Toy Story 3 (2010)

 

Žanr: Animirani | Avantura | Komedija | Porodični | Fantastika
Režija: Lee Unkrich
Glumci: Tom Hanks, Tim Allen, Joan Cusack...

Priča:
Dok se Endi sprema da ode na koledž, Vudi, Baz i ostatak družine suočavaju se sa neizvesnom budućnošću kada ih, zbog nesporazuma, odnesu u obdanište puno novih igračaka.

Moj osvrt:
Ono zbog čega Pixaru skidam kapu je što su njihovi crtaći namenjeni svima i za svakog imaju prave vrednosti. U Toy Story 3 deca će videti ono što traže - avanturu, humor i igračke koje ponovo kreću u veliku akciju. Mi odrasli ćemo gledati sasvim nešto drugo. Čini mi se da je ovaj film više posvećen ipak nama nego najmlađima. (Ok, moram da reprizram UP, postoji šansa da sam bio jako nepravedan prema njemu). Šta je to što mi gledamo u ovom filmu? Braćo i sestre, gledamo priču o odrastanju, o rastancima, o prihvatanju da neke stvari ne nestaju onda kada ih ostavimo već onda kada ih zaboravimo. 

 

Mislim da svi imamo neku kutiju koja više ne stoji ispod kreveta. Možda je završila negde na tavanu, možda je u podrumu, možda je i odavno bačena. U njoj su bili vojnici, autići, plišani medvedi, lutke, kocke... Kao deca, bili smo uvereni da ćemo ih čuvati zauvek. A onda se, gotovo neprimetno, jadnog dana nismo više vratili po njih. Niko nas nije na to naterao, niko nas nije učio tako. Braćo i sestre, jednostavno smo odrasli. 

 

I upravo zato me Toy Stoy 3 pogađa jače nego prva dva dela. Ovde više nije pitanje da li igračke ožive kada ih ne gledamo. Ovde je pitanje šta im se dešava kada dete prestane da bude dete i veruje u magiju. 

 

Endi odlazi na fakultet. Za njega je to početak novog života. Za Vudija, Baza i ostale, to je kraj jedinog života koji su ikada poznavali. I u toj tako jednostavnoj ideji se krije ogromna količina tuge koju ni ozbiljniji filmovi od ovoga ne umeju baš često da prenesu. 

 

Najlepša stvar ovog filma je što ni jednog momenta ne osuđuje Endija. Bilo bi lako napraviti priču u kojoj dete izdaje svoje igračke. Ali onaj ko je pravio ovaj film veome dobro razume da odrastanje nije izdaja. To je prirodan tok života. Deca nikada ne prestaju da vole svoje igračke. Prestaju da se igraju jer polako postaju neko drugi. I to je razlika koju mnogi zaboravljaju. Mi ne prerastamo igračke zato što nam više nisu bitne. Mi ih prerastamo zato što su one savršeno obavile svoj posao.  

 

One su bile naši prvi prijatelji, naši prvi heroji, naši prvi svetovi koje smo sami stvarali. Naučile su nas da maštamo mnogo pre nego što smo naučili da budemo ozbiljni. Zbog toga je Vudi oduvek bio mnogo više od glavnog junaka. On predstavlja onaj deo detinjstva koji odbija da poveruje da je njegovo vreme prošlo. Ne bori se on za policu ili sobu. On se bori za uspomenu da je nekome nekada bio ceo svet. 

 

Film na jako pametan način prikazuje i vrtić Sunnyside. Na prvi pogled izgleda kao raj za igračke. Deca na sve strane, stalna igra, večna svrha. Ali onda shvatiš da ni večna svrha nije dovoljna ako ne postoji ljubav. Razlika između igre i grubosti nije u tome šta dete radi, već kako vidi ono čime se igra. 

 

Lik Lotsoa je jedan od boljih negativaca koje je Pixar napravio. Ne zato što je zao već zato što ga je razočarenje pretvorilo u čoveka tj. plišanog medu koji više ne veruje da dobrota ima ikakvog smisla. Njegova priča zapravo je upozorenje šta se dogodi kada dozvliš da te jedno napuštanje definiše zauvek. 

 

Naravno, film je i dalje beskrajno zabavan. Akcione scene, humor, bekstva i gegovi funkcionišu jednako dobro kao i uprethodnim nastavcima. Pixar nikada ne zaaboravlja da je ovo pre svega avantura za klince. Ali za razliku od mnogih koji emociju ostavljaju za kraj, ona je ovde prisutna u skoro svakoj sceni. 

 

A onda dolazi ona scena. Neću je prepričavati. Mislim da nema potrebe. Svako ko je gledao Toy Story 3 zna na koju mislim. To je jedan od retkih momenata u animiranom filmu kada potpuno zaaboraviš da gledaš plastiku, tkaninu i gumu. Pred tobom više nisu igračke. Pred tobom su prijatelji koji su zajedno sa tobom ceo život. 

 

Mislim da je malo scena u istoriji animacije toliko iskreno emotivno izvedeno kao Endijevo opraštanje od svojih igračaka. Ne zato što je tužno što ih poklanja. Naprotiv. Tužno je zato što svi znamo da taj trenutak postoji za svakog od nas. U krajnjem slučaju, to ne mora biti igračka. Može to biti bicikl, stari stripovi. Svi jednog dana, a da nismo toga ni svesni, poslednji put uzmemo nešto što je obeležilo naše detinjstvo. Stvar je u tome što tek mnogo godina kasnije shvatimo da je to bio poslednji put. 

 

Zato Toy Story 3 toliko snažno pogađa odrasle. Ne tera nas da se setimo igračaka. Tera nas da se setimo dece koja smo nekada bili. A to su dve potpuno različite stvari. Na kraju ne ostane ti utisak da si gledao priču o Vudiju, Bazu i Endiju. Ostaješ razmišljajući o sopstvenom detinjstvu. O svim onim sitnicama koje si jednog dana ostavio iza sebe, potpuno uveren da ćeš ih se uvek sećati. 

 

I tu leži najveća vrednost ovog filma. Ne podseća nas on da smo odrasli. Podseća nas da u svakom odraslom čoveku i dalje postoji jedno dete koje bi, kada bi samo moglo da bira, još jednom selo na pod sobe, rasulo igračke oko sebe i na nekoliko sati zaboravilo koliko vreme brzo prolazi. 

 

E da, dužan sam vam kraj priče koju sam započeo na kraju teksta o Toy Story 2. Ako se ne sećate, pričao sam o svom medi kojeg sam dobio sa dve godine. Zapravo, nema kraja priče. Nastavlja se, ali se menja onaj ko mašta...

Zanimljivosti:
Tom Hanks i Tim Allen insistirali su da svoje replike snimaju zajedno. To su prethodno uradili samo jedan dan tokom snimanja prvog filma Toy Story, iako je u animiranim filmovima uobičajena praksa da glumci svoje deonice snimaju odvojeno. Obojica su smatrala da upravo zajednički rad doprinosi izvanrednoj hemiji koju Vudi i Baz imaju na ekranu. Do snimanja filma Toy Story 3, animatori studija Pixar već su savladali vernu animaciju elemenata poput vode i krzna. Iako su u početku mislili da će upravo krzno predstavljati najveći tehnički izazov, ispostavilo se da je mnogo teže realistično animirati obične kese za smeće. Zbog njihovih specifičnih osobina – naročito načina na koji reflektuju svetlost i menjaju oblik pri pomeranju – animatori su proveli nedeljama usavršavajući njihov izgled kako bi delovale što uverljivije na ekranu. Toy Story 3 postao je prvi animirani film u istoriji koji je na svetskim bioskopskim blagajnama zaradio više od milijardu dolara. Tu istorijsku granicu dostigao je 27. avgusta 2010. godine.

Naj scena:

"Thanks guys..."

Moja ocena: 9/10

Much Ado About Nothing (1993)

 

Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Kenneth Branagh
Glumci: Kenneth Branagh, Emma Thompson, Keanu Reeves...

Priča:
Mladi zaljubljeni par, Hero i Klaudio, koji se sprema za venčanje, smišlja plan da spoji Benedika i Beatriču – dvoje večitih samaca i majstora duhovitih verbalnih nadmudrivanja – i navede ih da se zaljube jedno u drugo.

Moj osvrt:
Much Ado About Nothing nije pokušao da modernizuje Šekspira. On je verovao autoru, nije bežao od svog književnog porekla već ga je na neki način slavio. Znam da neki kažu da Šekspira “treba preživeti” jer njegov jezik mnogima deluje teško. Dijalozi su prepuni metafora, ritam govora deluje neprirodno našem “savremenom” uhu. No ovaj film pokazuje da to može biti lako jer iza reči stoje glumci koji razumeju muzikalnost Šekspirovog jezika. Tako da ovde nećemo imati utisak da slušamo stihove. Slušaćemo ljude. 

 

Ono što je zarazno jeste količina životne radosti koja izbija iz gotovo svake scene. Nije ovo ukočena kostimirana drama koja se plaši da se nasmeje. Naprotiv. Film pršti od energije, smeha, muzike, vina, pogleda, dodira… Deluje kao da su glumci zaista uživali dok su stvarali ovaj film a taj osećaj se lako prenosi i na gledaoca. 

 

No, ispod sve te vedrine moraju postojati intrige jel? Ni najmanje nisam fan toga. Uvek imam utisak da su takve stvari ubačene samo da iritiraju gledaoca/čitaoca i na pogrešan način pokrenu emocije. No ovaj film se igra sa tim koliko su ljudi skloni da poveruju svemu čega se najviše plaše. Jedna laž, jedan pogrešno protumačen prizor ili nekoliko pažljivo izgovorenih reči dovoljni su da od ljubavi nastane sumnja a poverenje nestane preko noći. 

 

I baš zbog tih intriga za mene najveća snaga filma nije u zapletu. Ona je u odnosu Benedikta i Beatris. Njihovi razgovori nisu obična razmena duhovitih replika već pravi mali verbalni dvoboji. Oboje su previše ponosni da priznaju šta osećaju pa humor postaje njihov način odbrane. I to čini njihove scene jako zabavnim. Iza svake uvrede se krije simpatija a iza svake dosetke strah od iskrenosti. 

 

Film uspeva da napravi kontrast između njih i Klaudija i Hero. Dok prvi par ljubav gradi kroz sukob karaktera, drugi par pokazuje koliko ona može biti krhka kada počiva isključivo na idealizaciji. Šekspir poručuje da ljubav nije pitanje lepih reči već poverenje koje mora da opstane kada se pojavi sumnja. 

 

Glumačka postava je izuzetna no iz gomile poznatih njuški ja moram da izdvojim jednu koja je u potpunosti sporedan lik. Majkl Kiton. Iako se pojavljuje relativno kratko, njegov Dogberi dominira u svakoj sceni u kojoj se nađe. Njegova komika nije zasnovana samo na gegovima već i na neverovatnom osećaju za apsurd. Mogao je lako da sklizne u karikaturu ali Kiton uspeva od potpuno sporednog lika da napravi jednog kojeg ću verovatno najviše pamtiti iz ovog filma. 

 

Ima tu nekoliko stvari koje su mi zasmetale. Recimo, dešava se da emocije koje glumci pokazuju ne prate uvek ono što njihove replike zapravo govore. Kao da se u pojedinim scenama igra na intenzitet izraza više nego na neku unutrašnju logiku lika. Poneki pogled, uzvik ili gest deluju prenaglašeno, kao da se pokušava ostaviti snažniji utisak nego što sama scena zahteva. 

 

Odlično je što film ne pokušava da od Šekspira pravi filozofa koji neprekidno izgovara velike istine. Zbog toga je film konstantno zabavan i ne shvata ozbiljno mnogo toga. Likovi su sujetni, tvrdoglavi, lakoverni, smešni. Greše iz istih razloga iz kojih ljudi greše i danas i zbog toga su nam bliži nego što bismo očekivali od likova napisanih pre više od četiri veka. 

 

Much Ado About Nothing podseća zašto Šekspir i dalje opstaje. Ne zato što je pisao uzvišenim jezikom, ne zato što ga učimo u školama već zato što je razumeo ljude. Razumeo je koliko smo spremni da se pravimo ravnodušni kada volimo, koliko lako poverujemo u laž kada se plašimo i koliko nam je često potrebno da izgubimo nešto da bismo shvatili koliko nam to znači. 

 

Nije ovo film koji će vam doneti nešto veliko jer on ne pokušava da bude više nego što jeste. On je tu da vas nasmeje, da vas zabavi, da vas podseti koliko su ljubav i ponos često najtvrdoglaviji protivnici. A opet, on pršti od životne radosti i optimizma jer njegovi likovi ne prestaju da veruju da ljubav ipak ume da pronađe put do onih koji joj se najviše opiru. 

Zanimljivosti:
Filmski debi Kejt Bekinsejl. Baš kao i u filmu Much Ado About Nothing, i u ovoj verziji glavne uloge tumačio je bračni par iz stvarnog života. U televizijskoj adaptaciji iz 1967. godine to su bili Robert Stephens i Maggie Smith, dok su u filmu iz 1993. godine glavne uloge igrali Kenneth Branagh i Emma Thompson. Zanimljivo je da su se oba para kasnije razvela. U Šekspirovo vreme izraz „no thing“ bio je sleng za ženske genitalije. Zbog toga naslov Much Ado About Nothing krije dvostruko značenje – osim uobičajenog prevoda „Mnogo buke ni oko čega“, predstavlja i tipičnu Šekspirovu dvosmislenu igru reči koju je tadašnja publika bez problema razumela.

Naj scena:

Prvi razgovor nakon "podvale"

Moja ocena: 7/10

Poništeno - Mišel Uelbek

 

Poništeno ne pokušava da objasni savremeni svet već pokušava da objasni zašto se u njemu osećamo sve usamljenije. Uelbek nas čak ovde malo i “provoza” pa povremeno imamo utisak da je ovo priča o politici, terorizmu, porodici, bolesti. No ispod svega toga imamo priču o ljudima koji su toliko dugo živeli jedni pored drugih da su zaboravili kako izgleda biti zajedno. 

 

Uelbek je na neki način oduvek bio pisac otuđenja. Retko njegovi junaci traže sreću. Mnogo češće traže razlog da nastave dalje. Sa jedne strane, u “Poništeno”, taj osećaj dostiže možda svoj najtiši ali u isto vreme i najdublji oblik. Umesto cinizma koji ga je proslavio, ovde nalazimo nešto neočekivano - umor. Ali ne umor od života kao takvog već od sveta koji je postao toliko složen da više ne ostavlja prostor za bliskost. 

 

Glavni junak je čovek koji, gledano spolja, deluje potpuno funkcionalno ako tako smem reći. Ima dobar posao, uređenu svakodnevicu, sposobnost da racionalno rešava probleme. No iznutra, on je potpuno prazan. Njegov život funkcioniše kao dobro podmazan mehanizam iz kog je nestalo svako zadovoljstvo. Uelbek na majstorski način nije prikazao taj unutrašnji raspad dramatično. Naprotiv. On ga prikazuje kao nešto sasvim obično. 

 

Jedna od najvećih vrednosti romana je način na koji prikazuje savremenu usamljenost. Ljudi ovde nisu sami zato što nemaju nikoga. Oni su sami zato što više ne umeju da dopru jedni do drugih. Razgovori postoje ali nema komunikacije. Brak postoji ali nema bliskosti. Porodica postoji ali zajedništva gotovo da više nema. 

 

Uelbek odbija da osuđuje svoje likove. On ih posmatra sa neobičnom dozom razumevanja. Nisu njegovi junaci sebični zato što su loši ljudi. Sebični su zato što su godinama učeni da emocije predstavljaju slabost i da je jedina prava vrednost u efikasnosti. Tek kada se taj sistem uruši, postaje jasno šta su izgubili. 

 

Politika je ovde zamka. Tu je da privuče pažnju. Napadi, sajber-terorizam, predsednički kabinet, državne institucije - sve to vuče na klasičnu trilersku strukturu. No to nije cilj ove knjige. Politika je samo dekor ispod kog se odvija priča koja je znatno intimnija. 

 

Neko bi mogao da pita “pa dobro, čemu onda služi ovde ta politika”. Ima svrhu, naravno. No Uelbek koristi političke događaje da pokaže koliko su velike istorijske promene često potpuno nebitne za pojedinca koji se suočava sa bolešću, starenjem ili raspadom porodice. Dok država pokušava da reši globalne krize, čovek pokušava da pronađe način da razgovara sa suprugom sa kojom godinama deli isti stan a više ne deli život. 

 

Bolest koja postepeno ulazi u roman u potpunosti menja njegov ritam. Sve što je do tada izgledalo važno počinje da gubi značaj. Karijera, politički uticaj, društveni status - sve se polako povlači pred nečim mnogo jednostavnijim i mnogo strašnijim. Šta je to? Prolaznost, braćo i sestre. 

 

U tim trenucima “Poništeno” prestaje da bude roman o savremenoj Francuskoj. Postaje roman o svakom čoveku koji je makar jednom shvatio da vreme više nije beskonačan resurs. Uelbek izuzetno vešto pokazuje kako se čitava hijerarhija ljudskih prioriteta menja kada se pojavi vest o kraju. 

 

Posebno je zanimljiv odnos između glavnog lika i njegove supruge. Njihov brak gotovo da ne postoji, ali nije uništen velikim sukobima niti neverstvom. Uništen je svakodnevicom, sitnim odustajanjima, prećutkivanjima i godinama u kojima niko nije napravio prvi korak ka drugom. Uelbek time pokazuje da se najveće tragedije često ne događaju u jednom trenutku. One nastaju polako, gotovo neprimetno. 

 

Roman se zato ne bavi pitanjem kako ljubav nestaje. On postavlja mnogo bolnije: može li se vratiti onda kada izgleda da je odavno umrla? To je možda i najlepše iznenađenje ove knjige. Oni koji očekuju isključivo hladnog i ciničnog Uelbeka mogli bi ostati zatečeni. “Poništeno” jeste melanholičan roman ali nije bez nade. Nije optimističan u klasičnom smislu ali dopušta mogućnost da se čovek promeni čak i onda kada izgleda prekasno. 

 

Jedna od najbitnijih tema romana je ranjivost. Čovek može biti uspešan, obrazovan, uticajan, finansijski obezbeđen ali ni jedna od tih stvari ga ne štiti od usamljenosti, bolesti ili smrti. Uelbek ne govori ništa novo ali način na koji govori, braćo i sestre, imao sam utisak da sve te istine prvi put otkrivam. 

 

Kao i ostalim njegovim romanima, nemojte tražiti ovde jednostavne odgovore. Nema jasnih krivaca niti jednostavnih rešenja. Svet nije propao zato što je neko doneo jednu pogrešnu odluku. Propao je pomalo, svakog dana, svaki put kada je efikasnost postala važnija od prisustva a produktivnost važnija od bliskosti. I to je utisak koji nosi ovaj roman. To su lica ljudi koji su prekasno shvatili koliko su bili udaljeni jedni od drugih. 

 

Poništeno nije roman o kraju sveta već o mnogo tišem i mnogo češćem kraju. O onom kraju koji nastaje kada čovek polako prestane da oseća da pripada sopstvenom životu. Uelbek ne nudi neka velika otkrovenja niti pokušava da pronađe smisao u patnji. On samo pokazuje koliko malo je potrebno da se jedan život isprazni i koliko je neverovatno teško vratiti mu sadržaj. “Poništeno” nas ne tera da razmišljamo o tome kako će se svet završiti. On nas tera da se zapitamo u kom trenutku smo prestali da primećujemo sopstveni život dok je on još trajao.