I Know Where I'm Going! (1945)

 

Žanr: Romantična drama | Komedija
Režija: Michael Powell, Emeric Pressburger
Glavne uloge: Wendy Hiller, Roger Livesey, Pamela Brown

Priča: 
Mlada žena putuje na udaljeno škotsko ostrvo kako bi se udala za bogatog industrijalca, ali je loše vreme primorava da ostane na kopnu, gde upoznaje čoveka koji će poljuljati sve ono za šta je mislila da sigurno želi.

Moj osvrt:
Generalno, mi volimo da znamo kuda idemo. Ne okvirno, ne otprilike, nego tačno. Koji posao želimo, kakav život, kakvog partnera, gde ćemo živeti i kako bi sve to trebalo da izgleda kada sve konačno legne na svoje mesto. Džoan (vazda simpatična Vendi Hiler) je upravo takva osoba. I baš zbog toga je naslov toliko dobar - samouveren je i u njemu ima baš one vrste sigurnosti koju život najlakše ume da poljuja a i zvuči kao rečenica koju neko izgovori baš onda kada nema pojma gde to ide. 

 

Lepo je što film ne pokušava da je kazni zbog toga što ona želi sigurnost. Nije problem u tome što Džoan ima plan, nego što je toliko vezana za njega da više i ne proverava da li je to zaista ono što želi. Nekada toliko dugo idemo prema nekom cilju da zaboravimo da se zapitamo zašto smo ga uopšte izabrali. I onda dođe život i pokvari planove. 

 

U ovom slučaju taj život dolazi kroz vetar, maglu, more i ostrvo do kojeg Džoan nikako ne uspeva da stigne. Ovo se gotovo pretvara u pravu malu bajku za odrasle. Priroda nije samo pozadina priče. Ona joj uporno govori: “Stani malo. Pogledaj gde si. Možda i ne moraš baš tamo gde si krenula.” 

 

Škotska je odlično "čučnula" u ovu priču. Vetar, kamen, more, lokalne priče, običaji i taj osećaj da je svet malo stariji od ljudi koji kroz njega prolaze. Film naravno ne prelazi u fantastiku ali stalno ostavlja utisak da logika nije jedina sila koja upravlja životom. Postoje slučajnosti, instinkti, pogrešna skretanja i ljudi koje baš i nismo planirali da sretnemo. 

 

Romantična priča baš zato funkcioniše. Nema potrebe da nam film svakih deset minuta dokazuje kako su oni zaljubljeni. Privlačnost raste kroz vreme provedeno zajedno, kroz razgovore i sitne promene u načinu na koji gledaju jedno drugo. Mnogo bolje nego kada film odmah odluči da su njih dvoje sudbinski vezani pa nas ostatak vremena ubeđuje u nešto što nismo ni osetili da postoji. 

 

Torkvil je pritom veoma simpatično napisan. Ne deluje kao čovek koji je došao da osvoji Džoan niti pokušava da joj obajsni da je njen život pogrešan. On samo postoji pored nje dovoljno dugo da njena sigurnost sama počne da se kruni. To je mnogo ubedljivije. Najvažnije odluke retko promenimo zato što nam je neko održao veliki govor. Mnogo češće se desi da jednog dana samo shvatimo kako više ne verujemo potpuno u ono u šta smo juče bili sigurni. 

 

Film se dotiče i novca i statusa i za divno čudo nije toliko naivan da tvrdi kako su oni sami po sebi nešto loše. Džoanina budućnost deluje udobno, uređeno, bezbedno. Problem je samo pitanje šta ostaje kad uklonimo tu sigurnost? Da li bi i dalje želela isti život? Upravo tu je film mnogo mudriji nego što na prvi pogled izgleda. 

 

Lep je način na koji film korsiti folklor. Kletva, vrtlog i lokalne legende daju priči osećaj sudbine ali ne one jeftine, filmske sudbine gde je sve unapred zapisano. Više kao podsetnik da postoje stvari koje ne možemo kontrolisati i da možda nije ni potrebno da možemo. 

 

I know where I’m going je jednostavna romatnična priča iza koje stoji nešto što nam je blisko - ideja da čovek može čitav život provesti pokušavajući da stigne tamo gde je zamislio, a da mu se najbolja stvar dogodi baš onda kada više ne može da nastavi po planu. Možda zato i nije najvažnije gde idemo. Možda je važnije prepoznati trenutak kada više ne želimo da stignemo tamo. 

Zanimljivosti:
Paramount je film koristio kao primer gotovo savršenog scenarija. Emeric Pressburger je 1947. saznao da su u studiju film prikazivali scenaristima koji bi zapeli sa pisanjem ili kojima je bila potrebna lekcija iz scenaristike. Roger Livesey je prvobitno smatran prestarim i previše krupnim za ulogu Torquila. Zbog toga je smršao oko devet kilograma i posvetleo kosu kako bi ubedljivije izgledao kao mlađi mornarički oficir. Film je zapravo nastao delom iz praktične potrebe. Powell i Pressburger su želeli da počnu rad na A Matter of Life and Death, ali pošto Technicolor materijal tada nije bio lako dostupan, odlučili su da u međuvremenu naprave film koji se može brzo snimiti crno-belo. Pressburger je osnovni scenario za I Know Where I'm Going! napisao za svega nekoliko dana.

Naj scena:

Jedna mala usluga pre rastanka

Moja ocena: 7/10

Reprise (2006)

Žanr: Drama
Režija: Joachim Trier
Glavne uloge: Anders Danielsen Lie, Espen Klouman Høiner, Viktoria Winge, Odd-Magnus Williamson...

Priča: 
Dvojica mladih prijatelja sanjaju o književnom uspehu, ali kada jedan od njih iznenada postane objavljeni pisac, njihove ambicije, prijateljstvo i predstave o budućnosti počinju da se menjaju.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, ima ona faza života u kojoj verujemo da nam pravi život još nije počeo. Kao da sve što trenutno radimo predstavlja samo pripremu za trenutak kada ćemo konačno postati ono što mislimo da trebamo biti. Kada ćemo napisati knjigu, kada ćemo snimiti film, upoznati pravu osobu, otići u pravi grad, postati neko kome će se diviti ljudi do čijeg mišljenja nam je stalo. Reprise je film upravo o tome. 

 

Na površini, ovo je film o dvojici mladih ljudi koji žele da postanu pisci. No, meni je ovo mnogo više bio film o onoj vrsti mladosti u kojoj ne umemo da odvojimo ono što želimo od onog što mislimo da moramo da želimo. O potrebi da budemo posebni, da se izdvojimo, da naš život ne bude običan nego nešto o čemu bi vredelo napisati knjigu. 

 

Erik i Filip jesu prijatelji ali njihovo prijateljstvo nikada nije potpuno oslobođeno poređenja. Možeš nekoga iskreno voleti i želeti mu uspeh ali ipak osetiti nelagodnost kada uspe baš tamo gde ti želiš da uspeš. Zato je Erik možda zanimljiviji lik. Tiši je, ostaje u senci čoveka koji mu je istovremeno najbolji prijatelj i merilo sopstvene vrednosti. Film jako dobro razume kako umetnička ambicija lako postane pitanje identiteta. Nije dovoljno napisati knjigu. Ona mora biti važna. Nije dovoljno biti pisac. Moraš biti PISAC, neko ko kroz ono što stvara stalno potvrđuje da je poseban. 

 

Reprise očigledno voli taj svet ali mi se dopada što ga ne romantizuje. Film zna koliko je zavodljiva ideja mladog genija koji pati više od drugih, razume više od drugih i zato stvara nešto veliko. Ali isto tako pokazuje koliko takva slika može biti opasna. Zašto? Zato što patnja nije dokaz talenta. Samouništenje nije dubina. Čovek ne postaje veći umetnik tako što postane manje sposoban da živi. Filip je očigledan primer toga. Njegova ranjivost jeste stvarna, unutrašnja borba i više nego ozbiljna, ali njegova nestabilnost nije neophodan dodatak njegovom talentu. Upravo suprotno. Nešto što u njemu postoji i što bi moglo da bude lepo, postaje gotovo nemoguće odvojiti od svega što ga uništava. 

 

Odnos Filipa i Kari je u isto vreme i prelep i tužan. Tužan, ne zato što je njihova ljubav neka velika tragična romansa već zato što Filip u jednom trenutku pokušava nešto što mi je istovremeno i razumljivo ali i užasno tužno - pokušava da ponovi ono što su nekada doživeli. Vraća se sa njom na ista mesta, pokušava da ponovi iste trenutke, iste gestove, isti raspored stvari, gotovo kao da veruje da se emocija može prizvati rekonstruisanjem okolnosti u kojima se ona prvi put pojavila. 

 

I to je možda i najupečatljivija ideja ovog filma, jer svi to ponekad radimo, samo na manje očigledan način. Vratimo se na mesto na kom smo nekada bili srećni. Pustimo istu pesmu. Ponovo pročitamo knjigu koju smo tada voleli. Odemo u isti restoran. Pokušamo da ponovimo neku staru rutinu. Kao da negde duboko verujemo da prošlost nije nestala, nego samo treba dovoljno precizno složiti njene delove da bi se vratila. Ali ne može, braćo i sestre. Možemo ponoviti mesto. Možemo ponoviti rečenicu. Možemo ponoviti čak i isti dodir. Ali ne možemo ponoviti sebe kakvi smo bili tada. I ne možemo naterati drugu osobu da ponovo bude ona koju pamtimo. 

 

Filipov pokušaj da rekonstruiše njihovu prošlost nikako nije romantičan gest. To je očaj. Kao da on pokušava da dokaže sebi da još uvek postoji verzija života pre svega što mu se dogodilo. Ako ponovo uradi iste stvari, možda će se vratiti isti osećaj. Možda će Kari ponovo biti ista. Možda će on ponovo biti isti. Ali vreme ne funkcioniše tako.  

 

Reprise se bavi i time koliko nam vlastite predstave mogu postati važnije od stvarnosti. Filip ne želi samo Kari. On želi i svoju uspomenu na Kari. Erik ne želi samo da piše. Želi da bude osoba kakvu zamišlja kada kaže reč “pisac”. Njihovi prijatelji takođe igraju svoje uloge, dele isti ukus, iste reference, iste male rituale kojima potvrđuju pripadnost nečemu što smatraju važnijim od običnog života. 

 

I upravo kao da se svi pomalo plaše tog običnog života. Postoji u filmu očigledan strah od prosečnosti koji nam može biti jako blizak. Ne mislim ovde samo na umetnost. Čovek lako počne da veruje da njegov život mora imati neku veliku priču da bi imao smisla. Mora imati veliki uspeh, veliku ljubav, veliki pad, nešto što će ga izdvojiti iz mase. A možda je to jedna od najgorih stvari koje možemo sebi da uradimo. Jer onda ne živimo svoj život. Stalno ga posmatramo sa strane i procenjujemo da li je dovoljno zanimljiv. Da li smo dovoljno uspešni. Da li dovoljno volimo. Da li dovoljno patimo. Da li će jednog dana sve ovo izgledati značajno kada se budemo sećali. 

 

Reprise je brz, nervozan, pun skokova, mogućih budućnosti, zamišljenih ishoda i priča koje možda jesu a možda nikad neće biti stvarne. Povremeno izgleda kao da film sam razmišlja na isti način kao njegovi junaci. Njihove glave su stalno nekoliko godina ispred njihovih života. Film ne kaže šta oni žele već on izgleda kao njihova želja. Problem je što život nekako uvek zaostane za slikom koju smo napravili o njemu. 

 

Možda je odrastanje upravo trenutak kada čovek prestane da pokušava da svoju stvarnost natera da liči na zamišljenu verziju sebe. Ne moraš biti genije. Ne moraš napisati remek-delo. Ne moraš imati ljubav koja izgleda kao iz romana. Ne moraš čak ni postati osoba za koju si sa dvadeset godina bio siguran da ćeš postati. To ne znači da treba odustati od ambicije. Mislim da film to uopšte ni ne govori. Mnogo više mi deluje da pokušava da napravi razliku između želje da nešto stvoriš i potreba da kroz to stvaranje dokažeš sopstvenu vrednost. Ta razlika je ogromna. Jer kada ti je svaki uspeh potvrda da vrediš, svaki neuspeh postaje dokaz da ne vrediš. A to je užasno teško živeti. 

 

Zato mi Reprise nije priča o piscima. Pisanje je samo prostor u kom se njihova nesigurnost najbolje vidi. Mnogi su želeli da budu muzičari, reditelji, sportisti ili bilo šta drugo. Suština bi ostala ista. To su mladi ljudi koji još uvek pokušavaju da postanu svoje zamišljene verzije. Neki će u tome uspeti. Neki neće. A svi će tek kasnije shvatiti da to nikada nije ni bilo ono najvažnije. Zašto? Zato što život nije prva verzija rukopisa koju ćemo jednog dana ispraviti. Nema konačnog izdanja u kojem će sve ono što nam se nije dopalo biti prepravljeno. I koliko god želeli da napravimo reprizu nečega što smo jednom imali, možemo se vratiti na ista mesta samo da bismo shvatili da prošlost tamo više ne živi. Možda odrastemo tek kada prestanemo da pokušavamo da je ponovimo. 

Zanimljivosti:
Sten Egil Dahl, povučeni stariji pisac kojem se Filip divi, zasnovan je na norveškom književniku Toru Ulvenu. Ulven je tokom čitave karijere dao samo jedan intervju, a smatra se jednim od najznačajnijih norveških pisaca osamdesetih i devedesetih godina. one Danielsen, koja u filmu igra Filipovu majku, zapravo je majka Andersa Danielsena Liea, glumca koji tumači Filipa. Tako su majka i sin i pred kamerama igrali majku i sina. Reprise je prvi dugometražni film Joachima Triera. Kasnije će postati prvi deo njegove nezvanične „Oslo trilogije“, koju čine još Oslo, August 31st i The Worst Person in the World.

Naj scena:

Jednostavni kraj. Život se samo nastavi, bez trunke patetike, bez izforsiranih tragedija. 

Moja ocena: 7/10

Star Wars: Episode III - Revenge of the Sith (2005)

 

Žanr: Naučna fantastika, avantura, akcija
Režija: George Lucas
Glumci: Ewan McGregor, Hayden Christensen, Natalie Portman, Ian McDiarmid, Samuel L. Jackson

Priča: 
Dok se Ratovi klonova bliže kraju, Anakin Skywalker sve više potpada pod uticaj kancelara Palpatinea, dok Džedaji pokušavaju da spreče propast Republike i uspon nove sile koja će zauvek promeniti galaksiju.

Moj osvrt:
Revenge of the Sith definitivno popravlja ono što je pre njega bilo klimavo. Prva dva filma prikvel trilogije imaju svoje kvalitete, ideje, svet koji je proširen ali oba sada deluju samo kao priprema za ono što smo zapravo želeli da vidimo. Ovde se napokon sve pokreće. Rat dolazi do svog kraja, Republika se raspada, Džedaji nestaju, Imperija se rađa, prijateljstva pucaju i konačno dobijamo tragediju koju je čitava trilogija od početka obećavala. Za mene je ovo ubedljivo najbolji film od sva tri prikvela i verovatno jedini koji može da stoji uz originalnu trojku. 

 

Šta je dobro? Definitivno osećaj da prisustvujemo kraju jednog sveta. Anakinov pad je važan ali ovo je ipak važnije. Star Wars uvek bolje funkcioniše kad imamo utisak da iza onoga što gledamo postoji veća istorija. (Kahm, kahm Isak Asimov). Recimo u originalnom filmu Obi-Wan govori o Džedajima kao nečemu što je nekada postojalo, o Republici kao davno izgubljenom vremenu, o Vejderu kao čoveku koji je nekada bio neko drugi. Upravo ovde gledamo nastanak svih tih priča ali ne kao legendu koju nam neko prepričava već kao katastrofu koja se upravo događa. 

 

Palpatin je definitivno jedan od najzanimljivijih likova u filmu. Ne zato što je super moćan ili ima najbolji plan već zato što gotovo sve postiže tako što pusti druge da urade posao umesto njega. On ne ruši republiku spolja. Republika mu sama daje moć. Ne uništava odnos Anakina i Džedaja. Samo pronalazi ono što je u tom odnosu već puklo. Ne tera Anakina da mu veruje. Samo mu kaže upravo ono što ovaj očajnički želi da čuje. U ovakvom filmu, to mi je mnogo zanimljivije od Marvel negativca koji želi da osvoji galaksiju. Palpatin zapravo i ne izgleda kao čovek koji bi bilo šta da osvaja. On izgleda kao neko ko rešava probleme. Rat traje? Treba mu dati veća ovlašćenja. Džedaji mu ne veruju? Onda su oni problem. Postoji neprijatelj? Potrebna je veća sigurnost. Korak pok korak, nešto što bi u jednom trenutku izgledalo nezamislivo postaje sasvim prihvatljivo. 

 

I upravo je propast Džedaja važan deo toga. Naravno da nam Lukas ne govori kako su oni prikriveni negativci. Nisu. Ali su institucija koja se predugo oslanjala na sopstveni autoritet. Toliko veruju pravima, da prestanu da primećuju ljude koji se ne uklapaju u njih. Anakin tu jeste možda ekstremni primer ali kroz njega se jasno vidi koliko su nesposobni da se nose sa nečim što ne mogu jednostavno da stave u neku od svojih kategorija. 

 

I tu dolazimo do Anakinovog pada. Osnova toga odlično funkcioniše. Čovek koji je kao dete ostao bez sigurnosti, kasnije je izgubio majku i sada živi sa strahom da će izgubiti još nekog koga voli, postaje laka meta za nekog ko mu obeća kontrolu nad onim što ne može da kontroliše. To je odlično definisana tragedija. No, problem je što film u jednom trenutku kao da odluči da više nema vremena da je polako razvija. Anakin neko vreme stoji na ivici a onda je odjednom na drugoj strani i spreman je da uradi stvari za koje nedostaje nekoliko koraka između. Ne smeta mi gde Lukas vodi lik. Smeta mi brzina kojom tamo stiže. Ovo je praktično smisao cele ove prikvel trilogije i baš zbog toga je taj deo morao dobiti više prostora. Da smo barem još malo videli čoveka kako sam sebi objašnjava da ono što radi još uvek ima smisla, da smo videli neku unutrašnju borbu. Ovakve transformacije su mnogo upečatljivije kada lik ne primeti tačno kada je prešao granicu. 

 

Ipak, jedna stvar koja diže Anakinovu priču na viši nivo je Obi-Wan. MekGregor nosi ovaj film na svojim leđima. Upravo ovde je prestao da bude mlađa verzija lika kojeg je nekad igrao Alek Ginis i postao je Obi-Wan. Ima smirenost, humor i autoritet koju očekujemo od njega. A ispod svega toga postoji toplina prema Anakinu koju prethodni filmovi nisu uvek uspevali dovoljno dobro da pokažu. Zato njihov odnos radi mnogo bolje od ljubavne priče između Anakina i Padme. Kada Obi-Wan naziva Anakina bratom, verujemo mu. Osećamo da ispod toga postoji zajednički život koji filmovi možda nisu uvek dovoljno pokazivali, ali ga MekGregor uspeva prodati pogledom, načinom na koji razgovara sa njim i onom mešavinom nerviranja i privrženosti kakvu ljudi imaju prema nekome ko im je zaista blizak. 

 

I baš zato Mustafar funkcioniše. Naravno da je scena ogromna, naravno da imamo lavu, eksplozije, rušenje konstrukcija i dvojicu ljudi koji rade stvari koje možda više pripadaju nekoj legendi nego fizičkom svetu. Ali ništa od toga nije razlog zbog kog scena ostaje u glavi. Razlog je što nijedan od njih dvojice zapravo nije želeo tamo da se nađe. 

 

Najbolje borbe u filmovima nisu one u kojima želimo da vidimo ko je jači. Najbolje su one u kojima bismo najradije da se borba uopšte ne dogodi. Ovde već znamo kako se završava. Znamo ko će ostati na zemlji. Znamo ko će obući crni oklop, znamo koliko će dugo trajati posledice tog trenutka. I baš zato nema pravog zadovoljstva u pobedi. Obi-Wan tehnički pobedi, ali teško je zamisliti čoveka koji se u tom trenutku oseća manje kao pobednik. 

 

Tu je i “Order 66”. Ako gledamo čitav Star Wars svet a ne samo glavne likove, ovo je verovatno najbolji deo filma. Za samo nekoliko minuta nestaje sve što je delovalo kao jedan od temelja galaksije. Džedaji umiru svuda. Nema velike poslednje bitke, nema herojske odbrane koja traje pola filma. Sistem je već napravljn tako da ih može ugasiti jednim naređenjem. Tu se vidi koliko je Palpatinova pobeda potpuna. On nije samo pobedio Džedaje. Napravio je svet u kojem je njihovo uništenje postalo administrativna odluka. 

 

Lukas je uvek bolji kad priča kroz ideje nego kroz razgovor dvoje ljudi. To se ovde i te kako vidi. Ima replika koje su toliko neprirodne da gotovo izbace gledaoca iz scene, posebno kada se Anakin i Padme prepuste romantici. Ima i trenutaka kada likovi bukvalno izgovore ono što bi mnogo bolje funkcionisalo da je ostalo neizgovoreno. A onda isti taj Lukas napravi sliku koja kaže sve bez i jedne reči. Džedaj stoji sam pred vojskom koja se upravo okrenula protiv njega. Obi-Wan gleda čoveka kojeg je voleo kao brata i shvata da ga više nema. Vejder prvi put udahne kroz masku. Padme umire dok se rađaju deca koja će jednog dana srušiti ono što je upravo nastalo. To su momenti zbog kojih mu oprostim veliki deo nezgrapnog dijaloga. 

 

Povezivanje sa originalnom trilogijom je definitivno najbitniji momenat ovog filma. I to nije samo onaj “aha znam ovo" utisak gde povezujemo nešto što vidimo sa nečim što znamo. Ovo je važnije. Zašto? Zato što, ako ponovo pogledamo prvi Star Wars, drugačije posmatramo Obi-Wana kada govori o Luku i njegovom ocu. Drugačije gledamo i samog Vejdera. Drugačije posmatramo Republiku. Dosta toga što je 1977. bila misterija iz prošlosti sada ima lice, odnose i gubitke. Naravno, negde je lepše imati misteriju ali mislim da Revenge of the Sith lepo popunjava praznine i nekim stvarima daje novu emociju. 

 

Na kraju ovog filma, niko više nije tamo gde je bio na početku. Sve ono što smo tokom tri filma upoznavali kao sadašnjost odjednom postaje ona davna prošlost o kojoj će se pričati u originalnoj trilogiji. I tu je definitivno vrednost ovog filma. Ne kao priča o nastanku Darta Vejdera već kao priča o nestanku čitavog jednog vremena. I baš zato je ovo jedini od prikvela koji osećam kao neophodan deo Star Wars sage. 

 

Kada se na kraju pojave dve bebe koje još ništa ne znaju o svetu koje su nasledile, posle svega mračnog što smo upravo gledali, ostaje ona mala stvar bez koje Star Wars nikada nije bio Star Wars. Nada. Ne velika, ne glasna, ne pobednička. Nova. Tek dvoje dece negde na suprotnim krajevima galaksije. Sve ostalo je propalo. Ali priča još nije završena. 

Zanimljivosti:
Ewan McGregor i Hayden Christensen trenirali su dva meseca mačevanje i fizičku pripremu za završni duel Obi-Wana i Anakina. Brzina kojom se bore u gotovom filmu nije digitalno ubrzavana – zaista su tako brzo izvodili koreografiju. Originalna verzija filma trajala je skoro četiri sata. Sam uvodni deo sa svemirskom bitkom i spasavanjem Palpatinea navodno je trajao više od sat vremena pre nego što je film skraćen za bioskopsku verziju. Za prizore Mustafara korišćeni su i stvarni snimci erupcije Etne u Italiji, koja je eruptirala upravo u vreme kada je ekipa snimala materijal za film. 

 

Christopher Lee je ubedio Georgea Lucasa da Count Dooku ne moli Anakina za život. Takva scena je prvobitno bila planirana, ali je Lee smatrao da bi takvo ponašanje bilo potpuno suprotno Dookuovom karakteru, pa je ideja odbačena. George Lucas je namerno učinio Vaderovo odelo neprijatnijim i težim za Haydena Christensena, između ostalog dodajući težinu kacigi. Želeo je da Vaderovi prvi pokreti izgledaju nespretno, kao da se Anakin još nije navikao na novo telo i oklop.

Naj scena:

Celo finale sa okršajem na Mustafaru, dolaskom na svet Lee i Luka, rađanjem Vejdera je masterpis.

Moja ocena: 8/10