Žanr: Komedija | Misterijja | Ljubavni | Triler
Režija: Stanley Donen
Glumci: Cary Grant, Audrey Hepburn, Walter Matthau...
Priča:
U Parizu se razvija priča puna romantike, misterije i neizvesnosti, dok se jedna žena nađe na meti nekoliko muškaraca koji pokušavaju da se domognu bogatstva koje je njen ubijeni muž ukrao. Kako se događaji nižu, ona sve više gubi poverenje u ljude koji tvrde da žele da joj pomognu.
Moj osvrt:
Kakvo neočekivano blago sam otkrio, braćo i sestre. Charade je jedan od onih filmova koji vas podsećaju zašto ste se uopšte zaljubili u ovu umetnost. Ne zato što je on duboko filozofski ili menja način na koji posmatrate svet. Nego zato što će vas dva sata držati prikovane za ekran sa osmehom na licu i osećajem da prisustvujete nečemu što je napravljeno sa neverovatnom lakoćom. E ta lakoća je nekada najteža stvar za postići.
Žanrovski, Charade je neka mešavina trilera, komedije, misterije i romantike koja u suštini ne bi trebalo ni da funkcioniše na nekom zavidnom nivou. Žena saznaje da joj je muž ubijen. Nekoliko sumnjivih tipova traži nestali novac. Pojavljuje se misteriozni muškarac kome ne može da veruje. Sve to deluje kao materijal za solidan triler. Stvar je u tome što Charade uporno odbija da bude samo to.
Šta ga onda izdvaja od gomile sličnih ostvarenja? Ton. Charade nikada ne dozvoljava sebi da postane previše mračan ali ni previše lagan. Takvo hodanje po tankoj liniji obično završi katastrofom. Ovde? Ovde završava magijom. Veliki deo te magije dolazi od dvoje ljudi.
Postoje filmski parovi koji imaju hemiju. A postoje i Odri Hepbern i Keri Grant. Ne teško, već nemoguće mi je objasniti koliko dobro funkcionišu zajedno. Njihovi pogledi, osmesi, način na koji razgovaraju jedno sa drugim. Deluju kao ljudi koji uživaju u svakom zajedničkom trenutku na ekranu. Nikako to nije samo romantična hemija. Ovo je hemija dvoje izuzetno inteligentnih ljudi koji konstantno pokušavaju da budu korak ispred onog drugog.
Odri Hepbern ovde poseduje onu retku vrstu harizme zbog koje je dovoljno da se pojavi u kadru i scena odmah postaje zanimljiva. Postoji ogromna elegancija u njenoj glumi koja ni jednog momenta ne deluje veštački. Ona je u isto vreme sofisticirana i potpuno prirodna. Deluje kao neko koga možeš da sretneš na ulici a opet kao neko ko pripada samo filmskom platnu. Ne umem to bolje da objasnim.
Sa druge strane, Keri Grant radi ono što Keri Grant radi bolje od bilo koga. Deluje opušteno čak i kada igra čoveka za kog nismo sigurni da li je heroj, prevarant ili nešto treće. Njegov šarm nije samo u izgledu i manirima. Njegov šarm je u tome što u svakoj prokletoj sceni deluje kao da zna nešto što mi ne znamo. Uvek je korak ispred nas.
Njihovi dijalozi su pravo malo remek-delo. Možemo pričati o duhovitim dijalozima u današnjem filmu ali retko koji zaista opravdava taj izraz. U Charade gotovo svaka razmena ima ritam. Pstoji brzina, inteligencija i humor koji nikada nije usiljen. Ljudi ne pričaju da bi objasnili radnju. Pričaju zato što uživaju u nadmudrivanju. To filmu daje energiju koju je jako teško opisati. Čak i kada radnja na trenutak uspori, dijalog je dovoljan da te drži zainteresovanim.
Naravno, ne treba zaboraviti ni samu misteriju. Film se neprestano igra našim poverenjem. Svaki put kad pomislimo da smo shvatili ko je ko, pojavi se neki nov detalj koji nas natera da preispitamo sve što smo videli do tada. Za razliku od mnogih trilera, ovde obrti nisu tu da impresioniraju. Oni su samo deo igre i to neopisivo više prija. A ta igra, braćo i sestre, beskrajno je zabavna.
Ono što je za svako poštovanje je što film nikad ne postaje ciničan. Danas bi ovakva priča verovatno bila mračnija, hladnija i opsednutija sopstvenom inteligencijom. Charade nema potrebu da dokazuje i nameće to koliko je pametan. On to jednostavno jeste.
I kako je film odmicao, sve manje pažnje sam iskreno posvećivao samoj misteriji. Čak i da je jasno gde priča ide, čak i da znamo obrte i kraj, to zapravo nije važno. Film je već posle nekog vremena postao poput razgovora sa starim prijateljem čije rečenice znate napamet ali ih uvek, sa zadovoljstvom slušate ponovo.
Da li postoje bolji trileri? Naravno. Mnogo bolji. Da li postoje složenije misterije? Neuopredivo. Da li postoje dublje drame? I te kako. Da li postoje filmovi koji su ovliko šarmantni, duhoviti i beskrajno gledljivi kao Charade? E u to baš i nisam siguran. Na kraju, ne ostaje osećaj da sam gledao veliki film u nekom istorijskom ili umetničkom smislu. Ono što ostaje nekada ume da bude i mnogo vrednije. Ostaje mi osmeh. A što sam stariji sve više mislim da stvari koje ti poklone čistu radost mogu biti mnogo vrednije od onih koje samo pokušavaju da te impresioniraju.
Zanimljivosti:
Dogovoreno je da Grant tokom scene tuširanja bude potpuno obučen, jer je u to vreme imao gotovo šezdeset godina i bio je pomalo gojazan. Međutim, autori filma su na kraju zaključili da je scena upravo zbog toga ispala još duhovitija. Prema rečima Odri Hepbern, scena u kojoj Ređina prospe sladoled po Alekovom odelu inspirisana je stvarnim događajem. Na jednoj večeri, Hepbern je slučajno prosula crno vino po odelu Keri Granta. Zbog napete atmosfere, prisustva Keri Granta, načina na koji je scenario konstruisan i brojnih obrta u priči, mnogi veruju da je Charade režirao Alfred Hičkok. Međutim, Hičkok nije imao nikakve veze sa nastankom filma. Zbog te česte zabune, ljubitelji filma ga često nazivaju „najboljim Hičkokovim filmom koji Hičkok nikada nije snimio.“ Kada se u filmu vidi potvrda sa popisom Čarlsovih ličnih stvari, na njoj stoji datum 4. maj 1963. godine — isti datum kada je Odri Hepbern proslavila svoj 34. rođendan.
Naj scena:
Jako teško je izabrati najbolju jer su sve koje sadrže sjajne dijaloge između Hepbern i Granta su brilijantne. Ali recimo da je ova finalna lepo zaokružila priču i stavila trešnjicu na šlag na torti.
Moja ocena: 10/10
