Postoje reči koje toliko često izgovaramo da vremenom zaboravimo šta zapravo znače. Ljubav, istina, pravda, dostojanstvo. Reči od kojih smo napravili svakodnevicu, a koje bi morale da budu nešto gotovo sveto. I sloboda. Da, braćo i sestre, naročito sloboda. Ta mala, jednostavna reč, koju je tako lako izgovoriti, a za koju je čovek kroz istoriju plaćao najveću moguću cenu. Ponekad mi se čini da je čitav ljudski život samo beskrajna potraga za njom. Da sve što radimo, sve čemu se nadamo, sve što volimo, na kraju ima smisla jedino ako imamo pravo da budemo ono što jesmo. Bez straha. Bez poniženja. Bez potrebe da pred bilo kim spuštamo pogled.
Godinama sam verovao da se sloboda podrazumeva. Da je ona nešto što jednom osvojimo, nešto što nam pripada samim tim što smo rođeni. Kao vazduh, kao sunčeva svetlost, kao pravo da zagrlimo nekoga koga volimo. A onda čovek odraste i shvati da ništa od toga nije zagarantovano. Da postoje ljudi kojima tuđa sloboda smeta, kojima je ljudsko dostojanstvo prepreka, kojima su strah i poslušnost potrebni kao vazduh. I da je najstrašnije od svega što se na takav svet možemo navići. Što možemo početi da prihvatamo nenormalno kao normalno, nepravdu kao neminovnost, a ćutanje kao mudrost.
Možda je upravo to najveći poraz jednog društva. Ne trenutak u kojem pravda izgubi bitku, već trenutak u kojem ljudi prestanu da veruju da pravda uopšte postoji. Kada pošten čovek postane predmet podsmeha, kada istina počne da zvuči kao naivnost, kada se obrazovanje doživljava kao slabost, a beskrupuloznost kao sposobnost. Kada roditelji počnu da savetuju svoju decu da ne govore ono što misle, da ne talasaju, da gledaju svoja posla. I kada takve savete više ne daju zato što u njih veruju, već zato što se plaše.
A onda se dogodi nešto čudesno. Nešto što čoveku, uprkos svemu što je video i doživeo, vrati veru u ljude. Pojavi se generacija koja odbija da prihvati da svet mora da bude takav. Generacija koja još uvek veruje da istina nešto znači, da se poštenje ne meri novcem, da ljudska vrednost ne zavisi od toga kome se klanjamo. I odjednom, u društvu koje je toliko dugo učilo da ćuti, ponovo počinje da se čuje glas. Ne glas mržnje, ne glas osvete, već glas mladosti koja postavlja jedno jednostavno pitanje: zašto bismo pristali na manje od života kakav zaslužujemo?
I gledam tu decu, te mlade ljude pred kojima bi trebalo da bude čitav svet, i osećam nešto što već dugo nisam osećao. Ne umem čak ni sasvim precizno da objasnim šta je to. Ima u tome ponosa, svakako. Ima nade, one gotovo zaboravljene nade za koju sam verovao da je negde usput zauvek nestala. Ali ima i tuge. Neizmerne tuge zbog činjenice da su oni, koji bi trebalo da razmišljaju o ljubavi, prijateljstvima, putovanjima, knjigama, ispitima i svim onim divnim besmislicama od kojih se sastoji mladost, primorani da razmišljaju o stvarima koje su generacije njihovih roditelja morale odavno da reše.
Jer nije pravedno da deca ispravljaju greške svojih roditelja. Nije pravedno da mladost mora da se bori za ono što je trebalo da dobije rođenjem. Nije pravedno da njihova najlepša životna sećanja budu obeležena brigom za budućnost zemlje koju vole. I možda me upravo to najviše boli. Što smo toliko puta govorili da sve radimo zbog dece, a istovremeno smo im ostavljali svet u kojem moraju da se bore za najosnovnije ljudsko dostojanstvo.
Razmišljam često o tome šta zapravo znači biti roditelj. Nekada sam mislio da je dovoljno pružiti detetu ljubav, sigurnost, dom u koji će uvek moći da se vrati. Da je naša dužnost da ih naučimo razlikovati dobro od zla, da budu pošteni, da nikoga ne povređuju, da veruju u sebe. Ali danas mi se čini da postoji još jedna odgovornost, mnogo veća i mnogo teža. Da im ostavimo svet u kojem sve te vrednosti neće biti razlog za stradanje, podsmeh ili razočaranje. Svet u kojem neće morati da biraju između poštenja i uspeha, između istine i sigurnosti, između domovine i dostojanstva.
Ne želim da moje dete jednog dana mora da ode da bi živelo normalno. Ne želim da jednog dana stojim na aerodromu i pokušavam da se osmehnem dok gledam kako odlazi negde daleko, znajući da je tamo možda čeka budućnost koju ovde nije mogla da pronađe. Ne želim da joj objašnjavam kako je život jednostavno takav, kako se neke stvari nikada neće promeniti i kako je najbolje ne očekivati previše. Ne želim da je učim da se miri sa nepravdom. Želim da je učim da svet može da bude bolji. I, što je još važnije, želim da u to i sam verujem.
Postoji nešto beskrajno tužno u zemlji iz koje mladi odlaze ne zato što ne vole mesto u kojem su rođeni, već zato što ne veruju da ono voli njih. U zemlji u kojoj roditelji sa ponosom govore kako su im deca uspela negde daleko, dok u njihovom glasu ostaje jedva primetna pukotina koju nikakav uspeh ne može da popuni. Kao da smo prihvatili da se sreća naše dece nalazi negde drugde. Kao da smo se pomirili sa tim da se budućnost uvek dešava na nekom drugom mestu. A domovina ne bi smela da bude uspomena od koje se živi. Trebalo bi da bude mesto na kojem se živi.
I zato sloboda za mene danas nije neka velika, apstraktna ideja iz filozofskih knjiga. Nije zastava, nije himna, nije svečani govor. Sloboda je mogućnost da moje dete sutra bez straha kaže šta misli. Da se zaposli zato što nešto zna, a ne zato što nekoga poznaje. Da mu niko ne traži poslušnost kao cenu za dostojanstven život. Da se ne plaši onih koji bi trebalo da ga štite. Da ne odrasta u uverenju kako su laž, prevara i poniženje prirodni zakoni sveta. Sloboda je, na kraju krajeva, pravo jednog deteta da ostane nevino dovoljno dugo da zaista bude dete.
Ne znam kada smo tačno izgubili toliko toga. Takve stvari se verovatno nikada ne dogode odjednom. One dolaze polako, gotovo neprimetno. Jedna prećutana nepravda, jedna progutana uvreda, jedan kompromis koji pravimo protiv sopstvene savesti. Svaki put kažemo sebi da nije trenutak, da imamo porodicu, posao, obaveze, da će možda sutra biti bolje. I tako prolaze godine. A onda se jednog jutra probudimo i shvatimo da smo se toliko navikli na mrak da smo počeli da zaboravljamo kako izgleda svetlost.
Možda upravo zbog toga toliko snažno doživljavam ovu mladost. Zato što me podseća na nešto što sam nekada i sam znao, a što je život, sa svim svojim razočaranjima, pokušao da izbriše iz mene. Da čovek ne mora da pristane na sve. Da dostojanstvo nije luksuz. Da postoje stvari koje vrede više od udobnosti i lične koristi. I da nada nije naivnost, kako sam toliko puta čuo. Naprotiv, ponekad je za nadu potrebno mnogo više hrabrosti nego za očajanje. Očajanje nas oslobađa odgovornosti. Nada nam je vraća.
Ne idealizujem mladost. Znam da su i ti mladi ljudi samo ljudi, sa svojim slabostima, strahovima, nesigurnostima i greškama. I ne želim da ih pretvaram u simbole, jer simboli često prestaju da budu ljudi. Želim da imaju pravo da pogreše, da promene mišljenje, da budu nesavršeni. Želim da se smeju, da se zaljubljuju, da gube vreme, da prave gluposti, da otkrivaju ko su. Ne duguju nam oni svoju hrabrost. Mi njima dugujemo priliku za normalan život.
I kada pomislim na sve godine koje smo izgubili, na sve ljude koji su otišli, na sve snove koji su tiho ugašeni, osetim bes. Ali ne želim da taj bes postane mržnja. Mržnja je previše slična onome protiv čega čovek pokušava da sačuva svoje dostojanstvo. Ona nas polako pretvara u ono što preziremo. A sloboda koju zamišljam nema smisla ako u njoj nema mesta za različitost, za neslaganje, za pravo drugog čoveka da misli drugačije. Pravda ne sme da bude samo promena onih koji odlučuju. Ona mora da bude promena načina na koji se odnosimo jedni prema drugima.
Možda se jednog dana ništa od ovoga neće pamtiti onako kako danas zamišljamo. Istorija ima neobičnu sposobnost da velike ljudske emocije svede na datume, imena i nekoliko rečenica u udžbenicima. Ali ja verujem da postoje trenuci čija se važnost ne meri njihovim mestom u istoriji. Trenuci u kojima čovek ponovo prepozna sebe. U kojima shvati da, uprkos svim porazima i razočaranjima, još uvek nije izgubio sposobnost da veruje u nešto dobro. I možda je upravo u tome najveća vrednost ovih dana. U tome što su nas mladi podsetili da savest nije umrla.
Voleo bih da jednog dana mogu da pričam svom detetu o ovom vremenu bez gorčine. Da mu kažem da nije bilo lako, ali da je postojala nada. Da je bilo mnogo straha, ali i mnogo dobrih ljudi. Da su se, uprkos svemu, ljudi i dalje međusobno pomagali, grlili, delili ono malo što imaju i verovali da pristojnost nije uzaludna. Voleo bih da ga naučim da se sloboda ne ogleda u tome koliko smo moćni, već u tome koliko smo sposobni da budemo ljudi čak i kada je to teško.
Jer na kraju, kada prođu sve godine, kada se zaborave sva obećanja i kada vreme izbriše sve ono što nam danas izgleda toliko veliko i važno, ostaće samo neka jednostavna pitanja. Jesmo li bili dobri ljudi? Jesmo li sačuvali ono što je u nama vredelo? Jesmo li svojoj deci ostavili barem malo više svetlosti nego što smo je sami zatekli? I hoćemo li moći da ih pogledamo u oči bez potrebe da im objašnjavamo zašto smo se toliko puta mirili sa onim za šta smo znali da nije ispravno?
Ne očekujem savršen svet. Takav nikada nije postojao i verovatno nikada neće. Ne verujem ni u čudesna rešenja, ni u ljude koji će preko noći ispraviti sve naše greške. Ali verujem u mogućnost da jednog dana živimo u zemlji u kojoj se poštenje neće smatrati glupošću, dobrota slabošću, a istina opasnošću. U kojoj će čovek moći da stari spokojno, a dete da odrasta bez straha. U kojoj ćemo se razlikovati po mišljenju, ali ne i po pravu na dostojanstvo. U kojoj će budućnost ponovo postati nešto čemu se radujemo.
I možda je to sve što zapravo želim. Ne neku veliku pobedu koju ćemo slaviti nekoliko dana, ne trijumf jednih ljudi nad drugima, već ono tiho, gotovo neprimetno osećanje da smo ponovo kod kuće. Da živimo među ljudima, a ne među neprijateljima. Da ne moramo stalno da budemo oprezni, da merimo svaku reč i da učimo decu kako da se prilagode nepravdi. Da možemo jednostavno da živimo. Da budemo srećni bez osećaja krivice i ponosni bez potrebe da bilo koga mrzimo.
A ako me neko jednog dana upita šta je za mene sloboda, verovatno neću umeti da mu ponudim nikakvu veliku definiciju. Samo ću pomisliti na svoje dete. Na njegov osmeh, na sve one snove koje još nije ni stiglo da sanja, na sve puteve kojima će tek krenuti. I poželeću da nijedan od tih puteva ne mora da započne odlaskom iz sopstvene zemlje. Da nikada ne nauči da je strah prirodno stanje čoveka. Da nikada ne pomisli kako je ćutanje jedini način da sačuva mir.
Jer ne tražim slobodu samo za sebe. Moj život već dobrim delom prolazi, sa svim svojim radostima, greškama i propuštenim prilikama. Tražim je za one koji tek treba da žive. Za decu koja danas ne razumeju zašto su odrasli toliko zabrinuti. Za mlade koji bi trebalo da imaju pravo da budu bezbrižni. Za sve one koji će doći posle nas i koji nikada neće saznati koliko je toga moralo da se dogodi da bi njihov svet bio makar malo bolji.
I ako u svemu ovome postoji neka misao koju bih voleo da sačuvam zauvek, onda je to ona da sloboda nikada nije samo naša. Ona pripada i onima koji još nisu rođeni. Onima čija lica još ne poznajemo, čije glasove još nismo čuli, čije nas male ruke još nisu uhvatile za prst. Jer možda najveća sloboda koju čovek može da doživi nije ona koju je osvojio za sebe, već ona koju je uspeo da ostavi svojoj deci.
Braćo i sestre, vreme je za pravdu, vreme je za slobodu, vreme je za našu decu.
