Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

понедељак, 23. новембар 2020.

I'm Thinking of Ending Things (2020)


 

Žanr: Drama | Triler
Režija: Charlie Kaufman
Glumci: Jesse Plemons, Jessie Buckley, Toni Collette...

Priča:
Devojka i momak putuju u posetu njegovim roditeljima. Po dolasku, devojka počinje da dovodi u pitanje sve što je znala o njemu i sebi.

Moj osvrt:
Imaš sjajnu anegdotu da ispričaš. To je nešto što bi trebalo da izazove oduševljenje kod slušaoca. To je nešto što niko nije čuo. Imaš odličnu ideju da ispričaš jednu priču prepunu metafora, jednu životnu priču koja će druge da gane, u kojoj će se drugi pronaći, koja će se prepričavati dugo posle. I sve što želiš da ispričaš, zamislio si dobro. Posadio si u svoju priču nekoliko dobrih ideja koje bi trebale objasniti zagonetke. Krećeš u izvedbu. 

 


Početak je dobar. Jednostavan. Tvoja junakinja je jako simpatična, vrhunski osmišljena za početak, njena pojava je topla, njene reči ljudske i opijajuće. Iz celog tog uvoda pršti sjajna melanholija. I čini se da si odlično počeo. Prikazujući prelepu ljuljašku među svim ostalim ruševinama želiš da mi kažeš da je to detinjstvo jedina stvar koju ne možeš srušiti, koja zauvek čuva boju. I onda se lukavo prebaciš na recitaciju. Da, tvoja junakinja je prelepa u tom recitatu, njena emocija iskrena, melanholija sveprisutna. Ti vladaš pričom. Svi te slušamo. 

 


Želiš nam pričati životnu priču, to je jasno. Tu je i porodica, tu je i naravno dom gde se tvoj junak rodio. Jasna mi je ideja. Ona je dobra. Želiš da mi u jednoj dugoj sceni serviraš isečke iz života oca i majke tvog junaka. To su ona ključna sećanja. I to je sjajno. Ali već se tu pomalo gubiš. Tvoja želja nije da dostaviš tu ideju na pitak način već tako da zbuniš ljude, da ih opteretiš, da im izazoveš nelagodu. Čini mi se da si se zaleteo. Ako je ideja dobra, ne moraš je dostavljati na takav način. Umesto nečeg pitkog, teraš nas da se fokusiramo na svaki detalj tvog izlaganja a ti detalji su užasno opterećujući. Jednostavne stvari u životu umeju da opčine, da te nateraju da se zaljubiš, da te rasplaču i razgale. Pogledaj Best of Youth i sve će ti biti jasno. Ne kažem da je ovo loše, samo je moglo mnogo lakše i mnogo podnošljivije. 

 


Konstantno nam ispred nosa provlačiš vezu između tvog glavnog junaka i junakinje i dovodiš je u pitanje. Tačnije tvoja junakinja dovodi to u pitanje u prvoj rečenici u filmu. Čini mi se da si zaboravio na to kako vreme odmiče. Ne mislim da si zaboravio na tu priču, već si zaboravio da odmakneš od toga. Zašto ona želi to prekinuti. Zbog čega oseća neminovnost toga. Iako su toliko bolesno slični, ne postoji hemija između njih. Uprkos tome što je tvoja junakinja pristupačna i draga, ne uspeva se povezati ni sa kim. Bez obzira na kome ti je fokus, ovakve stvari ne smeš da zapostaviš. U centru priče ti je odnos između tvoja dva lika i ni jednog momenta ne ideš dalje od toga da ona želi da prekine sve. Slabo je to, prijatelju. 

 


I kada napustimo roditeljsku kuću, kao da si izgubio ideju. Daviš nas besmislenim dijalozima dvoje likova. Koga briga njihova desetominutna analiza filma (koja je zapravo prepisana od poznate kritičarke) ako se ni jednog momenta taj film ne preslikava na njihove živote. Toliko si se izgubio u celoj priči da si skrenuo fokus sa svega što je prethodno valjalo. Ljudi već počinju da sumnjaju da si ukrao ideju ali da ne umeš da je uklopiš u smisleniju priču. Čemu sve to? Već svi lagano gledaju u svoje telefone, čekaju kraj i poentu priče. Možda bi i zevali da ih pomalo ne iritiraš. Problem je što ćeš takvim pričanjem da dovedeš dotle da nikog nije ni briga. Bespotrebno komplikuješ. 

 


Šta? I Linč je konfuzan. Ček ček, nemojmo ići tamo daleko. Linča kada pogledaš nisi baš siguran šta si gledao i svako drugo gledanje ti donese nešto novo. Skoro svako ko gleda njegov film imaće svoju viziju i tumačenje. Tvoja priča je jasna kao dan. Tvoja priča je obična životna priča koja je trebala biti jednostavno dostavljena. Ne, ne zezam te. Tvoja priča je najobičnija moguća priča a imao si dobru ideju kako da je doneseš. No ne znaš da je ispričaš. Zapravo, tvoj problem je što misliš da tako treba, što misliš da će svi koji te slušaju da sednu na dupe. Žao mi je što ovo moram da ti saopštim, prijatelju, ali nisam ni najmanje impresioniran.

 


Razmisli sada o velikanima koji priču donose jednostavno. Uzmimo Leonae, Skorsezea i Kurosavu od nebrojeno njih. Pogledaj njihove priče. Obične su, životne, ali ih doživljavamo na spektakularan način. Zašto? Zato što nas oni miluju dok nam pričaju, zato što osećamo njihovu priču i likove, zato što ćemo uživati čak i kada nas lažu jer njihova laž je tako prokleto lepo ispričana. Čak i kada nam istu priču pričaju po deseti put, imaju u potpunosti našu pažnju. Zašto? Zato što nemaju šta da nam dokazuju. Oni su svoji i dozvoljavaju nam da doživimo priču. Dozvoljavaju nam da osetimo priču ne skrivajući je ispod tone kvaziintelektualnih koještarija. Način na koji je ti pričaš mi izgleda kao da želiš da nerazumevanjem postigneš divljenje. Ne radi se to tako. 

 


(Spojleri u najavi). Pazi, odajem ti počast za ideju. Prvo si mi posadio odličan osećaj melanholije i kupio me. Na ekranu si nam doneo ključna sećanja iz čovekovog života i spucao ih u nekoliko sati u jednu kuću. Ok, doneo si ih na ne baš tako gledljiv način ali priznajem, prijatno sam iznenađen idejom i time što si mi golicao maštu to neko vreme. Onda si besmislenim dijalozima popunjavao vreme ne bi li ti priča bila što duža. Gadno si istripovao da si umetnik pa si nam u jednom plesu zapravo još jednom ispričao priču o čoveku čije neispunjene snove ubija realnost. Sve je to ok, ali ponavljam, ti ne znaš da ispričaš ovu priču. 

 


Najbolnije od svega je što si imao tako prelepu heroinu. Heroina iz tvoje priče je anđeo - jednostavni, dobri, prijatni, veseli, anđeo koji prija oku i uhu. Otelotvorenju tog lika moraš da se zahvališ jer je pokrpila silne rupe i ovako osakaćena ipak ostala jedina stvar koju ću pamtiti. Da, znam da ona ne postoji i da je ona najveća neostvarenost tvog junaka. To je vrhunska ideja i nisi loše počeo sa njihovim odnosom ali ga nisi razvio. Nije dovoljno samo da mi kažeš da je ona njegova druga polovina, da se ona zasniva na njemu i da je on odistinski nikada nije pronašao. 

 


Mogao si ići dalje, mogao si se igrati sa nama nanoseći svojoj heroini bol sa tim jezivim saznanjem o sopstvenom nepostojanju. Ne, odlučio si da najobičniju priču o neispunjenom životu ispričaš na užasavajuće naporan, dosadan i besmislen način. Zato, prijatelju, kada ti neko ukrade ovu ideju i ispriča je pitko, nemoj upirati prstom, nemoj vikati "krađa", nemoj se žaliti niti smatrati da je njegova priča plitka a tvoja za odabrane. Nemoj. Trebao si pozvati nekog ko zaista zna da priča i dati mu ideju. On bi je uobličio u nešto prelepo. Ti si na najobičnije sabiranje dva jednocifrena broja primenio najkompleksniju formulu koja postoji. Žao mi je što ovo kažem ali, prijatelju, rezultat nikoga ne zanima.

Zanimljivosti:
Kritika filma A Woman Under the Influence koju čujemo u razgovoru dvoje likova je zapravo kritika Poline Kel.

Naj scena:


Bonedog...

Moja ocena: 5/10


четвртак, 19. новембар 2020.

Falling Down (1993)

 

Kod nas nazvan: Pad
Žanr: Akcija | Drama | Krimi | Triler
Režija: Joel Schumacher
Glumci: Michael Douglas, Robert Duvall, Barbara Hershey...

Priča:
Običan čovek, frustriran sopstvenim promašajima počinje svoj nasilni bunt protiv sistema.

Moj osvrt:
Gužva u saobraćaju, vrućina, konstantna buka sa svih strana, iritantni likovi, muva koje ne možeš da se otarasiš... Ne, ne pričam o prelasku granice pri odlasku na letovanje, pričam o početku ovog filma. Perfektno zakuvan početak da neko kome baš i ne ide u životu totalno popizdi. Ima ovde gomila stvari koja idu u prilog tome da čovek skrene sa puta, da učini nešto što nikada ne bi. Toliko finesa je napakovano da moraš da odaš poštovanje nekom ko je pravio film. Reći ću samo još jednu. U jednoj sceni glavni lik spušta novine gde se vidi da je zaokružio neke oglase. To te samo jedan tren koji će mnogima promaći. Znači imamo čoveka koji nije više mlad, koji ne može da nađe posao, koji ne može da priđe svojoj porodici. Treba li mnogo da bi se on iznervirao - o ne. 

 


Pogledajte, kada je ovaj čovek u problemu, nekako se sve zgodno namesti da ga dodatno gura u pogrešnom smeru, da ga dodatno iritira, da mu smeta: banda, neprijatni ljudi, nacisti, rasisti, ljudi koji nemaju ni najmanje tolerancije niti uviđavnosti. To nije slučajno. Tim stvarima smo okruženi redovno ali ih ipak zaobilazimo i ignorišemo jer imamo naš mali svet, imamo porodicu, prijatelje, ciljeve koji prevazilaze ove probleme. Od ovoga se sklanjamo i fokusiramo se na druge stvari. A šta je sa nekim ko više nema cilj? Ko je izgubio sve što je imao i očajan je da povrati nešto od toga? Upravo takvog čoveka gledamo u prvoj polovini filma, u onoj polovini koja je opasan film, u polovini filma koja je imala hrabrosti. 

 


Ček, zašto druga polovina nema hrabrosti? Hajde o tome zašto prva polovina ima. Koliko god se trudili da nađemo nešto loše u ovom čoveku - ne nalazimo. Sukobi se sa bandom, sa nacistom - realno takve likove ne želimo ni mi da vidimo. Kada policija priča sa njegovom bivšom ženom, ona ne navodi ni jedan slučaj gde je on nju tukao ali čovek ima zabranu prilasku sopstvenom detetu. Kada čujemo šta je radio, jasno je da se radi o školovanom čoveku. I takav čovek je izgubio porodicu, posao, nema ništa za šta je vredno živeti i nema nadu, nema svrhu. E zato ovaj film ima hrabrosti u prvoj polovini, što priča priču o čoveku kojeg razumemo, sa kojim možemo da se saživimo. Svesni smo nepravde koja mu se desila. 

 


I ovo se pretvori u univerzalnu sliku današnjeg društva gde su ljudi samo deo sistema, gde su potrošna roba, gde su iskorišćeni i bačeni, gde funkcija ide pre emocije. I onda dok je taj čovek iskorišćavan, nije svestan šta sve propušta i šta gubi. Ne verujete? Koliko ste puta propustili da se poigrate sa sopstvenim detetom rekavši mu da imate posla? Koliko puta ste nervozni zbog drugih svari nervozu iskalili na nekom koga volite? Koliko puta ste zbog obaveza propustili lepu priliku da nešto vidite, doživite, osetite. Život nam se sveo na žurenje da ostvarimo nešto kako bi nekada u budućnosti bili nagrađeni, a ne shvatamo da će ta nagrada doći prekasno da bi u njoj uživali - ako uopšte i dođe. To se zove preživljavanje. 

 


Pad koji vidimo i generalno pad u životu čoveka je uvek munjevit. Brzo padnemo i sve okolnosti se onda slome na nama. Umemo da kažemo da loše stvari obično dolaze u nizu mada nije to baš tako. Mi umemo trpeti toliko stvari ali kada smo konačno slomljeni, onda sve to krene da udara po nama i da nas dodatno ukopava. Pad je bolan ali je izuzetno lako pasti. Uspon je težak i dugotrajan. Uspon mora da traje i da bude neprestan, pad ume da bude definitivan. Takav gledamo i ovde. 

 


Sve dok čovek koga gledamo prolazi kao običan čovek, kao svako od nas, film drži kvalitet. U drugoj polovini film naglo gubi hrabrost da iznese ovo kao pravu društvenu kritiku. Prosto je neverovatno kako je izgubljena šansa da gledamo veliku priču. Pre svega film je krenuo da društvenu kritiku prodaje kroz druge ljude - policiju koja je nezadovoljna, detektive koji su nesposobni, klince koji znaju sve o oružju, raznorazne karikature koje iskaču iza svakog ćoška. Ovo nije tema holokausta pa da pokažeš propast nacije i tolikog društva. Ovo je opšta tema i najbolje ćeš je pokazati kroz jednog čoveka sa kojim ćemo da se saživimo, kojeg će nam biti žao. Ne kažem da nam nije žao njega do kraja ali tu pre svega treba da zahvalimo Daglasovoj glumi u verovatno ulozi karijere. Sama priča tu na kraju gubi kredibilitet. 

 


Sa druge strane u svojoj ulozi isto tako briljira Robert Duval. Kao i Daglas, i on svojom glumom savršeno prikriva brojne smešne propuste i ovu smešnu kritiku stavlja u drugi plan. U prvoj polovini filma, na ovom čoveku takođe vidimo to lomljenje između ljubavi i stvari koje voli. Vidimo trud i žrtvu da sačuva nešto što ima, nešto što Daglasov lik na kraju nije uspeo. I u toj prvoj polovini (ili nešto više) mi možemo da vučemo paralelu između ova dva čoveka, i to kakvu. Bez obzira što je prvi čovek "pukao" a drugi izgleda smireno - u istoj su poziciji. Stvar je u temperamentu i prelepo je videti kako se obojica nose sa tim. Kao što rekoh, veliki naklon za obojicu. Za mene je Duval neuporedivo bolji glumac ali ovde su egal, ovde Daglas briljira u svakoj sceni. Koliko god njegovo ludilo isplivavalo, uspevam da vidim čoveka koji je izgubio sve i uspevam da se saživim sa njim. Kao neko kome padne teško jedan dan u kom ne vidim svoju ćerkicu, mogu da zamislim pakao u životu čoveka koji ne sme da priđe sopstvenom detetu. 

 


Glavni razlog zašto ovo nije filmčina i zašto me je izneverio je što je izgubio hrabrost da izdrži sa pričom običnog čoveka. U toj priči bi mogli gledati šta se desi kada običnog čoveka doguraš do krajnjih granica, kada mu oduzmeš sve što ima vredno, kada mu oduzmeš dostojanstvo i ostaviš ga bespomoćnog. To bi bila savršena kritika ovog društva. Ali ne, film se prodao za jeftine trikove. Morali su igrati na ludilo. Ludilo lišava društvo svake proklete odgovornosti ovde. Ludilo je onda uzrok svemu lošem i sve loše što se dogodilo do tada običnom čoveku pada u vodu. Ovo je bezmduost do krajnjih granica. 

 


No hajde da film pamtimo po onom dobrom. Tu naravno imamo dve vrhunske glume Majkla Daglasa i Roberta Duvala. Drugo, ono bitnije, dok film ne zaigra na tu kartu ludila, on ima dve perfektne, ljudske drame koje ujedno predstavljaju odličnu kritiku današnjeg društva. Šteta što je to na kraju iznevereno. Izgledalo mi je kao "daj da igramo na ludilo, možda uplašimo nekog time da normalan čovek može da ode ovako daleko". Mislite da ne može. Nikada ne potcenjujte moć društva da vam se usere u život.

Zanimljivosti:
Daglasova najdraža uloga od svih koje je tumačio. Kirk Daglas je smatrao ovu ulogu za najbolju u karijeri svog sina. "Man on the Edge", pesma Iron Maidena je inspirisana ovim filmom. Uvodna scena je omaž Felinijevom "8 i po". Ta scena je snimana jedan dan.

Naj scena:


Otvaranje. Odlično zakuvava atmosferu pred samu eksploziju.

Moja ocena: 7/10


субота, 14. новембар 2020.

Beauty and the Beast (1991)

 

Kod nas nazvan: Lepotica i zver
Žanr: Animirani | Porodični | Fantastika | Mjuzikl | Ljubavni
Režija: Gary Trousdale, Kirk Wise
Glumci: Paige O'Hara, Robby Benson, Jesse Corti ...

Priča:
Princ koji je osuđen da život provodi kao užasna zver pokušava da povrati svoju čovečnost tako što će osvojiti ljubav mlade žene.

Moj osvrt:
Bajke nas uče da ako se trudimo i budemo istrajni, dobićemo ono što zaslužujemo. Uče nas da je pravda dostižna i da nas dobri postupci vode dobrom kraju. Uče nas da je hrabrost nepobediva a dobrota nagrađena. Uče nas da postoji iskupljenje i da greška nije definitivna. Uče nas da uvek možemo izaći na pravi put koliko god zalutali u mračna bespuća. Uče nas prihvatanju razlika i uvažavanju suprotnosti. Bajke su tu da oblikuju decu u dobre ljude a nas odrasle da podsete na neke prave vrednosti koje su neuporedivo veće od ovih kojima robujemo. 

 


Nije stvar u tome da je princ kažnjen zbog svoje zlobe pretvaranjem u zver. On je ta zver i bio. Ona je samo ogoljena jednim gnusnim činom. Taj čin je pokazao ko je zaista taj čovek. On ne postaje zver magijom drugoga već svojim postupkom prema drugome. Ogrezao u materijalno dozvolio je da ga vodi pogrešan stav da ono fizičko definiše čoveka. Tako da njegovo pretvaranje u zver dolazi kao otkrovenje i njemu samom. Zver vođena samoživim instikntom, svesna jedino svojih osnovnih, niskih potreba. Zver koja misli da su svi tu zbog njega i svi u službi nečega što njemu treba. Mnogo je zveri danas. 

 


Ovo pretvaranje u zver je nagli proces. No pred nama se odvija isti taj proces samo usporeni a to su ljudi koji jure tu istu zver. U početku su to razdragani seljani koji ne razumeju Belu. I oni su vođeni onim površnim i lako zavodljivi malim pobedama. Kao takvi bivaju lako zavođeni slikom, varkom koju predstavlja zgodni lovac Gaston - fizički izuzetan primerak jednog umno obogaljenog čoveka. I oni dozvoljavaju da budu vođeni tim fizičkim, tim samouverenim nastupanjem jedne budale samo zato što je njihov sistem vrednovanja isti kao kod gorepomenutog princa. O da, sve su to zveri. Svi do jednog. 

 


No zašto je taj svet ljudi tako šaren i lep a svet u kom obitava zver mračan i hladan? Zašto je svet ljudi ovenčan lepim vremenom i pesmom dok je svet zveri osuđen na hučanje vetra. U jednom momentu svet u kome je zver biva obasjan suncem. U istom tom momentu svet ljudi je zavejan. Možda vam je ovo promaklo, možda i nije. Ako nije onda je odgovor na ovo pitanje lak. Bela. Bela je lepota, bela je ono što je najvrednije u čoveku. Bela obasjava svet u kom se nalazi svojom dobrotom, svojom lepotom, svojim poletom, svojom verom i željom. Od nje sve zavisi. 

 


Uporedimo sada ljude u selu i sa druge strane uporedimo predmete kojima je data ljudskost u zamku. S kim bi se pre družili? Zašto sa predmetima? Šta to predmeti imaju što ljudi nemaju? Jednostavno. Predmeti prihvataju i Belu i Zver trudeći se da vide ono najbolje u njima. Ljudi vide samo ono što im odgovara. Dobri ljudi predmetima daju smisao. Lošim ljudima nema pomoći ni kada im prospeš sve blago pred noge. Oni ne prepoznaju pravu vrednost koju čovek nosi. Jako malo je potrebno da vas neko kupi. 

 


Jako malo je potrebno da vas neko kupi. Jedan mali gest dobrote, jedan potez kojim vas razoruža, jedno uvažavanje i prihvatanje, jedno najobičnije "Hvala". I Od tog "hvala" upravo ovde sve i počinje. Sva tenzija koja je postojala između Bele i Zveri, sva odbojnost, nelagnodnost, neprihvatanje, sva nategnuta komunikacija, sve je nestalo posle jednog jedinog "hvala". Nije li to prelepo? Ne pokazuje li to koliko nam malo treba. Samo jedan mali iskren gest dobrote učiniće više nego bilo šta. To jedno hvala je složilo film u pravu bajku koja vam popravlja raspoloženje i magija između lepotice i zveri počinje.

 


Čini mi se da je film malo i škrtario na tim scenama. Sve scene sa dvoje glavnih protagonista su čista magija. Lepše su od svih drugih scena kada su u pitanju animacija i emocija. Scena plesa u kojoj se kamera spušta sa vrha dvorane na plesni podijum - prelepo. Krupni kadar očiju i prepoznavanja istih na kraju - fenomenalno. Nekako mi fali više ovih scena. Valjda smo svi gladni te bajke i lepote. U momentima kada te scene vladaju mi se vraćamo na Gastona i slušamo njegovu egoističnu pesmu. Nekako mi se to nije svidelo. Pesme su većinom dobre, neke su zaista prelepe poput one naslovne, ali ova mi je bila previše.

 


Film se trudi da svakom da veliku ulogu. Naravno pričamo o likovima koji se bore za pravu stvar. Čak i najmanji lik donosi sudbonosne odluke i odlučujuće poteze. Nije li to lep način da nam se pokaže koliko je svako važan šraf u našem životu. Ok, sve su ovo može zvučati naivno, sve je ovo slovo na papiru, ali nije li to ono što želite učiti svoje dete. Idemo i dalje, nije li to ono u šta želite da verujete? Da li to zvuči kao svet u kom želite živeti? Svet u kom će vam prijatelj uvek pomoći, svet u kom ćete uvek nekom biti oslonac. Ne zavaravajmo se, koliko god smrdljiv bio svet koji gledamo, toliko ima i lepih stvari u njemu. Verujmo u bolji svet. Ne zbog nas već zbog onih koji dolaze posle nas.  

 


Kakva magija može biti između nekog ko se toliko razlikuje kao lepotica i zver. Ok, suprotnosti se privlače, svi znamo tu izlizanu izreku. Kako takve različitosti mogu da funkcionišu zajedno? Prihvatanjem. Uvažavanjem. Time što će se predati nekom i pokušati da nađeš "svest o skladu nesklada nesavršenih ljudi". Najveće razlike su obično dva ekstrema. Ne treba težiti ni ka jednom od njih. Treba se pronaći negde na zlatnoj sredini i onda se uviđa prava vrednost. No kada postoji svest o sopstvenoj mani, taj drugi ti može pomoći da je prevaziđeš. Ne kritikom, ne time što ćeš ga gledati uzvišenog, već time što će sići dole kod tebe, dati ti ruku i lagano te povesti gore. 

 


Kakva je onda transformacija na tom putu. Ne, nije ona nagla kako kraj može da nagovesti. Ta trnansformacija je postepena. Na kraju je samo rezultirala očiglednim. Ona nije toliko fizička i film nam to i govori. Pogledajte tu transformaciju više puta. Kada je Bela svesna da je pred njom onaj kog voli? Ne, nije to momenat kada odbojnu zver menja prelepi princ. Da je tako, film bi pljunuo na sve što je do tada pričao. To je momenat kada Bela pogleda princa u oči i vidi da je to i dalje ona zver koju voli, da je to ličnost, osoba a ne organizam. Fizika se menja. Starimo, boramo se, povređujemo se, lagano gubimo onu lepotu koju nam mladost daruje. Ali oči, one ne lažu. U njima i dalje vidimo osobu kakva jeste, vidimo osobu koju volimo. 

 


Pogledajte, svaki od puteva koji su stavljeni kao opcija, svaki put na kome lepotica i zver vode jedno drugo ispostavlja se pravim. Pogledajte nameru Gastona koji ima viziju samo o svom putu. On je pogrešan u startu i svesni smo toga. Zašto? Zato što isključuje različitost. Zato što ne uviđa lepotu onog što ne zna i ne poznaje. Sa druge strane Bela teži svim tim fantastičnim stvarima koje je upoznala samo u knjigama. Ona traži avanturu, romansu, ona traži nešto da je ispuni, obogati i učini većom. Gaston traži spuštanje na njegov nivo. To je zaslepljenost sobom. To je pretužno neznanje i nemogućnost da se vidi preko tih malih granica sopstvenosti. Mi ne treba da budemo cilj. Mi ne treba da budemo limit. Mi treba da budemo beskonačni.

Zanimljivosti:
Anđela Lansberi je želela da neko drugi peva naslovnu numeru. Zamolili su je da barem jednom snimi svoju verziju. Na kraju je ta verzija zadržana u filmu. Ukrasni prozor koji se vidi na kraju filma je napravljen i u Diznilendu nakon prikazivanja ovog filma. Na audiciji za ulogu Bele, Pejdž O'Hara je imala problem sa pramenom kose koji joj je non stop išao ispred očiju. Animatorima se to toliko svidelo da su nekoliko puta to izveli i u animaciji same Bele.


 

Rupert Everet je bio na audiciji za ulogu Gastona ali mu je rečeno da ne zvuči dovoljno arogantno. Muziku za film je uradio Hauard Ešmen koji je preminuo 8 meseci pre prikazivanja filma. Dizni je pokušavao ovaj film da snimi pedesetih ali nije imao uspeha. Tek posle uspeha Male Sirene su odlučili da se vrate ovom projektu. Za potrebe filma je napravljeno oko 120.000 crteža. Za ples na kraju filma je iskorišćena animacija iz Uspavane Lepotice i to je urađeno zbog nedostatka vremena.

Naj scena:


Prepoznavanje

Moja ocena: 8/10