Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 10. децембар 2018.

Rush (2013)


Kod nas nazvan: Trka života
Žanr: Akcija | Biografski | Drama | Sport
Režija: Ron Howard
Glumci: Daniel Brühl, Chris Hemsworth, Olivia Wilde...

Priča:
Priča o bespoštednom rivalstvu između vozača Formule 1, Nikija Laude i Džejmsa Hanta.

Moj osvrt:
S obzirom da se Hant i Lauda u stvarnosti nisu mrzeli (naprotiv, čak su deo života i stanovali zajedno) ovde su morali da nam nekako serviraju rivalitet koji prevazilazi sport. Zašto? Zato što jebiga, ljudi će pre da se prime na priču o likovima koji su rivali a mrze se umesto rivala koji se poštuju. Zapravo rađanje tog poštovanja iz mržnje je srcedrapateljnije nego realna priča. Problem je što ovde nemamo realan rivalitet. Netrpeljivost se pravi kao da su u pitanju dva klinca od 10 godina. Potpuna smejurija koja odbija svakog ko želi realnu dramu. Da si napravio realnu, zdravu distancu između ova dva lika, lako bi to preslikao na stazu. Na žalost, ovo su dva klinca koja se prepucavaju ko ima bolju frizuru, Mesi ili Ronaldo i čija je piša duža. 

No, da bi napravio dobar rivalitet, trebaju ti dobri likovi. Problem je što ovaj film treba da nosi naziv Pritajeni Pastuv Skriveni Štreber. Hant gleda samo kako da se provede i privede dok je Lauda izvodi teoreme i dok piša. Samim tim je Hant nezanimljiv a Lauda naporan. To kao treba da nas dovede dotle da Hant shvati da treba da bude malo ozbiljniji a Lauda da shvati da svet nisu samo teoreme i striktno poštovanje pravila. Mnjah. Nemam ti ja vremena za to. 

Na sve to nadovežite dijalog koji je užasno napisan. Bukvalno svaki razgovor se završava nekim velikim zaključkom. To postane očigledno kada već posle pola sata na svaki početak dijaloga već si spreman da čuješ neki veliki pančlajn. Ko bre tako priča? Da li ste ikada slušali ljude kako razgovaraju ili se samo ložite na neke velike rasprave iz filmova?

I kao da nije bilo dovoljno što su stvorili ovakav rivalitet, otišli su korak dalje i sve namestili kao takmičenje ovog dvojca. Hajde što je to krenulo od vožnje i žena ali se to bukvalno završava na tome da jedan drugog teraju na život i smrt, jedan drugom su pokretači u svakom smislu. Ok, mržnja jeste zajebana stvar ali ne može da te pokrene na BUKVALNO JEBENO SVE. Ali neeeeeeeee, ne znaš ti kako se pravi film. U nastavku filma Lauda će da traži veći spomenik od onog Hantovog, pa da vidiš bato moj šta je šampionski pogreb i ko brže uleće u raku. 

Nego, voleo bih da znam, s obzirom da je ovo priča o velikanima Forumule 1, gde je ovde vožnja? Gde je strast za brzinom i jurcanjem stazom. Jel moguće da je u priči o istinitom događaju jedino bitna mržnja koja nije postojala? Pa majstori, sve to ste mogli postići kroz sportski rivalitet. Umesto da jedan drugog poštuju (što je stvarno i bio slučaj), da jedan drugog teraju na bolje, ne ti moraš da mi sernjaš o mržnji totalno zaboravljajući da pričaš priču o dva vozača. Pa majstori, Lauda je bio višestruki šampion. Gde se to vidi u filmu? Ako je Lauda odbacio bogatstvo da bi postao vozač, gde je njegova ljubav prema vožnji. Ne, ovde imamo štrebera koji pazi da ne prekorači brzinu a u Formuli je jedino bitno da je mašina kako valja. E pa jebite se. 

Ono što je dobro, nisu se raspištoljili kada je u pitanju Laudina nesreća i kada su u pitanju povrede koje je doživeo. Smrdljivo novinarsko pitanje koje je usledilo je zaista postavljeno (ali Hant nije pretukao novinara kao u filmu, mada je to simpatična izmišljotina), ali se nije išlo dalje od toga. Zbog toga film zaslužuje veliki respekt. Čak je film i ublažio reakciju Laudine supruge što je ipak bolji izbor nego potresna priča. Ideja je bila da treba potencirati na rivalitetu ovog dvojca i ovakve stvari zanemariti. To zanemarivanje je barem dobro odrađeno. 

No finale (a tu mislim na trku a ne ono posle nje) je odrađeno perfektno i zato nešto veća ocena nego što ovaj film zaslužuje. Da je do njega sve napravljeno kako treba, ovo finale bi bilo epsko. Konačno trka deluje kao nešto važno, vozači deluju kao da im je jako bitno da pobede. Scene su perfektno usnimljene. Laudin povratak na stazu posle nesreće je zagolicao maštu i naterao da se zapitamo šta bi bilo da ovaj film zapravo valja. Ova finalna trka sa Laudinim odustajanjem je upravo dočarala ono što treba. Napokon imamo pravi karakter, pravu odluku, pravi stav, samo što smo morali čekati ceo prokleti film da se to dogodi. 

Rush je prehajpovan i precenjen film. Rivalitet nije zasnivao na sportu, poštovanju, zavisti već na klinačkim prepucavanjima. Umesto da prikaže dva realna lika uzeo je njihove karaktere i oterao ih u krajnost. Svaki normalan dijalog je ubio preseravanjeim i traženjem nekog velikog zaključka, zaboravio je da priča priču o vozačima i na kraju je ispao sasvim (ispod) prosečan film.

Zanimljivosti:
Lauda je izjavio kako mu je novinarsko pitanje kako će povreda uticati na njegov brak bila najveća uvreda u životu. Kada je prvi put video film, bio je oduševljen glumom Daniela Brula i rekao je "sranje pa to sam zaista ja". Brulu i Hemsfordu nije bilo dozvoljeno da voze prave Forumule 1 već su vozili Formule 3 sa lažnom šasijom koja podseća na Formulu 1. Hemsfort je omršao 14kg za potrebe snimanja.

Naj scena:

Odluka

Moja ocena: 6/10

уторак, 04. децембар 2018.

Idi i smotri (1985)


Alternativni naziv: Come and See
Kod nas nazvan: Idi i Gledaj
Žanr: Drama | Ratni
Režija: Elem Klimov
Glumci: Aleksey Kravchenko, Olga Mironova, Liubomiras Laucevicius...

Priča:
Pošto je pronašao staru pušku, dečak se pridružuje sovjetskom pokretu otpora protiv surove nemačke vojske u užasima Drugog Svetskog Rata.

Moj osvrt:
Koliko od nas se igralo rata dok smo bili klinci? Verujem velika većina. Koliko nas je u tom momentu zapravo svesno šta rat znači? Niko. Rat posmatramo kao sredstvo nadmetanja, stazu uspona, način da postaneš heroj. Zašto je to tako? Zašto smatramo rat za nešto grandiozno umesto užasno? Zašto smo nesvesni da postoje i heroji koji su držali pero, kist ili ćekić u rukama umesto puške? Zašto umetnike i graditelje ne smatramo za heroje? Zašto na dobročinitelje ne gledamo kao na one ovenčane slavom u krvi? Mislite li da su glavni krivci zapravo oni koji nam serviraju takav sadržaj na tv? Ne mogu to da osporim ali to ipak ide mnogo dalje, mnogo pre postojanja te šarene kutije. Problem je što kod nas uvek postoji neko ko može da priča o ratu. Možda vam Drugi Svetski rat sada deluje davno ali on je bio juče. U glavama mnogih on još uvek traje. Posledice su i dalje nesagledive. Ne prestaje to zvaničnim sklapanjem primirja ili kapitulacijom. Na žalost, pred očima nam se non stop maše i prošlim i budućim ratovima. 

Kada Florja, inače dečak i glavni junak ove priče, polazi u rat, on ga shvata kao veliku avanturu. Ne može da dočeka da nastavi svoju igru. I upravo to shvatanje rata kao igre vodi dotle da odrastamo nesvesni šta zapravo on donosi. Prve Florjine reakcije na stvari koje su mu nepoznate su osmeh. On sve vidi kao nadogradnju igre koju poznaje. Sve to mu se čini zanimljivim i spreman je da uči. Ne znam da li smem da kažem "na sreću" uz to da je Florja vaspitan da rasuđuje kako treba - da kada vidi zlo, zna da ga prepozna. Zamislite na drugoj strani momka koji ulazi u rat kao igru ali da je njegov mozak takav da možeš da mu sugerišeš, da mu usadiš mržnju i lošu nameru. Zapravo ne morate zamisliti. Koliki su ubijeni upravo iz te mržnje i zablude da su niža rasa, da su nebitni, da su nedostojni postojanja. 

Tokom filma kada vidimo svo ludilo kojim nas tuku i gaze, zapitamo se ima li zdravog razuma na ovom svetu. Ima ga i te kako. Klimov nam ga nudi kroz prelepu devojku, Glašu koja za kratko vreme pokazuje sve suprotno od onoga što predstavlja užas u ovoj priči. Prvo tu je ljubav. Posle toga u jednom jako čudnom ali perfektno izvedenom dijalogu sa Florjom ona pokazuje šta želi. U tom momentu ste svesni da postoji želja za ljubavlju, za osnivanjem porodice, stvaranjem novog života, za uživanje u samom životu i normalnoj svakodnevici. Sa druge strane imamo Florju koji ne pati poput ove žene za onim lepim što gubi već pati zato što trenutno ne može da ide sa vojskom u pohod. I zato dijalog u kom mu Glaša govori da on ne čuje ptice i ne vidi lepote zvuči jezivo i nosi bolnu istinu. Žene nose ovde ono što je lepo ali žene nose i najveći gubitak. Njihova tragedija je nepobediva. 

Klimov nam nudi nekolio scena sa Glašom i Florjom koje su jednostavne, ljubavne, čiste. I sve te scene nekako asociraju na nevinost. I upravo kada pomisliš da će doći do emotivnog vezivanja ovo dvoje i gubljenja te iste nevinosti, dobiješ udarac u glavu. Nevinost je izgubljena ali na mučan način - ne upoznavanjem ljubavi već upoznavanjem smrti. Smrt odnosi sve čisto i lepo što smo videli. Žive i vesele boje šume menja sivilo. Čistina koju je donela kiša je umuljana u blato. Osmesi i igra su zamenjeni vrištanjem i begom. Florja postaje čovek. 

I na tom početku iako ne vidimo dosta od rata vidimo odmah šta on donosi - neizbrisive užase i nenadoknadive gubitke. Kada Florja doživi da izgubi najmilije, počinje njegova promena, počinje sav jad koji će ga obeležiti. To je otrežnjenje ali najgore moguće. Zašto moramo da doživimo užas da bi bili svesni njegovog postojanja? Zašto ne mislimo ranije i sprečimo takvo nešto? Zato što uživamo u nadmetanju, u tuđoj patnji, u mržnji. Pogledajte danas šta vam se servira. U ekonomiji - takmičenje sa zemljama regiona. U sportu - nebitan je uspeh bitno je da si bolji od ovih do tebe. Kada imamo pravi problem, priča se prebacuje na nepostojeći sukob sa susedima. Uživamo više u tuđem porazu nego u sopstvenoj pobedi a tuđe pobede nipodaštavamo. Samim time što dozvoljavate da vas ovo smeće na vlasti bombarduje takvim stvarima, dopuštate sebi da mrzite. Generalizujete celu naciju zbog šačice budala. I onda neminovno dođemo u doba kada se oplakuju živi a mrtvi iskorištavaju. Nema tu slave. Samo beskonačna ljudska glupost. I upravo zbog te gluposti i njihove mržnje meni je još lakše da ne budem njihov, još mi je lakše da volim i nazivam braćom sve koje većina zdušno mrzi. Meni je lako da i Srbe i Hrvate i Bošnjake i Crnogorce i Slovence i Makedonce i sve koji me razumeju nazivam svojom braćom. A vi dozvoljavlate da vas doje mržnjom. Ta mržnja će vas na kraju i pojesti. Ne vladate vi njom već ona vama. 

Ne treba izgubiti u vidu načih na koji Klimov koristi životinje. Prvo vidimo rodu koja šeta u nekoliko scena. Roda je očigledno povređena i s obzirom da gracioznost te ptice, slike koje gledamo prilično unose nemir. Potom imamo kravu koja čije mleko treba da bude spas za gladne stomake. Dok oko nje pucaju bombe i proleću meci ona šeta kao da se ništa ne događa. I ove dve scene upravo pokazuju da je čovek jedino biće sklono užasima, da ih on jedini stvara. Čovek donosi smrt radi smrti, radi dobiti. Sva ostala bića se ili brane ili hrane. Na kraju, tu su i neizbežne muve kojima Klimov govori sve iako ne mora ništa da prikaže. Kada se Florja vraća u selo i muve zuje na sve strane, sve vam je jasno iako ne želite da prihvatite to što sledi. 

Iz užasa u užas Florja se menja. Nisu to samo psihičke promene. Promene se manifestuju i na Florjinom licu koje se iz šoka u šok izobličuje. Pred vašim očima nestaje dete, nestaje čovek i nastaje biće uništeno užasima. Svaka promena je i te kako očevidna i veoma uznemirujuća. Kada ponovo pustite film iz početka, nećete prepoznati dete koje započinje ovu priču. Sama činjenca da je dete u centru priče doprinosi još više na tragediji ali i na značaju priče. Od dece obično ne očekuješ neku grandioznu glumu ali Kravčenko je ovde postavio lestvicu visoko. U filmu sa ovakvom temom on prikazuje vrhunsku glumu. 

Film jeste mučan za gledanje, prvi deo zbog sumorne atmosfere a drugi zbog ludila. Upravo to ludilo počinje kada nas konačno upoznaju sa Nacistima. Zverstva ne počinju ali počinje mučenje. Prvo što rade kada uđu u selo, nagoveštavaju ljudima da će ih odvesti u Nemačku. To ide dotle da im govore da ne zaborave četkice za zube. I to je toliko jadno jer shvatate da ove zveri jadnim ljudima prodaju nadu. Ali nije to nada koju nam današnje vođe prodaju, nada u bolje sutra, nada da ćemo biti tretirani kao ljudi, ovo je još gore. Prodaju im nadu da će oni i njihove porodice, njihova deca ostati živi. Čovek je dao sebi za pravo da trguje životima drugih. Nema nam spasa. 

Potom u sceni kada Nacisti nanose najveću patnju, oni aplaudiraju. To je moćna scena. Neobjašnjiva je potreba čoveka da gleda tuđu patnju. Spreman je da plati takvo nešto a ako tu istu patnju nanese, postaje ushićen. Mislite da svet ne voli gubitnike? Gluposti. Pobednici su omraženi. Sve dok je gubitnika i onih koji pate, mi imamo osećaj da smo bolji, da smo iznad, da nam je dobro. Sve dok imamo po nekom da gazimo imamo i taj osećaj sopstvene bitnosti. Ako postoji neko po kome možemo gaziti, nebitno je da li neko gazi po nama. Bitno nam je samo da nismo skroz dole. Tuđa patnja nas u sopstvenim očima čini boljim. 

U jednom momentu vojnici drže Florju sa pištoljem na slepoočnici dok se fotografišu. I tada postaneš svestan da i ovaj dečak može da skonča tek tako. Navikli smo u filmu da pratimo junaka do neke klimaktične tačke kada se on bori za život. A eto ovde momak može da pogine usput. Nije li to savršen pokazatelj kako je lako izgubiti život. Ne govori li nam to da smo samo jedno zrno u moru ljudi, da smo možda i zanemarljivi. Svako od nas može da postane jedna od žrtvi. Braćo i sestre, svi smo mi samo mali trzaj u beskonačnosti. Koliko god se trudili da značimo nešto, toliko se ljudi trude da dokažu da smo beznačajni. I ovako lako protraćeni i oduzeti životi pokazuju da smo samo jedna greška u vremenu. 

Kada vidimo čudovišno zlo u finalnim scenama, emocije eksplodiraju. Glad za osvetom je neutoljiva. Ali kome se svetimo? Idemo principom oko za oko ali do čega to dovodi? Ako neko nanese zlo, trudimo se da uzvratimo još gore. Zlo rađa zlo. To novo rađa sledeće i proces se nikada ne završava. Zlo treba srečiti u nastanku ali ono što film prikazuje je da je to nemoguće. Kako je to prikazano? Kroz scene iz Hitlerovog života koje se odvijaju u nazad dok ne vidimo sliku nejga kao malog deteta. Da je tada njegov život prekinut, možda ništa od ovog zla koje smo gledali u priču ne bi bilo prisutno. Ali u momentu kada gledate dete, ono je najveće bogatstvo čovečanstva. Ne možete znati kakvu će ideju ono da rodi kao odrastao čovek. 

I uz to finale gde gledamo slike Hitlerovog života i slike zverstava i razaranja, odjekuju pucnji u njegovu sliku. To je ono što i sada radimo. Kritikujemo zlo, napadamo zlo, pljujemo i gnušamo se zla, gazimo simbol. Tako i treba. Ali šta suštinski to znači? Na žalost ništa. Samo smo svesni toga što se desilo. Ništa ne možemo popraviti jer zlo je obavilo svoje. Svi ti pucnji u Hitlera kao ideju su zakasnili. Ideja je besmrtna. Šta treba da radimo? Da sprečimo sledeće zlo. Kako? Ne znamo. Ali dok ga jednog dana budemo pljuvali, gledaćemo još jednu jezivu priču o njemu, priču ništa manje strašnu od ove.

Zanimljivosti:
U sceni kada Florja leži na zemlji dok meci odjekuju iznad korišćena je bojeva municija. Većina uniformi u filmu su originalne. Režiser je želeo da hipnotiše Kravčenka kako on ne bi preživljavao užase u scenama u kojima glumi. Ispostavilo se da je Kravčenko otporan na hipnozu i morao je da doživi sve scene u kojima je glumio. On je bio toliko užasnut scenama da je osedeo posle snimanja filma. 

Film je sniman u redosledu u kom su scene i prikazane. Naslov filma je trebao biti "Ubiti Hitlera" ali su promenili naziv i uzeli deo koji je u knjizi otkrovenja iskorišćen kao poziv da se uvide užasi. Na kraju filma je navedeno da su Nacisti spalili 628 beloruskih sela zajedno sa njihovim stanovnicima. Poslednji film koji je režirao Klimov.

Naj scena:

Lacrimosa ...

Moja ocena: 9/10

среда, 14. новембар 2018.

The Meg (2018)


Kod nas nazvan: Megalodon
Žanr: Akcija | Horor | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Jon Turteltaub
Glumci: Jason Statham, Bingbing Li, Rainn Wilson...

Priča:
Pošto je preživeo napad, kako je sam tvrdio, ogromne ajkule, Jonas Tejlor mora da se suoči sa svojim strahovima kako bi spasio ljude koji su zarobljeni u potonuloj podmornici.

Moj osvrt:
Ovaj film je bulja, stoga biću kratak. Veći deo filma se odvija pod vodom a ne nad vodom i na njoj. Elem, kad sve sabreš, probleme na koje nailazi posada mogao je izazvati i Sunđer Bob Kockalone na nekim čudnim morskim travama. Zašto ovo kažem? Zato što se film zove Meg (od Megalodon), zato što znamo koja pošast muči vlažne junake naše, zato što znamo kako to izgleda ali jebigica, neki Mokriša Vlažnić je odlučio da nam kao krije to sranje. Mda, ne moš jebeno pretpostavit kako to izgleda. Em je velika ajkula, em pliva. Ajdonbilivit. Posle po sata se zapitaš, a đe je mene megalodon. 

Kad sam video ovaj film, pomislio sam da je SyFy došao do nekog većeg budžeta pa mož da plati nekolicinu poznatijih glumaca i ekipu za specijalne efekte. Mislim u eri kad se SyFy za sve (sitne) pare sprda sa ovom temom, pravi Shartkopusa, Sharktopusa vs Whalewolf (dobro sam napisao), Sharknado itd., ti kao praviš visokobudžetni film bez trunke mašte. Ali eto, ima se - može se, doveden je Statham da publike lože se. Stathamov lik nosi tešku priču iz prošlosti gde ga krive da je zbog njega nastradala grupa ljudi. Pa se on kao povuče pa kao bude jedini koji može da spasi situaciju. Pa se ta prošlost u smrdljivopatetičnimjebevamater scenama vrati da nas/ga proganja. Ne, to nismo gledali nikad...u prethodna dva sata. A đe je mene kršten lik u filmu. 

Zašto je Jaws (Ajkula) legendaran film? Zato što hoćeš dasusereš od straha kad se zamisliš u situaciji u kojoj su odlično i realistično predstavljeni likovi. Zašto svi ovi nju ejdž uratci omanjuju na ovom polju? Pisao sam već u tekstu o novom Jurskom Parkiću. To je taj nejebavajući stav prema opasnosti. Kako da se plašim kada likovi pristupaju najgoroj mogućoj opasnosti kao da je u pitanju Neša Slina sa pendrekom. Znaš da možeš da nadrljaš ako si baš puno glup. 

Kad već pomenuh Jaws, jedini momenat kad me je ova glupavost iznervirala je kad je kopirala scene iz pomenutog klasika. Hteli su na neki način da naprave posvetu ali da je završe eksplozivno. Napravili su ništa i onda su to ništa napravili još gorim nego što može ništa i biti. Lepo kaže zapovest, ne imaj Jawsa osim Jawsa kojeg Spilberg usnimiše.

Hej ali megalodon seje smrt na sve strane. Zar ta smrt ne bi trebala da bude upozorenje. Jok more. Istog momenta kako neko umre, ili je smešan način na koji je taj skončao ili se neko ponovo sprda sa opasnošću koja je prisutna. Zašto niko nije negde napisao komedija.

Znate ona herojska žrtvovanja - sad ću da dam život da neko drugi preživi. Ima dobrih primera toga, ima isforsiranih ala Interstellar a ovo je tek poseban nivo. Kad god vidite dve osobe, grupe, amebe ili stone lampe u opasnosti, znajte da će jedna da se žrtvuje za drugu. Bukvalno u svakom momentu očekuješ da se neko uvalja u krv, fino posoli, pobiberi, dobro iskaki kako meg ne bi vnago jeo i onda pozove ovu zverinu da ga poručka. 

Meg zaslužuje nagradu za veliki doprinos filmu za štednju. Kako? Zašto? Recimo uzmeš najizlizanije, najviše ponavljane replike i dijaloge i uvališ u film. Dakle ne mora niko da smišlja i piše dijalog, sve već postoji. Već posle uvoda u film se zapitaš a đe je mene normalna rečenica u filmu.

Zašto sam ovo gledao. Iskreno, počeo sam da gledam jedan evropski klasik koji me je danima već ubijao u pojam i svakog dana sam prekidao gledanje posle 5-10 minuta. Onda sam skapirao da mi treba nešto lakše i reko da vidim šta je sad najpopularnije, to je sigurno teška glupost na koju ne moram da zamaram mozak. I tako je i bilo. Mada moram da priznam da sam očekivao zabavniji film. Ovako smo dobili samo jedan ispišak. Em mlako, em smrdi, em ga zaboraviš i pre nego povučeš vodu.

Zanimljivosti:
Statham nije koristio dublera u scenama gde pliva zato što je sam vrhunski plivač. Rubi Rouz se umalo nije udavila tokom snimanja. Film je zasnovan na knjizi Stivena Altena, MEG: A Novel of Deep Terror.

Naj scena:

Još veća riba jede veću ribu

Moja ocena: 3/10