The Element of Crime / Forbrydelsens element (1984)

 

Žanr: Krimi | Drama | Triler
Režija: Lars von Trier
Glumci: Michael Elhick, Esomond Knight, Me Me Lai...

Priča:
U mračnoj, distopijskoj Evropi, policijski inspektor pokušava da uhvati serijskog ubicu oslanjajući se na kontroverzne istražne metode svog nekada slavnog, a danas ozloglašenog mentora.

Moj osvrt:
Sećam se, nekada davno, duboko u noć i listanje TV kanala. Naleteo sam na nešto što je vizuelno bilo toliko upečatljivo. Takav mrak i takve scene nisam video do tada. No, nisam imao pojma šta to gledam, sve do nedavno. The Element of Crime je film koji sam tražio. U prvih nekoliko minuta smo svesni atmosfere, mraka, tona, depresije. Meni je samo bilo bitno da film u nekom momentu ne odustane od toga. 

 

Nije ovo film koji će da nam priča priču. Tanano je to ovde. Ono što film radi perfektno je to što nas uvlači u stanje uma. Tako da ako ovde tražite onaj standardni krimić, bićete razočarani. Ubica, istraga, potraga za istinom, ovde su samo okvir za nešto mnogo mračnije. Zločin nije ovde prava tema. Prava tema je čovek koji pokušavajući da razume zlo polako počinje da liči na njega. 

 

Od prvog kadra je jasno da fon Trir nije zainteresovan za realizam. Svet je obojen žutim i braon tonovima, ulice su mokre, vazduh težak a noć ne prestaje. Ni jedan jedini kadar ovog filma ne izgleda kao stvarnost. I to je za mene najjači utisak ovog filma. Atmosfera je daleko važnija od radnje. 

 

Naravno, postoji istraga, postoji detektiv koji se trudi da nađe ubicu, postoje tragovi, metode, sumnjivci. Ali ubrzo je jasno da nas ovde manje zanima ubica a više to šta ovakva istraga uradi čoveku koji je vodi. 

 

Sama istraga se vrti oko metode po kojoj detektiv pokušava da razumišlja kao ubica. No jasno je da što više pokušava da se uživi  u tu ulogu, to je manja granica između istražitelja i zločinca. Nije ovo nikako nova ideja. Videli ste ovo u mnogim filmovima ali mislim da nigde nije prikazano na ovakav način. 

 

Rekoh već koliko je ovo vizuelno moćan film a imajte u vidu da je ovo fon Trirov debi. Svaki kadar mi deluje kao pažljivo komponovana fotografija. Svetlost je iskorišćena ne da osvetli prostor već da stvori osećaj raspadanja. Kiša, blato, dim i senke postaju likovi u filmu. Tako da ćete manje imati osećaj da gledate priču a više noćnu moru od sat i po. 

 

I tu dolazimo do najveće mane filma. Čini mi se da je sve toliko predano estetici da fon Trir zaboravlja da gledalac traži barem neku emocionalnu tačku oslonca. Tako da imamo delove filma koji su fasninatni za gledanje ali nekako su samo slika, nemaju dovoljno jak emocionalni udarac koji se traži u tim momentima. Ne znači ovo da je film lišen emocija. Tu su. Ali su jako hladne. Sve deluje otuđeno. Ovaj film je mogao da nas išamara, izudara u stomak a ovakav kakav jeste, samo nam budi jaku nelagodu. 

 

Gluma je prilično suzdržana. Ljudi retko pokazuju emocije na način na koji bismo očekivali. Da li je to problem? Donekle. Pričali smo već o emotivnom aspektu filma. Sa druge strane, to je potpuno u skladu sa svetom koji film gradi jer nije ovo priča o ljudima od krvi i mesa. Ovo je priča o idejama, opsesijama i raspadu ličnosti. 

 

Film nikako ne daje lake odgovore. Šta je zločin? Šta je odgovornost? Da li čovek može moralno opstati ako se svakodnevno bavi najmračnijim delovima ljudske prirode? Jako teško ćemo doći do tih odgovora. No, kada je misterija u pitanju, kao što rekoh, potencijlano možete biti razočarani. Dok ne dođete do vašeg odgovora, osetićete se izmučeno, izudarano i neće ovaj film doneti ono krajnje otkrovenje koje će vas baš učiniti zadovoljnim. Ako striktno gledamo misteriju, ovaj film ste već gledali više puta. 

 

Jako teško mi je da preporučim svima ovaj film. Nekima će biti spor, hermetičan, previše stilizovan. Čak ne mogu da kažem da su te zamerke pogrešne. Ovaj film zaista traži strpljenje i spremnost da prihvatiš da ti atmosfera priča neku drugu priču, verovatno veću i bitniju od one koju pratiš. Ako te uvuče u svoj svet, onda je ovo nešto što ćeš definitivno pamtiti. Naravno, ne zbog obrta i likova, već zbog samog osećaja koji ostavlja. 

 

Na kraju, nije ovo film koji se završava klasičnim rešenjem misterije. Nije ono to što on suštinski želi da ponudi. On nudi nešto odvratnije a to je mogućnost da nije najveća opasnost u zlu koje postoji već u tome koliko ćemo mu se prilagoditi da bi ga razumeli. To je ona opasnost da postajemo slični onome što smo mrzeli u jednom velikom trenutku. A takve stvari se dešvaju neprimetno. Dovoljno je samo da počnemo da razmišljamo kao ono protiv čega se borimo. Braćo i sestre, to i nije toliko teško. 

Zanimljivosti:
Iako je Lars von Trier veliki poštovalac Tarkovskog i u svojim filmovima često odaje počast njegovom radu, kasnije je saznao da je Tarkovski pogledao ovaj film – i da mu se nimalo nije dopao. Ovo je prvi film iz Evropske trilogije Larsa fon Trira, u kojoj kroz tri međusobno povezana ostvarenja istražuje traume i duhovno stanje Evrope. Preostala dva filma u trilogiji su Epidemija (Epidemic, 1987) i Evropa (Europa, 1991). U filmu postoji scena u kojoj jedna žena pripoveda priču i tom prilikom izgovara rečenicu „The House That Jack Built“ („Kuća koju je Džek sagradio“). Godinama kasnije, Lars fon Trir iskoristio je upravo taj izraz kao naslov svog filma Kuća koju je Džek sagradio (The House That Jack Built, 2018).

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10

Nights of Cabiria / Le notti di Cabiria (1957)

Žanr: Drama
Režija: Federico Fellini
Glumci: Giulietta Masina, François Périer, Franca Marzi...

Priča:
Jedna naivna, ali uporna prostitutka luta ulicama Rima u potrazi za pravom ljubavlju, ali umesto sreće iznova nailazi samo na razočaranja i slomljeno srce

Moj osvrt:
Kako da kažem ovo a da ne zvuči patetično. Koliko god nam bilo teško i šta god se dešavalo, svesni smo da ljudsko srce može da izdrži mnogo više nego što mislimo. Ne zato što smo snažni već zato što uporno odbijamo da prestanemo da se nadamo. Upravo to je tema ovog filma. Ali ne radi se ovde o onoj lepoj, romantičnoj, poetskoj nadi. Radi se o onoj tvrdoglavoj, gotovo iracionalnoj, zbog koje ustajemo i onda kad nam život iznova pokazuje da možda ne bi trebalo. 

 

Kabirija je jedan od najlepše napisanih a meni i najdraži lik koji je Felini ikada stvorio. Nije ona klasična heroina koju očekujete. Ne donosi nam velike govore, ne ostvaruje veličanstvene pobede, nema onih trenutaka transformacije u nekog novog, nekog drugog. Naprotiv. Njena najveća snaga je u tome što ostaje ista u svetu koji se neprestano trudi da joj oduzme dostojanstvo. 

 

Felini nikada ne traži sažaljenje za Kabiriju. Genijalna odluka. Bilo bi je prelako pretvoriti u žrtvu koju će publika voleti samo zato što pati. No ona sama to odbija. Kabirija ume da bude tvrdoglava, impulsivna, neretko i smešna. Ima ponos. Ima temperament. No sve je to čini pravom, opipljivom osobom a ne simbolom. 

 

Film govori o usamljenosti ali ne usamljenosti čoveka koji nema nikoga. On govori o usamljenosti čoveka koji neprestano pruža ruku drugima a gotovo svaki put ostane praznih dlanova. To je, braćo i sestre, mnogo bolnija vrsta samoće. 

 

Ne znam da li treba da ponavljam da i ovde imamo onaj karakteristični Felinijev pogled na ljude. Čak i kada prikazuje njihovu sebičnost, pohlepu ili okrutnost, on ih nikada ne pretvara u čudovišta. Čini mi se da kao da razume da ljudi retko povređuju druge zato što su zli. Mnogo češće to rade zato što su slabi. 

 

Đulijeta Masina donosi jednu prelepu glumačku kreaciju. Neverovatno koliko emocija uspeva da prenese samim izrazom lica ili samo pogledom. Nekada mi izgleda kao dete koje još veruje da će sutra biti bolje. Nekada kao žena koja je umorna od svega. Braćo i sestre, između ta dva izraza nalazi se ceo život. 

 

Posebno mi se dopada što film nikada ne postaje ciničan iako je imao puno pravo na to. Sve što se događa Kabiriji u potpunosti bi moglo da opravda gorčinu. Ali Felini odbija da uzme cinizam za mudrost. Njegovi likovi mogu biti razočarani ali nikada potpuno mrtvi iznutra. 

 

Nights of Cabiria nije film o ljubavi. Ljubav je ovde samo obećanje koje se stalno pojavljuje na horizontu i jednako brzo nestaje. Prava tema ovde jeste ljudska potreba da uprkos svemu, veruje drugom čoveku. I sami znamo da je to jedna od najrizičnijih stvari koje možemo da uradimo. 

 

Nights of Cabiria odlično razume razliku između naivnosti i dobrote. Kabirija jeste naivna ali njena naivnost nije glupost. Svesna je sopstvenih odluka da ne dopusti svetu da je pretvori u nekog ko više nikome neće verovati. Upravo to zahteva više hrabrosti nego cinizam. 

 

Felini nas nikada ne tera da se divimo Kabiriji. On samo želi da je vidimo. Zaista vidimo. Ali ne kao profesiju, ne kao društveni status, ne kao nekoga ko postoji na margini. On želi da je vidimo kao ljudsko biće koje želi isto što i svi drugi: da bude voljeno, prihvaćeno i da jednog dana prestane da se plaši budućnosti. 

 

Završnica je čist majstorluk. Bez velikih reči, bez objašnjenja i bez potrebe da zaokruži priču onako kako bi publika možda želela. Samo jedno lice, nekoliko suza i nešto mnogo jače od optimizma. Jer optimizam kaže da će sve biti dobro. Nada kaže da ćeš nastaviti dalje čak i kada vidiš da nemaš nijedan razlog da veruješ u to. 

 

I upravo zato ovo je jedan od najhumanijih filmova koje sam gledao. Ne zato što veruje da će život nagraditi dobre ljude. Naprotiv. Film veoma dobro zna da često neće. Ali isto tako, zna da čoveka ne određuje ono što mu se dogodilo kada je pao. Određuje ga ono što odluči da ponese sa sobom kada se ponovo podigne sa zemlje. 

Zanimljivosti:
Tokom montaže ovog filma, montažer Leo Catozzo razvio je uređaj za spajanje filmske trake pomoću samoperforirajuće lepljive trake, poznat kao CIR splicer (ili jednostavno „Catozzo“). Taj izum doneo mu je veliko finansijsko bogatstvo tokom šezdesetih godina, a 1990. godine za njega je dobio i Oskara za Tehnička dostignuća. Federico Fellini je za ulogu „čoveka sa džakom“ angažovao montažera Leo Catozza i insistirao da ta scena ostane u završnoj verziji filma, uprkos protivljenju producenta Dina De Laurentiisa, koji je smatrao da usporava radnju. Na kraju je De Laurentiis otišao toliko daleko da je scenu jednostavno ukrao iz montažne sobe. Prema njegovim rečima, pet do sedam godina nakon premijere filma, Fellini ga je pozvao i zamolio da mu vrati tu scenu kako bi mogao da je ponovo uključi u film. Pošto je ostvarenje u međuvremenu steklo status klasika, De Laurentiis je pristao. me slavnog glumca kojeg Kabirija upoznaje na početku filma je Alberto Lazzari. To je namerna igra reči sa imenom Amedeo Nazzari, glumca koji tumači taj lik. Nazzari je u to vreme bio jedna od najvećih filmskih zvezda Italije, a njegov filmski lik u velikoj meri odražava njegov stvarni status i imidž.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 8/10

Charade (1963)

 

Žanr: Komedija | Misterijja | Ljubavni | Triler
Režija: Stanley Donen
Glumci: Cary Grant, Audrey Hepburn, Walter Matthau...

Priča:
U Parizu se razvija priča puna romantike, misterije i neizvesnosti, dok se jedna žena nađe na meti nekoliko muškaraca koji pokušavaju da se domognu bogatstva koje je njen ubijeni muž ukrao. Kako se događaji nižu, ona sve više gubi poverenje u ljude koji tvrde da žele da joj pomognu.

Moj osvrt:
Kakvo neočekivano blago sam otkrio, braćo i sestre. Charade je jedan od onih filmova koji vas podsećaju zašto ste se uopšte zaljubili u ovu umetnost. Ne zato što je on duboko filozofski ili menja način na koji posmatrate svet. Nego zato što će vas dva sata držati prikovane za ekran sa osmehom na licu i osećajem da prisustvujete nečemu što je napravljeno sa neverovatnom lakoćom. E ta lakoća je nekada najteža stvar za postići. 

 

Žanrovski, Charade je neka mešavina trilera, komedije, misterije i romantike koja u suštini ne bi trebalo ni da funkcioniše na nekom zavidnom nivou. Žena saznaje da joj je muž ubijen. Nekoliko sumnjivih tipova traži nestali novac. Pojavljuje se misteriozni muškarac kome ne može da veruje. Sve to deluje kao materijal za solidan triler. Stvar je u tome što Charade uporno odbija da bude samo to. 

 

Šta ga onda izdvaja od gomile sličnih ostvarenja? Ton. Charade nikada ne dozvoljava sebi da postane previše mračan ali ni previše lagan. Takvo hodanje po tankoj liniji obično završi katastrofom. Ovde? Ovde završava magijom. Veliki deo te magije dolazi od dvoje ljudi. 

 

Postoje filmski parovi koji imaju hemiju. A postoje i Odri Hepbern i Keri Grant. Ne teško, već nemoguće mi je objasniti koliko dobro funkcionišu zajedno. Njihovi pogledi, osmesi, način na koji razgovaraju jedno sa drugim. Deluju kao ljudi koji uživaju u svakom zajedničkom trenutku na ekranu. Nikako to nije samo romantična hemija. Ovo je hemija dvoje izuzetno inteligentnih ljudi koji konstantno pokušavaju da budu korak ispred onog drugog. 

 

Odri Hepbern ovde poseduje onu retku vrstu harizme zbog koje je dovoljno da se pojavi u kadru i scena odmah postaje zanimljiva. Postoji ogromna elegancija u njenoj glumi koja ni jednog momenta ne deluje veštački. Ona je u isto vreme sofisticirana i potpuno prirodna. Deluje kao neko koga možeš da sretneš na ulici a opet kao neko ko pripada samo filmskom platnu. Ne umem to bolje da objasnim. 

 

Sa druge strane, Keri Grant radi ono što Keri Grant radi bolje od bilo koga. Deluje opušteno čak i kada igra čoveka za kog nismo sigurni da li je heroj, prevarant ili nešto treće. Njegov šarm nije samo u izgledu i manirima. Njegov šarm je u tome što u svakoj prokletoj sceni deluje kao da zna nešto što mi ne znamo. Uvek je korak ispred nas. 

 

Njihovi dijalozi su pravo malo remek-delo. Možemo pričati o duhovitim dijalozima u današnjem filmu ali retko koji zaista opravdava taj izraz. U Charade gotovo svaka razmena ima ritam. Pstoji brzina, inteligencija i humor koji nikada nije usiljen. Ljudi ne pričaju da bi objasnili radnju. Pričaju zato što uživaju u nadmudrivanju. To filmu daje energiju koju je jako teško opisati. Čak i kada radnja na trenutak uspori, dijalog je dovoljan da te drži zainteresovanim. 

 

Naravno, ne treba zaboraviti ni samu misteriju. Film se neprestano igra našim poverenjem. Svaki put kad pomislimo da smo shvatili ko je ko, pojavi se neki nov detalj koji nas natera da preispitamo sve što smo videli do tada. Za razliku od mnogih trilera, ovde obrti nisu tu da impresioniraju. Oni su samo deo igre i to neopisivo više prija. A ta igra, braćo i sestre, beskrajno je zabavna. 

 

Ono što je za svako poštovanje je što film nikad ne postaje ciničan. Danas bi ovakva priča verovatno bila mračnija, hladnija i opsednutija sopstvenom inteligencijom. Charade nema potrebu da dokazuje i nameće to koliko je pametan. On to jednostavno jeste. 

 

I kako je film odmicao, sve manje pažnje sam iskreno posvećivao samoj misteriji. Čak i da je jasno gde priča ide, čak i da znamo obrte i kraj, to zapravo nije važno. Film je već posle nekog vremena postao poput razgovora sa starim prijateljem čije rečenice znate napamet ali ih uvek, sa zadovoljstvom slušate ponovo. 

 

Da li postoje bolji trileri? Naravno. Mnogo bolji. Da li postoje složenije misterije? Neuopredivo. Da li postoje dublje drame? I te kako. Da li postoje filmovi koji su ovliko šarmantni, duhoviti i beskrajno gledljivi kao Charade? E u to baš i nisam siguran. Na kraju, ne ostaje osećaj da sam gledao veliki film u nekom istorijskom ili umetničkom smislu. Ono što ostaje nekada ume da bude i mnogo vrednije. Ostaje mi osmeh. A što sam stariji sve više mislim da stvari koje ti poklone čistu radost mogu biti mnogo vrednije od onih koje samo pokušavaju da te impresioniraju. 

Zanimljivosti:
Dogovoreno je da Grant tokom scene tuširanja bude potpuno obučen, jer je u to vreme imao gotovo šezdeset godina i bio je pomalo gojazan. Međutim, autori filma su na kraju zaključili da je scena upravo zbog toga ispala još duhovitija. Prema rečima Odri Hepbern, scena u kojoj Ređina prospe sladoled po Alekovom odelu inspirisana je stvarnim događajem. Na jednoj večeri, Hepbern je slučajno prosula crno vino po odelu Keri Granta. Zbog napete atmosfere, prisustva Keri Granta, načina na koji je scenario konstruisan i brojnih obrta u priči, mnogi veruju da je Charade režirao Alfred Hičkok. Međutim, Hičkok nije imao nikakve veze sa nastankom filma. Zbog te česte zabune, ljubitelji filma ga često nazivaju „najboljim Hičkokovim filmom koji Hičkok nikada nije snimio.“ Kada se u filmu vidi potvrda sa popisom Čarlsovih ličnih stvari, na njoj stoji datum 4. maj 1963. godine — isti datum kada je Odri Hepbern proslavila svoj 34. rođendan. 

Naj scena:

Jako teško je izabrati najbolju jer su sve koje sadrže sjajne dijaloge između Hepbern i Granta su brilijantne. Ali recimo da je ova finalna lepo zaokružila priču i stavila trešnjicu na šlag na torti. 

Moja ocena: 10/10