Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

недеља, 28. фебруар 2021.

Querelle (1982)

 

Kod nas nazvan: Kerel
Žanr: Drama
Režija: Rainer Werner Fassbinder
Glumci: Brad Davis, Franco Nero, Jeanne Moreau...

Priča:
Privlačni mornar je uvučen u vrtlog rivalstva sa bratom, ubistvima i eksplozivnom seksualnošću.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, nekada se dešava da posle odgledanog filma ne budem zadovoljan onim što sam uvideo i shvatio. Nekada repriziram film odmah (Come and See ili upravo prethodno komentarisani Another Round) a nekada ga ostavim na čekanje (npr. Lighthouse). To su obično oni periodi u kojima duže vremena čekate na moj tekst. Posle gledanja filma ne čitam nikada o njemu osim potencijalno istorijskih činjenica koje su vezane za samu priču. Recimo istražio sam istorijsku pozadinu kada sam gledao Amistad. Tako da ovde sve što znam je mali tekst o Žan Ženeu, autoru knjige po kojoj je snimljen ovaj film. No od ovog filma pa u buduće, odlučio sam da kada ne želim da odmah repriziram film, iznesem neko viđenje. Znam da ću u tom slučaju imati polovičan tekst ali verujem da će mi jednog dana biti zanimljivo kada se ponovo vratim filmu da vidim kakva sam zapažanja imao. Da, uprkos krajnjim utiscima, ovo znači da je Querelle i te kako vredan još jednog gledanja. 

 


Veliko bravo za sjajnog Franka Nera kao i naratora čiji smirujući glas dominira filmom. Sve što čujete iz usta ovog dvojca je vrhunski napisano. Svaki monolog koji Nero izgovara nosi ubedljive emocije. Njegova fascinacija Querelle-om (Kerel u daljem tekstu) je evidentna. Sve što izgovara ne samo da je emotivno već ima dozu filozofije pa čak i zagonetke. Ne možeš preko ovih stvari da pređeš tek tako. Moraš da zastaneš, ponoviš, promisliš. Žao mi je što to nisam studioznije ispratio ovog puta. Obećavam da ću ovome sledeći put posvetiti više pažnje. U svakom slučaju Nero i nepoznati narator su mi dočarali neku atmosferu koju imam kada čitam vrhunsku knjigu. 

 


Konstantan je utisak da je film zasnovan na nekoj antičkoj drami. Uz Nerove monologe i onu sjajnu naraciju, dijalozi i atmosfera su bili nekako izmešteni u vremenu. Na momenat sam se setio sjajnog Coriolanusa pri čemu je ovo značajno upečatljivije kada je ono što čujemo u pitanju. Muzika je takva da mi je u glavi recimo bilo finale Ben-Hura. Kada se narator uključi sa nekom filozofijom, ova muzika se pojačava i dodatno daje neku težinu celoj priči, pojačavajući tu tzv. atmosferu antičke drame. Nekako me je ta muzika konstantno gurala u smeru da je ono što gledam mnogo veće od onog što sam razumeo. I sama ta naracija vodi iz jedne krajnosti ka drugoj, od mudrosti preko poetičnosti do vulgarnosti. 

 


Za samu atmosferu filma je zaslužna zlatno crvena boja koja dominira. Ne samo da je nemoguće znati koje je doba dana, konstanan je osećaj da vreme ne prolazi, da smo u nekom limbu i sve se lomi u jednom velikom trenutku. Dosta je tu događaja ali kao da vreme nije naročito bitno za njihov sled. Zapravo ni sami događaji nisu u centru priče koliko neka druga tema, ali da više ne obilazim oko nje i pređem na stvar. 

 


Na samom početku Seblon (Nero) govori kako želi da se Kerel konačno pronađe na neki način. I to je zapravo ono što gledamo kroz ovaj film - Kerela koji nam polako otkriva pravog sebe. I tu postoje barem dve stvari koje su bitne - homoseksualnost i ubistvo. Ovom prvom je posvećeno najviše pažnje i vremena. Ovo drugo je velika zagonetka. Film na neki način pokušava da napravi sponu između ove dve stvari. Čak i Kerel koji prolazi kroz ljubavne afere, pravu ljubav spoznaje tako što je ubistvo veza između njih dvojice. I to je nešto što mi je izmaklo. Homoseksualnost je prikazana studiozno sa više aspekata. Ubistvo je ostalo stvar misterije za mene. Iako žena u filmu peva "Each man kills the thing he loves" (svaki muškarac ubija ono što voli), nisam uspeo da svhatim pozadinu ovoga. Ukoliko ubijaš ono što voliš, patićeš i kajaćeš se. Da li smo mi muškarci ostvareni samo kroz te dve stvari? Ne bih rekao. Ne vidim snagu oduzimanja života, ne vidim kako to doprinosi priči. 

 


Kada sam gledao Brokeback Mountain (što je bilo jako davno), pokušavao sam pronaći nešto karakteristično za tu ljubavnu aferu. Nekako mi se činilo, da su u pitanju mušarac i žena da to ne bi bilo ništa posebno. Kada imamo u vidu glumačku ekipu, propuštena je šansa za nečim upečatljivijim. Možda grešim, treba i to da repriziram ali svakako mi taj utisak dominira. Ovde sam više video iz monologa poručnika Seblona nego u celom tom filmu. Nero je fenomenalan. Da je ovo bila monodrama sa njegovim likom, ja bih rekao da sam pogledao prelep ljubavni film. Njegova opsednutost Kerelom je dočarana tolko puta sjajnim rečenicama, promišljanjima i besprekornom glumom. Takođe, Bred Dejvis u ulozi Kerela je odličan. Njegova pojava je takva da je i više nego opravdana fascinacija drugih njegovim likom. Moram da priznam da me je rastužila činjenica da nas je prerano napustio. 

 


Čini mi se da je to otkrivanje Kerela na neki način poslužilo kao i razbijanje tih predubeđenja i klišea o homoseksualcima. Kerel deluje kao onaj Džejms Dinovski zavodnik. Jak je, ubedljiv, hrabar, odlučan. Jednostavno rečeno, on je ono što bi većina ljudi nazvala muškarčinom. Na to nam se servira i ubistvo tako da je Kerel sve suprotno od onog što vidimo kod homoseksualaca u drugim filmovima. Mislite da ovo nije epohalno i da je ljudima jasno da homoseksualci nisu takav kliše? Pogledajte današnje filmove. U najvećem broju slučajeva su isforsirano feminizirani i njihovo ponašanje i izražavanje je klišeizirano toliko da bi me to jako vređalo da sam homoseksualac.

 


Zanimljivo je da, šta god se dešavalo, mi smo samo fokusirani na homoseksualnost. Vidimo ubistva, ne pitamo se puno zašto se to dogodilo. Kreće se o priči o nekom krijumčarenju, ta priča se valjda negde završila. Sudbine sporednih likova su nedorečene. Sve to je iz razloga što su nam ljubav i strast među muškarcima ovde akcentovani i to je odrađeno na odličan način. Evo jednog malog primera. Kada policajac ispituje osumnjičenog, ne razmišljamo o rešavanju tog slučaja i pronalaženju krivca ili istine već razmišljamo o skrivenim željama i fetišima samog policajca. I ta scena me je beskrajno zabavila. 

 


Ovde u priču dodajemo i Kerelovog brata koji je heteroseksualac. Tu priču sam video kao sukob homoseksualca i heteroseksualca u jednoj osobi. Kao da nam film govori da smo mi muškarci sazdani od te dve osobe a da nas prikazuje ona dominantnija. I u tom sukobu je upečatljivo koliko ovaj koji je heteroseksualac ima problem sa tim što mu je brat homoseksualac. Konstantno se sukobi sa bratom, pati zbog toga, ne želi da prihvati tu činjenicu. Njegov pakao kreće upravo tada kada mu se u glavu posadi dilema da mu je brat homoseksualac. Od tog momenta on je rastrzan i nesrećan. Sledeći njegov osmeh vidimo tek kada mu jedna žena kaže "ti nemaš brata". I on to shvata kao olakšanje. Sa druge strane, Kerel pronalazi pravu ljubav onog momenta kada ga sa tim drugim čovekom veže ubistvo ali u tom drugom čoveku vidimo bratovljev lik. Da li se Kerel zaljubljuje u onu sliku brata koju želi da vidi? 

 


U celoj ovoj priči imamo jednu jedinu ženu. Njena uloga nije mala. No ona je stara i nalazi se u svetu homoseksualaca (osim Kerelovog brata sa kojim u početku ima Aferu). No, kao i svi ostali i ona ne krije strast prema Kerelu. Iako su za nju Kerel i njegov brat fizički isti, osvajanje Kerela je njen cilj. Ako smo već rekli da su Kerel i njegov brat dve strane jednog čoveka, jasno vam je gde film gađa sa tim koja strana je ženi ovde primamljivija. A kada je sama žena u pitanju, ova dama je stara. I onda možeš da pomisliš, ok, nema lepih, mladih žena, možda to tera muškarce da istražuju dalje svoju seksualnost. No film u jednom momentu ima genijalnu naraciju i kaže sledeće: "Među takvim muškarcima i samo za njih, postoji univerzum iz koga je ideja žene proterana. Odsustvo žene tera dva muškarca da izvuku malo ženstvenosti jedan iz drugog kako bi stvorili ženu." I na kraju Kerel stavlja tačku na ovo govoreći ovoj dami: "Ti si samo žena.". I onda ti je jasno da nije to odsustvo žene. To je drugačija vrsta ljubavi nepojmljiva samoj ženi. Za nju, tu nema mesta. 

 


Braćo i sestre, Querelle me nije oduševio ali nije toliko do filma koliko do mene ovog puta. On traži znatno studiozniji pristup a ja ga na žalost nisam imao ovog puta. Obično filmovi koje je teško razumeti budu jako teški za gledanje. Querelle to nije bio. Naracije i monolozi su odlični, Nero i Dejvis perfektni, atmosfera jedinstvena. No, u ovom momentu, Querelle je za mene prevelika zagonetka. Brzo se skače sa afere na aferu i nisam uspeo da razumem tu, kako ju je film definisao, pravu ljubav. Nisam uspeo da uvidim simboliku niti značaj ubistva. Odnos sa bratom i uloga žene su zagonetka koju sam počeo da otključavam ali ima tu toliko toga. Zbog svega toga ću biti malo stroži sa ocenom. No, rekoh već, Querelle je vredan reprize pa će i ovi stavovi biti revidirani.

Zanimljivosti:
U prve tri nedelje prikazivanja u Parizu, prodato je preko 100.000 karata. Ovo je bio prvi film sa homoseksualnom tematikom koji je imao takav uspeh na box office-u. Kako su glumci nosili tesnu odeću, donji veš je bio posebno tesan kako bi izbegli ocrtavanja polnih organa. Žan Žene nije gledao film, navodno rekavši da je razlog za to što ne može da puši u bioskopu. Film je premijerno prikazan šest nedelja posle Fasbinderove smrti. Film je zasnovan na Ženeovoj knjizi "Querelle de Brest" koja je originalno štampana u samo 460 primeraka.

Naj scena:

 

"We have Jesus to thank that we are able to glorify humility, for He made it the sign of the divine. The godhead in our innermost depths. For why should we renounce the violence of this world? If this Godhead is to confront violence, then it must be strong if it is to achieve the victory. And humility can only be born of humiliation. Otherwise it is nothing but vanity. "

Moja ocena: 6/10

петак, 19. фебруар 2021.

Druk (2020)

 

Alternativni naziv: Another Round
Žanr: Komedija | Drama
Režija: Thomas Vinterberg
Glumci: Mads Mikkelsen, Thomas Bo Larsen, Magnus Millang...

Priča:
Četiri prijatelja, profesora u školi, ispituju teoriju koja kaže da čovek treba da drži konstantni nivo alkohola u krvi.

Moj osvrt:
Otvaranje filma donosi jedan zanimljiv kontrast. Prvo vidimo momke i devojke koji luduju, piju i prave gluposti. Potom vidimo profesore koji su zabrinuti zbog toga što im učenici prave gluposti pod uticajem alkohola. Šta je onda tu kontrast? Pijani i trezni. Hm, ne bih rekao da je to tako bitno. Ovo nije film o alkoholu, verujte mi. Gledao sam ga dva puta baš zato što sam ga posmatrao pogrešno na prvo gledanje. Kontrast koji treba da uvidimo između ove dve grupe ljudi su godine. Dok gledamo učenike, vidimo da luduju, vidimo vesele boje i vidimo život. Ok, oni prave gluposti, moš misliti. Ali ono što gledamo je život koji blista u mladosti. Osmesi, provod, sreća, ljubav. I onda sa vratimo u kancelariju sa profesorima i vidimo šta - potpuno odsustvo boja i smušena lica. Čekaj, pa i ovi ljudi su bili mladi. Šta se desilo u međuvremenu? 

 


Sa jedne strane imamo smušene, mračne profesore, sa druge strane učenike koji su puni života. Ako izaberete stranu, neće vam se sviđati ova druga. Kao mlad, nećete voleti ovako dosadne profesore. Kao stariji, nećete imati razumevanja za živahne učenike. I to je ok. Stvar je što ste već bili ili će te biti u obe grupe u jednom periodu života. Ali posmatrajmo stvari šire. Nije li tragično da neko ko je naizgled mrtav iznutra treba da bude neko ko obrazuje drugog koji je pun života. Nije stručnost upitna. Upitne su dve stvari. Ključno pitanje je, kako je neko dospeo dotle. Mladi ljudi koji žele biti pedagozi sigurno imaju entuzijazam i verujem neku dozu revolucionarnog duha jer znaju šta bi možda trebalo i promeniti. Ali nisu li isti entuzijazam imale i ove osobe koje su sada smušene. Drugo pitanje je kako će taj neko da utiče na mladu osobu i bude dobar uzor. Da toj mladoj osobi pokaže pravi put? To se neće desiti. Stvoriće bunt i na žalost neprijatelja. 

 


Šta se desilo onda na tom putu, od entuzijastičnog mladog čoveka do ovog sivog? Čega smo se odrekli? Šta smo potisnuli? Šta smo zaboravili? Šta to podrazumevamo umesto da pokažemo? Film nam ne daje odgovor, ne upire nam prstom i kaže "e ove stvari su te sprečile da se ostvariš". Ne ne ne. Nije to tako komplikovano. U jednom momentu Martin (Mikelsen), objašnjavajući hladan odnos koji ima sa suprugom kaže "plan je bio da se držimo za ruke kada ostarimo". I to je na samom početku filma. Tu nam je sve rečeno. Previše mislimo na cilj. Hej, cilj mi je da ostvarim ovo, da kupim kola, da kupim stan, da se oženim, da... Zaboravljamo da život nije taj cilj, život je put do tog cilja i postavljanje novog. Previše postajemo funkcija, premalo se predajemo emocijama. Radimo neke stvari zato što tako treba i tako je očekivano. I umesto da osećamo, da uživamo, da se borimo, da patimo, da živimo do tog ostvarenja cilja, mi ulazimo u kolotečinu. I tu u filmu priskače u pomoć alkohol. 

 


Šta je prva stvar koju ovde vidimo kao posledicu alkohola? Osećanje. Otvaramo se. Imamo hrabrost za to. Svi ti šablonski ciljevi beže iz glave i prepuštamo se osećanjima. Dozvoljavamo sebi da zastanemo i da osetimo sve. Da osetimo bol onoga što smo propustili, da osetimo vrednost nečega što smo počeli da smatramo podrazumevanim, da osetimo šta nam to fali i šta smo to izgubili. I uz pomoć alkohola dolazi do izliva emocija. Ali hej, ne idimo daleko kada je alkohol u pitanju. Nije on stvorio emociju. Ne ne ne. On je samo vozilo. On je samo pomogao da ona bude jasnija. Emocija je tu, zakopana i grize nas iznutra. 

 


Emocija je pokretač. Ne alkohol. Vidimo posle da Martin odjednom zajedno sa učenicima kreće da uživa u svojim predavanjima. Ako ovde odamo priznanje alkoholu, onda smatramo da Martin nikada nije imao ovu sposobnost da predaje na ovaj način. Gluposti. Alkohol ne može ništa da izmisli i da te nauči. On je ovde pokrenuo emociju, emocija je pokrenula Martina i on konačno oseća šta treba da radi. Da je alkohol taj glavni baja, jedina ljubavna scena u filmu bi onda trebala biti produkt alkohola zar ne? Šta mislite, zašto vam film pre te scene na ekran donosi informaciju da je u Martinovoj krvi 0% alkohola. Potrebno je nešto da vam pokrene i probudi emociju. Da vas oslobodi stega svakodnevice. Alkohol to može. Ono što ne može je da vam stvori emociju koju nemate. 

 


Kada ovi ljudi krenu da konzumiraju alkohol, vide da im je to donelo dobro, traže još, traže više. Zašto? U jednom momentu Martin kaže da mu je dovoljno, da želi da se vrati svojoj porodici jer je evidentno srećan. Zašto onda odlučuje da nastavi sa ovim? Vratimo se na početak filma gde vidimo mlade kako luduju i provode se. Kada pogledamo sada ove zrele ljude, oni su se podsetili emocija i stvari koje su ih vodile ranije, dok su bili mlađi. Zato sam rekao da je ta razlika u godinama zapravo glavni kontrast između učenika i profesora. Ne možeš se vratiti u mladost. To film pokazuje kao otrežnjenje praveći paralelu sa tim početnim ludovanjem mladih. Doveo je ove starije u sličnu situaciju ali oni izgledaju kao budale i to utiče loše na njihov život. Ali nije ovo sve. Film je pametan. Ne pokazuje mladost i zrele godine kao dve krajnosti. Samo sa godinama mora da postoji mera koju si pronašao. 

 


Možda će vam se činiti da film, iako ima četiri glavna lika nedovoljno posvećuje pažnju svima. To nije tačno a evo i zašto. Rekao sam da mora da postoji mera. Ali kako nije ista mera u mladosti i u zrelim godinama, nije ista mera ni za sve. Zbog toga vas film vodi od tog malog eksperimenta sa manjim unosom alkohola do onog momenta kada se ljudi isključe od stvarnosti. I svaki lik je karakterističan. Naš Martin se pronalazi tu negde pri početku kada se njegov ljubavni život budi i kada mu predavanja pričinjavaju zadovoljstvo. Peter se pronalazi kasnije kada se otvara i kada saznajemo šta ga to muči i šta želi. Nikolaj nije uspeo da se pronađe ni u čemu ali je i pre ovog eksperimenta bilo jasno da on ima ispunjen život i tu glavnu stvar koja muči ostale. Tomi e to je već tragedija. Koliko god se tražio u tom eksperimentu, njemu je jedino beg od stvarnosti bio rešenje zato što u njoj nije uspeo da nađe ono što je vredno. Šta je to? O tome na kraju. Zajebimo sada alkohol i vratimo se u njihove živote. To je ono što film želi da vam kaže. Alkohol je ovde samo vozilo. Emocija se vozi.

 


Zašto onda pijemo? Alkohol je deo kulture od kad znamo za sebe. Pijemo kada smo srećni, kada slavimo, kada nazdravljamo, pijemo kada smo tužni, kada ispraćamo, pijemo iz običaja, pijemo u zdravlje... Ne treba posmatrati alkohol kao zlo. Ako znamo meru, ako možemo da se kontrolišemo, sve je pod kontrolom. Ako ne znamo, ako odemo predaleko, već pre toga mnoge stvari nisu bile kako treba. Akohol može biti uzrok ali i posledica. Da li tragedija uzrokovana alkoholom treba da nam bude opomena da nikada ne pijemo? Ne. Treba da nas opominje da moramo imati meru i moramo znati kada treba piti. To sve film niveliše na kraju kada se za trenutak uplašimo da će likovi krenuti ponovo u avanturu. Ali film je pametniji od toga, on nam kaže "u redu je". Zašto je u redu? Rekoh već, pijemo kada slavimo, pijemo kada ispraćamo. Piće nije loša stvar. 

 


Ne možeš vratiti mladost, to je tačno. Ali se možeš osećati mladim. Možeš raditi stvari koje si radio kada si bio mlad ali i one se sada rade na drugi način, na način skladan godinama. To ovaj prelepi kraj pokazuje. Postoji toliko prelepih stvari koje možeš raditi kroz ceo život ali moraš da imaš pokretač. Ples je jedna od njih i on otključava odgovor na sve. Martin, kada je trezan a nesrećan pokušava da pleše ali se izvlači na bol u leđima. Ne prija mu. Šta mu to fali? Martin, kada je pijan i lažno srećan pokušava ali doživljava pad, iako to izgleda kao dobar provod. To nije pleas koji pokazuje emociju. Šta tu fali? Martin na kraju, kada dobija poruku od supruge konačno igra punim plućima i punim srcem. Zašto? Kao što rekoh već jednom braćo i sestre, sve ima smisla kada voliš i kada si voljen. Cilj je tamo daleko ali ljubav ne treba da vam bude cilj. Ona treba da vas vodi ka njemu. Ne ćutite, ne čekajte, ne skrivajte, ne podrazumevajte. Volite.

Zanimljivosti:
Martin je originalno trebao imati sina i ćerku. Ćerku je trebala glumiti režiserova ćerka, Ida koja je tragično nastradala u saobraćajnoj nesreći pre snimanja. Njoj je i posvećen ovaj film. Danci su poznati kao nacija u kojoj tinejdžeri najviše konzumiraju alkohol u poređenju sa ostatkom sveta. Režiser Tomas Vinterberg se često za vreme snimanja sastajao sa četvoricom glavnih glumaca i pio. Mikelsen je izjavio da nisu konzumirali alkohol u danima kada je bilo snimanje. Mikelsen nije koristio dublera za scene plesa.

Naj scena:


"What a Life..."

Moja ocena: 8/10


петак, 05. фебруар 2021.

Beyond the Black Rainbow (2010) – s one strane (crne) duge

 

Boris Tiosavljević


     Živimo u vremenu gde je nostalgija za prohujalim erama snažnija nego ikada. Preciznije, imamo potrebu da oživimo period od pre tridesetak godina, njegovu sliku i zvuk, a nigde to nije primetnije nego u sferi filmova (Drive, The Neon Demon, Turbo Kid, Ready Player One, Kung Fury...) i serija (Glow, Dark, Stranger Things...). Ovaj fenomen najbolje opisuje koncept utvarologije (u originalu na francuskom – hantologie; na engleskom - hauntology, od haunt = uhoditi, opsedati nalik duhu ili prikazi, i ontology = ontologija, nauka o prirodi postojanja), koji je skovao francuski filozof Žak Derida. Izraz se odnosi na stanje fizičkog, istorijskog i ontološkog razilaženja u kojoj je prividno neposredno prisutno, zamenjeno figurom duha kao ono što nije ni prisutno ni odsutno, ni mrtvo ni živo. Zapravo, na francuskom se utvarologija i ontologija (fr. ontologie) izgovaraju isto a razlike u pisanju skoro i da nema, maltene samo to „h“ na početku, koje se piše ali ne izgovara. Tu je, ali ga zapravo nema. Baš kao i retro filmovi ili synthwave muzika – osamdesete žive kroz njih, ali osamdesete su prošlost, prošlost koja nas opseda i odbija da umre.

     Ovde treba istaći da retro filmovi imaju za cilj omaž minulim erama, što istorijskim, što filmskim, kao i filmskim žanrovima čije vreme je prošlo. Dok neki od njih samo izgledaju retro ali je sve ostalo u skladu sa trendovima vremena kada je film snimljen, s druge strane imamo filmove koji se trude da budu maksimalno autentični u repliciranju svih aspekata perioda u fokusu. Ova prva grupa za cilj najčešće ima da probudi nostalgiju i eventualno nas nasmeje nekim parodijama. Druga grupa se, međutim, ne samo poigrava prošlošću, već ima i moć da je preispituje i revidira. 

     Beyond the Black Rainbow je film o promeni perspektive iz koje posmatramo ljudski um i njegov potencijal. Priča istražuje gubitak indetiteta, moć spoljašnjeg izgleda, manipulaciju društvenih sistema kontrole i ludilo koje čuči u našoj podsvesti. Film počinje promotivnim video snimkom u kojem dr Arboria (Scott Hylands) govori o istoimenom eksperimentalnom institutu koji je osnovao.  Cilj ustanove je razotkrivanje misterije ljudskog duha i otključavanje skrivenih, najdubljih potencijala ljudskog uma a sve sa ciljem stvaranja harmonije, sreće i unutrašnjeg mira, što je filozofija koju je lako povezati sa tim vremenom. Potraga za spiritualnošću u filmu predstavlja potragu za verom i Bogom ali takođe i potragu za identitetom. Ovo je jasno kroz čestu upotrebu ogledala i odraza kao i način na koji doktor pokazuje svoje pravo lice. Sam institut je svojevrsna vremenska mašina i mi pratimo njegov razvoj, kroz idealističke šezdesete do posledične propasti tokom egocentričnih, zabludelih osamdesetih. Arboria kombinuje New Age spiritualizam sa legitimnim naukama poput psihologije. No, to su bile samoobmanjujuće 1960te, ova utopijska filozofija je bila samo nedostižni san, crna duga. Odavde se transportujemo u 1983. godinu. Sada smo s one strane (crne) duge. 


     Ostareli i onemoćali dr Arboria, sveden na zavisnika od droge, uzde je prepustio svom štićeniku, doktoru Beriju Najlu (Michael Rogers). Na površini, Najl deluje kao čovek koji svoje okruženje drži pod apsolutnom kontrolom i uživa u toj moći, ali poput likova u filmovima Dejvida Linča, ispod fasade normalnosti krije se čudovište. U zgradi instituta, on drži mladu devojku, Elenu (Eva Allan) kao zamorče nad kojim vrši ispitivanja. Mučena kombinacijom narkotika, čudnih zvukova, modernih umetničkih oblika, ogledala i društvene izolacije, ona je izgubljena u sopstvenom umu. Međutim, postoji nešto još mračnije – sunovrat instituta posledica je eksperimenta sa ljudskim umom koji je opasno krenuo po zlu, eksperimenta sa halucinogenim drogama koji je više naginjao ka okultnom nego ka nauci. U toku halucinacije, Najl se suočava sa sopstvenom smrtnoću i činjenicom da je telo samo ljuštura koja truli, te spoznaje svoje najmračnije želje i tone u ludilo. Posledično, on odbacuje masku normalnosti i prihvata sebe kao istinskog psihopatu. Elena, shvativši da je ona ta koja ima moć a Najl samo njen privid, pokušava da pobegne prateći svetlost televizora na putu iz mraka u civilizaciju, nesvesna da tehnologija kojom ju je Najl držao zatočenu postoji kao neizostavni deo našeg sveta. Ovo šalje jasnu poruku – on je inkarnacija ovih sistema za kontrolu, ali svi mi živimo unutar njih, mi smo njihovi zarobljenici.


     Audio-vizelni elementi filma su spektakularni i oduzimaju dah, posebno nostalgičarima. Muziku čine spore, jezive i na momente prelepe darksynth note, kombinovane sa zvucima orgulja. Boje su osnovne, jarke i prave snažan kontrast sa tamom. Kadrovi su dugi i praktično sve, svaki pokret, svaki govor jeste ili makar deluje usporeno, možda čak i previše. Ili se to samo tako čini. Jer, to i jeste poenta filma – mi se u ovim kadrovima i scenama osećamo zarobljeno koliko i Elena u institutu. A kada smo već kod nostalgije, efekat filma o osamdesetim koji izgleda kao da je i snimljen osamdesetih je i zrnasta slika. Međutim, to ovde nije samo repliciranje nusprodukta hemijske obrade filmske trake iz analogne ere, već i legitimna vizuelna tehnika, poput osvetljenja ili boje, i vitalni je deo slike i građenja atmosfere.


     Razlog za kratak flešbek u šezdesete je što je to bio period nastanka hipi pokreta. Ova, takozvana baby boomer generacija (deca rođena malo nakon Drugog svetskog rata), usvojila je filozofiju mira, želeći da stvori bolji svet, svet bez (oružanih) sukoba koji su obeležili generaciju njihovih roditelja. Ovaj, i neki drugi razlozi, doveli su do razvoja nekog novog spiritualizma koji je težio više orijentalnoj nego filozofiji abrahamskih religija (hrišćanstvo, islam i judaizam). Prelaz u osamdesete godine nam daje odgovor na pitanje šta se desilo sa ovom generacijom – postali su tvorci i predvodnici modernog kapitalizma, bankari, lobisti. Usput su u značajnoj meri narušili kako životnu (priroda) tako i urbanu (tržište nekretnina) sredinu. Ovo se naročito ogleda u zaostavštini Ronalda Regana, koji je takozvanom Reaganomics politikom umanjio poreze bogatima, liberalizovao zakone o zaštiti životne sredine, sproveo deregulaciju tržišta i privatizovao značajan deo državnog sektora.


     Kao sredovečni predstavnici vladajuće, srednje klase baby boomera, dr Merkurio Arboria i dr Beri Najl se potpuno uklapaju u sliku. Arboria je u svojim poduhvatima imao najbolje namere. Kao što možemo videti iz promotivnog videa sa početka filma, Institut se vodio mantrom praktično identičnoj onoj Pokreta ljudskih potencijala (Human Potential movement, HPM) iz 1960ih i 70ih. Po njoj, ljudski duh/um većim delom predstavlja neiskorišćen potencijal koji je moguće otključati i tako spasiti svet od samouništenja. Ovo mesto nimalo slučajno izgleda kao SF verzija HPM Esalen instituta (Big Sur, Kalifornija) i javlja se i u brojnim popularnim serijama, kao što su Mad Men i True Detective, no tamo ne igra ni izbliza ovako značajnu ulogu. 


     S druge strane, dr Najl i sam kreće u potragu za tajnama uma ali ovo postaje opsesija koja erodira njegov moralni kod. Činjenica da je zavistan od brojnih lekova može se shvatiti kao aluzija na kulturu konzumiranja droga iz 1960tih i mračne posledice koje su promolile svoje ružno lice u dolazećim decenijama. Generacija koja je drogom želela da, u Hakslijevom (Aldous Huxley) stilu, otvori „vrata percepcije“ (istoimena knjiga u kojoj autor govori o konzumaciji meskalina kako bi dostigao „višu ravan svesti“) nekako je zalutala u mračne zabiti okultnog. U jednoj sceni čak i vidimo televizijski govor Regana iz te iste 1983. godine o, takozvanom i, ispostaviće se preambiciznom, Star Wars Misslile Defense sistemu odbrane naoružavanjem satelita u svemiru. U jednom političkom govoru sumirana je propast sna o mirnodopskoj budućnosti koju su ove generacije priželjkivale.


     Doktor Najl je u neku ruku i odraz Regana, sa svojom nemarnom, apsurdnom i opasnom zloupotrebom nauke i širenjem paranoje o neprijatelju koji konstantno vreba (Elenu) te se on nameće kao jedini pravi zaštitnik i spasitelj. Ova paralela postaje još uočljivija u sceni kada se on presvlači. Fiktivni proizvođač njegove kožne odeće, kompanija „Noriega“ očigledno aludira na diktatora Paname i kralja droge, Manuela Norijegu, koji je na vlast došao upravo 1983. Dva predsednika u direktnu vezu dovodi Iran-Kontra afera, politički skandal kada se otkrilo kako je 1986. godine SAD tajno prodavala oružje Iranu, kako bi tim novcem, i zaobilazeći zakone, finansirala „kontraše“ (the Contras), radikalnu gerilu u Nikaragvi i slala im oružje posredstvom Norijege.


     S odećom u vezi, identitet igra jako bitnu ulogu u filmu, i vizielni jezik filma nam ovo najbolje dočarava upotrebom odraza i ogledala. Doktor Najl je opsednut izgledom i održavanjem iluzije moći, kontrole i stabilnosti. Ovo se odražava i na dizajn samog zatvora koji je kreirao za Elenu. Sve površine su reflektujuće i ona je primorana da uvek vidi sebe, dok on s druge strane ima izbor da napusti institut i bira da li će i kada da gleda svoj odraz. Ali kada to uradi, vidimo njegovu ranjivost i pravu prirodu. Kako film odmiče Elena se oslobađa društvenog pritiska koji izaziva samosvesnost, dok se on prepušta čudovištu koje se krije iza debelog sloja šminke.


     Doktor Beri Najl postaje abominacija nakon što uspeva da dosegne krajnji cilj istraživanja. Problem ovde leži u činjenici što nema ničeg da nas zaštiti od negativnih posledica izvanih spoznajom naše istinske prirode. Poput mnogih priča H.P. Lavkrafta, naš protagonista uviđa onaj neopisivi aspekt realnosti i to ga odvodi u ludilo. Nadalje on živi pod uticajem ovog iskustva, kamufliran svojim položajem i upražnjava svoju moć kroz one aspekte kontrole koje svesno ne poseduje. On nema moć nad svetom u kojem živi, ali stvara privid moći svojom titulom, skupom odećom, automobilom i vilom u kojoj živi kao i time što manipuliše ženom. Uzmite ovu rečenicu van konteksta filma, i komentar na ljudsku prirodu i život u modernom svetu se nameće sam od sebe.


     Kako bi mogao da kontroliše Elenu i osigura status quo, Najl koristi dve stvari, izvesnu svetlosnu piramidu, čija tehnologija poništava Elenine moći i izaziva bol, i Sentionauta. Ovaj džin u svemirskom odelu nalik onom iz Odiseje u svemiru, predstavlja svojevrsnog policajca i manifestaciju fizičke sile kojom se po svaku cenu sprovodi doktrina instituta. No on je zapravo psihološki mehanizam za kontrolu i moć crpi iz svoje zastrašujuće pojave – u osnovi, jer ima uniformu. Čak i izvan ovog mikrokosmosa, oni koji nose uniforme zapravo nemaju (znatno) veću moć od nas, ali njihov status čini da naša percepcija bude suprotna.


      Beyond the Black Rainbow može delovati ezoterično, konfuzno i besmisleno, ali film je sve samo ne to. Njegova priča je zapravo prilično jednostavna, ali je umotana u prebogatu pripovedačku audio-vizuelnu oblandu. Da bi nam pravilo servirao svoju poentu, film želi da probudi našu radoznalost, da nas zbuni, hipnotiše, zarobi i konačno, izmanipuliše. I sve ovo radi da bi izneo konačan sud o našoj stvarnosti i društvenom sistemu čiji smo svesni i možda nevoljni učesnici. I koliko god se trudili da pobegnemo iz njega, to je nemoguće, ali je sam akt bunta neophodan jer tako se štitimo od odbojnosti koju izaziva inherentna nepravednost sistema. Sam institut Arboria predstavlja ovu društvenu slepu ulicu. Oba glavna lika žive u njemu sve dok u sebi ne spoznaju moć da se pobune protiv sistema. 


     Beyond the Black Rainbow je film čiji značaj leži u tome što osporava status quo i one na vlasti koji koriste brojne manipulativne tehnike kako bi osigurali našu poslušnost i apatiju. Pritom, šalje poruku da iako se osećamo bespomoćno, mi smo ti koji imaju moć. Moć kritičkor razmišljanja o svetu oko nas i tome kako on funkcioniše. A kada ovo spoznamo i postanemo svesni stega sistema te pokušamo da mu pobegnemo, otkrićemo da nema ni tamničara ni straže. Dobri filmovi imaju tendenciju da nas navedu da se suočimo sa apsektima stvarnosti koje bismo normalno izbegavali kao temu za razgovor. Niko recimo, ne voli totalitarizam, ali rado gledamo filmove o njemu. Možda u ovome leži razlog zašto se mnogima film nije dopao. Jer, kao i sistemi koje kritikuje, i Beyond the Black Rainbow je totalitaristički, na svoj način. Film nam ovo radi kroz jezivu muziku i dizajn zvuka koji izaziva nelagodu, vizuelni stil i montažu, tačnije duge, spore scene. Ukratko, film nije pretenciozan, „style over substance“ - sam stil filma predstavlja osnovu priče, baš kao i recimo u slučaju Eraserhead-a Dejvida Linča. Priča filma je sam film. Ili čuvenim rečima Maršala Makluana, „medij je poruka“.