Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 30. јул 2020.

Slučaj Razočaranog Gledaoca (2020)


Režija: Viktor Tanasković
Glumci: Vojin Lešević, Stefan Stanković, Dimitrije Spasojević, Viktor Tanasković, Filip Đokić

Priča:
Kratki film Viktora Tanaskovića snimljen 2020

Moj osvrt:
Kao prvo, bavimo se onim šta ovaj razočarani gledalac gleda. Gleda ono čime smo bobmardovani već godinama - neprestana kampanja. Politika je odavno prestala da bude išta drugo na ovom podneblju. Na jednoj strani imamo Filipa Irera na drugoj Hristoja Spasića - genijalno izabrana imena. Dok prvi aludira na jednog od najvećih zločinaca ikada, drugi aludira na tradicionalnog, religioznog srbina. Znate šta je najbolje ovde? To nisu dve strane. Ovu dvojicu sklopite u jednog i dobićete onoga koji se ne skida sa TV ekrana. Znate li šta je još odvratnije od toga - ova dva lika pokrivaju skoro celu političku scenu ove zemlje. 

Predstavljanje to dvoje nosi dobru dozu humora. Dok H.Spasić vuče ka tradicionalnim vrednostima, iskazuje ljubav prema Srbiji, zvuči kao neko ko je bliži srpskom domaćinu, F.Irer je neko ko priča o radu, napretku i tome kako smo besprekorni kao nacija. Obojici je zajedničko ono na šta je naša vlast doktorirala - prodaja muda za bubrege. Moram ovde da pomenem da me je izlaganje F.Irera o tunelu slatko nasmejalo. Takođe, Vojin Lešević je izuzetno ubedljiv u ovoj ulozi a sve pohvale i za Stefana Stankovića u ulozi protivkandidata. 

Potom dolazimo do tv-duela koji imaju ova dva kandidata. Jedina zamerka koju imam je da je ovo možda malo duže nego što bi trebalo. No, to mu ne oduzima kvalitet. Sva ona "draž" duela dva političara je preneta toliko verno da će vam biti muka od toga. Prezasitili smo se svega ovoga, braćo i sestre. No Viktor nas ovde, rekao bih, planski bombarduje svim živim floskulama pokazujući da, koliko god nama bilo muka od ovoga, političari mogu da trube večno o tome. Nikada nećemo naučiti, zar ne? Stanković i Lešević su odlično dočarali ovaj segment. 


Na kraju dolazimo i do onog što je poražavajuće. Vraćamo se na tog razočaranog gledaoca koji poput ovce blene u ekran, u gaćama (sjajna simbolika), isflekanom majicom, blagotelećim pogledom i flašom piva uz sebe. Njegova krajnja rečenica gde se zadovoljava takvom glupošću je ono što me jako poražava. To je ono što čujem iz usta nekih osoba koje su mi bliske. Oduševljenje nečim što bi trebalo biti normalno i nečem što već imaš. Samo su ti prodali to kao priču. Zbogom dostojanstvo.

Zanimljivosti:
Film možete pogledati ovde:


Viktore, kada pročitaš ovo, nadam se da nam u komentarima možeš izneti i nešto što sam propustio kao i neke zanimljivosti vezane za tvoj kratki film :)

Naj scena:
 
Pa makar ću moći...

Moja ocena: 8/10

среда, 29. јул 2020.

The Evil Dead (1981)


Kod nas nazvan: Zli Mrtvi, Zla Smrt
Žanr: Horor
Režija: Sam Raimi
Glumci: Bruce Campbell, Ellen Sandweiss, Richard DeManincor...

Priča:
Pet prijatelja dolazi u kolibu u šumi gde slučajno uspevaju da probude drevno zlo.

Moj osvrt:
Kao golobradi klinac sam postao fan horora. Voleo sam čudovišta, strah, mrak, tradicionalne horor priče tako da je ljubav prema ovom žanru bila neminovna. I onda je do mene tako mladog i balavog došla informacija da ima taj neki kultni horor po imenu Evil Dead. Pfff, to je moralo da se overi. Pogledao, razočarao se ne shvatajući u čemu je kvaka. Kakav je to bre horor film a da me nije uplašio ni jednog momenta. Dobro, realno je previše očekivati od klinca kome je Crvena Sonja opasan film da shvati bilo šta. Ali nekako mi se taj utisak zadržao do dana današnjeg - da ovo jednostavno nije moja šoljica čaja od nane. No film je iskočio nasumično iz vaše liste u želji da ponovo pokuša da me preplaši ili možda pokaže da je to vreme bez briga i pameti odavno prošlo. 

Kada pogledaš veliki broj filmova počneš da uviđaš šablon. I onda krene da te nervira zašto film ima toliki uvod, zašto su ti brljivi tinejdžeri svaki put u glavnoj ulozi, zašto donose tako kretenske odluke, zašto pročitaš svaku štrecalicu, zašto si na pola filma video krajnji obrt koji je idiotski. I onda pogledaš nešto drugačije i kreneš da ceniš tu jedinstvenost. Evil Dead ima nekoliko specifičnih stvari koje zaista prijaju. Ok, ima on nedovršenosti, ima polovičnih stvari, nema neku kolosalnu priču, nema toliko likova vrednih pažnje ali sve ono što nas nervira u tim šablonskim filmovima, Evil Dead ili ismeje ili zbrza ili baci akcenat na nešto sasvim drugo. 

Znate sve one silne najave da će nešto loše da se desi. Recimo ni iz čega nam se kaže da je lav pobegao iz zoološkog vrta. Naravno da će on kasnije da oglođe nekog seratora. Malo karikiram ali razumete šta hoću da kažem. Evil dead na samom početku ima sjajnu seriju najava ali nisu tako očigledne već su trenutna pretnja. Prvo nešto juri kroz šumu uz preteću muziku. Ne vidimo šta ali ne sluti na dobro. Potom je umalo izbegnuta saobraćajka, pa onda most koji se umalo nije srušio, pa onda ljuljaška koja lupa u zid kuće... Bukvalno nam sve govori da će se desiti nešto loše. Nismo ni stigli da se upoznamo sa likovima dotle a već smo spremni na njihovu patnju. 

Zašto nam likovi ne bodu oči? Ne znamo ih, tako da ne možemo reći da su dobri ili loši. Čak je jedan od njih očigledno jako iritantan. Zašto nam onda to ne smeta? Zato što niko od njih kroz veći deo filma nije glavna uloga. Ko je onda? Braćo i sestre, glavni lik, glavna uloga, glavni antiheroj filma je samo zlo. Zajedno sa zlom progonimo i pratimo ove likove, zajedno sa zlom ih prepadamo, jurimo i zakuvavamo atmosferu. Kako je Raimiju uspelo ovo kada ne vidimo fizički to zlo, kada se ono ne manifestuje kroz neko čudovište? 

Odgovor leži u najboljoj strani ovog filma a to je kamera. Celim tokom filma mi iz prvog lica gledamo ono što to zlo gleda. Scene u kojoj to nešto juri kroz žumu, obilazi oko kolibe, približava se preteći, juri za likovima dok obara stabla... to je neprocenjivo. Uživao sam u svakoj od tih scena. Da je u ovo čučnula neka realnija priča i tmurnija atmosfera, da film ne ide po ivici komedije, verujem da bih se isprepadao od ovoga. Ali to nikako ne umanjuje genijalnost ove ideje. Evil Dead ima gomilu sjajnih scena, suludih kadrova i svaki od njih je masterpis na svoj način. Ako se kamera kreće, jasno nam je da zlo vreba i da će nešto loše da se desi. Ako kamera stoji, stoji tako da nam nagoveštava da će neko zlo da iskoči svakog momenta. Vidimo par kako priča a kamera nekako drži i prozor iza njih u fokusu. Za očekivati je da će nešto uleteti kroz taj prozor ili se pojaviti na njemu. Nebitno je da li će se pojaviti nešto ili ne - bitno je da nas Evil Dead svakog momenta drži u uverenju da nešto može da se desi. 

I kada zlo zavlada i eliminiše skoro sve, tada imamo rađanje, kasnije će se ispostaviti, kultnog heroja u liku Eša. Film nas je toliko bombardovao zlom i pretnjama da nismo ni obraćali pažnju na likove. Tek na kraju kada ostane taj jedan, imamo heroja. Kažem rađanje jer on je tek zablistao u nastavku. Najlepše od svega je što on nije neki superheroj, neki opaki baja već je samo jedan sluđen i uplašen čovek koji se bori za goli život. 

Kada su efekti u pitanju, ovo je debelo zastarelo. Ali ja sam sucker za te stare efekte i uvek sam pre za masku i šminku nego CGI. Ovo je za mene čisto uživanje. Brutalnost i krvoliptanje je prepuno preterivanja. To nekako drži onaj ton filma gde smo na granici sa komedijom. Bez obzira na efekte koji nisu ubedljivi, ovo nije film za ljude sa slabim stomacima. Za mene je ovo filmska umetnost. Ako uzmete npr. Conjuring 2 gde imamo sjajne efekte i jezive scene i ako je to ono u čemu uživate, ovo neće imati ama baš nikakvu vrednost za vas. Nema tu poređenja. Ali isto tako nema poređenja u kvalitetu. Evil Dead je veoma dobar filmić. Conjuring 2 je teško đubre. 

Ponavljam, ovo je film kojim nisam bio fasciniran kao mlađi. Sad mi je utisak neuporedivo bolji. Isti takav utisak sam imao i za Evil Dead 2 kao i Piter Džeksonov Braindead. Možda je vreme i njih da repriziram. Evil Dead je minimalistički filmić koji je sa mizernim budžetom uspeo da donese zavidan kvalitet. In your face golobradi, bubuljičavi Outsideru

Zanimljivosti:
Na kraju snimanja, ekipa je zakopala "vremensku kapsulu" ispod kamina. Od tada, koliba je uništena i od nje je ostao upravo samo kamin. Po scenariju, likovi su trebali pušiti marihuanu kada prvi put slušaju traku. Glumci su odlučili da to zaista urade i ta scena je onda morala biti snimana kasnije zbog nekontrolisanog ponašanja glumaca. Na kraju snimanja, Brus Kembel se vraćao kući u prikolici kamiona jer je bio prekriven lažnom krvlju.

Lažna krv je bila kombinacija Karo sirupa, šlaga i crvene boje za hranu. Kembelova košulja je bila toliko natopljena da se stegla i posle pranja. On ju je obukao i ona se nije pocepala već je pukla. Tokom snimanja, 13 ljudi koji su učestvovali u pravljenju filma je koristilo kolibu za spavanje. Nisu imali tekuću vodu tako da se danima nisu tuširali. Bilo im je hladno tako da su pri kraju snimanja palili nameštaj da se ogreju. 

Brus Kembel je stavio svoju kuću pod hipoteku kako bi Raimi završio snimanje ovog filma. Endi Grejndžer, Raimijev i Kembelov prijatelj im je rekao "šta god radili, samo sipajte krv po platnu". I scena u kojoj se krv sliva niz projektor je posveta njemu. Raimi i Kembel su prijatelji iz srednje škole. Koliba gde je sniman film je bila napuštena. Kada nije bio u sceni koja se snima, Brus Kembel je pomagao ekipi u pripremi scena.

U sceni kada se kamera kreće nad vodom, Kembel je gurao Raimija koji je sedeo u čamcu. Snimatelj se okliznuo i kamerom udario Kembela u glavu tako da mu je izbio nekoliko zuba. Bela sočiva koja su nosili glumci su im stvarala mnogo problema tako da su morala biti skidana svakih 15 minuta.

Toliko je bilo hladno da su se kamera i kablovi smrzli nekoliko puta. Prvog dana snimanja, kada je snimana scena na mostu, glumci su se izgubili u šumi. Koliba zapravo nije imala podrum. Scene u podrumu su snimane na drugoj lokaciji dok je poslednja soba u podrumu zapravo Raimijeva garaža.

Naj scene:

Zlo vreba

Moja ocena: 7/10

петак, 24. јул 2020.

Being John Malkovich (1999)


Kod nas nazvan: Biti Džon Malkovič
Žanr: Komedija | Drama | Fantastika
Režija: Spike Jonze
Glumci: John Cusack, Cameron Diaz, Catherine Keener ...

Priča:
Lutkar otkiva portal koji ga doslovno vodi u glavu filmske zvezde - Džona Malkoviča.

Moj osvrt:
Kada neku temu obradiš apstraktno ili u svoju izvedbu uneseš određenu dozu apsurda, tema mora da bude upečatljiva. Vratimo se na City of Women o kom sam nedavno pisao. Povremeno je izuzetno težak za gledanje ali on sve vreme na taj način govori o kompleksnosti odnosa između muškarca i žene. To radi na zaista jedinstven način. Pa posle toga malo pomeri fokus na zaljubljenost gde zaista osetiš ljubav koju gajiš prema ženskom polu. Pa onda krene u kritiku i diskusiju oko slike savršene žene. I takvom filmu možeš da oprostiš i apsurd i povremeno negledljive scene. Problem koji imam sa Being John Malkovich je što su mu teme opšte, što nisu naročito razrađene i što je veći fokus bačen na apsurd i apstrakciju umesto na ono što želi da nam se kaže. Ono što je trebao da potencira je ostalo nerazrađeno. I pored neospornih kvaliteta koje poseduje, ja nisam našao ništa više od ovoga o čemu ću pisati i to u dva uzastopna gledanja. 

Glavna tema filma je - biti neko drugi. Nije loša tema za obraditi i treba joj apsurdni pristup ali ovde nisu otišli daleko sa načinom na koji su obradili tu temu. Prvo su nam predstavljeni likovi Krega i Loti (bračni par) i njihovi mali, nebitni, dosadni, neuspešni životi. Scene u kojim su zajedno su mučne za gledanje, dvoje lepih glumaca je fizički unakaženo, atmosfera je tmurna, razgovori su klišeizirani. Ceo taj njihov odnos je neupečatljiv, mizeran i dosadan. 

I ubrzo film kreće sa prvim apsurdom a to je sedmi i po sprat a potom i do prolaza u glavu Džona Malkoviča. Oukej, pomsilih. Imamo neku varijantu Alise u zemlji čuda. No, kroz ceo film nam onda fali ta zemlja čuda. Da li su hteli da nam predstave te kratke bezbrižne momente kada si neko drugi kao čudo? To je baš malo i jako neubedljivo čudo. Prolaz u Malkovičevu glavu je isti kao i prolaz u glavu bilo kog drugog praktično. Ako izuzmemo nekoliko scena gde jeste bitno što je on poznata ličnost, za scene drame je totalno irelevatan njegov status. Zašto to kažem? 

Kada ljudi krenu da ulaze u um Džona Malkoviča, nastaje oduševljenje iako scene koje gledamo nisu spektakularne. Recimo da se Malkovič tušira ili vodi razgovor telefonom. Šta je tu tako sjajno? Zašto su ljudi oduševljeni? Upravo u tome je caka i to je sjajan momenat u filmu. Ljudi su oduševljeni ne što su Džon Malkovič, već što u tom momentu nemaju nikakve brige. Oslobodili su se svojih briga, postali neko drugi i uživaju u jednostavnim stvarima. Veliki broj ljudi kada radi neke jednostavne stvari, obično misli na one koje ih opterećuju. Ovi kratki momenti rasterećenosti i odsustva brige su za njih neprocenjivi. Ali tako su mogli biti bilo ko drugi, zar ne? 

Tu dolazimo i do lik Maksin koja predstavlja nešto što i Kreg i Loti žele. Ona je ovde u jednom momentu simbol za ono za čim žudimo, za nagradu koja je tu ali konstantno izmiče. I to izmicanje je odlično predstavljeno u početku gde šta kod Kreg kaže - njeno prisustvo dolazi u pitanje. Taj početak filma nosi sasvim dobru dozu humora. Kasnije je humor samo tu u dve odlične scene u kojima se pojavljuje Čarli Šin. I ta Maksin odjednom vezuje sve njih: Krega, Loti i samog Malkoviča. Ona blista u cetru ove priče. Iiiiiii to je to. Njen lik do kraja ostaje užasno neiskorišćen. Nema nikakvog daljeg razvoja, nema obrta, nema nečeg većeg. Njen lik je od prvog do zadnjeg momenta prelepi ukras koji izgleda ne zaslužuje svoju priču. Naspram onog što sam očekivao na početku, malo je reći da sam razočaran ishodom. Da Katrin Kiner ne blista u ovoj ulozi, verovatno bi razočarenje bilo i veće. 

Seksualni kontekst cele ove priče mi je malo klimav. Pre svega, previše je vulgarnih aluzija. Bukvalno ne postoji lik u filmu koji ne priča o seksu ili nema neke aluzije. I od tako sveprisutne priče o seksu došlo je dotle da je tema seksa na kraju i nedirnuta. Wow, svi misle na seks, moš misliti. Ko bi to rekao. Zar ne bi bilo bolje da su se malo u svom ovom apsurdu bavili samom tom temom. Zašto i seks ne bi bio predstavljen apsurdno, posprdno ili možda na drugoj strani kao vladalac svega. Mjok. Hajde da pričamo masne viceve i slušamo Garu. To je jako smešno. 

I ceo taj ljubavni trougao, Loti - Kreg - Maksin je previše iskomplikovan i nije predstavljen tako da mariš za njega. Ko koga tu želi i zašto, zašto neko želi nekog drugog na ovaj a ne na onaj način. Zašto im je Malkovič vozilo. Jel to ona smrdljiva priča "volim tvoj karakter ali jbg, fizički i materijalno bi da si neko drugi". Ako jeste, to je priča za sapunjare i to će me zanimati "o svetom nikada". Kad imaš ljubavni trougao, treba da imaš varijante koje bi više ili manje želeo. Svaka od tih varijanti bi značila još mnogo stvari. Ovde me je baš briga. Nema razlike. Ako hoćete vrhunski film na tu temu i vrhunski film koji je ove teme obradio mnogo bolje od ovog filma, gledajte Bitter Moon i vidite kako to doktor Polanski radi. Ovde su sve promašaje maskirali u apsurd. To nije kvalitet. To je šminka. 

I onda dolazimo do dela gde Kregovo lutkarsko umeće nastupa. Naime, on uspeva da kontroliše Malkoviča. Prvo ću o tome šta je dobro. Vratimo se na opštu temu - biti neko drugi. Šta ako bi zaista uspeli biti neko drugi? Zamišljamo to onda kao lagodni život do kog nas je taj drugi doveo. Nemamo briga, nemamo problema itd. Istina je da bi mi život tog drugog jako brzo sveli na svoj prethodni život. Zašto? Zato što smo to i dalje mi. I dalje radimo stvari na isti način i dalje postupamo na isti način. Nebitno je šta je oko nas. Tu već dolazimo i do teme duše/ličnosti i selidbe duše/ličnosti u drugo telo. Telo kao vozilo te ne vodi, vodite ono što jesi. Tvoja ličnost te neće osloboditi stega koje si sam sebi nametnuo. I recimo da je to film ok obradio. 

Šta je problem? Gledali ste lutkare, zar ne? Lutkari upravljaju sa više lutaka. Ovde to nije obrađeno. Hajde, nije to zaista problem. Ovde je situacija takva da imamo nebrojeno lutkara a jednu lutku. Zamislite sad da svi dođu do situacije da upravljaju tom lutkom. Rastrgli bi je u roku od odmah. Da li se ovde to vidi na jadnom Malkoviču? Ma neee. Sve je ok. Svejedno je jedan ili više lutkara. Praktično se igraš sa oružjem Boga, sa mogućnošću da nekom odrediš život. I to iskoristiš samo da pokažeš ono što sam pisao u prethodnom pasusu. Haha, vidi deda je ušao u Malkoviča pa posmatra mlađe gospođe. Jako smešno. 

Šta je sa Malkovičem? Na žalost on je samo objekat. Od prvog do zadnjeg momenta filma, on je vozilo i to je to. Iz njegovog života imamo dve scene sa Čarli Šinom. Uz svo dužno poštovanje svima u filmu, on je ovde najveći i najtalentovaniji glumac. On je to u filmu i pokazao. Zar nisi mogao malo da se osvrneš i na njegov život? Aaa jesi. A kako? Tako što i on ima probleme kao i svi drugi pa smo mi kao u magli da je život tih slavnih likova savršen. Moš misliti? Ko bi to rekao? Pa nikada ne bih pretpostavio. 

Being John Malkovich nije nikakva velika studija ličnosti. Nije nam ispričao ništa veliko. Lepa je ideja što su te teme pokušali da dostave krouz apsurd ali su više brinuli o apsurudu nego o samim temama. Gluma jeste na najvišem nivou. Film jeste jedinstven. Ali nije uspeo da dopre do mene ni posle dva gledanja.

Zanimljivosti:
Malkoviču je više puta ponuđeno da snima ovaj film. Njemu se ideja svidela ali je mislio da bi neki drugi glumac bolje odgovarao za ulogu. Čak je i ponudio da bude producent ali su ga na kraju ubedili da prihvati ulogu. Malkovič je inače predlagao Tom Kruza za glavnu ulogu. Scena kada malkoviča neko iz auta pogodi konzervom je realna. Jonze je želeo da izbaci tu scenu jer je već bilo kasno i pokušavali su 70-80 puta. Na kraju, pokušao je Kjuzakov poznanik i uspeo iz prvog puta. Kofman je napisao scenario i poslao Kopoli. Kopoli se svideo i pokazao ga je zetu koji je na kraju i režirao film. To je ujedno bio i njegov režiserski debi. 

Scena u kojoj lik sreće Malkoviča u restoranu i priča o tome kako je bio oduševljen kada je gledao kako Malkovič glumi retarda u nekom filmu je improvizacija. U originalnom scenariju, Kevin Bejkon je trebao biti u ulozi koja je na kraju dopala Šinu. Šina je predložio sam Malkovič. Malkovič je izjavio kako je ulozi prišao kao fikcionalnoj, kako nije postupao ni jednog momenta kao u stvarnom životu. Ketrin Kiner se nije svidela uloga koju je igrala, tačnije nije bila zadovoljna sa likom Maksin.

Naj scene:

Iskreno, dve scene sa Čarli Šinom su me slatko nasmejale. Možda nemaju neku veću vrednost ali su odličan deo života čoveka čije ime je u naslovu filma. Ovakvih stvari je moralo biti više.

Moja ocena: 6/10