Memories of Murder / Salinui chueok (2003)

 

Žanr: Krimi | Drama | Misterija | Triler
Režija: Bong Joon Ho
Glumci: Song Kang-ho, Kim Sang-kyung, Kim Roe-ha...

Priča:
U jednoj maloj korejskoj provinciji 1986. godine, dvojica detektiva pokušavaju da reše slučaj višestrukih silovanja i ubistava mladih žena koje je počinio nepoznati ubica.

Moj osvrt:
Memories of Murder je film koji prvo počinje kao potraga za ubicom ali završava se kao potraga za smislom u svetu koji ga možda i nema. Upravo zato, ovo je emotivnije od skoro svih trilera koje sam gledao. Ovde nije samo misterija u tome "ko je ubica". Nego je i misterija šta ostaje od ljudi kada ih susret sa zlom potpuno izjede iznutra. 

 

Na početku sve deluje tako banalno. Malo selo, nesposobna policija (Ves Krejven stajl), blato kiša i zločin. Možda je malo čudno prisustvo onog nespretnog humora koji će kasnije donekle i postati zaštitni znak Bong Joon-hoa. Policajci tuku osumljičene, izmišljaju dokaze, ponašaju se kao ljudi koji pojma nemaju šta znači istraga. U tim momentima film deluje kao crna komedija. Ali onda počinje da se menja. Ne naglo. Ne spektakularno nego kao voda koja polako vlaži zidove sve dok ne shvatiš da je cela kuća trula. 

 

Jedna možda od najsurovijih stvari u filmu jeste način na koji je prikazana nemoć. Nema ovde heroja, genijalaca koji će rešiti slučaj velikom intuicijom i inteligencijom. Oni greše, prljavi su, umorni, ograničeni. I što više pokušavaju da pronađu ubicu, sve više otkrivaju sopstvenu nesposobnost da razumeju nasilje koje ih okružuje. 

 

Lik Park Doo-mana kojeg igra Song Kang-ho, jedan je od najboljih prikaza raspada čoveka koje sam video u krimi filmu. Na početku veruje u instiknt, "pogled" kojim može da prepozna krivca. Deluje prilično smešno u svojoj samouverenosti. A onda film polako lomi tu sigurnost. Scenu po scenu. Leš po leš. I ono što ostane na kraju nije policajac koji je sazreo. Ostaje čovek kome je svet oduzeo iluziju da razume bilo šta. 

 

Kiša ovde nije samo atmosfera. Ona je stanje sveta. Sve je mokro, blatnjavo, hladno. Čini se da priroda sama pokušava da opere nešto što se ne može oprati. Tela se pojavljuju u kanalima, u travi, pored puteva. Smrt dolazi tiho, gotovo rutinski. I to je čini jezivijom. 

 

Film je zasnovan na stvarnim ubistvima i to mu daje dodatnu težinu. No Bong ni jednog momenta ne koristi tu činjenicu da bi manipulativno pojačao emociju. On ne romantizuje tragediju. Ne pravi od ubice mitsku figuru. Naprotiv. Najjezivija stvar kod ubice jeste njegova običnost. Film govori da pravo zlo nema lice koje možeš lako prepoznati.

 

Jedna od najpotresnijih scena jeste ona u tunelu pred kraj filma. Bez da ulazim u detalje, to je trenutak kad shvatiš da istraga nije više pitanje pravde. Ona postaje pitanje očaja. Tu je nepobediva potreba da se makar jednom svet ponaša smisleno. Šta se dešava kada to više nije moguće? Onda, braćo i sestre, ostaje samo bes. 

 

Bong Joon-ho na neki način genijalno koristi humor da bi pojačao tragediju. Smejemo se ponašanju policajaca, njihovoj gluposti, apsurdnim metodama. A onda nas film kazni upravo zbog tog smeha. Onda shvatiš da negde iza tih komičnih trenutaka stoje stvarne mrtve devojke. I odjednom to više nije smešno. 

 

Memories of Murder nije film o ubici. Ubica je gotovo apstraktan. Ovo je film o ljudima koji pokušavaju da pronađu red u haosu i o tome šta se desi kada taj red ne postoji. 

 

Posebno je bolan način na koji je film prikazao protok vremena. Ljudi se menjaju, tehnologija napreduje, metode postaju soficticiranije - ali praznina ostaje ista. Neke rane ne zarastu zato što nikada nisu zatvorene. 

 

Vizuelno, sve izgleda obično, gotovo dosadno. Upravo u tome leži horor. Zlo se ne dešava u nekim zamkovima i laboratorijama. Dešava se tamo gde ljudi žive svakodnevno. I tu je negde težina osećaja da i takav svet nije dužan da nam da odgovore.

 

Poslednji kadar filma je jedan od najbojih koje sam ikada video. Ne zbog šoka, ne zbog estetke. Zbog pogleda. Pogleda čoveka koji više ne traži ubicu već gleda u mene, u tebe, u svakog, pokušavajući da pronađe bilo kakav trag smisla u svemu što se desilo. Uostalom, zlo može biti u svakom od nas. 

 

Zato je Memories of Murder tako veliki film. Ne zbog genijalne režije iako on jeste tako režiran. Ne zbog napetosti iako je on u pojedinim momentima prilično napet. On je veliki zato što razume da zločini ne uništavaju samo žrtve već polako, godinama, uništavaju i sve one koji pokušavaju da ih razumeju. 

 

Na kraju, film ne ostavlja osećaj zatvorenog slučaja. Ostavlja bolnu prazninu. Ostavlja onu vrstu tišine koja ostane kad shvatiš da neka pitanja možda neće dobiti odgovor. Braćo i sestre, čoveku je nekad mnogo teže živeti sa tim nego sa samim zlom. 

Zanimljivosti:
Da bi njegov lik detektiva Seoa delovao iscrpljeno i izmoreno stresom zbog slučaja, glumac Kim Sang-kyung namerno je smanjio unos hrane i spavao manje sati tokom snimanja. Jedna izbačena scena prikazuje detektiva Čoa kako prolazi kroz četvrt crvenih fenjera, a zatim odlazi na masažu kod jedne devojke dok je ispituje o mogućim tragovima vezanim za ubistva. Scena je snimljena u pravoj četvrti crvenih fenjera u gradu Jeonju i u njoj su učestvovale stvarne seksualne radnice. Produkcija je morala da traži dozvolu lokalnog makroa kako bi mogla da snima na toj lokaciji. Bong Joon-ho izjavio je da je scenario za film Memories of Murder bio direktno inspirisan stripom From Hell autora Alan Moore i Eddie Campbell. Takođe je rekao da je bio „pomalo razočaran“ filmskom adaptacijom koju su režirala braća Hughes. Počevši od juna 2000. godine, Bong Joon-ho proveo je godinu dana pišući scenario za film Memories of Murder, ali je kasnije izjavio: „Tokom prvih šest meseci nisam napisao nijednu rečenicu scenarija. Samo sam istraživao.“

Naj scena:

"...obično..."

Moja ocena: 10/10

Fiend Without a Face (1958)

 

Žanr: Horor | Naučna fantastika
Režija: Arthur Crabtree
Glumci: Marshall Thompson, Terry Kilburn, Kynaston Reeves...

Priča:
Misli jednog naučnika materijalizuju se u vojsku nevidljivih čudovišta u obliku mozga (sa sve repovima nalik kičmenoj moždini!) koja terorišu američku vojnu bazu u ovom košmarnom SF hororu.

Moj osvrt:
Na Fiend Without a Face sam slučajno nabasao. U momentima nesanice listajući kanale video sam naslov preko celog ekrana i preteću muziku koja ga prati. Pomislih "zašto da ne". Ne mogu reći da nisam mogao bolje potrošiti vreme. Pre svega, ovo je jedan od onih naivnih filmova kada su ljudi imali veliki strah od onog što ne poznaju a to je naravno nauka. Danas kada je sve to poznato, ove teme deluju neozbiljno... Ili možda ne, s obzirom da posle toliko godina nauke i edukacije danas imamo ravnozemljaše i anti-vaksere. No, opet, ovo nije tako loš filmić. 

 

Radnja je banalna. Vojna baza, misteriozna ubistva, pretnja koju ne vidiš. Ljudi umiru a niko ne vidi šta je to što ih ubija. Rekao sam već nebrojeno puta, stvari koje ne vidiš treba da te uplaše više nego one koje ti se prikažu. Tvoj um će od tog što ne vidiš napraviti najgoru varijantu. Verujem da je svojevremeno ovo bio pogodak. 

 

Kada to zlo konačno dobije oblik, film postaje čudan na način koji baš i nisam očekivao. Ta bića deluju prilično groteskno. Za današnje uslove i efekte, ovo je arhaično. Ali opet, ne mogu da kažem da su mi smešni bez obzira na sve to. I dalje ova bića nose nešto barem malo uznemirujuće. 

 

Strah od nevidljivog prelazi u strah od nauke koja se otrgla kontroli. Naučnik u filmu nije zli genije. On je racionalan pa čak i nije zlonameran. To naravno ne menja posledicu. Film čak ni ne dramatizuje njegovu krivicu. On je podrazumeva. 

 

Nema nekih velikih scena razaranja. Sve je ovde prilično ograničeno pa mogu reći i intimno. Sa te strane pretnja deluje bliže običnom čoveku nego čovečanstvu. Tako da ako je film želeo da predstavi ovo kao potencijalnu globalnu katastrofu, nije baš uspeo ali opet postavio je lakši temelj za dramu nekolicine likova. 

 

Likovi su funkcionalni ali ne nose film. Nisu kompleksni mada ovde ni ne treba da budu. Postoje da bi reagovali na situaciju. I to je možda i najveća slabost filma. Nedostatak ikakve emocionalne dubine. No, naravno to dozvoljava da pun fokus bude na ovom drugom aspektu. 

 

Ovo nije naročito dobar film. Ima trenutke prema kojima vreme nije bilo blagonaklono. Ima ideje koje nisu baš do kraja razrađene. Ima likove koji su površni. Na kraju ono što ostaje nije slika čudovišta već ideja iza njega. Nešto što je proisteklo iz našeg uma a otrglo se kontroli. Nije ovo horor zbog onog što pokazuje već zbog onog što sugeriše. Najopasnije stvari ne dolaze spolja. One nastaju iznutra i tek kasnije dobijaju pravo lice.

Zanimljivosti:
U jednom intervjuu, glavni glumac Marshall Thompson prisetio se da reditelj Arthur Crabtree zapravo uopšte nije želeo da režira film — smatrao je da je naučna fantastika ispod njegovog nivoa. Crabtree je prvog dana snimanja došao na set, pogledao scenario i saopštio glumačkoj i tehničkoj ekipi da odbija da snima film. Zatim je jednostavno napustio set, a producentima je trebalo nekoliko dana da ga ubede da se vrati, pozivajući se na njegove ugovorne obaveze. Thompson tvrdi da je tokom tih nekoliko dana upravo on sam režirao film. Film se smatrao toliko šokantnim i uznemirujućim da je kontroverza oko njega navodno dospela čak i do britanskog parlamenta. Jedan promotivni trik za film pošao je pomalo po zlu u New York City. Bioskop Rialto Theater postavio je ispred ulaza u Times Square promotivni eksponat — jedno od rekvizitnih „moždanih“ čudovišta iz filma bilo je izloženo u kavezu na trotoaru, povezano sa zvučnim i pokretnim efektima. Međutim, atrakcija je privukla toliko ljudi da je masa počela da blokira pešački i saobraćajni prolaz, pa je policija zahtevala da se eksponat ukloni.

Naj scena:

Napad čudovišta

Moja ocena: 5/10

Orlando - Virdžinija Vulf

 

Mnoge knjige se trude da objasne vreme o kom pričaju, da dočaraju momenat sa kulturološke, političke strane ili momente bitne za razvoj čovečanstva. Opet, postoje knjige koje razbijaju vreme i smeštaju nekarakteristične stvari u periode u kojim ih ne biste ni očekivali. Šta radi Orlando od ta dva? Ništa. Orlando ne pristaje da radi ni jedno ni drugo. On vreme pretvara u igru ali takvu igru u kojoj je svrha svakog od pravila da bude prekršeno. 

 

Na neki način ovo je i biografija. Čini mi se barem da se knjiga tako predstavlja donoseći nam život jednog čoveka kroz vekove. No nemojte da vas ovo zavara. Orlando nije priča o jednom životu. Orlando je priča o ideji života. Ovo je priča o tome šta znači trajati kada se sve oko tebe neprestano menja. 

 

Orlando nije jedan od onih klasičnih likova koje očekujemo. On ili Ona je figura kroz koju genijalna Virdžinija Vulf ispituje granice identiteta. Ali ne kao psihološki problem, već kao ontološko pitanje. Ne zanima je kako se identitet oseća iznutra, već šta uopšte znači postojati kao isto biće kroz promene. Ako se telo menja, uloga menja, vreme menja sve oko nas — šta je to što ostaje? I da li uopšte postoji nešto stabilno, ili je ideja kontinuiteta samo iluzija koju sebi ponavljamo da bismo izdržali sopstvenu promenljivost?

 

Promena pola koja je u centru romana nije tu da šokira. Virdžinija Vulf nije ovo iskoristila kao veliki dramski momenat. Ova promena se dešava tiho, gotovo prirodno. I tu je ogromna snaga ovakvog postupka. Nema objašnjavanja, nema dramatizacije. Kao da nam kaže "zašto bi ovo bilo neobično". I upravo tu kreće prava destabilizacija. 

 

Zašto "destabilizacija". Zamislite situaciju u kojoj se tako fundamentalna stvar kao što je pol može promeniti prirodno bez krize, bez objašnjenja, bez kazne. Ne ruši li to koncepte i pravila koja poznajemo? Ne pokreće li to brojna pitanja? Evo prvog, očiglednog - šta onda znači identitet? Šta onda znači "ja"? 

 

Orlando traje kroz vekove i što je fenomenalno, on nije heroj. On nije neko ko je pobedio vreme. Ne, braćo i sestre. On je svedok tog istog vremena. Nije pobedio vreme jer on ne može da utiče na njegov tok. Može samo da ga oseća i prepusti se. 

 

I samo vreme u ovom romanu nije linearno. Ono se šali sa nama, elastično je, kapriciozno, podsmeva nam se. Jedan vek prolazi u nekoliko stranica, jedan trenutak traje beskonačno. Sa jedne strane, to pokazuje značaj nekih trenutaka u odnosu na velika razdoblja. Sa druge strane Virdžinija Vulf pokušava da razbije samu ideju istorije kao niza događaja. 

 

Zašto ona to radi? Zato što istorija u Orlandu nije ono što se dogodilo. Istorija u ovom romanu je način na koji se nešto pamti. Hm, ako kažemo da pamtimo niz događaja, kako onda Virdžinija razbija ideju istorije? Jednostavno. Postoji jedan problem sa samim pamćenjem. Svi to već znamo, ono je nepouzdano. 

 

Još jedan od sjajnih aspekata ovog romana jeste i odnos prema književnosti. Sam Orlando je pisac ali njegovo pisanje nikada nije u centru priče. Ono je uvek u senci vremena, društva i očekivanja. Perfektan prikaz kakav odnos određeni trenutak u vremenu ima prema književnosti. Često ona mora da preživi doba u kom se nalazi da bi dobila ljubav koju zaslužuje. Na ovaj način i Virdžinija Vulf poručuje da umenost nikada nije autonomna. Ona mora da bude kompromis između unutrašnjeg impulsa i spoljnog sveta. I tako nas korak po korak knjiga dovodi i do pitanja roda. 

 

Kada Orlando postaje žena, pada u vodu sve ono što očekujemo posle nečeg takvog. Svet se ne menja. No pravila tog sveta i te kako postaju vidljiva. Ono što je nekada možda bilo neprimetno sada postaje ograničenje. Sloboda kretanja, izražavanja, čak i postojanja, odjednom ima granice. Šta je užasno u toj činjenici ako vam kažem da te granice nisu dramatične? One su svakodnevne. Ne čini ih to strašnim? 

 

Vulf ni jednog momenta ne "viče", ne optužuje. Ona pokazuje. I to njeno "pokazivanje" je nešto što me je izmestilo dok sam čitao. Ono ima veću snagu od bilo kakve deklaracije, pamfleta, glasnog stava. 

 

Orlando kao žena ni jednog momenta ne gubi sebe. No, gubi privilegije. I upravo u tom gubitku počinje prava svest. Svest o stvarima koje su tu ali nikada ne obraćamo pažnju na njih. Stvarima koje su nam svakodnevnica, rutina, uvek dostupne - sve do onog momenta kada više nisu. 

 

Volim kada nešto čitam i mogu da konstatujem da nisam čitao ništa slično. Ovaj roman sam povremeno doživljavao kao igru, kao eksperiment, kao neku duhovitu fantaziju. Između ostalog on i jeste sve to. Ali ne mogu reći da je on lak jer se ispod svega kroje jedna ozbiljna, gotovo nemilosrdna analiza društvenih struktura. 

 

Orlando nije neki oslobađajući tekst. On ne nudi nikakva rešenja. On ni jednog momenta ne kaže "E ovako treba živeti". On govori "Evo kako stvari funkcionišu". Priznaćete da to nikako nije isto. I sama ljubav u ovom romanu nije spas. Ona je prolazna, nestabilna pa često i iluzorna. Ljudi dolaze i odlaze. Orlando ostaje. To ostajanje nije ljubav, nije ni privilegija. To ostajanje je ogroman teret. Zašto teret? Braćo i sestre, biti konstantan u svetu koji se stalno menja znači ne pripadati tom svetu. 

 

Jedan od najlepših ali i najtužnijih aspekata romana jeste odnos prema prolaznosti. Svesni smo, sve prolazi - moda, ideje, odnosi pa i cela društva. Čak i sam identitet je nešto što je prolazno. Ali postoji nešto što opstaje, nešto što ne može da se definiše tako lako ali ipak može da se oseti. No Vulf to nikada ne imenuje. 

 

Šta je to? Možda je to svest. Možda je percepcija. Možda je to ipak samo iluzija kontinuiteta. No bez toga nečeg, sam roman bi se raspao. 

 

Stilski, Orlando je paradoks. Istovremeno je i lagan i težak. Rečenice teku ali nose ogromnu količinu značenja. Ironija je stalno prisutna ali nikada ne prelazi u cinizam. 

 

To je pisanje koje, kao što rekoh, deluje kao igra ali iza te igre stoji potpuna kontrola. Vulf ovde razgrađuje formu biografije ali je ne odbacuje. Ona je koristi kao masku, kao okvir koji stalno puca. Šta nastaje onda u tim pukotinama? Prava književnost. 

 

Možda je najvažnije reći da Orlandno nije knjiga koja traži veliko razumevanje. Ona traži prihvatanje. Čega? Prihvatanje da svet nije stabilan, da identitet nije čvrst, da vreme nije linearno i da ništa od toga ne mora da bude problem. 

 

No upravo tu dolazimo do određene nelagode. Zašto? Ako ništa nije stabilno, ako se sve menja, ako se sve može preoblikovati, gde je onda oslonac? Vulf ne daje odgovor i to je ovde njen najhrabriji potez. 

 

Na kraju, Orlando ne ostavlja osećaj završetka. Ne zatvara se, ne zaokružuje. On se jednostavno nastavlja van stranica, van forme, van potrebe da bude objašnjen. Ovo nije knjiga koja želi da bude shvaćena kao celina. Ovo je knjiga koja insistira na tome da je svaka celina iluzija. Sve se menja, sve klizi, sve izmiče. Jedino što ostaje je taj neuhvatljivi osećaj trajanja bez garancije i smisla. I možda je ovo nešto najbliže istini što književnost može da ponudi. Ne odgovor, ne utehu, već prostor u kojem se raspad konačno vidi bez potrebe da se popravi.