Poništeno - Mišel Uelbek

 

Poništeno ne pokušava da objasni savremeni svet već pokušava da objasni zašto se u njemu osećamo sve usamljenije. Uelbek nas čak ovde malo i “provoza” pa povremeno imamo utisak da je ovo priča o politici, terorizmu, porodici, bolesti. No ispod svega toga imamo priču o ljudima koji su toliko dugo živeli jedni pored drugih da su zaboravili kako izgleda biti zajedno. 

 

Uelbek je na neki način oduvek bio pisac otuđenja. Retko njegovi junaci traže sreću. Mnogo češće traže razlog da nastave dalje. Sa jedne strane, u “Poništeno”, taj osećaj dostiže možda svoj najtiši ali u isto vreme i najdublji oblik. Umesto cinizma koji ga je proslavio, ovde nalazimo nešto neočekivano - umor. Ali ne umor od života kao takvog već od sveta koji je postao toliko složen da više ne ostavlja prostor za bliskost. 

 

Glavni junak je čovek koji, gledano spolja, deluje potpuno funkcionalno ako tako smem reći. Ima dobar posao, uređenu svakodnevicu, sposobnost da racionalno rešava probleme. No iznutra, on je potpuno prazan. Njegov život funkcioniše kao dobro podmazan mehanizam iz kog je nestalo svako zadovoljstvo. Uelbek na majstorski način nije prikazao taj unutrašnji raspad dramatično. Naprotiv. On ga prikazuje kao nešto sasvim obično. 

 

Jedna od najvećih vrednosti romana je način na koji prikazuje savremenu usamljenost. Ljudi ovde nisu sami zato što nemaju nikoga. Oni su sami zato što više ne umeju da dopru jedni do drugih. Razgovori postoje ali nema komunikacije. Brak postoji ali nema bliskosti. Porodica postoji ali zajedništva gotovo da više nema. 

 

Uelbek odbija da osuđuje svoje likove. On ih posmatra sa neobičnom dozom razumevanja. Nisu njegovi junaci sebični zato što su loši ljudi. Sebični su zato što su godinama učeni da emocije predstavljaju slabost i da je jedina prava vrednost u efikasnosti. Tek kada se taj sistem uruši, postaje jasno šta su izgubili. 

 

Politika je ovde zamka. Tu je da privuče pažnju. Napadi, sajber-terorizam, predsednički kabinet, državne institucije - sve to vuče na klasičnu trilersku strukturu. No to nije cilj ove knjige. Politika je samo dekor ispod kog se odvija priča koja je znatno intimnija. 

 

Neko bi mogao da pita “pa dobro, čemu onda služi ovde ta politika”. Ima svrhu, naravno. No Uelbek koristi političke događaje da pokaže koliko su velike istorijske promene često potpuno nebitne za pojedinca koji se suočava sa bolešću, starenjem ili raspadom porodice. Dok država pokušava da reši globalne krize, čovek pokušava da pronađe način da razgovara sa suprugom sa kojom godinama deli isti stan a više ne deli život. 

 

Bolest koja postepeno ulazi u roman u potpunosti menja njegov ritam. Sve što je do tada izgledalo važno počinje da gubi značaj. Karijera, politički uticaj, društveni status - sve se polako povlači pred nečim mnogo jednostavnijim i mnogo strašnijim. Šta je to? Prolaznost, braćo i sestre. 

 

U tim trenucima “Poništeno” prestaje da bude roman o savremenoj Francuskoj. Postaje roman o svakom čoveku koji je makar jednom shvatio da vreme više nije beskonačan resurs. Uelbek izuzetno vešto pokazuje kako se čitava hijerarhija ljudskih prioriteta menja kada se pojavi vest o kraju. 

 

Posebno je zanimljiv odnos između glavnog lika i njegove supruge. Njihov brak gotovo da ne postoji, ali nije uništen velikim sukobima niti neverstvom. Uništen je svakodnevicom, sitnim odustajanjima, prećutkivanjima i godinama u kojima niko nije napravio prvi korak ka drugom. Uelbek time pokazuje da se najveće tragedije često ne događaju u jednom trenutku. One nastaju polako, gotovo neprimetno. 

 

Roman se zato ne bavi pitanjem kako ljubav nestaje. On postavlja mnogo bolnije: može li se vratiti onda kada izgleda da je odavno umrla? To je možda i najlepše iznenađenje ove knjige. Oni koji očekuju isključivo hladnog i ciničnog Uelbeka mogli bi ostati zatečeni. “Poništeno” jeste melanholičan roman ali nije bez nade. Nije optimističan u klasičnom smislu ali dopušta mogućnost da se čovek promeni čak i onda kada izgleda prekasno. 

 

Jedna od najbitnijih tema romana je ranjivost. Čovek može biti uspešan, obrazovan, uticajan, finansijski obezbeđen ali ni jedna od tih stvari ga ne štiti od usamljenosti, bolesti ili smrti. Uelbek ne govori ništa novo ali način na koji govori, braćo i sestre, imao sam utisak da sve te istine prvi put otkrivam. 

 

Kao i ostalim njegovim romanima, nemojte tražiti ovde jednostavne odgovore. Nema jasnih krivaca niti jednostavnih rešenja. Svet nije propao zato što je neko doneo jednu pogrešnu odluku. Propao je pomalo, svakog dana, svaki put kada je efikasnost postala važnija od prisustva a produktivnost važnija od bliskosti. I to je utisak koji nosi ovaj roman. To su lica ljudi koji su prekasno shvatili koliko su bili udaljeni jedni od drugih. 

 

Poništeno nije roman o kraju sveta već o mnogo tišem i mnogo češćem kraju. O onom kraju koji nastaje kada čovek polako prestane da oseća da pripada sopstvenom životu. Uelbek ne nudi neka velika otkrovenja niti pokušava da pronađe smisao u patnji. On samo pokazuje koliko malo je potrebno da se jedan život isprazni i koliko je neverovatno teško vratiti mu sadržaj. “Poništeno” nas ne tera da razmišljamo o tome kako će se svet završiti. On nas tera da se zapitamo u kom trenutku smo prestali da primećujemo sopstveni život dok je on još trajao. 

The Element of Crime / Forbrydelsens element (1984)

 

Žanr: Krimi | Drama | Triler
Režija: Lars von Trier
Glumci: Michael Elhick, Esomond Knight, Me Me Lai...

Priča:
U mračnoj, distopijskoj Evropi, policijski inspektor pokušava da uhvati serijskog ubicu oslanjajući se na kontroverzne istražne metode svog nekada slavnog, a danas ozloglašenog mentora.

Moj osvrt:
Sećam se, nekada davno, duboko u noć i listanje TV kanala. Naleteo sam na nešto što je vizuelno bilo toliko upečatljivo. Takav mrak i takve scene nisam video do tada. No, nisam imao pojma šta to gledam, sve do nedavno. The Element of Crime je film koji sam tražio. U prvih nekoliko minuta smo svesni atmosfere, mraka, tona, depresije. Meni je samo bilo bitno da film u nekom momentu ne odustane od toga. 

 

Nije ovo film koji će da nam priča priču. Tanano je to ovde. Ono što film radi perfektno je to što nas uvlači u stanje uma. Tako da ako ovde tražite onaj standardni krimić, bićete razočarani. Ubica, istraga, potraga za istinom, ovde su samo okvir za nešto mnogo mračnije. Zločin nije ovde prava tema. Prava tema je čovek koji pokušavajući da razume zlo polako počinje da liči na njega. 

 

Od prvog kadra je jasno da fon Trir nije zainteresovan za realizam. Svet je obojen žutim i braon tonovima, ulice su mokre, vazduh težak a noć ne prestaje. Ni jedan jedini kadar ovog filma ne izgleda kao stvarnost. I to je za mene najjači utisak ovog filma. Atmosfera je daleko važnija od radnje. 

 

Naravno, postoji istraga, postoji detektiv koji se trudi da nađe ubicu, postoje tragovi, metode, sumnjivci. Ali ubrzo je jasno da nas ovde manje zanima ubica a više to šta ovakva istraga uradi čoveku koji je vodi. 

 

Sama istraga se vrti oko metode po kojoj detektiv pokušava da razumišlja kao ubica. No jasno je da što više pokušava da se uživi  u tu ulogu, to je manja granica između istražitelja i zločinca. Nije ovo nikako nova ideja. Videli ste ovo u mnogim filmovima ali mislim da nigde nije prikazano na ovakav način. 

 

Rekoh već koliko je ovo vizuelno moćan film a imajte u vidu da je ovo fon Trirov debi. Svaki kadar mi deluje kao pažljivo komponovana fotografija. Svetlost je iskorišćena ne da osvetli prostor već da stvori osećaj raspadanja. Kiša, blato, dim i senke postaju likovi u filmu. Tako da ćete manje imati osećaj da gledate priču a više noćnu moru od sat i po. 

 

I tu dolazimo do najveće mane filma. Čini mi se da je sve toliko predano estetici da fon Trir zaboravlja da gledalac traži barem neku emocionalnu tačku oslonca. Tako da imamo delove filma koji su fasninatni za gledanje ali nekako su samo slika, nemaju dovoljno jak emocionalni udarac koji se traži u tim momentima. Ne znači ovo da je film lišen emocija. Tu su. Ali su jako hladne. Sve deluje otuđeno. Ovaj film je mogao da nas išamara, izudara u stomak a ovakav kakav jeste, samo nam budi jaku nelagodu. 

 

Gluma je prilično suzdržana. Ljudi retko pokazuju emocije na način na koji bismo očekivali. Da li je to problem? Donekle. Pričali smo već o emotivnom aspektu filma. Sa druge strane, to je potpuno u skladu sa svetom koji film gradi jer nije ovo priča o ljudima od krvi i mesa. Ovo je priča o idejama, opsesijama i raspadu ličnosti. 

 

Film nikako ne daje lake odgovore. Šta je zločin? Šta je odgovornost? Da li čovek može moralno opstati ako se svakodnevno bavi najmračnijim delovima ljudske prirode? Jako teško ćemo doći do tih odgovora. No, kada je misterija u pitanju, kao što rekoh, potencijlano možete biti razočarani. Dok ne dođete do vašeg odgovora, osetićete se izmučeno, izudarano i neće ovaj film doneti ono krajnje otkrovenje koje će vas baš učiniti zadovoljnim. Ako striktno gledamo misteriju, ovaj film ste već gledali više puta. 

 

Jako teško mi je da preporučim svima ovaj film. Nekima će biti spor, hermetičan, previše stilizovan. Čak ne mogu da kažem da su te zamerke pogrešne. Ovaj film zaista traži strpljenje i spremnost da prihvatiš da ti atmosfera priča neku drugu priču, verovatno veću i bitniju od one koju pratiš. Ako te uvuče u svoj svet, onda je ovo nešto što ćeš definitivno pamtiti. Naravno, ne zbog obrta i likova, već zbog samog osećaja koji ostavlja. 

 

Na kraju, nije ovo film koji se završava klasičnim rešenjem misterije. Nije ono to što on suštinski želi da ponudi. On nudi nešto odvratnije a to je mogućnost da nije najveća opasnost u zlu koje postoji već u tome koliko ćemo mu se prilagoditi da bi ga razumeli. To je ona opasnost da postajemo slični onome što smo mrzeli u jednom velikom trenutku. A takve stvari se dešvaju neprimetno. Dovoljno je samo da počnemo da razmišljamo kao ono protiv čega se borimo. Braćo i sestre, to i nije toliko teško. 

Zanimljivosti:
Iako je Lars von Trier veliki poštovalac Tarkovskog i u svojim filmovima često odaje počast njegovom radu, kasnije je saznao da je Tarkovski pogledao ovaj film – i da mu se nimalo nije dopao. Ovo je prvi film iz Evropske trilogije Larsa fon Trira, u kojoj kroz tri međusobno povezana ostvarenja istražuje traume i duhovno stanje Evrope. Preostala dva filma u trilogiji su Epidemija (Epidemic, 1987) i Evropa (Europa, 1991). U filmu postoji scena u kojoj jedna žena pripoveda priču i tom prilikom izgovara rečenicu „The House That Jack Built“ („Kuća koju je Džek sagradio“). Godinama kasnije, Lars fon Trir iskoristio je upravo taj izraz kao naslov svog filma Kuća koju je Džek sagradio (The House That Jack Built, 2018).

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10

Nights of Cabiria / Le notti di Cabiria (1957)

Žanr: Drama
Režija: Federico Fellini
Glumci: Giulietta Masina, François Périer, Franca Marzi...

Priča:
Jedna naivna, ali uporna prostitutka luta ulicama Rima u potrazi za pravom ljubavlju, ali umesto sreće iznova nailazi samo na razočaranja i slomljeno srce

Moj osvrt:
Kako da kažem ovo a da ne zvuči patetično. Koliko god nam bilo teško i šta god se dešavalo, svesni smo da ljudsko srce može da izdrži mnogo više nego što mislimo. Ne zato što smo snažni već zato što uporno odbijamo da prestanemo da se nadamo. Upravo to je tema ovog filma. Ali ne radi se ovde o onoj lepoj, romantičnoj, poetskoj nadi. Radi se o onoj tvrdoglavoj, gotovo iracionalnoj, zbog koje ustajemo i onda kad nam život iznova pokazuje da možda ne bi trebalo. 

 

Kabirija je jedan od najlepše napisanih a meni i najdraži lik koji je Felini ikada stvorio. Nije ona klasična heroina koju očekujete. Ne donosi nam velike govore, ne ostvaruje veličanstvene pobede, nema onih trenutaka transformacije u nekog novog, nekog drugog. Naprotiv. Njena najveća snaga je u tome što ostaje ista u svetu koji se neprestano trudi da joj oduzme dostojanstvo. 

 

Felini nikada ne traži sažaljenje za Kabiriju. Genijalna odluka. Bilo bi je prelako pretvoriti u žrtvu koju će publika voleti samo zato što pati. No ona sama to odbija. Kabirija ume da bude tvrdoglava, impulsivna, neretko i smešna. Ima ponos. Ima temperament. No sve je to čini pravom, opipljivom osobom a ne simbolom. 

 

Film govori o usamljenosti ali ne usamljenosti čoveka koji nema nikoga. On govori o usamljenosti čoveka koji neprestano pruža ruku drugima a gotovo svaki put ostane praznih dlanova. To je, braćo i sestre, mnogo bolnija vrsta samoće. 

 

Ne znam da li treba da ponavljam da i ovde imamo onaj karakteristični Felinijev pogled na ljude. Čak i kada prikazuje njihovu sebičnost, pohlepu ili okrutnost, on ih nikada ne pretvara u čudovišta. Čini mi se da kao da razume da ljudi retko povređuju druge zato što su zli. Mnogo češće to rade zato što su slabi. 

 

Đulijeta Masina donosi jednu prelepu glumačku kreaciju. Neverovatno koliko emocija uspeva da prenese samim izrazom lica ili samo pogledom. Nekada mi izgleda kao dete koje još veruje da će sutra biti bolje. Nekada kao žena koja je umorna od svega. Braćo i sestre, između ta dva izraza nalazi se ceo život. 

 

Posebno mi se dopada što film nikada ne postaje ciničan iako je imao puno pravo na to. Sve što se događa Kabiriji u potpunosti bi moglo da opravda gorčinu. Ali Felini odbija da uzme cinizam za mudrost. Njegovi likovi mogu biti razočarani ali nikada potpuno mrtvi iznutra. 

 

Nights of Cabiria nije film o ljubavi. Ljubav je ovde samo obećanje koje se stalno pojavljuje na horizontu i jednako brzo nestaje. Prava tema ovde jeste ljudska potreba da uprkos svemu, veruje drugom čoveku. I sami znamo da je to jedna od najrizičnijih stvari koje možemo da uradimo. 

 

Nights of Cabiria odlično razume razliku između naivnosti i dobrote. Kabirija jeste naivna ali njena naivnost nije glupost. Svesna je sopstvenih odluka da ne dopusti svetu da je pretvori u nekog ko više nikome neće verovati. Upravo to zahteva više hrabrosti nego cinizam. 

 

Felini nas nikada ne tera da se divimo Kabiriji. On samo želi da je vidimo. Zaista vidimo. Ali ne kao profesiju, ne kao društveni status, ne kao nekoga ko postoji na margini. On želi da je vidimo kao ljudsko biće koje želi isto što i svi drugi: da bude voljeno, prihvaćeno i da jednog dana prestane da se plaši budućnosti. 

 

Završnica je čist majstorluk. Bez velikih reči, bez objašnjenja i bez potrebe da zaokruži priču onako kako bi publika možda želela. Samo jedno lice, nekoliko suza i nešto mnogo jače od optimizma. Jer optimizam kaže da će sve biti dobro. Nada kaže da ćeš nastaviti dalje čak i kada vidiš da nemaš nijedan razlog da veruješ u to. 

 

I upravo zato ovo je jedan od najhumanijih filmova koje sam gledao. Ne zato što veruje da će život nagraditi dobre ljude. Naprotiv. Film veoma dobro zna da često neće. Ali isto tako, zna da čoveka ne određuje ono što mu se dogodilo kada je pao. Određuje ga ono što odluči da ponese sa sobom kada se ponovo podigne sa zemlje. 

Zanimljivosti:
Tokom montaže ovog filma, montažer Leo Catozzo razvio je uređaj za spajanje filmske trake pomoću samoperforirajuće lepljive trake, poznat kao CIR splicer (ili jednostavno „Catozzo“). Taj izum doneo mu je veliko finansijsko bogatstvo tokom šezdesetih godina, a 1990. godine za njega je dobio i Oskara za Tehnička dostignuća. Federico Fellini je za ulogu „čoveka sa džakom“ angažovao montažera Leo Catozza i insistirao da ta scena ostane u završnoj verziji filma, uprkos protivljenju producenta Dina De Laurentiisa, koji je smatrao da usporava radnju. Na kraju je De Laurentiis otišao toliko daleko da je scenu jednostavno ukrao iz montažne sobe. Prema njegovim rečima, pet do sedam godina nakon premijere filma, Fellini ga je pozvao i zamolio da mu vrati tu scenu kako bi mogao da je ponovo uključi u film. Pošto je ostvarenje u međuvremenu steklo status klasika, De Laurentiis je pristao. me slavnog glumca kojeg Kabirija upoznaje na početku filma je Alberto Lazzari. To je namerna igra reči sa imenom Amedeo Nazzari, glumca koji tumači taj lik. Nazzari je u to vreme bio jedna od najvećih filmskih zvezda Italije, a njegov filmski lik u velikoj meri odražava njegov stvarni status i imidž.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 8/10