbu ali vi ste onda savršen plagijator. Na scenu morate doneti nešto što bi vas izdvajalo od drugih. Nina dobija pohvalu da savršeno tehnički izvodi svoj ples ali mora da u jedan deo udahne emociju da donese nešto svoje. I to joj ne polazi za rukom. Njen odgovor je da želi da bude savršena. I upravo to shvatanje savršenstva je pogrešno. Takvo shvatanje je kalup, to je standard koji je neko drugi postavio. Da bi bio jedinstven, moraš da odlutaš od toga, da unaprediš to. To je jedan od razloga zbog kog Nina vidi svoje lice na drugim osobama. Odsustvo jedinstvenosti. 

 


Ako pogledamo Ninin život, sve je kao i u njenom plesu. Sve je na mestu, sve je pod koncem ali ne vidimo nigde njenu volju u tome. Ovde joj je sve diktirano od strane majke. Dakle i ovde je sve savršeno, zar ne? I onda imamo situaciju gde umetnost glumi život. Sve treba da bude pod koncem. Ali opet, nama sa strane koji to gledamo, nešto ne štima, zar ne? Prva stvar, ne vidimo ko je to zapravo Nina. U ovoj situaciji, to je bolno i pogrešno. Šta onda tu fali? Emocija. Ona ne pokazuje ništa posebno. Pojavljuje se pucanje u vidu ranica na telu ali emocije su i dalje zaključane unutra. 

 


Šta je krajnji cilj ovde devojke? Da postane velika, da igra na velikoj sceni. Ona ispred sebe ima neuspešan rezultat a to je njena majka koja se nije ostvarila. Završila je kao tužna žena koja svoju ambiciju želi da ostvari kroz ćerku i ćerka treba da joj bude sve što ona nije bila. Tužno, zar ne? Šta je druga strana medalje. Bet (Vinona Rajder) koja je velika balerina, zar ne? Ona je sve ono što Nina želi da bude. Čekaj, kako je onda Bet skončala kao pijanica, polomljena u bolničkom krevetu i ostavljena od svih. U čemu je onda perspektiva? Čemu onda Nina stremi? O tome nešto kasnije. 

 


Elem, Nina tog nevinog belog labuda igra savršeno. Crni labud je nešto sa čim ima problem. U jednom momentu instruktor joj kaže "You could be brilliant but you are coward" (Mogla bi biti sjajna ali si kukavica). I tu je odgovor na problem. Ako se vratimo na Ninin život, tu je gomila stvari koja nije ok. Mnogo distrakcija, mnogo stvari koje ona verovatno ne želi. Problem je u tome što ona ćuti. Moraš da imaš svoje ja. Moraš da izraziš mišljenje. Moraš nekada da budeš ono što većina ne želi od tebe. Moraš da se oglasiš. Moraš da poslušaš nekada svoje srce, glavu, instinkt, polni organ, bilo šta. Samo kreni nekada putem koji je tvoj. To je oslobađanje emocija ali ne bilo kojih. To je oslobađanje emocija koje ne robuju pritiscima, standardima i klišeima. 

 


I tu u igru uskače Lili (Mila Kunis). Ona je sušta suprotnost Nini. Prvo, želim da pohvalim odabir glumice. I u načinu na koji njih dve glume i kako se dojme, one su velika suprotnost. Mila Kunis je opuštena, ležerna dok je Natali više diskretna i uzdržanija. Aronofski je znao kako da odabere definitivno a za ovu ulogu mu je zaista trebao neko ko je totalna suprotnost. Zašto? Zato što je Lili zapravo Ninina druga strana. Ona je ono što se oslobađa iz Nine. Prvi dokaz za to - koliko puta vidimo Ninino lice umesto Lilinog? Eto nas. Nije ovo tako komplikovano. 

 


Nina jako dugo ima problem sa tim da prigrli ovu svoju stranu. Nije tu stvar želje. Ona to želi i to nam se najbolje govori u jednoj erotskoj sceni između njih dve. Nema koketiranja sa tom drugom stranom. Taj momenat prepuštanja je sve rekao. Ono što je potrebno je da Nina u potpunosti prihvati ovo. Da bude to što želi da bude nemajući problem sa tim da je drugi prihvate takvom. Mora da pogazi nešto što je bila u isto vreme a to nije lako.

 


To prihvatanje traje do samog finala koje je krunisano velikim sukobom ova dva (a zapravo jednog) lika. Nisam opominjao za spojlere ali shvatili ste već. Ako niste gledali film, možete obustaviti čitanje i ispraviti propust. Elem, Lili je upravo ona strana koju Nina mora da prigrli. Lili je oslobođeni duh koji postupa po sopstvenom instinktu. To je ono što Nini fali kroz ceo film. Da bi donela nešto svoje ona mora da bude jedno sa Lili. I onda vidimo naizgled brutalno ubistvo gde Nina ubija Lili. Nema ovde ubistva braćo i sestre. Ovo je momenat u kom Nina prihvata tu drugu stranu i ovakva Lili je nepotrebna. Da bi na scenu donela crnog labuda, Nina postaje taj crni labud. Lili ne napušta scenu. Zajedno su tu. 

 


Vratićemo se još ovome. Hajde da na brzinu iskočimo iz ovoga i vratimo se na Ninin život. Ovo ubistvo je bilo kulminacija, definitivno prihvatanje i oslobađanje te druge Ninine strane. I kada prvi put vidimo Ninu van svih onih kalupa i okova, u tom momentu Natali Portman blista. Njen osmeh je oslobađajuć. Njeno lice prelepo. Ovde se umetnost preliva na život i tera Ninu da se menja. Transformacija u crnog labuda nije samo na sceni. Da bi ona na sceni valjala, moraš da je poznaješ i u pravom životu. Znate već nebrojene priče o tome kako su se mnogi glumci pripremali na svoje uloge. Obični ljudi bi poludeli verovatno. Ovo odricanje koje umetnost zahteva je prihvaćeno kroz promenu koju vidimo na ovoj ženi. Vidite li kako se gubi ta granica između umetnosti i života?

 


Vratimo se onda na ono ubistvo i smrt. Veliko pitanje na kraju je "da li je Nina umrla". Da li se ona ubila? Vratimo se nazad. Beli labud umire na kraju baleta. Veliki umetnik će vas ubediti u ono što glumi. To je jedna od stvari koja nam se govori. Druga stvar, kroz ceo film mi pratimo Nininu transformaciju u tog crnog labuda. Posle svega što se desilo, posle te transformacije, mislite li da će Nina ostati ista ona sa početka filma? Mislite li da transformacija u čoveku ne ostavlja posledice? Braćo i sestre, ne umire Nina, već umire Nina koju znamo. Nova Nina je tu. Zvezda je rođena. To ima svoju cenu. 

 


Kada na sceni vidimo konačnu transformaciju u crnog labuda, vidimo je i fizički. Mala zamerka ovde je što su se predugo zadržali na tom efektu u kom vidimo Ninu koja ima crna krila labuda. Mogli su to uraditi na kratko i vratiti je u njen crni kostim. Zašto? Zato što nas je Natali Portman fanscinantnom glumom već ubedila da je taj crni labud. Ta transformacija se vidi u njenim pokretima, u njenom stavu, na njenom licu, u njenim očima. Fenomenalna gluma koja je ovde trebala da iznese scenu više nego efekti. Bravo. 

 


Kada sam pomenuo perspektivu, videli smo dva kraja koja nisu dobra. Nininu majku koja se nije ostvarila, Bet koja se ostvarila ali je loše skončala. U čemu je onda poenta? Zašto bi radili ovako nešto? Braćo i sestre, neke stvari vredi raditi zbog jednog prokletog momenta harmonije, jednog momenta u kom bi se osetili savršeno, u kom bi bili ostvareni i savršeni. Možemo onda reći da je svaki naš korak ka tome vredeo. Posle toga može sve biti lagani put na dole. Možemo postati nebitni. To nam govori donekle i ta Ninina simbolična smrt. Taj momenat veličine je bitan. To je momenat u kom smo besmrtni. Sve posle toga... Ko će ga znati. Ako živiš nešto, da li je bitno kakav je kraj ako si to nešto ostvario? Ne treba mi odgovor. Ne znamo ga. Za sada samo stremimo ka zvezdama.

Zanimljivosti:
Natali Portman je godinu dana išla na časove baleta. Dok film nije pronašao investitore, ona je te časove plaćala iz sopstvenog džepa. Aronofski je pokušao da stvori netrpeljivost između Natali Portman i Mile Kunis kako bi se to što bolje odrazilo na likove. Nikada im nije dozvoljavao da gledaju scene u kojim glumi samo ova druga. Slao je pogrdne poruke jednoj o ovoj drugoj. Ali mu nije uspelo jer su njih dve dobre prijateljice i u privatnom životu.Natali je izjavila da joj je od plesa teže palo to što je morala da promeni svoj glas zato što je Aronofski kritikovao da je previše dečiji. 

 


I Natali i Mila su izgubile po oko 15kg za potrebe snimanja. Natali je na snimanju ovog filma upoznala svog budućeg muža. Film je imao jako mali budžet. Desilo se da je natali iščašila rebro i tražila doktora ali su joj odgovorili da nemaju doktora jer nije bilo novca za njega. Fizioterapeut je doveden da joj pomogne. Aronofski je rekao Natali da ostane u ulozi i ta scena je završila u filmu. U jednoj sceni vidimo Ninu kako jede pola grejpa i kuvano jaje. To je dijeta koju smo videli u drugom filmu Darena Aronofskog - Requiem for a Dream. Sara Lejn je bila Natalin dubler. Posle ovog filma, Natali nije želela da snima scene u kojima je gola.

Naj scena:


Crni labud

Moja ocena: 9/10


недеља, 30. август 2020.

Amistad (1997)

 

Žanr: Biografski | Drama | Istorijski
Režija: Steven Spielberg
Glumci: Djimon Hounsou, Matthew McConaughey, Anthony Hopkins

Priča:
1839, pobuna robova na španskom brodu Amistad dovodi do kontroverznog sudskog procesa.

Moj osvrt:
Istorijski spektakl pod režiserskom palicom Stivena Spilberga - šta može da pođe po zlu. Mislim, čovek nam je dao Šindlerovu listu, jedan od najznačajnijih filmova ikada, pa onda malko precenjeni ali svakako odlični Spasavanje Redova Rajana. War Horse je bio promašaj ali to su mu novi radovi. Amistad ne bi trebao da omane, zar ne? Molim? Amistad predstavlja prodavanje pogrešnih stvari i sve ono što mi se gadi u tome. Nije ovo prodavanje muda za bubrege poput npr. Gone Girl ili Cluoud Atlas. Ti filmići su laka, benigna, glupava zabava. Ovaj pokušava da kritikuje aktuelnu priču a zapravo sakriva pravi problem veličajući pogrešne stvari. Amistad je užasavajuće sramotan film na toliko nivoa. Ako sten fan ovog filma, pričekajte sa negativnim komentarom na ovaj tekst. Prvo želim da vas ubedim da je ovo filmski promašeno, a potom bezobrazno do krajnjih granica. 

 


Film otvara pobuna robova na brodu Amistad. I to je usnimljeno sjajno. U tako kratkoj sceni se vidi sav bes robova i sva mržnja koju gaje prema ljudima koji su ih utamničili. I ovde najveći mogući naklon zaslužuje vazda potcenjeni Djimon Honsu. Ovo nije gluma, ovo je prava emocija. Verujem u njegov bes i plašim ga se. Verujem u njegovu patnju i patim sa njim. Verujem u njegovu suzu i boli me kao i njega. Strašan glumac. 

 


I takvo brutalno otvaranje je iskorišćeno za opako tešku dramu. Molim? Nije? A onda je sigurno velika avantura. Šta? Nije ni to? Hm. A pa mora da je onda to surovi ratni film. Šta, nije ni to? Pa šta je onda majku mu? Sudska drama? O čoveče. Čekaj, imaš krvavu pobunu robova i imaš njihovo hapšenje. I od svega si uspeo da izguraš samo dramu u sudnici? Dobro, jel barem to iskorišćeno da se ispriča jeziva priča tih robova? Donekle. Hm, pa šta su onda koji moj pričali dva i po sata. 

 


Hajde onda da pričamo o još jednoj stvari koja valja. To je kratki segment u kom vidimo porobljavanje i transport robova. Ta scena zaslužuje da se nađe u najvećim filmovima ikada. To parčence filma je sam vrh kinematografije. Toliko surovosti, jeze, ljudskog horora, patnje i užasa jako teško je odgledati. Usnimljeno je brutalno i sa mudima do zemlje. Dosta se čekalo do ove scene i kada sam je pogledao, bio sam spreman da zaboravim svo prethodno davljenje do nje. No od ove scene film je nastavio da davi pojačavajući bezobrazluk iz scene u scenu. E sada sve ono što ne valja. 

 


Ok, do sada je jasno da su potencijalno kolosalnu priču podredili sudskoj drami. To je ok ako imaš uslovno rečeno sitan slučaj. Pod tim mislim na nešto što je uobičajeno - ubistvo, krađu, prevaru ili šta već. Ovo je nešto što je istorijski relevatno i što odjekuje. Zašto onda ne pričaš o patnji tih ljudi, o njihovoj drami? Ne, hajde da se zezamo po sudu. Što je najgore, posle tog dramatičnog odvaranja filma, kreću još da se sprdaju sa nemogućnošću komunikacije sa ovim ljudima. Čoveče pa to je još veći razlog za patnju, to što ne možeš nekom da saopštiš to što želiš. Ma jok, dobri stari Stivi je bio više u fazonu "daj da se prvo malo zezamo sa tim". 

 


Od sudske drame očekuješ barem neku napetost. Očekuješ velika otkrića u samoj priči. Očekuješ i preokrete (evo gde su poželjni). Amistad u svoja dva i po sata dostavlja nešto sitne patetike. Nema one tenzije pred donošenjem presude jer se ona donosi tri prokleta puta. Posle prvog sam prestao da marim jer film počinje da grli smrdljive, patetične ljigavštine. Hajde da suštinu podredimo spletkama. To će emotivno vezati ljude za film. Guess what - neće. To je sitan trik koji mi se gadi jer ga svakodnevno viđam na našoj političkoj sceni. Ne želim to. Želim suštinu - ovde je ne dobijam. 

 


Rekao sam da nemam ništa protiv ako menjaš istorijske činjenice ako za to imaš valjan razlog. Spilberg je ovde promašio u svakom mogućem pogledu. Zašto? E tu smo. Ne čekam kraj ovog teksta da vam kažem najveći problem - evo ga sada. Umesto istorijski relevantne drame koja će pokazati nepravdu i patnju ovih robova, Spilberg je napravio Amistad kako bi veličao veliku američku pravdu i veličao belca u svakom jebenom pogledu. Gade mi se ovi novi politički korektni filmovi jer zapravo ograničavaju slobodu izražavanja ali ovaj mi se gadi još više. U daljem tekstu, evo gomile dokaza za ovu tvrdnju. 

 


U filmu vidimo da advokat pokušava da spasi robove tako što će slučaj podvesti pod temu vlasništva. Ovde je to predstavljeno kao "gle ovaj trik, smatraćemo da su roba pa ćemo ih tako osloboditi". U stvarnom životu ovo suđenje jeste predstavljalo spor oko vlasništva. Jedno dete rob je čak i dodeljeno nazad špancima koji su činili sve one gadosti ali hej, Spilberg to neće da nam prikaže. Ma jooook. Amerikanci ovog doba su imali visok stepen osećaja za pravdu i toleranciju. Iako na sve strane vidimo te iste robove, sve pršti od nekog patriotizma i želje da se oni spase. Braćo i sestre, advokati odbrane su ove ljude smatrali za robu - ne za ljude koje treba osloboditi. Spilberg vas bezobrazno laže. 

 


Idemo dalje. Ovi ljudi su u stvarnom životu bili dve godine zarobljeni (ne vidi se u filmu). U jednom periodu, oni su bili izloženi kao u zoološkom vrtu gde su drugi dolazili da ih gledaju. U tri dana više od 3000 ljudi je PLATILO KARTU da uđe da ih vidi. Spilberg nije imao muda da ovo ubaci. Imao je savršenu priliku da napravi film koji će predstavljati veliku ranu čovečanstva (kao i Šindlerova lista) ali izgleda je bilo teško predstaviti svoje pretke kao zlotvore. Neee, po Spilbergu ameri su već imali svest o pravičnosti. Znate me, braćo i sestre. Ne mrzim ni jednu naciju a pogotovo mi se gadi taj neki stav gde nekog smatramo neprijateljem zbog hrpe idiota iz te iste nacije. Po toj logici bi trebali svi sve da mrzimo. Ali ovde pričamo o istorijskim činjenicama. Ovde pričamo o čoveku koji ne sme da pogleda u ogledalo već gleda u sliku laži koju sam kreira.

 


I ne završava se na ovome. Dok su u stvarnom životu izloženi kao u zoološkom vrtu, u filmu ljudi ne dolaze da ih posmatraju već da se mole za njih. Dolaze vernici koji se mole za njihovo spasenje. Na to, robovi pronalaze veru tako što gledaju slike u bibliji, poistovećuju se sa Hristovom patnjom. Ne, ovo nije prodavanje vere na pravi način. Eno je tamo u sjajnom Calvary. Ovo je bezobrazluk a evo zašto. Glavni lik priča kako u momentu velike patnje, oni se okreću svojim precima i prizivaju ih da budu sa njima. I to zvuči prelepo. To je nešto što treba da veličaš. Kultura drugog čoveka i njena lepota. Poštuj razliku i pronađi nešto veliko u tome. Ma joook, na osnovu slika iz biblije, Spilberg njima govori "e ovo je prava vera, u ovo treba da verujete i ovo će vas izbaviti". I u više scena ovi robovi su to i patetično prigrlili. Nije li to pljuvanje na verovanje i kulturu ovih ljudi. Nije li to postavljanje belačkih načina, običaja i verovanja ispred onih koji imaju ovi ljudi? Ma neeeee. Glupi smo pa ne vidimo. Ovo mu dođe kao Spilbergov krstaški rat. 

 


Mislite li da se ovde to završilo? Ma kakvi. Tokom filma vidimo crnce kako sede u sudnici, vidimo ih na visokom položaju. Zanimljivo je da u vreme u koje se radnja filma odvija, u stvarnom životu ni jedan crnac nije smeo sedeti u sudnici kao porotnik, svedok, saradnik, ukras, bilo jebeno šta, a kamo li biti išta bitno. Čudi me kad je već Spilberg prigrlio ovo, zašto nije postavio crnca na mesto predsednika. Nema veze što je prvi bio Obama. Kad već ovoliko laže, zašto nam ne da i crnog predsednika u 19 veku. Čudo ovi robovi nisu ostali u Americi posle i zasnovali porodice jer je jebeno tako gotivna nacija sa dobrim ljudima koji crncima dozvoljavaju da budu šta god požele. Uz svo dužno poštovanje gosn Spilberže, nosite se. 


 

I dolazimo do Kvinsija Adamsa. Ovde nam ga prodaje veliki Entoni Hopkins. Vidi se na samom početku šta će biti uloga ovog čoveka. I onda nam se on povremeno pojavi u filmu, kaže nešto što svi znamo ali hej, iz usta Entoni Hopkinsa to zvuči kao mudrost sveznajućeg. Wooow kakvo otkrovenje. Ako želim da dobijem slučaj, moram da ispričam ko su ljudi kojim se sudi. Nemreš verovati. Pa toga se nikada ne bih setio. Ali hej, to je Hopkins pa prihvatimo sve što kaže. To nije nikakav problem. Šta je problem? To što je odistinskog Kvinsija bolela patka za robove i crnce a ovde je veliki borac za pravdu? Zapravo, on je ovde višnjica na šlagu na torti. Zašto? 


 

Zato što je on taj altimet trijumf američke pravde. On je krajnji trijumf moćnog, pametnog belca koji donosi veliko oslobođenje jadnim robovima, crncima. On je velikan koji ima osećaj za pravdu i vidi čoveka u robu ispred sebe. On je zaostavština veličine i dobrote koja se rađa u americi tog doba. Jel vidite sada, braćo i sestre koliko je ovo prepuno fekalija? Jadni robovi koji pate su dobili jedva deset minuta u filmu. Sve ostalo je veličanje američkog osećaja za pravdu i boraca za slobodu ovih robova. U stvarnom životu im je suđeno kao da su nečije vlasništvo. Neki su dodeljeni vlasnicima. Izloženi su bili kao u zoološkom vrtu. Kada su oslobođeni, deca su morala provesti dve godine u Americi kako bi bila "prevaspitana".(mada ne vidimo nešto puno dece ovde) Patili su i više nego što se u filmu vidi. Zašto? Zbog trijumfa velikog američkog osećaja za pravdu, zbog trijumfa belačke nadmoći koja je udelila slobodu neukim robovima, zbog trijumfa vere belaca prema crnačkim džidža bidžama od priča. Amistad je odvratan i bezobrazan film. Ova ocena je previsoka za ono što je doneo, ali dajem je iz dva razloga. Prvi je Djimon Honsu. Drugi je onaj kratki segment gde zaista vidimo delić nesagledive patnje jadnih ljudi. Sve ostalo bih voleo da nikada nisam pogledao.

Zanimljivosti:
Entoni Hopkins je krajnji govor izveo iz jednog jedinog pokušaja bez prekida u snimanju. Djimon Honsu je naučio Mende jezik za potrebe snimanja.  

Naj scena:


 

Transport robova.

Moja ocena: 4/10