Mračna Kula - Stiven King

 

Koliko često čujete pohvale na svet neke knjige? Na tu temu sigurno se pominje Tokinova “Srednja Zemlja”, onda svet Herbertove “Dine”, Luisova “Narnija”, Pračetov “Disksvet”... Ne samo da ovi sjajni pisci grade univerzume, oni pokušavaju da objasne i čoveka kroz njih. Šta “Mračna Kula” radi što nećete videti u mnogo ovakvih univerzuma? Ona briše granicu između sveta i čoveka sve dok na kraju nismo sigurni gde prestaje jedno a počinje drugo 

 

Suštinski, Mračna Kula deluje kao spoj epske fantastike, horora, vesterna, drame i naučne fantastike. Kakva suluda mešavina žanrova. Pa onda tu imamo revolveraše, pustinje, mutante, vozove koji govore, paralelne svetove, magiju ,tehnologiju koja truli. Povremeno mi se čini da je više ideja bilo na stolu i umesto da se odabere jedna, izabrane su sve i uprkos svakoj logici, uspešno su spojene i funkcionišu zajedno. Da, to jeste haos, braćo i sestre, ali upravo iz tog haosa nastaje nešto što King nije uspeo da dostavi čak ni u mnogo bolje napisanim, pojedinačnim romanima. Zašto? Zato što Mračna Kula nije samo priča. Ona je opsesija. 

 

Roland nije onaj klasični heroj iz priča. Neretko on nije naročito dopadljiv. Hladan je, opsednut, emocionalno osakaćen čovek koji uništava sve čega se dotakne. Uprkos svemu tome on odlično funkcioniše kao jedan od najtragičnijih likova moderne fantastike. On ne ide ka kuli jer veruje u dobro. Ne ide zato što će tamo pronaći spas i rešenje svih svojih problema. On ide tamo zato što više ne zna da postoji išta drugo sem tog puta. I upravo tu leži srž celog ovog serijala. 

 

Putovanje kroz Mračnu kulu nije samo potraga za ciljem, suštinom, trijumfom. To putovanje predstavlja i proces raspadanja. Čini mi se da svaka knjiga hladnokrvno oduzima nešto likovima: identitet, sigurnost, iluzije, ljude koje vole, život… Izgleda kao da sama kula traži žrtvu pre nego što dozvoli prilaz. I tu je još jedna kolosalna stvar koju donosi ovaj serijal. Nije samo stvar u žrtvi koju podnosi da bi ostvario svoj put. Ne, braćo i sestre. Nikada ne treba zaboraviti one koji su sebe žrtvovali da mi završimo svoju potragu. 

 

King ovde u potpunosti odbacuje ideju da avantura mora biti oslobađajuća. U Mračnoj kuli putovanje koje pratimo, ne širi svet. Ono ga prazni. Svet u kom obitava veći deo ove priče je raspadajući prostor između prošlosti i budućnosti. U isto vreme on je užasno melanholična lokacija. Sve što srećemo deluje kao ostatak nečega što je već umrlo. Gradovi trunu a i samo vreme gubi stabilnost. Da li ga ta nestabilnost čini stvarnijim?  

 

Ako pogledamo neke od gore nabrojanih knjiga, one stvaraju mitologiju koja izaziva divljenje. King ovde stvara mitologiju koja izaziva osećaj gubitka. Ceo serijal nosi svest da je svet već propao i da su ovi tragični likovi samo zakasneli svedoci tog raspada. 

 

Jedna od naročito zanimljivih stvari u vezi sa ovim serijalom jeste način na koji on koristi vreme. Vreme u Mračnoj kuli je sve samo ne linearno. Ono curi, vraća se, raspada se. Prošlost se nikada ne završava a budućnost nikada nije sigurna. I onda Roland ne deluje kao čovek zarobjlen u vremenu već zarobljen u obrascu. 

 

Ka-tet, grupa koja se okuplja oko rolanda je tu da podigne taj emocionalni aspekt serijala. Tek kroz njih, King dozvoljava da se ispod Rolandove opsesije vidi nešto ljudsko. No to ni malo nije utešno. Edi, Suzana i džejk postaju deo Rolandovog puta ali u isto vreme su i deo njegove propasti. Ljubav i prijateljstvo su donekle iskorišćeni kao snaga. Tragedija je što oni ovde čine gubitak mnogo težim. Upravo tu Mračna Kula postaje mnogo više od puke fantastike. Ovo je serijal o ljudima koji nastavljaju dalje čak i kada više ne postoji racionalan razlog da se nastavi.

 

King često ume da bude sentimentalan pisac. Ponekad i previše. No u Mračnoj kuli taj sentiment ide ruku pod ruku sa okrutnošću. Čim ti dozvoli da zavoliš neki odnos ili trenutak mira, serijal ga razbije. Nije to kod Kinga šok zbog šoka kao kod Martina koji često svoj narativ zasniva na takvim obrtima. Svet je zapravo takav. U tom univerzumu ništa ne traje dovoljno dugo da bi postalo sigurno. 

 

Ako ste alergični na apsurd, ovo neće biti vaša šoljica pepsija. Meni je to prijalo. King se nije plašio apsurdnosti pa je spojio arturijanske mitove, horor, strip estetiku, postapokalipsu, metafikciju i vestern bez potrebe da ih pravda. Neverovatno je koliko to dobro funkcioniše. Tako da Mračna Kula ne funkcioniše po pravilima žanra. Ona funkcioniše po logici sna a snovi ne moraju biti racionalni da bi bili istiniti. 

 

Serijal polako uvodi ideju da je priča sama svesna sebe. Granica između autora, fikcije i stvarnosti počinje lagano da se briše. Iskreno, pomislio sam da će ovo biti pretenciozno. No nekako mi je ovo delovalo kao prirodan završetak sveta koji se od početka raspada. Zašto? Ako se stvarnost dovoljno dugo lomi, sam narativ počinje da puca po šavovima.

 

Rolandova opsesija Kulom vremenom prestaje da bude herojska. Ona postaje zavisnost. Potreba koja više nema veze sa smislom. I to je momenat kada ovaj lik postaje najtragičniji. Zašto? Zato što on ne zna šta će da uradi kada konačno stigne tamo. 

 

Serijal (kao i svaki drugi sa većim brojem knjiga) nije savršen. Postoje delovi koji su razvučeni, neke epizode koje deluju kao digresije, trenuci kada Kingov stil sklizne u preterivanje i samodopadljivost. Ali opet, sve te stvari daju utsak da čitamo nešto živo, nestabilno, nesavršeno, nešto što je korigovano u procesu stvaranja. Mračna Kula nikada nema onu sterilnu preciznost velikih savršeno konstruisanih fantastika. Možda baš zato i prija njen haos.. 

 

Nije ovo svet koji pamtiš po pravilima, mapama, genealogijama. Pamtiš ga po osećaju, po prašini, po vetru, po usamljenosti koja izbija iz svakog pejzaža. Pamtiš ga po Rolandu koji nastavlja dalje iako je odavno izgubio gotovo sve. I baš zbog toga je završetak serijala toliko moćan. Ne zato što nudi odgovor već zato što menja samo pitanje. 

 

Bez ulaženja u detalje kraja, dovoljno je reći da King na kraju ne govori o pobedi niti o porazu. Govori i ciklusu. O ljudskoj nemogućnosti da pobegne od sopstvene prirode. I to je mnogo strašnije od bilo kog zla u serijalu. Prava jezivost Mračne Kule nikada nije bila u mutantima, demonima ili raspadu svetova. Ona je u ideji da čovek može ceo život juriti nešto što ga uništava i da čak i tada neće moći da stane. Roland nije zarobljen Kulom. Roland je zarobljen sobom. 

 

Na kraju, Mračna kula nikako ne ostavlja osećaj završenog putovanja. Ostavlja osećaj beskonačnog kretanja kroz svet koji se raspada sporije nego što čovek može da ga napusti. Upravo zato završetak ne deluje kao kraj priče već kao kazna izrečena samoj ideji opsesije. Zašto? Zato što Roland nikada nije tražio mir, niti istinu, niti spas. Tražio je Kulu. A postoje potrage koje toliko dugo traju da čovek na kraju više ne zna da li još uvek ide prema cilju ili ga sam cilj održava u životu samo da bi mogao još malo da ga uništava. Priča se ne završava. Svi mi još uvek tragamo za našom Mračnom Kulom. Do kada? 

 

Monty Python's Life of Brian (1979)

 

Žanr: Komedija
Režija: Terry Jones
Glumci: Graham Chapman, John Cleese, Michael Palin...

Priča:
Rođen na prvi Božić u štali pored one u kojoj se rodio Isus Hrist, Brajan iz Nazareta provodi ceo život tako što ga ljudi uporno smatraju Mesijom.

Moj osvrt: 
Hajmo na još jednu čistu desetku. Life of Brian me je kupio na prvo gledanje i moje obožavanje je raslo sa svakim sledećim. Kao klinac sam se smejao glupostima, kasnije sam se smejao i dijalozima. Braćo i sestre, danas se smejem i tome koliko je ovo zapravo tačan film. Naravno, tu je velika snaga Pajtonovaca. Njihovi filmovi deluju kao niz skečeva no iza svake prikazane budalaštine krije se ono što mnogim ozbiljnim filmovima fali - veliko razumevanje ljudi. 

 

Na površini, Life of Brian je fantastični haos. Čovek koga stalno pogrešno smatraju mesijom luta kroz svet pun idiota, revolucionara, fanatika i birokrata. Film deluje kao velika sprdnja sa religijom ali nije religija to sa čim se Life of Brian zaista šali. Što više film traje, sve je jasnije da vera nije to što zanima Pajtonovce. Šta je onda to čime se oni bave? Ljudi. Ovo nije film o tome kako nastaju religije. Ovo je film o tome kako nastaju "mase". A to je, složićete se, velika razlika.

 

Brajan ni po čemu nije poseban. Nema nikakvu veliku sudbinu, nije mudar, nije harizmatičan, nije ni vođa. Upravo zato je savršen za mesiju. Zašto? Zato što ljudi ne traže istinu. Ljudi traže nekoga na koga mogu da nalepe potrebu da se ima odgovor na sve, potrebu da ih neko vodi i na kraju krajeva, sopstvenu potrebu za smislom. 

 

Ni jedna šala ovde nije samo šala. Uzmimo npr. scenu sa sandalom. Brajan gubi sandalu dok beži od mase a gomila odmah počinje da raspravlja da li je sandala sveti simbol i treba li slediti tikvu koju je takođe izgubio. Užasno apsurdno ali upravo zato je smešno. No šta ako vam kažem da je ova scena izuzetno istinita ili možda bolje da kažem tačna. Kako? Nije li ovo naša potreba da od slučajnosti stvaramo dogmu? Koliko nam često sam predmet postaje važniji od ideje? Koliko često volimo simbol ne znajući zapravo šta on suštinski predstavlja? 

 

Isto važi i za revolucionarne grupe. „People’s Front of Judea“, „Judean People’s Front“... mislim da sam ove scene gledao na stotine puta i svaki put se smejem kao prvi put. Iza tog humora stoji brutalna kritika političkih pokreta koji više energije troše na međusobnu mržnju nego na ono protiv čega se navodno bore. To su scene koje će uvek biti aktuelne. 

 

Ono što obožavam je što Pajtonovci koriste apsurd da bi razoružali ozbiljnost autoriteta. Rimljani deluju smešno. Revolucionari deluju smešno. Masa deluje smešno. Ali niko od njih nije karikatura samo radi humora. Kako? Tako što svako od njih predstavlja neki oblik ljudske potrebe da dominira, pripada i/ili veruje. 

 

Scena sa latinskim grafitom je sjajan primer Pajtonovske inteligencije. Na prvi pogled to je još jedan skeč: rimski vojnik ispravlja Brajanovu gramatiku dok ovaj piše revolucionarni slogan. Kakva suluda ideja o sistemima moći. Čak i pobuna mora biti gramatički ispravna. Ček, šta nam to govori zapravo u širem smislu? Govori nam da čak i otpor mora igrati po pravilima autoriteta. I to je ono što izdvaja Life of Brian od običnih parodija. On ne ismeva samu religiju i politiku koliko našu potrebu da sve ukalupimo u strukturu.

 

Za lik kojeg su napravili Pajtonovci, malo je čudno reči da je tužan ali Brajan je upravo takav iz prostog razloga jer mu niko ne dozvoljava da bude samo čovek. Masa stalno pokušava da ga pretvori u simbol a simboli su, kao što znamo, opasni jer prestaju da budu ljudi. 

 

Zanimljiv je način na koji film prikazuje masu. Ni jedan pojedinac sam po sebi nije nužno glup. Ali kada se okupe, ljudi počinju da razmišljaju kao jedno biće. E to biće je, uglavnom, idiot. Pajtonovci to savršeno razumeju. Zato su njihove scene mase toliko haotične. Ljudi više ne slušaju. Oni samo ponavljaju. „You’re all individuals!“ - „Yes, we’re all individuals!“. Savršena definicija kolektivizma. 

 

Iako se film smeje ljudima on ih zapravo ne mrzi. To je bitna razlika. Pajtonovci razumeju da su ljudi smešni jer su izgubljeni, jer ne podnose prazninu, jer očajnički žele da postoji neko ko zna odgovore. Da li nas to čini beznadežnim?

 

A onda stižemo i do kraja. „Always Look on the Bright Side of Life“ je jedna od onih scena koje su istovremeno urnebesne ali iznenađujuće životne. Ljudi vise na krstovima i pevaju optimističnu pesmu. I što duže mislimo o toj sceni, sve smo svesniji da ona nije samo šala. Ona je filozofija preživljavanja. Ako je svet apsurdan, možda je smeh jedina stvar koja čoveku ostaje. 

 

I upravo zato volim ovaj film. Iza svih gluposti, pesama, vikanja i apsurda stoji jedna ozbiljna ideja. Ljudi će pokušati da pronađu smisao čak i tamo gde ga nema. Stvaraće vođe, religije, ideologije, simbole samo da bi našli strukturu, samo da ne bi priznali koliko je svet za njih nepojmljiv i haotičan. Pajtonovci su upravo tome imali hrabrosti pogledati pravo u oči - i nasmejati se. 

Zanimljivosti:
Šest Pajtonovaca je igralo 40 likova u filmu. U intervjuu iz emisije Monty Python's Flying Circus: Live at Aspen, John Cleese ispričao je da se, zbog masovnih protesta protiv filma koje su organizovale gotovo sve hrišćanske denominacije, često šalio sa Michael Palinom: „Posle dve hiljade godina uspeli smo prvi put da ih sve ujedinimo!“ Film je prvobitno finansirala kompanija EMI, ali je odustala od projekta jer je scenario smatrala bogohulnim. Članovi grupe Monty Python tužili su EMI, a spor je na kraju rešen vansudskim nagodbom. Veliki obožavalac Monty Pythona, George Harrison, smatrao je da je to možda poslednja prilika da nastane još jedan njihov film. Zato je osnovao produkcijsku kuću HandMade Films i, kako je sam rekao, „založio“ svoju kuću u Londonu i poslovnu zgradu kako bi obezbedio četiri miliona funti potrebnih za snimanje. Na pitanje zašto je to uradio, odgovorio je: „Zato što želim da ga pogledam.“ Eric Idle se kasnije našalio da je to bila „najskuplja bioskopska karta ikada plaćena“. 

 

Jedna od prvobitnih ideja za film bila je da Brian bude trinaesti apostol, koji zbog spleta nesrećnih okolnosti stalno propušta ključne trenutke iz Isusovog života — uključujući i Poslednju večeru. U sceni u kojoj se Brian pojavljuje nag pred ogromnom gomilom ljudi, Graham Chapman zaista se obnažio pred oko 2.000 statista. To je izazvalo vriske mnogih muslimanki koje su učestvovale u snimanju kao statistkinje. Članovi grupe Monty Python takođe su se našalili sa turistima, namamivši ih da pogledaju ka prozoru neposredno pre nego što se otvorio, kako bi i oni prisustvovali toj sceni.

Naj scena:

Always look on the bright side of life...

Moja ocena: 10/10

Memories of Murder / Salinui chueok (2003)

 

Žanr: Krimi | Drama | Misterija | Triler
Režija: Bong Joon Ho
Glumci: Song Kang-ho, Kim Sang-kyung, Kim Roe-ha...

Priča:
U jednoj maloj korejskoj provinciji 1986. godine, dvojica detektiva pokušavaju da reše slučaj višestrukih silovanja i ubistava mladih žena koje je počinio nepoznati ubica.

Moj osvrt:
Memories of Murder je film koji prvo počinje kao potraga za ubicom ali završava se kao potraga za smislom u svetu koji ga možda i nema. Upravo zato, ovo je emotivnije od skoro svih trilera koje sam gledao. Ovde nije samo misterija u tome "ko je ubica". Nego je i misterija šta ostaje od ljudi kada ih susret sa zlom potpuno izjede iznutra. 

 

Na početku sve deluje tako banalno. Malo selo, nesposobna policija (Ves Krejven stajl), blato kiša i zločin. Možda je malo čudno prisustvo onog nespretnog humora koji će kasnije donekle i postati zaštitni znak Bong Joon-hoa. Policajci tuku osumljičene, izmišljaju dokaze, ponašaju se kao ljudi koji pojma nemaju šta znači istraga. U tim momentima film deluje kao crna komedija. Ali onda počinje da se menja. Ne naglo. Ne spektakularno nego kao voda koja polako vlaži zidove sve dok ne shvatiš da je cela kuća trula. 

 

Jedna možda od najsurovijih stvari u filmu jeste način na koji je prikazana nemoć. Nema ovde heroja, genijalaca koji će rešiti slučaj velikom intuicijom i inteligencijom. Oni greše, prljavi su, umorni, ograničeni. I što više pokušavaju da pronađu ubicu, sve više otkrivaju sopstvenu nesposobnost da razumeju nasilje koje ih okružuje. 

 

Lik Park Doo-mana kojeg igra Song Kang-ho, jedan je od najboljih prikaza raspada čoveka koje sam video u krimi filmu. Na početku veruje u instiknt, "pogled" kojim može da prepozna krivca. Deluje prilično smešno u svojoj samouverenosti. A onda film polako lomi tu sigurnost. Scenu po scenu. Leš po leš. I ono što ostane na kraju nije policajac koji je sazreo. Ostaje čovek kome je svet oduzeo iluziju da razume bilo šta. 

 

Kiša ovde nije samo atmosfera. Ona je stanje sveta. Sve je mokro, blatnjavo, hladno. Čini se da priroda sama pokušava da opere nešto što se ne može oprati. Tela se pojavljuju u kanalima, u travi, pored puteva. Smrt dolazi tiho, gotovo rutinski. I to je čini jezivijom. 

 

Film je zasnovan na stvarnim ubistvima i to mu daje dodatnu težinu. No Bong ni jednog momenta ne koristi tu činjenicu da bi manipulativno pojačao emociju. On ne romantizuje tragediju. Ne pravi od ubice mitsku figuru. Naprotiv. Najjezivija stvar kod ubice jeste njegova običnost. Film govori da pravo zlo nema lice koje možeš lako prepoznati.

 

Jedna od najpotresnijih scena jeste ona u tunelu pred kraj filma. Bez da ulazim u detalje, to je trenutak kad shvatiš da istraga nije više pitanje pravde. Ona postaje pitanje očaja. Tu je nepobediva potreba da se makar jednom svet ponaša smisleno. Šta se dešava kada to više nije moguće? Onda, braćo i sestre, ostaje samo bes. 

 

Bong Joon-ho na neki način genijalno koristi humor da bi pojačao tragediju. Smejemo se ponašanju policajaca, njihovoj gluposti, apsurdnim metodama. A onda nas film kazni upravo zbog tog smeha. Onda shvatiš da negde iza tih komičnih trenutaka stoje stvarne mrtve devojke. I odjednom to više nije smešno. 

 

Memories of Murder nije film o ubici. Ubica je gotovo apstraktan. Ovo je film o ljudima koji pokušavaju da pronađu red u haosu i o tome šta se desi kada taj red ne postoji. 

 

Posebno je bolan način na koji je film prikazao protok vremena. Ljudi se menjaju, tehnologija napreduje, metode postaju soficticiranije - ali praznina ostaje ista. Neke rane ne zarastu zato što nikada nisu zatvorene. 

 

Vizuelno, sve izgleda obično, gotovo dosadno. Upravo u tome leži horor. Zlo se ne dešava u nekim zamkovima i laboratorijama. Dešava se tamo gde ljudi žive svakodnevno. I tu je negde težina osećaja da i takav svet nije dužan da nam da odgovore.

 

Poslednji kadar filma je jedan od najbojih koje sam ikada video. Ne zbog šoka, ne zbog estetke. Zbog pogleda. Pogleda čoveka koji više ne traži ubicu već gleda u mene, u tebe, u svakog, pokušavajući da pronađe bilo kakav trag smisla u svemu što se desilo. Uostalom, zlo može biti u svakom od nas. 

 

Zato je Memories of Murder tako veliki film. Ne zbog genijalne režije iako on jeste tako režiran. Ne zbog napetosti iako je on u pojedinim momentima prilično napet. On je veliki zato što razume da zločini ne uništavaju samo žrtve već polako, godinama, uništavaju i sve one koji pokušavaju da ih razumeju. 

 

Na kraju, film ne ostavlja osećaj zatvorenog slučaja. Ostavlja bolnu prazninu. Ostavlja onu vrstu tišine koja ostane kad shvatiš da neka pitanja možda neće dobiti odgovor. Braćo i sestre, čoveku je nekad mnogo teže živeti sa tim nego sa samim zlom. 

Zanimljivosti:
Da bi njegov lik detektiva Seoa delovao iscrpljeno i izmoreno stresom zbog slučaja, glumac Kim Sang-kyung namerno je smanjio unos hrane i spavao manje sati tokom snimanja. Jedna izbačena scena prikazuje detektiva Čoa kako prolazi kroz četvrt crvenih fenjera, a zatim odlazi na masažu kod jedne devojke dok je ispituje o mogućim tragovima vezanim za ubistva. Scena je snimljena u pravoj četvrti crvenih fenjera u gradu Jeonju i u njoj su učestvovale stvarne seksualne radnice. Produkcija je morala da traži dozvolu lokalnog makroa kako bi mogla da snima na toj lokaciji. Bong Joon-ho izjavio je da je scenario za film Memories of Murder bio direktno inspirisan stripom From Hell autora Alan Moore i Eddie Campbell. Takođe je rekao da je bio „pomalo razočaran“ filmskom adaptacijom koju su režirala braća Hughes. Počevši od juna 2000. godine, Bong Joon-ho proveo je godinu dana pišući scenario za film Memories of Murder, ali je kasnije izjavio: „Tokom prvih šest meseci nisam napisao nijednu rečenicu scenarija. Samo sam istraživao.“

Naj scena:

"...obično..."

Moja ocena: 10/10