Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

петак, 2. децембар 2022.

Sin City (2005)

 

Žanr: Kriminalistički | Triler
Režija: Robert Rodriguez, Quentin Tarantino, Frank Miller
Glumci: Mickey Rourke, Clive Owen, Bruce Willis...

Priča:
Priča o mračnom, užasnom gradu i tri njegova stanovnika upletena u kobne događaje.

Moj osvrt:
Nedavno sam pročitao 5 od 7 priča iz Milerovog Sin City (Grad Greha) serijala. Kada sam prvi pug gledao film, bio sam oduševljen karakterističnim izgledom i atmosferom koji ima. Sada mogu da procenim koliko je tu do Milera a koliko ima Rodrigezovog potpisa. Ovaj film obuhvata tri priče, kod nas poznate kao Poslednje Zbogom (The Hard Goodbye), Veliko Rokanje (The Big Fat Kill) i moja omiljena, Žuto Kopile (That Yellow Bastard). 

 


Miler je u jednu pre svega noar priču ubacio na tone nasilja. Nismo navikli na toliko nasilja u noaru. Njegovi likovi su neprocenjivi i značajno su surovije, tragičnije i prljavije verzije svih noar junaka naše filmske istorije. Milerov noar je mračniji od svih na koje smo navikli. Ne mogu da hvalim Rodrigeza ovde ali mogu da mu budem zahvalan što je ispoštovao sliku koju je Miler dao. 

 


Ono što je karakteristično za sve Milerove sjajne (i manje sjajne) stripove je naracija. Njegov Watchmen (Nadzirači) me kupuje prvim Roršahovim monologom. U 300 ta naracija daje neku atmosferu ličnog prisustva u istorijskom, velikom događaju. Unutrašnje borbe njegovog Daredevila su jedina stvar u tom stripu koja me je privlačila. I to je nešto što mi je najbolje u Sin City stripovima. Za to moraš da imaš odlične glumce. Ne mogu da kažem da je Rodrigez odabrao sam krem "narativaca" jer morao ih je uklopiti sa fizičkim karakteristikama Milerovih likova ali Rurk, Oven i Vilis su odradili odličan posao. Rurkov glas je prepun melanholije, ovenov glas odaje izgubljenost, Vilisov slomljenost. Miler je ispoštovan - naracija dominira u najboljoj sceni u filmu. 

 


Vizuelno, Rodrigez je preneo ono što je video u stripu. Možda ponegde likovi štrče u kadru, kao da su veštački umetnuti. To nije nešto što me je fasciniralo ali opet ne mogu reći da nije jedinstveno. Očigledan je trud da se prenese ne svaki bitan već svaki bogovetni kadar iz stripa. Verujte mi, neki od tih kadrova su užasno zahtevni. Ljudi koji nisu čitali strip neće primetiti ovo i potencijalno neće ceniti ovaj način na koji film odaje poštu samom stripu. 

 


Ako pogledamo tri lika čije priče pratimo, ne možemo da kažemo da su pozitivci. Ne bije ih dobar glas, vidi se da su uključeni u mutne radnje ali zašto ih doživljavamo kao dobre? Zašto se vezujemo za njih? Zašto nam je stalo, zašto se identifikujemo sa njima? Jednostavno je. U moru prljavštine, u blatu, ne možeš ostati čist. Ni oni to ne mogu. Ali ono što ih izdvaja je osećaj za pravdu. Sva trojica srljaju u propast zato što žele pravdu, žele da kazne zlo, žele da zlo prestane. A nas ka njima gura naša nesavladvia nada, nada da sve može da se reši jednim dobrim delom. Sve što su loše uradili, iskupiće to delo. Svo zlo će nestati tim dobrim delom. Svi verujemo u srećan kraj, svi ga priželjkujemo. 

 


I tu je možda najveći udarac u stomak koji ovaj film donosi. Da, to tvrdim iako je film prepun nasilja. Sam grad je takav da vam je jasno da nema nade. Da, na ekranu povremeno gledamo kako pravda pobeđuje. Možemo da likujemo, možemo da kažemo da su zlikovci kažnjeni. No, da li možemo da kažemo da će zlo da prestane? Možemo li reći da ima nade za grad, društvo i ljude? Možemo li garantovati da se životi koji su danas spašeni neće okončati sutra? Ne možemo. Tama konstantno vlada. U Milerovom Gradu Greha nikada ne sviće. Sunce se ne pojavljuje. Smenjuju se kiša i sneg. Tama je svuda. Belina služi samo da jasnije vidimo krv na njoj. 

 


Ljudi koji nisu jako otporni na nasilje neće blagnonaklono gledati na Sin City. Ne postoji, uslovno rečeno, ni jedna normalna ili standardna egezkucija. Iz svake scene nasilja prosto pršti sadizam. Ja ne mogu da na ovo gledam kao na manu ali razumem hejt prema tome. No takvi ljudi jednostavno ne treba da gledaju ovaj film. Iskreno mislim da ovde nasilje daje na kvalitetu jer ga sve vreme posmatramo kao najnormalniju stvar u svetu koji gledamo. To je još jedan element priče o Sin City-ju. 

 


Sad neko "politički korektan" može da me pita kako mogu da hvalim film koji na ovaj način prikazuje žene. Čitao i izneverovao tu kritiku pa želim koju reč i o tome. Hajde redom. U prvoj priči (The Hard Goodbye) žena je žrtva, žena je pokretačka snaga, žena je sve što je vredelo u Marvovom životu i zbog žene on kreće na samoubilačku misiju u kojoj će osvetiti njenu smrt. Da brate, baš loš prikaz žene. Ali ali ali ona je prostitutka! Pa? Ona je ovde nečija ljubav, nečiji motiv, nečiji svet. O tome se priča. U drugoj priči (The Big Fat Kill) te žene su vladari i opet se glavni baja odlučuje na rizik upravo zbog njih. Ove žene su opasne a prvu među njima Dvajt naziva boginjom. Ali ali ali one su prostitutke! Pa? Treća priča (That Yellow Bastard) žena (devojčica) je neko zbog koga čestit čovek žrtvuje sve što ima, samo da bi je spasio. Ona mu je jedini nerešeni slučaj, jedini nemir i njen život je zapravo sve što je potrebno da ovaj čovek ispuni svoju misiju na planeti Zemlji. Ali ali ali, ona je striptizeta. Ali ali ali, da me manete sa vašim površnim dušebrižnim smatranjima. Nije loš način na koji je ovo prikazano. Vi unižavate žene vašim razmišljanjem.

 


Moram da pohvalim način na koji su raspoređene ove tri priče. Svakako prva i treća imaju više kvaliteta i više uspevaj da nas privuku dramski. Da je završeno sa Big Fat Kill nekako bi bilo antiklimaktično. Ta priča je stavljena u sredinu kako bi malo rasteretili dramu i prepustili nas akciji. I taman kada su nas rasteretili, ponovo nas dramski izubijaju završnicom. Čak mislim da je ovo bolji izbor negu da su zamenili prvu i treću npr. Prva nas rastuži i nekako u trećoj očekujemo priču koja će da donese svetlost. I onda nam film odvali još jedan šamar. Predivno.  

 


Ako ste čitali strip, ako ste oduševljeni time što ste pročitali, verujem da ćete uživati i uz film. No verujem da će filmom više biti oduševljeni oni koji nisu posvetili vreme Milerovom delu. Zašto? Upravo zbog onog o čemu sam pričao - Rodrigezovoj vernoj adaptaciji. Da, znam, u 300 su ubacili nešto svoje i upravo to "nešto svoje" je teško smeće i jedino što u filmu ne mogu da smislim. No da li je ovde Rodrigez trebao da doda nešto svoje? Možda ne celu priču već da ove originalne začini nečim iz glave dok bi dovoljno ličile na strip da ne devalviraju ono što je Miler stvorio? Nikada nećemo saznati. 

 


Vizuelno, Sin City je nešto što se zaista izdvaja. Milerov strip je shvaćen kao Sveto Pismo i preslikan je do najsitnijih mogućih detalja. Izabrana je odlična glumačka postava i nije fer što sam od svih samo pomenuo tri glumca. Noar na steroidima prepun nasilja uspeva da dozira odličan nivo akcije ali ispred svega su ljudske drame. Iza svih njih, iza svih priča koje pratimo ide ona o Gradu Greha, mestu bez nade, mestu bez svetlosti, mestu budućnosti koje se svi plašimo. Ako niste čitali Milerovo čedo, uprkos tome što ste gledali film, posvetite mu vreme. Vredno je pažnje.

Zanimljiivosti:
Zbog načina na koji je film sniman, Rurk i Vud se nisu uopšte sreli tokom snimanja. Mačevi koje koristi Miho su isti oni koji se koriste u Kill Bil 1. Scena u kojoj se Marv penje kroz šaht je snimana unazad. Rodrigez nije želeo da Del Toro nosi masku ali je ovaj insistirao. Tarantino je režirao scenu u automobilu gde se voze Dvajt (Oven) i Džeki (Del Toro). Iako se pojvaljuje u sve tri priče, Britani Marfi je snimila svoje scene za dan. Madsen je došao do Rodrigeza da se žali zašto mu ovaj nije dao ulogu u filmu i na taj način je dobio jedinu ulogu za koju nije pronađen glumac tog momenta. 

 


Prva scena je snimljena pre nego što je Miler odobrio da se ona pojavi u filmu. Oblik brade Elajdže Vuda je izmenjen specijalnim efektima. Džesika Alba je išla u striptiz klubove kako se pripremila za ulogu ali je izjavila kako joj to nije pomoglo jer je shvatila da striptizete samo traže napojnicu. Rodrigez je želeo da Džoni Dep glumi Džekija ali nije uspeo da dođe do njega. Odlučio se za Del Toroa kada ga je video duge kose na dodeli oskara. Di Kaprio je trebao glumiti Rorka juniora ali je odbio pa je uloga otišla Niku Stalu.

Naj scena:


"An old man dies. A little girl lives. A fair trade."

Moja ocena: 8/10


недеља, 27. новембар 2022.

Lisbon Story (1994)


 

 Žanr: Drama | Muzički
Režija: Wim Wenders
Glumci: Rüdiger Vogler, Patrick Bauchau, Vasco Sequeira...

Priča:
Režiser Fridrih Monro ima problem da završi nemi film o Lisabonu. Poziva svog prijatelja, tonca Filipa Vintera kako bi mu pomogao. Kada Vinter stigne u Lisabon nekoliko nedelja kasnije, Monro je nestao i ostavio svoj nezavršeni film. Zbog fascinacije gradom i pevačicom koju upoznaje, on odlučuje da ostane u gradu.

Moj osvrt:
Portugal - država prema kojoj sam bio potpuno indiferentan. A onda je došao Saramago sa svojim remek delom "Godina smrti Rikarda Reiša". Zatvorio sam zadnju koricu posle čitanja i imao utisak da sam pročitao nešto drugačije, nešto veliko ali nisam osetio tu knjigu kako treba. Mesec dana sam skoro svaki dan razmišljao o toj knjizi. Zašto me drži utisak? Zašto imam neki jedinstven osećaj kada nisam ništa osetio tokom čitanja? Sećam se dobro, bilo je jako kasno, ili rano, u zavisnosti kako se posmatra. Čitao sam neku drugu knijgu i opet su misli odlutale na Godinu Smrti RR. Ostavio sam trenutnu knjigu, otvorio Saramagovo delo i put je počeo. Svaki pasus je za mene postao nova knjiga. Svaka misao je postala deo mene. Atmosfera me je uvukla i nisam uspeo da se otmem utisku da sam tamo gde me on kao čitaoca želi. Da, to je bilo to. 

 


Knjiga nije postala deo mene, knjiga je postala ja. Čuo sam svoj korak kako odzvanja uličicama Lisabona. Vetar je šuštao kroz granje, osetio sam prazninu posle odlaska na groblje, osetio zimu i melanholiju u novogodišnjoj noći u kojoj sam razmišljao o toj beskonačnosti koja krije sve. Čuo glas sa prozora kuće pored koje sam prolazio. Da li je glas muški ili ženski, nije bitno. Srešćemo ga opet u beskonačnosti. Osetio sam prolaznost, upoznao svoju muzu, posmatrao krhku devojku sa bolesnom rukom, iznova šetao ulicama i razmišljao o svemu. Da, ta knjiga je postala ja. Lisabon je postao moj. Žoze Saramago nije pisao delo kojim sam oduševljen. Žoze Saramago je pisao mene. 

 


Kasnije su došla mnoga druga njegova dela koja su za mene veliki masterpisi. Recimo, Slepilo mislim da je jedna od 10 knjiga koju svako treba da pročita. Putovanje kroz Portugaliju - pratio sam mapu, pretraživao slike mesta, lokaliteta i zdanja koja je putnik obilazio. Da ne nabrajam dalje. Sve te knjige su za mene remek dela. Ali samo ta jedna je bila ja. U samoj knjizi Rikardo Reiš upoznaje Fernanda Pesou koji je pesnik i koji je zaista postojao. Nekoliko godina kasnije Dereta izdaje Pesoinu Knjigu Nespokoja. Tu smo. 

 


Knjiga nespokoja je obimna knjiga razmišljanja. Ne postoji tema koje se Pesoa ovde nije dotakao. Pišući u prvom licu doneo je utisak jednog dnevnika kojeg je vodio godinama. I opet, nisam čitao tuđe misli već sam čitao sebe. Da. Setio sam se prve velike ljubavi i pronašao je u tim redovima. Čitao toliko misli koje su moje. Čitao toliko razmišljanja koja i sam imam. Čitao toliko stvari koje nekako vidim da će izaći iz moje glave u budućnosti. I tu sam postao svedok neraskidive veze ove dve knjige i ova dva stvaraoca. Za mene su ova dva čoveka i ove dve knjige postale ne samo jedno delo već jedan svet u kom se nalazim. 

 


Gde ovo ide pitate se? Verovatno nigde. Ne mogu da pišem o ovom filmu na način na koji očekujete. No ovo što sam do sada pisao su bila dva razloga zbog kojih sam odlučio da gledam film i dva razloga zbog kojih osećam ovaj film na poseban način. Postoji još jedan a to je Venders. Ne mogu da kažem da obožavam ili jako cenim Vendersa. Gledao sam jedan jedini njegov film koji mi se sviđa do imbecilnosti. Ali ova trojka: Saramago - Pesoa - Venders ima jednu zajedničku crtu. Pitate se koja je to? Hajde redom. Zašto volim Godinu Smrti Rikarda Reiša? Zbog onog što se dešava u knjizi? Ne. Znam i najmanju scenu i događaj ali me dešavanje ničim nije kupilo. Sve ono što prati te događaje jeste. Sva ta razmišljanja, emocije, atmosfera i posledice - to je lepota. Knjiga Nespokoja - samo misli. Ništa se tu spektakularno ne dešava. Gde tu dolazi Venders s obzirom da imamo film u kom ipak nešto treba da se desi. Vratimo se na Wings of Desire (Nebo nad Berlinom). Šta je tu glavno? 

 


Ako ste gledali taj film i čitali ova dva dela odgovor je jednostavan - osećaj. Sećam se da sam ceo taj film čekao susret dvoje glavnih likova i konstantno razmišljao kako će bre da se objasne jedno drugom, kako će da se desi to što želimo da se desi. Napravio sam grešku jer sam u potpunosti zanemario ono glavno - osećaj. Emocija je iznad fabule, emocija je ono što gradi ovaj svet onakvim kakvog ga vidimo. Priča o Lisabonu koji posle ove dve knjige posmatram kao svoj grad iako ga nikada nisam video je nešto i te kako poželjno. Na sve to, priču priča čovek koji zna šta je emocija, zna šta je osećaj, zna da isključi suvišno razmišljanje i prepusti se trenutku - da li zaista mislite da sam se i jednog momenta dvoumio da li ovo da pogledam. 

 


Stvar je u tome što ni Saramago ni Pesoa ni Venders ne moraju da vam kažu koje emocije ima osoba koju pratimo u priči. U jednoj sceni glavni lik ove priče ulazi u sobu i sluša ženu kako peva. Ja sam se zaljubio u tom momentu. Uopšte nisam razmišljao o heroju ove priče. Šta mislite šta je on osećao tada? Sve te njegove šetnje ulicama, svi zvuci koje snima činilo mi se da im je mesto u Reišovim šetnjama. Video sam ruke koje istresaju stolnjak kroz prozor u jednoj sceni - to su iste ruke koje je Saramago pomenuo u knjizi. Da braćo i sestre, do tog detalja znam knjigu. Venders mi je samo dao boje, dao mi je sliku onog što već znam i što osećam. Kada sam u jednoj sceni video Težo, imao sam utisak da sam se vratio kući i video ga posle mnogo godina.

 


Iz dosadašnjih putovanja Evropom nekako sam shvatio da su centri svih modernih metropola sličan nivo spektakla. Države koje sam posetio doživeo sam najbolje u manjim mestima. Tu sam video karakter ljudi i stvari koje su jedinstvene baš za to podneblje. Ako se posle gledanja ovog filma zapitate zašto niste videli te neke znamenitosti Lisabona ako je ovo već priča o njemu, ovo što sam rekao će vam pomoći da razumete zašto. Šta je to u malim uzanim ulicama, izlizanim stepenicama, oronulim zidovima, drvenim prozorima? Ne znam. Ali znate li šta je u glasu, licu i očima onog kog volite? Ne znate. Samo znate da vas sve to ispunjava.  

 


Mogao bih nešto više o filmu, zar ne? Pa recimo da vidimo kako je jedan filmotvorac oduševljen Lisabonom i da smatra da niko ne može dočarati taj grad. Na karakterističan način je krenuo da pravi film koji je trebao praktično biti neviđen jer je smatrao da niko ne može na pravi način doneti Lisabon. Drugi čovek ga ubeđuje da treba da snimi taj film kao što snima i ostale filmove. I sada tu možemo reći da ne vidimo ništa posebno jel tako? Greška. Ako ne vidite u čemu je greška, niste razumeli moje oduševljenje pomenutim knjigama. Saramagova vizija Lisabona je nešto zbog čega sam grad koji ne znam osetio kao svoj. 

 


Kako da procenim i ocenim ovaj film? Kako da vam kažem da li je on za vas vredan gledanja? Kako da vam kažem da sam oduševljen ako nisam pričao o filmu kao i obično? Ali veruje mi, tu je sve, sve što je potrebno da se zaljubite u jedan grad, jedno mesto, jedno podneblje. Malo fascinacije, malo ljubavi i oduševljenja je dovoljno. Slike koje vam se urežu u pamćenje, koje pokrenu emociju u vama su one koje učine da volite sve što ima veze sa njima. Saramago i Pesoa su mi dali i više nego dovoljno. Venders je svoj doprinos dao slikom i tonom.

Zanimljivosti:
Originalno je ovo trebao biti dokumentarac koji bi promovisao Lisabon ali je Venders naknadno odlučio da napravi film sa minimalnim zapletom. Film je omaž Federiku Feliniju.

Naj scena:


Ainda

Moja ocena: 8/10


субота, 19. новембар 2022.

Star Wars: Episode I - The Phantom Menace (1999)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Fantastika | Naučna Fantastika
Režija: George Lucas
Glumci: Ewan McGregor, Liam Neeson, Natalie Portman ...

Priča:
Dva Džedaja tokom bekstva od neprijatelja pronalaze dečaka koji može da vrati ravnotežu Sili ali se u sve to meša Sit koji želi da ih spreči u njihovim namerama.

Moj osvrt:
Kada sam se prvi put posvetio ovoj franšizi napravio sam grešku i krenuo od ovog filma. S toga nisam baš najbolje razumeo netrpeljivost koju gaje veliki fanovi originalne trilogije. Ni sam nisam fan Ratova Zvezda ali mogu da kažem da je originalna trilogija školski primer kako napraviti kvalitetnu sci-fi avanturu prihvatljivu za sve generacije. Uticaj koji je imala je nemerljiv, atmosfera je odlična, likovi karakteristični, setovi jedinstveni. No došlo je vreme da raskrstimo da li ovaj film poštuje pretke ili zaslužuje sav hejt koji je dobio. 

 


Ako se vratim na originalnu trilogiju, kupovala nas je mnoštvom sitnih detalja. Izgled naselja, životinje, vozila, letelice. Maske i stop-motion su mi uvek dragi i uvek rado gledam filmove koji ih sadrže. Phantom Menace je odmah pucao na visoko pa smo jako brzo dobili gomile brodova, nov podvodni svet, velika čudovišta. Da, efekti umeju da budu šminka ali skroz sam ok sa njima kada su urađeni sa ukusom. S obzirom da u starim Ratovima Zvezda imamo maske koje za mene uvek prolaze ovi CGI efekti već deluju zastarelo. No kažem, razumem Lukasovu nameru. Nekada nije mogao da prikaže ovakve stvari, danas može. Pucaj onda iz svih oružja. 

 


Ono što je jasno, primarna Lukasova publika ovde nisu stari fanovi. Ovim filmom on želi kupiti neke nove klince i priču povremeno spušta na baš klinački nivo gde ti treba mnogo tolerancije da progutaš ovo. Ako imate klince od 5,6 godina, gledajte ovo sa njima i oduševljavaće se određenim scenama. Ako se setimo originala, ne mogu da kažem da nije pravljen i za klince. No definitivno mogu da kažem da je za razliku od ovog filma pravljen za starije klince. Dosta neubedljivih stvari ima ovde. Recimo prepuštanje sudbine u ruke petogodišnjeg (po nekoj mojoj proceni) klinca kojem su dali toliko sposobnosti da to nije normalno. Učestvovanje tog istog klinca u ratu. Pa kada gledate trku u kojoj isti taj klinac učestvuje, svi ostali učesnici su BUKVALNO ispali iz crtanog filma. Da, maske u starim filmovima su bile zabavne ali nisu se spuštale na nivo crtaća za petogodišnjake. 

 


Tu moramo da se dotaknemo Jar-Jara. Da, on je ubačen da bi se klinci smejali. Problem je što je njegov humor kao iz standardnih američkih sitkoma - plitak. Da, nasmejaćete se ali imamo momente u kojima priča treba da bude ubedljiva i on je totalno obesmisli. Mogao je on da ima mesto u ovom filmu ali ne ovako veliku ulogu. Pogledajte R2-D2. On je naravno zabavan kad god se pojavi ali njegova prva pojava ovde je neprocenjiva - on spašava živote celoj posadi. I naravno da možeš da imaš poverenje u tako nekog. Ovde likovi sudbinu stavljaju u ruke potpunog kretena, u ruke petogodišnjeg deteta i to sad treba da bude ok. Jeste ok ali ne sme da bude ok u filmu koji pripada Star Wars franšizi. 

 


Ono što najviše smeta je upravo to očajno doziranje humora i neozbiljnosti. Gledamo sudbonosnu bitku koja treba da bude klimaktična ali onda vidimo Jar-Jara koji je mega trapav ali tom trapavošću uspeva da eliminiše gomilu protivnika. Šta to govori o protivniku? U starom filmu imali smo Luka Skajvokera koji pilotira i donosi pobedu u sudbonosnoj borbi. To je skroz ok, to je talentovani tinejdžer. Ovde to radi petogodišnj klinac. WTF. To nije igrica, to su ljudski životi majku mu. No film drži tu neozbiljnu notu u momentima koji treba da budu super ozbiljni. I gledamo smrt jednog dragog lika i sekund posle toga umesto da budemo besni i šokirani, mi gledamo klinju koji bez problema eliminiše gomile neprijatelja i gledamo Jar-Jara koji se izmotava. Izgubio si dramu i na to negativci gube kredibilitet kada ih petogodišnji klinac i tupavi Jar-Jar lako poraze. To se ne radi tako. 

 


Ovaj film je trebao biti uvođenje u priču dečaka koji je kasnije postao Dart Vejder. I to je još jedna stvar koju su odradili jako traljavo. Da, taj klinac je trebao biti "odabrani", i "posebni" ali je toliko glorifikovan i iskarikiran u filmu da to može da oduševi samo najmlađe. Superdečak čije se supersposobnosti konstantno ističu. Ceo ovaj segment na planeti gde su našli dečaka je predug. Bespotrebno trošenje vremena je  trka koja jeste super zabavna za gledanje, bespotrebno potrošeno vreme na natezanje sa trgovcem na planeti. Ne shvatite pogrešno, ovo je sjajna zabava ali suštinski ništa ne radi za samu priču ili lik Anakina Skajvokera. 

 


Kad već serendam, evo kako bih ja to uradio. Ključno ovde bi bilo da klinac pomogne ekipi kao što je uradio samo ne na ovaj način i u ovoliko vremena. Ekipa bi upoznala klinca kao roba. Potencirao bih priču na rastanku između klinca i majke - to je moralo dramatičnije pa zašto ne i tragičnije. Ovde se klinac odvaja od majke kao da ide na ekskurziju od tri dana. Ja kao roditelj ne mogu ovo da prihvatim. Tu je trebala da bude srž ove priče, to je trebalo da obeleži momka - tragičan rastanak od majke. Zašto sam tako surov? Zato što ovde treba da stvoriš USRANOG DART VEJDERA. Druže, moraš da mi daš neki temelj za to što će on postati. Moraš nečim da ga obeležiš. Morao bi na nešto da se vraća i preispituje to. 

 


Ono što ovaj film dobro radi je politika. Cela priča oko rata, politike koja se vrti oko senatora Palpatina i kraljice Amidale, sve to daje odličan temelj za nastavak priče. E sada, kada klinac gleda klinju koji bez problema učestvuje u trci gde se gubi glava, kada gleda tog istog klinca kako upravlja letelicom u sudbonosnom ratu, sigurno posle toga ne može da strpljivo sedi i čeka dok se servira ova politička strana priče. Isto tako, mi matori koje zanima istorija i svet, vrtimo prstima i kolutamo očima dok super-klinja spašava svet, planetu, dan i kevinu veš mašinu.

 


Ako bih ovaj film ocenjivao kao jednokratno iskustvo imao bi nešto bolju ocenu. Ako bih ga ocenjivao kao klinja, bio bih prilično oduševljen. Ali previše loše uklopljenih stvari i propuštenih prilika je ovde. Srećom sam u potpunosti zaboravio nastavke pa ćemo videti da li će oni ovo da spasu. Kada sam ovo gledao tamo pre više od 10 godina bio sam zadovoljan. Sada sam matori smrad koji retko ima tolerancije za propuste tako da će morati da se potrude mnogo više.

Zanimljivosti:
Nison je toliko bio oduševljen idejom da će biti u filmu da je potpisao ugovor pre čitanja scenarija. MekGregor je izjavio kako se seća ove uloge kao one gde konstantno ulazi u prostorije u gleda gore. Tokom snimanja scena borbe on je sam proizvodio zvukove svetlosne sablje iako ga je Lukas konstantno podsećao da će zvuk biti dodat kasnije u efektima. MekGregor na to kaže da se lako zanosio u svakoj sceni. Qui-Gonov komunikator je zapravo redizajniran Gillette Sensor Excel brijač.

 


Kira Najtli i Natali Portman su u kostimima toliko ličile da ih je jednom zamenila čak i Kirina majka. Kirini roditelji su je ubeđivali da ne ide na audiciju ali ona je bila veliki fan Ratova Zvezda tako da nije bilo šanse da propusti ovu priliku. Setovi su pravljeni samo u visini glumaca dok je ostalo dodavano specijalnim efektima. Zbog svoje visine, procenjeno je da je Nison dodatno koštao ovaj film nekih 150.000 dolara. Natali Portman je propustila premijeru filma jer je morala da se sprema za test u srednjoj školi. MekGregor je proučavao glumu Aleka Ginisa (originalni Obi-Van Kenobi) kako bi mu dikcija bila dobra. U senatu u jednoj sceni se vide E.T-ovi iz čuvenog Spilbergovog filma. 

 


Tokom trke korišćeni su zvučni efekti snimani na utakmici Američkog Fudbala. Kada se prvi trailer pojavio u bioskopima, ljudi su plaćali punu cenu karte za neki drugi film samo da bi videli Star Wars trailer i izašli. Glumci su birali svoje svetlosne mačeve neposredno pre početka snimanja. Mačevi su dugo bili zaključani u kutiji i Lukas je samo malo vremena dao glumcima da izaberu kako bi birali po osećaju. Džejk Lojd je izjavio kako je odustao od glume pošto je imao traume nakon snimanja ovog filma zbog zadirkivanja i provokacija koje je doživeo od strane vršnjaka. Nison je ubedio Lukasa da ostavi u filmu scenu u kojoj Qui-Gon stavlja ruke na ramena Anakina Skajvokera. Lukas je smatrao da ne sme da postoji takva emocionalna povezanost kod džedaja. Entoni Danijels (C3PO) nije bio zadovoljan filmom na kraju.

Naj scena:


Qui-Gon vs. Darth Maul

Moja ocena: 5/10