Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

среда, 07. април 2021.

Shutter (2004)

 

Kod nas nazvan: Okidač
Žanr: Horor | Misterija | Triler
Režija: Banjong Pisanthanakun, Parkpoom Wongpoom
Glumci: Ananda Everingham, Natthaweeranuch Thongmee, Achita Sikamana...

Priča:
Mladi fotograf i njegova devojka, posle tragedije, otkrivaju misteriozne senke na fotografijama. Ubrzo otkrivaju da ne možeš pobeći od svoje prošlosti.

Moj osvrt:
Glavni problem koji sam imao sa filmom je to da je sve ovo već viđeno i da je svaki korak užasavajuće predvidiv. Da li je to velika zamerka? I jeste i nije. Jeste zato što ne mogu da se oduševim filmom ako mu znam svaki korak i ako sve to već liči na nešto što sam gledao. Nije, zato što je ovo opet ukusno uklopljeno u filmić koji može da se pogleda. Ako niste gledali veći broj sličnih horora, može ovaj film da bude i prijatno iznenađenje. Ali posle originalnih Ju-On (Grudge), Ringu, Dark Water i ostalih klasika, Shutter dođe kao jedan rutinski film. No ni prvi Conjuring nije imao ništa originalno u sebi pa sam bio blagonaklon prema njemu. Drugi deo je već bio neopevano smeće ali nećemo o tome. Pričajmo o Shutteru. 

 


Ako gledamo dublje, ovo je film o krivici koja se ovde manifestuje jezivim elementima. I to je verovatno najveći kvalitet filma i nešto na čemu je mogao dodatno da poentira. Ako vidimo koga sve duh proganja, jasno je da on predstavlja taj osećaj krivice koji nikad ne nestaje, koji nam je uvek na ramenima. Tu se Shutter jako lepo trudi da imamo jednu slikovitu predstavu težine nečega što nosimo na duši. Lepo je to i tempirano, prvo kao mali osećaj krivice, tek puko prisećanje a posle kao nešto od čega ne možemo pobeći, nešto što nam ne da mira i od čega nema spasa. Tu zaista nemam nikakve zamerke. 

 


Zašto kažem da je film mogao da poentira više na tome? Imamo jednog glavnog lika i njegovu slatkiš devojku koja je glumački i ubedljivija od njega. No za celu priču su bitni još neki likovi. Film ima praznog hoda i u tom vremenu je trebao da prošeta i do tih ostalih likova i da nam da njihove sudbine kao jednu zagonetku. Ovako ih je otaljao. Dao nam kasnije u filmu jedu rečenicu o njima i sada to treba da nam bude wow. To nije mali propust. Jedna stvar je ako vam kažem da su tri osobe nastradale u saobraćajnoj nesreći. Sasvim druga stvar je ako vam kažem ko su osobe, kojih godina, šta su bili itd., jer ta tragedija postaje ličnija. Da smo ove tragedije iz priče videli na ekranu, dobili bi jezive momente i odličnu zagonetku za kasnije. 

 


Uz predvidivost, najveću zamerku imam na taj prazan hod. Ok je da mi serviraš san koji će opet vući na neku krivicu i držaćeš se teme, ali ovde nije tako. Ovde imamo san koji devojka sanja a on dolazi ni iz čega. Takav san treba da dođe sa krajnjim saznanjem a ne na početku. I ovde su ti snovi gubljenje vremena. Druga stvar koja mi se nije svidela, nešto šušne, odemo da proverimo, proverimo tri stvari, ništa se nije desilo. I tako nekoliko puta. Umesto da mi daš momente tenzije, uspavaš me a to ne volim u hororu. Da je priča odlutala na one sporedne likove u ovom momentu, verujem da bi to bilo mnogo bolje. No kada smo već kod snova, volim što su te sablasne pojave u tom nekom fazonu, dal je san il je java. To zapravo izgleda odlično zato što daje potporu onoj priči o krivici i sve se pretvara u noćne more jednog izmučenog uma. 

 


Veliki plus filma je taj dramski momenat. Ne očekujte ovde povratak u prošlost kao u Ringuu. Ringu je ipak masterpis za sebe i u tom povratku vidite i užas i dramu i misteriju i horor.... ma sve. Ovde je to znatno jednostavnije ali opet, bolje je što su išli takvim pristupom. Priča je prizemnija i sudbina žrtve je i te kako tužna. Film će vam objasniti njen bes i zaista je bolno kada neko nevin strada ovako. Kažem, bolje je što je priča prizemnija iz razloga što, ako bi sklonili sablasne momente i pretvorili ih u momente nekog ludila, ovo bi i dalje funkcionisalo kao neka dramica. Naravno, nema ovde ništa neviđeno u oba ta slučaja ali kao što rekoh, ne mogu zbog toga da imam velike zamerke. 

 


Manju zamerku imam i na neke reakcije likova. Recimo nešto sablasno se desi, likovi nekada odreaguju kao da ništa nije bilo. Najekstremniji primer je kada se glavnom liku niotkud pojavi prijatelj u sobi i ponaša se totalno uvrnuto. Trenutak kasnije on nestane i naš junak totalno iskulira na sve što se desilo. Srećom nema onih "američki tinejdžeri svesno idu u propast" idiotskih odluka. Zasmetala mi je ta njihova reakcija u nekim situacijama. Može biti i da je do glume. Ženski lik je odglumljen ok, uverljiviji je dok je muški prilično nemlačan i neubedljiv.

 


Kada je manifestacija ovih užasnih stvari u pitanju, imamo dve grupe. Prva je ona koju su ustoličili Ringu i Ju-On a druga je pojava tih duhova na fotografijama. E i tu je po meni potrošeno vremena na bespotrebne stvari. Kako sam zakeralo, na početku mi je smetalo to što se duh pojavljuje samo na fotografijama. Zašto baš tu? I onda na kraju kada vidimo celu priču i rasplet, ta ideja se ispostavi fenomenalnom i zaista ima smisla. Ali onda celo mrsomuđenje oko istraživanja duhova na fotografijama pada u vodu. Film je posvetio dosta vremena istraživanju takvih fotografija. Šta smo dobili od toga? Krajnji zaključak je da smo odlutali od priče. Ali čekaj bre outsideru, pa zar ne vidiš da nam je tu neki čika rekao da je duh došao da se nekom načestita mile nove godine? A ček, duhovi u horor filmovima dođu da se igramo lastiša sa njima, šta? 

 


Da zaključim. Ne nasedajte na priču da je ovo bolje od Ringua ili u tom rangu. Ne može ovo ni da prismrdi tom masterpisu kome ću se vratiti jednom prilikom. Taj film takođe zaslužuje bolji tekst. Shutter je ukusno odrađen filmić sa gomilom elemenata koje smo već videli. Da je ovo neko lepo vreme u kom imamo gomilu dobrih horora, na ovaj ne bi bilo potrebe toliko osvrtati se. Ali s obzirom da je ideja sve manje, efekata i praznoglave priče sve više, horor daj nam naš nasušni pa da se radujemo i ovakvim sitnicama. Ako ste već konzumirali dobar broj kvalitetnog horora, nije ovo nešto što ćete pamtiti ali postoje i mnogo gori načini da izgubite sat i po vremena.

Zanimljivosti:
U jednoj sceni gde likovi istražuju fotografije, vidi se uvećana fotografija duha koji stoji pored polica. To je fotografija iz Williard biblioteke u Evansvilu, Indijana. Tokom godina, ova biblioteka je postala jako popularna i ljudi tu pokušavaju da usnime paranormalne fenomene. Film je 2008 rimejkovan u Holivudu. U jednoj sceni kada se lik spušta stepenicama, konstatno dolazi do četvrtog sprata. U mnogim azijskim zemljama broj 4 se izgovara slično kao i reč "smrt" i predznak je nečeg lošeg.

Naj scena:



Fotografija

Moja ocena: 7/10

четвртак, 01. април 2021.

American Beauty (1999)


Kod nas nazvan: Američka Lepota
Žanr: Drama
Režija: Sam Mendes
Glumci: Kevin Spacey, Annette Bening, Thora Birch...

Priča:
Lester Burnam, deprimirani otac iz predgrađa koji zapada u krizu srednjih godina, zaljubljuje se u najbolju prijateljicu svoje kćerke i odlučuje naglo da promeni život.

Moj osvrt:
Prvo želim da obrazložim svoj stav koji sam imao pre repriziranja ovog filma. Kada sam se konačno naterao na reprizu, retko sam se čega sećao osim da jako mrzim ovaj film. Nikada mu nisam sporio rejting koji ima, nikada nisam osporavao da je on klasik ali nisam nikako mogao da uživam u gledanju. Film jednostavno nije imao dovoljno stvari kojim bi me držao, koje bih pamtio. No, postojeći tekst je pisan jako davno a film sam gledao sa jako malo filmofilskog staža. Vreme je bilo da ga repriziram, da uvidim da li sam išta propustio, da kažem šta je ok i šta nije, da priznam šta mi je promaklo kao i šta i dalje ne volim. 
 

Kada imaš glumca koji će u svakoj sceni da ugrabi 100% pažnje, mnogo toga si rešio. Npr. imamo tupavi film poput The Edge (1997) ali sve što je potrebno je da daš prostora Hopkinsu i on će ni iz čega da napravi nešto veliko. Ok, nije ovde tako drastična razlika u kvalitetu izvedbe i stvarnom kvalitetu lika ali Spejsi celu priču i lik koji tumači diže za dva nivoa više. Stavite ovde nekog manje upečatljivog ali kvalitetnog glumca, iće jasno kao dan da ovaj lik nije toliki masterpis kao što izgleda. Ono što je sjajno, svaki od likova ima svoj momenat slave, sa svakim od njih film uspeva da nam kaže nešto, da ispriča priču koju želi. Ono što ne vidim je možda veličina nekog od njih posebno. Ne kažem da je to nužno loše. Ima ovde paralela koje ćemo povući sa filmom Druk (Another Round). I tamo imamo više likova ali Mikelsenov nam se konstantno otkriva i konstantno se pričaju priče i prezentuje nam se život kroz njega. Kroz njega vidimo gomilu emocija. U Spejsijevom liku i svakom od odraslih likova je primetno samo jedno - promašenost. 
 

Pre nego što neko kaže "ali to treba tako da bude" - znam. Ne sporim sve što film hoće da kaže. Ne kažem da je loše. Naprotiv. Dobro je to predstavljeno. Ali nije čovek samo to. Čovek jeste i ono što je promašio i ono što je propustio i ono što je izgubio, ali čovek je i ono što voli, što je osvojio, što je zaradio, čovek je i onaj Mikelsenov nesrećni pijanac koji odlazi iz porodičnog doma ali i onaj srećni koji pleše na kraju filma. Ovde niko ne pleše. Ovde nam se kroz odrasle likove daje samo ta promašenost. Tek na kraju vidimo sećanje na momente sreće. Ali to nije čovek koji pleše. To je prelep momenat kada shvatiš da si izgubio nešto prelepo ili si ga zaboravio. I ovo je odlično izneto i odlično prikazano ali mislim da smo mi kao ljudi mnogo više od toga. Momenat u kom sve gubimo ne treba da bude jedini u kom shvatamo šta smo to imali. Sa jedne strane mi se to ne dopada. Sa druge, najupečatljiviji je utisak što treba da budemo zahvalni što smo imali to što jesmo. I onda, kada pogledaš kraj, zapitaš se, gde mi je film nudio tu sreću, taj značaj prelepih događaja i ljubavi. Nema ga. Film nas laže sve vreme. 
 

Kao i u Another Round, i ovde imamo onaj momenat kad shvatimo da smo deo života na neki način prošli na autopilotu. Pogledaš sadašnji momenat koji nije dobar, setiš se onog nekadašnjeg koji si voleo i pitaš se, šta se to dogodilo u međuvremenu. Kako je došlo do toga da nam se ovo dešava? Kako smo se uspavali, počeli da stavljamo funkciju ispred emocije, počeli da živimo po šablonu ponavljajući istu rutinu dan za danom? Another round će te naterati da promisliš o svemu tome. American Beauty neće. On se ne bavi suštinskim pitanjima, on nam odmah opali šamar i kaže - sve je to bila laž. Usrali smo sve što smo mogli. Došli smo dotle da smo nezadovoljni, džangrizavi, omatorili i posledice svega toga ne trpi samo naš odnos već i naša deca. Ima tu opasno kvalitetnih detalja koji su mi izmakli u ranijim gledanjima. Da, ovaj film jeste mnogo bolji nego što sam ga doživljavao. Ali ne mogu i dalje da prihvatim prevelike praznine koje nije uspeo da popuni. 
 

Evo prvog priznanja. Kada sam ranije pisao tekst, nervirao me je taj izveštačen stav Lesterove (Spejsi) supruge Karolin (Anet Bening). Užasavala me je svaka prokleta scena sa njom i to je jedan od glavnih razloga zašto sam mrzeo film. Braćo i sestre, kako sam bio slep. Ovo je savršeno. Ovo je slika onoga kako mali Perica zamišlja savršen život. Ovo je ona slika koju vam prodaju na reklamama. Ovo zamislite kada slušate lajfkoučeve koji vam život pretvaraju u šarenu teoriju, sliku koja zaobilazi suštinu, kratki uzlet lišen bilo kakve emocije. U svakoj prokletoj sceni sa Karolin, ne vidite živo biće i stvaran život. Vidite samo lažnu sliku onoga kako neko zamišlja taj život, nekog ko se ne prepušta životu već je zacrtao kako on treba da izgleda a to ne može da ostvari. Zašto ne može? Zato što to nema veze sa životom. Sve te slike su šarena laža, motivacioni poster. Čovek nije tako ravan, nije tako plitak. Čovek je mnogo više od toga. Problem je što ovde ne vidimo odraslu osobu koja ovde oseća život kako treba. Prelepo je što vidimo decu koja otkrivaju život. 
 

Kada vidimo roditelje, ne možemo da se otmemo utisku da njihova deca baš nemaju neke uzore. Od jednog momka, otac pravi vojnika i projektuje ga ka svojoj slici. Roditelji druge devojke ne uspevaju ni da ostvare komunikaciju sa njom a ne vidimo ni neki veliki trud. I šta sad ovo dvoje mladih vidi kao budućnost? Ako se pretvore u svoje roditelje, biće nezadovoljni životom. Roditelji im ne daju ni jedan jedini razlog zašto bi klinci vodili slične živote. Kroz roditelje im se servira budućnost koja ne sadrži ama baš ništa što bi klinci želeli videti u svom poznijem životu. I film ovde servira prelep rasplet. Budućnost treba da bude nepoznata, neizvesna. Treba da stremimo ka nečemu, da slušamo svoj osećaj i pre svega da volimo. To su prelepe poruke koje film šalje. Daje nam sve ono što ne treba biti i uspeva da odvede decu na drugu stranu. Možda ta strana nije savršena, sigurno će sadržati gomile problema ali za razliku od učmalosti na drugoj strani, ova strana je život.
 

Zadržao bih se kratko ovde na ocu koji je vojno lice i koji sina želi disciplinovati. Do pred kraj, jedina emocija koju ovaj čovek pokazuje je bes kada se njegovi standardi ne zadovolje, kada ne vlada disciplina koju on želi. Njegova supruga je bez ikakve emocije. Šta nam ovo govori? Život nije disciplina, ne možeš ga okovati u šablon, ne možeš ga oblikovati po postulatima. Život treba da bude nepredvidiv, treba da bude haos, treba da bude neočekivanih stvari. I ovaj čovek i njegova supruga konačno pokazuju emocije kada se desi nešto što ne mogu da kontrolišu. Složićemo se da je velika razlika između onih glupavih trendova (o njima uskoro) i ove vojničke discipline. Isto tako ćemo se složiti da i jedno i drugo ne stvara srećne ljude. I jedno i drugo će te udaljiti od onoga što bi želeo biti, stvoriće ti lažnu sliku o životu i izgubićeš osećaj.
 

Uticaj takvih odraslih se najbolje vidi u tome što deca nemaju svest o onome što ih čeka u tom međuvremenu, u tom periodu koji se desio od srećnih momenata do ovih koje sada gledamo. I nesvesni toga i oni pokušavaju da projektuju neku sliku o sebi, nešto što bi trebalo da zadovolji današnje standarde. I to najlepše vidimo kroz Anđelu (Mena Suvari). Ona o sebi stvara takvu sliku koje zadovoljava neke izmišljene standarde ali prepoznaćemo to. Zašto? Zato što su to ista ona sranja koja nam se prodaju. Svojevremeno mi je do ruku došao jedan od popularnijih ženskih časopisa tog vremena. Prelistao sam ga i zgrozio se koliko se sam taj časopis kroz članke obraća ženi kao totalnom idiotu. I tu čitam takve savete kao "Do 18 treba da izgubiš nevinost. Do 21 da imaš vezu za jednu noć..." I onda listam na članak o ishrani i ne mogu da verujem. I onda se prebacim na članak koji govori o tome šta žene treba da čitaju i opet ne verujem. Da sam žena, bio bih jako uvređen. I upravo takvi saveti i standardi će ili stvoriti idiota ili devojčicu koja ne može da se snađe u stvarnom svetu. Jednostavno, sve te govnarije i trendovi NISU ŽIVOT. Koliko god da se "trendseteri" i "influenseri" trudili da vam nametnu mišljenje, ono nije život. Pokušajte da ih poslušate i izgubićete svaku šansu da ga proživite normalno, izgubićete individualnost. Ne verujte njihovom šljaštećem uspehu. Iza njega stoji duboko neostvarena i promašena osoba. 
 

I sada dolazimo dotle da i sam Lester postane motivisan tom lažnom slikom. Ok, zabavna je ta njegova transformacija, ta novopronađena sloboda, mogućnost da kaže šta god želi i uradi šta god hoće. Ali činjenica je da, koliko god izgledao srećno, i sam je promašen koliko i njegova supruga. I sam je zaljubljen u sliku nečega. Ali ovde postoji jedna kvaka. Zapravo dve. Momenat u kom me je ovaj film razoružao je su upravo ta dva osvešćenja. Prvo, taj balon od sapunice koji mu se raspukao pred očima je doveo do toga da je shvatio šta je mladost i šta je stvarna lepota. Ona ne treba da bude iskorišćena, ne treba da bude trijumf promašenog čoveka - ona treba da bude pokretač i ostane netaknuta, neuprljana. Tek tada Lester shvata šta ga je to činilo srećnim. No, kao što rekoh, ovde nema plesa, ovde je to bolan momenat gubitka. Nema nade za odrasle, njihovo je prošlo. Previše su promašeni i potrošeni da bi mogli da ponovo pronađu sreću i lepotu. Lepota nije za njih. Ne mogu baš da se uhvatim u kolo sa ovom idejom.
 

Sa druge strane ako uzmemo Lesterovu ćerku Džejn, tu vidimo drugačiji put za jednu devojčicu. Prvo je prisutna ta nesigurnost ali imamo klinku koja se izdigla iznad tih glupavih "standarda". Ona ne podleže njima već oseća. I gledajući iz scene u scenu zapravo vidimo njenu transformaciju od klinke u ženu. Nema tu puno scena ali su jako efektne. Npr. u jednoj sceni ona priča kako je štedela za operaciju grudi. To je upravo ona nesigurna klinka koja je rob trendovima. I onda se tren kasnije nasmeje gde osmeh pokazuje blesavost te namere. Takođe, u drugoj sceni se od stidljivog sakrivanja iza zavese potpuno otkriva i ostaje gola pred očima drugog. Nema više nesigurnost, samo emocija, instinkt i klinka koja više nije klinka već postaje žena. 
 

I kada dođemo do momka koji snima gomilu stvari i priča o lepotama koje vidi tu vidimo promašenost odraslih. Da, slažem se, previše je lepota na ovom svetu ali mi ih konstantno propuštamo ili smo spremni da ih ukaljamo. Promašenost svih ovih ljudi je upravo u tome što su zaboravili sve te lepote a sve to zbog lažne slike onog što bi život po njima trebao biti. I tu dolazimo do toga da nam je film previše puta prikazao šta to život zapravo nije a stvarni život konstantno trpi. Razumem da je film trebao biti satirični prikaz "Američkog života" ali stvarni život smo dobili na kašičicu. Da, treba da budemo srećni i zahvalni što živimo. Ali isto tako treba da glorifikujemo i lepote koje smo videli i sreću koju smo osećali i osećamo. Nije uvek prekasno za to. 

Zanimljivosti:
Pola Abdul je osmislila način plesa koji ovde prikazuju navijačice. Scena kada Lester konkuriše za posao u Smiley Burger-u je snimana noću pa su je kasnije preradili da izgleda kao da je snimana po danu. Ako se dobro zagledate, nećete nigde videti senku koja bi postojala da je dan. Ruke i stomak na posteru filma ne pripadaju Meni Suvari već modelu Kloe Hanter. Kada Lester baca asparagus, trebao ga je baciti na pod ali je Spejsi promenio odluku što je izenadilo Anet Bening i Toru Birč. Pošto je Tora Birč u vreme snimanja imala 17 godina, njeni roditelji su morali da odobre toples scenu.

Naj scena:

 
 
My oh my oh my....

Moja ocena: 7/10

среда, 24. март 2021.

Panique (1946)

 

Alternativni naziv: Panic
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Julien Duvivier
Glumci: Viviane Romance, Michel Simon, Max Dalban...

Priča:
Posle ubistva jedne žene, mišljenja su manipulisana, dokazi podmetani, nasilje ključa i panika se budi.

Moj osvrt:
Na kraju sjajnog Memories of a Murder, čovek se okreće i gleda u nas, gledaoce kao da očekuje da kažemo nešto. Balavi ja tada razmišlja "što gledaš u mene, pa nisam ja ubica". Stariji ja razume. Nekada nismo oni koji su povukli obarač, zaboli nož, zategli omču, sipali otrov, ali nismo ništa manje krivi. Panique ne priča samo o tome. On nas postavlja na nekoliko mesta sa kojih vidimo priču iz više uglova. Ovo jeste priča o zločinu ali je isto tako priča o samoći i ništa manje priča o društvu. Neću reći društvu onog doba jer ovo je univerzalna priča. 

 


Bavimo se prvo društvom koje ovde ubistvo prihvata kao spektakl, kao nov događaj, kao nešto zabavno što im se retko dešava. Mnogi tu vide šansu da se istaknu svojim smatranjem. Ovaj film je sniman 1946. Da li vidite neku razliku danas? Pogledajte šta se dešava, pogledajte aktuelne teme. Svi imaju mišljenje i bez konačnog suda i bez otkrivanja istine. Svi vole da sude i presuđuju. 

 


Da li ljude istina razoružava? Ne. Istina interesuje retke. Ljude interesuje spektakl. I onda će prigrliti bilo koju laž kako bi spetakl bio veći, kako bi mogli da pričaju o svojoj ulozi, kako bi bili na strani većine i imali tu snagu da sude. I ovde je laž oružje slabih jer će oni pre stati na stranu većine nego na onu stranu gde leži istina. I kada gledam takvu rulju, čini mi se da bi se utrkivali da prvi bace kamen. Moć da sudiš drugačijem u tvojim očima potire sopstvenu ništavnost koje si i te kako svestan. Ali pobeda u tvom malom svetu odvratnih te uzdiže visoko, među prvi izmet na toj gomili otpada. 

 


Čekaj, šta je sa žrtvom? Žrtva je pala u drugi plan još u momentu kada se čulo da je neko ubijen. I to je jedan od velikih razloga zašto ponavljamo greške, zašto ne učimo, zašto nam se gluposti dešavaju iznova, zašto nam svaka generacija proživi bar jedan rat. Žrtva može da bude pokretač, bolno upozorenje, revolucija koju ćeš podići protiv lošeg. Ali ne, čekaj, gde je tu spektakl? Tu treba uložiti snage i stati pred opasnost. Neka. Ostaću u masi i dolivaću ulje na vatru. Za godinu dana se niko neće ni sećati žrtve. Ali kada budem pričao kako sam baš ja bio taj koji se suprotstavio imaginarnom ubici, kad nakitim tu priču, pa kada svi kao ja dodaju svoje, to će ličiti na bitku u Helmovom ponoru. Kako se zvala žrtva? Žrtva?! Koja žrtva? U sceni sahrane te iste žrtve vidimo luna park. Toliko o empatiji. 

 


I u toj rulji imamo jednog jedinog čoveka koji je drugačiji. Ne izgleda on čisto, ne izgleda nevino, ali je bitno da je drugačiji. Dobri ljudi prihvate razlike i nauče nove stvari. Rulja izopštava. I ovaj čovek je meta. Film to pametno a naizgled nevino servira u jednoj vožnji autića na sudaranje gde se svi usmeravaju na njega? Zašto. Zato što je drugačiji? Donekle. Ono što je primetnije - ovaj čovek je sam. Odatle ide nepoverenje. Lakše je izopštiti nego pružiti ruku. Imate takve ljude oko sebe. Sklanjate se ne pokušavajući da prihvatite tog drugog. Ne zanima vas da uvidite razlog zabog kog on gaji odbojnost prema svetu. Prigrlite ga i videćete da on može biti jako dobra osoba. Ili uzmite baklju i krenite sa ruljom u linč - na vama je. Vi sami znate šta vas čini zadovoljnijim. 

 


Zamislite sada ljude iz te rulje. Ako im je to ubistvo spektakl, to dovoljno govori o njihovoj neispunjenosti. I kada se ovaj spektakl zaleti, stvaran život je i dalje prisutan sa svojim problemima. I koga onda kriviti za te probleme? Sebe? Ma daj, to rade borci, to rade oni koji će na kraju uspeti u nameri da naprave nešto. I koga onda krive? Sudbinu? Rekoh već više puta, sudbina je izgovor slabih. Mnogo je lakše kad tvoj krivac ima lice. Onda je lako kriviti vlast, to je univerzalni krivac za sve. Ali vlast je jaka, teško je suprotstaviti se. Zamislite onda koliko je lako kriviti nekog ko je sam i izopšten. Kako je tek tada lako upirati pristom i presuditi. U čemu je razlika onda između povlačenja obarača i upiranja prstom?

 


I ovde je već jasan onaj deo o samoći. Jeste lako suditi ovom čoveku jer vidite da mu je jako teško prići. Njegov osorni stav svakako daje motiv za netrpeljivost. Šta je potrebno da se otključa ne samo ovakav čovek već bilo ko? Ljubav. Ovaj čovek nam se otvara kada se u njemu probudi ljubav. I onda se zapanjimo zapravo koliko je drugačiji od onoga što smo videli. Prvo nam njegova inteligencija postane vredna poštovanja ali nakon toga njegova samoća postaje bolna, njegova naivnost uz tako malo ljubavi postaje tužna. Ako na njegovo preveliko poverenje i lako zaljubljivanje gledate kao na mane, onda niste svesni šta znači samoća. Mišel Simon doprinosi svemu ovome sjajnom glumom. 

 


I u ovoj bolnoj priči postoje dve stvari koje mogu da ulivaju nadu. Prva je ono što je najbolje na ovom svetu - deca. Iskrenost deteta uliva veru u nešto bolje i jedno dete nam pokazuje koliko je veliki čovek naspram svih odraslih okolo. No, to dete je okruženo i odrasta uz tu rulju. Druga stvar, prilično bolna je što ta iskrena ljubav uspeva da razoruža. Ne mogu da kažem da je pobedila ali je ganula, otključala jedno srce i pokazala dobrotu jednog malog čoveka. To uliva neku nadu. Ali tu istu nadu gubimo kada pogledamo ljude generalno. Tren posle smrti se čuje pesma, žrtva se zaboravlja, osećaj krivice je nepostojeći, kazna nedovoljno velika. Neke stvari se jednostavno ne mogu popraviti. Ako ni vama nije bio jasan taj pogled na kraju Memories of a Murder, sada treba ne samo da ga budete svesni, treba da osetite taj pogled svom njegovom jačinom. Zlo nije izolovan slučaj. Postoji velike šanse da samo i mi učestvovali u njegovom stvaranju.

Zanimljivosti:
1943, Žorž Simeon je na aukciji prodao manuskript novele po kojoj je pravljen ovaj film i novac donirao zatvorenicima u Drugom Svetskom Ratu.

Naj scena:


Kraj

Moja ocena: 8/10


недеља, 14. март 2021.

Solaris (1971)


 Boris Tiosavljević


     Šta znači biti čovek? Postojati? Kako volimo? Ovo su neka od pitanja koja postavlja poetični i samo naizgled naučnofantastični film Andreja Tarkovskog, Solaris. Međutim, baš kao što definitivni odgovor ili generalni konsenzus o istima ne postoji, ni film se ne trudi da ga pruži, već, postavljajući ih, vodi nas na put samospoznaje.


     Kada govorimo osnovnim egzistencijalističkim pitanjima, kao što je ono o postojanju, svi obično prvo pomisle na Renea Dekarta i njegov solipsistički stav „mislim, dakle postojim“. Drugi bi se možda osvrnuli na potpuno suprotno, Hegelovo gledište da je postojanje društveni konstrukt i da nas definiše tuđa percepcija o nama samima. Međutim, može se reći da se sam film možda ponajviše oslanja na stanovište Džona Loka koji je u suštini tvrdio da postojati znači imati svest a ona je po njemu satkana od sećanja. Dakle, ne puko fizičko telo, jer čovek koji bi, hipotetički, ceo život proživeo u komi, ne bi bio osoba, već samo organizam.


     U Solarisu vidimo Kelvinova (Donatas Banionis) sećanja na njegovu pokojnu suprugu, Hari (Natalya Bondarchuk), te kako posredstvom Solaris Okeana on kreira novu Hari. Lokova definicija nas navodi da se zapitamo da li je ova nova verzija takođe osoba. Iako saznajemo da je njeno telo satkano od drugačijih čestica nego naše (neutrini, naspram atoma), njena svest i sećanja je čine onim što jeste, ne njeno telo, što je identično ideji sjajnog animiranog filma Ghost in the Shell (1995). Međutim, upravo ovde leži problem njenog identiteta, s obzirom da se ona sama ne seća ničeg jer je tvorevina Kelvinovog uma. Nakon što neuspešno pokuša da je se otarasi, ona počinje da živi sa njim na svemirskoj stanici i upravo kroz ovo iskustvo ona stiče sećanja kroz koja i razvija svest o sebi kao osobi. Shodno tome, razmišljanje u suprotnom pravcu nas navodi da se zapitamo da li bi iznenadna totalna amnezija značila da ona više nije osoba. 

     U jednom razgovoru, doktor Snaut (Jüri Järvet) kaže da u istraživanju svemira mi zapravo ne tražimo druge svetove već ogledala, čime želi da kaže da možda mi možda ne tražimo druge oblike života nalik nama već više potvrdu o važnosti nas samih. Ovo je u skladu sa gorepomenutim Hegelovim stavom da je naše postojanje proizvod tuđe spoznaje nas samih. Samim tim se i kao tema filma nameće istraživanje Solarisa ne zato što je strani oblik života već zato što time pokušavaju da odgonetnu smisao sopstvenih života. Oni ne uspostavljaju vezu sa svesnim i inteligentnim okeanom već sa licima iz sopstvene prošlosti.


     Treba reći i da je ovo film pun kontrasta – između prirode i civilizacije, Zemlje i Solarisa kao i između prošlosti i sadašnjosti, i toga kako prošlost oblikuje sadašnjost i kako sadašnjost formira naše viđenje prošlosti. S tim u vezi, kontrast je naglašen kroz odraze u vodi i ogledalima – realnost i refleksija koju vidimo. Na početku filma, Kris Kelvin ne gleda u kuću svojih roditelja već u njen odraz u jezercetu. Ovo nas ponovo vraća na temu sećanja jer to je upravo ono što ona jesu – neopipljivi, možda u izvesnoj meri izobličeni odraz realnosti. Film pokazuje kako nas sećanja oblikuju. Kelvin pokušava da pobegne od svoje traumatične prošlosti izazvane disfunkcionalnim odnosom sa roditeljima, kada zapravo treba da je prigrli jer je to upravo ono što ga je napravilo takvim kakav jeste. Nasuprot tome, njegov otac upravo želi da ponovo proživi prošlost. Na Zemlji Kelvin može da je izbegne, da njenu dokumentovanu verziju spali, ali na Solarisu on mora da se, kroz lik Hari, suoči sa njom. Njen identitet nije kompletan jer je nastala iz njegovih sećanja na nju, ali joj Kelvin, za razliku od prave Hari koja se ubila jer je on nije voleo, daje svu svoju ljubav. Možemo zaključiti da on zapravo voli ne nju već ideju o njoj jer na taj način dobija šansu da ispravi greške iz prošlosti.


     Zato, kada se vraća na Zemlju on konačno odbija da nastavi da beži od prošlosti te se miri sa ocem u sceni koja je refleksija Rembrantove slike „Povratak bludnog sina“. Međutim, poslednja scena uvodi preokret iz kojeg zaključujemo da je za Kelvina prošlost (smrt Hari kao i njegovo detinjstvo) bila jako traumatično iskustvo zbog kog je ostao zarobljen u nekom svom svetu, koji je kreirao kroz Solaris, gde može da bude srećan i uspostavi odnos pun ljubavi kako sa ocem tako i sa suprugom. Ovaj (naučno)fantastični film je još jedan dokaz briljantnosti Tarkovskog kao režisera i njegovog posledičnog uticaja na druge velike režisere - ovaj momenat kao i neki vizuelni detalji, ne samo iz ovog filma, već iz Stalker-a (1979) više su nego očigledni u Skorcezeovom Shutter Island-u (2010).

субота, 06. март 2021.

Terminator Salvation (2009)

 

Kod nas nazvan: Terminator: Spasenje
Žanr: Akcija | Naučna fantastika
Režija: McG
Glumci: Christian Bale, Sam Worthington, Anton Yelchin...

Priča:
2018, misteriozno novo oružje je pronađeno za rat protiv mašina. Pola čovek , pola mašina pomaže Džonu Konoru u borbi protiv Skyneta.

Moj osvrt:
There should be only two. Prvi Terminator - Epski. Drugi, maaalko slabiji ali nadoknađuje akcijom, zabavom i budžetom. I dalje vrhunski. I onda posle toga kao klinja već nestrpljivo čekam naredni. Ni tada nisam naročito prepoznavao kvalitet filma ali i tako balavom bilo mi je jasno da tu baš ne štimaju neke stvari. To je onaj momenat kada pomisliš da i tvoji filmski heroji, Švarceneger i Van Dam (Double Team) mogu da glume u sranjima. Neverovatno, zar ne. Zapravo shvatiš da nisi više toliko klinac pa ne mogu da ti prodaju sve i svašta. Počneš da se plašiš da i te klinačke ljubavi prema filmu neće biti izneverene jednog dana. I onda dođe Terminator 4 i tvoje nade se probude opet... Ma koga zavaravam, još tad mi je bilo jasno da je u pitanju šibanje mrtvog konja. Niti mi se žurilo sa gledanjem, niti sam šta očekivao, niti sam nešto dobio. 

 


Hajde sad ozbiljno. Radnja u prošlosti (tj. sadašnjosti) više nije mogla ništa da donese do izlizane priče i ponavljanja istog. Morao bi opet da vratiš neku mašinu iz budućnosti i idemo sve u krug. Ideja da se radnja preseli u budućnost je mogla da oživi ovaj serijal. Ok, ne bi to doseglo ne znam kakve visine ali u rukama nekog ko zna šta radi, T4 je mogao biti pristojan film. Iz te mračne budućnosti smo videli samo isečke i oni su napeti, jezivi, užasni, deprimirajući. Čak i ono što znamo da će se desiti u budućnosti (Konorova sudbina koju smo saznali u T3) daje nam nadu da tu može da se donese nešto dobro. Šta bi moglo da se ispriča? Paaa recimo mogao je da se ispriča i taj prelaz od onog sudnjeg dana do mračne budućnosti. Mogli smo dobiti priču Kajl Risa (ne zajebavajmo se, ovo što ovde vidimo to nije), mogli smo da vidimo kako je Konor došao do modela T-800, kako ga je reprogramirao i poslao u prošlost (tj. sadašnjost). Mogli smo videti i epilog rata. Ima tu šta da se priča. Šta smo videli? 

 


Vratimo se na prva dva filma. Složićemo se da su te slike budućnosti užasavajuće. Šta je upečatljivo? Tama. Mrak. Odsustvo bilo kakve svetlosti tj. nade. Terminator 4 je film čijih se 90% borbi i akcija odvija u sred bela dana. Ovaj film nije uspeo za 2 sata napraviti jednu jedinu scenu koja bi se po drami mogla meriti sa 2 sekunde jedne scene budućnosti iz prva dva filma. Ovo što vidimo ovde podseća na američku bazu u nekoj od zemalja u koju su otišli da šire demokratiju. Nigde traga totalnom uništenju, nigde neke šire slike. U onim scenama iz prva dva filma ne moraš da imaš terminatora da bi bio isprepadan. Jedna slika je dovoljna i užas nastaje. Bilo koji film Transformersa ima više tenzije i bilo prokleto čega od nečeg što treba da bude brutalna budućnost iz Terminatora 4. 

 


I onda nam se servira šamarčina da Konor nije taj glavni baja. Čekaj, istorija i priče kažu da je Konor taj koji je narodu dao nadu i naučio ih da se bore protiv mašina. But nooooooooooo. Ovde imamo generale i neke vojnike višeg čina. Hajde sad zastanimo ovde. Sudnji dan je bio onaj u kom je većina ljudi uništena u trenu. Hoćeš da mi kažeš da su tamo neki zastavnici, narednici, pukovnici i generali preživeli i oni su uspeli da se saberu i organizuju? Postoji šansa, ali kolika? Ali hajde, recimo da se to desilo. Kaže se da su borci otpora uniformisani. Čekaj, hoćeš da kažeš da je posle sudnjeg dana Prvi Maj Pirot uspeo da nastavi da radi i uniformiše ove iz pokreta otpora. Hej, njihova uniforma je svud prepoznatljiva i moraš da je zaslužiš. I evo treće idiotije na temu, među tim vojnicima, dva vodeća su Amerikanac i Rus. Mislim lepo je što propagiraju ljubav dve bratske nacije ali da te ja pitam nešto heroju iz Rusije, da li si u Ameriku posle sudnjeg dana doleteo PanAm-om, Quantasom ili možda Lufthansom. Što bi sudnji dan sprečio avio kompanije da saobraćaju. I eto, Konor mora da se bori sa ljudima koji su i na njegovoj strani. To sam jaaaaako želeo da vidim u Terminator filmu. 

 


U T1, Terminator je bio nezaustavljiva mašina. Što je film više odmicao sve manje nade je bilo da može biti poražen. U dvojci ta mašina je bila na našoj strani ali je ona druga bila napast koja je takođe izgledala nepobedivo. U T4 terminatore ubijaju kao mrave. Pazite ovu činjenicu, u T4 je stradalo više terminatora (mašina) nego ljudi. Pazi, Aliens je napravio nešto slično. U prvom Alienu zverinu nisi mogao pobediti čoveče. U drugom ih nije bilo teško ubiti ali su na nas bacane horde aliena pa su sve to nadoknadili brojem. U T4 sam samo pri kraju (i to nakratko) imao taj utisak da je ta mašina opasna. Ovde jednu od mašina čovek ubije tako što baci krstasti ključ na nju. Drugi čovek eliminiše terminatora nožem u vrat. Mislim šta je sledeće, ubiće je lošom muzikom? Šta i to se desilo? Kako bre? Nekim elektro-prdežom... Hm. Ne menjajte kanal. U T5 Terminatora ubija prejaka reč... Sećate se kada nam u T1 kajl ris kaže da je oružje koje postoji tada na planeti nemoćno protiv T-800 terminatora. Ovde imamo ništa modernije oružje ali jebigica, nekako radi posao. 

 


Odabir glumaca je, kako god okreneš, tužan. Kristijan Bejl kao Džon Konor je odličan izbor ali ovo nije film o Džonu Konoru. Ovakvog Konora je mogao da otalja bilo ko. Sem Vortington, ne mogu da kažem da je loš izbor ali njegov lik jednostavno u filmu nije smeo da postoji - na žalost ovo je film o tom liku. Helena Bonam Karter - neiskorišćena. Majkl Ajronsajd - iskorišćen za nepotrebnog lika. Mun Bladgud - manekenka iskorišćena za patetičnu priču. Bris Dalas Hauard - nije glumica. Mislim ok, treba da glumi u onim presmešnim Jurskim Parkovima i nekim možda tupavim sitkomima. Ona je žena koja ne ume da glumi ni nekog ko treba da stoji i ćuti. Užasavajuće preglumljuje svaki izraz lica a kamo li govor. Jeljcin kao Kajl Ris. Imao sam ogroman problem sa ovim kada sam prvi put gledao film. Bio sam ljut izborom glumca ali sada povlačim to što sam rekao. Jeljcin je dobar izbor ali ovo u filmu nije Kajl Ris. Ovo je klišeizirani tinejdžer koji se bori protiv nepravde. Kajl Ris je za mene jedan od najvećih filmskih heroja i prokleto je JEDINSTVEN. Jeljcin možda fizički odgovara mlađanom Risu ali ovo što su doneli je jedna kolosalna SRAMOTA. Šteta jer smo mogli momka koji nas je prerano napustio zapamtiti po nečemu mnogo boljem. 

 


Film je prepun referenci na ranije filmove. No umesto da mu to bude snaga, da poveže recimo neka mesta sa onim iz ranijih filmova, T4 "odaje počast" prethodnicima tako što koristi iste rečenice. Koliko puta I'll be back može biti zabavno? Više puta ali iz usta Švarcenegera. Ovde je to tužno. Come with me if you want to live? - odlično iskorišćeno u T1 i T2. Ovde ti dođe da ih ošamariš. Da ne nabrajam dalje. Nije problem samo to što su izlizali legendarne fraze. Kada vam kažem te fraze, povezaćete ih sa scenama iz starih filmova zato što su te scene prokleto legendarne. Ovde je to umuvano u neke rutinske scene bez trunke akcije ili drame. E hajde da to kažemo jer je postojalo u ranijim filmovima pa idemo dalje. Ovaj film nije radio neko ko je gledao Terminator filmove. Ovaj film je radio neko kome je desetogodišnji balavac neimpresioniran efektima prepričao T1 i T2. 

 


Sukobi sa mašinama su smešni. Nema drame, nema tenzije, nema neke akcije. Nema čak ni građenja scene pre sukoba. U T1 sam se plašio da će T-800 da iskoči iza svakog ćoška. Ovde je sve laganica i onda se mašine pojave ni iz čega. Mislite da ovo nije užasno? Hajde recimo da ste u pustinji i ušli ste u neku kolibicu. Jedan minut kasnije kolibica se ruši i pojavljuje se mašina visoka kao trospratnica. Kako je nisi primetio u toj pustari? Još bitnije pitanje, kako se prikrade nešto što ima toliko tona i kreće se? Kamion kad prođe pored kuće tresu se prozori. Sam dolazak ove mašine je trebao srušiti kolibu. Ali neeeeee, ko jebe zdravu logiku. Ovde se mašine od nekoliko desetina tona prišunjaju lakše od zmije kroz pesak. I kada sukob počne ta mašina samom kretnjom pravi nesnosnu buku. Kako je onda bila tiha u dolasku? Jel samo meni ova idiotija smeta? 

 


Ne bih više o nelogičnostima, prepun ih je film. Nismo zato ovde. Ovde smo da pričamo o filmu koji nije Terminator. Ovo je film o čoveku mašini koji je baš ispao baksuz i završio u Terminator priči. Zašto me ova priča ne zanima ni malo? Prvo, stavio si je u Terminator priču, u priču zbog koje sam krenuo da gledam film a onda mi servirao ovo. Drugo, gledao sam tu priču nebrojeno puta. Ako ćemo o široj slici, eto ga Blade Runner. Ako ćemo na dramu - eto ga Robocop. Ovaj maneken ovde je posađen i oko njega se grade patetične priče kako bi američke domaćice pustile suzu za tužnim marincem koji traži drugu šansu i daje život za veći cilj. Hhhhhhhhhhk pu. Ali šta očekivati od režisera Čarlijevih Anđela i scenarista koji su već usrali motku sa T3. Ne valja menjati ekipu koja pobeđuje, zar ne? 

 


Ali outsideru, šta fali tom humanoidnom Terminatoru, zar ne donosi nešto novo u franšizu. Mdaaaa, donosi bljuvotine. Evo zašto suštinski ne valja. U T1 imamo mašinu i ističe se da je to mašina koja nema kajanje, nema dvoumljenje, nema dilemu, surova je i hladna. Užasava činjenica da imate nešto što vam želi zlo a ne možete da doprete do njega, da mu dokažete da to zlo ne valja, da se ponadate da će imati i malo milosti. Surovo, hladno brutalno. U T2 imamo zaokret ali opet priča radi posao. Koliko od vas je plakalo kada se terminator na kraju filma samouništio? Bolelo je i te kako. Zašto? Zato što smo jako želeli da ta mašina oseti emociju, da oseti ljubav i ta mašina je pokazala da može biti veći čovek od čoveka ali njegova tragedija je što ne oseća veličinu svoje žrtve. On je samo prokleta mašina, samo prokleti program i u tome je njegov usud. Ovde imamo manekena marinca koji žali što nije čovek ali će se žrtvuje jebiga jer eto tako. Interstelar stajl - nije bitno o čemu se do sad radilo, hajd da namestimo film da se glavni junak žrtvuje jer to je altimet čin herojstva. Hhhhhhhhhhhhhhhk pu. 

 


Verujem da znate onaj vic kada čovek ulazi u pekaru i kaže:
- Daćete mi ovu kiflu sa džemom.
- To nije kifla sa džemom, to je kifla sa šunkom.
- Toliko u njoj ima šunke da ćemo je zvati kifla sa džemom.
Hteli ste da gledate Terminator film? Jebigica, to nije ovaj. Nema ovde toga. Evo vam setni marinac robokapovske sudbine koji tako šeta naokolo, svi ga mrze a on sve voli, sve spašava i čeka momenat da se namesti za savršenu žrtvu. Ostalo - nije ni bitno. Scenario je ionako pisan 20 minuta i to bez trunke truda. Zašto dvojka a ne kec? Ne mogu da dam keca filmu koji ima Alice in Chains u soundracku.

Zanimljivosti:
Sten Vinston, majstor specijalnih efekata je preminuo za vreme snimanja. Markus pokazuje Kajlu kako da drži oružje i možemo videti to kod Kajl Risa u T1 filmu. Linda Hamilton je snimila glas za potrebne snimanja ali nije navedena kao glumica u filmu. Jedini Terminator film bez Švarcenegera. On nije mogao da učestvuje u snimanju jer je postao Guverner Kalifornije. Helena Bonam Karter je za vreme snimanja izgubila 4 člana porodice u saobraćajnoj nesreći što je odložilo snimanje na jedan period. 

 


Bejl je želeo da odbije ulogu pošto je smatrao da režiser McG nije dovoljno sposoban da napravi dobar film na temu Terminatora. Uspeli su da ga ubede ali je on svakako potvrdio da je ovo loš film i da neće više nikada raditi sa ovim režiserom. Ajronsajd je prihvatio da glumi u filmu iako je imao gadnu povredu kada je pao sa kuće popravljajući krov. Ni u jednoj sceni on ne sedi kako bi izbegao velike bolove. Ovaj film je trebao biti prvi u trilogiji ali nije (srećom) doživeo uspeh pa su odustali od ideje.

Naj scena:


Nema. Mrzim ovaj film od prvog do zadnjeg momenta. Ali hajde, ako baš moram, recimo da su Konorova obraćanja otporašima koliko toliko pristojna.

Moja ocena: 2/10


недеља, 28. фебруар 2021.

Querelle (1982)

 

Kod nas nazvan: Kerel
Žanr: Drama
Režija: Rainer Werner Fassbinder
Glumci: Brad Davis, Franco Nero, Jeanne Moreau...

Priča:
Privlačni mornar je uvučen u vrtlog rivalstva sa bratom, ubistvima i eksplozivnom seksualnošću.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, nekada se dešava da posle odgledanog filma ne budem zadovoljan onim što sam uvideo i shvatio. Nekada repriziram film odmah (Come and See ili upravo prethodno komentarisani Another Round) a nekada ga ostavim na čekanje (npr. Lighthouse). To su obično oni periodi u kojima duže vremena čekate na moj tekst. Posle gledanja filma ne čitam nikada o njemu osim potencijalno istorijskih činjenica koje su vezane za samu priču. Recimo istražio sam istorijsku pozadinu kada sam gledao Amistad. Tako da ovde sve što znam je mali tekst o Žan Ženeu, autoru knjige po kojoj je snimljen ovaj film. No od ovog filma pa u buduće, odlučio sam da kada ne želim da odmah repriziram film, iznesem neko viđenje. Znam da ću u tom slučaju imati polovičan tekst ali verujem da će mi jednog dana biti zanimljivo kada se ponovo vratim filmu da vidim kakva sam zapažanja imao. Da, uprkos krajnjim utiscima, ovo znači da je Querelle i te kako vredan još jednog gledanja. 

 


Veliko bravo za sjajnog Franka Nera kao i naratora čiji smirujući glas dominira filmom. Sve što čujete iz usta ovog dvojca je vrhunski napisano. Svaki monolog koji Nero izgovara nosi ubedljive emocije. Njegova fascinacija Querelle-om (Kerel u daljem tekstu) je evidentna. Sve što izgovara ne samo da je emotivno već ima dozu filozofije pa čak i zagonetke. Ne možeš preko ovih stvari da pređeš tek tako. Moraš da zastaneš, ponoviš, promisliš. Žao mi je što to nisam studioznije ispratio ovog puta. Obećavam da ću ovome sledeći put posvetiti više pažnje. U svakom slučaju Nero i nepoznati narator su mi dočarali neku atmosferu koju imam kada čitam vrhunsku knjigu. 

 


Konstantan je utisak da je film zasnovan na nekoj antičkoj drami. Uz Nerove monologe i onu sjajnu naraciju, dijalozi i atmosfera su bili nekako izmešteni u vremenu. Na momenat sam se setio sjajnog Coriolanusa pri čemu je ovo značajno upečatljivije kada je ono što čujemo u pitanju. Muzika je takva da mi je u glavi recimo bilo finale Ben-Hura. Kada se narator uključi sa nekom filozofijom, ova muzika se pojačava i dodatno daje neku težinu celoj priči, pojačavajući tu tzv. atmosferu antičke drame. Nekako me je ta muzika konstantno gurala u smeru da je ono što gledam mnogo veće od onog što sam razumeo. I sama ta naracija vodi iz jedne krajnosti ka drugoj, od mudrosti preko poetičnosti do vulgarnosti. 

 


Za samu atmosferu filma je zaslužna zlatno crvena boja koja dominira. Ne samo da je nemoguće znati koje je doba dana, konstanan je osećaj da vreme ne prolazi, da smo u nekom limbu i sve se lomi u jednom velikom trenutku. Dosta je tu događaja ali kao da vreme nije naročito bitno za njihov sled. Zapravo ni sami događaji nisu u centru priče koliko neka druga tema, ali da više ne obilazim oko nje i pređem na stvar. 

 


Na samom početku Seblon (Nero) govori kako želi da se Kerel konačno pronađe na neki način. I to je zapravo ono što gledamo kroz ovaj film - Kerela koji nam polako otkriva pravog sebe. I tu postoje barem dve stvari koje su bitne - homoseksualnost i ubistvo. Ovom prvom je posvećeno najviše pažnje i vremena. Ovo drugo je velika zagonetka. Film na neki način pokušava da napravi sponu između ove dve stvari. Čak i Kerel koji prolazi kroz ljubavne afere, pravu ljubav spoznaje tako što je ubistvo veza između njih dvojice. I to je nešto što mi je izmaklo. Homoseksualnost je prikazana studiozno sa više aspekata. Ubistvo je ostalo stvar misterije za mene. Iako žena u filmu peva "Each man kills the thing he loves" (svaki muškarac ubija ono što voli), nisam uspeo da svhatim pozadinu ovoga. Ukoliko ubijaš ono što voliš, patićeš i kajaćeš se. Da li smo mi muškarci ostvareni samo kroz te dve stvari? Ne bih rekao. Ne vidim snagu oduzimanja života, ne vidim kako to doprinosi priči. 

 


Kada sam gledao Brokeback Mountain (što je bilo jako davno), pokušavao sam pronaći nešto karakteristično za tu ljubavnu aferu. Nekako mi se činilo, da su u pitanju mušarac i žena da to ne bi bilo ništa posebno. Kada imamo u vidu glumačku ekipu, propuštena je šansa za nečim upečatljivijim. Možda grešim, treba i to da repriziram ali svakako mi taj utisak dominira. Ovde sam više video iz monologa poručnika Seblona nego u celom tom filmu. Nero je fenomenalan. Da je ovo bila monodrama sa njegovim likom, ja bih rekao da sam pogledao prelep ljubavni film. Njegova opsednutost Kerelom je dočarana tolko puta sjajnim rečenicama, promišljanjima i besprekornom glumom. Takođe, Bred Dejvis u ulozi Kerela je odličan. Njegova pojava je takva da je i više nego opravdana fascinacija drugih njegovim likom. Moram da priznam da me je rastužila činjenica da nas je prerano napustio. 

 


Čini mi se da je to otkrivanje Kerela na neki način poslužilo kao i razbijanje tih predubeđenja i klišea o homoseksualcima. Kerel deluje kao onaj Džejms Dinovski zavodnik. Jak je, ubedljiv, hrabar, odlučan. Jednostavno rečeno, on je ono što bi većina ljudi nazvala muškarčinom. Na to nam se servira i ubistvo tako da je Kerel sve suprotno od onog što vidimo kod homoseksualaca u drugim filmovima. Mislite da ovo nije epohalno i da je ljudima jasno da homoseksualci nisu takav kliše? Pogledajte današnje filmove. U najvećem broju slučajeva su isforsirano feminizirani i njihovo ponašanje i izražavanje je klišeizirano toliko da bi me to jako vređalo da sam homoseksualac.

 


Zanimljivo je da, šta god se dešavalo, mi smo samo fokusirani na homoseksualnost. Vidimo ubistva, ne pitamo se puno zašto se to dogodilo. Kreće se o priči o nekom krijumčarenju, ta priča se valjda negde završila. Sudbine sporednih likova su nedorečene. Sve to je iz razloga što su nam ljubav i strast među muškarcima ovde akcentovani i to je odrađeno na odličan način. Evo jednog malog primera. Kada policajac ispituje osumnjičenog, ne razmišljamo o rešavanju tog slučaja i pronalaženju krivca ili istine već razmišljamo o skrivenim željama i fetišima samog policajca. I ta scena me je beskrajno zabavila. 

 


Ovde u priču dodajemo i Kerelovog brata koji je heteroseksualac. Tu priču sam video kao sukob homoseksualca i heteroseksualca u jednoj osobi. Kao da nam film govori da smo mi muškarci sazdani od te dve osobe a da nas prikazuje ona dominantnija. I u tom sukobu je upečatljivo koliko ovaj koji je heteroseksualac ima problem sa tim što mu je brat homoseksualac. Konstantno se sukobi sa bratom, pati zbog toga, ne želi da prihvati tu činjenicu. Njegov pakao kreće upravo tada kada mu se u glavu posadi dilema da mu je brat homoseksualac. Od tog momenta on je rastrzan i nesrećan. Sledeći njegov osmeh vidimo tek kada mu jedna žena kaže "ti nemaš brata". I on to shvata kao olakšanje. Sa druge strane, Kerel pronalazi pravu ljubav onog momenta kada ga sa tim drugim čovekom veže ubistvo ali u tom drugom čoveku vidimo bratovljev lik. Da li se Kerel zaljubljuje u onu sliku brata koju želi da vidi? 

 


U celoj ovoj priči imamo jednu jedinu ženu. Njena uloga nije mala. No ona je stara i nalazi se u svetu homoseksualaca (osim Kerelovog brata sa kojim u početku ima Aferu). No, kao i svi ostali i ona ne krije strast prema Kerelu. Iako su za nju Kerel i njegov brat fizički isti, osvajanje Kerela je njen cilj. Ako smo već rekli da su Kerel i njegov brat dve strane jednog čoveka, jasno vam je gde film gađa sa tim koja strana je ženi ovde primamljivija. A kada je sama žena u pitanju, ova dama je stara. I onda možeš da pomisliš, ok, nema lepih, mladih žena, možda to tera muškarce da istražuju dalje svoju seksualnost. No film u jednom momentu ima genijalnu naraciju i kaže sledeće: "Među takvim muškarcima i samo za njih, postoji univerzum iz koga je ideja žene proterana. Odsustvo žene tera dva muškarca da izvuku malo ženstvenosti jedan iz drugog kako bi stvorili ženu." I na kraju Kerel stavlja tačku na ovo govoreći ovoj dami: "Ti si samo žena.". I onda ti je jasno da nije to odsustvo žene. To je drugačija vrsta ljubavi nepojmljiva samoj ženi. Za nju, tu nema mesta. 

 


Braćo i sestre, Querelle me nije oduševio ali nije toliko do filma koliko do mene ovog puta. On traži znatno studiozniji pristup a ja ga na žalost nisam imao ovog puta. Obično filmovi koje je teško razumeti budu jako teški za gledanje. Querelle to nije bio. Naracije i monolozi su odlični, Nero i Dejvis perfektni, atmosfera jedinstvena. No, u ovom momentu, Querelle je za mene prevelika zagonetka. Brzo se skače sa afere na aferu i nisam uspeo da razumem tu, kako ju je film definisao, pravu ljubav. Nisam uspeo da uvidim simboliku niti značaj ubistva. Odnos sa bratom i uloga žene su zagonetka koju sam počeo da otključavam ali ima tu toliko toga. Zbog svega toga ću biti malo stroži sa ocenom. No, rekoh već, Querelle je vredan reprize pa će i ovi stavovi biti revidirani.

Zanimljivosti:
U prve tri nedelje prikazivanja u Parizu, prodato je preko 100.000 karata. Ovo je bio prvi film sa homoseksualnom tematikom koji je imao takav uspeh na box office-u. Kako su glumci nosili tesnu odeću, donji veš je bio posebno tesan kako bi izbegli ocrtavanja polnih organa. Žan Žene nije gledao film, navodno rekavši da je razlog za to što ne može da puši u bioskopu. Film je premijerno prikazan šest nedelja posle Fasbinderove smrti. Film je zasnovan na Ženeovoj knjizi "Querelle de Brest" koja je originalno štampana u samo 460 primeraka.

Naj scena:

 

"We have Jesus to thank that we are able to glorify humility, for He made it the sign of the divine. The godhead in our innermost depths. For why should we renounce the violence of this world? If this Godhead is to confront violence, then it must be strong if it is to achieve the victory. And humility can only be born of humiliation. Otherwise it is nothing but vanity. "

Moja ocena: 6/10